ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ

ОПТИНСКИ СТАРЦИ

Још у Старом Завету је речено: Жалост је оцу својему син безуман, и јад матери својој (Приче, 17, 25), а то је син који није васпитаван у страху Божијем и закону Господњем. Данас многи родитељи уче своју децу многим непотребним и бескорисним стварима, а не труде се да их науче страху Божијем и испуњавању заповести Божијих, и држању одредби Једне Саборне Апостолске Цркве. Због тога су данашња деца већином непокорна родитељима и не поштују их, те су тако и себи и отаџбини непотребна, а понекад и опасна (преп. Амвросије).

Вас оптерећује брига о томе како да вашој деци пружите хришћанско васпитање, а ту бригу овако изражавате: Свакога дана из искуства сагледавам да немам довољно чврстине за испуњавање дуга онако како ми савест налаже, и осећам се веома неспособном да људску душу оформим по образу и подобију Божанског учења.- Ова последња мисао је веома добро изражена и тиче се пре свега садејства и помоћи Божије. Наиме, за вас ће бити довољно да се потрудите и васпитате своју децу у страху Божијем, да им улијете православни поглед на свет и добронамерним поукама их оградите од схватања која су страна Православној Цркви. Свако добро које ви посејете у душама своје деце док су млада, може да никне у њиховим срцима касније, када већ буду у зрелом добу, после горких школских и савремених искушења, под којима се често сламају гране доброг домаћег хришћанског васпитања (преп. Амвросије).

На моје речи о младима, да их је тешко васпитавати, баћушка је рекао: Није страшно кад у житу има кукоља, него је страшно кад нема ни жита ни кукоља.- И још је додао: Посејеш жито - израсте кукољ; посејеш кукољ - израсте жито. Трпљењем својим спашавајте душе своје (Лк 21, 19); и: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт 10, 22). А ти трпи све, и од свих, па и од деце    (преп. Амвросије).

Пишете како код вашег сина примећујете хладноћу, тј. недостатак осећања, као и друге недостатке. Али мало је оних код којих се још у детињству примећује истинско, право осећање. Оно се већином испољава у зрелијем узрасту, када човек почне више да схвата и понешто искуси у животу. Поред тога, обиље унутрашњег осећања неприметно даје повода за тајну надменост и осуђивање других, док недостатак осећања и хладноћа нехотице смиравају човека када почне то да сагледава. Због тога се немојте много жалостити због тога што код вашег сина примећујете тај недостатак. Временом ће неизбежна животна искушења и у њему пробудити неопходно осећање, а ви се само побрините да му према вашим могућностима пренесете здраве погледе на живот, у складу са учењем Православне Цркве. Пишете да сте га до сада сами поучавали и већ сте прешли Свештену историју Старога Завета, па питате како и чему да га учите и каквог учитеља да нађете? Ако сте прешли са њим Стари Завет, онда ви сами треба и да завршите започето, тј. да пређете на Нови Завет, а затим већ да почнете и са катихизисом. Али ви страхујете да му сувопарност катихизиса неће улити нимало топлине. Катихизис никоме не улива топлину. Довољно је да деца из њега стекну исправне представе о догматима и другим одредбама Православне Цркве    (преп. Амвросије).

Пре исповести ви сами поучите вашег сина и припремите га за ову тајну како умете. Наложите му да пре исповести прочита заповести са објашњењима. Иначе, што се тиче исправљања његових недостатака, можете му понекад као у шали говорити: Кнеже, још си зелен и млад. Пази шта радиш, да не одеш у ад     (преп. Амвросије).

Пишете како сте дубоко уверени да за човека нема другог извора благостања на земљи и вечног блаженства на небу осим Цркве Христове, и да је све изван ње ништавно. То своје убеђење желели бисте да пренесете својој деци како би оно постало на неки начин њихов скривени живот, али вам се чини да немате дара за поучавање и да не можете говорити са потребном убедљивошћу о тако великим питањима. Ви као чедољубива мајка сами треба да преносите својој деци знања о тим стварима, онако како умете. Вас нико у томе не може заменити, јер бисте другима најпре ви сами морали објаснити своја схватања и жеље, а поред тога други не познају вашу децу, њихово душевно расположење и њихове потребе. Уз све то, мајчине речи могу више деловати на њих, него речи непознатог човека. Поуке других људи делују на ум, а мајчине поуке на срце. Ако се вама чини да ваш син много тога зна и разуме, али мало осећа, понављам, немојте се жалостити због тога, него се молите Богу да Он по Својој премудрости удеси вашем сину оно што је за њега корисно (преп. Амвросије).

 

Ви сте дужни да учите децу, а дужни сте да и сами учите од деце, по речима Самога Господа: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт 18, 3). А свети апостол Павле је то овако протумачио: Не будите деца умом, него злоћом детињите, а умом будите савршени (1 Кор 14, 20)   (преп. Амвросије).

Питаш како да своју васпитаницу навикнеш на озбиљан рад. И сама си свесна тежине тог задатка. Веома је тешко саветовати издалека, када не знамо како ће наше речи бити прихваћене. Предложи јој најпре да од дана направи дан, а од ноћи ноћ, и ако у томе будеш имала успеха, тада размишљај о следећем кораку. Уопштено речено, води рачуна о околностима и чини колико можеш, призивајући помоћ Божију и садејство Самог Господа Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. У тренуцима доброг расположења можеш јој рећи да она као хришћанка поред часописа треба да чита и духовне књиге, и да не верује свакој будалаштини коју прочита, тј. да се човек тобоже може родити из прашине и да су људи раније били мајмуни. Додуше, истина је да су многи људи почели да подражавају мајмуне и падају толико ниско да заиста доспевају до мајмунског нивоа       (преп. Амвросије)

Да ли сте се ви, припремајући вашу децу за светски живот, постарали да у њихова срца усадите веру и страх Божији, којим би се они могли руководити у будућем животу? Молите се Господу да Он сачува њихова срца од кукоља који непријатељ сеје усред жита

Будите опрезни у опхођењу са ћерком. Господ нека вас научи да не будете сувише строги, нити сувише болећиви, него да се држите средине. Читате јој басне. То није лоше, али ту се само хвали врлина и осуђује порок, и ништа више од тога. Потребно је, међутим, понудити јој нешто јаче од тога, тј. страх Божији, јер је он "почетак премудрости" (Приче 1, 7): Страхом Господњим уклања се човек од зла (Приче 16, 6). Треба јој улити сазнање да Бог види наша дела и наше речи, али и наше помисли, и да за добра дела награђује, а за пороке кажњава. То може пронаћи у многим хришћанским уџбеницима за децу. Ништа не смета да је учите и катихизис и да пазите на њено понашање. Свето Писмо каже: Помиспи срца човечијега зле су од младости његове (тј. после људског пада) (1 Мојс 8, 21). Много ће бити лакше ако се навикне на добра дела, јер се и зле навике противе добрим делима, па је због тога потребно истребљивати зло и усађивати добре навике: Уклони се од зла и чини добро (Пс 33, 15). И опет да кажем и ово: неопходно је да она почне примећивати своје пороке, те да се на тај начин смирава и каје због тога. Ја немам ништа против басана, али она ће захваљујући њима видети само туђе пороке и подсмевати им се, а за себе ће сматрати да је слободна од порока и тиме ће све више падати у сујету  (преп. Макарије).

Пишеш да се твој син љути на тебе због строгог опхођења са њим. Има ли ту можда твоје кривице, јер си га у младости размазио снисходећи његовим хировима, па се такво стање у њему учврстило? Нека ти то буде наук за осталу децу: не допуштај им да испуњавају своју вољу, јер ће се навикнути на то. Ништа не смета да будеш строг према сину, али понекад треба и да му снисходиш и опростиш, нарочито када је свестан да је погрешио, и да му објашњаваш колико штете може имати од дружења са људима слободног понашања. Нека моли Бога да га учврсти у истини, доброти и разуму.   (преп. Макарије).

