КАКО СЕ ТРЕБА СПРЕМАТИ ЗА ВЕНЧАЊЕ

Брачни живот треба да започне од духовне припреме. Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести и причешћа.

За венчање треба припремити две иконе – Спаситеља и Мајке Божије, којима се за време тајне благосиљају млада и младожења. Раније су се ове иконе узимале из родитељских кућа, предавале су се као домаћа светиња од родитеља деци. Иконе доносе родитељи, а ако они не учествују у тајни венчања – млада и младожења.Млада и младожења купују бурме. Бурма је знак вечности и нераскидивости брачног савеза. Једна бурма треба да буде златна, а друга сребрна. Златан прстен симболизује својим блеском сунце, чијој светлости се у брачном савезу уподобљава муж, а сребрно – је слика месеца, мањег светила, које блиста одраженом сунчевом светлошћу.Данас се за оба брачна друга по правилу купују златне бурме. Бурме такође могу имати украсе од драгог камења.Међутим, ипак је главна припрема за предстојећу тајну – припрема за причешће.Света Црква препоручује онима који ступају у брак да се припреме подвигом поста, молитве, покајања и причешћа. Млада и младожења који желе да се сједине у Тајни брака, припремају се за примање благодати постом и покајањем, а на дан венчања заједно се причешћују Светим Божанским Тајнама. Они се обично причешћују или на дан венчања или уочи тога.

Шта треба да знају сведоци

У Русији пре револуције, кад је црквени брак поседовао закониту грађанску и правну силу, брак православаца се обавезно обављао у присуству јемаца – они су се у народу називали дружок, подружије или шафери, а у богослужбеним књигама (требницима) – воспријемници. Јемци су својим потписима потврђивали акт венчања у матичним књигама; они су по правилу, добро познавали младу и младожењу и гарантовали су за њих. Јемци су учествовали и у веридби и у венчању, односно за време обилажења младожење и младе око налоња придржавали су круне над њиховим главама.Сад јемци (сведоци) могу да буду присутни, али то није обавезно – зависи од жеље оних који се венчавају. Јемци обавезно треба да буду православци, пожељно је црквени људи, према Тајни венчања треба да се односе са свештеним страхом. Обавезе јемаца приликом венчања у својој духовној основи су исте као кумова на крштењу: као што кумови, искусни у духовном животу, треба да руководе кумићима у хришћанском животу, тако и јемци треба духовно да руководе новом породицом. Зато се раније за кумове нису узимали млади људи који нису у браку и који нису упознати с брачним и породичним животом.

О понашању у храму за време венчања

Често се чини да младожења и млада, у пратњи рођака и пријатеља нису у храм дошли ради молитве за оне који ступају у брак, већ на представу. Чекајући да се Литургија заврши они разговарају, смеју се, шетају по храму, окрећу се леђима према иконама и иконостасу. Сви они који су позвани у храм на венчање треба да знају да се за време венчања Црква не моли ни за кога осим само за два лица – младожењу и младу (само се једном изговара молитва "за родитеље који су их васпитали"). Непажња и недостатак свештеног страха у младожењи и млади према црквеној молитви показује да су они дошли у храм само због обичаја, због моде, по захтеву родитеља. Међутим, овај час молитве у храму има утицаја на читав каснији породични живот. Сви присутни на венчању, а посебно младожења и млада треба ватрено да се моле за време обављања тајне.

Како се одвија веридба

Венчању претходи веридба.
Веридба се обавља као знак тога да се брак обавља пред лицем Божјим, у Његовом присуству, по Његовом сведобром Промислу и нахођењу, кад се пред Њим запечаћују узајамна обећања оних који ступају у брак.
Веридба се обавља после Божанске Литургије. Тиме се младожењи и младој сугерише важност Тајне брака, истиче се с каквим свештеним страхом и трепетом, с каквом душевном чистотом треба да приступе његовом закључивању.
То што се веридба обавља у храму означава да муж прима жену од Самог Господа. Да би се јасније сугерисало да се веридба обавља пред лицем Божјим, Црква заповеда вереницима да стану пред свете царске двери, док се свештеник који у то време изображава Самог Господа Исуса Христа налази у светилишту или у олтару.
Свештеник уводи младожењу и младу у храм као знак тога да они који се венчавају попут првосазданих прародитеља Адама и Еве од тог тренутка почињу пред лицем Самог Бога свој нови и свети живот у чистом супружништву, у Његовој Светој Цркви.
Обред започиње кађењем ради подражавања благочестивом Товији, који је запалио јетру и срце рибе да би димом и молитвом прогнао демона, непријатеља часних бракова (в.: Тов. 8, 2). Свештеник три пута благосиља прво младожењу, затим, младу изговарајући: "У име Оца, и Сина, и Светога Духа" и даје им упаљене свеће. На сваки благослов се, прво младожења, а затим млада, три пута крсте и примају од свештеника свеће. Трикратно осењивање крсним знамењем и давање младожењи и младој упаљених свећа јесте почетак духовне свечаности. Упаљене свеће које младожења и млада држе у рукама означавају љубав коју од тог тренутка треба да гаје једно према другом и која мора бити ватрена и чиста. Упаљене свеће такође означавају чедност младожење и младе и присуство благодати Божије.
Кађење у облику крста означава невидљиво, тајанствено присуство благодати Духа Светог, Који нас освећује и савршава свете тајне Цркве.
По обичају, свако свештенодејство почиње славословљем упућеним Богу, а приликом савршавања брака оно има и посебан значај: онима који се венчавају њихов брак изгледа као тако велико и свето дело, као дело кроз које се славослови и благосиља име Божије. (Возглас: "Благословен Бог наш").
Мир од Бога потребан је онима који се венчавају и они се сједињују у миру, ради мира и једномислија. (Ђакон возглашава: "Миром Господу помолимсја. О свишњем мирје и спасенији душ наших Господу помолимсја." "У миру Господу се помолио. За вишњи мир и спасење душа наших Господу се помолимо.").
Затим ђакон изговара, између осталих других уобичајених мољења, молитву за оне који се венчавају у име свих прусутних у храму. Права молитва Свете Цркве за младожењу и младу јесте молитва за оне који се данас заручују и за њихово спасење.
Света Црква моли Господа за младожењу и младу, који ступају у брак. Циљ супружничког живота је благословено рађање деце ради продужетка људског рода. Уједно, Света Црква изговара молитву да Господ испуни сваку молбу младожење и младе која се односи на њихово спасење.
Свештеник као савршитељ Тајне брака, изговара наглас молитву Господу о томе да Он Сам благослови младожењу и младу на свако добро дело. Затим свештеник упутивши мир свима заповеда младожењи и младој и свима присутнима у храму да погну своје главе пред Господом у очекивању духовног благослова од Њега, а сам тајно чита молитву. Ова молитва се узноси Господу Исусу Христу, Женику Свете Цркве, коју је заручио Себи.
После овога свештеник узима бурме са светог престола и прво ставља бурму младожењи, три пута га закрштајући говорећи: "Обручајетсја раб Божји (име младожење) рабје Божијеј (име младе) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Затим ставља бурму младој, такође је три пута закрштајући и изговара речи: "Обручајетсја раба Божија (име младе) рабу Божјему (име младожење) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Бурме приликом заручивања имају врло важан значај: то није просто дар младожење младој, већ је знак нераскидивог, вечног савеза међу њима. Бурме се стављају на десну страну светог престола, као пред лице Самог Господа Исуса Христа. Овим се истиче да због тога што су додиривале свети престо и налазиле се на њему оне могу да приме силу освећења и да спусте на младенце благослов Божји. Бурме на светом престолу налазе једна поред друге изражавајући тим самим међусобну љубав и јединство младожење и младе у вери.
После благослова свештеника младожења и млада размењују бурме. Младожења ставља своју бурму на руку невесте у знак љубави и спремности да жртвује све ради своје жене и да јој помаже целог живота; млада ставља своју бурму на руку младожење у знак своје љубави и оданости, у знак спремности да прима од њега помоћ читавог живота. Оваква размена се врши три пута у част и славу Пресвете Тројице, Која све савршава и утврђује (понекад бурме мења сам свештеник).
Затим свештеник поново моли Господа за то да Он Сам благослови и утврди заруке, да Сам осени бурме небеским благословом и да им пошаље Анђела-Чувара и руководиоца у њиховом новом животу.

