БОГ НИКАДА НЕ ГРЕШИ

Краљ који није веровао у Божју доброту, имао је роба који би у свим околностима увек рекао: ''Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!''

Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.

Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: ''Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.''

Роб му одговори: ''Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!''

Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу.

Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи.

На олтару и спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст.

У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља.

Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба.

Рекао је: Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен. Међутим, имам једно питање за тебе: Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?

Роб је одговорио: Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов.

Ми се често жалимо о животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху.

Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби.

Питај Бога да надахњује твоје мисли,води оно што радиш и ублажује твоје осјећаје.И немој бити уплашен. Бог никада не греши!

Знаш ли зашто је ова порука за тебе?

Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке...

ПОДВИГ ПОКАЈАЊА

Свеш.муч НИКОЛАЈ Србски

Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас„Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац Који ме посла“, (Јн 6,44)Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.
Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.
Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.

Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.

Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов.

Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара.

Непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву.

Христос је огледало, у коме се свак види онакав какав је.Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој.

Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело.

Покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота.Презрење и завист - то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу.

Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје.

Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.

Преп.ЈЕФРЕМ Сирин 

ПОКАЈАЊЕ је мајка живота. Оно је потребно увек, свима грешницима и праведницима, који ишту спасења. И нема краја усавршавању, пошто је и савршенство најсавршенијих уствари несавршенство. Стога до саме смрти нема граница за покајање, ни у времену ни у делима. Као благодат на благодат, – људима је по крштењу дато покајање. Јер покајање је друго рођење од Бога. Дарове вере примамо покајањем. Покајањем стичемо милост Божју. Покајање је друга благодат, и рађа се у срцу од вере и страха Божјег.

СХИЕПИСКОП ПЕТАР ЛАДИГИН

Непоколебиви стуб Цркве Катакомбне

6-19.2. Истински Православна (катакомбна) Црква прославља подвижника и свештеноисповедника Схиепископа ПЕТРА ( Ладигина, +1957.), посљедњег канонског епископа ИПЦ и уједино њеног Првојерарха до краја педесетих година двадесетог века. Извукли смо кратко житије из његове аутобиографије коју је Владика Петар диктирао својим духовним чедима у деловима јер је био полуслеп. Диктирање Владике Петра је је записивано у строгој тајности од стране разних људи и у различито време. Неколико делова од тих рукописа су заувек изгубљени али ови што постоје су непроцењиви извор сазнања о животу исповедника прогоњене Катакомбне Истино Православне Цркве.

Свештеноисповедник Схиепископ Петар се родио у селу Велики Селег, Красногорска област, недалеко од града Глазов (Удмуртија), 1. децембра 1866. године. На кршењу је добио име Потапиј Трофимович Ладигин. У младости за време службе у Царској армији, град Кијев, постао је духовно чедо старца Јоне ( у схими Петар), који је у своје време био духовно чедо св. Преп. Серафима Саровског чудотворца. По завршетку армије П. Ладигин се обратио старцу за благослов ступити у Кијево Печерску Лавру, међутим о. Јона је уместо Кијева благословио одлазак у Јерусалим и на Свету Гору ( Атон), где је 1880. године пострижен у монаха под именом Питирим. Године 1889. постаје јеромонах, а 1910. године настојатељ Андрејевског подворја Атонских манастира у Одеси( Украјина).Још 1901. године будућем светитељу Петру је у сну била откривена његова будућност и Руске Цркве. Ево како је о томе испричао исповедник:

„У подворју Атонском у Санкт-Петербургу у мају месецу 1901. године видeо сам у сну:

Дошла су два човека у неисказаној красоти и кажу:

- Спреми се, крећеш са нама.

Питао сам: -Куда?

Они одговарају:

-Тебе је Царица изабрала да управљаш бродом, потребно је да пловиш на море.

Кажем им да никад нисам био морнар и да управљати не могу, брод ће потонути као и ја сам. 

Они кажу:

- Неможемо те оставити, тако је Царица послала и ти си дужан ићи.

Кренуо сам. Прилазим Зимском дворцу. У пристаништу реке Неве стоји прекрасан једењак на којег смо се попели. Одједном изађе Царица Мајка Божија и каже мени:

- Дужан си да брод превезеш на другу страну океана и све ове људе које ти поверавам.

Заплакао сам се. Пао сам пред ноге Мајци Божијој и рекао:

Не могу.

- Она каже: „ Не бој се, бићу овде с тобом“ и одмах потом рече:

- Командуј, да лађа исплови на море.

Одмах смо се одбацили од обале и брзо је лађа кренула пут реке Неве. Изашли смо на море. Настаде на мору страшна бура. Наша лађа је ишла брзо и олуја га није погађала. На мору смо срели два огромна брода, са много људи, које велики таласи бацају на разне стране. Одсвуда страшни таласи. Изгледа као да ће бродови сваки час нестати у дубини морској. Брзо смо прошли поред њих и оставили их на мору, а ми смо мало после тога пристигли на обалу. На обали таква дивота, што се описати не може: разна дрвећа, воће. Изашли смо из брода на обалу а Мајка Божија ми каже:

- Препливали смо страшну пучину.