Тешко је питање да ли деци, када су у друштву рођака или вршњака, дозвољавати да играју карте и да плешу. Не знам шта да вам кажем. Тешко је дружити се са светом и супротстављати се његовим обичајима. Треба једноставно бити исповедник и подносити прекоре, подсмехе и презир. Али са друге стране, ако им од малена дозволите да играју карте, временом то може постати њихова навика, и чак страст. Исто важи и за плесове, које је један мудри проповедник назвао "Иродијадином вештином", и које свет сматра невином забавом у друштву, а у суштини су они греховни. Деци треба, колико је могуће, објашњавати да је за њих штетно и једно и друго, али они ће онда гледати како друга деца учествују у овим забавама, па или ће им завидети, или ће их осуђивати и сматрати их горима од себе. Ту треба имати мудрост, али не од свога разума, него молити Господа да нас учини мудрима, да бисмо знали како да поступамо у васпитавању деце и да их Он сачува од смртоносног отрова светских обичаја     (преп. Макарије)

Ево ти мој савет: према мајци треба да гајиш поштовање и љубав, не само зато што она вас воли и као мајка се брине о вама, него и дуг природе и духовни закон заповедају да волимо родитеље и њихов благослов, јер родитељски благослов доноси деци свако добро, и привремено и вечно. Ако би твоја мајка некада нешто и погрешно учинила, ти треба да претрпиш то са самопрекором. Ако не прекориш себе, ожалостићеш се и прекореваћеш њу, ако не речима, оно бар мислима, и тада ће у твоме срцу доћи до поремећаја, тј. непријатељ, стара змија, излиће у њега свој отров, па ће ти се и на лицу појавити незадовољство према мајци, а она ће то свакако приметити. А пошто она нема представе о духовном делању, још ће се више на тебе наљутити (преп. Макарије).

Ви мислите да деца имају крваву столицу због тога што им у посне дане дајете мрсну храну? Не, него они тако пате због грехова и неуздржања њихових родитеља. Што се тиче употребљавања мрсне хране, Старци расуђују да се деца њоме могу хранити до три године, а ако су болесна онда и до четири, и у том мишљењу ја се без поговора слажем са њима (преп. Антоније).

† пр.Оптински Старци - Васпитање деце †

ПРЕПОДОБНИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ

Свети Пајсије Величковски се родио у једном руском селу у XVIII веку. Он је од најраније младости заволео чистоту и простодушност, разликујући се по свему од остале деце свога узраста. Читање Житија Светих је у његовој души разбуктало чежњу да напусти овај свет и постане монах.
Као младић био је послат на школовање у Кијев. Тамо је наставио да чита и подражава животима Светих, тако да се временом све мање занимао за овосветско образовање. Он је због тога потпуно запоставио учење и управитељ школе је од Пајсија затражио објашњење за рђаво учење. Пајсије, који је иначе увек био стидљив и скроман младић, одговорио је управитељу сасвим отворено, говорећи:
"Први разлог је тај што намеравам да постанем монах, а знајући да не знам када ће ми доћи смртни час, желим да постанем монах што је пре могуће. Други разлог је тај што од тог спољашњег учења не видим никакву корист за душу, јер учим само о паганским божанствима и 'мудрацима'. Од свог премногог познавања паганске мудрости данашњи људи духовно потпуно ослепеше и одступише са правога пута. Пагански 'мудраци' говоре високоумне речи, а у душа им је пуна мрака и незнања, и сва им је мудрост само на језику. Не видећи никакву корист од таквога учења и бојећи се да ће ме оно покварити, престао сам да учим".
Видевши да је млади Пајсије одлучан да истраје у својој одлуци, управитељ га је немилосрдно казнио.
Пајсије је, у својој чежњи за монаштвом, пролио многе сузе молећи се Богу да га упути на прави пут. У то време његову душу је захватио пламен чежње за поклоничким путовањима по светим местима. Пајсије напушта школу и Кијев, и почиње да лута, гоњен тугом своје душе, као бедни туђинац који у овом свету трага за својом Небеском Отаџбином. Пајсије иде од манастира до манастира, и после многих разговора са светим старцима и монасима, доноси одлуку да постане монах.
Међутим, Пајсије ускоро схвата да живот у манастиру није прави пут за њега, јер је манастир у коме је живео био искварен лицемерјем, а Пајсије је свим својим бићем жудео за чистотом неисквареног и нелажног монаштва. Опет је почео да лута, опет тужна срца, не налазећи оно за чим је трагао, али сада је барем био оно што је одувек желео да буде - монах.
Током својих трагалачких лутања, Пајсије чу да његова мајка јако пати што је он постао монах. Пајсијева мајка није могла ни да једе ни да спава, већ је дан и ноћ јадиковала, уништавајући тако свој живот. Једном приликом Пајсијева мајка зачу глас који јој рече: "О, несрећнице! Шта учини? Уместо да љубиш Господа свога и Творца свим срцем својим и свом својом душом, ти си заволела Његову творевину, свога сина, више него Творца, и због своје безумне и богопротивне љубави изабрала си да се убијаш глађу, због чега ћеш заслужити вечну казну. Треба да се угледаш на свога сина, да се и ти одрекнеш овога света и свега што је од овога света и постанеш монахиња. Таква је воља Божија". Пајсијева мајка одмах отиде у женски манастир где прими монашки постриг, и ускоро се упокоји са миром Божијим у души.
Лутајући у потрази за духовником који би могао да га подучава невидивом духовном животу, Пајсије је пропутовао сву Јужну Русију и Румунију. Своје трагање је окончао на Светој Гори, маленој монашкој држави која се налази на североистоку Грчке, на полуострву Халкидик, окруженом Егејским морем. Света Гора, света земља посута бројним манастирима, била је место на коме је Пајсије пронашао истинску духовну утеху. Пајсије је непрестано трагао за духовником који је искусан у монашком животу, који добро познаје Свето Писмо и учење Светих Отаца, и који живи истинским усамљеничким животом, у тиховању и сиромаштву, и коме би могао да се преда у потпуној послушности за спас своје душе. Али, још увек таквога није налазио.
Пајсије се настанио у малој келији, где је почео да живи тешким подвижничким животом поста, глади и жеђи, молитве и суза. Прошао је кроз многа искушења, страдајући и душевно и телесно. Његов пост се састојао у томе што је јео само суви хлеб и пио само воду. Његово сиромаштво је било потпуно. Није имао чак ни чисту преобуку. Носио је стално једну исту, прљаву одећу коју је повремено крпио. У својој љубави према Истини Божијој, Пајсије је својеручно преписао многе светоотачке књиге о духовном животу. Пајсије је преписивао књиге, стојећи за сталком за читање Јеванђеља да би, на тај начин, предупредио дремеж и губљење умне сабраности. Он је, на тај начин, развио дубоко разумевање духовнога живота. Још увек није имао духовника, али је почео да схвата да је заправо пронашао духовника за којим је толико трагао. Тог духовника нашао је у древним Светим Оцима и то кроз читање њихових списа.
После неког времена, које Пајсије проведе у овим подвизима, дође му известан млади монах по имену Висарион. Тај монах је изразио жељу да живи са Пајсијем и од Пајсија прима поуке о духовном животу. Пајсије му одговори овако: "Брате! Примораваш ме да кажем нешто тужно што ће изнова продубити бол мога срца, зато што и сам, такође, са много труда и жалости, трагах за духовним учитељем и не нађох га. Када је Христос отишао у пустињу, одбацио је сатану постом, смиреношћу, сиромаштвом, бдењем и молитвом. Христос се супротставио сатани Светим Писмом. Христос је извојевао победу над предводником наше (пале) природе, научивши нас како да га побеђујемо и давши нам моћ да то чинимо. Свако ко следи свог Господа на тај начин, у понизности и љубави, и прихвата послушање да се на тај начин односи према другим душама и да их подучава Господњим заповестима, прима од Господа, због свог смирења, моћ да побеђује све страсти".
Монах Пајсије је објаснио младом монаху да ни сам није успео да нађе духовно искусног учитеља те да је стога почео да трага за највећим од свих духовних учитеља - за Самим Христом Богочовеком.
Два млада монаха, Пајсије и Висарион, живели су и духовно узрастали заједно, једнодушни у свему. Да би научили да одсецају своју вољу и задобијају Божију вољу, Пајсије и Висарион су уредили свој заједнички живот тако што су увели правило узајамне послушности у свему.
Међутим, нису дуго могли живети таквим мирним животом, угодним Богу и корисним души. Ускоро су са свих страна почели да долазе и други монаси који су трагали за нелажним манастиром и истинским монашким животом. Тако је у светогорској дивљини изникла монашка заједница, која је изабрала монаха Пајсија за свог духовника. Пајсије је читавог живота трагао за духовником, а сада је и сам постао духовник, који је водио и штитио своје монахе.
Број монаха који су се сабрали око Пајсија је, временом, толико нарастао да је он одлучио да оснује још један манастир, али сада у Румунији. Пајсије је повео са собом неколико ученика и основао нови манастир у дивљини Молдавије која се налази на северу Румуније. И што се нови манастир више разрастао, саможртвени подвизи Пајсијеви су се увећавали. Он је читаве ноћи проводио на молитви, проливајући сузе и молећи се за своју духовну децу, и преписивајући дела Светих Отаца. Манастир је све више растао тако да су Пајсијеви монаси, временом, калиграфски преписали велики број ретких духовних списа. Захваљујући том Пајсијевом саможртеном подвигу свет је добио чувени зборник светоотачких поука о духовном животу познат под именом Филокалија или Добротољубље.
Пајсије је наставио свој уобичајени подвижнички живот, а час растанка душе од тела се све више приближавао. Бог је Пајсију открио дан у који ће се упокојити, тако да је он почео да се припрема за одлазак из овог света и улазак у Царство Божије. Упокојио се у дубокој старости, проживевши свој богоугодни живот у молитви, тиховању и подвижничким трудовима. Његови монаси су на дан његовог упокојења били радосни, јер су знали да је Пајсије живео као Светитељ Божији, али и тужни јер су се - и поред тог знања - осећали као сирочићи.
Тако се окончао земаљски живот још једног истинољупца Божијег, који - живећи љубављу према Истини Божијој - није умро, већ живи у векове векова.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ ЕКАТЕРИНЕ

