СХИИГУМАНИЈА МАКАРИЈА

СХИИГУМАНИЈА МАКАРИЈА (ЧЕБОТАРЈЕВА ) И ЊЕН ПОДВИГ СЛУЖЕЊА КАТАКОМБНОЈ ЦРКВИ

Епископ Гермоген Черниговски и Гомельски

Сахрана схиигуманије Макарије обављена је на гробљу у селу Гремјачје, око 25 километара од Вороњежа, где су сахрањени многи подвижници и исповедници Катакомбне Цркве, као што су схиепископ Саватиј, епископ Доситеј и чланови њеne породице, међу којима је било још шест монаха катакомбника.

живела у великим тешкоћама, да подиже сирочиће. У колхоз нису ушли. Према успоменама Ане, живела је она са другим мужем као брат и сестра, а напослетку су примили монаштво, она са именом Анастасија, а он са именом Андреј. Мајка је васпитавала децу при Цркви, у детињству су певали у хору. Учила је Марија у црквено-парохијској школи, до доласка бољшевика, само једну годину.

При крају 20-тих година Марија је, заједно са старијом сестром Наталијом, добила могућност и родитељски благослов да иде и служи Цркви, Наталија је умрла 2000. године као катакомбна схимонахиња Јулијана. Марија је према савету благочестивих људи бринула о две осакаћене монахиње, изгнане из манастира, Триени и Јегудили. Јегудила није могла да хода, а Триена је ишла уз помоћ штака.

Уплашене догађајима грађанског хаоса и црквене смутње, огољеним људским пороцима, нису одмах монахиње поверовале у чистоту и бесребреност замишљене девојке. Питали су о њој поштованог старца и добили одговор, да ју је к њима "Бог послао". Живеле су матушке у стану, у кући власника, у тешким условима, тако што је Марија долазила к њима кроз прозор. Марија је почела допунски да ради ноћу, на чишћењу градског парка. Ана Стефановна, од детињства срдобољна, монахињама је послала у помоћ млађу сестру Марију. Оне су стражариле у парку, када је Марија чистила, због изнемоглености спавала је стојећи, прислонивши се уз дрво, тако да се не разбуди. Деца су питала монахиње: "Зашто је она тако слаба?- Ви је сигурно сасвим слабо храните, зашто?". "Да се не би удала"- шалиле су се монахиње. Од њих је само Јегудила добила невелико парче хлеба. Из стана су морале да се иселе, а оне су у почетку живеле у колиби облепљеној блатом, после су успеле да дозидају и обезбеде парче земље. Давадесет година бринула се Марија о монахињама и заједно са њима сама се утврђивала у равноангелском служењу и дубокој црквености. Из успомена Матушке: "У 1933. години мене је обукао у подрасник и благословио бројаницама јеромонах Јероним. Њега и још неколико људи су ухапсили 1935. године због вере, а после им је суђено, и њих су прогнали, и нестали су они негде, без гласа. Тим поводом и мене су позвали у НКВД. Такође је била ухапшена и монахиња Риена из Покровског манастира, у којем сам ја била на послушању. Ја сам морала да се скривам, због тога што сам наводно живела илегално, и мене су власти теретиле зато што нигде не радим. Године 1937. примила сам монаштво од јеромонаха Антонија из Толшевскога манастира. Он је много пострадао од безбожне власти и био је од ње мучен".

Двадесетих година вороњешка земља је примила крв збора православних мученика. Према успоменама Матушке, после револуције ужасна мучења претрпели су православни хришћани: њих су котрљали у препуним гвозденим бурадима, поливали врелом водом, чупали нокте. Све се то показало када су стигли козаци. Од пострадалих из тог времена она је упамтила јереје Георгија и Митрофана. Свештеномученик архиепископ Тихон и с њим 160 свештенослужитеља пострадали су, како је сада познато, 1919. године". 

Према многим успоменама протојереј Јован Андријевскиј продужавао је духовну везу са протојерејем свештеномучеником Павлом Левашјевим, који је стрељан у Гомељу 1938. године и архимандритом Александром из Мичуринска. Они су образовали духовни центар руководства тајних катакомбних општина Истински Православне Цркве.

Било је и још вороњешких свештенослужитеља, гласовитих православних исповедника, а затим катакомбника. Из успомена Матушке: "После хапшења Архиепископа Петра, био је код нас епископ Алексиј Буј, али веома кратко. После њега били су у Алексејево-Акатовом манастиру архимандрит Тихон, архимандрит Игњатиј, јереји – Александар, Фјодор, Георгије, Сергије. Све њих, осим оца Александра, убили су и у јаму закопали. И још много верника бољшевици су казнили. Још је код нас био архимандрит Никандр у Задонском манастиру. Он је било лично код патријарха Тихона. Њега су ухапсили, провео је 18 година у прогонству. Вратио се 1943. године, по позиву, као рођени ујак матушки, које су биле са њим у прогонству, иначе без позива нису отпуштали. Године 1945. се преселио у Вороњеж. Остарео, онемоћао, погурен, понекад је могао служитиЛитургију и духовно је хранио вернике колико је могао. Монахиње су се постригавале, али не много. Последње три године, није устајао и скончао је 29. децембра 1955. године. Још тридесетих година по општинама, у црквама служили су православни свештеници: јереји Пантелејмон и Емилијан, отац Јован, јеромонах Јероним. Године 1933., једне ноћи, ухапшено је неколико монаха. Све су их осудили. Оцу Пантелејмону дали су десет година, а осталима по осам. Вратио се само отац Јован Склјаров, а остали су без гласа нестали. Остао је још јеромонах Васиан, он је као ђакон побегао из Митрофанскога манастира при обновљенцима, и приступио оцу Јовану Андријевском, после је примио јеромонаштво. Ишао је по народу, сваке ноћи се молио. Њега су 1931. године ухапсили, причало се о њему да су га убили. Још је био у време немачке окупације јеромонах Антониј у селу Угљанка. Неки монаси су изградили шталу, ископали испод подрум, у који су поставили Свети Престо и служили Литургију. Отац Антониј је знатан број оних који су то желели постригао у монаштво. Али, живели су они у својим домовима, у свету. Тако се пет година продужило, а 1946. године, ноћу, на Празник Обрезанија, сву братију и мноштво монахиња су ухапсили. Нашао се Јуда, долазио је код нас да се моли, све је слушао и дојављивао њима. Од ухапшених, отац Антоније је уморен, причало се, дотерали су коње, њега су позади привезали, да би он трчао, малтретирали су га на сваки начин, и он је скончао 30. априла 1946. године. Од братије мало ко се вратио, остали су тамо умрли. Ето, тако смо у тим љутим годинама ми живели у непрестаном страху, све су нас строго пратили, и ако би се појавио какав православни свештеник, ми смо га скривали, ишли смо на молитву и за црквене послове само ноћу, ишли на исповест и причешћивали се Светим Тајнама. Њих су, по благославу свештеника, саме монахиње предавале верницима. А било је времена када на видику није било ни једнога свештеника, тако да се по неколико година нисмо ни причешћивали, молили смо се сами по местима."

У ратним годинама Немци су прогнали становнике Вороњежа са десне обале реке, а дом где је живела Матушка са Јегудилом и Триеном срушен је у бомбардовању. Повукле су се оне са свима изгнаницима у оближња села. Матушка, тада још монахиња Максимила, изнемогла, вукла је на санкама Јегудилу, а поред њих на штакама како-тако храмала је Триена. Десило се да су Немци, посадили монахиње на нечије саонице, и брзо их превезли напред. Изгубивши матушке, Максимила је горко плакала не могавши да их види. Али, после два-три дана, она их је неочекивано сусрела и било је плача и радости у душама орошеним Христом. Примила их је нека гостољубива удова Наталија Трепалина, са петоро сиротих, и уселила у половину своје куће. Матушка је ишла да чита молитве за покој душа умрлих, и тако је зарађивала намирнице за њихову оскудну исхрану. Овде у селу Девица Хахољскога округа, могуће је у годинама рата, до 1952. године, маушке Јегудила и Триена отишле су Господу, испуњене надом, вером и смирењем.

Испунивши свој подвиг бриге о матушкама, сестра Максимила отишла је у послушање код схимонахиље Максимиле, духовном чеду оца Јована Андријевског и живела је с њом. То је била подвижница врло високог духовног живота, родом из Москве, у свету Марија Сергејевна, презимена непознатога. Високо образована девица, угледног порекла, изабрала је пут хришћанског подвига, ступивши у духовни брак са удовцем, васпитавала је његову кћер и затим заједно са братом-мужем, усмерила ћерку у манастир, кренули су они да се спашавају подвигом:- он је примио монаштво, а она са двема својим следбеницама ушла у Нови Јерусалим. Одатле су оне прешле под духовно руководство владике Тихона Никанорова у Калугу, а затим га пратиле при његовом назначењу на Вороњешку катедру, молиле се у Сабору и чистиле у њему. Следбеница свештеномученика архиепископа Тихона, она је потом постала духовним чедом свештеномученика архиепископа Петра (Звјерева), који је постригао њу и једну од њених сапутница у ризу, како је казивала сама Матушка Марионила. Трећа од њих је била јуродива. После хапшења владике Петра она је била под руководством оца Јована Андријевског. Последњих 25 година живота она није владала ногама, седела је, живела је у строгом подвигу, наставила је да теши катакомбне монахиње и мирјане, раскринкавала је сергијанску цркву и богоборачку власт, помагала сиромашнима, продирала је у дубину људских душа. Схиму је примила од свештеномученика јеромонаха Антонија.