Како се обавља венчање

Младожења и млада, држећи у рукама упаљене свеће, које означавају духовну светлост тајне, свечано улазе на средину храма. Пред њима иде свештеник с кадионицом, указујући им тиме да на животном путу треба да поштују заповести Господње, а њихова дела ће се као тамјан узносити ка Богу. Хор их дочекује појањем 127. псалма у којем пророк-псалмопојац Давид прославља Богом благословено супружништво; пре сваког стиха хор поје: "Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје."
Младожења и млада стају на мараму (белу или розе) распрострту по поду испред налоња на којем се налазе крст, Јеванђеље и венци.
Младожења и млада пред лицем целе Цркве још једном потврђују слободно и без принуде жељу да ступе у брак и то да у прошлости нико од њих није дао обећање за ступање у брак.
"Имаш ли ти искрену и слободну жељу и чврсту намеру да будеш муж ове (име младе) коју видиш овде пред собом?" пита свештеник и младожења одговара: "Имам, часни оче." – "Да ли си везан обећањем другој невести?" – "Не, нисам везан." Затим, обративши се младој, свештеник пита: "Имаш ли ти искрену и слободну жељу и чврсту намеру да будеш жена овог (име младожење) којег видиш пред собом?" – "Имам, часни оче." "Да ли си везана обећањем другом младожењи?" – Не, нисам везана."
Дакле, младожења и млада су потврдили пред Богом и Црквом добровољност и ненарушивост своје намере да ступе у брак. Овакво изражавање воље у нехришћанском браку представља одлучујући принцип. У хришћанском браку је оно – главни услов за природан (по плоти) брак, услов, после којег га треба сматрати закљученим. Тек сада, после закључивања овог природног брака почиње тајанствено освећење супружништва Божанском благодаћу – чин венчања. Венчање почиње литургијским возгласом: "Благословено Царство..." којим се објављује учествовање младенаца у Царству Божијем.
После кратке јектеније за душевно и телесно благостање младожење и младе свештеник изговара три дуге молитве.
Прва молитва је упућена Господу Исусу Христу. Свштеник се моли: "Благослови овај брак: и подај слугама овим Твојим живот миран, дуг, међусобну љубав у савезу мира, семе дугог живота, неувењиви венац славе; удостој их да виде децу деце своје, постељу њихову сачувај неоскрнављеном. И даруј им од росе небеске одозго и од претилине земаљске; испуни домове њихове пшеницом, вином и уљем и сваким добром, тако да деле вишак с потребитима, даруј и онима који су сада с нама све што је потребно за спасење."
У другој молитви свештеник моли Тријединог Господа да Он благослови, сачува и помене младенце. "Даруј им плод утробе, добру децу, једномисленост у душама, узвиси их као кедрове ливанске, као виноградну лозу с предивним гранама, даруј им семе пуно класја да би они, имајући довољно свега, били обиловали спремношћу на свако добро дело и Теби угодно. И нека виде синове од синова својих, као младе изданке маслине, око свог стабла и да угодивши Ти, заблистају као светила на небу у Теби, Господу нашем."
Затим се у трећој молитви, свештеник још једном обраћа Триједином Богу и преклиње Га да Он, Који је саздао човека и затим из његовог ребра створио жену као његову помоћницу, спусти и данас Своју руку из светог обитавалишта Свог и споји младенце, да их венча у јединствену плот и дарује им плод утробе.
После ових молитава наступају најважнији тренуци венчања. Оно за шта је свештеник молио Господа Бога пред лицем све Цркве и заједно са свом Црквом – за благослов Божји – сад се видљиво савршава над младенцима, учвршћује и освећује њихов супружнички савез.
Свештеник, узевши круну закршта њоме младожењу и даје му да целива икону Спаситеља, причвршћену за предњи део круне. Венчавајући младожењу свештеник изговара: "Вјенчајетсја раб Божји (име рекавши) рабје Божије (име рекавши) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа.)
Благословивши тако младу и давши јој да целива икону Пресвете Богородице која украшава њену круну, свештеник је венчава, изговарајући: "Вјенчајетсја раба Божија (име рекавши) рабу Божију (име рекавши) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Украшени крунама, младожења и млада стоје пред лицем Самог Бога, пред лицем целе Небеске и земаљске Цркве и чекају на благослов Божји. Наступа најсвечанији, најсветији тренутак венчања!
Свештеник каже: "Господи, Боже наш, славом и чашћу венчај их!" Приликом ових речи он их благосиља у име Бога. Ову молитву свештеник изговара три пута и три пута благосиља младожењу и младу.
Сви присутни у храму треба да појачају молитву свештеника, у дубини душе треба да понављају за њим: "Господе, Боже наш! Славом и чашћу венчај их!"
Стављање круна и речи свештеника: "Господе наш, славом и чашћу венчај их"  запечаћују Тајну брака. Црква, благосиљајући брак, објављује младенце родоначелницима нове хришћанске породице – малом, домаћом црквом, указујући им пут у Царство Божије и означавајући вечност њиховог савеза, његову нераскидивост, како је Господ рекао: "Што је Бог саставио, човјек да не раставља" (Мт. 19, 6).
Затим се чита Посланица Ефесцима светог апостола Павла (5, 20-33), где се брачни савез уподобљава савезу Христа и Цркве, за коју је Себе предао Спаситељ Који ју је заволео. Љубав мужа према жени је подобије љубави Христа према Цркви, а смирено повиновање жене мужу испуњено љубављу је подобије односа Цркве према Христу. То је међусобна љубав до самоодрицања, спремност да се човек жртвује по угледу на Христа Који је Себе дао на распеће за грешне људе и по угледу на Његове истинске следбенике, који су страдањима и мученичком смрћу потврдили своју верност и љубав према Господу.
Последње речи апостола: а жена да се боји свог мужа – не позивају на страх слабог пред јаким, на бојазан робиње у односу на господара, већ на страх да не увреди човека који је воли, да не наруши јединство душа и тела. Исти тај страх да се човек не лиши љубави, значи, присуства Божијег у породичном животу, треба да осећа и муж, чији је глава Христос. У другој посланици апостол Павле каже: Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем (1 Кор. 7, 4-5).

