ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И лажно православље

Свак зна шта је то кривотворена новчаница. То је новчаница која је веома налик на праву, толико налик да је и прихватају као такву. Но у ствари, ради се само о варљивој спољашњости- заправо, реч је о имитацији, о лажној новчаници која нема истинску вредност.

---

Управо у том смислу може да се говори и о „лажном православљу“. Страшно је рећи, али ми смо изгледа доживели време када се, упоредо са многим другим кривотвореним „вредностима“, појавило и кривотворено православље, које само наоко има истинску веру Христову, само је споља показује, док је заправо лишено истинске унутарње вредности, те тако представља тек фалсификат који обмањује поглед.

Апологети таквог „православља“ сасвим нетачно тврде да је његова суштина само у голом, хладном, формалном прихватању одређеног скупа догмата. Православље није конгломерат апстрактних истина, одвојених од живота. Православље- то је дух и живот, како је посведочио и Сам Господ наш Исус Христос, кад а је рекао; Речи које вам Ја говорим, дух су и живот су (Јн. 6,63).

Управо с те тачке гледишта ми треба да у садашње зло време разликујемо истинско Православље,, које је дух и живот, од лажног „православља“, које представља тек више или мање успешан фалсификат истинског хришћанства без одговарајућег унутарњег садржаја.

Све чешће и чешће се у „журналу Московске Патријаршије“, као и у другим органима совјетске штампе, појављују саопштења о некаквој „секти“, која себе назива „истински-православним хришћанима“ и „следбеницима Најсветијег Патријарха Тихона“, која одбија да призна званичну цркву легализовану од стране совјетске власти, која показује отворено непријатељство и према самој совјетској власти. Већ на основу тих неколико црта карактеристичних за поменуту „секту“, лако можемо да закључимо да је ту реч о оној тајној Цркви, коју смо навикли да називамо „катакомбном“ и чије постојање многи од нас, у иностранству, из различитих разлога поричу. Сведочанство пак самих непријатеља ипак не може да за нас не буде нарочито убедљиво, стога чињеница постојања „катакомбне Цркве“ у Совјетској Русији више не може да се доводи у питање.

Карактеристично је да следбеници „катакомбне Цркве“ себе називају „истински-православним хришћанима“, желећи тиме да истакну своју различитост у односу на званичну цркву која је легализована од стране безбожне комунистичке власти и представља њено послушно оруђе. Знајући историју те официјелне Цркве, која се, слагавши душом, згазивши истину и прихвативши лаж никако не својствену истинској Христовој Цркви  ставила у службу љутих богобораца, ставила им се у потпуности на располагање за остварење њихових заиста паклених планова у свету, ми не можемо а да се не сагласимо са правилношћу назива који су за себе узели „катакомбници“.

Осим тога, у животу званичне у последње време су се догодили силни заокрети који живо сведоче о њеном све већем и већем одступању од истинског Православља. Још 1948. године када је у Москви са допуштењем безбожника била уприличена свечана прослава петстогодишњице ауткефалности Руске Православне Цркве, издата је књижица под насловом: ,Материјали Световања Поглавара и Представника Аутокефалних Православних Цркава у вези са празновањем 500-годишњице Аутокефалности Руске Православне Цркве“. У тој књизи налазимо читав низ текстова који сведоче о томе како је ова црква, легализована од стране совјетске власти, тада истицала своју строгу ортодоксију. Али ево, прошло је тек неколико година, и слика се изменила. Никако другачије него на захтев безбожне совјетске власти која је, не бирајући средства, желела да свој утицај прошири свуда по свету. Московска патријаршија се, испрва практично, а затим и формално и званично, „укључује“ у помодни „екуменистички покрет“. Почиње нешто необично, у прошлости готово беспримерно. У самој Совјетској Русији несмањеном жестином се наставља гоњење вере, прогон духовништва, угњетавање верних, пропаганда атеизма, док у исто време московски патријарх Алексеј и неки највиши представници легализоване цркве имају, слично високим совјетским чиновницима, нарочито привилегован полажај, добијају ордење, организују раскосне пријеме за представнике помесних православних цркава и инословних религиозних организација када допутуј у Совјетску Русију, ти и сами слободни одлазе у иностранство, одседајући у најлуксузнијим хотелима и користећи помоћ и подршку совјетских опуномоћених представника, који у њихову част и у част њихових иностраних и инословних гостију приређују величанствене бамкете. При Московској патријаршији је чак основано посебно „Оделење за спољне црквене односе“, које је веома активно у пружању јавне подршке атеистичкој совјетској власти. Први председник тог Оделења, који је потом на загонетан начин испао из строја и ускоро умро, био је Митрополит Николај Крутицки. Он је пропутовао многе земље, при чему су свуда у његову част организовани свечани дочеци и пријеми, добијао је почасне докторске дипломе и звања, не само од православних него и од инословних високошколских институција, а и сам је у Москви примао безбројне инословне делегације, када би се дешавало да патријарх Алексеј протестантске пасторе, одевене углавном у обичне сакое, дарива украшеним православним архимандритским крстовима.

Сада такву грозничаву делатност развија његов наследник, 33-годишњи митрополит Никодим, који је направио сасвим неуобичајену, вртоглаву духовну каријеру.

У истом таквом положају потпуне потчињености безбожним комунистима налазе се и помесне православне цркве у ткз. „сателитима“ Совјетског Савеза, нарочито у Румунији и Бугарској. У нешто бољем положају налази се Српска православна црква у Југославији… Како Московска патријаршија, тако и остале цркве у земљама иза „гвоздене завесе“ морају да играју политичку улогу у сагласности са плановима светског комунизма, служећи му као послушна оруђа. То доводи до комичне ситуације: московски синод са патријархом Алексејем на челу, а одмах за њим бугарски синод са патријархом Кирилом, састаје се и износи оштро противљење сваком акту америчке политике који се не допада комунистима, иако се тај акт никако не тич Цркве ни црквеног живота. Тако на пример, и московски и бугарски синод су у штампи иступили са оштром осудом „агресије“ Сједињених Америчких Држава на Кореју, а потом чак и на „мирољубиву Кубу“. Све те помесне цркве потчињене комунистима обавезне су на активно учешће у совјетској „Мировној Акцији“; оне шаљу своје представнике- духовна лица- на ткз, „Мировне Конференције“ које комунисти организују у разним земљама. У „журналу Московске Патријаршије“ постоји чак и посебна рубрика која је, како по садржају, тако и по самом стилу и језику чланака који се у њој штампају, типичан за совјетску пропаганду, под називом: „У заштиту мира“.

Знајући без сумње у каквом се понижавајућем ропском положају потпуне потчињености богоборачкој комунистичкој власти налазе и Московска патријаршија и друге помесне цркве „сателити“, које по целом свету упорно објављују лаж да је Црква у њиховој земљи потпуно слободна, све остале помесне цркве које се налазе у земљама слободним од комунизма и уживају наоко потпуну слободу, уместо да јавно изразе свој одлучан протест против таквог положаја сестринских цркава- против тог насиља безбожника- оне стварају привид да је у тим поробљеним црквама све нормално, канонски, и уопште са њима, преко њихових јерарха, као са канонским црквама, док нашу Руску Заграничну Цркву, као једини слободни део Руске Цркве који се није потчинио комунистичким безбожницима и ван граница Русије чува своју духовну слободу, не прихватају као канонску Цркву и често одбијају да имају општење с њом (карактеристичан пример је однос Јерусалимске Патријаршије према нашим епископима који долазе у Свету Земљу).

Но, то није све. Однос према безбожним комунистима који прогоне веру и цркву није једини однос испуњен лицемерном лажју који указује не духовно нездраво и у суштини нехришћанско стање у свим савременим православним црквама, осим наше Руске Заграничне: има и много чега другог.