убијена ради заштите отачког календара

МУЧЕНИЧКА КРВ

Новомученица Екатерина рођена је у месту Мандра у атичкој области 1900. године, од сиромашних али благочестивих родитеља Иоана и Марије Пепа. Од четворо деце породице Пепа она је била најмлађа. Сви су је знали као раздрагану и вредну девојку, увек спремну да родитељима помогне око кућних послова.
Када је напунила 22 године, удала се за мештанина Константина Рути, коме је родила двоје деце, Ирину и Ристу. Године 1924. Грчка Црква је као први акт делатног екуменизма прешла на нови календар. Међу грчким народом је дошло до поделе на оне који су прихватили промену црквеног календара и који су пошли за расколничком јерархијом званичне Грчке цркве и на оне који су остали верни отачком предању. Благочестива породица Рути од самог почетка је стала на страну свештене борбе и исповедништва за отачки календар.
Расколничка новокалендарса јерархија на челу са архиепископом - масоном Хризостомом Пападопулосом, од првог дана увођења календара почела је немилосрдно прогонити све који су ту душегубну новотарију одбацили да прихвате. Огроман број верног народа који је остао са малобројним иситински - православним свештенством неповињујући се расколничкој јерархији, целих 11 година био је без истинског епископата. Уз све те отежавајуће околности остали су до краја непоколебљиви у исповедању вере, не плашећи се љутих гоњења и смирено носећи епитимију Божију – остављеност без и једног иситнски правосалвног епископа.
Свим је хришћанима познато да су се реке крви пролиле док се није утврдила истинска вера Христова. Исто тако, не тако давно, пре неколико десетлећа, супротстављајући се новотаријама расколника и штитећи свето Православље, крв је поново почела да лије; како у светој Русији, где је антихристовска, бољшевичка власт сурово побила милионе истински праовославних људи, монаха, свештеника и скоро све истинске архијереје, остављајући на слободи вешто осмишљену замену за истинску Цркву, лажи - црвку, совјетску сергијанску „црвку“ познатију као Московска патријаршија, тако и у Грчкој, али са мање суровости и жртава.
Мало место Мандра у Атичкој области које тада није прихватило екуменистичку реформу црквеног календара изнедрило је, у ово наше време свеотпадништва, светој Цркви Христовој још једног хероја наше иситинске вере, младу новомученицу Екатерину.
Пред свеноћно бденије које се одржало у част месног празника, сеоске славе Светих Архангела, по старом отачком календару 8. новембра 1927. године, благочестиве мештанке су попут жена мироносица украшавале храм како би то вече бденијем прославили своје заштитнике – Свете Архангеле. Међу њима је била и млада мајка двоје деце Екатерина.
Нешто раније делегација Парохијског одбора ИПХ (Истинских православних хришћана) села Мандре отишла је за Атину, као би за своју славу довели, у оно време праву реткост, истинског свештенослужитеља.
Дочек свештеника о. Христофора био је величанствен – уз звоњење звона сви мештани који су се држали православног календара изашли су на улицу да му пожеле добродошлицу. Велика је тада била љубав и поштовање првих исповедника отачког календара према истински-православном свештенству.
Вечерње је почело у миру Божијем и тишини, а тако би прошло и цело бденије да се није појавила наоружана полиција послана од стране расколника. Када се завршило вечерње, које су престајали са децом и почело јутарње, муж блажене Екатерине затражио је да се врате кући. Још увек не знајући ништа, као да је осећао да ће се нешто догодити, а и деца нису могла издржати цело свеноћно бденије. Екатерина је пошла с њим. (1)
Дуго није могла заспати. Одједном, касно у ноћи, дошла јој је сестра и узбуђено објаснила да се појавила полиција са намером да ухапсе свештеника. Одмах, без размишљања оставивши мужа и децу, потрчала је да буде заједно са својом браћом и сестрама у Христу. Трчала је ка мучеништву.
Полициајци су намеравали да без размишљања и што пре испуне наредбу „архиепископа“ атинског Хризостома Пападопулоса – да ухапсе свештеника и растуре верујући народ. Када су верни опазили наоружане полицајце и открили њихову намеру, изнутра су закључали врата храма и наставили бденије пред цевима пушака. Полицајци су бесомучно почели да ударају у врата, зидове и мале прозоре, разбивши притом сва стакла на храму. Овде треба поменути да је Грчка тада била „демократска слободна земља“ у којој је била „загарантована слобода вероисповести“.
Свештеник и верни народ су уз заглушујућу буку споља, урлање, ударање и псовке, ипак наставили бденије смирено тражећи од Господа укрепљење и снагу да издрже све што их је могло чекати.
Литургија се већ ближила отпусту, већина хришћана се причестила животворним Тајнама. Очекујући крај службе, пуни неизвесности, размишљали су како да свештеника пребаце до једне заједнишке куће где би се он безбедно одморио. Како све то извести када је храм био опкољен разјареном полицијом?
Неком је тада синула мисао: па зар нисмо кроз ово бденије и причест примили снагу од Господа? Више се ничега нису плашили. Одлучно отварају врата храма и почињу да излазе стварајући живи зид око свештеника. Дан је тек почињао да свиће. Из сумрака полиција оштро тражи да им предају свештеника.
Због чега? Оправдано постављају питање верујући; да ли је крао или неко друго зло учинио?
Не! Ништа од тога! Одговарају гневно полицајци и даље тражећи свештеника.
Ко ће да вам га да? Овде нема Јуде! Само преко наших телеса можете да узмете нашег свештеника! Чуо се одлучан глас једне жене – двадесетседмогодишње Екатерине Рути, која је код куће оставила свог мужа и децу. Нимало се није уплашила мноштва наоружане полиције, смело бранећи велико благо Цркве у оно време – истинског свештенослужитеља.
Немоћни да пробију људски оклоп око свештеника, полицајци почињу да пуцају у ваздух мислећи да ће их тако заплашити и натерати у бекство.
Нешто су ипак постигли. Доста верујућих из страха од пуцњаве почиње да се расипа, док живи зид око свештеника остаје непомичан.
Ускоро, да ли случајно или из беса неког полицајца, један метак рањава у главу блажену исповедницу Ангелики Кацарели. Блажена Екатерина се ни тада није уплашила, него са још већом одлучношћу наставља да разобличава расколнике све до једног тренутка када је један од полицајаца са високо подигнутим кундаком пушке покушао да свом силином удари свештеника. Видећи опасност у којој се налази свештеник, Екатерина га заклања својим сопственим телом и тада, уместо свештеника, задобија смртоносни ударац у потиљак. Блажена пада на земљу испред цркве заливши је мученичком крвљу. Тада се из њених уста последњи пут чуо шапат:
Панагија му! (Пресвета (богородице) моја!)
Настаје пометња. Полиција је устукнула. Верујући дижу у агонији крвљу обливено тело Екатерине и преносе је у атинску болницу „Евангелизмос“, заједно са лакше рањеном Ангелики Кацарели која долази себи после неколико дана.
Екатерина је целих седам дана лежала непомична, трпећи незамисливе болове и не могући уз то ни реч проговорити. Мимиком тражи оловку и папир и уз велики напор пише своме мужу да пази на њихову децу – једно од четири године, друго тек од неколико месеци.
15. новембра 1927. године по старом календару, првог дана Божићног поста, у 4 сата ујутро, предала је своју мученичку душу у руке свога Спаситеља Христа.
Тадашњи управни одбор Црквене општине ИПХ Атине обавесто је скоро све парохије ГОХ-а (ГОХ је исто што и ИПХ, само на грчком) о блаженој кончини нове мученице Господње и о њеној сахрани.
И заиста тог дана не беше сахрана него свештена литија мученичких моштију. Хиљаде старокалендараца окупљених из разних крајева Грчке са свећама у рукама присуствовали су овом незаборавном торженственом догађају.
Нека и свима нама послужи на углед исповедништво, неустрашивост и жртва ове младе мајке, овенчане мученичким венцем исповедништва, која проли совју крв за Истинско Православље.
Молитвама свете новомученице Екатерине Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.
Помен свете Екатерине убијене ради заштите отачког календара у Грчкој, Света Црква слави 15. Новембра, на први дан Божићног поста (28. Новембра по папском календару).
1)Потребно је нагласити да је блажена Екатерина била трудна те услед тога није имала снаге да престоји цело свеноћно бденије.