Муж и жена су чланови Цркве и пошто су честице црквене пуноте, равноправни су међу собом, повинујући се Господу Исусу Христу.
После Апостола чита се Јеванђеље по Јовану (2, 1-11). У њему се благовести о Божијем благослову супружничког савеза и његовом освећењу. Чудо претварања воде у вино које је учинио Спаситељ представљало је праобраз дејства благодати тајне, којом се земаљска супружничка љубав узвишава до небеске љубави, која сједињује душе у Господу. О моралној промени, која је за то потребна говори Андреј Критски: "Брак је частан и постеља непорочна, јер их је Христос благословио у Кани на браку, окушајући храну телом и претворивши воду у вино – показавши ово прво чудо да би се ти, душо, изменила" (Велики канон у руском преводу, тропар 4, песма 9).
После читања Јеванђеља у име Цркве се изговара кратка молба за младенце и молитва свештеника у којој се молимо Господу за то да Он сачува младенце у миру, једномислију, да брак њихов буде частан, њихова постеља неоскрнављена, заједнички живот непорочан, да их удостоји да доживе старост уз испуњавање заповести Његових од чистог срца.
Свештеник изговара: "И удостој нас, Владико да смело и неосуђено смемо да призивамо Тебе, Небескога Бога Оца и да говоримо..." И младенци заједно са свима присутнима поју молитву "Оче наш", основу и венац свих молитава, коју нам је заповедио Сам Спаситељ.
У устима младенаца она изражава одлучност да служе Господу својом малом црквом тако да се и кроз њих на земљи испуњава Његова воља и да царује у њиховом породичном животу. У знак покорности и преданости Господу они погињу главе испод круна.
После молитве Господње јереј прославља Царство, силу и славу Оца и Сина, и Светога Духа и упутивши мир свима заповеда да повију главе пред Богом као пред Царем и Владиком, а уједно и нашим Оцем. Затим се приноси чаша црвеног вина или тачније, чаша заједништва и свештеник је благосиља на заједничко општење мужа и жене. Вино се на венчању даје у знак радости и весеља подсећајући на чудесно претварање воде у вино, које је Исус Христос учинио у Кани Галилејској.
Свештеник трикратно даје младом пару да попије вина из заједничке чаше – прво мужу, као глави породице, затим жени. Обично се вино пије по три мала гутљаја: прво муж, затим жена.
Давши заједничку чашу свештеник спаја десну руку мужа с десном руком жене, покрива њихове руке епитрахиљем и изнад њих ставља своју руку. Ово значи да кроз руку свештеника муж добија жену од саме Цркве, која их у Христу сједињује заувек.
Свештеник три пута води младенце око налоња.
Приликом првог обиласка поје се тропар "Исаије, ликуј..." у којем се прославља тајна оваплоћења Сина Божијег Емануила од Неискусобрачне Марије. Приликом другог обиласка поје се тропар "Свјатији мученици". Овенчани крунама као победници земаљских страсти, они представљају образ духовног брака верујуће душе с Господом.
На крају, у трећем тропару, који се поје приликом последњег обиласка налоња, прославља се Христос као радост и слава младенаца, њихова нада у свим животним околностима: "Слава Тебје, Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед. Тројице Јеидносушчнаја."
Ово обилажење у круг означава вечно корачање које је тог дана започело за тај пар.
Њихово супружништво биће вечно корачање рука под руку, наставак и јављање тајне која је данас обављена. Сећајући се њиховог крста који им је данас дат да "бремена једно другог носећи" увек буду испуњени благодатном радошћу тог дана.
По завршетку свечаног обилажења свештеник скида круне са супружника поздрављајући их речима, испуњеним патријархалном једноставношћу и зато посебно свечанима:
"Узвеличај се, жениче, као Аврам и благословен буди, као Исак и умножи се као Јаков, ходећи у миру и чинећи у истини заповести Божије."
"И ти, невесто, узвеличај се као Сара и узвесели се као Ревека, и умножи се као Рахиља, веселећи се због свог мужа, чувајући границе закона, јер је тако изволео Бог."
Затим у следеће две молитве свештеник моли Господа, Који је благословио брак у Кани Галилејској да прими круне младенаца неоскрнављене и непорочне у Царству Свом. У другој молитви коју свештеник чита док младенци стоје погнуте главе, ове молбе се запечаћују именом Пресвете Тројице и јерејским благословом. По њеном завршетку младенци чедним пољупцем сведоче свету и чисту међусобну љубав.
Даље се, по обичају, младенци приводе царским дверима где младожења целива икону Спаситеља, а невеста – икону Мајке Божије; затим мењају места и целивају – младожења – икону Мајке Божије, а млада – икону Спаситеља. Овде им свештеник одмах даје да целивају крст и предаје им две иконе: младожењи – икону Спаситеља, младој – икону Пресвете Богородице.
Каква треба да буде свадбена трпеза
Тајна брака се обавља свечано и радосно. Од мноштва народа: ближњих, најрођенијих и познаника – од сјаја свећа, од црквеног појања некако и нехотице у души бива празнично и весело.
После венчања младенци, родитељи, сведоци и гости настављају празник за столом.
Али, како се непристојно притом понашају неки гости. Често се овде опијају, изговарају бестидне здравице, певају нескромне песме, играју дивљачки. Овакво понашање би било срамно чак и за паганина, "који не зна за Бога и Христа Његовог", а не само за нас, хришћане. Света Црква упозорава на такво понашање. У 53. правилу Лаодикијског Сабора је речено: "Не треба они који иду на брак (односно чак ни рођаци младожење и младе и гости) да скачу и плешу, већ треба скромно да вечерају и ручају, како доликује хришћанима." Брачни пир треба да буде скроман и тих, треба да буде туђ сваком неуздржању и непристојности. Овакав тих и скроман пир благословиће и Сам Господ, Који је освештао брак у Кани Галилејској Својим присуством и чињењем правог чуда.
О "меденом месецу" и супружничком животу
У одредби једног од Картагинских Сабора се каже: "Младожења и млада по добијању благослова, треба да проводе следећу ноћ у девствености из свештеног страха према добијеном благослову."
Црква осуђује кад млади супружници необуздано проводе "медени месец". Сваки истински хришћанин никада неће одобрити начин живота брачног пара уз који брак губи свој морални значај и постаје само полна веза; чулна страна овде ступа на први план заузимајући место које јој не доликује.
И ако млади супружници не желе да претворе свој "медени месец" у период наглог слабљења сила и потиштеног стања, суза, свађа и међусобног незадовољства, нека умере своје жеље. Њихова уздржаност и умереност ће бити награђени тихом радошћу и срећом првих дана новог, заједничког живота.
Уздржање се од хришћана захтева сваке недеље и на дане празника, у дане причешћивања, покајања и поста.
На нужност поштовања ових одредаба Сабора указује и преподобни Серафим Саровски. "...И још чувајте чистоту, чувајте среду и петак и празничне дане и недеље. Због нечувања чистоте од стране супруга деца се рађају мртва, а кад се не поштују празници и недеље жене умиру на порођају," говорио је младићу који је ступао у брак. Исто је у једном писму писао и старац Амвросије Оптински: "Можда је до болести ваше жене дошло вашом кривицом: или нисте поштовали празнике у брачним односима или нисте чували брачну верност, због чега се и кажњавате болестима жене."
Један брачни пар је имао сина, који је испољавао извесну наказност душе.
Оптински старац Леонид је говорио да је то казна за његове родитеље због тога што нису поштовали празнике.
У браку се од хришћанина захтева умереност и уздржање. Он исто као и безбрачни треба да обуздава своју страст и његово стање се од безбрачности разликује само по степену уздржања.
Супружници треба строго да поштују одлуке Сабора и обичаје првих хришћана, који су се сачували у чистоти у празничне дане, недељу и посне дане (среду и петак).
Црквени дан почиње увече, од шест сати, зато се треба чувати уочи празничног или посног дана, сматрајући њиховим завршетком вече уочи следећег дана.