То је тај дух посветовњачњња, одрицања од духа Христовог и стапања са овим светом који у злу лежи, који се у Русији тотком првих година бољшевизма испољио кроз покрет присталица ткз. „живе цркве“ и „обновљенаца“, да би одмах потом прешао и у друге помесне православне цркве, и то под руководством Васељенских Константинопољских Патријарха који су себи ставили у задатак сазивање Осмог Васељенског Сабора коме би циљ био реформа  Православне  Цркве.

У Русији тај покрет је одбацио сам верни народ, но Руска Црква је убрзо после тога, већ 1927. године потпала под пуну власт богоборачке комунистичке партије, која је још и данас приморава да иде не путем истинског Христовог учења, него оним путевима које јој одређују ти љути гонитељи Цркве.

Ништа боља ситуација није ни у земљама слободног света, где су помесне православне цркве потпале под власт лебералних, модернистичких идеја, које су из корена уништиле истинско Православље и приближиле га протестанизму. Све се то још прикрива најуглађенијим паролама, у нади да ће некако бити заварана пажња оних који равнују за Православље. Константинопољска катедра, која се традиционално назива Васељенском и ужива првенство у Православној Цркви, стала је на чело покрета који је у суштини веома сличан руској „живој цркви“ и „обновљенству“. Није ли због тога Константинопољски патријарх Григорије признао свргавање Свјатјејшег Патријарха Тихона које су извеле присталице „живе цркве“, а нашим Архиепископима Анастасију и Александру у Константи-нопољу забранио помињање имена Патријарха Тихона и чак наложио забрану свештенослужења на њих? А Патријарх Мелентије ИВ се енергично заузео за спровођење реформи „живе цркве“ у целој Православној Цркви, па је с тим циљем 1923. године сазвао „Свеправославни Конгрес са предложеним следећим „реформама“:

 - Увођење жењеног епископа у Православну Цркву,

 - Увођење другобрачног свештенства,

 - Скраћивање богослужења,

 - Скраћивање постова,

Поједностављивање одеће свештенства уз напуштање ношења браде и дуге косе И дозвољавање свештенству да води светски начин живота,

Увођење новод календара.

Нису тада сви Источни патријарси и поглавари аутокефалних цркава одговорили подршком: било је озбиљних приговора. Против таквих „реформи“ иступао је и представник Руске Цркве, наш садашњи првојерарх, а тада Архиепископ Атанасије, што је изазвало нарочито писмо подршке Антиохијског патријарха Грегорија 4. Што се Константинопољског патријарха Мелентија 4 тиче , њему се сам верни народ, његова паства, одужио за модернизам: у здање патријаршије је провалила група од неколико стотина Грка, направила је прави погром и захтевала од њега да оде са патријаршијске катедре, остављајући му за размишљање два минута.

Но све то није вредело. Како сам патријарх Мелентије 4, тако су и његови наследници стали на противправославни пут црквене неистине и гажења канона, на шта је у својој посланици новоизабраном Константинопољском патријарху Константину 6 одлучно указао наш Најблаженији Митрополит Антоније. Позивајућу се на одредбе Четвртог Васељенског Сабора о томе да, ако негде буде примећено да епископ није послушан правилима Цркве, онда суседни епископи треба да му упуте братољубиве речу опомене, Митрополит Антоније је „због физичке немогућности нашег Руског Патријарха (Тихона) да подигне свој глас“, као „други за њим“, по признању великог Сверуског Сабора одржаног у Москви 1917/18. године, а такође по признању свих тридесетдвојице руских архијереја који бораве у иностранству, „сматрао својом тешком али незаобилазном дужношћу да подсети новоизабраног патријарха Константина 6 на безакона дела његових предходника- Кир Мелентија и Кир Грегорија 7, који су се мешали у унутрашње ствари Руске Правосла-вне Цркве, отимајући од ње целе области“. Нарочито безакоње представ-љало је посвећење свештеника Ахава за епископа Финске, а да предходно није пострижен у монаштво, чак ни расу. „Тај сумњиви епископ Григорије по речима Митрополита Антонија у мирском оделу, обријан и подшишан, иде по градским улицама на саблазан православних, и на злурадије иновераца“, док законити Архиепископ Финске Серафим, грубо понижен од стране свог лажног брата, проводи тужне дане у прогонству, стешњен у манастиру на пустом острву усталасаног Ладошког језера. „Историја цркве- пише даље Митрополит Антоније- тешко да је раније знала за толико сурово нарушавање канона и правила опште људске праведности од стране васељенских патријарха, а све на радост јеретика“… „Тек од времена жалосног свеправославног Конгреса одржаног за време бившег патријарха Мелентија почео је тај против-црквени вандализам, који је пројектовао много шта од онога за шта је Црква запретила страшним проклетством, као нпр. Ожењени архијереји, другобрачни клирици, напуштање постова.. Истина, неправославни конгрес није се усудио да званично обнародује сва нечастива нарушавања црквених закона, него се ограничио на предлог за увођење новог календара и померање свих празника 13 дана унапред, уз остављање нетакнуте пасхалије“.

„Уосталом, сада не желимо на то да вас подсетимо- пише у истој посланици Митрополит Антоније (4/17 фебруара 1925 г.)- него на чињеницу да се покојини патријарх Григорије 7, подлегавши утицају финских лутеранских власти, сагласио да се чак и Св, Пасха- упркос проклетствима која налажу правила Првог Васељенског Сабора, 1. правило Антиохијског Сабора и 7. Апостолско правило- празникује, „као изузетак“, са јеретицима, па чак и са јудејима. А финске власти сада подвргавају чак и физичком гоњењу оне верне православне монахе и верне хришћане, који желе да се покоравају Богу више него људима (Дап. 5,29). То потврђују и грци у својој петицији Народној Скупштини Грчке, коју су потписале стотине хиљада верних, који моле неродне посланике да их заштите од њихових Архипастира.

Ко су били главни виновници тог ужаса?

Васељенски патријарх Григорије 7 и зли саветници којима је био окружен, Он је, као и неки други јерарси, приморавао и паству других помесних цркава да пређу на нови календар, претећи онима који нису хтели да се покоре овом безумљу, него су остајали покорни Свештеном Предању, забранама и епитимијама. При томе, њега није било стид да насупрот истини тврди, како су чинили и руски лажни архијереји „живе цркве“ који су се 1923. године састали у разбојничком сабору ( који су тамницама и прогонству предали 80 архијереја-испосника, а 30- смртној казни), да су тобоже Источни Патријарси такође прешли на нови календар. Тешко да би се чак и безакони непријатељи св. Јована Златоустог и светог Патријарха Руског Никона (из 1681. год) усудили да тако бестидно обмањују своју паству и да клевећу своју старију сабраћу.

Паства у Финској , Пољској, Румунији, у савременој Турској и у Грчкој, изгубила је мир и изгледа да се разделила на пале и исповеднике. Ови последњи добијају венац непропадљивости, а први нека се на време уразуме заједно са својим неразумним архипастирима и пастирима!

Дубоко је пало благочашће! Само благодат Господња може да исправи положај Цркве, за шта ми непрестано са сузама молимо Бога и Његову Пречисту Мајку, Анђеле и Свете.

Новог Васељенског Патријарха Митрополит Антоније у закључку моли да „својим утицајем заустави то страшно пропадање“, које је почело са патријарсима Мелентијем 4 и Грегоријем 7 и које је „унело смутњу у Цркву“, а нарочито : 1) да одбаци одредбе Свеправославног Конгреса, 2) да се одрекне претензија на територије отргнуте од Руске Патријаршије, 3) да одбаци нови календар, 4) да се врати канкнско празновање Пасхе у Финској, 5) да сву сабраћу позове на очување мира и на заштиту Свештених Канона и Предања“.