Заједно са старицом схимонахињом Марионилом живела је њена послушница Анастасија, касније схимонахиња Агнија, која ју је и заменила у подвигу старешинства и руководства животима монахиња. Године 1943. вратио се из прогонства архимандрит Никандр, и он је постригао 1952. године, на Празник Ваведења, сестру Максимилу у ризу са именом Маргарита, с којим је она постала добро позната много година у Руској Заграничној Православној Цркви. А схиигуманија Марионила је отишла Господу те 1952. године, предсказавши да ће се ускоро вратити отац Јован Андријевскиј и да ће га сачекати са иконом Свете Троице. Према сећањима, тада нису могли замислити да се то може десити, али када се то предсказање десило 1956. године, са посебном ганутошћу су почели да се сећају те угоднице Божије.

Године 1955-1956. у Вороњешку област се вратила из прогонства и затвора велика група исповедника Тихоновског свештенства. Митроносни протојереј Јован Андријевскиј, озарен епископским благословом Новомученика и Исповедника Руских, установио је те године Вороњешки Управни центар Истински Православне Цркве. У насиљем сломљеном телу, у немоћи његовој телесној, Божја сила је свршавала. Њима су у молитвено општење придодати јеромонах Анувиј (Андреј Антонович Капинус) кога је рукоположио свештеномученик Дмитриј Гдовски, отац Јован Склјаров, отац Јован из Туле, отац Јован из Касторне, отац Фјодор Гончаров из Гомеља. Отац Јован Андријевскиј примио је монашки постриг од јеромонаха Анувија са именом Иларион, затим је сам постригао у схиму оца Анувија, са именом Амвросиј. Примио је постриг у ризи отац Јован из Туле, такође са именом Иларион и отац Јован Склјаров са именом Игњатиј. У молитвеном општењу са њима био је у далеко познати отац Михаил Рожденственкиј, који је живео 1957. под надзором у Брјанској области, који је хтео да се лично сусретне са оцем Иларионом, али није могао. Од последица преживљавања лењинградске блокаде отац Михаил је био скоро слеп, али је после операције оздравио. У општењу са Вороњешцима био је и кијевски катакомбни свештеник отац Владимир, који је умро 1960. године. Отац Никита Лехан из Харкова дошао је у Вороњеж одмах после смрти оца Илариона. Могуће је да је у молитвеном општењу са Вороњешким Центром био јеромонах Филарет из Хорола, Полтавске области, који је живео тамо после рата у кућном затвору и под строгим надзором, али је успевао да служи и дели Свете Тајне многим катакомбним групама. До рата он је био у молитвеном општењу са протојерејем Павлом Левашјевим и мичуринском групом, коју је отац Јован Андријевскиј добро познавао. Било је још тихоновских свештеника, о којима је мени мало познато. Са временом сећање о њиховим подвизима, по Јеванђелским речима Господњим о светионику, биће откривено свима оним којима се није помрачило духовно око.

Иако се затварају сада пред нама, једна за другом, последње Живе Странице историје Катакомбне Цркве-срца Њених Исповедника, али Господ наш, који је Сам Истина, откриће Својим Промислом, све, у мери колико нам буде потребно, да би ми наставили, исправили заблуде, растерати клевете и најавити истинске његове изабранике.

После 1955. године, код оца Илариона Андријевског нагрнуло је са свих страна веома много отпуштених из прогонстава и логора, православних, који су тражили истинско свештенство, које је сачувало канонско прејемство. Отац Иларион није канонски православно признао активног епископа Антонија Голинског-Михајловског, иза кога су стајала многа очигледна, од њега допуштена, нарушавања, а после више пута предлаганих сусрета, сам епископ А. Голинскиј се сваки пут склањао. Зато, са рукоположеним епископом А. Голинским, Вороњешци никаквог општења нису имали. Данас је познато, да је он рукоположен од православних архијереја, али без обзира на то, према многобројним сведочењима, умро је Голинскиј као сергијанац, помиривши се са Московском патријаршијом. Теодосиј Бахметјев није био познат оцу Илариону и оцу Амвросију. Њему су се обраћали Вороњешци тек после смрти оца Илариона, када је он радио као стражар у граду Краснојарску, и нису га признавали. Ни многе друге катакомбне цркве га нису признавале, на поример на Алтају, како ми је казивала рођака свештеномученика архиепископа Амфилохија, која је живела почетком 1990-тих година под Барнаулом. Сведочанства о његовом рукоположењу у чин архијереја противуречни су, а и његова духовна чеда се споре међу собом око тога ко га је рукоположио, а ко га је од њих погубио. Најверније сведочење , како се мени чини, да је он умро у граду Витебску, у породици јединог рукоположеног свештеника Александра Колјужнова, за кога казују да се двапут женио. Умро је од јаке прехладе, пошто га је сакривао у хладној згради, у време мраза, на дуже време, душевно болестан човек, који је живео у тој породици.

Отац Иларион био је под сталним надзором власти, која га је сматрала "тврдоглавим". Године 1961., 26. јуна (13. јуна по старом календару) после тешке болести, коју је добио у затвору, отац Иларион је отишао Господу. Умирући, он је рекао: "У свему сам грешан, али ни за јоту нисам одступио од православља." Према успомени Матушке, недељу дана пре смрти, он је позвао схиархимандрита Амвросија и рекао му, да у време Црквеног раскола канонска нит није била прекидана, а прејемство је предао њему: "... а шта ће се са мном догодити-остављам Вама до појаве Православног Епископа, а тражити је потребно!"- и ставио на њега свој крст.

Схиархимандрит Амвросиј поживео је после тога пет година, стално праћен од власти, и изненада умро на Празник Покрова Божје Мајке, 1966. године.

На вороњешком гробљу у једној огради сахрањени су архимандрид Никандр, јеромонах Иларион, схијеромонах Авросиј. Истински православни не заборављају њихове гробове.

Од 1952. женском монашком заједницом руководиле су по, благослову , у почетку оца Никандра, затим оца Илариона, васпитанице схимонахиње Мариониле, старице схимонахиње Агније. Она је живела у селу Усману са својим послушницама мати Маргаритом и монахињом Олгом. После смрти оца Амвросија сви њима познати свештеници су почели умирати, и оне су затим отишле код оца Фјодора Гончарева у Гомељ. Монахиња Олга је почела показивати незадовољство оцем Фјодором. Између матушке Маргарите, коју је одликовала дубока црквеност, и мати Олге, почело је ницати неслагање. Приметивши то и предвиђајући будуће несагласје, пред своју смрт 1971. године, 28. априла, схимонахиња Агнија поделила је управу заједнице на две групе: матушки Маргарити и матушки Олги.

У Гомељ, оцу Фјодору, Матушка је са чедима ишла до његове смрти 1973. године. Затим је ишла код јеромонаха Филарета у Хорол, затим оцу Никити у Харков, а после њега оцу Михаилу у Санкт Петербург.

После смрти оца Михаила 1988. годије, Матушка је примила одлуку о присаједињењу Руској Заграничној Православној Цркви митрополита Виталија преко архиепископа Лазара Журбенка. Овде је потребно укратко рећи о очигледној непромишљености тих, што примају свесну клевету (започету од духовно искварених лица) о томе, да је Вл. Лазар примио Епископство, да би обманом одстранио друге кандидате из катакомбника. Ни отац Михаил, нити отац Никита, због своје пастве нису се одлучивали да приме Епископство од Руске Заграничне Православне Цркве, међу којима је тобоже био одушевљен Вл. Лазар, да, упркос у то време физичкој немоћи, не би могао да понесе тај тада тешки крст. Више од тога, отац Михаил је лично добро познавао Владику Лазара још као Феђушку Журбенка, и веома је хтео да се њему присаједини. Мени је сведочила о томе велика подвижница, стара катакомбница и врло блиско чедо оца Михаила, девојка Улијанија из села Столбун, Гомељске општине, са којом је он упорно обилазио своја белоруска и брјанска чеда. Препрека је била само противљење извесне Александре Фјодоровне Пантјушине, која се недавно представила Господу, која се највише бојала да придошлице у Русији, могу представницима Руске Православне Заграничне Цркве организовати ухођење и открити тајну заједницу, и отац Михаил није чинио то, желећи мир са Санкт Петербуршком заједницом, помињао је на проскомидији Епископат РПЗЦ. А после смрти оца Михаила она је сама, увиђајући да су наступиле извесне слободе и да не постоји опасност од хапшења, пришла са заједницом Владици Лазару.

