12. Анатемизма св.Кирила Александријског против Несторија

 

1. Ако неко не исповеда даје Емануил заиста Бог, и да је Света Дјева Богородица јер је (она) родила телесно тело Логоса рођеног од Бога, нека буде проклет.

2. Ако неко не исповеда да је Логос Бога Оца био ипостасно (лично) сједињен телу, и да је један исти Христос са сопственим телом, сам Он и Бог и Човек заједно, нека буде проклет.

3. Ако неко, у једноме Христу, дели ипостаси после сједињења, здружујући их простим здружењем по части, или достојанству или моћи, а већма не признајући заједничко природно сједињење, нека буде проклет.

4. Ако неко прави разлику између две личности или ипостаси у речима садржаним у јеванђелским и апостолским списима или изговореним од Светих о Христу, или Њиме о Себи самом, и Њему приписује једне својствене да се придодају као човеку Логоса Божјег, и друге само Логосу Бога Оца богоподобне, нека буде проклет.

5. Ако се неко усуди да каже да је Христос богоносни човек, а не да је,штавише, заиста Бог, као један Син,и природа,и да је Логос постао тело, и да је заједничарио са нама, и да је примио наше тело и крв, нека буде проклет.

6. Ако се неко усуди да каже даје Логос (Слово) Бога Оца или Господа Христа, чак шта више не исповеда да је Он сам, и Бог и човек заједно, и да је, према Светом писму, Логос постао тело (Јн 1:14), нека буде проклет.

7. Ако неко говори да је Исус као човек деловао (дејствовао) кроз Бога Логоса, и да му је приписана слава Јединородног, која постоји као нешто друго у Њему, нека буде проклет.

8. Ко се усуди да каже да усвојеноме човеку треба се клањати заједно са Богом Логосом, и заједно Га славити, и заједно називати Богом, као други у другом пошто стално додавање „заједно" (са,) утицаће (појачаће, допринеће) да се тако схвати и више се не указује једно поштовање Емануилу, и не припада му једно прослављање као Логосу који је постао тело, нека буде проклет.

9. Ако неко говори да је један Господ Исус Христос био прослављен од Духа, као да се користио Његовом силом, и да је од Њега узео моћ (дејство) да побеђује нечастиве духове, и да над људима свршава Божанска знамења (богознамења), нека буде проклет.

10. Божанско Писмо говори да је Христос постао Архијереј (Свештеноначалник) и Апостол нашег исповедања, и да је Он принео себе за нас као пријатни мирис Богу и Оцу. Ако неко говори да је наш Свештеноначалник и Апостол, не сам Бог Логос, када је телом постао подобан нама људима, већ да је неко други, од Њега различит човек од жене. Или ако неко каже да Он приноси Себе самог као принос самом Себи, а не за нас саме јер Он, не знајући за грех, није имао потребу за приносом, нека буде проклет.

11. Ко не исповеда да је тело Господње животворно и да је оно сопствено тело Логоса Бога Оца, већ да припада неком другом, и да је сједињено са Њим по части, или да је оно примило само Божанско обитавање, а не, како смо ми казали, животворно (тело), тако да је оно постало Логосу својствено, и може све да оживљава (свему да даје живот), нека буде проклет.

12. Ко не признаје да је Бог Логос пострадао телом, и распет телом, и смрт окусио телом, и да је био (постао) прворођени из мртвих, тако да је Он живот и животворац као Бог, нека буде проклет.

ИЗЛАГАЊЕ ВЕРЕ Преп.Теодосија великог

Као муж силан и вођ духовне војске, Преподобни ТЕОДОСИЈЕ мушки иступи против јеретичке непобожности, исповеди веру и одговори цару оваквим писмом:

Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо за законима ранијих отаца. A оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога кога јеретици хуле сада, да ћемо се успротивити до саме крви. И као за отаџбину, тако ћемо и за Православље радосно положити душе своје, макар гледали како ова света места огњем уништавате. Јер каква је корист ако се света места само називају светим, а њихове светиње јеретици предају порузи?

Нека је проклет сваки који не сматра да су четири Света Васељенска Сабора подједнако важна као и четири Еванђеља!

Ми дакле ни у ком случају не само не желимо говорити, него ни помислити ишта несагласно са Светим Васељенским Саборима. Од ових, Први Сабор украсише триста осамнаест отаца, који се сабраше против Арија, и овога проклетника предавши анатеми од тела Цркве отсекоше, јер учаше да је Син туђ Оцу по суштини, и завођаше догмате неправе вере. 

А Други Сабор, по промислу Божјем, сабра се у Цариграду против Македонија, који ригаше хуле на Светога Духа. 

Трећи Сабор се лепо састаде у Ефесу против поганог и одвратног Несторија који је хулио тело Христово, узето од пречисте Дјеве. Затим се у Халкидону састадоше на Сабор шест стотина и тридесет отаца који се сагласише са одлукама претходних Сабора, и то објавише, и који проклетог и гадног Јевтихија заједно са Диоскором отсекоше од свештеног тела Цркве, и апостолску веру утврдише, а свакога који супротно мисли прогласише за туђа Цркви Христовој. 

Ми стојимо за ове Саборе, макар навели на нас пожар, потргли оштре мачеве, и натуткали љуту смрт, и то не једну, него, ако је могуће, безброј смрти. Ми ни у ком случају нећемо отступати од истинске побожности, нити ћемо одрицањем осрамотити оно што оци дивно одредише. Нека сведоци буду њихови напори и многи подвизи што за веру поднеше. Но то ће остати чврсто и непоколебљиво и у нас, и у оних који достојно следују и Богу и нама. А мир Божји, који превазилази сваки ум, нека буде чувар и наставник државе твоје.