Намерно смо навели овако велике одломке из познате посланице Митрополита Антонија, како би било јасно какву је одлучну позицију заузела Руска Загранична Црква по питњу тешког и стихијног стремљења помесних православних цркава ка модернизацији Православља, или, простије речено, како сматра и наш Најблаженији Митрополит Антоније, по питању одступања од истинског Православља,

Глас Митрополита Антонија ипак је остао глас вапајућег у пустињи. Од тог времена модернизација Православне Цркве по целом свету пошла је брзим корацима напред. До потпуне реализације свих „реформи“ планираних на Свеправославном Конгресу 1923. године истина није дошло, али оне зато наилазе на све веће и веће одобравање. А увођење новог календара изазвало је невероватне потресе и немире, који су довели и до раскола, нпр. У Грчкој цркви, где верни народ није хтео да прихвети ову новину, сеђајући се страшних упозорења која је онима који желе да следе Грегоријански календар изрекао још 20-ог новембра 1583. године Сабор Источних Патријарха- Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија са њиховим синодима, као и поновљене, још страшније клетве, коју је против оних који примају нови календар изрекао 1756. годиен Васељенски Патријарх Кирило.

Ова два „Сигилиона“ до данас се чувају у библиотеци Велике Лавре св. Атанасија на Атосу. Ево њиховог целовитог текста:

 

Први Сигилион (1583)

Јеремија, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски - Новог Рима и Васељенски Патријарх.

Пошто је црква старог Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали- тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смарност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњјавајући оно што су о овоме одлуцили Свети Оци, одређује:

 

Објављено 1583. године од оваплоћења Логоса

Новембра 20. индикта 12.

Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестар, Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора).

Решење овог Светог Сабора са епитимијом:

Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Свети Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај, пошто се, као и безбожни астрономи, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби, нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришђани пребивајте у ономе што сте научили, у цему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.

 

---

---

Други Сигилион ( 1756 )

Кирил, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски - Новога Рима I Васељенски Патријарх.

Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измене наше Пасхе и Месецослова.

Одлучење од Црква

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јероманаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори : Ако вам неко буде благовестио супротно од овга што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распу и распадну- они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; И гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нака их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Бољжји нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријарха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.

У Грчкој је поникао читав покрет- старокалендараца- који је захватио широке народне масе, људе најтврђе у вери, који у увођењу новог календара инстинктивно осећају први корак у правцу постепеног удаљавања од истинског Православља. Данас се још само Руска, Бугарска и Српска Црква држе старог календара, а из нарочитих, никако не идејних разлога сачувала га је и Јерусалимска Патријаршија.

Зато се последњих година у животу помесних православних цркава одвија нешто на шта се никако другачије не може гледати, него као на почетак коначног одступања од Православља и сливање Православља са протестантским светом. То је ступање готово свих помесних православних цркава на челу са Васељенском Патријаршијом у ткз. „екуменски покрет“, формално обједињен у једну моћну организацију под називом „Светски Савет Цркава“.

А да ће такво време једном согурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла Солуњанима: „Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити давних храмова и црквених богослужења, све ће то бити само привид, а изнутра биће право одступништво“.

Не наступа ли већ то време?

НАДАХНУЋЕ И СИГУРАН ВОДИЧ КА ИСТИНСКОМ ХРИШЋАНСТВУ

Блажебнни Серафим Роуз

Надахнуће и сигуран водич ка Истинском Хришћанству. „Опомињите се својих учитеља који вам казиваше реч Божију; гледајте на свршетак њиховог живљења… У науке туђе и различне не пристајте“ (Јев. 13; 7-9)

---

НИКАДА РАНИЈЕ није било оволико лажних учитеља, као у овом јадном XX – ом веку, тако богатом у материјалним достигнућима, а тако сиромашном у уму и души. Свако разумљиво мишљење, чак и најлуђе, чак и она досад одбијана од стране генералне свести свих цивилизованих људи – данас имају своју школу и сопственог „учитеља“. Мањи број ових учитеља долазе са представама или обећањима „духовне моћи“ и лажних чуда, као што то раде неки окултисти и „харизматичари“. Највећи број савремених учитеља нуде, не више од мешавине несварених идеја које су примили „из ваздуха“, или оне долазе од модерних самопроглашених „мудраца“ (или „мудрих жена“) који знају више од предака, само захваљујући томе што живе у нашим „просветљеним“ временима. Као резултат свега тога, философија има хиљаде школа, а „Хришћанство“ хиљаду секти.

Где се може наћи истина у свему овоме, ако је уопште заиста може наћи у нашим заведеним временима? На једном месту се може пронаћи извор истинског учења, долазећи од Самог Бога, неумањен већ вековима, већ увек свеж, исто и једино код свих оних који га истински уче, водећи оне који га прате вечном спасењу.

Ово место је Православна Црква Христова, извор милости Пресветог Духа, а истински учитељи ове Божанске науке која се излива из овог извора, су Свети Оци Цркве Православне.

Авај! Како мало Православних ово зна, и зна у довољној мери да пије са овог извора! Колико само савремених јерарха воде своја стада, не на истинске пашњаке душе – Свете Оце, већ на разрушене стазе савремених мудраца који обећавају нешто „ново“ и боре се само да учине да Хришћани забораве истинско учење Светих Отаца, учење које је – сасвим је тачно – потпуно ван сагласности са лажним идејама које владају и управљају у нашем модерном времену.

Православно учење Светих Отаца, није само за једно доба, било оно „модерно“ или „древно“. То учење је преношено у непрекинутом низу од времена Христа и Његових Апостола до данашњег дана и никада пре није било времена, када је било неопходно да се откривју „изгубљена“ светоотачка учења. Чак и када би многи Православни Хришћани занемаривали ово учење (као што је случај у нашим данима), прави представници, учитељи су и даље преносили онима који су били гладни тог учења. Постојала су велика раздобља Отаца, као сјајни период ИВ века, а постојали су и периоди када је долазило до слабљења у познању светоотачког учења међу Православнима, али никада није постојао период, још од самог оснивања Цркве Христове на земљи, када Отачка традиција, Предање није водило Цркву; није постојало столеће без Светих Отаца који су живели у њему. Свети Никита Стеатос, ученик и биограф Светог Симеона Новог Богослова, је написао:

„Дозвољено је од Господа да из генерације у генерацију не престане припремање од стране Духа Светога, Његових пророка и пријатеља за Његову Цркву.

Врло је корисно за нас, последње хришћане, да руковођење и подстицај тражимо у Свеим Оцима наших и скоријих времена, онима који су живели у сличним условима а ипак, сачували неоштећено и непромењено исто увек – свеже учење, које није за једно време или трку, већ за сва времена до краја света, и за целу трку Православних. Пре нашег обраћања ка двојици скоријих Светих Отаца, ипак, да рашчистимо пре свега, да за нас, Православне Хришћане, проучавање Светих Отаца није залудно академско вежбање. Много од онога што пролази као „отачки препород“ у нашим временима, једва је нешто више од играчки иноверних научника и њихових „Православних“ имитатора, не од оних који су икада „открили“ Отачку истину, због које би били спремни да жртвују свој живот.

Таква „патрологија“ је само рационалистичка ученост која узима учење Отаца за предмет изучавања, без икаквог разумевања да истинско, право учење Отаца садржи истине од којих зависе наши духовни живот или смрт.

Такви псеудо-патристички научници троше своје време доказујући да је „псеудо Макарије“, био Месалијанац, јеретик без разумевања или подвига, вежбања чистог Православног учења истинског Светог Макарија Великог; да је „псеудо Дионисије“, био прорачунати фалсификатор књига, чије су мистичке и духовне дубине потпуно изнад његових тужиоца; да је потпуно Хришћанско и монашко житије Св. Варлаама и Јоасафа, преданог нам од Светог Јована Дамаскина, ништа друго до „препричавање приче о Буди“; и стотину сличних басни произведених од „експерата“ за лаковерну публику, која нема представу о агностичкој атмосфери у којој су ова „открића“ настала. Где постоје озбиљна питања ученика која се тичу неких отачких текстова (а наравно, она постоје), она сигурно неће бити решена, ако буду постављена тим „експертима“, који су потпуни туђини за истинску отачку традицију, који само живе о њиховом трошку. Када „Православни“ научници покупе учења псеудо – патристичких научника, или направе сопствена истраживања у истоветном рационалистичком духу, последице могу бити трагичне;они се често сматрају од многих за „представнике Православља“, и њихове рационалистичке прогласе сматрају да су део „истинског отачког“ изгледа, обмањујући многе Православне Хришћане.

