КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРУ

1926. година.

Јеремија константинопољски  -

Силвестар александријски

Софроније јерусалимски

(и остали епископи присутни на сабору)

“Св. Оци саставили су канон, тј. таблице, показујући у ком ће дану првог јеврејског дана месеца, по римском бројању бити пун месец. При томе и у који тачно дан недеље, да би идући одатле ка првом дану недеље, знали уз то и који број месеца ће бити тај дан, и тако основано могли празновати нашу Пасху, ”(Синтагма, стр. 832), чувајући горенаведена четири услова правилног празновања, и посебно главног од њих: „да се не празнује у исто време када и јудејци празнују’’ (7. Ап. пр.), што у новом латинском календару често бива неизбежно. Наш православни календар и сам по себи, и без односа према Пасхалији, као древни по употреби од почетка хришћанства црквени обичај, за нас, православне, обавезан је у црквеној употреби као и сви древни црквени обичаји који су у општој употреби. Ако се, напротив, православни календар не држи као општеобавезујући, а по неком неправилном расуђивању које може да каже да се он не помиње на Васељенским саборима, тада ће, по том истом расуђивању, доћи до одбацивања и свог неписаног Предања, тј. црквене праксе, насупрот црквеном учењу о њој. Ето зашто jе Православна Црква од самог почетка појављивања новог, григоријанског календара, а у трајању од три века, оштро одбацивала исти, утврђујући православни, што чини и до сада кроз своје најбоље представнике – пастире и остале ревнитеље православне вере и црквене науке, како ћемо то и видети из доленаведеног.

 

Св. Кирило Јерусалимски (†389) : „Духом Божијим утврђена, Света Црква не треба да мења дане и месеце у свим својим предањима. Она неизоставно чува једин­ствени устав и чин и предања св. Апостола и св. Отаца и држаће све то до краја времена.”

 

Св. Јован Златоусти: „Ако би Црква чак и грешила у одређивању дана Пасхе, ни у том случају не би толико похвално било тачно астрономско посма­трање времена, колико би то био осуде достојан раскол.”

Васељенски Патријарх Јеремија II (†1595): „Оштро је одрицао григоријански календар као папску творевину, а који је непријатељска сила православном истоку. Гледао је на тај календар као на карактеристичну новотарију у целом систему папских новачења, наспрам традиције великог православног исто­ка. Сматрао га је за оруђе папске освајачке политике у односу на аутокефалне грчке Цркве.”

Васељенски Патријарх Јоаким III (†1904): „Суштински празник православља који саставља сам темељ целе његове канонске и правне грађевине јесте: не нарушавати наредбе донесене од стране наших Отаца на вечне векове. Само то може одбити нова устремљења и силе, које, по речима апостола, исходе од мудрости земаљске, душевне и ђаволске. Јер како да оно што је постојало у току толиких векова по чину и благообразно не сачува силу и да не буде свештено и на остало време?”

 

Васељенски Патријарх Кирило V, подобно Патријарху Јеремији II,

издао је синђелију, тј. окружну посланицу 1756. године у којој пише:

„Најчаснији клирици наше Христове велике Цркве и остали побож­ни јеромонаси, појци у црквама нашег града и сви који следите не­ботајнику Павлу који је рекао у својој посланици Галатима (Гл. 1, стих 8­9): Ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друк­чије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Поводом нових саблазни које су произвели паписти, а које се тичу промене наше свештене Пасхе и календара (објављујемо) – ОДЛУЧЕЊЕ ОД ЦРКВЕ: Јереј или мирјанин, који прими григоријански календар – да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне но да пребива у вечним мукама. Камен и гвожђе нека се распадну и распу, они неће никад и никако. Да наследе губу Гијезијину и вешање Јудино, да буду на земљи као Каин – стењући и тресући се – и гнев Божији да им лежи на глави, да им удео буде са Јудом и богоборним Јудејима. Земља да се отвори и да их прогута као Датана и Авирона. Анђео Божији да их прогони са мачем у све дане живота њиховог: да подлегну свим проклетствима Патри­јараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин! Да буде!” (Mисли се на јереје или мирјане који би били зачетници календарског раскола. Очигледно се овим оштро осуђују они који су произвели календарски раскол на челу са цариградским патријархом Мелетијем, као и они који су у другим помесним Црквама радили на мењању календара. Такође, овим ставом се подстичу они који данас поштују нови календар да се врате на благословено од Цркве рачунање времена. Последњих година је у Бугарској Цркви изражена борба побожних архијереја да се ова Црква врати на стари календар. Примедба ур. ПЖВ)