ЗАШТО РАСПЕТОГА СМАТРАМ БОГОМ

Када је царски намесник Агрикол упитао Светога ЕВСТРАТИЈА:

Како ви сматрате Богом Распетога? – Свети ЕВСТРАТИЈЕ одговори:

 

Почећу речима вашег стихотворца Хезиода: У почетку беше Ереб и Хаос, тојест мрак и водна бездна. А када је Бог средио и украсио свет, створивши га не из већ препостојеће материје већ приводећи га к бићу из небића, онда је Он створио човека по слици и прилици Својој. Но зли анђео, који је имао власт над сабором других анђела, по својој вољи одступи од Сатворившег га, и надувши се гордошћу отпаде од свога чина и би прогнан с неба Богом.Човека пак Бог настани у рају, давши му заповест која га је учила послушности: да изобилно користи сва блага раја, само да се не дотиче једног дрвета и не једе од његовога рода. Такав подвиг Бог одреди човеку, да човек не би нарушио заповест Божју и пошао за ђаволом који у свему плете замке човеку; и да би човек посрамио врага који му завиди на великој части, и могао постати бесмртан пребивајући у нетрулежности. У противном случају човеку се неће допустити да и надаље живи у рају, него ће бити истеран из раја, и умрети пошто поживи неко време на земљи. А зли ђаво, наоружавши се завишћу против човека, све своје лукавство упери на њега и преко змије превари жену првога човека, а помоћу жене наведе и њега самог на нарушење заповести, због чега би изгнан из раја Богом и осуђен на муку, зној и трулежност. И тако, свезлобни ђаво однесе победу, и хваљаше се што човека узе под своју власт због греха његова. И када се касније род људски умножи, мучитељ ђаво се стараше да сваку душу пороби себи. И пошто већина људи паде у безакоње, Бог потопом погуби свет, а сачува праведнога мужа Ноја који се јуначки борио противу злобнога ђавола, и остао непобеђен од њега и спасао се у ковчегу заједно са женом и децом. Успоставивши после потопа земљу у првобитни облик, Бог настани на њој Ноја као новог житеља њеног.Прође много година, људи се опет намножише, и поново узрасте свако безакоње међу њима, и сви они побеђивани гресима подпадаху под смрт, и оковани налажаху се у аду, вучени у погибао лукавим ђаволом. Тада Саздатељ наш Бог, сажаливши се на нас и не хотећи оставити без помоћи дело руку Својих, испрва дарова мудрост јелинима, да би они познали свесилнога Бога и савладали противника свог ђавола. Но они, премда се наизглед унеколико уразумише и приближише путу истинског богопознања, ипак им расуђивања беху у измаштаним речима и они упадаху у заблуде својих предака,побеђени вером у лажне богове, и лутајући далеко од пута истине, отиснуше се у још веће незнабожје. Но и при томе велика сила милосрђа Божјег не допусти људима лежати у паду, и Бог им даде закон, посла пророке и на разноврсне начине показа пут спасења народу Јеврејском. Али и поред тога људи постајаху све гори, и опет понављаху грехе својих праотаца, и сви подлежаху смрти због греха. Напослетку, Господ наш Бог – Реч благоволи примити подједнак с нама подвиг и јавити нам победу над противником – ђаволом, поставши нам сличан у свему: Он понизи себе примивши обличје слуге, роди се од Дјеве остајући неизменљив по Божанству и постаде Јагње да обезоружа вука – ђавола.

Искористимо сада, судијо, једно поређење које доликује моме излагању: ако ти, управник овога града, угледаш медведа или другог страшног звера где иде на твој град, и пошаљеш слугу свога да га убије, и он, извршујући твоје наређење, изађе против звера, али невичан и слаб и неумешан падне мртав у борби са звером и буде поједен, зар би се ти решио наредити другоме слузи, исто тако слабом и неискусном, да ступи у борбу са звером? И зар ти, ако си јак и силан и умешан борити се са звером, не би сам изишао против њега као искусан и храбар борац, и убио га: И то изашао не као господин већ као прост слуга, само који уме да се бори? Примером пак својим ти би, нема сумње, научио и остале слуге своје да на такав исти начин побеђују и убијају силовите зверове када се сретну са њима. Тако и Господ наш, Спаситељ свију, када слуге Његове у борби с ђаволом падоше побеђени и сатрвени, сам, по неисказаном милосрђу Свом, понизи Себе сишавши у Пречисту и Свебеспрекорну Дјеву и узевши обличје слуге и све немоћи тела нашег осим греха; и изишавши на поприште овога живота Он добровољним и премудрим смирењем прикри Себе од свепоквареног ђавола, и победи га када ђаво нападе на Њега као на простога човека, и Својим спасоносним страдањем крсним разори сву силу вражију, учећи нас да се и ми, гледајући на Његов подвиг, на такав исти начин боримо са ђаволом и савлађујемо силу његову.

Он дакле сам узе на Себе грехе, страсти наше, а нама дарова Своје бестрашће, васкрсе држане у аду, и даде нам могућност да постанемо чеда Божија имајући непобедиву руку Његову и надајући се венцима за подвиге. У телу дакле бивамо побеђени, али духом побеђујемо; подложни смо трулежности и смрти, али смо у исто време нетрулежни и бесмртни: стога се клонимо ваше неуздржљивости и скотског живота, а иштемо ангелски живот и вечно постојање. Ми не гледамо доле, као стока, нити смо људи зверских нарави; напротив, ми гледамо на небо, и налазећи се у телу ми подражавамо живот Бестелесних бића. Позната нам је и непрестана борба духа нашег са телом; а разумом мудрим и смерним ми одвраћамо себе од привезаности смртном телу овом, и упорно одбацујући његово сладострашће и похотљива стремљења ми се стално учимо узлазити мишљу к небу и трпљењем и уздржањем умртвљивати удове тела нашег. Ми се хранимо размишљањем о чистом и пречистом Господу нашем, и из нас се лије реч јасна, и дејствује у нама без препреке разумна сила. Та и друга већа блага дарова нам Бог обукавши се сам у човека.

Међутим ви сте, као што је свима познато, поробили себе телу; а поробивши себе телу ви називате боговима оне који, по вашим предањима, починише нечиста и срамна дела, зидате им храмове и обожавате их. Ви се туђите општења с небом, и даноноћно сте узнемирени, не само бојећи се какве било несреће него упорно иштући привремену срећу и на јави маштајући као у ону. Ви не само телом него и душом умирете на вечну погибао; а ми смо од Господа нашег Исуса Христа научени: да ће тело наше, иструлело и претворено у прах по свеопштем закону трулежности и смртности, опет оживети сјединивши се с душом и добити природу нетрулежну. – Све ово ја ти укратко изложих, да би се ти, научивши се истини од мене, одрекао лажних богова својих.