ЈЕВАНЂЉСКО СЛОВО О ЛАЖНИМ ПАСТИРИМА

У Цркви Божијој над словесним стадом Христовим постављени су пастири тј. духовни чобани, како би цело духовно стадо са собом водили путем Истине Христове. О томе нам благовести глас првоврховног апостола Петра: Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања и заједничар у слави која ће се открити: Чувајте стадо Божије које вам је поверено и надгледајте га не принудно него добровољно и по Богу, не због нечасног добитка него од срца; нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир примићете венац славе који не вене (1. Пт. 5, 1–4). И као да продужује ту реч, првоврховни Св. Апостол Павле у обраћању Васељенској Цркви говори: Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом (Д. Ап. 20, 28).

Пастири су на високом положају. Узвишавајући се над паством они стоје на стражи Христове Истине. Због тога Свети Апостоли опомињу паству: Тако и ви млађи покоравајте се старешинама а сви покоравајући се једни другима пригрлите смиреноумље јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат (1 Пт. 5, 5). 

Слушајте старешине своје и повинујте им се јер они бдију над душама вашим пошто ће одговарати за њих… (Јев. 13, 17). Суштина реченог о истинитим пастирима који су спремни да не штеде ни свој живот за спасење повереног им стада састоји се у следећим речима: Пастир добри живот свој полаже за овце! (Јн. 10, 11). Паства се потчињава пастирима – и такав је закон Христов. Па ипак, и поред дужног поштовања према пастирима и потчињености њима, те и поред опште јеванђелске заповести: Не судите!, Сам Господ је дао моралну дужност пастви да буде крајње духовно опрезна и расудљива чак и у односу према самим пастирима: Да ли они сами иду по истинитом путу и да ли по том путу воде и целокупно словесно стадо за собом?

О тој крајњој опрезности и смиреној духовној расудљивости говори Свети Апостол Павле: Дакле пазите добро како живите, не као немудри него као мудри, користећи време јер су дани зли. Због тога не будите неразумни него схватите шта је воља Господња. (Еф. 5, 15–17)

Заповеђено је: Не судите!, али је истовремено са тим и додато не будите ни нерасудни. Не осуђујте ближњег, а у нашем случају старијег, за његову слабост, грешке и грехове – али о самом погрешном путу не осуђујући расудите, да не би и ви уместо истине примили лаж, пошто се та лаж може тицати главних основа духовног живота: Јер ја знам, говори божанствени Апостол опраштајући се са земаљском Црквом, то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите!… (Д. Ап. 20, 29–31)

Управо због такве бодрости је потребна духовна смиреноумна расудљивост како се „наопако”, тј. погрешно и неистинито схватање не би признало за истинито. И тим пре то је опасно, не само када се прости верници варају, већ поготово руководећи пастири који треба да буду чувари Истине у Цркви. Па ипак, као што не постоји човек без грехова тако нема ни пастира без слабости, без грешака. Но овде се не говори о таквим грешкама, већ о дубоким кварењима (унакажавањима) духа Цркве и духа пастирства, а које руше реч учења Христовог и пут Свете Истине.

Када Господ говори: Не судите да вам се не суди (Мт. 7, 1), он овде у тој истој беседи заповеда да будемо опрезни у односу на истинитост пастира: Чувајте се лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их! (Мт. 7, 15–16). Коме су упућене ове речи? Ко може да распозна лажног пастира „вука грабљивца”? Управо та иста паства! Значи, словесном стаду су дани способност и право да расуде о пастиру: да ли је он истинит или не; да ли истинитим путем сам иде и да ли за собом одвлачи паству Христову? Ако паства не би имала ни право ни способност да препозна пастире, тада Господ не би ни рекао својој Цркви: „По плодовима њиховим познаћете их”. Према томе, расуђивање о пастиру је законито! Незаконито је осуђивање, тј. преуздизање над пастирем који је учинио неку грешку.

Много пута Спаситељ понавља своје упозорење, произносећи реч: Чувајте се (Мт. 7, 15; 16, 6; 24, 4; Мк. 13, 23; Лк. 21, 8 и др.), и тиме наглашава да је верујућима дата и способност да се разазна опасност и да се одреде средства самозаштите: Чувајте се лажних пророка (лажних пастира)… по плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 15), а не по одећи, не по спољашњости. Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. (Мт. 16, 6) Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. (Мт. 24, 4–5) Али ви се чувајте; ево, све сам вам казао унапред. (Мк. 13, 23) Бдите дакле у свако време и молите се!… (Лк. 21, 36) Пазите, бдите и молите се!.. Стражите!… А што вама говорим свима говорим: Стражите! (Мк. 13, 33, 35, 37)
Лажни пастири дакле долазе као и истинити у свом спољашњем пастирском достојанству: „У одећама овчијим”, „У име Христово”. Због тога је и речено о тим лажнима: „Чувајте се, чувајте се њих!” 

Св. Исидор Пелусиот каже: „Некада су пастири умирали за своје стадо, а данас они сами отимају овце.”У том смислу и са тим циљем и Св. Апостол Петар упозорава о лажним пастирима, говорећи: А било је и лажних пророка у народу као што ће и међу вама бити лажних учитеља који ће унети јереси погибли и одрицаће се господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама због којих ће се похулити на пут истине. И у лакомству искориштаваће вас варљивим речима; њихов суд одавно не касни и погибао њихова не дрема. (2 Пт. 2, 1–3). И ово све је такође речено пастви о односу према пастирима. То је упозорење свим временима и за сва застрањивања која се зову једним општим именом – јереси. Али смисао речи првоврховног Апостола је у томе да паства треба да има духовно расуђивање о истинитости пастира.