Шта може да представља сметњу за хришћански брак

Често људи који се припремају за венчање брак региструју у општини.
Православна Црква грађански брак сматра лишеним благодати, али га признаје као чињеницу и не сматра га незаконитим блудничењем. Ипак, услови за закључивање брака по грађанским аконима и по црквеним канонима се разликују. Ипак, не може сваки грађански брак бити освећен у цркви.
Црква не дозвољава ступање у брак више од три пута. По грађанским законима дозвољен је и четврти и пети брак, за које Црква не даје благослов.
Не даје се благослов за брак ако један од брачних другова (а тим пре оба) изјављује да је атеиста и каже да је дошао на венчање само на инсистирање супруга или родитеља.
Не дозвољава се венчање ако и један од супружника није крштен и нема намеру да прими крштење пре венчања.
Венчање није могуће ако један од будућих супружника фактички у браку с другим лицем. Прво треба раскинути грађански брак, а ако је брак био црквени обавезно треба узети дозволу архијереја за његов раскид и ступање у нови брак.
Постоји још једна препрека за обављање венчања – крвно сродство младожење и младе и духовно сродство, стечено путем кумовања на крштењу.

Кад се венчање не обавља

По канонским правилима не дозвољава се да се венчање врши у току сва четири поста, за време сиропусне седмице, Светле седмице, у периоду од Божића до Богојављења. По благочестивом обичају није обичај да се брак обавља у суботу, као ни уочи дванаест великих празника, као ни уочи великих храмовних слава да претпразничко вече не би пролазило у бучном весељу и разонодама. Осим тога, у Руској Православној Цркви венчање се не обавља уторком и четвртком (уочи посних дана – среде и петка), уочи и у дане Усековања главе Јована Претече (29. августа/11. септембра) и Крстовдана (14/27. септембар). Изузеци од ових правила могу бити учињени због преке потребе по дозволи архијереја.
У Србској православној цркви шест дана поста по Законоправилу св. Саве, прим.прир.