ОМОЛОГИЈА РИПЦ

Свештени Сабор Руске Истински Православне Цркве

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Руска Истински Православна Црква исповеда и чува православну хришћанску веру онако како је чува Свето Предање од оснивања Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве Хистове, као што је то било до 1927. године у Помесној Руској Цркви, и као што ју је исповеднички чувала Катакомбна Црква, а и Руска Загранична Црква све до 2000. године.

Ми верујемо у Троједног Бога Пресвету Тројицу, као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу вере, и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, коју је створио Господ наш Исус Христос и која је стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15). Верујемо да је Црква Тело Христово, Богочовечански организам и да сви ми, верни, чинимо његово Тело, а Глава Цркве је Господ Исус Христос (Кол. 1,18). Верујемо да је врата пакла не могу надвладати (Мт. 16,18). Она не може да буде уништена, разорена или подељена, као ни Сам Господ, те јој стога није потребно "спасавање" људским силама.

У потпуном једномислију са Символом вере ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова. Руска Истински Православна Црква се строго придржава црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.

Оно што су примили и утврдили Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, то и ми примамо и утврђујемо, а што су они одбацили и анатемисали, то и ми одбацујемо и анатемишемо, без додавања или одузимања. Заједно са Оцима Седмог Васељенског Сабора објављујемо: "Ми следујемо древним предањима Васељенске Цркве; чувамо одредбе Отаца; предајемо проклетству оне који Васељенској Цркви било шта додају или одузимају".

Руска Истински Православна Црква представља неодвојиви део Помесне Руске Цркве и аутономна је на саборним начелима, у складу са Одлуком Најсветијег Патријарха Тихона, Светог Синода и Вишег Црквеног Савета Руске Цркве бр. 362 од 7/20. новембра 1920. године. Ми имамо канонску прејемственост од Катакомбне Руске Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве, као два равноправна и духовно јединствена дела истинске Руске Цркве, која су под разним црквеним управама пребивале у евхаристијском и канонском општењу, као што је то било у време Светог Мученика Митрополита Петра Крутицког, и као што је благословио последњи законити првојерарх Руске Заграничне Цркве митрополит Виталије. Ми исповедамо духовно и еклисиолошко јединство са Светим Новомученицима Руским и Оцима - Исповедницима Катакомбне Цркве, а такође са првојерарсима Руске Заграничне Цркве и Њеним истакнутим јерарсима и пастирима.

Исповедајући да Црква спасава човека, а не човек Цркву, ми одбацујемо сергијанство које исповеда Московска Патријаршија, названо тако по митрополиту Сергију (Страгородском), као посебан облик апостасије и еклисиолошку јерес. Ово лажно учење је неспојиво са учењем Светих Отаца о Цркви и о власти, јер сергијанство – то је унутрашња спремност православног хришћанина на компромис са богоборством, а у ширем смислу – на компромис са лажима, са сваким злом, са стихијама овог света. Та спремност долази из срца, из духовног стања самог човека, стога тврдимо да је Московска патријаршија лукава када сергијанство назива привременом појавом, условљеном политичком ситуацијом. Уздижући сергијанство, то јест компромис са богоборством, као норму црквеног живота, Московска патријаршија самим тим припрема своју паству за признавање власти антихриста као законите, и за примање жига звери на десну руку њихову (Отк. 13,16). Ми тврдимо да истинско Православље у страдалној Отаџбини не може да се препороди без свести о сергијанском паду и без покајања због тог пада.

Ми смо једнодушни са Светим Новомученицима и Исповедницима Руским, и Катакомбним Оцима - Исповедницима, а такође и са истакнутим јерарсима и пастирима Руске Заграничне Цркве у оцени да је сергијанство – јерес, а да Московска патријаршија, која је из њега рођена, "новообновљенски раскол", који је ступио у симфонију са богоборачком влашћу и на који се могу применити одлуке и канонске казне које је Руска Црква изрекла против обновљенаца и њихове јерархије. Пошто је настала као раскол, Московска патријаршија себе незаконито назива "Мајком - Црквом".

Наша вера у јединство и јединственост Свете Саборне и Апостолске цркве неспојива је са екуменизмом, стога ми екуменизам сматрамо за јерес која гази Православну веру. Исповедајући јединство са наслеђем Руске Заграничне Цркве, ми потврђујемо осуду јереси екуменизма и саборску анатему те јереси "и оних који имају општење са овим јеретицима или им помажу или штите њихову нову јерес екуменизма" изречену на Сабору Заграничне Цркве 1983. године. Учешће Московске патријаршије у екуменистичком покрету не представља појединачно иступање одређених архијереја, него курс цркве саборно утврђен на Архијерејском Сабору МП из 1961. године. Ступивши у "Светски савет цркава" Московска патријаршија је себе одредила не само као новообновљенски раскол, него и као јеретичку заједницу која је потпала и под анатему Светог Патријарха Тихона и Сверуског Сабора против комуниста и свих њихових сарадника, и под анатему Сабора Руске Заграничне Цркве.

Под саборску анатему против јереси екуменизма из 1983. године потпадају и сви јерарси и клирици официјелних Помесних Цркава који исповедају евхаристијско јединство и тако саучествују у свејереси екуменизма, примања новог календара, модернизма, у успостављању новог светског поретка. Зато ни са ким од њих Руска Истински Православна Црква не може имати евхаристијског општења и јединства, и, следујући светоотачком учењу, одређује да је официјелно светско православље отпало од Цркве Христове и да су његове свете тајне неделотворне за спасење. Овим ми исповедамо сведочанство црквеног Предања о томе да благодат Духа Светога спасоносно делује само у Истинској Цркви Христовој, којој расколници и јеретици не припадају.