Отац Александар Шмеман, например, док покушава да се ослободи од „Западног утицаја“, у свом непознавању истинске Отачке традиције скоријих векова (која се пре може наћи у манастирима, него по академијама), уображава да је потпуно савладао Православну теологију у модерним временима, постао је сам заробљеник протестантских рационалистичих идеја што се тиче литургијске теологије, и био је добро оцењен од Протопрезвитера М.Помазанског, истинског Отачког теолога данашњице.

Нажалост, такво јасно разоткривање, тек треба да се јасно уради у случају Г.П. Федотова, псеудо-научник Руских Светитеља и Светих Отаца, који замишља да је Свети Сергије „био први Руски светитељ који се може назвати мистиком“ (а игноришући четири века једнако „мистичких“ Руских Отаца који су им претходили(, трага безнадежно за „оригиналношћу“ у „писаном раду“ Светог Нила Сорског (што показује да он чак и не схвата значај традиције у Православљу), клевеће великог Руског Светитеља, Тихона Задонског као „сина Западног Барока, пре него наследника Источне духовности“, и са великом површношћу, покушава да Светог Серафима Саровског представи (који је у стварности тако запњујуће у отачкој традицији, да се једва може разликовати од великих Отаца Египатске пустиње), као неки „јединствено Руски“ феномен, који је био први представник ове врсте духовних стараца у Русији, „чији“ је приступ свету нечувен у Источној традицији“, и који је био „претеча новог облика духовности, која се може следити само у аскетском монаштву“.

Тужне последице оваковог псеудо-учења се често појављују у стварном животу; лаковерне душе, које прихватају ове лажне закључке за праве, почињу да раде на „литургијском препороду“ протестантских темеља, претварају Светог Серафима (игноришући његова „неподесна“ учења, према мишљењу јеретика, које он дели са целом Отачком традицијом), у Хинду јогина или „харизматичара“, и уопште прилазе Светим Оцима као и највећи број савремених научника – без дубоког поштовања и страха, као да су на истом нивоу, као према вежби у езотерији или некој врсти интелектуалне игре, уместо као према водичу ка истинском животу и спасењу.

НИСУ ТАКВИ ИСТИНСКИ Православни научници, није таква истинска Православна отачка традиција, где је оригинално право учење истинског Хришћанства преношено у непрекинутом низу, било усмено, било писаном или штампаном речи, од духовног оца, духовном сину, од учитеља ученику.

У XX – ом веку, један Православни јерарх се истакао посебно због своје отачке оријентације. Архиепископ Теофан Полтавски (+ 6 фебруар 1940.), један од утемељитеља Руске Заграничне Цркве и можда главни градитељ њеног бескомпромисног и традиционалног исповедања.

У годинама, у којима је био на месту заменика председавајућег у Синоду ове Цркве (20 – их година), био је свуда признат као највише светоотачки усмерен од свих Руских теолога у иностранству. У 30- им годинама, он се повлачи у потпуно затворништво да постане други Теофан Затворник; од тада је он био, тужно, у великој мери заборављен. Срећом, успомена на њега, свето је чувана од стране његових ученика и следбеника, и у прошлим месецима, један од његових водећих ученика, Архиепископ Аверкије из манастира Свете Тројице у Џорданвилу, Њујорк, објавио је његову биографију са одређеним бројем његових проповеди.

У тим проповедима може се јасно видети јерархово поштовање и страх пред Светим Оцима, његова послушност према њима, и његова ненадмашна понизност која се јасно огледа у томе, што он не преноси ништа своје, већ само идеје и саме речи Светих Отаца.

Тако, у проповеди на Педесетницу, он говори:

„Учење о Светој Тројици је врхунац Хришћанске теологије. Стога, ја се не усуђујем да пренесем ово учење својим речима, већ речима Светих и Богоносних богослова и великих Отаца Цркве: Атанасија Великог, Григорија Богослова и Василија Великог. Моје су само усне, али су речи и мисли њихове. Они вам представљају Божански оброк, а ја сам само слуга на њиховој Божанској гозби.“ У другој проповеди, Архиепископ Теофан даје разлоге свог само – поништавања пред Светим Оцима – особина тако својствена великим преносиоцима Отачког учења, чак и великих богослова као што је Архиепископ Теофан, али која је тако безочно погрешно протумачена од световних научника као „мањак оригиналности“.

У својој пропведи, У Недељу Светих Отаца Шестог Васељенског Сабора, одржаној у Варни, Бугарска, он нуди вернима „реч о важности Светих Отаца и Учитеља Цркве за нас Хришћане. У чему се састоји њихова величина, и од чега њихов посебни утицај на нас зависи? Црква је браћо, кућа Живог Бога, стуб и тврђа истине (1 Тим. 3:15).

Хришћанска истина се чува у Цркви, у Светом Писму и Светом Предању; али она захтева и правилно чување и правилно тумачење. Важност Светих Отаца се огледа тачно у овоме, они су најспособнији чувари и тумачи ове истине, помоћу врлине светости њиховог живота, њиховог дубоког и темељног познавања речи Божије, и обиља благодати Духа Светога која живи у њима“. Остатак проповеди ове проповеди је састављен, ни из чега другог, сем из навода и цитата Светих Отаца (Св. Атанасије Велики, Василије Велики, Симеон Нови Богослов, Никита Стетатос) са којима је подржао ово гледиште.

Последњи Свети Отац кога Архиепископ Теофан наводи, у великом делу своје проповеди, је близак њему у времену, његов претходник у преношењу истинског отачког предања у Русији – Епископ Игњатије Брјанчанинов. Он има двоструку важност за нас данас: не само што је Свети Отац скоро наших времена, већ је и његова потрага за истином врло слична потрази данашњих трагача, и на овај начин нам показује како је могуће за „просветљеног модерног човека“ да се окрене од робовања модерним идејама и начинима размишљања, и ушао још једном у чисту Отачку атмосферу – то јест, истинске Православне идеје и начине размишљања.

Изузетно је инспиришуће за нас да читамо, у речима самог Епископа Игњатија, како је војни инжењер раскинуо везе „модерног знања“ и ушао у Отачко предање, које је примио, као додатак књигама, директно од ученика Блаженог Пајсија Величковског, и пренео га до наших дана.

„Још док сам био студент“, наводи Епископа Игњатија, Архиепископ Теофан „нису постојала уживања или скретања за мене! Свет није представљао ништа примамљиво за мене. Мој ум је био потпуно уроњен у науке, и у исто време горео сам у жељи да пронађем где је истинита вера, где је право учење, туђе за грешке како догматске, тако и моралне.“

„У исто време, била су пред мојим погледом границе људског знања у највишим, у потпуности развијеним наукама. Дошавши до ових граница, питао сам науку „ Шта можеш дати човеку а да може назвати својим? Човек је вечан, и оно што је његовов, требало би да је вечно. Покажи ми ово вечно имање, ово истинско богатство, које могу понети са собом и иза гроба! До сада видим само знање које се завршава на земљи, које не може постојати након одвајања душе од тела.“

Потрага младића трагала је у математици, физици, хемији, философији, показујући дубоко знање у њима; затим у географији, геодезији, језицима, књижевности; али је пронашао да су оне све са земље.