ЖИТИЈЕ СВ. ИГЊАТИЈА БРЈАНЧАНИНОВА

Светитељ Игњатије, у свету Димитрије Александрович Брјанчанинов, рођен је 5. фебруара 1807. године у селу Покровском, у Вологодској губернији.
Отац светитеља, Александар Семјонович, припадао је старој племићкој породици Брјанчанинових. Њен родоначелник био је бољар Михаил Бренко, штитоноша Великог кнеза Димитрија Ивановича Донског. Летописи саопштавају да је управо Михаил Бренко био онај војник који је у одећи Великог кнеза и под кнежевским стегом херојски погинуо у бици против Татара на Куликовом пољу.
Родитељи преосвећеног рано су ступили у брак, и у почетку добили су двоје деце. Ипак, радост родитеља није дуго трајала. Оба детета умрла су у првим данима живота. Дубоко тужни због тога што немају деце, Александар Семјонович и Софија Атанасјевна обратили су се јединој правој помоћи – Небеској. Пошли су на поклоничка путовања по околним светим местима, усрдно молећи Господа и Његове свете да им дарују чедо. Испрошен молитвама, дечак је добио име Димитрије, у част једнога од првих вологодских чудотвораца – преподобног Димитрија Прилуцког.
Мали Димитрије се од раног детињства одликовао нарочитом склоношћу ка свему свештеном и истински лепом. Богато обдарен од Бога, рано је научио да чита. Нарочито му је омиљена била књига: «Школа побожности». Ова књига, која простим и јасним језиком приповеда о животу и делима древних подвижника, остварила је велик утицај на осетљиву душу будућег монаха. Млади Димитрије Брјанчанинов је веома рано заволео усредсређену молитву у самоћи. У њој је налазио радост и утеху. Његова молитва није личила на декламовање научене лекције, које се често изводи ужурбано и аутоматски, што је тако уобичајено код деце. Он се учио пажљивој молитви и толико је у њој узнапредовао, да се још у детињству наслађивао њеним благодатним плодовима. Јеванђеље је увек читао са умиљењем, размишљајући о ономе што је прочитао.
Димитрије Александрович је био вишеструко талентован: поред школских обавеза, са великим успехом се бавио калиграфијом, цртањем и музиком. До петнаесте године дечак је добио одлично домаће образовање и био је спреман да настави са школовањем на вишим образовним установама.
Крајем лета 1822. године, када је Димитрије Александрович већ ушао у шеснаесту годину живота, отац га је одвео у Санкт Петербург ради уписа на главну Војну инжињеријску академију. На путу за престоницу, Димитрије је по први пут отворено изразио жељу да прими монаштво, али отац на то није обратио потребну пажњу. У Петербургу је млади Брјанчанинов тако сјајно положио пријемне испите за Војну инжињеријску академију, да су га одмах уписали у други разред. Достојанствено држање и одлична припремљеност младог Брјанчанинова привукли су посебну пажњу будућег Руског императора Николаја Павловича, који је у то време био генерал-инспектор инжињерије.
Током школовања Димитрије Брјанчанинов је био најбољи ђак, одликовао се ретком скромношћу и искреном побожношћу, па је био омиљен како међу ученицима, тако и међу наставницима. Свет је примамљиво ширио руке, позивајући Димитрија у свој загрљај. Био је радо виђен гост многих кућа које су уживале велик друштвени углед. Родбинске везе довеле су га у дом председника Академије уметности и члана Државног савета А. Н. Ољењина, где је на литерарним вечерима Брјанчанинов привлачио пажњу својим читањем и рецитовањем, а својим поетским огледима привукао је благонаклону пажњу А. С. Пушкина, И. А. Крилова, К. Н. Баћушкова, Н. И. Гњедича. Али младић није марио за светско друштво, него је изнад свега био посвећен молитви, посећивању храмова Божијих и изучавању наука.
Више од две године провео је усрдно изучавајући хемију, физику, философију, географију, геодезију, историју, филологију, књижевност и друге науке, па је тако себи поставио питање: шта заправо науке дају човеку? «Човек је вечан и оно што му припада треба да буде вечно – говорио је, – покажите ми то вечно имање које бих могао да понесем са собом иза гроба!» Но, «науке су ћутале».
У то време трагалац за истином упознао је монахе Валаамског подворја и Лавре Александра Невског. Управо они су му помогли да пронађе то чесму је стремила његова душа. Под руководством духовних наставника, ученика преподобног Пајсија Величковског, монаха Арона, Харитона, Јоаникија и духовника лавре оца Атанасије, Димитрије Александрович је почео да чита дела светих Отаца. Ово благочестиво занимање Димитрија Александровича послужило му је као припрема за онај одлучујући преврат који је требало да изведе како би остварио своју давнашњу жељу да постане монах. Али да би коначно раскинуо са светом, почетнику је потребан руководитељ – духовни отац. Таквог човека за Димитрија Александровича представљао је јеромонах Леонид (Наголкин, у схими Лав), будући зачетник старчества у Оптинској пустињи.
Старац Леонид се одликовао духовном мудрошћу, светошћу живота, опитношћу у монашком подвигу. Млади Брјанчанинов је много о њему слушао од монаха из Лавре. Коначно, пружила му се прилика да га упозна. Отац Леонид је послом дошао у Петербург, где се сместио у Александро-Невској Лаври. О утисцима из првог разговора са старцем, Димитрије Александрович је свом другу Михаилу Чихачову испричао следеће: «Срце ми је ишчупао отац Леонид. Сада је решено: затражићу отпуст из службе и поћи ћу за старцем; њему ћу се предати свом душом и тражићу једино спасење душе у усамљености». У јуну 1826. Димитрије Брјанчанинов је добио тромесечно боловање како би се опоравио након тешке плућне болести коју је имао у пролеће те године. Пошао је кући, код својих родитеља, како би затражио благослов за одлазак из света, остављање службе и примање монаштва, али наишао је на очево одлучно одбијање. Са дубоком тугом вратио се у престоницу, где је требало да положи завршни испит на инжињеријској академији. Пошто је положио са изванредним успехом и добио чин поручника, одмах је поднео захтев за отпуштање из службе. Али ту је дошао у сукоб са светским властима које су одбиле да га отпусте из службе – против тога је био и сам император Николај Први. По одлуци претпостављених, поручник Димитрије Брјанчанинов је морао да отпутује у место своје службе – Динабуршку тврђаву.
Али када се у животној борби покаже да су сопствени напори подвижника слаби и бесплодни, њему у помоћ долази Сам Господ и Својим премудрим Промислом све уређује на добро. Димитрије се у Динабургу брзо разболео. У јесен 1827. власти су се увериле да његово здравствено стање није добро, па је добио одобрење да напусти службу. Његово напуштање службе догодило се без знања родитеља, па је овим кораком навукао на себе њихов гнев. У потпуности су му ускратили материјалну помоћ, па су чак и преписку са њим прекинули. Тако је ступање у манастир било праћено крајњим материјалним сиромаштвом младог искушеника.