Ми се одричемо погубног мишљења које постоји, да јеретици и расколници нису отпали, него представљају такозване "болесне удове Цркве", на које благодат Божија делује једнако спасоносно као и на чланове Истинске Православне Цркве. Исповедамо да су сви чланови Цркве који живе у свету и носе тело, болесни од својих грехова, и да само у Истинској Цркви Христовој могу да добију право исцељење и спасење. А скретање у јереси и расколе није ништа друго него отпадање од Тела Истинске Православне Цркве. Стога Московска патријаршија, као што су учили Руски Свети Новомученици, не представља истинску Цркву Христову и њене тајне не могу бити делотворне за спасење.

Ипак, ми овим не преузимамо Суд Божији нити дрско изјављујемо како Господ није у стању да обрати у покајање и спасе искрену хришћанску душу која пребива у официјелној Цркви, него тврдимо да је спасење могуће само уласком у Цркву Христову.

Одређујемо да клирике који из Московске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати кроз покајање и обављање допунског полагања руку (хиротесије) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне рукоположења које су ти клирици добили од одступничке јерархије Московске патријаршије.

Поводом форме примања из јеретичких и расколничких заједница Руска Истински-Православна Црква, као део некад јединствене Помесне Руске Цркве, наставља да чува Њено наслеђе, историјски настала помесна предања и саборске одлуке, којима је у основ био положен принцип црквене икономије, како, по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве Светитеља Филарета (Вознесенског), "од Цркве не би били одгурнути многи".

Без обзира на то што данас у пракси појединих истински-православних Цркава постоји допустива разлика по питању чина примања световњака, ми сматрамо да је неопходно ићи ка превладавању тих разлика, полазећи од догматског учења Цркве. У први мах према тој разлици у чиновима пријема можемо се односити онако како је писао свети Кипријан Картагински: "Неко ће рећи: шта ће бити са онима који су пре овога, када су се из јереси обратили Цркви, били примљени у Цркву без крштења? Господ је, по милосрђу Своме, у стању да им дарује опроштај, и да оне који су након примања у Цркву починули не лиши дарова Своје Цркве".

Као основ за измену чина пријема световњака из Московске патријаршије могу да послуже, на пример, факти отвореног, званичног саслуживања јерараха Московске патријаршије са римокатолицима или другим јеретицима.

Исповедајући РИПЦ као истинску Руску Цркву, канонску наследницу Катакомбне и Заграничне Цркве, ми се не осамљујемо, нити ћемо се дрзнути да о себи мислимо као о "јединој истинитој Цркви".

Ми исповедамо јединство вере са нашом браћом – старокалендарским истински православним хришћанима у Грчкој и другим земљама, који су одбацили унију са екуменистичким и новокалендарским официјелним православљем, не прихватајући јерес екуменизма како у отвореном исповедању, тако и скривену у учењу о удовима Цркве "болесним у вери".

Свети Сабор Руске Истински-Православне Цркве потврђује важност одлука Сабора Руске Заграничне Цркве од 15/28. августа 1932. године, који је решио "да осуди масонство, као учење и организацију непријатељску хришћанству, да осуди такође сва учења и организације сродне масонству". У складу са овом саборском одлуком осуди подлежу и идеја о стварању "новог светског поретка" коју је изнедрило масонство, а такође и процеси глобализације и глобалне контроле над човечанством који се са тим циљем уводе, усмерени на припремање људског друштва за успостављање будуће власти антихриста.

Чувајући верност наслеђу Светих Новомученика и Исповедника Катакомбне Цркве, ми сведочимо да је за истински - православне архипастире и пастире недопустиво учешће у политичкој делатности, као једном од облика светских процеса апостасије. У своме служењу православни пастир треба да чува своју паству од погубног утицаја "овог света" и официјелног православља које иде у корак са њим, као и од његове веште подвале, тзв. "алтернативног православља", објашњавајући својој пастви погубност оваквих појава. Обе ове појаве, које окружују Цркву и слева и сдесна, воде порекло од једног те истог извора апостасије овог света и туђи су Истинском Православљу.

Ми исповедамо своју приврженост "царском" средњем путу црквеног служења. Одбацујемо како крајње слева, тако и крајње сдесна удаљавања од Православља – секташтво, лажно православље и лажну мистику, фанатизам, политиканство и партијашење, сумњичавост и мржњу – те нехришћанске особине које су толико раширене у савременој црквеној средини. Све оне су, по речима апостола, назване "ревношћу не по разуму", а лажно се издају за "исповедништво" и "ревност за чистоту православља".

Заједно са истакнутим Светитељима Васељенске и Руске Цркве ми верујемо да је Богом установљена власт – православно Царство. Тугујемо због тога што су наши преци изгубили Богом дано Руско Царство и молимо се Господу за његову обнову. Ипак, сведочимо такође да истинско Православно Царство у Русији може бити успостављено само после покајања руског народа и његовог повратка у Истинску Цркву, јер у лажној цркви не може бити ни истинског покајања, ни обнове православне монархије. Монархија, установљена са благословом цркве лукавих, у самом свом темељу имаће лукавство. Такво царство Богу није угодно. Чак и ако би било велико и моћно, оно би само припремало терен за долазак антихриста.

Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на усиљену покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Истинске Православне Цркве. Духовни препород и сваке поједине људске душе, и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у људском друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, па дакле и ка губитку благотворног дејства благодати Духа Светога на то друштво. Такво благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову.

Схватајући то, савремени свет покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за православног хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење. Амин.

Овај документ ОМОЛОГИЈЕ усвојен је на Свештеном Сабору РИПЦ у Богоспасаваном граду Одеси, Украјина.

17/30. октобра 2008. год.

спомен Светог Пророка Осије

и Праведног Лазара Четвородневног, Епископа Китијског

СВЕДОЧАНСТВО ВЕРЕ - Св.Максим Исповедник

Троил: Наш нам је господар наложио к теби да дођемо и да те обавестимо шта је његова величанствена и од Бога установљена власт одлучила. Но најпре реци хоћеш ли или нећеш послушати цареву наредбу?

Ава Максим: Ти ми, господару, прво реци шта је наредила његова благочестива власт; па ћу ти онда ја одговорити како доличи. Како ти другачије могу одговорити о оном што ми није знано?