 

 

Сверуски Сабор 1917 – 1918. год.: „Свештени Сабор, увидевши погубност сваког зближавања са григоријанским календаром и дајући преимућство јулијанском ка­лендару, одлучно је одбацио нови календар и одлучио да се остане на старом календару за црквено рачунање.”

Године 1923. Руска православна црква поново је потврдила решење свог Сабора из 1917 – 1918. године и поново је одбила да прими нови календар, не обазирући се на оштро принуђивање богоборне бољшевичке власти која ју је хтела подјармити, чврсто чувајући црквено свештено Предање и свој православни календар.

 

Саборне одлуке Руских заграничних архијереја:

Четири Сабора православних архипастира Руске заграничне цркве, који су се одржали 1923, 1924, 1926 и 1931. године, одлучили су да се одбаци нови календар, јер су на њега бачена проклетства од стране источних патријараха 1583. и 1756. године, а која важе и до данас, јер нису скинута и разрешена никаквим потоњим Сабором. (Церковныя Ведомости тих година)

 

С. В. Булгаков – Настольная книга: „Веома важан разлог одбојности православних према новом календару био је такође и у томе што су католици тежили да наметну заједно са новим календаром и сам папизам са његовим досадним и намет­љивим предлогом (о унији – п. п.), који је понекад прелазио у апсо­лутно угњетавање и прогон (…) Пропаганда новог календара донела је јужном руском народу много зла, много страдања, вређала је његова најбоља осећања, уносила раздор и злобу и у саме породице. Историја целог живота Руског народа за последњих 300 година обавезује нас да се према григоријанском календару односимо у потпуности одречно, као према оруђу пољско­језуитске интриге, те као извору угњетавања и насиља, духовног и материјалног.”

Свети Први Васељенски Сабор од 318 Богоносних Отаца, предао нам је стари календар. Нови је предао папа Григорије и масон Мелетије Метаксакис. Званична Црква га је прихватила без тешкоћа, презрела је и преступила предање Првог Васељенског Сабора, дакле, потпала је под горњу анатему Седмог Васељенског Сабора, и под следећу Анатему истога Сабора: „свима противно учењу и примерима Преславних Светих Отаца новотаријама или учењима, или која ће после овога бити учињена, анатема три пута.“

Свети Василије Велики је давно записао: 'Једини преступ који се сурово кажњава је – строго чување отачких предања… Неправедне судије не поштују ни седе власи, ни благочестиво подвижништво, ни живот по Јеванђељу од младих година до старости… На жалост, видимо наше празнике да су остављени, домове молитве да су затворени, олтаре духовног поклоњења да су пусти'. Све ово задесило је и нас данас. Разнолико је и свима очиглед но то зло  које су починили обновљенци неканонским увођењем новог месецослова и календара Православне Цркве. Расколи, поделе, нарушавање доброг поретка и потпуна смутња, гажење најстаријих закона Цркве, велико узнемиравање савести верних – то су последице овога, уз, наравно, анатеме на оне што нарушавају 'било које црквено предање, писано или неписано', донете од стране светих Васељенских Сабора. На основу апостолских речи: слушајте старешине своје и повинујте им се (Је вр. 13,17) - пастири Цркве који подржавају ову антиканонску новину очекују апсолутну послушност себи од стра нецрквене пуноће. Но, како могу истинска чеда Цркве да слушају оне што су, са своје стране, непослушни светим Оцима за које је пророк рекао: Господ их изабра да их воли, и како могу да слушају оне што не поштују установљени црквени поредак, предат и освећен Духом Светим, иако је Господ рекао: 'ко слуша вас Мене слуша, и ко се одмеће од вас, од Мене се одмеће, а ко се одмеће од Мене, одмеће се од Онога Који ме је послао'? Како могу благочестиви хришћани да одврате своје уши од гласа и од дела тако великих светитеља Божијих – те да на тај на чин буду лишени похвале и благослова Свете Тројице, коју чује мо из уста самог апостола Павла: хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох (1. Кор. 11,2) – прихватајући самим тим штетна и туђа учења, по науци света, а не по Христу (Кол. 2,8), људске измишљотине које су нарочито опасне по душу? Верна чеда Цркве, која имају страх Божији у погледу онога што им је заповеђено Духом Светим – стојте чврсто и држите предања (2. Сол. 2,15) и другом заповешћу: стој у томе што си научио и што си се уверио (2. Тим. 3,14) – имају достојан и богоугодан одговор када су у питању неосновани позиви данашњих новаторских пастира на послушање: Богу се треба покоравати више него људима (Дап. 5,29)”.