Димитрије Брјанчанинов је отишао у Александро-Свирски манастир у Олоњецкој губернији код свога старца јеромонаха Леонида и ступио међу послушнике. Послушник Брјанчанинов се у манастиру одликовао беспоговорним послушањем и дубоким смирењем. Радио је у кухињи, где је био потчињен бившем кмету свога оца, као и на риболову. У контакту са братијом трудио се да скрива своје порекло и образовање, и радовао се кад су га они који га нису познавали сматрали за несвршеног богослова.
Међутим јеромонах Леонид је ускоро био приморан да се пресели у Плошанску пустињу у Орловској губернији. За њим је са другим ученицима пошао и послушник Димитрије Брјанчанинов. У Плошанској пустињи Димитрије је срео свог пријатеља и школског колегу Михаила Чихачова. Старац им је благословио да живе заједно, одвојени од других ученика. Млади послушници су се у потпуности посветили подвижничком животу, све њихове силе биле су усмерене ка богомислију и молитви. Тако су провели зиму 1829. године.
У мају исте године околности су принудиле послушнике Брјанчанинова и Чихачова да, следећи свог духовног оца, пређу у Оптину пустињу. Задржали су раније установљени поредак живота. Но, и ту су претрпели доста невоља: настојатељ је на њих гледао неблагонаклоно, а братство се према њима односило са неповерењем. И сама манастирска храна, припремљена на неквалитетном уљу, штетно је утицала на исцрпљени и болесни организам Димитрија Александровича. Решили су да храну припремају сами. Уз доста труда набављали су крупицу или кромпир и кували чорбу у својој келији. Као нож служила им је секира. Последица је, и за једнога и за другога, била крајња исцрпљеност телесних сила и тешка грозница. У то време тешко се разболела Димитријева мајка – Софија Атанасјевна. Желећи да се пред смрт опрости са својим старијим сином она је тражила да отац пошаље људе по њега у Оптину пустињу. Александар Семјонович је веома ожалошћен стањем своје жене попустио, па је написао сину да се неће противити његовој намери, а истовремено са писмом послао је по њега кочије. Отац је био толико пажљив да није заборавио да позове и Димитријевог болесног друга Михаила Чихачова. Младићи су прихватили да пођу, намеравајући да под кровом грађанске куће продуже са монашким подвизима. Ипак, стварност није била ни мало налик обећањима из очевог позива. Здравствено стање Димитријеве мајке се поправило, па је изненадна очева помирљивост брзо ишчезла. Он се свим силама трудио да наговори сина на ступање у државну службу. Боравак у свету постао је мучан за младе људе.
У фебруару 1930. младићи су пошли у Кирило-Новојезерски манастир. У тој обитељи је живео стари архимандрит Теофан, познат по светости свога живота, а настојатељ је био његов ученик Аркадије. Видевши да двојица почетника трагају за истинским монашким животом, игуман их је са љубављу примио у манастир. Строги Устав манастира одговарао је послушнику Димитрију, али сурова, влажна клима тог краја негативно је утицала на његово здравље. Три месеца је трпео тешке нападе грознице, и то без икакве медицинске помоћи. На крају су ноге почеле толико да му отичу, да више није могао устајати из кревета. Тако је Димитрије Александрович био приморан да се врати онамо, одакле је хтео да се спасе бекством – у Вологду код своје породице. Пошто је мало ојачао, са благословом Вологодског епископа Стефана живео је у Семигородској пустињи, где је написао свој «Плач монаха». А затим је премештен у забаченији Дионисијево-Глушицки манастир.
Међутим, Димитријев отац је упорно настављао да ради на томе да његов син напусти манастир и ступи у државну службу. Тада је млади послушник стао да моли архијереја да се смилује на њега и да га замонаши. Видећи пламену ревност послушника епископ Вологодски Стефан је решио да испуни жељу његовог срца. Затраживши дозволу Светог Синода, он је позвао Димитрија Александровича из Глушицког манастира у Вологду и рекао му је да се припреми за монашки постриг, наредивши му да то чува у тајности од свих. Ово је било крајње сложено: искушеник коме је предстојао монашки постриг, био је приморан да одседне у гостионици и да се окружен светском сујетом припрема за велику Тајну. Двадесет осмог јуна 1831. године преосвећени Стефан је у саборној Васкресенској цркви замонашио Димитрија и дао му име Игњатије, у част свештеномученика Игњатија Богоносца, чији спомен Црква празнује 20. децембра и 29. јануара.
Четвртог јула исте године епископ Стефан је монаха Игњатија рукоположио у чин јерођакона, а 25. јула у чин јеромонаха, поставивши га привремено да служи у владичанском двору. Но, окружен вревом света која доноси расејаност, јеромонах Игњатије је убрзо почео да моли свога покровитеља да га пошаље натраг у Глушицки манастир. Међутим, преосвећени је већ имао план да га пошаље на друго место.
Крајем 1831. године упокојио се јеромонах Јосиф, настојатељ Пељшемског Лопотовог манастира. Јеромонаху Игњатију поверено је да обави опело и погреб, а у јануару 1832. постављен је на место покојног оца Јосифа са звањем настојатеља, и награђен је набедреником.
Манастир који је поверен јеромонаху Игњатију налазио се готово у рушевинама. Црква и друга здања били су трошни, осећала се оскудица у свему, братство је било врло мало. За релативно кратко време док је био настојатељ овог манастира (око две године) отац Игњатије је успео да препороди обитељ и у духовном и у материјалном погледу. За кратко време братство је нарасло на тридесет људи.
У Лопотовом манастиру Игњатије се поново срео са својим другом и сабеседником Чихачовим, који је постао активни помоћник настојатеља у уређењу обитељи. Због усрдног труда на обнављању манастира јеромонах Игњатије је 28. јануара 1833. био узведен у чин игумана.
Млади игуман се према братству свога манастира односио са очинском строгошћу, праћеном дирљивом љубављу. Осећајући ту љубав, манастирско братство му се покоравало без обзира на то што је био тако млад. И срца његових родитеља су се смекшала када су видели свог сина у чину који се обично добија тек у зрелим годинама. Игњатијева мајка била је одушевљена духовним беседама свога сина и њена схватања су се променила. Више није туговала, него је благодарила Богу што ју је удостојио да има сина који служи Њему. Припремљена примањем Светих Тајни и молитвама свога сина Софија Атанасијевна се мирно упокојила 1832. године.