Троил (наваљује): Више ти не могу рећи док нам не кажеш хоћеш ли или нећеш послушати цареву наредбу.

Видевши како ови не одустају те да ће на његово даље оклевање, попут свих тадашњих осионих великаша, грубо и оштро реаговати, ава Максим одговори.

Ава Максим: Ако ли вам је у моћи слузи својем вољу господара нашега и цара да искажете, ја вам ево, пред лицем Бога и његових ангела и пред лицем свију вас, велим да ћу, ако ми цар налаже било шта што се може укинути и избрисати са овога света, учинити то што ми он налаже.

Троил (изненада устаје): Опростите, мени је доста! Овако ништа нећемо урадити.

Велика тада настаде галама, збрка и немир.

Епископ Теодосије: Дајте му неки одговор и чујте шта ће рећи. Није по правди одавде да одемо а ништа нити да кажемо нити да чујемо.

Епифаније: Ово ти цар по нама поручује: јер сав се Запад и сви ови на Истоку који чине неред за тобом поводе и јер сви се они тебе ради противе са нама да се у вери сложе, нека те Бог приволи нама да се, на темељу Типоса што га огласисмо, вратиш у заједницу. Изаћи ћемо тада заједно пред Бронзану капију целов с тобом да изменимо и руку да ти стиснемо. Бићемо са тобом заједно тамо где по обичају цареви стоје. Сабраћемо се заједно и причестићемо се чистом и животворном тајном тела и крви Христове. Оца ћемо призвати нашег и радост ће настати не само у нашем хришћанском граду, него и у свеколикој васељени. Јер извесно знамо да ће, ако ли се ти придружиш нашем светом [патријаршијском] трону, сви они што су се на потицај твога учења од нас удаљили са нама поново сјединити.

Према епископу се окренувши, сав у сузама, ава Максим прозбори.

Ава Максим: Велики мој господине, сви ми судњи дан чекамо. Ти се засигурно сећаш шта смо закључили и шта смо учинили пред лицем светога Еванђеља, пред Крстом животворним, пред ликом Бога нашег Спаситења и пресвете његове мајке Приснодеве.

Епископ му, погнувши главу, одговори пригушеним гласом.

Епископ Теодосије: Шта ја могу када се нашем благочестивом цару свидело другачије?

Ава Максим: Зашто ли сте се онда, ти и они који са тобом беху, дотицали Еванђеља, кад већ нисте имали снаге до краја да испоштујете оно што је речено? Уистину ме све небеске силе неби могле навести да то урадим. Како ћу се пред Богом, али и пред својом савешћу, оправдати ако веру што спасава одбацим и то све ради непостојане људске славе.

Након ових речи, обузети бесом дигоше се, те га стадоше вређати, чупати му браду, као какву га лопту тамо-амо бацати и по њему пљувати од главе до пете. И не престадоше га пљувати док му хаљина, што је на себи имао, не постаде сасвим мокра. Онда се епископ Теодосије усправи говорећи.

Епископ Теодосије: Није требало тако да чинимо, него само његов одговор да чујемо и да о њему известимо нашег доброг господара. Канонски се [т.ј. законски] поступци другачије воде.

И с тешком их муком приволи да се [накратко] смире, да би му, убрзо за тим, наново у лице сасули хиљаду увреда и незамисливих клевета. Напокон, љутито и осорно, проговори Епифаније.

Епифаније: Зликовче, ти гадно псето! То кажеш зато што мислиш да смо и ми и наш град и наш цар јеретици. Ми смо већи хришћани од тебе и православнији смо од тебе, ми верујемо да Господ наш и Бог има и људску и божанску вољу и разумну душу и да свака природа разумна има целовиту вољу и енергију, јер кретање је својствено свему живом, а воља је својствена самој души. Знамо ми да се воља не тиче само божанске природе, него и људске – зато не поричемо ни две воље ни две енергије.

Ава Максим: Ако вера ваша уистину одговара вери ангелских чета и Цркве божије, зашто ме онда терате да се вратим у заједништво засновано на Типосу, који једну од тих двеју воља пориче?

Епифаније: То је све из политичких разлога, да народ неби трпео штету због тих тананих питања.

Ава Максим: Ипак, сваки се човек тачним исповедањем вере спасава, а не њеним порицањем, како то чини Типос.

Троил: Већ сам ти рекао да је не пориче, већ да само забрањује да се о неким стварима расправља, како би сви живели у миру.

Ава Максим: Прећутати неку реч значи порећи је. Дух Свети по пророку каже: „Нема језика, нити има говора, где се неби чуо глас њихов“ (Псалми 19,3). Према томе, реч која и није изречена уопште и није реч.

Троил: У свом срцу мисли како год хоћеш, нико те у томе не спречава.

Ава Максим: Но Бог није целокупно спасење сместио само у срце када је рекао: „Који мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем небеским“ (Мат.10,32). И божански нас апостол учи: „Срцем се верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим.10,10). Ако дакле и Бог и пророци божији налажу да се гласно исповеда велика тајна, страшна и спасоносна за цели космос, нема тога што би ма на који начин смео ућуткати глас онога који оглашава, јер би му због тог прећуткивања пропало спасење.

Део расправе вођене у манастиру Св. Теодора 10 септембра 656 године између светог Максима Исповедника, двојице патриција, Епифанија и Троила и епископа Теодосија

ОМОЛОГИЈА ВЕРЕ СРБСКЕ ИСТИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Србска Истински Православна Црква сматра се неодвојивим делом Србске Православне Цркве и њеним канонским наследником након што су архијереји Србске Православне Цркве отпали од православне хришћанске вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу, уласком у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима), и органским чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у екуменистичким активностима са јеретицима и другим нехришћанским религијама, огрешујући се на такав начин о Правила светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца. У таквим ванредним условима Србској Православној Цркви је обновљен канонски епископат рукоположењем србског епископа од стране епископата Руске Истински Православне Цркве (Архијерејски Синод којим председава Његово високопреосвештенство архиепископ Тихон Омски и Сибирски), који имају Апостолско прејемство и Духовно наслеђе Руске Православне Заграничне Цркве и Руске Православне Катакомбне Цркве, а ове од Руске Православне Цркве пре Бољшевичке револуције.