Занимљиво би било још нешто рећи о мање познатим многим катакомбницима, што је сада веома корисно за трезвене умом и смирене срцем изнети чињенице и појединости о скривеном животу Катакомбне Цркве. Отац Михаил Рожденственскиј, отац Никита Лехан и други имали су неко време општење путем преписке са архиепископом РПЗЦ Леонтијем Чилијским (Филиповичем). Слали су њему исповести, добијали молитве за резрешења и епитимије, тражили обавештења о неколико руских архијереја и рукоположених свештеника у Русији. Ту везу је, по благослову, установио и одржававао шифрованом преписком преко Атона Фјодор Журбенко. Тада је био предузет покушај оца Михаила и оца Никите да се присаједине Руској Заграничној Православној Цркви, који нису стајали иза прекида везе при преласку архиепископа Леонтија у Аргентину.

Промислом Божјим, Фјодор Журбенко, у младости у тајном монаштву Теодосиј, на Кубану се био блиско и поверљиво познавао са истомишљеником и сатајником свога духовног оца катакомбног старца јеросхимонаха Теодосија (Кашина)- грчким атонским архимандритом Јевгенијем, који је био захваћен револуцијом и није се могао вратити на Атон, одакле је дошао у Русију ради сакупљања прилога, а завршио у совјетским логорима. Касније, искористивши то што су Совјети замењивали Грке за неке политичке активисте, успео је да се врати на Атон. Временом ћемо се потрудили да објавимо документа , који ће осветлити те и многе друге догађаје.

Дубока црквеност Матушке схиигуманије Макарије, одредила је њене подвиге служења Катакомбној Цркви, предато јој поукама Отаца и монашког чина, који су били тело од тела Руске Помесне Цркве, благодатно су је водили, њу, њене вернике и духовна чеда, Промислим Божјим, кроз све смутне периоде живота Цркве Христове у Русији.

По благослову архиепископа Лазара и Синода РПЦЗ деведесетих година Матушка је легализовала своје право и на делу земље, и принадлежности, заједница је подигла црквени дом са Храмом у част Иверске иконе Божје Мајке на другом спрату. Храмовна икона, смештена је у олтарском иконостасу заједно са месном, која је у дореволуционарним временима већ била посебно поштована. И само место припадало је тада Вороњешком подворју Оптинског манастира. Из мноштва братства памте монаха Козму. Живела је овде и монахиња Александра, која је и наручила да се изради икона Иверске Мајке Божје у Пантелејмонском атонском манастиру. Касније је икону, део дома и земље, почела користити монахиња Евпраксија, завештајући своје имање Матушки. У ратним годинама, у бомбардовању, кућа је срушена, а икона је била потпуно неоштећена међу разрушеним зидовима, као у ниши. После молитви пред том иконом дешавали су се многи случајеви чудесних благодатних помоћи.

Последњи ноћни час земнога живота Матушке одвојио је четрдесети дан Часнога суда и воље Господа од Првога Дана Пасхе и поставио је пред дан Празновања Иверске иконе Божје Мајке, давајући наду да ће бити представљена Царици Небеској.

Последње године Матушка је веома губила снагу, али је била потпуно трезвена умом и прекрасно ју је служило памћење, што се у тим годинама сматра знаком Божје благодати. И Господ је сачувао њу као свој Светионик, до момента утврђивања трајне Црквене грађевине повратком у Русију канонског управљања Синодом Руске Истинске Православне Цркве, вери коју је она завештала својим духовним чедима.

Чак и смрт Праведника Божјих, нама се показује као реч Господња.

У првом часу ноћи 4. марта (20. фебруара) 2004. године, у 94. години живота, отишла је Господу, Коме је служила од своје младости, схиигуманија Макарија, у свету Марија Ивановна Чеботарјева, рођена 1911. у монаштву Максимила, у ризи Маргарита.

Последње две-три године Матушка је почела да слаби, али није престајала да присуствује служби Божијој у Храму. Она се дуго пела стрмим и високом степеницама сама, или са малобројнима, када су је постригли у част Светог Митрофана Вороњешког, у схиму са монашким именом Макарија. Благи и спокојни животни крај ове велике праведнице, подвижнице и исповеднице ( који су и ишчекивали, пошто Матушка последњих недеља је престала да излази из своје монашке келије), изазвали су тугу и жалост због растанка са њеним многобројним духовним чедима.

Опело матушки одлуслужио сам по благослову првог председавајућег у Вороњежу, Синода Руске Истински-Правосоавне Цркве, Архиепископа Лазара уз саслужење са настојатељем парохије оцем Алексијем Парлоом и секретаром Епархије јеромонахом Методијем (Гербом)- у Храму, у част Иверијској икони Мајке Божије, после Божанствене литургије у прву Суботу Поста, која је падала у трећи дан од њене смрти (а четрдесети дан пада на дан Свете Пасхе). На опелу смо били захваћени осећањем светле величанствености, већ познатог при опелима многих исповедника Катакомбне Цркве.

Овде, у Гремјачју, она се и родила у великој породици благочестивог молитвеника, писменог сељака Чеботарјева Ивана Михајловича и Ане Стефановне Воротњиков, у детињству и младости васпитаваној у манастиру. У породици се чувало предање о томе да, када је отац узео Ану из манастира, узраста од већ 22 године, ради одласка код болесне мајке, и она је горко плакала, њу је свештеник утешио предсказањем: "Не плачи Анјута- ти ћеш у породици имати свој манастир". У породици Чеботарјевих родило се осморо деце, Марија је била пета. Двоје деце је умрло, а Марија је постала трећа по узрасту. Године 1919. Ивана Михајловича су ухапсили бољшевици, и он је те године умро од тифуса у Рјазану, породица је успела да добије незавршено писмо са назнаком о његовој смрти. Парохијски свештеник благословио је Ану Стефановну да ступи у брак са благочестивим удовцем Алексејем. Било је време глади и тешкоћа, зато је и баћушка благословио благочестивог удовца да оде у породицу Чеботарјевих.

Велики духовни утицај на васпитање Матушке и исповедничко формирање њене хришћанске личности, као и код веома бројних катакомбника, учинио је протојереј Јован Ардалионович Андријевскиј. Он је служио многе године код Православних архијереја. Године 1925. свештеномученик архиепископ Петар Звјерев поставио га је за духовника у Вороњежу, и он се активно борио против обновљенаца. Ово је део из успомена о њему, који је записала његова духовна ћерка монахиња Миропија: "Отац Јован је од 1900. до 1913. био секретар архиепископа Атанасија, био је и мисионар, а године 1913. архиепископ је скончао. После њега у Калугу је био послат архиепископ Тихон, кога су убили 1919. године. Ето са том двојицом архијереја он је водио све послове. Напослетку је био ухапшен и провео у притвору, у тамници и логорима и инвалидском дому, са прекидима, укупно 28 година. Временом, када год би се вратио из затвора, он је служио у подземљу: у Мичуринском и другим местима, али над њим је био стални надзор, и када су приметили било шта, одмах су га одводили у затвор. А када би се ослободио, ишао је православним епископима: Прокопију и Серафиму, епископима Дамаскину, Парфенију и Митрофану и последњем-епископу Јоасафу у граду Камишину, где је он живео у кућном затвору. Године 1936. владика Јоасаф овластио га је да штити и чува православље, колико је могуће, и да прима из било којег раскола свештенике да их присаједињује, и наградио га митром..., али он у храму није служио, већ у катакомбама. Потом су га ухапсили, из затвора се вратио тек 1956. године."

Свештеномученик ТЕОДОР (Поздјејевски) -

Свештеномученик архиепископ Волколамски Теодор (Поздјејевски), викар Московске епархије, рођен је 1876. године у Костромској губернији Руског царства. Године 1900. дипломирао је на Казанској духовној академији са степеном кандидата богословља. Исте године је замонашен и рукоположен за јерођакона, а потом и за јеромонаха. Наредне две године био је асистент на катедри за Патрологију, а од 1902. и инспектор Казанске духовне семинарије. Године 1903. добио је магистарски степен за рад "Аскетски погледи преподобног Касијана Римљанина". За овај рад добио је и угледну "Макаријевску награду". Године 1904. добија чин архимандрита и постаје ректор Тамбовске богословије. Активно се бори против револуционарних покрета и оснива монархистичко удружење у Тамбову. 