Крајем 1833. године делатност игумана Игњатија постала је позната и у Петербургу, па је позван у престоницу у посету Господару императору Николају Првом, који није заборавио свог стипендисту, него је пратио његову судбину. У престоници игуман Игњатије је узведен у чин архимандрита. Поверено му је управљање Тројице-Сергијевом пустињом, са највишом заповешћу «да од ње направи манастир који би био узор у очима престонице».
Тројице-Сергијева пустиња налазила се на обали Финског залива у близини Петербурга. У време када је тамо стигао архимандрит Игњатије, она је била прилично запуштена. Када је започела рестаурација цркве, испоставило се да су употребљиви једино зидови. Конак је био тако пропао да је стајао затворен, а целокупно братство састојало се од тринаест људи: осам монаха и пет искушеника. Двадесет седмогодишњи архимандрит морао је изнова да подиже храмове и конак, да уређује манастирско газдинство, да успоставља богослужбени поредак и оснива нови хор.
Од 1836. до 1841. године познати црквени композитор протојереј П. И. Турчањинов живео је у Стрељни близу Сергијеве пустиње. Дубоко уважавајући оца Игњатија, одазвао се на његову молбу и преузео је на себе посао око обучавања манастирског хора. Нека од својих најбољих музичких дела отац Петар Турчањинов написао је специјално за овај хор.
Велики руски композитор М. И. Глинка такође је био дубоки поштовалац архимандрита Игњатија; на његову молбу он се бавио изучавањем древне руске духовне музике и помагао је хору у његовом манастиру. Живо учешће у организацији хора Сергијеве пустиње узимао је и директор дворске капеле А. Ф. Љвов.
Архимандрит Игњатије је обављао многе одговорне и тешко спојиве дужности: за братију манастира био је одличан настојатељ, а у исто време духовник и администратор. Са 27 година већ је имао дар примања помисли својих духовних чеда и руковођења њиховим духовним животом. Према личном признању оца Игњатија, проповед Јеванђеља представљала је његово основно занимање, коме је посвећивао све своје силе. Подвиг служења ближњима речју поуке била је за њега извор радости и утехе на попришту овог мукотрпног живота. У Сергијевој пустињи он је, без обзира на крајњу заузетост, написао већину својих дела.
Године 1836. указом Најсветијег Синода Сергијева пустиња је добила статус манастира првог реда, са одговарајућим средствима за издржавање и положајем. До 1837. године у манастиру је већ живело братство од 42 члана.
Од 1838. године круг делатности архимандрита Игњатија значајно се проширио: постављен је за надзорника свих манастира Петербуршке епархије. Он је потпомогао процвату духовног живота у древном Валаамском манастиру, залажући се да за настојатеља тамо буде постављен игуман Дамаскин, веома опитан у духовном животу.
У Сергијеву пустињу оцу Игњатију непрестано су долазили посетиоци из свих друштвених слојева. Са сваким је требало поразговарати, свакоме посветити време. Веома често морао је да путује у Петербург и посећује домове великих добротвора манастира. Без обзира на такав, споља посматрано расејан начин живота, архимандрит Игњатије је у души остајао аскета-пустињак. У било каквим спољашњим животним околностима он је успевао да сачува унутрашњу усредсређеност, непрестано обављајући молитву Исусову. У својој келији у манастиру отац Игњатије је проводио бесане ноћи у молитви и сузама покајања. Али као истински слуга Божији, руководећи се духом смирења, скривао је своје подвиге од људских погледа.
Зиму 1846. године архимандрит Игњатије је, због тешке болести, провео без излажења из келије, а у пролеће 1847. предао је молбу да буде ослобођен дужности настојатеља и умировљен у Николо-Бабајевском манастиру Костромске епархије. Уместо тога добио је дугачак одмор и пошао у тај манастир на лечење.
У Николо-Бабајевском манастиру архимандрит Игњатије је провео једанаест месеци и вратио се у Сергијеву пустињу. Опет су наступили напорни дани: руковођење духовним животом братства, примање посетилаца, одласци у Петербург, подизање цркава. Према успоменама његовог духовног сина, архимандрита Игњатија (Малишева), свети Игњатије се према посетиоцима односио на веома различит начин. Он је поседовао нарочиту способност – да види духовно стање других људи. Са хладнима је био ћутљив. Са лукавима се понекад понашао јуродиво. Али са онима који су тражили спасење био је отворен и разговарао је дуго, богатећи душу сабеседника спасоносним речима Светог Писма, светоотачким поукама и саветима провереним сопственим животом. Круг познаника настојатеља Сергијеве пустиње био је веома широк. Име архимандрита Игњатија знали су у свим слојевима друштва. Он се дописивао са многим духовним и светским лицима. Данас је познато укупно више од 800 писама епископа Игњатија. У писмима се јасно виде необичне особине његове душе: духовно расуђивање, необична благост, дубоко смирење, трезвено схватање њему савременог живота. На пример, значајно је његово писмо великом руском уметнику К. П. Брјулову.
Пролазиле су године. Телесне силе архимандрита Игњатија, који се никада није одликовао посебно јаким здрављем, постепено су слабиле. Све чешће му се враћала мисао о одласку у мировину, како би крај живота провео у усамљеном безмолвију. Године 1856. кренуо је на пут у Оптину пустињу, желећи да се тамо и сасвим пресели, али ова намера му се није остварила, јер је Господу било угодно да Његов изабраник Цркви послужи још и у епископском чину.
Године 1857, на предлог Петербуршког митрополита Григорија, архимандрит Игњатије је био посвећен за епископа Кавкаског и Црноморског. Хиротонију је 27. октобра 1857. године у Казанској цркви у Петербургу обавио митрополит Григорије са збором других јерараха.
Након непуне двадесет четири године проведене у Сергијевој пустињи, епископ Игњатије ју је оставио у блиставом стању. За његове управе манастир се украсио са три нова велелепна храма. Од духовних васпитаника архимандрита Игњатија Сергијева пустиња је касније дала шеснаест настојатеља разних манастира. Сам пак новопостављени епископ Игњатије, током тако дугог времена проведеног на месту настојатеља, не само није стекао никакву имовину, него чак није имао сопствених средстава за далеки пут на своју катедру па је био принуђен да затражи помоћ.
Четвртог јануара 1858. године епископ Игњатије је допутовао у град Ставропољ и преузео управљање епархијом. Недавно формирана Кавкаска епархија била је потпуно неуређена. Становништво се одликовало немирним, ратоборним карактером, зато су прве речи светитеља Игњатија упућене његовој новој пастви биле речи мира и љубави: «Мир граду овоме!..»