Оно што су примили и утврдили Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, то и ми примамо и утврђујемо, а што су они одбацили и анатемисали, то и ми одбацујемо и анатемишемо, без додавања или одузимања. Заједно са Светим Савом објављујемо: Примамо свих седам Васељенских Сабора; примамо и све Свете Саборе који су се Божијом благодаћу у разна времена, а и места, сабирали ради утврђивања Православног Јеванђељског учења, које прима Саборана Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми. И које проклеше они, проклињемо и ми. Јер, многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересоначалнике посеја у Васељени ради кварења и смућивања Праве Вере, које ми проклињемо, и са њима оне који измислише зле догмате и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

Ми исповедамо духовно и еклисиолошко јединство са исповедницима Православља руских катакомби, руског заграничја, и борцима за очување предањског отачког календара Грчке и Румуније.

Осим древних јереси које су одбачене од стране Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а од којих већина још увек цвета у савременом свету, у двадесетом веку поникао је и знатан број модерних јереси:

Екуменизам. Пад протестанског света уз стално нарастајући број секти, поткопао је веру у постојање Једне Цркве до те мере да се тврди како Једна Црква више и не постоји, макар не у видљивом облику, па треба да се реконструише процесом преговора и компромиса између различитих секти и јереси. Овај процес, познат као екуменистички покрет, до сада је обухватио све Помесне Православне Цркве кроз њихово чланство у водећој екуменистичкој организацији – Светском савету цркава. Оне су се одрекле свога веровања да је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, била, јесте и увек ће бити искључиво Православна Црква, то јест Црква која исповеда веру Апостола и Отаца, непромењену од почетка хришћанске епохе. Од 1980. године официјелна православна црква чак се укључила у „екстремни екуменизам“, признајући могућност спасења не само ван Православне Цркве, него чак и у нехришћанским религијама. Свети Синод Руске Православне Заграничне Цркве, под руководством светитеља Филарета Њујоршког, године 1983. анатемисао је екуменизам, екуменисте и оне које имају општење са њима, или им помажу, или штите њихову јерес екуменизма. Српска Истински Православна Црква се придружује овој одлуци и проглашава анатему на екуменизам и екуменисте.

Кипријанизам. Године 1984. митрополит Оропоса и Филија Кипријан (Куцумбас), клирик у расколу са Истински Православном Грчком Црквом, објавио је своје „Еклисиолошке тезе“ – префињенију верзију екуменистичке јереси. Кипријанизам се састоји у тврдњи, супротној светоотачком учењу, да ко проповеда јерес „отворено, непокривене главе“, остаје члан Истинске Цркве све док не буде одлучен одлуком „ Уједињеног Сабора“, а то је Васељенски Сабор, коме би присуствовали и православни архијереји и јеретици. Тако се, према кипријанизму, Црква састоји од „здравих“ и „болесних“ чланова, тј. и од православних и од јеретика. Кипријаново учење потпада под анатему екуменизма из 1983. године, јер не прави разлику између дејствених Светих Тајни православних и недејствених тајни јеретика; такође, осуђено је и од стране Грчке ИПЦ под архиепископом Атинским Хризостомом (Кјусисом) и од Руске ИПЦ под архиепископом Омским и Сибирским Тихоном. Србска Истински Православана Црква придружује се овим осудама кипријанизма.

Сергијанизам. Године 1918. бољшевички режим је анатемисан од стране патријарха Московског Тихона и Помесног Сабора Руске Православне Цркве. Верници су били дужни да немају ништа са овим „изродима од људског рода“. Међутим 1927. године митрополит Нижње-Новгородски Сергије (Страгородски), каснији „патријарх“ Московски, презрео је ту анатему и ступио у блиско јединство („симфонију“) са богоборном комунистичком влашћу, изједначавајући радости комунистичког режима са радостима Цркве, и туге тог режима са црквеним. Своје јудо-подобне поступке он је правдао тиме што је „спасавао Цркву“ од уништења, хулећи тиме на речи Господње: „и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16,18). Од тог времена курс сарадње са богоборном комунистичком влашћу, и лажно оправдавање тог курса, назива се по њему „сергијанизам“. Сергијанизам је осуђен од стране Катакомбне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве. Србска Истинска Православна Црква се придружује овој осуди и одбацује га.

Нови Календар. Године 1582. папа римски Григорије увео је нови календар (по њему назван григоријански). Године 1583, затим 1587. и 1593. источни патријарси су се састајали на Саборима, и уз договор са представницима Руске Православне Цркве, анатемисали су григоријански календар (како нову пасхалију, тако и нови месецослов). Године 1918. нови календар је одбацила и Руска Православна Црква на свом Помесном Сабору. Када је грчка црква, праћена свим грчким патријаршијама, као и Румунском и Пољском Црквом, увела Нови календар 1924. године, Грчка Истински Православна Црква је 1935. године прогласила пад новокалендарске цркве под анатему поменутих Сабора из 16. века, и самим тим прогласила је новокалендарску цркву за расколничку и безблагодатну. Ова одлука је потврђена од стране Грчке Истински Православне Цркве 1950, 1974. и 1991. године. Београдска патријаршија, и поред свих тих осуда, одржава пуно евхаристијско општење са новокалендарским расколницима. Србска Истински Православна Црква се придружује овим осудама и анатемама.

Исповедамо да су сви чланови Цркве који живе у свету и носе тело болесни од својих грехова, и да само у Истинској Цркви Христовој могу да добију право исцељење и спасење. А скретање у јереси и расколе није ништа друго него отпадање од Тела Истинске Православне Цркве. Стога Београдска патријаршија не представља истинску Цркву Христову и њене тајне не могу бити делотворне за спасење.

Приликом примања из јеретичких и расколничких заједница Србска Истински Православна Црква следи праксу Србске Православне Цркве примењивану до Другог светског рата, као и Руске Заграничне Цркве и њихову историјски насталу помесну црквену праксу и саборске одлуке, којима је у основу био положен принцип црквене икономије, "да – по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве светитеља Филарета (Вознесенског) – од Цркве не би били одгурнути многи". Одређујемо да оне који из Београдске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати по икономији кроз покајање, а клирике кроз обављање допунског полагања руку (хиротесија) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне рукоположења, које су ти клирици добили од јеретичке јерархије Београдске патријаршије.