Због свог политичког ангажовања доживљава нападе са свих страна, укључујући и покушај атентата на њега 1906. године. Године 1906. постао је ректор Московске богословије, а 1909. ректор Московске Духовне академије и професор аскетике. На крстовдан исте године у московском храму Христа Спаситеља митрополит Московски Владимир (Богојављенски) хиротонише га за архиепископа Волколамског, викара Московске епархије. Све време свог службовања на месту ректора Московске Духовне академије (1909-1917) архиепископ Теодор се борио против револуционарних левичарских струјања, али после фебруарске револуције 1917. либерали успевају да га смене са места ректора. Од 1. маја 1917. године он се повлачи на место настојатеља Свето-Даниловског манастира у Москви. Године 1918. после погибије архиепископа Пермског Андроника, патријарх Тихон га поставља на Пермску катедру, али није му дозвољено да напусти манастир. Три године провео је по совјетским тамницама, укључујући и злогласну Лубјанку. У јуну 1923. излази из затвора и патријарх Тихон га поставља на чело Петроградске епархије, али бољшевици му поново не допуштају да напусти Даниловски манастир. Боравећи у манастиру он заједно са другим конзервативним архијерејима одатле организује противнике бољшевика, и бескомпромисно се супротставља обновљенцима у Руској Цркви предвођеним митрополитом Сергијем (Страгородским), са којим сасвим прекида молитвено општење (по неким сведочанствима потпуно је прекинуо општење са митрополитом Сергијем и његовим Синодом тек 1930. године). 

Већ у пролеће следеће 1924. године поново је ухапшен и послат у прогонство у Казахстан. Наредних тринаест година провешће у тамницама и прогонствима, изложен непрестаним мучењима од стране бољшевика. Када су схватили да не могу да га сломе, бошљевици су га коначно 22. октобра 1937. осудили на смрт стрељањем, а казна је извршена следећг дана.

Свештеномученик Архиепископ Теодор Поздјејевски сматрао је сергијанску цркву за безблагодатну, називајући њене свештенике "обичним незналицама", док је сергијанце уопште поредио да "гадаринским свињама". Архиепископ Теодор (Поздјејевски) није признавао делотворност тајинстава које су сергијанци савршавали у њиховим храмовима, па је све до смрти сам слао својим чедима Свете Дарове.

Он је сматрао да Црква не може ступати ни у какве преговоре са богоборачком влашћу, те да је у условима гоњења једини начин да се Црква Христова сачува – непристајање на компромисе са антихристовом влашћу и повлачење "у пустињу", у услове нелегалног катакомбног постојања.

Свештеномученик Теодор је одлучно одбацио "Декларацију" митрополита Сергија и није признао као законите пуномоћи за управљање Руском Црквом дате Синоду који је створио Сергије, пошто се тај Синод налазио у положају потпуне потчињености и потпуне зависности од совјетских власти и тајне полиције (НКВД).

Поуздано се зна да је владика Теодор Поздјејевски био опитан делатник Исусове молитве, са којом је узашао на своју Голготу – на мучења и смрт у тамницама совјетских сатаниста и богобораца. Стрељан је 23. октобра 1937. године.

Сабор Руске Заграничне Цркве га је 1981. године (у време светитеља Филарета Вознесенског, пре отпадања у Московску патријаршију) канонизовао као светитеља – као свештеномученика и исповедника, заједно са осталим светим руским новомученицима и исповедницима. 

СВЕТИ ОЧЕ НАШ ТЕОДОРЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

СВ.ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ Нови ЗАТВОРНИК

                                                                                                       

(Бистров) је био добро припремљен за испите. Бојао се само писменог из филозофије код познатог професора М.И.Каринског, утолико пре, што филозофија није спадала у семинарски програм. Спремајући се за њега, он се усрдно молио светом мученику Јустину Философу и светим великим васељенским учитељима и светитељима, Василију Великом, Григорију Богослову и Јовану Златоустом. Молио се за просветљење ума, за даровање тачне и лаке мисли.

И ето, наступио је дан испита. Професор М.И.Карински је ушао, поздравио студенте, и окренувши се према табли, написао тему састава: ''Значај личног искуства за стварање погледа на свет.'' И заблагодарио је Богу млади Василије за тему блиску и разумљиву. По молитвама светих, Господ је подао мисао заиста лаку. Рад, за који је предвиђено четири часа, био је завршен за пола сата и то на свега једној страници. Свршени матурант Бистров устао је и замолио је да му дозволе да преда рад. Господин професор био је видљиво изненађен. Погледавши на сат, он је са извесном збуњеношћу рекао:

-Е па добро...Предајте.

Изгледа да је он тада помислио да најмлађи свршени матурант једноставно није схватио тему: мало се двоумио, када је примао лист са саставом. Замоливши Василија да мало причека, испитивач је почео да чита, За време читања неколико пута га је остављао, пажљиво гледајући аутора састава. Кад је прочитао до краја, рекао је:

-Благодарим, благодарим Вам!...Можете ићи.

Најтежи испит прошао је тако брзо и зачуђујуће лако! И нашло се име Василија Бистрова на списку студената као прво по резултатима свих испита.

Студент Василије Димитријевич Бистров, прошавши све четири академске године као најбољи, завршио је своје духовно образовање у двадесет првој години. По одлуци академског савета он је био задржан у Академији ради научне делатности у својству професорског стипендисте.

Касније он је веома топло износио своје мишљење о Академији: о приликама у којима су живели и учили студенти, о могућности научног рада.

Професори су радили савесно, па чак и надарено. Међу њима је блистао драгоцени самородни таленат-професор историје древне Цркве Василије Васиљевич Болотов (1854-1900). Василије Васиљевич говорио је врло много језика, не само нових, него и древних, а при том их је научио самостално и у најкраћем року. Знао је грчки, латински, старојеврејски, сиријски и асировавилонски клинопис (клинасто писмо), арапски, абисинијски (богослужбени-хеез и говорни ахмарски), коптски ( и староегипатске хијероглифе), јерменски, персијски ( клинасто писмо, зенд и ново-персијски), санскрит, немачки, француски, енглески, италијански, холандски, данско-норвешки, португалски, готски, келтски, турски, фински, мађарски. Све ове језике Василије Васиљевич користио је за своја научна истраживања. Он је све задивљавао и запрепашћивао својим знањима, која нису имала ништа заједничко са његовом професорском струком, као на пример, из више математике и астрономије. Што се тиче његове специјалности, опсег његовог знања може се схватити из следећег примера. Један путник, посетивши са научним циљем древну хришћанску земљу Абисинију, по повратку у Русију хтео је да повери професору Болотову своје утиске и научне податке. Професор, као дубоко религиозан и црквен човек, редовно је посећивао богослужења у храму. О томе је сазнао путник и очекивао га је у недељу код храма. Када је професор изашао, оријенталиста му се представио и саопштио да је недавно стигао са путовања, и почео је да му прича о ономе што је видео. Али показало се да професор о свему томе зна неупоредиво више него сам путник. Он је знао где се и какви споменици налазе, споменици археолошки на камењу, пергаменту, папирусу и осталим древним материјалима за писање. Професор је знао о свим подацима које су му они саопштавали, па чак и о онима из предхришћанских времена. Он је знао управо оне језике на којима су састављени натписи, језике давно ишчезле, а многе од тих натписа он је цитирао напамет.

Професор је сам говорио о свему томе, на шта путник као да је гледао слепим очима и није видео оно што су ти неми сведоци саопштавали из далеке-далеке прошлости, јер није знао језике на којима су ти натписи састављени. Професор је непрекидно говорио, не престајући, као да је читао из књиге. Сам путник је признао касније владики Теофану: ''Просто сам занемео од чуђења и задивљености, јер професор Болотов никада није био у Абисинији, а знао је до таквих археолошких подробности све тамошње споменике. Замислите само да ми је он цитирао многе натписе и пропраћао све то таквим историјским тумачењима, да је хиљаду година од нас удаљена слика збивања оживљавала са запањујућом реалношћу, као у препричавању очевица...Ја сам се брзо претворио тек само у благодарног и усхићеног слушаоца. Било ми је страшно неугодно што сам таквом човеку хтео да испричам нешто ново што он није знао. Професор Болотов показао се као да је био житељ тих места и тих далеких времена, а ја сам покушао да му саопштим нешто ново о Абисинији из мојих узгредних оскудних утисака. Он је знао све до таквих најситнијих детаља, о којима ја ни појма нисам имао...Морао сам све искрено да признам професору и да замолим да ми опрости''.

Тако је потанко изложио архиепископ Теофан онај утисак који је оставио професор Василије Васиљевич Болотов на путника по Абисинији.

Професор Василије Васиљевич Болотов потицао је из простог народа. Он је био син сеоског појца (црквењака). Родио се 1.јануара 1854.године. Од детињства показивао је надпросечне способности за учење и тиме је скренуо на себе свеопшту пажњу. Тако је са одличним успехом завршио духовно училиште и семинарију. Док је био ученик семинарије, толико је добро знао старогрчки језик, да је на том језику саставио канон светом Василију Великом, чије име је носио. Граматика абисинског језика, која му је случајно дошла до руку, а која му је дата забуном уместо јеврејске граматике довела је до тога да је он научио абисински језик. По оценама учитеља семинарије Василије Васиљевич Болотов заузимао је у разреду место ''изнад најбољег'' и толико изнад најбољег, да је требало изостaвити иза њега четрдесет места, да би се ставио следећи ученик ( ''Светла успомена на професора В.В.Болотова'', В.Преображенски, Рига, 1928, стр.1).