КРАТКО КАНОНСКО РАСУЂИВАЊЕ О КАЛЕНДАРУ

СВЕТИ ТЕОФАН Бистров (1874 - 1949) архиепископ Платовски

Питање: Шта су то стари и нови календар?
“Мислим да је апостолско и ово: да се држимо неписаних предања” (Василије Велики, пр. 91 и 92; 1. Кор. 11,2; 2. Сол. 2,15; 3,6).
Тако и свештени канони одлучно објављују за себе да су “тврди и неразрушиви” (Шести Вас. сабор, пр. 2), “несаломиви и непоколебиви” (Седми Вас. сабор, пр. 1).
Нереди у Цркви не могу бити отклоњени насртањем на каноне.

Чувени Митрополит Петар Могила је изјавио да не само Патријарх, него и Анђео да сиђе са неба, неће га натерати да поступи супротно црквеним канонима.

“Црква, према захтеву темељних начела њеног постанка и изворних принципа њених главних норми нема право да меша своје одлуке, ако остаје Црква. 

Ако Црква према свом изворном принципу није дело људских руку, него установа Више Воље, онда нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно изражено у другом правилу Шестог Васељенског сабора” (Журнал заседања Руске Предсаборске комисије из 1906. године. Цер. Ведом. бр. 21). 

Питање: Како се односити према једном и другом календару по црквеним правилима?

Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а другога се тврдо клонити.
Докази: “Ако будемо одбацивали неписане обичаје, чак и ако немају велику силу, сигурно ћемо повредити и Јеванђеље у главним предметима” (Василије Велики, пр. 91).
“Не треба да се уводе новине противне писаноме и црквеним предањима” (Књига Правила Алфавит).
“Нека у Цркви буде примљено све од Божанских Писама и Апостолских Предања” (Гангр. сабор, пр. 21 и Први Васељ. сабор, пр. 2).

Питање: Да ли увођење новог календара има мали или велик значај?

Одговор: Веома велик, нарочито у вези са Пасхалијом, и представља крајње насиље и црквени раскол који одваја од општења и јединства са читавом Црквом Христовом, који лишава благодати Духа Светога, који напада догмат о јединству Цркве и попут Арија цепа нешивени хитон Христов, тј. раздваја православне лишавајући их једномислија. То је раскид везе са свештеним црквеним предањем који доводи до пада под саборску осуду због презирања Предања, према горе поменутој догматској одредби Седмог Васељенског сабора.

Докази: “Стари су јеретицима називали оне који су се отргли и одвојили у самој вери; расколницима су називали оне који су се одвојили због мишљења о неким црквеним предметима; иако је почетак одступања дошао кроз раскол, они који су одступили од Цркве више нису имали на себи благодат Духа Светога, и пошто су постали мирјани нису имали власт ни да крштавају, ни да рукополажу, нити су другима могли да предају благодат Духа Светога од које су сами отпали” (Василије Велики, пр. 1).

Питање: Како Православни, сходно правилима, треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Са њима не треба да имају никакво молитвено општење и пре њихове црквене осуде.

Докази: “Не треба се молити са јеретиком или отпадником” (Лаодик. сабор, пр. 39). Тумачење у грчкој крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да не теба да се молимо са јеретицима који греше у вери, нити са расколницима, који су православни у вери али су се одвојили од Католичанске Цркве због неких предања” (упореди: 45. и 46. правило Св. Апостола; 6, 9, 32 и 37. правило Лаодик. сабора и 9. правило Тимотеја, Еп. Александријског).