Као одговор на сва његова мучна распитивања, добијао је исти одговор коју су лични трагачи добијали у нашем, чак и више „просветљеном“ XX веку; „Наука је ћутала.“

Онда, „ за задовољавајући одговор, истински неопходан и животни одговор, окренуо сам се вери. Али, где си сакривена, о истинита и света Веро? Нисам могао да те препознам у фанатизму (Папизму) који се није слагао са Јеванђелском кротошћу; одисао је страшћу и високо-умљем! Нисам могао да те препознам у самовољном учењу (Протестантизам) које се одвојило од Цркве, стварајући сопствени нов систем, сујетно и поносно проглашавајући откриће нове, истинске Хришћанске вере, након омашке од XВИИИ векова од Оваплоћења Бога Речи! У каквој тешкој збуњености је била моја душа! Како је застрашујуће била преоптерећена! Какви таласи сумње су устајали против, устјучи из неповерења према себи, из неповерења према свему што је бучало, кричало око мене, због мањка знања, мог непознавања истине.“

„И онда сам често почео, са сузама, да преклињем Бога да ме Он не преда као жртву грешци, већ да ми Он покаже праву стазу на којо би могао да управим Ка Њему, мој невидљиви пут ума и срца. И, о чуда! Изненада, мисао је стала предамном … Моје срце је кренуло ка њој, као према загрљају пријатеља. Ова ме мисао инспирисала да проучавам веру у изворима – у делима Светих Отаца!

„Њихова светост“, рекла ми је мисао, „сведочи за њихову поузданост: изабер њих за своје водиче.“ Послушао сам. Нашао сам смисао у набављању дела светих угодника Божијих, и са жудњом сам почео да их читам, истражујући их темељно. Када бих пренео нешто, узимао бих друге, читао их, читао, проучавао их. Шта је било то што ме је изнад свега одушевљавало у делима Светих Отаца Цркве Православне? То је био њихов склад, њихов чудесан и величанствен склад. Осамнаест векова, кроз њихова уста, сведоче о једном једнодушном Учењу, Божанском учењу!“

„Када у чистој јесењој ноћи, усмерим поглед ка драгом небу, засејаном са безброј звезда, тако разноврсних у величини, а и даље дају исту светлост, онда кажем себи; таква су дела Отаца! Када у летњем дану, бацим поглед на огромно море, прекривено различитим лађама са њиховим откриврним једрима, сличним белим крилима лабуда, лађе које плове под једним ветром, ка једном циљу, једној луци, кажем себи; таква су дела Отаца! Када чујем складни, вишегласни хор, у коме различити гласови у дивном складу певају јединствену Божанску песму, онда кажем себи; таква су дела Отаца!“

„И које сам учење пронашао у делима Отаца? Нашао сам учење, понављано од свих Отаца, наиме, да је једини пут спасења, непоколебиво праћење и слушање поука Отаца. „Да ли сте видели“, говоре они, „некога обманутог лажним учењем, пропадајући услед погрешног избора аскетског рада? Онда знај да се уздао у себе, своје разумевање, своја сопствена мишљења, а не учења Светих Отаца (В поука Авве Доротеја), из којих су састављена догматска и морална предања Цркве. Са овим Предањем, као непроцењивим имањем, Црква храни своју децу.“

„Ова мисао је послата од Бога, од Кога је сваки добри дар, од Кога је добра мисао почетак сваког доброг дела… Ова мисао ми је била прва лука у земљи истине. Овде ми је душа пронашла мир од таласа и ветрова. Ова мисао је постала камен темељац за духовно зидање моје душе. Ова мисао постала ми је звезда водиља. Почела је стално да ми осветљаван врло тежак и пун патње, уски и невидљиви пут ума и срца према Богу. Погледао сам у свет религије са овм мисли, и видео: узрок сивх грешки, састоји се у непознавању, заборавности, одсуству ове мисли.“

„Читање Отаца ме јасно уверило да је спасење у недрима Руске Православне Цркве несумњиво, нешто чега су религије Западне Европе лишене, пошто нису очувале цело, било догматско или морално учење Цркве Христове од Њеног почетка. Открило ми се шта је Христос урадио за човечанство, у чему се састоји пад човека, зашто је Искупитељ био неопходан, у чему се састоји спасење, омогућено Искупитељем, Спаситељем. Поучило ме да неко мора да развије, осети, види спасење у себи, без чега је вера у Христа мртва, а Хришћанство је реч и име без икаквог утиска! Учило ме да гледам на вечност као вечност, учило ме да се земаљски живот као припрема за вечност… Показало ми је да сва земаљска занимања, забаве, одликовања, признања су празне играчке, са којима се одрасла деца играју и у којима они губе блаженство вечности…

Све ово показују Свети Оци, са потпуном јасноћом у њиховим светим делима.“

Архиепископ Теофан завршава своју опомену и савет са овом молбом: „Браћо, нека ова добра мисао (да узмемо Свете Оце као водич), буде такође и ваша звезда водиља, у данима вашег земаљског ходочашћа на таласима животног мора!“

Истина ове молбе, као и надахнутих речи Епископа Игњатија, нису потамниле у деценијама које су протекле од када су изречене. Свет је отишао још даље у отпадању од Хришћанске Истине, и постаје чак много јасније да не постоји алтернатива овом путу спасења, већ само праћење бескомпромисног пута и истине који су нам Свети Оци предали.

Даље, ми морамо да прилазимо Светим Оцима, не само да би „учили о њима“,; ако им прилазимо само на том нивоу, онда нисмо у бољем стању од беспослених расправљача на мртвим академијама ове умируће цивилизације, чак и када су те богословије (академије) „Православне“ и учени богослови у њима уредно дефинишу и објашњавају све о „светости“ и „духовности“ и „обожењу“, али немају искуство, портебно да говорили право из срца жедним душама и уводити их у жељени пут духовне борбе; а ни због знања да откријемо фаталне грешке ових академских „богослова“ који говоре о Богу са цигаретом и чашом вина у руци; а ни ради храбрости да оптужимо одступничке „канонске“ јерархе за њихову издају Христа.

Морамо ићи Светим Оцима, са циљем, да постанемо њихови ученици, да примимо учење истинског живота, спасења душе, чак знајући да ћемо чинећи све то изгубити наклоност овог света и постати изгнаници из њега. Ако радимо овако, наћи ћемо пут из збуњујуће мочваре савремене мисли, која је заснована управи на одбацивању светог учења Отаца.

Наћи ћемо да су Свети Оци врло „савремени“ и томе што говоре директно о духовној борби Православних данас, дајући одговоре на кључна питања живота и смрти, којих се чколовани академици обично плаше – и када им се поставе, дају безопасне, површне одговоре која „објашњавају“ ова питања онима који су само радознали, али не и жедни за одговорима. Наћи ћемо право вођење код Отаца, учећи се понизности и неповерењу према нашој сујетној, светској мудрости, које смо упили из ваздуја ових убиствених, заразних времена, верујући онима који су угодили Богу, а не свету.

Ми ћемо у њима пронаћи праве очеве, који су тако у оскудици у нашим данима, када је љубав многих захладнела (Мат. 24:12) – очеве чији је једини циљ да своју децу воде ка Богу и Његовом Царству Небеском, где ћемо ходати и разговарати са овим анђелским људима у неисказаној радости заувек.

Не постоји ни један проблем у овим нашим конфузним временима, за који се не може наћи решење читањем Светих Отаца, уз пуну пажњу и дубоко поштовање било да је проблем секти и јереси, које обилују данас, или раскола и „јурисдикција“, било да је духовни живот под утицајем „харизматске обнове“, или суптилних искушења савременог задовољства и погодности; било сложених философских питања као што је „еволуција“ или отворених моралних питања аборуса, еутаназија и „контроле рађања“; било да је у питању рафинирано одступништво „сергијанизма“, које нуди црквену оргамизацију уместо Тела Христовог, или грубости „препорода“, који почиње „променом календара“ и завршава као „Источно–обредни Протестантизам“.