Ступивши на СПБ духовну академију, он је такође одмах привукао на себе нарочиту пажњу Савета професора академије. Када је професор на катедри древне историје цркве преминуо, тада је Савет академије донео oдлуку да не попуњава упражњену катедру док студент В.В. Болотов не заврши курс. Толико се овај студент истакао у научном погледу. Та одлука је била донета 1878.године, а 1879.године, свега неколико месеци по завршетку курса, он је сјајно одбранио магистарску дисертацију из историје древне Цркве и заузео професорску катедру. Тема одбране је била: ''Учење Оригена о Светој Тројици''. Та тема захтевала је вишестрано и дубоко знање како из богословља, тако и из философије. Рецензент, професор И.Ј. Тројицки, оценио је да тај састав заслужује три докторска степена (''Светла успомена на просфесора В.В. Болотова'', стр.2). За многобројне следеће радове у тој области, он је био удостоjен научног степена доктора црквене историје.

Због знања многих језика, био је члан разних комисија: за питање о старокатолицима, за присаједињење Халдео-Сиријаца Православљу и других. Најзад, био је и члан државне Астрономске комисије. Тој комисији поверено је да испита могућност реформе календара. Међутим, када је професор Болотов прочитао свој извештај, уз навођење мноштва научног материјала - астрономског, математичког, археолошког, а осврнуо се и на древне календаре, вавилонске и друге, Комисија је донела одлуку да је питање реформе календара научно неосновано.

Све ово и много друго говорио је о Василију Васиљевичу Болотову епископ Теофан.

Oвај даровити професор са нарочитом срдачношћу се односио према младом студенту Василију Димитријевичу Бистрову. Тако једном, за време испитног рока професор Болотов је ушао у амфитеатар у коме је био у току испит из једног од важних предмета академског течаја, иако у испитној комисији професор није учествовао. Док су студенти напето чекали на свој ред за полагање испита, Василије Васиљевич неочекивано је сео поред студента В.Д.Бистрова. Сасвим природно студент је био збуњен свим овим. Но, професор је својим једноставним и наглашено другарским односом према студенту свладао ту збуњеност и, не као професор, него као са-студент другарски започео да испитује Василија Димитријевича:

Вероватно сте уморни! Та ја по себи знам да испитни рок веома замара, одузима много снаге. Али ви сте се ипак, као и увек, припремили?

Да, појачано сам радио. Но, да ли знам предмет, о томе не могу да судим, о томе ће већ рећи испитна комисија.

Не сумњам у вашу припремљеност. Али ово ишчекивање одузима много снаге.

''И некако неприметно професор је почео да се интересује за моје припремање за испит, - сећао се касније владика. - Међутим, његова питања нису била у форми питања професора студенту. Не, по тону то су била питања из разговора два студента, али различитих година, старијег и млађег. Он је питао, али тако као да је желео да ме убеди у моје знање. Професор ниједном није показао своју надмоћност у знању. Што се њега тиче, то је био сасвим колегијални, пријатељски, па чак и другарски разговор. Али ова беседа дотакла је круг питања неупоредиво шири од академских студија.

-Прекрасно, сјајно...Будите спокојни. Успех је обезбеђен!

После ових речи професор је изненада устао и, обраћајући се комисији, рекао:

-Студент Василије Димитријевич Бистров положио је испит из овог предмета са ''одличним''!

Али ја нисам могао знати да ће та тако необична пријатељска беседа да се покаже као испит. Вероватно се професор, да би нагласио свој добар, срдачан однос према мени, и у исто време, да би ме ослободио од узбуђења, претходно договорио са комисијом да обави испит на посебан начин. Зато је председник комисије, обраћајући се мени, гласно саопштио:

-Дакле, Ви сте испит, као што сте чули, већ положили. Слободно можете ићи!

Професор Болотов, обраћајући ми се, тихо је рекао:

-Дакле, слободни смо. Можемо ићи! Пођимо!

Био сам запрепашћен свим оним што се догодило и, наравно, дубоко захвалан професору В.В.Болотову...Но, слава и хвала припада Господу.'

Гроб професора Болотова

На највећу жалост, професор Василије Васиљевич Болотов умро је веома млад, у четрдесет шестој години, иако је водио строги, аскетски начин живота. Глава руске државе, Цар Император Николај II изразио је у своје име и у име целе царске породице најдубље саучешће поводом његове смрти, назвавши профеосра доктора Василија Васиљевича Болотова ''неупоредивим''.

Господ му је послао праведну кончину. Три часа пре смрти изговорио је следеће знамените речи:

-Како су прекрасни предсмртни тренуци!

Час касније рекао је:

-Умирем!

Наставио је да одржава своје уобичајено животно-радосно стање и није престајао да изговара поједине речи, ма и са муком:

-Христос идет, Бог идет. Иду ко Христу...

Десет минута пре смрти ушао је свештеник и коленопреклоно са болничким особљем прочитао молитву на исход душе. Кончина је наступила за време свеноћног бдења пред Велики четвртак, 5.априла 1900.године. Знајући за пророчанства светих о наступању страшних догађаја у скорој будућности, он је за живота понављао:

-Ја не станујем у двадесетом веку!

Вјечнаја памјат!

Преузето из књиге: ''Духовник царске породице епископ Теофан Полтавски, нови Затворник''.

Светитељ Теофан Полтавски, Нови Затворник" духовник породице последњег руског Цара, истакнути богослов и ректор Санкт-Петербуршке Академије, био је уједно изузетан подвижник, у духу великих светих Отаца. Избегавши након Револуције из Русије, настанио се најпре у Србији, потом Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској... 

Последње године живота светитељ Теофан Полтавски провео је као истински отшелник у пећинама у месташцу Лимере на реци Лоари, неколико сати пута од Париза. Коначно је прекинуо свако општење са спољашњим светом. Тек сасвим малобројна духовна чеда имала су срећу да још извесно време добијају његова писма. Из тих ретких писама види се како је велика прозрења и откривења имао (они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским). Свакодневно је савршавао богослужења у домаћој црквици која је ту била уређена.Владика се упокојио у години немачке окупације 6/19. фебруара 1940. године. Опелу у пећини и погребу присуствовала су само четири православна човека. Покојни јерарх био је у пуној архијерејској одежди, са митром и са панагијом на прсима – даром Цара Николаја поводом архијерејске хиротоније 1909. године. Опело му је служио и сахранио га је јеромонах Варнава, његов духовник који је живео у оближњем насељу. Велики архиепископ сахрањен је скромно, очигледно зато да би се и тако уподобио мученицима у Христу. Његов гроб налази се на маленом католичком гробљу са древном црквом, на брежуљку пола километра удаљеном од села Лимере. На гробу је тихо: православни крст, име, датум. Место где је живео удаљено је око четири километра. То су пећине у кредним брежуљцима (на слици). Има их три, дугачке су и високе, правило усечене (Зар га ово није подсећало на живот светог Павла Тивејског и Антонија Великог?). У једној била је смештена Владикина келија, у другој његова домаћа црква, а у трећој остава за сеоско домаћинство. У врту бунар и воћке. На врх брежуљка виноград. У келији је стајала Библија са осушеним цветовима између листова, убраним на Дивјејевском рову, као и други свештени предмети, међу којима сандук са моштима, од којих 24 у златним кутијицама...

(Из књиге Свети Теофан Полтавски – Духовник Царске породице, стр. 63-64)

Св. н.муч. АМФИЛОХИЈЕ

Катакомбни исповедник јеромонах Амфилохиј (Андреј Петрович Фурс) се родио 1877.г. у селу Слабино, черниговска област у хришћанској породици.

Од јуна 1902. пребива у Кијево Печерској Лаври (на Жуковом острву), а од јануара 1903.г. постаје искушеник у манастиру. 21. марта 1911. од стране намесника Лавре архимандрита Амвросија (Булгакова) обучен у расофорну одећу. Пострижен у монаха 28.марта 1918.г, док је 27.маја 1920. рукоположен у јерођакона.

У октобру 1920. је добио двомесечни отпуст „ради прибављања намирница“. 11.августа 1922.г. премештен у Спасо Преображенску пустињу због стања у држави. У новембру те године прешао у Троицки Болнички манастир.

21. новембра 1923. стаје јеромонахом и за послушање има богослужење у Великој цркви. 1929.г. наставља да живи у Лаври, настањен у подруму. Између 1928 – 1930.г. отишао у <<истинско православну цркву>> и служио у Покровској цркви у Подолу. Затим је отишао у Ирпен.