Питање: Каква казна по црквеним правилима следи онима који се моле са новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Једнака осуда са њима.
Докази: “Ако се неко помоли са одлученим од црквеног општења, макар и у кући, нека буде одлучен” (Апост. пр. 10).

“За молитву са одлученима подвргавају се или одлучењу, или свргавању, или анатеми како сами они који се моле, тако и они са којима се моле” (Тум. 9. пр. Картагинског сабора у грчкој Крмчији, стр. 252).

Питање: Има ли силу епитимија пастира-новокалендарца над Православнима који им се не потчињавају и одвојили су се од њих у молитвама?

Одговор: Нема никакву силу.
Докази: Друга половина 15. правила Двократног сабора: оно што је тамо речено о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике. Тумачење 29 (98) пр. Карт. саб., Синтагма Матеја Властара у руском преводу под словом А, гл. 17, стр. 56. гласи: “епитимија се може пренебрегнути без опасности”.

Тумачење 31. Апостолског правила у Грчкој крмчији, стр. 19 гласи: “они који се одвајају од епископа пре саборске истраге због тога што он свенародно проповеда неко злословље или јерес, не само да не подлежу поменутој епитимији 31. Апостолског правила и 15. правила Двократног сабора, него су достојни части која доликује Православнима”.

Питање: Да ли су пастири Православне Цркве на основу горе поменутих црквених правила доносили посебне судове о календару?

Одговор: Јесу, много пута - поводом увођења новог римског календара - и појединачно и саборски.

Доказ за ово је следеће: пре свега савременик римске календарске реформе, Васељенски патријарх Јеремија Други одмах је 1582. године са својим Синодом осудио нови римски календар као несагласан са Предањем Цркве, да би следеће године (1583) сазвао црквени Сабор уз учешће патријараха Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија шестог. Овај Сабор је григоријански календар прогласио несагласним са правилима Васељенске Цркве и уредбама Првог Васељенског сабора о начину израчунавања дана свете Пасхе.
Дела овог Сабора представљају: Саборски томос који изоближава погрешност и неприхватљивост римског календара за Православну Цркву, и Канонска саборска одлука – Сигилион, од 20. новембра 1853. године. У том Сигилиону сва три поменута Патријарха са својим Синодима позивају православне да се тврдо и непоколебиво, чак до проливања крви, држе православног календара и Јулијанске Пасхалије, претећи анатемом и одлучењем од Цркве Христове и сабрања верних онима који ово наруше.
О таквој одлуци Константинопољског сабора било је саопштено васељенском посланицом свим Источним Црквама, Митрополиту Московском Дионисију, Цркви Јонских острва, познатом поборнику Православља у Западној Европи кнезу Константину Острошком, Венецијанском Н. Доконти и папи Григорију Тринаестом – главном виновнику црквене смутње и саблазни.

У то време Александријски Патријарх Силвестар (1566-1590) у окружној посланици Православним Хришћанима Западне Европе каже:

 “Следујући Оцима и Вођама нашим источним и западним по праведности староме дајемо предност у односу на ново, јер је одлучено једном у Православној Цркви да се никаква новина не прима нити да се ма од чега древног одступа”.
Током последња три века (XVII, XVIII и XIX) читав низ Васељенских Патријараха одлучно се изражавао против григоријанског календара и оцењујући га у духу саборске одлуке патријарха Јеремије Другог саветовали су православнима да га избегавају.
Следећи патријарси порицали су римски календар као непријатељски Православном Истоку и оцењивали ту новину у духу Патријарха Јеремије Другог: Кирил Први, који је на всељенски престол долазио шест пута и 1639. мученички пострадао од језуита; Патреније Први, 1639-1644; Калиник Други, 1688-1693, 1694-1702; Пајсије Други, 1726-1733; Кирил Пети, 1748-1757; Агатангел, 1826-1830; Григорије шести 1835-1840, 1867-1871; и Антим шести, 1845-1848 и 1855.
Тако је на пример Патријарх Калиник Други заједно са Антиохијским Патријархом Атанасијем (1686-1728) објашњавао антиохијској пастви да празновање Пасхе истовремено са латинима представља одрицање од одредаба Православне Цркве о постовима и прихватање правила Римске цркве – а то је издаја Православља и одступање од светоотачких завета које је погибељно за чеда Православне Цркве. Зато сваки истински хришћанин треба тврдо да брани одредбе Православне Цркве и обавезан је да Пасху и празничне дане који су за њу везани празнује у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, који нам је туђ по вери.
Ставови слични овоме, али много оштрији, изнесени су и у Окружној посланици Патријарха Кирила Петог из 1756. године, у којој се каже да по речима неботајника Павла, који у својој посланици Галатима, глава прва стих осми, вели: “ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!”, такав, тј. онај који уводи новине у области календара, било да је у питању “јереј, или мирјанин, треба да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне него да пребива у вечним мукама… Такви нека наследе губу Гијесијину или вешање Јудино, нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи, и гнев Божији нека буде на глави њиховој, а удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејцима… Анђео Божији нека их прогони са мачем у све дане живота њиховог и нека их погоде сва проклетства Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин. Нека буде!”

Године 1827. Патријарх Агатангел је одбио предлог руских научника о реформи црквеног календара.
Године 1848. Патријарх Антим шести заједно са осталим Источним Патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом у Окружној посланици Једине Католичанске Цркве обраћајући се свим Православним Хришћанима сведочи:
“Код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да уведу нешто ново јер је чувар побожности код нас само Тело Цркве, то јест сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери својих отаца… Држимо се исповедања које смо примили од таквих мужева, Светих Отаца, да бисмо се одвратили од сваке новине као од ђавољег наговора… на шта ако би се неко дрзнуо било делом, било саветом, било помишљу – такав се већ одрекао вере Христове и већ се добровољно подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светога, као да Он није савршено говорио кроз Свето Писмо и Васељенске Саборе”.
Дакле, све који уводе новине – јеретике, расколнике, оне који су се “добровољно обукли у клетву као ризу” (Пс. 108,18), макар били Папе, макар били Патријарси, макар били клирици, макар били мирјани, макар био и анђео са неба – АНАТЕМА!”

У складу са тим током минула три века од времена римске календарске реформе многе главе Цркве, на пример Патријарси, одбацили су реформу календара (у Палестини, Сирији, Египту, Кипарској Архиепископији итд) чувајући своју паству путем посланица и писама, објашњавајући им истински значај Григоријанског календара и повезујући га са читавим низом папских новаторских измишљотина.

1902-1904. године представници Аутокефалних Православних Цркава Константинопољске, Јерусалимске, Грчке, Руске, Србске, Бугарске, Румунске  званично су се изјаснили по питању реформе црквеног календара. Резултат проучавања тог питања био је у корист обацивања календарске реформе како због вероисповедних разлога, тако из због опасности од немира у цркви који би могли да поколебају њен ауторитет.

Сверуски Црквени Сабор 1917-1918. године разматрао је питање прилагођавања новог календара црквеном животу и о новом, можда најбољем православном календару. Након брижљивог разматрања и истраживања овог питања са црквено-канонског, научно-астрономског и техничког гледишта, Сабор је категорички закључио да би свако зближавање са Григоријанским календаром било погубно, одајући високо уважавање јулијанском календару. Као резултат, Сабор је одлучио да задржи стари црквени календар. 1923 године Руска Православна Црква је поново потврдила одлуку свог Сабора из 1917-1918. Године и одбила да у црквено-богослужбену праксу прими григоријански календар, без обзира на притисак завојевача - богоборачких бољшевичких власти. На то ју је подстакла не само одлука Патријарха Тихона и његовог Свештеног Синода, него и воља читавог православног руског народа који је категорички одбацио нови календар у чему се и огледало деловање целокупне Цркве, у свој пуноћи њеног састава, управо онако како о томе сведоче јерарси Истока у поменутој посланици из 1848. године.
Дакле, Руска православна Црква, најмногобројнија од свих Православних Цркава, којој припада готово 90% свих Православних Хришћана у свету, одлучно је одбацила нови календар.