Ево како и други првоврховни Апостол – божанствени Павле, упозорава паству о лажним апостолима: Такви су лажни апостоли, пише он, лукави посланици који се претварају да су Апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам Сатана претвара у анђела светлости. Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности… (2 Кор. 11, 13–15). И ово је опет речено пастви како би хришћани разликовали истините од лажних пастира. Било је значи (и још увек има) пастира који су одступивши од истине постали лажни пастири. Према томе, расуђивање о истинитости пастира је у потпуности законито! Законито је расуђивање, али није законита њихова морална осуда. То расуђивање има за циљ само сопствену заштиту пастве против лажних пастира. Због тога, божанствени Апостол, имајући у виду огромну опасност када словесно стадо нерасудно иде за лажним пастирем,прибегава ка још јачим изразима: Чувајте се паса, чувајте се злих посланика, чувајте се ’подрезаних’! (Филипљ. 3, 2). Значи, циљ свих наведених упозорења своди се ка следећој заповести: „Чувајте се!”. Ево како и Св. Апостол и јеванђелиста Јован Богослов обраћајући се свим верницима пише: Љубљени, не верујте сваком духу, него испитујте духове да ли су од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет. (1 Јн. 4, 1) Овде је већ много јасније изражена јеванђелска поука свима у Цркви: не веровати сваком руководиоцу, не веровати чак и онима који наводно имају „права” пастира, јер се много лажних пророка појавило у свету – пише у 1. веку Св. Апостол, а тим пре се они појављују и у наше време. Због тога: неверујте свакоме духу, него испитујте духове да ли су од Бога! Речено је: „испитујте”, али истовремено и „не судите”. Обе те заповести не противрече једна другој, јер, „испитивати” значи „расудити, истражити, изучити, проверити искуством”. И ако се покаже да је пастир скренуо са пута истине (2 Пт. 2, 2), у том случају треба да се поступи према њему по речи јеванђелској, не осуђујући га као човека. При свесности и признању оних који испитују своју личну немоћ и наклоности ка заблудама, тј. ако он покаже жељу за исправљењем, срдачни и доброжелатељни однос према заблуделом треба да се сачува. Али ако он остане неисправљив реци Цркви; ако ли не послуша ни Цркву нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), тј. немој да имаш с њим никакво општење. Заповест „не судите” у односу на унутрашњу благонаклоност према ономе који је одступио од истине остаје, али заповест о духовном расуђивању и љубави према Светој Истини поставља границу у личном општењу са онима који су упорни у својој заблуди.

О тој повећаној строгости према онима који су упорни у својој заблуди савршено јасно говори тај исти Св. Апостол и јеванђелиста Јован Богослов: Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља са њим учествује у његовим злим делима (2 Јн. 1, 10, 11). Подразумева се да те строге речи није могао да напише неко ко би имао недостатак љубави Христове, а који по искључивом праву носи име „апостола љубави”. Само собом се подразумева да у тим речима нема нарушавања заповести о неосуђивању ближњег. Та заповест треба да се сједини у нераздељиву целину са заповешћу: не верујте сваком духу, већ испитујте духове да ли су од Бога!


И тако, при чувању заповести о неосуђивању и расуђивању, да ли у истинитом духу делује пастир, да ли делује у име љубави према светој истини и великом јединству Цркве или не, понекад се и прекида општење са лажним пастирем. Па ипак, у таквој строгости делује та љубав Христова.

Прекидање општења са једне стране чува истину, а са друге изобличава заблуду онога који се одвојио (тј. пастира) те га призива ка исправљању и покајању. Управо тако говори и други Апостол Христов, Св. Апостол Павле: Заповедамо вам пак браћо у име Господа нашег Исуса Христа да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас. (2 Сол. 3, 6). Св. Апостол Павле не заповеда у своје име да се клонимо од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас, већ у име Господа Нашег Исуса Христа; не заповеда то по писаном закону Цркве, већ по оном закону који се у виду неписаног предања чува у Светој Цркви, тј. закона који се предаје из уста у уста. Може бити да ће се по неки лажни пастир, нарушавајући закон, оправдавати тиме да „ја пак нисам ’брат’ ја сам ’отац’, те због тога речи апостолове се не односе на мене. Чак ако бих ја и поступао ’неблагочестиво’, и мимо закона Цркве, то није ваше дело. Ви сте паства. Ви немате право да се ’одвајате’ од мене, и да прекидате општење са мном, јер ја сам пастир, а ви сте овце! И ја ћу одговарати за вас, а не ви за мене… Због чега бежите од мене?…”

На тврдње лажних пастира такве врсте треба пре свега да кажемо да Св. Апостол назива „браћом” све без разлике, пошто за основ има речи Христове: А ви се не зовите учитељи јер је у вас један учитељ Христос и ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи јер је у вас један отац који је на небесима. (Мт. 23, 8–9) Због тога и речено о „брату” који нарушава закон Цркве, има непосредни однос према пастиру нарушиоцу. Штавише то се на њега односи не у мањој већ у неизмерно већој мери, јер од свакога коме је много дано много ће се и тражити; а коме је поверено много од њега ће се више искати (Лк. 12, 48).
Одступање пастве од пастира који је одступио од закона пастирског служења у потпуности је законито и утемељено је на јеванђелској речи. И не само да је законито, већ је чак и морална дужност пастве. Паства не осуђује, јер је речено „не судите”. Паства опрашта ако то не превишује њене могућности, јер је Спаситељ рекао: Ако ли не опростите људима сагрешења њихова ни отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 15). Па и поред неосуђивања и уз опроштење, паства избегава пастира који је одступио од јеванђелског закона, зато што, јеванђелски закон наређује да се то учини (2 Сол. 3, 6). И такво удаљавање и избегавање пастве од пастира који је одступио од „пута истине”, не мора да има јавно изражено оправдање: Ето, на каквом основу се ми одвајамо од тебе… Господ Исус Христос заповеда не само да се не иде за таквим, већ и да се „бежи” од њега као што је то Спаситељ објаснио у причи о добрим и лажним пастирима, а које он назива – најамницима, лоповима и убицама.

О томе пак, како истинити пастир улази у обор овчији, и како у њега продире тамо лажни, рекао је Спаситељ Христос: Заиста, заиста вам кажем: ко не улази на врата у тор овчији него прелази на друго место, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама… (Јн. 10, 1–2) Сам Спаситељ објашњава да: Онај који улази у Истиниту Цркву и у право свештенство са њом, је управо сам Он, Свемогући Спаситељ и Господ: Ја сам врата! (Јн. 10, 9, 7). Према томе, немогуће је истинито ући у Цркву Христову осим кроз Њега Самог. А ко је ушао мимо Њега, тај је лоповски прешао преко ограде и није ушао кроз та јединствена Врата. Према томе, ниједан пастир који хоће да уђе кроз Христа у обор овчији, не може то да учини никако другачије осим „животом у Христу” или другим речима како је Сам Он рекао: Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла… У пророцима је написано: И биће сви научени од Бога. (Јн. 6, 44–45) Немогуће је дакле да неко ко хоће да буде пастир у Цркви не уђе у њу кроз „Врата”, кроз Христа. Такав улазак и боравак у „обору овчијем” је, авај, не само редак, већ и најређи карактеристични признак истинитог пастирствовања. Због тога је и рекао Господ: А који улази на Врата пастир је овцама. Њему вратар отвара и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену и изводи их; и када своје овце истера иде пред њима и овце иду за њим, јер познају глас његов… (Јн. 10, 2–4) Ако дакле пастир не дејствује „у Христу” и не дејствује у духу Јеванђеља Христовог, тада он пре свега није ушао кроз истинита „Врата” у обор овчији. И он ће неминовно показати да је он лажни пастир, тј. лопов и разбојник (Јн. 10, 1), због тога што је отео оно што му по праву не припада: лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти (Јн. 10, 10) …И сваки лажни пастир духовно убија оне који нерасудно следују за њим. Он и не може а да „не убија” и не „упропашћује”, због тога што он нема истинити живот у Христу… Св. Јован Златоусти је пак изрекао страшну реч: „Ретки се пастири у наше време спасавају!”