Ми верујемо у Троједног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, Пресвету Тројицу, и у Једну Свету Саборну Апостолску Цркву као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу вере. Ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова и строго се придржавамо црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.

СИПЦ прихвата анатему Руске Православне Заграничне Цркве из 1932. године која анатемише масонерију као организацију непријатељску хришћанству, као и све организације сродне масонству. Осуђујемо идеје о „новом светском поретку“, а такође и процесе глобализације и глобалне контроле над човечанством, који се са тим циљем уводе, усмерене на припреме људског друштва за успостављање будуће власти антихриста.

Верни наслеђу светородне лозе Немањића верујемо да је Богом установљена власт Православно Самодржавље. Тугујемо због тога што смо изгубили Богом дато нам Самодржавље и молимо се Господу за његово обновљење. Самодржавље може бити успостављено само покајањем српског народа и његовим повратком у Истинску Цркву, јер у лажној цркви не може бити ни покајања, ни обнове Православног Самодржавља. Србска краљевина, која би била установљена са „благословом“ цркве лукавих, у самом темељу имала би лукавство. Таква краљевина није Богу угодна.

Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење.

ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВЕ ВЕРЕ - Св Марко Ефески

изложена у Фиренцији на сабору са латинима

Ја благодаћу Божијом, научен благочестивим догматима и у свему следујући Светој и Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог и Отац једини беспочетан и безузрочан, и извор и узрок Сина и Духа: јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Дух, и Син ништа не придодаје исхођењу, као ни Дух рођењу, или (другим речима) јер су оба происхођења заједно и један са другим, како уче богослови Оци. Јер зато се и говори да Дух Свети исходи кроз Сина, тојест са Сином, и као Син, мада и не на начин рођења као Он. А за Сина не говори се да је рођен кроз Духа, да би име Сина показивало свој сходни однос (према Оцу), да се не помисли да је Он Син Духа. За Духа се говори да је (Дух) Сина зато што Му је својствен по природи и што се кроз Њега јавља и даје људима, а Син нити јесте нити се назива (Сином) Духа, по Григорију Ниском. Ако пак израз: кроз Сина исходи објављује узрок (бића Св. Духа), како то говоре нови ( новатари) богослови, а не то да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште сапроисходи, и сапутствује (као сапутник) са Њим, по богоглагољивом Дамаскину, онда не би сви по реду богослови изричито изузимали од Сина узрок: један говорећи: „Једини извор, то јест узрок, надсуштаственог Божанства јесте Отац, и тиме се разликује од Сина и Духа” (Св. Ареопагит); а други: „Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац” (Св. Атанасије), тојест једини је узрок као што је и једини безузрочан; трећи пак говори: „Све што има Отац има и Син, осим узрока” (тј. својства бити узрочник — Св. григорије Богослов); а четврти каже да и Римљани „не чине Сина узроком Духа” (Св. Максим); а пети опет да „Једини узрочник је Отац” (св. Дамаскин), и на другом месту: „Сина не називамо узрочником, ни Оцем”, и опет на другом месту: „Оно што је својствено извору, узроку, родитељу — то припада једино Оцу”. 

И овај најбогословскији Дамаскин, стављајући „кроз” у односу Сина, не би искључивао оно „од (из), кад говори у 8. глави свог Богословља: „Не говоримо да је Дух од Сина, но називамо Га Духом Сина и исповедамо да се кроз Сина јавља и даје нама“; и у 13. глави он исти говори: „(назива се) Дух Сина не као да је од (из) Њега, него кроз Њега од Оца исходи јер је Отац једини узрочник“. При крају пак своје Посланице Јордану он каже: „Дух воипостасни који ипостасно постоји), Који је происхођен и произашао од Оца, кроз Сина пак, но не од Сина, јер је Дух уста Божијих, Који објављује Реч (Логоса)“. У беседи пак на боготелесни погреб Господњи он вели: „Дух Свети је Бога и Оца, као од Њега исходећи, Који се назива да је и (Дух) Сина, као кроз Њега јављен и даван твари, али не од Њега имајући биће“. Очевидно да предлог „кроз”, тамо где Он показује узрочно посредништво и ближи узрок, како желе Латини, свакако је тада једнак по значењу са предлогом „од” (из), и једно друго замењује у употреби, као нпр.: “Добисмо човека кроз Бога” (1 Мојс. 4, 1), то јест „од Бога”; или: “муж кроз жену” (Гал. 4, 4), то јест: „од жене”. Отуда, кад се (код Отаца) искључује предлог „од” (из), јасно је да се тиме искључује и узрок. Остаје дакле да се, према начину сажетог богословља, говори у том смислу да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, зато што, исходећи од Оца, кроз Сина се пројављује или познаје или просијава или сазнаје као јављен. „Јер Он (Дух), вели Василије Велики (38. Писмо), има ту карактеристичну ознаку свог ипостасног својства да се познаје после Сина и заједно са Сином и да од Оца има биће“. Тиме, дакле, он хоће да каже да „кроз Сина” значи „са Сином” се познаје јер не приписује се овде никакво друго својство Духа у односу према Сину него да се заједно с Њим познаје, и не неко друго (својство) у односу према Оцу него то да од (из) Њега има биће. Ако, дакле, лично својство треба да одражава оно чије јесте лично својство, онда Дух Свети нема неки други однос према Сину него то да се познаје заједно са Сином, као што у односу према Оцу — да од Њега има биће. Тако, дакле, Дух Свети од Сина није постао нити има биће, јер шта би спречавало говорити да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се говори: „све кроз Сина постаде” (Јн. 1, 3). Но ово (последње) стварно се и говори, те предлог „кроз” стоји уместо предлога „од (из)”. Оно пак (за Св. Духа) уопште нема, нити би ко могао негде наћи текст да се каже тако (да Дух исходи кроз Сина) без Оца, него се говори „од Оца кроз Сина”. Но ово не садржи неопходност да се Сину приписује узрок, и зато израз „од Сина” нигде се савршено не налази и јасно је недопустив (забрањен је).