Докази: “Предања су за нас установљена у писаном или неписаном облику; тако и предати догмати имају једнаку снагу писаним” (Књига правила. Алфавит).

Одговор: Стари календар је исконски, првобитни и старо-хришћански. Он је наслеђен из апостолског доба према свештеном предању најстарије Цркве и од стране Првог Васељенског сабора (325. године) положен је у темељ како Хришћанског календара тако и одредбе о празновању Свете Пасхе са свим празницима и постовима који од ње зависе. Покушај Римо-католичке цркве у 16-ом веку, у време папе Григорије, да уведе нови, “научни” календар довео је до стварања само псевдонаучног и противканонског календара. Јер питање календара је научно нерешиво. Дакле, стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињености хришћана.

На крају, земаљско наслеђе Царице Небеске, Света Гора Атос, као тврди бедем и истински светионик Православља, без обзира на вишеструке покушаје црквених и грађанских власти да је придобије за прелазак на Григоријански календар, у лицу својих најбољих представника одбацила је то противцрквено новачење и непоколебиво чува поредак празновања свете Пасхе и календар који су увели Богоносни Оци.

ПРОТИВ НОВОКАЛЕНДАРАЦА

Васељенски Патријарх КИРИЛО V подобно Патријарху Јеремији II издао је синђелију, тј. окружну посланицу 1756. године:

Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измена наше свете Пасхе (Васкрса) и Месецослова.

Одлучење од Цркве.

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори: Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распну и распадну – они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.

Пошто је стари календар писано Предање,а пошто је нови - новина папског и масонског порекла,онда свако ко одбацује стари и следи нови подпада под анатему.Сваки изговор и оправдавање за ово је - неоправдан и спада у изговоре за грехе.

Треба да следиш стари календар што ти је предат од Богоносних отаца који су се сабрали на седам Васељенских сабора и утврдили Православну веру,а не нови календар западних папа који су расколили Једну, Свету,Саборну и Апостолску Цркву и изврнулиапостолско и отачко предање!

Немојте да мислите да држање папског календара представља нешто небитно. Јулијански календар је Предање и као таквога ми морамо да га чувамо,иначе падамо под анатему:

*Ако неко одбацује било које предање писано или неписано,нека буде анатема* - објављује Седми Васељенски сабор.

"Сви који се дрзну да наруше одлуку Светог и Великог Сабора Никејског, сабраног у присуству најблагочестивијег и најбогољубивијег Цара Константина, о светом празнику спаситељне Пасхе, да буду одлучени од општења и извргнути из Цркве, наставе ли да се упорно противе овој доброј установи. И ово је речено за мирјане. А ако се неки од предстојника Цркве, епископ, презвитер или ђакон, после ове заповести усуди, развраћајући народ и узнемирујући цркве, издвојити се и са јудејима светковати Пасху - таквога Свети Сабор већ од сада осуђује као туђег Цркви, јер не само да је био узроком греха самоме себи него и узроком растројства и развраћења многих. И не само њих Сабор свргава од свештенодејства, него и све који се дрзну да опште с таквима после њиховог свргавања. А свргнути се имају лишити и спољашње части која им је припадала по свештеном правилу и Божијем свештенству."

II СИГИЛИОН (1583. година)

ЈЕРЕМИЈА милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски – Новога Рима и Васељенски Патријарх.
 Решење овог Светог Сабора са епитимијом:

Свој истинској деци свете, саборне и апостолске

Цркве Христове од Истока,

у Трговишту и свим местима: милост, мир

и благодат од Свемогућег Бога!