Истините овце стада Христовог осећају срцем да реч њиховог пастира није његова лична реч, већ реч Христа Спаситеља. Они у гласу пастира чују глас Христов. И због тога овце иду за њим, јер познају глас његов… (Јн. 10, 4)
Лажног пастира који не ходи „у Христу” и који је одступио од јеванђелског пута, Сам Господ Исус Христос назива туђинцем – „туђим гласом” који овце његовог стада не познају… Како онда поступају истините овце, када чују из уста „пастира” потпуно непознат глас? Господ говори: А за туђином неће поћи него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца. (Јн. 10,5)

Према томе овце словесног стада Христовог у потпуности законито и јеванђелски утемељено поступају када чувши у гласу пастира „непознато (туђе, страно)” – па била то реч учења или владања, пре свега за туђином неће поћи, а након тога ће почети бежати од њега.

Према томе, лествица духовног расуђивања о лажним пастирима и правилног односа према њима на основу јеванђелског учења може бити изражена у следећим кратким речима: Не судите (Мт. 7, 1), али, расудите (1 Кор. 10, 15)!
Не судите пастира лакомислено, убрзано, лаковерно јер може бити он још увек није лажни пастир…
Не судите али ипак Свето Писмо говори: Не будите нерасудни! (Еф. 5, 17) Тј. не будите равнодушни према добру и злу.

Не судите, не осуђујте, пазите добро како живите, не као немудри него као мудри, користећи време јер су дани зли. (Еф. 5, 15–16)
Не судите, али ипак, не будите неразумни, него схватите шта је воља Божија. (Еф. 5, 17) А „расудљивост” или „мудрост” се састоји у томе да оне треба увек да исходе из „воље Божије”.

Не судите, али не заборављајте и речи Господње: Будите дакле мудри као змије и безазлени као голубови! (Мт. 10, 16) Имајте мудрост змијину, и чистоту голубињу.

Не судите, говори Господ, али Он нешто раније и опомиње: Чувајте се лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем а изнутра су вуци и грабљивци. (Мт. 7, 15) Страшна је та реч: Под видом „пастира” ући ће у стадо Христово – „вуци грабљивци”!

Не судите по спољашњости, већ по делима – по плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16), јер дела говоре јасније него речи.

Не судите …јер сам Господ нам говори: Тешко вама… лицемери што сте оставили претежније у закону: правду (расудљивост), милост и веру. (Мт. 23, 23; Лк. 11, 42)
Не судите, а ако судите говори Господ, онда не судите по изгледу, него праведан суд судите (Јн. 7, 24). Не треба судити о истинитости или лажности пастира по лицу, по одећи, по спољашњости.

Не судите… Али нас Апостол Христов упозорава: А било је и лажних пророка у народа као што ће и међу вама бити лажних учитеља (лажних пастира) (2 Пт. 2, 1). То пророчанство се остварило и остварује на сваком кораку и Апостол продужава: Њихов суд одавно не касни и погибао њихова не дрема. (2 Пт. 2, 3)

Не судите … Не верујте сваком духу него испитујте духове јесу ли од Бога, јер многи су лажни пророци изашли у свет. (1 Јн. 4, 1). И то говори Св. Апостол и јеванђелист Јован Богослов и објашњава горе речено да је то дух антихриста (1 Јн. 4, 3).
Не судите, већ „расудите”… пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас вуци грабљивци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас. (Д. Ап. 20, 28–31). Ако неко долази к вама и ово учење (учење Свете Цркве), не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља са њим учествује у његовим злим делима. (2 Јн. 1, 10, 11)

Не судите. Говори Христос: Заиста, заиста вам кажем; ко не улази на врата у тор овчији, него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник… (Јн. 10, 1) И објашњава: Ја сам Врата овцама! (Јн. 10, 7, 9)
Не судите, већ „расудите”: Који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара и овце његов глас слушају и своје овце зове по имену и изводи их; и када своје овце истера, иде пред њима… (Јн. 10, 2–4)

Не судите, већ „расудите”: За туђином неће поћи него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца (Јн. 10, 5)… О пастирима судите по њиховом „гласу”. И ако њихове гласове „не познајете” то су онда они које су Господ Исус Христос и Његови Св. апостоли назвали „вуцима грабљивцима”, „вуцима грабљивцима који не штеде стада”.

Не судите, и ако је могуће опростите (1 Јн. 5, 16), али сами бежите од њих (Јн. 10, 57).

Схимонах Епифаније Чернов

(документ Катакомбне Цркве у постсовјетској Русији, 1959. г.)

ЧЕТРИ ЗАВЕТА СВ. НАУМА ОХРИДСКОГ

Свети Наум охридски чудотворац оставио нам је четири завета које је за нас описао свети Владика Николај.

https://www.youtube.com/watch?v=udzdhqYbKL4

Једног дана, пред сами Божић, на Туциндан када преподобни отац наш Наум беше свршио свету литургију у манастиру и причестио монаха и народ, осети он да му се приближио час растанка са овим светом. Погледаше монаси у његово бледо лице, из кога је сијала нека блага светлост, па осетише срцем, да ће се ускоро морати одвојити од свог духовног оца и учитеља. Због тога почеше туговати и окрећући се у страну брисати сузе са очију. Но свети отац виде њихову тугу и сузе њихове, па их позва да седну покрај њега у трему пред цркваом. Старији поседашае, а млађи осташе на ногама, сви сабрани око свог духовном родитеља као пчеле око матице своје. Тада их свети отац упита тихим гласом: "Зашто плачете, браћо моја? Зашто тугујете у овом часу када нам се свима ваља радовати? Нисмо ли се сад сви причестили светом крвљу Сина Божјега, која нас сједињава с Њим и чини и нас синовима божјим? Зар вас причешће не побуђује да се веселите и певате? Кад сте се кроз свето причешће сјединили са живим Богом, греси су ваши опроштени и ви сте сада светли и чисти и свети, слично анђелима небеским. Чуди ме, дакле, одкуда сад код вас туга место радости и плакање место весеља?"

Сви монаси ћутаху оборене главе, док најстарији корз јецање проговори о њиховој тузи због растанка са светим оцем Наумом.

Отац Наум вели својим чедима: "Не тугујте, браћо, због смрти моје, која се већ приближила толико да и ви осећате, ништа мање од мене, присуство анђела смрти који је послат по мене. Мени смрт није страшна; нека не буде ни вама страшна. Ја се не бојим смрти, него онога што ће доћи после смрти. Бојим се Суда Божјега, пред који ће свака душа, па и моја бити изведена. Кад је смрт од Бога она је слађа од меда. Јер нам добри Створитељ наш ништа неће дати ни послати што не служи нашем добру. Ја сам гледао мајку како даје болесном детету горки пелен, да би јој дете оздравило од грознице. Неразумно дете вришти и бије ручицама мајку своју по лицу, мислећи ваљда да му мајка отров даје и да хоће да га умори. А наш благи Створитељ више нас љуби од мајке наше, и све што нам он даје и шаље; било здравље или болест, било весеље или муку, било живот или смрт - све то служи на наше велико добро и вечно спасење.

Или зар сте заборавили, браћао моја, као сам вам говорио, да је путоводна звезда за монаха сећање на смрт? Монах се и разликује од светских људи највише својом замишљеношћу због смрти. Светски човек се заплиће у самообмане и светске сујете, и из дана у дан ишчукује неку срећу од света и од људи, а на смрт и не помишља докле га болест не веже за постељу. А монах мисли на растанак са овим светом и кад седа и кад устаје, и кад свиће и кад се смркава, и кад је здрав и кад је болестан, и дању и ноћу, све до последњег издисаја. Ево и мени смрт долази, но не долази ми изненадно. Ја је чекам већ много година, сваког дана и свакога часа. Чекам је не као непријатељи, него као пријатељи по речи богомудрог апостола Божјег Павла: "Не бојимо се, и много волимо отићи од тијела и ићи ка Господу" (II Кор. 5,8). Смрт долази само да скине с моје душе ову телесну ризу, ову месину и крвуштину, ову водурину и ове костурине. Ово све скинуће она са моје душе и душу ће моју пустити као тицу из кавеза у слободу, да се дигне, по молисти Свемилостивога и по вашим молитвама, у небеске висине, у праву отаџбину своју, у красне пределе вечне светлости и светиње.