Затим сам се пробудио. Испричао сам о томе јеросхимонаху Амвросију и он ми каже:

- Све то запиши и никоме ништа не говори. Тебе ће Мајка Божија поставити кроз коју годину да управљаш Њеном паством.“

Пророчко виђење се обистинило у годинама богоборачког гоњења, када је Владика Петар (Ладигин) после педесетих година остао једини канонски епископ РИПЦ и практично њен Првојерарх.

Године 1918. Архимандрит Питирим (Ладигин) је учествовао у интронизацији Св. Патријарха Тихона. По благослову Патријарха 1918.године ишао је у Константинопољ на пријем код Васељенског Патријарха у време када је предата Посланица Његове Свестости Тихона о успостављању патријаршије у Руској Цркви. Писмени одговор Васељенског Патријарха је лично предао Патријарху Тихону.

Године 1923. Свето Андрејевско Атонско подворје у Одеси је било затворено а о. Питирим ухапшен од стране бољшевика. Након неког времена што су провели у затвору о. Питирим и братија манастира били су присиљени отићи на фарму Еремевку, где су обрађивали земљу и занимали се пољупривредним пословима. Ускоро је о. Питирим поново ухапшен и протеран у изгнанство у Уфимску област. На путу су се зауставили у Москви где је успео да се види са Св.Патр.Тихоном и другим православним јерарсима.

После је причао Схиеп. Петар: „Дошао сам код Св. Патр.Тихона који ме је молио за свето послушање да будем епископ Ерамски, али ја сам тада био јако слаб и молио сам Св.Патр. да будем неко време код родбине и поправим здравље. Тамо сам се задржао а Св.Патр. се у међувремену упокојио у Господу, марта 1925.године.“

У изгнанству у Уфинској области у шуми оснива тајни скит. За истрајност у истинском православљу, верност и немерљиву помоћ патријарху и Руској Цркви, Свети Патријарх Тихон је издао указ о увођењу њега у епископско достојанство. Послао је писмо Архиеп. Андреју (кн. Ухтомском) Уфимском , и на Уралу прогнани о. Питирим постао је епископ. По жељи Св.Патр. Тихона и по надањима црквеног народа 08.06.1925год. Архиеп. Андреј (кн. Ухтомски) Уфимски и Еп. Лав(Черепанов) Нижњетагиљски ,су га поставили за епископа Нижњегородскога (област Уфе) и Уржумскога. То се десило тајно, у месту Теджан ( Таџекистан)- место изгнанства вл. Питирима.

1926.године вл. Питирим је под истрагом Уфимског духовенства (клира). 21.04.1927г. прима монашки постриг у схиму под именом Петар. Декларацију одступника митрополита Сергија (Старогородскога) и његов не канонски синод није признавао.

схиепископ ПЕТАР када је ослепео
пет год пре упокојења

За вјерност Истинском Православљу и непризнавање совјетске цркве, не једном је био хапшен закључно са претњама убиством. У децембру 1928.године је поново био ухапшен по случају „огранак ИПЦ.“ После ослобођења од 1934.г. до 1937.г. скривао се у Глазову. Од 1937.г. до 1940.г. тајно борави у Калуги, а од 1940.г. до 1945.г. у Белорецки (Башкирија). 1945.г. бива ухапшен у Уфи. Због сарадње са ИПЦ протеран је у изгнанство у Средњу Азију. Бежао је, скривао се по брдима. Од 1949.г. до 1951.г. се скривао у Бјелорусији и Кубану.

Схиепископ Петар (Ладигин) је до краја свог живота остао верни јерарх прогоњене Катакомбне Цркве, оставши на крају свог живота не само једини посљедњи канонски архипастир, већ и њен Првојерарх. Владика Петар је објединио различите групе катакомбника на територији некадашњег СССР-а, за које је било рукоположено много тајног свештенства. Свој многострадални живот видљиви светитељ Катакомбне Цркве је окончао у потпуној изолацији, дубокој старости, слеп, у 91.години живота 6.фебруара(по старом календару) 1957.године у граду Глазову (Удмуртија). Сахрањен је на градском гробљу. На гробу је остављен кратки натпис:“ Овде почива раб Божији Петар.“ Верујући народ Катакомбне Цркве посећује гроб и постоје случајеви исцељења од болести после молитви на гробу Схиепископа.

Схиепископ Петар Ладигин

Рукоположени од стране Свештеноисповедника Петра су били и старци- исповедници о. Тимотеј (Несговоров) и о. Герасим (Замесин) у чије је даље време дошао наследник Схиепископа Петра( Ладигина)- катакомбни Схиархиепископ Лазар (Журбенко,+2005.). Владика Лазар је дубоко поштовао сећање на Владику Петра, као светог старца и исповедника. У келији владике Лазара изнад кревета је стално висила фотографија Схиеп. Петра коме се он често обраћао у молитвама.