Ухапшен и испитиван је био 23.октобра 1932.г. у Кијеву. О. Амфилохије је био у групи лаврских монаха и верујућих, живећи у Ирпене и Кијеву. Оптужен је за учешће у <<к/р организацији>> од стране ГПУ УССР, и протеран је 22.августа 1933.г. у Казахстан са роком од три године, рачунајући и период од 23.октобра 1932. Пасош са роком до 15.марта 1941.г. му је послат у г. Уралск.

Из прогонства се вратио на прољеће 1936.г. и до прољећа 1938.г. је живио у граду Нежини, када му је газдарица из страха отказала стан. Даље наставља нелегално да живи у Кијеву. Ноћио је на станицама и редом и радио различите послове. У Кијеву је држао везу са ИПЦ.

17.априла 1939. г је био ухапшен на улици и узете су му личне ствари: ручни метални крст, епитрахиљ, Требник, Јеванђеље и др. Чува се у посебном Кијевском затвору. Био је оптужен за контрареволуциону борбу и при том путује по градовима УССР ради везе са ИПЦ и <<учествује у нелегалној црквеној служби и другим црквеним потребама.>> Од 20.априла до 11.јула 1939.г испитиван је 22 пута, која су знала трајати од 30 минута до 9:15ч. Одбацивао је контрареволуционе активности. УГБ НКВД УССР је 29.јула 1939.г. послала његове изјаве на разматрање и 17.октобра осудило о. Амфилохија на пет година радних логора у Казахстану, рачунајући период од 17. априла 1939.г.

                      НОВОМУЧЕНИК И ИСПОВЕДНИК КАТАКОМБНЕ ЦРКВЕ 

                                       јеромонах Амфилохије Фурс, 1939.г.  

Потом се вратио у Украјину и населио у Харкову, у дому матушке, бившег подворја Серафимо-Дивјејевског манастира. У једној соби је уређен храм, у којем је и раније служио о. Амфилохије. Живио је у подруму, имао је дар прозорљивости и јуродства. Служио је тајно. Имао је много монашких духовних чеда. Сергијанску Московску Патријаршију никада није признавао. Опслуживао је катакомбне парохије на Донбасу. Упокојио се 8. Марта 1969.г. 2008.г. је на Сабору РИПЦ присаједињен светим оцима и исповедницима Катакомбне Цркве.

СХИЕПИСКОП ПЕТАР ЛАДИГИН

Непоколебиви стуб Цркве Катакомбне

6-19.2. Истински Православна (катакомбна) Црква прославља подвижника и свештеноисповедника Схиепископа ПЕТРА ( Ладигина, +1957.), посљедњег канонског епископа ИПЦ и уједино њеног Првојерарха до краја педесетих година двадесетог века. Извукли смо кратко житије из његове аутобиографије коју је Владика Петар диктирао својим духовним чедима у деловима јер је био полуслеп. Диктирање Владике Петра је је записивано у строгој тајности од стране разних људи и у различито време. Неколико делова од тих рукописа су заувек изгубљени али ови што постоје су непроцењиви извор сазнања о животу исповедника прогоњене Катакомбне Истино Православне Цркве.

Свештеноисповедник Схиепископ Петар се родио у селу Велики Селег, Красногорска област, недалеко од града Глазов (Удмуртија), 1. децембра 1866. године. На кршењу је добио име Потапиј Трофимович Ладигин. У младости за време службе у Царској армији, град Кијев, постао је духовно чедо старца Јоне ( у схими Петар), који је у своје време био духовно чедо св. Преп. Серафима Саровског чудотворца. По завршетку армије П. Ладигин се обратио старцу за благослов ступити у Кијево Печерску Лавру, међутим о. Јона је уместо Кијева благословио одлазак у Јерусалим и на Свету Гору ( Атон), где је 1880. године пострижен у монаха под именом Питирим. Године 1889. постаје јеромонах, а 1910. године настојатељ Андрејевског подворја Атонских манастира у Одеси( Украјина).Још 1901. године будућем светитељу Петру је у сну била откривена његова будућност и Руске Цркве. Ево како је о томе испричао исповедник:

„У подворју Атонском у Санкт-Петербургу у мају месецу 1901. године видeо сам у сну:

Дошла су два човека у неисказаној красоти и кажу:

- Спреми се, крећеш са нама.

Питао сам: -Куда?

Они одговарају:

-Тебе је Царица изабрала да управљаш бродом, потребно је да пловиш на море.

Кажем им да никад нисам био морнар и да управљати не могу, брод ће потонути као и ја сам. 

Они кажу:

- Неможемо те оставити, тако је Царица послала и ти си дужан ићи.

Кренуо сам. Прилазим Зимском дворцу. У пристаништу реке Неве стоји прекрасан једењак на којег смо се попели. Одједном изађе Царица Мајка Божија и каже мени:

- Дужан си да брод превезеш на другу страну океана и све ове људе које ти поверавам.

Заплакао сам се. Пао сам пред ноге Мајци Божијој и рекао:

Не могу.

- Она каже: „ Не бој се, бићу овде с тобом“ и одмах потом рече:

- Командуј, да лађа исплови на море.

Одмах смо се одбацили од обале и брзо је лађа кренула пут реке Неве. Изашли смо на море. Настаде на мору страшна бура. Наша лађа је ишла брзо и олуја га није погађала. На мору смо срели два огромна брода, са много људи, које велики таласи бацају на разне стране. Одсвуда страшни таласи. Изгледа као да ће бродови сваки час нестати у дубини морској. Брзо смо прошли поред њих и оставили их на мору, а ми смо мало после тога пристигли на обалу. На обали таква дивота, што се описати не може: разна дрвећа, воће. Изашли смо из брода на обалу а Мајка Божија ми каже:

- Препливали смо страшну пучину.

Затим сам се пробудио. Испричао сам о томе јеросхимонаху Амвросију и он ми каже:

- Све то запиши и никоме ништа не говори. Тебе ће Мајка Божија поставити кроз коју годину да управљаш Њеном паством.“

Пророчко виђење се обистинило у годинама богоборачког гоњења, када је Владика Петар (Ладигин) после педесетих година остао једини канонски епископ РИПЦ и практично њен Првојерарх.

Године 1918. Архимандрит Питирим (Ладигин) је учествовао у интронизацији Св. Патријарха Тихона. По благослову Патријарха 1918.године ишао је у Константинопољ на пријем код Васељенског Патријарха у време када је предата Посланица Његове Свестости Тихона о успостављању патријаршије у Руској Цркви. Писмени одговор Васељенског Патријарха је лично предао Патријарху Тихону.

Године 1923. Свето Андрејевско Атонско подворје у Одеси је било затворено а о. Питирим ухапшен од стране бољшевика. Након неког времена што су провели у затвору о. Питирим и братија манастира били су присиљени отићи на фарму Еремевку, где су обрађивали земљу и занимали се пољупривредним пословима. Ускоро је о. Питирим поново ухапшен и протеран у изгнанство у Уфимску област. На путу су се зауставили у Москви где је успео да се види са Св.Патр.Тихоном и другим православним јерарсима.

После је причао Схиеп. Петар: „Дошао сам код Св. Патр.Тихона који ме је молио за свето послушање да будем епископ Ерамски, али ја сам тада био јако слаб и молио сам Св.Патр. да будем неко време код родбине и поправим здравље. Тамо сам се задржао а Св.Патр. се у међувремену упокојио у Господу, марта 1925.године.“

У изгнанству у Уфинској области у шуми оснива тајни скит. За истрајност у истинском православљу, верност и немерљиву помоћ патријарху и Руској Цркви, Свети Патријарх Тихон је издао указ о увођењу њега у епископско достојанство. Послао је писмо Архиеп. Андреју (кн. Ухтомском) Уфимском , и на Уралу прогнани о. Питирим постао је епископ. По жељи Св.Патр. Тихона и по надањима црквеног народа 08.06.1925год. Архиеп. Андреј (кн. Ухтомски) Уфимски и Еп. Лав(Черепанов) Нижњетагиљски ,су га поставили за епископа Нижњегородскога (област Уфе) и Уржумскога. То се десило тајно, у месту Теджан ( Таџекистан)- место изгнанства вл. Питирима.

1926.године вл. Питирим је под истрагом Уфимског духовенства (клира). 21.04.1927г. прима монашки постриг у схиму под именом Петар. Декларацију одступника митрополита Сергија (Старогородскога) и његов не канонски синод није признавао.

схиепископ ПЕТАР када је ослепео
пет год пре упокојења

За вјерност Истинском Православљу и непризнавање совјетске цркве, не једном је био хапшен закључно са претњама убиством. У децембру 1928.године је поново био ухапшен по случају „огранак ИПЦ.“ После ослобођења од 1934.г. до 1937.г. скривао се у Глазову. Од 1937.г. до 1940.г. тајно борави у Калуги, а од 1940.г. до 1945.г. у Белорецки (Башкирија). 1945.г. бива ухапшен у Уфи. Због сарадње са ИПЦ протеран је у изгнанство у Средњу Азију. Бежао је, скривао се по брдима. Од 1949.г. до 1951.г. се скривао у Бјелорусији и Кубану.