У свим овим питањима, Свети Оци и наши живи Оци који их прате, једини су наш сигуран водич. Епископ Игњатије и други скорији Оци, указали су нама, последњим Хришћанима, који Свети Оци су најважнији за читање, и у ком реду.

РУСКА КАТАКОМБНА ЦРКВА - БЕЛО МОНАШТВО

Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења.

У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће „сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени“, дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

Међутим, да је све време комунистичког „раја на земљи“ руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

У тим амбијентима деловало је тзв. „бело монаштво“, тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета. Прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест „о цркви које нема и граду кога нема“, односно да је познати инжењер у једном од комсомолских „невидљивих“ градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о богослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.

†††

У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се „Велики Петак“ руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског „Велика Охотка“; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.

Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити. Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном монаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.

У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов („Павловљев пас“). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено.

†††

Отац Николај Загоровски (у монаштву јеромонах Серафим) потицао је из старе осиромашене племићке породице одане Цркви. Његов отац Михаил био је ђакон. Међутим, Николајева мајка Параскева врло рано остала је удовица. Сама је подигла троје деце: Михаила, Ану и најмлађег Николаја. Параскева је била неписмена, али је знала значај образовања и на све начине настојала да децу ишколује. Михаил је завршио Богословију и уписао се на Духовну академију, али је због тешког материјалног стања није завршио. Убрзо је и умро од туберкулозе.

Николај је после уписа на Богословију почео да пише поезију, па је захваљујући литерарном таленту увек био међу најбољим ученицима. У старијим разредима професор руског језика организовао је позоришне представе. Тако је у младом Загоровском откривен изузетан комичарски таленат. Требало је само да се појави на сцени па да изазове буру смеха у публици. Његова слава изашла је из граница Богословије и један добро познати глумачки мецена понудио му је да постане члан његове трупе, са завидном платом. Међутим, Николајева мајка Параскева није хтела за то ни да чује, па се он покорио њеној вољи.

†††

Супруга оца Николаја, Јекатерина Ивановна, била је образована жена. Имали су двоје деце. Село у којем је он службовао као свештеник звало се Малижино. Када су му деца стасала за школу, преселио се у Харков и постао свештеник градске болничке цркве.

Као и на селу, отац Николај је и ту наставио да служи акатист пред иконом Пресвете Богородице и да држи проповеди. Није га узнемиравало што су у почетку тим службама присуствовале само две-три старице. Ускоро се његова слава као другог Хризостома (Златоуста) раширила Харковом. Мала болничка црква постала је толико претрпана да су зидови бивали влажни од људског даха. На литургији отац Николај држао је две проповеди, од којих је једна била посвећена Еванђељу за тај дан. Неко је једном рекао: „Баћушка данас није дуго говорио, само сат и по“.

Отац Николај Загоровски радио је на оснивању женског манастира, али тек што су припреме за њега биле завршене, избила је револуција. Тако манастир никада јавно није био отворен, али је тајно деловао. Једна од његових монахиња била је Јулијаша Ноздрина. Она је намеравала да се уда, али је једном приликом ушла у цркву док је отац Николај проповедао, па је то заувек решило њену судбину. Одрекла се свог женика, изабравши монашки пут. Када буде дошло време прогонства, отац Николај изабраће Јулијашу за своју страдалничку сапутницу.

Отац Николај често је организовао литије. У тим приликама окупило би се по неколико хиљада људи. Пред крај једне литије он се попео на једно узвишење и говорио народу. Рекао је да ће се молити за кишу, пошто је тада владала страховита суша.

Када су стигли на договорено место, људи су се распоредили у шуми око Киријашког манастира. Како цркве нису могле да приме у себе све ходочаснике, на једној шумској висоравни током читаве ноћи служено је свеноћно бденије. За све време до свитања јеромонаси су исповедали народ. Када је изјутра служена литургија, причесници су примили Свето Причешће из свих путира које је манастир поседовао. То је потрајало до поднева. Када је причешће окончано, отац Николај је рекао: „Сада ћемо служити молебан за кишу. Нека свако падне на колена и моли Господа док небеске сузе не почну капати на земљу“.

Људи су клекли, изненада, на ведром небу почели су се појављивати облаци; и заиста, на прашњаву земљу са, као сузе, почеле да капљу велике и тешке капи кише, подижући прашину на путу… Када је киша почела да пада, људи су у одушевљењу скоро оборили оца Николаја али јеромонаси су га окружили и повели ка манастиру. Сви су кренули у потрагу за склоништем. И тек када су сви пронашли заклон, проломио се страховит пљусак.

Након обеда, звонар је пришао оцу Николају и упитао: „Да ли наређујете да позвоним да се људи окупе?“ Отац Николај се замислио и погнуо главу, а затим рекао: „Позвони!“ Киша је падала као из кабла али тек што се огласило звоно које је позивало на повратак, престала је. Враћајући се кући у Харков, маса људи ходала је улицама певајући „Христос воскресе!“

†††

Временом, уз благослов оптинског старца Анатолија (Потапова), отац Николај је и сам почео да делује као старац. Потом је избила револуција. Јасно, већина људи окупљених око оца Николаја није јој била наклоњена, а његов утицај био је велики и далеко се ширио. Не узимајући све то у обзир, на самом почетку револуције бољшевици су га чак позивали и нудили му да са њима склопи одређени споразум. Захтевали су само једну ствар: да не држи никакве проповеди против комуниста. Нудили су му и новчану помоћ у злату за његову каритативну делатност. На овај предлог отац Николај је одговорио да служи једино Богу и никоме другом. Убрзо је ухапшен и послат у затвор.

Чим се прочуло да је ухапшен, кварт испред затвора испунио се корпама са храном. Док је био у затвору, све затворенике могли су хранити намирницама које су њему доношене. Видевши велику љубав народа према оцу Николају, власти су закључиле да ће бити боље ако га пошаљу изван Харкова. Предложено му је да напусти град и оде негде другде.

Отац Николај узео је Јулијашу са собом и упутио се у Петроград. Многе монахиње желеле су да му се придруже, али је његов избор мудро пао на Јулијашу – првенствено због његове безграничне оданости и крепког здравља. Шалећи се, говорио јој је: „Ти немаш главу, него ћуп!“ Заиста, она није разумела много ствари, али је била одана не само речју, већ и делом. И ко би могао поднети све оно што је она поднела?

Отац Николај и Јулијаша обрели су се у Петрограду. Једном приликом ушли су у цркву која се налазила недалеко од њиховог стана. Ту се нека опседнута жена бесно бацила на оца Николаја вичући: „Хеј, ти ћелави цмиздравче, јеси ли и овде дошао да нас мучиш?“ Људи који су стајали унаоколо нису знали шта да мисле, гледајући скромну појаву оца Николаја, одевеног у сељачку одећу. Ускоро су, међутим, осетили да онај кога посматрају ни у ком случају није обичан човек, упркос чињеници да је он као и сваки изгнаник настојао да остане у сенци.

Једног дана отац Николај лежао је болестан у постељи. Неко је позвонио. Јулијаша је отворила и угледала неколико Цигана на прагу. „Живи ли овде свештеник који прориче судбину?“ Одречно му је одговорила. „Али, нама су дали адресу: Бороваја улица, број 46″, рекли су Цигани. „Кажи оцу да су нам украли коња“. Јулијаша је отишла код оца Николаја и саопштила: „Дошли су неки Цигани, али ви их не можете примити. Неко им је украо коња. Ако их примите, ми смо изгубљени. Не смемо никога примити“. „У реду“, сложио се отац Николај, „не можемо их примити; ништа зато, реци им да коња потраже код комшије“. После неколико дана Цигани су се поново појавили, али овога пута са врећама пуним дарова. Коња су заиста пронашли код комшије.