2. Што се тиче изрека западних Отаца и Учитеља, које приписују Сину узрок Духа, ја нити их знам — јер и нису биле никада преведене на наш језик, нити су биле одобрене од Васељенских Сабора — нити их примам, чврсто убеђен да су изврнуте и фалсификоване и имају много додатака, како свуда у многим другим књигама, тако и у оној Седмог Васељенског Сабора, коју су јуче и недавно изнели Латини, у којој је у Символу, који се налазио у саборској Одлуци, био додатак (тј. Filioque). Кад је то читано какав је стид обузео њих, знају они који су присуствовали тада. Но они   (западни) Оци нису писали ништа супротно Васељенским Саборима и њиховим заједничким догматима, нити уопште несагласно Источним Учитељима, нити њима несходно недоследно), као што се доказује многим другим њиховим изрекама. Зато такве опасне изреке о исхођењу Светога Духа ја одбацујем, и саглашавајући се са Св. Дамаскином не говорим да је Дух од Сина, ако би било ко други то и говорио. Нити говорим да је Син узрочник и изводитељ  Духа, да не би уводио другог узрочника у Тројици, и отуда би се разумевала (схватала) два узрочника и два начела. Јер овде бити узрочником није својствено суштини, да би било заједничко за (сва) Три Лица, и зато Латини никако и никаквим начином не могу избећи два начела све док буду Сина називали начелом Духа. Начело пак јесте лично (персонално својство) и њиме се разликују Лица (међу Собом у Светој Тројици).

3. У свему, дакле, следујући иза Светих и Васељенских Седам Сабора и (следујући) на њима просијавшим богомудрим Оцима, ја „Верујем…” (и даље наводи цео Никеоцариградски Символ вере). 

4. Свом душом примајући и и чувајући ово свештено учење  вере и Символ, изложено I и II Сабором и утврђено и потврђено од осталих Сабора, примам и чувам, прихватам и целивам уз речених Седам Сабора и онај Сабор који је био сабран после њих за време благочестивог цара Василија Ромејског и свјатјејшег Патријарха Фотија, и који је био назван Осмим Васељенским, који је у присуству легата блаженог папе Старога Рима Јована (VIII) Павла и Евгенија епископа и Петра презвитера и кардинала — санкционисао и потврдио Седми Васељенски Сабор и одредио да се исти приброји Саборима бившим пре њега, затим васпоставио свјатјејшег Фотија на његов престо, и осудио и анатемисао, као и пре њега Васељенски Сабори, оне који се дрзну новотворити неко додавање или одузимање или уопште промену у напред реченоме Символу. „Јер ако неко, каже се, мимо овог свештеног Символа дрзне се писати други или додавати или одузимати, и дрзне се назвати то оросом ( дефиницојом вере) нека буде осуђен и извргнут из целокупне хришћанске заједнице”. То исто односно овог додатка у Символу говори још опширније и јасније и Папа Јован у посланици свјатјејшем Фотију. Тај Сабор је издао такође каноне, који се налазе у свим канонским књигама ( зборницима).

5. Према одлукама, дакле, овога и пре њега бивших Сабора, судећи да треба сачувати свештени Символ вере ненарушен, онако како је издан , и примајући оно што су они примили а одбацујући оно што они одбацују, никада нећу примити у општење оне који су се дрзнули да додају у Символ новачење о исхођењу Духа Светога, све док они остају при таквом новачењу. „Јер који општи са одлученим од општења, каже се, нека и сам буде одлучен” (канон II Антиохијског сабора). И божанствени Златоуст, тумачећи речи: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема” (Гал. 1, 9), говори: „Није рекао (Апостол): ако би вам објавили нешто супротно или све извртали, него: ако вам благовесте и нешто малено мимо онога што сте примили, или би нешто (случајно) изменили, — анатема да буде“. И исти (Светитељ) говори: „Потребна је икономија, тамо где се не преступа закон”. 

И Василије Велики у Подвижничким (правилима) говори: „Јавно отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или уводити нешто из ненаписанога. Јер Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје глас мој слушају”, и пре тога вели: „а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега” (Јн. 10, 34). И у Посланици монасима пише Св. Василије: „Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати.” 

И пре њих Богоносац Игњатије у Посланици божанственом Поликарпу Смирнском вели: „Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца“. И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (јеретика) и да избегавамо општење са њима. Зар ја, дакле, презревши све њих, да пођем за онима који под маском лажног мира призивају да се ујединимо са онима који су искварили свештени и божански Символ, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Остале пак њихове заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, остављам за сада.

Да ми се не деси то никада, о Утешитељу Благи, да не одступим толико од себе и од здравих мисли, него да држећи се Твога учења и Тобом надахнутих Блажених мужева (Св. Отаца), присајединим се Оцима мојим, односећи одавде, ако ништа друго, онда – Православље.

 

ЖИЧКА БЕСЕДА О ПРАВОЈ ВЕРИ

Свети Сава  1220г.

 

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:

„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене ”испуни недостатке наших отаца.” (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.

И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер ”друге основе”, као што рече Апостол, ”нико не може положити, већ само коју положи” (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.

После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да ”савршен буде Божји човек” (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, ”вера је спасоносна”, као што рече Апостол, ”која кроз љубав дела” (Гал 5,6).

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.

Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).

Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.

Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: ”Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро” са правом вером, ”поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.” (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).

Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.

Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.

А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.

Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.

Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:

”Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама” (Мт 28,19). И опет: ”Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се” (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер ”вера без дела мртва је”, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.

Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: ”Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека” (Јн 8, 51).

Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: ”Окусите и видите како добар је Господ” (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас ”љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом” (V Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које  ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).

И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему ”од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите” (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је ”пред очима Његовим све откривено”, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и ”јер је Бог наш огањ који спаљује” (Јевр 12,29); и ”узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове” (II Мојс 20,5-6). Јер је Он ”Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни” (V Мојс 10,17). Да ”држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које вам заповедих ”, ”да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим” (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.