Схиепископ Петар (Ладигин) је до краја свог живота остао верни јерарх прогоњене Катакомбне Цркве, оставши на крају свог живота не само једини посљедњи канонски архипастир, већ и њен Првојерарх. Владика Петар је објединио различите групе катакомбника на територији некадашњег СССР-а, за које је било рукоположено много тајног свештенства. Свој многострадални живот видљиви светитељ Катакомбне Цркве је окончао у потпуној изолацији, дубокој старости, слеп, у 91.години живота 6.фебруара(по старом календару) 1957.године у граду Глазову (Удмуртија). Сахрањен је на градском гробљу. На гробу је остављен кратки натпис:“ Овде почива раб Божији Петар.“ Верујући народ Катакомбне Цркве посећује гроб и постоје случајеви исцељења од болести после молитви на гробу Схиепископа.

Схиепископ Петар Ладигин

Рукоположени од стране Свештеноисповедника Петра су били и старци- исповедници о. Тимотеј (Несговоров) и о. Герасим (Замесин) у чије је даље време дошао наследник Схиепископа Петра( Ладигина)- катакомбни Схиархиепископ Лазар (Журбенко,+2005.). Владика Лазар је дубоко поштовао сећање на Владику Петра, као светог старца и исповедника. У келији владике Лазара изнад кревета је стално висила фотографија Схиеп. Петра коме се он често обраћао у молитвама.

ПРЕПОДОБНИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ

Свети Пајсије Величковски се родио у једном руском селу у XVIII веку. Он је од најраније младости заволео чистоту и простодушност, разликујући се по свему од остале деце свога узраста. Читање Житија Светих је у његовој души разбуктало чежњу да напусти овај свет и постане монах.

Као младић био је послат на школовање у Кијев. Тамо је наставио да чита и подражава животима Светих, тако да се временом све мање занимао за овосветско образовање. Он је због тога потпуно запоставио учење и управитељ школе је од Пајсија затражио објашњење за рђаво учење. Пајсије, који је иначе увек био стидљив и скроман младић, одговорио је управитељу сасвим отворено, говорећи:

"Први разлог је тај што намеравам да постанем монах, а знајући да не знам када ће ми доћи смртни час, желим да постанем монах што је пре могуће. Други разлог је тај што од тог спољашњег учења не видим никакву корист за душу, јер учим само о паганским божанствима и 'мудрацима'. Од свог премногог познавања паганске мудрости данашњи људи духовно потпуно ослепеше и одступише са правога пута. Пагански 'мудраци' говоре високоумне речи, а у душа им је пуна мрака и незнања, и сва им је мудрост само на језику. Не видећи никакву корист од таквога учења и бојећи се да ће ме оно покварити, престао сам да учим".

Видевши да је млади Пајсије одлучан да истраје у својој одлуци, управитељ га је немилосрдно казнио.

Пајсије је, у својој чежњи за монаштвом, пролио многе сузе молећи се Богу да га упути на прави пут. У то време његову душу је захватио пламен чежње за поклоничким путовањима по светим местима. Пајсије напушта школу и Кијев, и почиње да лута, гоњен тугом своје душе, као бедни туђинац који у овом свету трага за својом Небеском Отаџбином. Пајсије иде од манастира до манастира, и после многих разговора са светим старцима и монасима, доноси одлуку да постане монах.

Међутим, Пајсије ускоро схвата да живот у манастиру није прави пут за њега, јер је манастир у коме је живео био искварен лицемерјем, а Пајсије је свим својим бићем жудео за чистотом неисквареног и нелажног монаштва. Опет је почео да лута, опет тужна срца, не налазећи оно за чим је трагао, али сада је барем био оно што је одувек желео да буде - монах.

Током својих трагалачких лутања, Пајсије чу да његова мајка јако пати што је он постао монах. Пајсијева мајка није могла ни да једе ни да спава, већ је дан и ноћ јадиковала, уништавајући тако свој живот. Једном приликом Пајсијева мајка зачу глас који јој рече: "О, несрећнице! Шта учини? Уместо да љубиш Господа свога и Творца свим срцем својим и свом својом душом, ти си заволела Његову творевину, свога сина, више него Творца, и због своје безумне и богопротивне љубави изабрала си да се убијаш глађу, због чега ћеш заслужити вечну казну. Треба да се угледаш на свога сина, да се и ти одрекнеш овога света и свега што је од овога света и постанеш монахиња. Таква је воља Божија". Пајсијева мајка одмах отиде у женски манастир где прими монашки постриг, и ускоро се упокоји са миром Божијим у души.

Лутајући у потрази за духовником који би могао да га подучава невидивом духовном животу, Пајсије је пропутовао сву Јужну Русију и Румунију. Своје трагање је окончао на Светој Гори, маленој монашкој држави која се налази на североистоку Грчке, на полуострву Халкидик, окруженом Егејским морем. Света Гора, света земља посута бројним манастирима, била је место на коме је Пајсије пронашао истинску духовну утеху. Пајсије је непрестано трагао за духовником који је искусан у монашком животу, који добро познаје Свето Писмо и учење Светих Отаца, и који живи истинским усамљеничким животом, у тиховању и сиромаштву, и коме би могао да се преда у потпуној послушности за спас своје душе. Али, још увек таквога није налазио.

Пајсије се настанио у малој келији, где је почео да живи тешким подвижничким животом поста, глади и жеђи, молитве и суза. Прошао је кроз многа искушења, страдајући и душевно и телесно. Његов пост се састојао у томе што је јео само суви хлеб и пио само воду. Његово сиромаштво је било потпуно. Није имао чак ни чисту преобуку. Носио је стално једну исту, прљаву одећу коју је повремено крпио. У својој љубави према Истини Божијој, Пајсије је својеручно преписао многе светоотачке књиге о духовном животу. Пајсије је преписивао књиге, стојећи за сталком за читање Јеванђеља да би, на тај начин, предупредио дремеж и губљење умне сабраности. Он је, на тај начин, развио дубоко разумевање духовнога живота. Још увек није имао духовника, али је почео да схвата да је заправо пронашао духовника за којим је толико трагао. Тог духовника нашао је у древним Светим Оцима и то кроз читање њихових списа.

После неког времена, које Пајсије проведе у овим подвизима, дође му известан млади монах по имену Висарион. Тај монах је изразио жељу да живи са Пајсијем и од Пајсија прима поуке о духовном животу. Пајсије му одговори овако: "Брате! Примораваш ме да кажем нешто тужно што ће изнова продубити бол мога срца, зато што и сам, такође, са много труда и жалости, трагах за духовним учитељем и не нађох га. Када је Христос отишао у пустињу, одбацио је сатану постом, смиреношћу, сиромаштвом, бдењем и молитвом. Христос се супротставио сатани Светим Писмом. Христос је извојевао победу над предводником наше (пале) природе, научивши нас како да га побеђујемо и давши нам моћ да то чинимо. Свако ко следи свог Господа на тај начин, у понизности и љубави, и прихвата послушање да се на тај начин односи према другим душама и да их подучава Господњим заповестима, прима од Господа, због свог смирења, моћ да побеђује све страсти".

Монах Пајсије је објаснио младом монаху да ни сам није успео да нађе духовно искусног учитеља те да је стога почео да трага за највећим од свих духовних учитеља - за Самим Христом Богочовеком.

Два млада монаха, Пајсије и Висарион, живели су и духовно узрастали заједно, једнодушни у свему. Да би научили да одсецају своју вољу и задобијају Божију вољу, Пајсије и Висарион су уредили свој заједнички живот тако што су увели правило узајамне послушности у свему.

Међутим, нису дуго могли живети таквим мирним животом, угодним Богу и корисним души. Ускоро су са свих страна почели да долазе и други монаси који су трагали за нелажним манастиром и истинским монашким животом. Тако је у светогорској дивљини изникла монашка заједница, која је изабрала монаха Пајсија за свог духовника. Пајсије је читавог живота трагао за духовником, а сада је и сам постао духовник, који је водио и штитио своје монахе.

Број монаха који су се сабрали око Пајсија је, временом, толико нарастао да је он одлучио да оснује још један манастир, али сада у Румунији. Пајсије је повео са собом неколико ученика и основао нови манастир у дивљини Молдавије која се налази на северу Румуније. И што се нови манастир више разрастао, саможртвени подвизи Пајсијеви су се увећавали. Он је читаве ноћи проводио на молитви, проливајући сузе и молећи се за своју духовну децу, и преписивајући дела Светих Отаца. Манастир је све више растао тако да су Пајсијеви монаси, временом, калиграфски преписали велики број ретких духовних списа. Захваљујући том Пајсијевом саможртеном подвигу свет је добио чувени зборник светоотачких поука о духовном животу познат под именом Филокалија или Добротољубље.