Не мала забринутост је обузела древну барку када је бацана буром и ношена таласима. И да се Господ Бог није опоменуо Ноја и Својом благом вољом умирио воду, не би било наде за спасење у њој. Слично се догодило и са новом барком, нашом Црквом. Јеретици су подигли беспоштедни рат против нас и ми смо сматрали за добро да оставимо овај томос, тако да уз помоћ онога што је написано у њему можете сигурније бранити ваше православље. Да овај документ не би био тежак простијим људима, одлучили смо да изнесемо читав предмет у једноставном облику, као што следи:

Из старог Рима су дошле извесне особе које су тамо научиле да мисле као латини. Страшно је што будући Византинци (тј. Грци), рођени и одрасли у нашим крајевима, не само што су променили веру, него се још боре против православних и истинитих догми Источне цркве које је сам Христос, са божанским Апостолима и светим саборима, предао нама. Изопштивши ове, дакле, као покварене чланове, ми наређујемо:

1. Ко год не исповеда срцем и устима да је дете Источне Цркве, крштено по православном обреду, и да Свети Дух исходи само од Оца у коме има своје суштинско биће, као што Христос говори у Јеванђељу, и ако говори да исходи од Оца и од Сина у времену - нека такав буде изван наше Цркве и нека је анатемисан.

2. Ко год не исповеда да у Тајни причешћа верни треба да имају заједницу оба, часног Тела и Крви, него говори да је довољно да прими само тело, јер је крв такође тамо, иако је Христос говорио и давао свако од ових посебно, а они га се не држе - нека такав буде анатемисан.

3. Ко год каже да је наш Господ Исус Христос на Тајној вечери употребио бесквасни хлеб, као Јевреји, а не квасни - нека буде далеко од нас и под анатемом, као и неко ко мисли као Јеврејин и као неко ко уводи учење Аполинарија и Јермена у нашу Цркву, због чега нека је анатемисан и по други пут.

4. Ко год говори да када наш Христос и Бог дође да суди,како Он неће судити душама заједно са телом, него долази да одлучи само о телу - нека му буде анатема.

5. Ко год каже да када хришћани умиру, душе оних који сусе покајали у овом животу а нису испаштале, иду у чистилиште које је грчки мит - где их ватра и мука чисте, и мисле да нема вечних мука, као што је мислио и Ориген, па овим проузрокују слободу греха - нека такав има анатему.

6. Ко год каже да је папа глава Цркве, а не Христос, да онима власт примити у Рај својим писмима и да може опростити онолико грехова колико може да учини неко ко за новац прими од њега индулгенцију - нека такав има анатему.

7. Ко год не следи црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их следимо, него жели да следује новоизмишљену пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван заједнице верних.

8. Ми позивамо све побожне православне хришћане: останите у ономе у чему сте научени, у чему сте рођени и одрасли, и када време и прилике захтевају, пролијте и саму своју крв да би сачували веру коју су нам наши Оци предали, као и своје исповедање. Чувајте се оваквих људи и водите рачуна, да би вам Господ наш Исус Христос помогао. Нека благослов нашег смирења буде са свима вама. Амин!

(Копија рукописа који се налази у библиотеци Лавре св. Атанасија Великог у Светој Гори). Посланица из 1583.г.  од рођења Богочовека, индикта 12., новембра 20. 

Пошто је црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи (Васкрсу) којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали – тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњавајући оно што су о овоме одлучили Свети Оци, одређује:

Објављено 1583. тодине од овлапоћења Логоса, новембра 20. индикта 12.

 

Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестер, Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора). 

Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи (Васкрсу) и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенски Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај – пошто се, као и безбожни астрономи, супроставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.

„„Окружна посланица Светог цара Константина Великог (епископима који нису присусвовали Првом Васељенском Сабору у Никеји 325.године)

Ту Свети цар Константин каже: „Оно што је надахнуто по Богом надахнутом суду толиких и тако светих епископа, радосно примите, као с неба дар и као праву божанствену заповест; јер све, што је установљено на светим саборима епископа, мора се сматрати изразом божанствене воље. Објавивши установе сабора свој љубљеној браћи нашој, ви ће те примити и остварити колико оно, о чему је пре споменуто, т.ј. исповедање вере, толико и одлуку, у погледу светковања пасхе.“