Зато вас молим, братијо, не тугујте и не плачите због моје смрти. Јер туга ваша због тога баца сенку на душу моју и раслабљава душе ваше. Ако, дакле, имате љубави према мени и према себи, престаните са плачем и ридањем да не увредите света небеса Божја, која нас јутрос гледају многим очима својим; него ако хоћете искористите ове тренутке што сам још међу вама на неки бољи начин."

Од ових мудрих речи браћа се умирише и замолише светог оца Наума да им остави кратак и јасан завет.

Опет поче говорити братији отац Наум: "Оставићу вам завет, браћо монаси, заиста кратак и јасан, по коме сам се ја убоги трудио да живим и који и вама може бити од користи. Само из четири речи састоји се тај завет, те га је лако научити и схватити. Четири те речи, монаси, јесу ове; ПРОБУЂЕЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ОЧИШЋЕЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ. Чујте, дакле, и запамтите браћо моја ове четири речи:

ПРОБУЂЕЊЕ - ПОКАЈАЊЕ - ОЧИШЋЕЊЕ -ПРИЧЕШЋЕ!

Ово су четири степенице на путу спасења. Ко хоће да буде савршен мора проћи ове четири степенице."

Први завет који је свети Наум Охридски оставио својој браћи, а и свима нама јесте Пробуђење. 

Свети Наум Охридски о пробуђењеу говори овако: "Докле год душа у телу греши, она је успавана, те не зна ни за себе ни за Створитеља свога. Она је опијена од греха као од опојног пића и као опијена лежи у телу као у болесничкој постељи. Успавана и опијена душа не зна за друго задовољство осим онога што кроз тело долази. Што телу прија и њој прија; што телу не прија ни њој не прија. Такву душу не води разум, него тело, а тело је само по себи слепа земља. И тако слепац слепца води, док се оба не стровале у смртну пропаст.

Зато је, монаси, пробуђење душе почетак спасења. Бог хоће да се сви људи спасу, па због тога Он прво дејствује да се успаване душе пробуде. У Бога су многи начини како Он буди душе људске. Некога Бог пробуди чудом као што је пробудио Савла. Некога пробуди кроз сан као праведног Јосифа. Некога пробуди потресом од болести и смрти у фамилији, као цара Давида. Некога пробуди избављењем од напасти кад ни с које стране нема избављења. Неко се пробуди кад му падне у руке Свето Писмо, па почен да чита. Неко се опет пробуди кад случајно чује реч о Богу и души и Страшноме Суду Божјем који долази. Неко се пробуди у младости, други у зрелости, трећи у старости. Бива да се неко пробуди духовно тек на самртном часу када се душа осети слободнија од тежине и тираније телесне. Блажени су они који се рано пробуде. Они су као рано раниоци, који у зору устају и цео дан будно мисле и гледају и раде. А они који се пробуде на самртном часу јесу као лењевци који су цео дан преспавали и тек о заходу сунца отворили очи и упитали се: где смо? Ко нас је послао? И зашто смо ми послати овде? Блажени сте ви монаси, јер ви сте пробуђени. Ви сте пробуђени од сна греховног и отрежњени од пијанства телеснога. Као пробуђени ви сте увидели и осетили, да су телесна задовољства горка и бљутава према узвишеним насладама духовним. Те насладе духовне ви пијете пуном чашом и душе своје њима храните, заливати и снажите. Чувајте се само да не одступите од ових духовних наслада. Чувајте се, да не паднете назад на телесне бљувотине и горчине, које душу трују, опијају и успављују, а најзад и умртвљују. Будите будни непрестано, стражите непрестано над самим собом. Будите непрекидно и себе и друге око себе. Пробуђење је прво правило живота, прва степеница на путу спасења. Пробуђење, монаси, нека вам буде и први завет мој.

Покајање пут ка спасењу

Други вам је завет, браћо моја, покајање. Покајање долази после пробуђења. Док се човек не пробуди од сна греховнога не може се ни покајати. Као што путник не може учинити други корак докле не учини први. Кад неко до подне спава, може ли се он покајати што је тако дуго лежао и спавао док се не пробуди? Не, спавач се не каје, пробуђени се каје. И тако, дакле, у духовном животу покајање долази после пробуђења.

Покајање има четири ступња. Оно може бити мало, може бити средње, може бити велико и може бити савршено (или јеванђелско). Незадовољство самим собом јесте мало покајање. Стид од самог себе, од својих недела и грехова, јесте средње покајање. Гњев на себе због својих недела и грехова, јесте велико покајање. А мржња самога себе јесте савршено (или јеванђелско) покајање.

Никодим је био незадовољан самим собом. Грешни Закхеј стидео се самог себе. Апостол Петар одрекавши се Господа гњевио се на самога себе. А жена грешница, која је сузама својим прала ноге Спаситељу, мрзела је саму себе.

Чујте, браћо и запамтите: ако пробуђени грешник брзо не корача од мањег ка већем, он ће се лако заборавити и поново грехом опити и успавати. Исто као кад се човек пуже уз неку стрмен; ако брзо не корача него застане, отискује се назад и пада. Због тога чим неко пође путем покајања нека иде до краја, нека иде брзо, нека не застаје и нека се не обазире.

Прави покајни је онај ко цео свој живот прегледа и тражи по њему грехове своје, признаје их, исповеда их и одбацује их. Као што ловац јури за зверовима тако покајник неуморно јури за својим греховима, да би их открио и уништио. Или као кад неко босоног дуго трчи по пољу, па онда седне и почне чупати трње из ногу својих - да ли ће он једно трње ишчупати, а друго оставити, или ће све почупати? Свакако ће све почупати.

Од покајања душа гори и бриди и плаче и рида и смирава се пред Богом и сваком Божјом твари. И сматра себе нечистом и сваку другу твар чистијом од себе. Нисте ли читали о оном покајнику коме је неко рекао да згази црва, а он одговорио: како ћу згазити чистијег од себе?

И тако монаси, покајање је друга степеница по реду, а прва после пробуђења душе човекове. Блажени су пробуђени, а два пута блажени покајани. Блажени сте ви, браћо моја, што сте познали корист покајања и окусили златне плодове покајања. Но немојте ни стати ни сустати докле год покајање своје не учините савршеним. А где год сретнете пробуђену душу која пита: шта сад да радим, укажите љубав своју и покажите јој свети пут покајања.

Ово вам је други завет мој, монаси, који не може бити без првога и од кога први добија вредност.

Очишћење:

Пред своју смрт свети Наум Охридски оставио је браћи завете којима је потребно да се руководе како би се приближили Царству Небеском. Први завет био је пробуђење огреховљеног човека и жеља човекова да се промени. Наредни, други завет, јесте покајање, којим се чисти душа палог човека. Монаси су тражили од светог Наума да им објасни до које мере човек треба да се каје за један грех и докле да мисли на њега. Наум Охридски одговори својој браћи овако: "О томе сам хтeо баш сада да говорим, чеда моја духовна. Одговор на ваше питање садржи се у трећем завету, завету очишћења."

Очишћење, монаси, следује покајању и то великом и савршеном покајању. Мало покајање је као кад се човек почеше по рани која гори и сврби. Очишћење је исцељење ране. Чим се човек истински покаје за учињене грехе он одмах има две жеље:

1. да некако избрише из своје прошлости грехе и

2. да их никада више не понови.