Отац Николај никуд није ишао осим у цркву. Изненада је дошла нека жена преклињући га да њеној пријатељици, која је била на самрти, да Свето Причешће. Противно свим својим правилима, отац Николај се спремио и пошао, поневши са собом многопоштовану икону Мајке Божје „Изгубљених потраживања“. У једном поткровљу на постељи је млада жена лежала у несвести. Са усана јој је текла крвава пена. Двоје деце горко је јецало. „Децо“, рекао је отац Николај, „молите се Мајци Божјој, Она ће чути ваше молитве“. Пред иконом коју је донео започео је молебан са акатистом. Сузе су у потоцима текле низ лице оца Николаја; дословно је био мокар од суза. После молебана, рекли су му: Али, баћушка, ви нисте читали молитве за исход душе!“ „Није ни потребно“, одговорио је. Убрзо су захвална деца дошла оцу Николају и даривала га цвећем и ретким везеним појасом какве су обично носили свештеници у Русији. Након тога стигла је и сама исцељена жена. Мада је током молебана била у несвести, ипак је осетила како се на њу спушта животворна сила. Постала је одана духовна кћи оца Николаја за све време док је живео у Петрограду.

Још један случај сведочи о прозорљивости оца Николаја Загоровског. Он и Јулијаша морали су да потраже нови стан, јер је код њих почело да долази много људи. Пронашли су једно згодно место. Јулијаша се охрабрила и радосно рекла: „Баш лепо! Овде ћемо, баћушка, ставити ваш кревет, а овде сто!“Отац Николај је пребледео и ништа није проговарао. Коначно се окренуо према домаћици: „Реците нам шта се овде догодило?“ Испоставило се да се ту обесио један агент тајне полиције. Тај стан нису унајмили.

†††

Године 1930. отац Николај ухапшен је и затворен у Петрограду. Његов боравак у том граду окончао се у чувеној „Светој ноћи“, како су је називали верујући, кад је током једне једине ноћи 1932. ухапшено пет хиљада људи најоданијих Цркви.

Затвор је био толико претрпан људима да је несрећни свештеник девет дана престајао на ногама. Тада се неки разбојник сажалио на њега и уступио му место испод стола, где је могао лећи на под. После тога отац Николај је упућен у Соловке. Његова матушка, заједно са верном Јулијашом, пошла је на дуго путовање да би га посетила. Када су стигле и када им је дозвољено да га виде, пришао им је обријан и изнурен.

Након боравка у Соловкама, отац Николај је, заједно са осталим затвореницима, упућен на далеки север. Пешке су прешли тундру, корачајући с брда на брдо. Мучили су их и комарци. На једном месту преноћили су у напуштеној капели. Пробудивши се, отац Николај је приметио да је спавао под иконом „Изгубљених потраживања“. То га је неизрециво охрабрило и осетио је да се налази под заштитом Царице Небеске. Једино је он стигао до одредишта: остали нису преживели, помрли су на путу.

Јулијаша, одана као и увек, ни ту није напуштала оца Николаја. Стигла је до њега путујући сама у вагону и носећи корпу са храном. Путовала је хиљадама километара. Пут је водио кроз тајгу. Често ју је наткриљавала поларна светлост која се искрила на небу. Сам Бог ју је чувао, тако да је безбедно путовала.

На оца Николаја мотрили су стражари, али Јулијаша није клонула духом. Ословила би војнике обративши им се са „Вањка“ или „Детка“, потапшала их по леђима и подсетила их на њихове сопствене мајке. „То је мој ујак“, говорила им је, „кад сам остала сироче, он ме је прихватио и одгајио. И ви имате мајку – сетите се ње. Пустите ме да одем и једем са својим ујаком“. Издата је дозвола и отац Николај је дошао да обедује са Јулијашом.

†††

Кад је отац Николај окончао издржавање казне, било му је дозвољено да живи било где изузев у харковској провинцији. Посматрајући мапу, запазио је да је Харкову најближи град Обојан, у Курској провинцији. Тамо су се упутили возом. Причали су о томе да, кад изађу из воза, не знају шта им је даље чинити. Њихов разговор ослушкивала је нека скромно одевена жена, која је путовала са њима. Рекла им је да је супруга једног прогнаног свештеника и да му је кренула у посету. Брижљиво осматрајући, открила је у оцу Николају лик истинског свештеника. Поверила им је да у Обојену постоји тајни манастир и дала им адресу.

Када су стигли тамо и позвонили, монахиња-вратарка у грађанском оделу им је отворила. Мислећи да траже преноћиште, одлучно им је рекла да је то немогуће; и оне саме су се скривале и, уколико би почеле да примају намернике, привукле би пажњу на себе. „Свеједно, ипак ви реците игуманији за нас“ захтевао је отац Николај. Игуманија је брзо изашла и пријатељски их позвала да поделе обед са монахињама. Шта се догодило?

У ноћи уочи њиховог доласка у сну јој се јавио свети Серафим из Харкова долази код тебе; прими га“. Отац Николај бризнуо је у плач: „Ја сам отац Николај“. У ствари, за време боравка у Соловкама тајно је пострижен у монаха и добио име Серафим. Није се надао да ће се икада вратити у свет и да ће му се живот продужити, па је у тајности примио монашки постриг. У то време Јулијаша то није знала, али касније, када су боравили у Обојану и док је отац Николај служио литургију, чула га је да, док узима Свето Причешће, себе назива „јеромонах Серафим“.

У Обојану нису дуго тражили стан. Отац Николај није никад излазио преко дана већ само ноћу, да би удахнуо мало свежег ваздуха. Литургију је служио свакодневно. Проскомидија, са бескрајним помињањем живих и мртвих, трајала је сатима. Понекад су ноћу долазиле сестре из Харкова и на тај начин он је управљао њиховим тајним манастиром.

†††

Јулијаша је у Обојану живела у потпуној послушности оцу Николају. Он ју је постригао у монашки чин са именом Магдалина. Запослила се у болници као чистачица. А онда, неочекивано је изашао декрет да свако ко је био полуписмен мора полагати испит у складу са десетогодишњим школским програмом, или ће бити отпуштен. Отац Николај почео је да даје часове Јулијаши. Написао јој је састав под насловом „Јутро на селу“ и рекао да га понесе са собом на писмени испит и препише када буду задали тему. Тема која је задата била је баш „Јутро на селу“. За усмени испит отац Николај јој је препоручио да научи напамет једну песму. „Када буду питали ко зна ти подигни руку“. И заиста, питали су баш ту песму и Јулијаша је била једина која ју је знала напамет. Са математиком је било компликованије, јер је отац Николај и сам био врло слаб математичар. Отворио је уџбеник алгебре и показао страну коју је Јулијаша имала да научи напамет. На испиту су тражили баш нешто са те стране. Јулијаша је прошла „десетогодишњи план“ и од чистачице унапређена у болничарку.

†††

Избио је Други светски рат. Из болнице у Обојану неколико чланова медицинског персонала упућено је на фронт и Јулијаша се налазила међу њима. Требало је да отац Николај остане сам – стар, болестан, неспособан за рад, измучен затворима и прогонима… Медицинско особље налазило се на платформи железничке станице. Свакога су прозивали по имену и смештали у воз. Једино није била прозвана Јулијаша… Воз је отишао… Јулијаша се журно упутила кући. И шта је видела? Отац Николај се молио. Простирка на којој је стајао била је сва мокра од његових суза.

Немци су заузели Обојан, а војници су распоређени по кућама. Кућица у којој је боравио отац Николај такође је заузета. Био је принуђен да спава на поду. Међутим, немачки војници били су толико потресени изгледом овог старца, који је непрестано стајао на молитви, да не смо да му нису одузели кревет, него су чак и обућу изували када би улазили у његову собу да га не би узнемиравали док се моли.