О ПРОМЕНИ ЦРКВЕНОГ КАЛЕНДАРА

      Свети Нектарије Егински

“ЧАК И АКО СВИ ПРОМЕНЕ, ВИ ОСТАНИТЕ ПРИ СВОМ ПРЕДАЊУ” “НЕКА ВАМ КУЋЕ ПОСТАНУ ЦРКВЕ…”
Налазимо се у Теби 1924. године, у области места Пирија. Све се одвија мирно и спокојно. Домаћице украшавају своје куће делима својих руку, очеви породица се боре за свакодневно преживљавање проводећи највише времена на пољима, док деца безбрижно трчкарају овамо онамо све док не засите своју жељу за игром.
Изненада, међутим, у свом том спокојству, два човека, јашући на својим коњима, иначе позната већини народа у Теби – то су били Кимон Стефањотис и Лука Калаxис – враћају се успаничено и преплашено, вичући онако са коњâ: “ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”.
Шта се догодило? Нажалост, они су примили вест да је Грчка црква променила календар, а да народ то није знао, и да за то нису били питани ни сви архијереји у Грчкој, осим оне петорице који су га и променили. 
“Покатоличили су нас! Покатоличили су нас!” – они су непрестано викали и обавештавали села у суседству Тебе.
Да, али са каквим су овлашћењем они то чинили? Наиме, они нису били свештена лица, били су обични мирјани. Одакле им та смелост? Шта су они знали? Какву су заповест имали?
Ова двојица људи су као духовног вођу имали неког епископа који се налазио на једном лепом острву у Саронском заливу, на Егини. Име му је било Нектарије, епископ Пентапоља. 1918. године обојица су отишли на острво да му се исповеде и да од њега затраже савет у вези са једним проблемом, који је у то доба био наглашен. Тај проблем тицао се промене календара. Њихово питање је гласило: колико је достижно и допустиво мењање календара? Свети владика, како је био мудар и благ, одговори им:
- Децо моја, не треба вршити промену календара, јер су на основу њега установљени сви празници Цркве наше, а нарочито вечита Пасхалија.
- Тако је, владико; али, шта ће бити ако Црква ипак прихвати реформу календара? Шта нам ваља чинити?
- Ви останите при ономе што имате; ви нећете следити реформаторе, јер су Григоријански календар осудила три свеправославна сабора: они за патријарховања Јеремије Траноса из 1592-1593, као и онај за време Антима из 1848. г. Немогуће је за православне хришћане да прихвате ту промену. Ја не признајем и не прихватам ни једну, па макар остао једини у томе.
- Да, владико, али, шта ћемо ако останемо без свештеника?
- Чеда моја, Господ наш ће се постарати да вам их пошаље.
- Али, како ћемо се суочити са тим што ћемо остати без цркава, пошто сви приђу григоријанском календару?
- Зар се за то бринете? За то нема никакве тешкоће, ваше куће ће постати цркве!
- Али, како, владико? Како је то могуће?
- Ја се, чедо моје, молим да не дође до промене; али, ако до ње дође, онда треба да јој се супротставите. Будите сигурни да ће Христос наш бити уз вас онда, када савесно браните храмове и светиње Цркве наше. Ако прочитате историју наше Цркве, видећете и сазнаћете да су, у доба буна и нереда у Цркви, многе куће постале места заједничке молитве”.
Ово и много тога другог им је рекао и испричао епископ Пентапоља, Нектарије. После две године, 1920. г., свети владика се упокојио. Присуствовали су његовој сахрани, узимајући по последњи пут његов благослов и целивајући га.
Живот се спокојно одвијао даље, све док, као што смо на почетку напоменули, 1924. године није наступила промена календара.
Сходно дужности, дакле, ова два човека, поштујући успомену на свог духовника, као савесни хришћани, покушали су, што је више било могуће, да обавесте народ о великом духовном злу, које је наступило у Грчкој. Подухватили су се, уз благодат Господа нашег, да духовно помогну бројном народу, те је резултат био да је више села у Беотији остало верно предању.
Ове историјске чињенице познате су нам захваљујући преживелим следбеницима светих предања, Тебанцима – Евангелу Тутузи, Христу Лаљотију и Стилијану Скуми – који су живели, како још као деца, тако и као већ зрели људи, у близини Кимона Стефањотија и Луке Калаxија, касније познатијег као отац Леонтије.
Данас постоји сведочанство у виду историјског храма Благовештења владичице Богородице, који је саграђен молитвом и заповешћу светог Нектарија, а изнад којег се налази предивни храм Свих светих, саграђен под надзором почившег Константина Тутузе.  
Вечан им спомен