Прва брига епископа Игњатија у вези са управљањем паством била је да уреди богослужење према прописаном црквеном поретку и да успостави добре односе између свештенства и народа, како у градовима тако и у селима. Преосвећени Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом – мање од четири године. За то време посетио је многе парохије, чак и веома удаљене, довео је у ред органе епархијске управе, побољшао је услове рада епархијског свештенства, улепшао је богослужења, организовао је одличан архијерејски хор, подигао је владичански двор, преселио богословију у нову, лепшу зграду и пажљиво пратио њен унутрашњи живот. У односу према свештенству и парохијанима владика Игњатије је био истински миротворац: према себи је био строг, али је истовремено имао разумевања за немоћи ближњих.
Али тешка болест није остављала епископа Игњатија ни на Кавказу, па је у лето 1861. поднео молбу за за одлазак у мировину због лошег здравственог стања. Неколико месеци касније на његову молбу је одговорено позитивно, и он је заједно са неколицином преданих ученика прешао у Николо-Бабајевски манастир. Приликом одласка из Ставропоља, баш као и приликом раније из Петербурга, преосвећени није имао сопственог новца, па је опет морао да потражи помоћ са стране како би вратио неке дугове и покрио путне трошкове.
За време свог боравка на Кавказу преосвећени није остављао духовно-литерарне подухвате. Осим усмено изговорених проповеди ту је написао готово читаву књигу «Принос (или: Дар) савременом монаштву».
За заслуге пред Отаџбином преосвећени је удостојен царске награде – ордена Свете Ане првог реда. У Николо-Бабајевски манастир допутовао је 13. октобра 1861. године. Пратила су га духовна чеда, као једна духовна породица. Њихово сложно деловање брзо је остварило утицај на целокупно унутрашње и спољашње уређење манастира. У време доласка владике Игњатија, Николо-Бабајевска обитељ се налазила у прилично лошем стању. Чак ни хране није било довољно, а манастир је био оптерећен великим дуговима. Многа здања, посебно саборни храм, била су оронула. Но, захваљујући природној мудрости, практичности и дугогодишњем опиту владике Игњатија, материјални положај обитељи брзо се поправио, изведене су велике оправке манастирских здања, чак је подигнут и нови храм у част Иверске Мајке Божије. Недуго по доласку владике Игњатија у Бабајевски манастир посетио га је стари пријатељ М. Чихачов и то је био њихов последњи сусрет у овом животу. Обојица су закључили како М. Чихачов не треба да напушта Сергијеву пустињу, којој се потпуно посветио и где је уживао свеопште поштовање братства.
Живећи у мировини у Бабајевској обитељи, слободан од епископских дужности, владика Игњатије је слободно време проводио прегледајући и допуњавајући своја аскетска дела. Овде је написао «Отачник» и завршио «Принос савременом монаштву». Много владикиних поучних писама потиче управо из овог периода.
Своја дела сам светитељ поделио је на следеће целине: Прва два тома чинили су «Аскетски огледи», који су садржали чланке у основи написане у Сергијевој пустињи. Трећи том – «Аскетске проповеди», где су ушле проповеди које држао на Кавказу. Четврти том – «Принос савременом монаштву». Пети том – «Отачник», објављен је тек после смрти епископа Игњатија (Данашња издања Дела светитеља Игњатија као шести том садрже његова писма). «Отачник» садржи поуке древних подвижника и примере из њиховог живота. Сва дела светитеља Игњатија у целини показују православни хришћански подвиг у његовом поретку и постепености, учећи како треба полагати поуздан темељ за вршење јеванђелских заповести, покајање и покајни плач.
Преосвећени Игњатије је за своје упокојење почео да се припрема дуго времена унапред. У августу 1864. свом брату Петру Александровичу рекао је: «Када будем умирао, молим вас да и не помишљате на слање по доктора – немојте да правите гужву и дајте ми да умрем као хришћанин». Наступила је 1866. година. Владика је тако ослабио, да је сваки посетилац био поражен његовим изгледом. Али током свих тих година болести они су се изгледа навикли да га увек виде уздржаног и бодрог. Без обзира на различите болести за које би владика понекад рекао онима који су га окруживали, нико га никада није чуо да јадикује. Не једном је говорио како је, приморавајући се да не јадикује због болести, научио да трпи све што га снађе. По обичају светогорских подвижника светитељ Игњатије није скидао своју монашку одећу ни дању ни ноћу, па је тако од околине скрио како тешко здравствено стање у коме се налазио тако и близину свог упокојења.
На дан светлог Христовог Васкрсења, 16. априла 1867. године, служећи литургију преосвећени се толико исцрпио да су га једва довели до келије. Тога дана објавио је својим ближњима да после вечерња никога неће примати, јер мора да се спрема за смрт. Следећег дана, 17. априла, преосвећени је током литургије стајао у олтару и одслужио благодарни молебан, при чему је завршну благодарну молитву читао са тако снажним и дубоко благодатним изразом, да је то привукло пажњу свих присутних. Ово је била последња служба светитеља Игњатија. Више није излазио из келије и снага га је брзо напуштала. Последњих дана живота владика се према свима односио са посебном топлином, уз благу примесу туге. Ова топлина на лицу болесника сијала заједно са неземаљском радошћу. Испуњен благодатним смирењем владика се праштао са својим келејницима и тражио од њих опроштај клањајући им се земним поклонима.
Тридесетог априла 1867. године, на Недељу Жена-мироносица, у време касније литургије око 8 сати ујутро преосвећени Игњатије је мирно отишао Господу.
Шестога дана после смрти преосвећени Јонатан, епископ Кинешемски одслужио је опело по пасхалном чину уз присуство огромног броја верних. Сви су се чудили мекоћи руку и уопште спокојном положају покојниковог тела. Опело је више личило на славље него на погреб. Ковчег са телом светитеља обнели су у круг око цркве и уз певање «Христос воскресе» спуштен је у земљу код леве певнице у малој болничкој цркви посвећеној преподобном Сергију Радоњешком и светом Јовану Златоусту.
Светитељ Игњатије ужива велико поштовање код верног народа не само у Русији, него свуда где су православни, а интересовање његова дела непрестано расте. У наше жалосно и метежно време светитељ Игњатије представља најпоузданијег духовног руководиоца и најбољи пример како да човек у вртлогу савременог живота сачува верност Христу.