Како ће човек избрисати грехе из оних дана који су прошли и који се не могу повратити? Погледајте у ово велико језеро пред нама. Може ли човек који стоји на овој обали језера убелити платно које лежи на оној обали језера? Прошли дани нису у нашој власти. Они су у власти Божијој. И само једини Свемогући Бог може опрати и убелити наше минуле црне дане. Једини Бог може опростити грехе и избрисати их из нашег живота. Очишћење од греха, дакле, врши сам Бог Духом Својим Светим. Он то ради и с љубављу чини свима онима који то од Њега пожеле. Као што мајка радо и с љубављу мије своје чедо које је пало у блато и упрљало се па плачући моли родитељку своју да га умије и опере и очисти. Тако исто и милостиви Отац наш небески мије грешнике који упрљани вапију к Њему. У крајњој линији, дакле, само једини живи Бог може опростити грехе и збрисати их из нашег живота и убелити нашу душу да буде беља од снега, по речима Псламиста. Али је и благи Бог и на нас наложио труд сразмерно нашој моћи и нашем разуму. Син Божији је јасно указао шта света воља Божија захтева од наше воље да чини и учини. Ви се сами трудите у посту, у молитви, у милостињи, у плачу, у опраштању туђих грехова, у уздржању, у целомудрености телесној и духовној, у Богомислију, у сећању смрти и Страшног Суда Божијег, у помислима на вечно блаженство праведника и на горке муке грешника у паклу, и у свему осталом што је у Јеванђељу заповеђено, а у Светим Оцима цркве објашњено и примерима показано. Све то, али све, од највећег до најмањег, служи очишћењу душе од греха. Ко пропусти нешто, томе ране греховне лако не зарастају. Пробуђење значи, да је човек спазио ране на души својој. Покајање значи да их је просекао и отворио. Очишћење значи, да је човек учинио све да сав гној изађе из рана и да ране зарасту. И докле год ране на души не зарасту, дотле се морамо кајати и чистити, па хтели не хтели на те ране мислити. Докле човек треба да се каје? Дотле, докле се ране потпуно не очисте и не зарасту, и док се траг њихов не изгуби. Јер кајање је непрестано отварање рана на души. Не могу се ране чистити од гноја ако се не отварају. Отуда не може бити очишћења без покајања. Када се ране потпуно очисте и зарасту, тада више нема рана, па нема више ни кајања. Тада ми престајемо миcлити о учињеним гресима. Исто као што не мислимо о ранама, које смо некад имали на телу па излечили. Тако исто не мислимо ми о гресима који су били па избрисани из душе наше.

Но и поред свих трудова и мучења наших око очишћења душе, ми се никада не би смо могли очистити без Божије благодатне силе. Због тога је у овом манастиру код монаха непрекидна молитва у срцу и на уснама: Боже, очисти ме грешнога! Правило од кога се не одступа.

Монаси, блажени су пробуђени, два пута су блажени покајани, а три пута су блажени очишћени. Завет о очишћењу трећи вам је завет, монаси; три вам среће Бог даривао: једну срећу, да се ви спасете, другу срећу да видите спасене све покајане грешнике у Царству Божијем, и трећу срећу, да се сви монаси у овом манастиру и поклоници до краја времена нађу с вама заједно спасени у Рају слаткоме.

Причешће - последњи завет св. Наума Охридског

Свети Наум Охридски пред своју смрт окупи око себе братију из манастира да би им пренео последње духовне поуке. Монаси жељни да упију сваку реч свог игумана и духовног оца, окуржише га са свих страна слушајући поуке његове о заветима пробуђења, покајања и очишћења. Док је говорио, будио је своја духовна чеда, приводио их покајању и чистио их од греха, приближавајући их тако Богу живоме. На молбу окупљених монаха отац Наум се још једном обрати свима говорећи о последњем завету који ће им оставити, завету причешћа.

Свети отац Наум поче говорити братији: "А сада монаси, да завршим четвртим заветом, то је причешће. Кад се пробуђена и покајана душа очисти од греха она се разгорева неисказаном љубављу према Створитељу своме. Не жели ни на минут деобе од Њега, но пламти жељом да с Њим буде свеједнако сједињена. Ово сједињење може бити кроз мисли, кроз речи и кроз дела, то јест умом, осећајем и вољом. Причастије или Причешће значи сједињење. Оним чиме можемо љубити Бога, оним се можемо с Њим и сјединити. А речено је: "љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим". Но човек се не може сјединити с Богом докле се год не одвоји од свега земаљског, свега пролазног и смртног. Умом се човек сједињује с Богом кад се труди да мисли о свакој твари без злобе онако како и сам Бог мисли. Још више се умом човек сједињује с Богом кад непрестано мисли о Богу, о Његовим својствима, о Његовој моћи, Његовој мудрости, благости и вечитости. Срцем се човек сједињује с Богом кад му је срце љубављу испуњено, љубављу према Богу и према свему ономе што Бог љуби. А кога и шта Бог љуби познато нам је из откровења истине. Но, нечисто срце нити може Бога видети ни љубити. Само срце очишћено од сваке пристрасности и надриљубави смртне може Бога видети и Бога љубити. Душом се човек сједињује с Богом онда кад радосно извршује све заповести Божије. И труди се да проучи све заповести, да би их све до једне испунио. И све заповести Божије изгледају му лаке, а он би желео нешто тешко и претешко да учини из љубави према Створитељу своме. Отуда се и рађала жеља код многих љубитеља Бога да муке претрпе и мученички умру за Љубљеног свог.

И тако, браћо, има три врсте нашег сједињења с Богом или причешћа. Једно је мисаоно, друго је осећајно, а треће је делателно. Но врхунац нашег сједињења с Богом јесте Причешће телом и крвљу Сина Божијег. У томе је све и то је све. Ово сједињење садржи сва остала сједињења, и ово причешће сва остала причешћа. Бог се, браћо, јавио у телу, да би се ми телесни могли с Њим сјединити причешћујући се Његовим телом и Његовом крвљу. Од ове љубави зар може бити веће? Замислите, монаси, да неколико другова путују кроз пустињу, где нема хлеба нити икакве друге хране. Гладни путници малаксали од глади и близу смрти. Тада један од њих каже: браћо моја, и ја сам гладан, али кад бих ја имао хлеба, ја не бих јео него бих делио вама да једете. То је велика љубав. Други каже: браћо моја, кад бих ја имао воде, ја не бих пио, иако сам и ја жедан, него бих дао вама да ви пијете. И то је велика љубав. Тада трећи викне: браћо моја, ево ви ћете сви помрети од глади и жеђи, а у овој пустињи нема ништа за јело и пиће. Зато ево ја дајем себе да се закољем, па ви једите моје тело и пијте моју крв и останите у животу. О монаси, од ове љубави не може бити веће. Таква је љубав Христова према људима.

Блажен онај ко се с благодарношћу причешћује. Блажен ко се растане са овим светом пробуђен, покајан, очишћен и причешћен. Пробуђење - то је увиђање рана на души. Покајање - то је расецање и отварање тих рана. Очишћење - то је потпуно исцељење рана греховних. А Причешће - то је, браћо, уливање у себе новог живота, новог здравља и нове силе.

Причешће - то вам је четврти и нови завет. То вам је мој завет, то и моја опроштајна реч с вама. Ако вам буде требало савета и руководства после мог одласка из овог света, ено вам у Охриду мога брата, нашег Архипастира Климента. Њему се обратите и он ће вас наставити на пут истине и спасења.

А сада, чеда моја духовна, остајте с Богом! Благослов Божији нека пребива с вама. Милост Божија нека се не дели од вас. Дух Божији Свети нека вас озарава и крепи до скончања вашега. Праштајте и нека вам је просто. Ја одлазим куда све одлази. Молите се Богу за мене недостојнога. А ја ако се икада удостојим видети лице Божије, молићу се за вас да вас Господ помилује и спасе. Амин."

Пошто изговори ове речи свети Наум учини метаније до земље пред монасима. А они приђоше те примише благослов од њега, потом се простреше пред њим и пољубише му ноге плачући и ридајући на глас.

Пред вече тога дана свети отац испусти своју душу и лице се његово засија као сунце и мирис неки небески разли се по манастиру и далеко од манастира као неки аромат небески. А над манастиром појави се стуб од светлости од земље до неба. И чу се неко тајанствено слатко појање као анђелско. Тако се упокоји светац који се родио да вечно живи и од кога ево, кроз хиљаду година болесни добијају здравље, жалосни утеху, немоћни снагу, слабоумни разум, и сви све што богоугодно желе.

Преподобни оче Науме, моли Бога за нас!

Богу нашем слава! Амин!