Пајсије је наставио свој уобичајени подвижнички живот, а час растанка душе од тела се све више приближавао. Бог је Пајсију открио дан у који ће се упокојити, тако да је он почео да се припрема за одлазак из овог света и улазак у Царство Божије. Упокојио се у дубокој старости, проживевши свој богоугодни живот у молитви, тиховању и подвижничким трудовима. Његови монаси су на дан његовог упокојења били радосни, јер су знали да је Пајсије живео као Светитељ Божији, али и тужни јер су се - и поред тог знања - осећали као сирочићи.

Тако се окончао земаљски живот још једног истинољупца Божијег, који - живећи љубављу према Истини Божијој - није умро, већ живи у векове векова.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ ЕКАТЕРИНЕ

убијена ради заштите отачког календара

МУЧЕНИЧКА КРВ

Новомученица Екатерина рођена је у месту Мандра у атичкој области 1900. године, од сиромашних али благочестивих родитеља Иоана и Марије Пепа. Од четворо деце породице Пепа она је била најмлађа. Сви су је знали као раздрагану и вредну девојку, увек спремну да родитељима помогне око кућних послова.
Када је напунила 22 године, удала се за мештанина Константина Рути, коме је родила двоје деце, Ирину и Ристу. Године 1924. Грчка Црква је као први акт делатног екуменизма прешла на нови календар. Међу грчким народом је дошло до поделе на оне који су прихватили промену црквеног календара и који су пошли за расколничком јерархијом званичне Грчке цркве и на оне који су остали верни отачком предању. Благочестива породица Рути од самог почетка је стала на страну свештене борбе и исповедништва за отачки календар.
Расколничка новокалендарса јерархија на челу са архиепископом - масоном Хризостомом Пападопулосом, од првог дана увођења календара почела је немилосрдно прогонити све који су ту душегубну новотарију одбацили да прихвате. Огроман број верног народа који је остао са малобројним иситински - православним свештенством неповињујући се расколничкој јерархији, целих 11 година био је без истинског епископата. Уз све те отежавајуће околности остали су до краја непоколебљиви у исповедању вере, не плашећи се љутих гоњења и смирено носећи епитимију Божију – остављеност без и једног иситнски правосалвног епископа.
Свим је хришћанима познато да су се реке крви пролиле док се није утврдила истинска вера Христова. Исто тако, не тако давно, пре неколико десетлећа, супротстављајући се новотаријама расколника и штитећи свето Православље, крв је поново почела да лије; како у светој Русији, где је антихристовска, бољшевичка власт сурово побила милионе истински праовославних људи, монаха, свештеника и скоро све истинске архијереје, остављајући на слободи вешто осмишљену замену за истинску Цркву, лажи - црвку, совјетску сергијанску „црвку“ познатију као Московска патријаршија, тако и у Грчкој, али са мање суровости и жртава.
Мало место Мандра у Атичкој области које тада није прихватило екуменистичку реформу црквеног календара изнедрило је, у ово наше време свеотпадништва, светој Цркви Христовој још једног хероја наше иситинске вере, младу новомученицу Екатерину.
Пред свеноћно бденије које се одржало у част месног празника, сеоске славе Светих Архангела, по старом отачком календару 8. новембра 1927. године, благочестиве мештанке су попут жена мироносица украшавале храм како би то вече бденијем прославили своје заштитнике – Свете Архангеле. Међу њима је била и млада мајка двоје деце Екатерина.
Нешто раније делегација Парохијског одбора ИПХ (Истинских православних хришћана) села Мандре отишла је за Атину, као би за своју славу довели, у оно време праву реткост, истинског свештенослужитеља.
Дочек свештеника о. Христофора био је величанствен – уз звоњење звона сви мештани који су се држали православног календара изашли су на улицу да му пожеле добродошлицу. Велика је тада била љубав и поштовање првих исповедника отачког календара према истински-православном свештенству.
Вечерње је почело у миру Божијем и тишини, а тако би прошло и цело бденије да се није појавила наоружана полиција послана од стране расколника. Када се завршило вечерње, које су престајали са децом и почело јутарње, муж блажене Екатерине затражио је да се врате кући. Још увек не знајући ништа, као да је осећао да ће се нешто догодити, а и деца нису могла издржати цело свеноћно бденије. Екатерина је пошла с њим. (1)
Дуго није могла заспати. Одједном, касно у ноћи, дошла јој је сестра и узбуђено објаснила да се појавила полиција са намером да ухапсе свештеника. Одмах, без размишљања оставивши мужа и децу, потрчала је да буде заједно са својом браћом и сестрама у Христу. Трчала је ка мучеништву.
Полициајци су намеравали да без размишљања и што пре испуне наредбу „архиепископа“ атинског Хризостома Пападопулоса – да ухапсе свештеника и растуре верујући народ. Када су верни опазили наоружане полицајце и открили њихову намеру, изнутра су закључали врата храма и наставили бденије пред цевима пушака. Полицајци су бесомучно почели да ударају у врата, зидове и мале прозоре, разбивши притом сва стакла на храму. Овде треба поменути да је Грчка тада била „демократска слободна земља“ у којој је била „загарантована слобода вероисповести“.
Свештеник и верни народ су уз заглушујућу буку споља, урлање, ударање и псовке, ипак наставили бденије смирено тражећи од Господа укрепљење и снагу да издрже све што их је могло чекати.
Литургија се већ ближила отпусту, већина хришћана се причестила животворним Тајнама. Очекујући крај службе, пуни неизвесности, размишљали су како да свештеника пребаце до једне заједнишке куће где би се он безбедно одморио. Како све то извести када је храм био опкољен разјареном полицијом?
Неком је тада синула мисао: па зар нисмо кроз ово бденије и причест примили снагу од Господа? Више се ничега нису плашили. Одлучно отварају врата храма и почињу да излазе стварајући живи зид око свештеника. Дан је тек почињао да свиће. Из сумрака полиција оштро тражи да им предају свештеника.
Због чега? Оправдано постављају питање верујући; да ли је крао или неко друго зло учинио?
Не! Ништа од тога! Одговарају гневно полицајци и даље тражећи свештеника.
Ко ће да вам га да? Овде нема Јуде! Само преко наших телеса можете да узмете нашег свештеника! Чуо се одлучан глас једне жене – двадесетседмогодишње Екатерине Рути, која је код куће оставила свог мужа и децу. Нимало се није уплашила мноштва наоружане полиције, смело бранећи велико благо Цркве у оно време – истинског свештенослужитеља.
Немоћни да пробију људски оклоп око свештеника, полицајци почињу да пуцају у ваздух мислећи да ће их тако заплашити и натерати у бекство.
Нешто су ипак постигли. Доста верујућих из страха од пуцњаве почиње да се расипа, док живи зид око свештеника остаје непомичан.
Ускоро, да ли случајно или из беса неког полицајца, један метак рањава у главу блажену исповедницу Ангелики Кацарели. Блажена Екатерина се ни тада није уплашила, него са још већом одлучношћу наставља да разобличава расколнике све до једног тренутка када је један од полицајаца са високо подигнутим кундаком пушке покушао да свом силином удари свештеника. Видећи опасност у којој се налази свештеник, Екатерина га заклања својим сопственим телом и тада, уместо свештеника, задобија смртоносни ударац у потиљак. Блажена пада на земљу испред цркве заливши је мученичком крвљу. Тада се из њених уста последњи пут чуо шапат:
Панагија му! (Пресвета (богородице) моја!)
Настаје пометња. Полиција је устукнула. Верујући дижу у агонији крвљу обливено тело Екатерине и преносе је у атинску болницу „Евангелизмос“, заједно са лакше рањеном Ангелики Кацарели која долази себи после неколико дана.
Екатерина је целих седам дана лежала непомична, трпећи незамисливе болове и не могући уз то ни реч проговорити. Мимиком тражи оловку и папир и уз велики напор пише своме мужу да пази на њихову децу – једно од четири године, друго тек од неколико месеци.
15. новембра 1927. године по старом календару, првог дана Божићног поста, у 4 сата ујутро, предала је своју мученичку душу у руке свога Спаситеља Христа.
Тадашњи управни одбор Црквене општине ИПХ Атине обавесто је скоро све парохије ГОХ-а (ГОХ је исто што и ИПХ, само на грчком) о блаженој кончини нове мученице Господње и о њеној сахрани.
И заиста тог дана не беше сахрана него свештена литија мученичких моштију. Хиљаде старокалендараца окупљених из разних крајева Грчке са свећама у рукама присуствовали су овом незаборавном торженственом догађају.
Нека и свима нама послужи на углед исповедништво, неустрашивост и жртва ове младе мајке, овенчане мученичким венцем исповедништва, која проли совју крв за Истинско Православље.
Молитвама свете новомученице Екатерине Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.
Помен свете Екатерине убијене ради заштите отачког календара у Грчкој, Света Црква слави 15. Новембра, на први дан Божићног поста (28. Новембра по папском календару).
1)Потребно је нагласити да је блажена Екатерина била трудна те услед тога није имала снаге да престоји цело свеноћно бденије.