†††

Ускоро је болничким колима одвезен кући, у Харков. Ту је отац Николај обављао службе којима је присуствовао велики број људи. Рат се приближавао крају. Почело је повлачење Немаца. Отац Николај одлучио је да оде на Запад јер, како је рекао, није више имао снаге да се поново суочи са бољшевицима. Прелазећи границу своје отаџбине, горко је зајецао. Међутим, већ га је очекивала небеска отаџбина. Његов живот у телу се прекинуо када је стигао у Перемишл. Имао је инфаркт, па је смештен у болницу, где је поживео још неколико дана. Умро је у предвечерје, пред празник Покрова Пресвете Богородице, 30. септембра, односно 13. октобра 1943. године.

Све се догодило управо онако како је описао у једној песми, написаној двадесетак година раније, у време док је боравио у Петрограду, на самом почетку револуције. У тој песми описују се последњи топли дани ране јесени.

Цвеће је престало да цвета,
А јесење лишће већ пада на земљу.
Умирућа природа немоћно се осмехује
И заједно са њом и свештени песник
Окончава своје последње овоземаљске дане.
Тако се и догодило.

Преузето из књиге Нови светитељи руских катакомби Иван М. Андрејев и јеромонах Серафим Роуз, Отачаство, Краљево, 1996.

НЕ ЕКУМЕНИСТИЧКО СВЕТСКО,,ПРАВОСЛАВЉЕ"

   

                                           Манастир Нови Стјеник

 

Манастир Нови Стјеник није у саставу званичне Београдске Патријаршије ткз. СПЦ из многих разлога од којих је највећи и најозбиљнији свејерес екуменизма која се у СПЦ активно већ деценијама спроводи потпуно јавно и речју и делом. Манастир Нови Стјеник припада Српској Истински Православној Цркви (СИПЦ), и налази се под архијерејским старањем Његовог Преосвештенства Вледике Акакија, епископа Утешитељевског.

 

 Светска историја, уопште је непрестана борба – битка између два непомирљива религиозна – политичка принципа: теократије и сатанократије. Та немилосрдна борба два табора кулминирала је 1917. године, доласком на власт сатанократије која се устоличила на рушевинама руске теократије.
Уклоњен је онај који спречавао експанзију Тајне безакоња – последњи богољубиви помазаник Божији православни цар. Тајна безакоња, о којој је још говорио апостол Павле да је већ у то апостолско време она почела да дејствује, се незаустављиво ширила. Док је пре 1917. г. правила само делимичне провале у живот православних цркава, у наредних 10 година она се увукла у само срце њене спољашне организације, уклањајући последње побожне владике и водећи помесне аутокефалне Цркве ка отпадању од истине. То је довело до појаве покрета отпора званичним, палим Црквама, који је постао познат као „Истински Православна“, односно „Старокалендарска“ или Катакомбна“ Православна Црква, насупрот њиховим псеудо – православним или новокалендарским или „надземним“ официјелним пандамима. Најважније међу њима биле су Истински Православна или катакомбна Црква Русије, Истински Православне или Старокалендарске Цркве Грчке и Румуније и Руска Загранична Црква. Тако је за разлику од спољашњег јединства, богатства и бројности Црква православног хришћанства из 1914. године, данас пред нама слика њихових малих, и споља прогоњених остатака.
Почетком XX века појавила се подела, за коју се сада већ може рећи да је до краја остварена: од Православне Цркве одвојило се такозвано "светско" или "екуменистичко православље" – изгубљена је веза са Црквом Светих Отаца, Светих Сабора и Светог Предања, а псевдо - црквену структуру прожеле су упропашћујуће јереси екуменизма, модернизма и сергијанства. Основу "светског православља" у суштини чини јерархију која је одступила од Христа, и која за собом одвлачи људе који се сматрају православнима, али не знају шта је заправо Православље. За те људе, који су светоотачко учење о Цркви заменили римским папизмом или протестантизмом, значај епископа се своди пре свега на функцију црквеног администратора, или на улогу некаквог ауторитета који је недодирљив за било какав људски суд, и у коме је – само у њему (!) – садржана Црква. По светоотачком пак учењу, израженом код св. Максима Исповедника, Црква се састоји "у правом и спасоносном исповедању вере", и сходно томе, у сваком човеку – носиоцу те вере. Ипак, без епископа нема Цркве и зато док постоји Црква на земљи, постојаће и православни епископи. Како поступати ако је Црква услед неких разлога (смрт или отпадање од Цркве) остала без свога епископа, а православних епископа у близини нема, или општење са њима није установљено? У том случају Црква може привремено, до присаједињења конкретном православном епископу, да помиње "сво епископство православних". Тако су на пример у XIII веку приликом смене Константинопољског патријарха све до избора новога монаси и клир патријаршије помињали "сво епископство православних", а у грчкој Италији од X до XVI века Црква је такође помињала само епископство у целини .
Истинска Православна Црква која се одвојила од одступника, тврдо чува православно учење о Епископу и Цркви које је део Св. Предања. Ми хоћемо да будемо верна чеда наших Св. Отаца, учитеља Православља, и да живимо управо у оној Цркви, у којој живе св. Апостоли, св. Пророци и Мученици и сви Свети, зато нећемо ићи са одступничким " православљем" овога света, које дрско гази црквено учење и исмева се са светима. Нећемо ићи са такозваним "патријарсима", са њиховим јерархијама и "духовним старцима" који их подражавају, са заблуделим пастирима и народом, јер смо научени од светих да постоје два пута – пут живота и пут смрти, пут светлости и пут таме, пут Св. Отаца и пут одступника и јеретика, "прогонитеља добрих, мрзитеља истине и љубитеља лажи". Нека нам Свети Оци буду путовође на царском путу Истинског Православља!

Међу савременим православним хришћанима колико је оних који имају храбрости да побегну од злославних екумениста и да се одвоје од општења са њима? Врло мало. Заиста, стадо Христово је одувек било мало! Мало стадо. Сви који су остали верни сведоци Истине у свету су убоги духом – непросвећена гомила, незналице Закона, са својим страстима и разногласицама, са својом умном ограниченошћу. Верова ли ко у Њега од главара или од фарисеја?, - питају екуменистички књижевници – Него народ овај који не зна Закона, проклет је! (Јн. 7,48-49). Који је богослов, реците ми, постао истински православан? Који је професор факултета постао истински православан? Ко је од данашњих савремених беспрекорних епископа постао истински православан? Не, ни један мудрац, ни један силни овога света није следовао за непросвећеном гомилом истинских православаца, за тим „малим бројем“ галилејана, који ударајући у клепало, као што је то некада чинио Ноје, како би позвао животиње у ковчег – вапију: Београдска патријаршија налази се у пуној сагласности са екуменистичким јеретицима, најмрскијим синкретистима Атинагором и Димитријем и Вартоломејем и лажним патријарсима црвене сергијанске Московске Патријаршије: Алексејем I, Пименом, Алексејем II и Кирилом. Погледајте, како унаоколо људи мирно пребивају на својим местима, „благоразумно“ се причешћују, венчавају и крштавају у великим велелепним храмовима. И погледајте колико их је много – знаменити људи, интелектуалци, свештеници, учени епископи, старешине, књижевници, фарисеји, законици. Па шта рећи, зар се сви они налазе у незнању, и зар само истински православни знају све? Истински православни може бити и да ништа не знају, но знају једно – да се они налазе у сагласности са Новомученицима, Исповедницима, Оцима, Пустињацима, древним Мученицима и Апостолима. Шта се њих тиче што их је мало, јер гле истинити хришћани одувек су били малобројни. Шта се њих тиче што су немоћни, јер гле и Апостоли су били немоћни. Њих не брине то што су неуки, јер гле и сам Христос је такође био неук. Они воде борбу само ради једног – како да сачувају верност Православљу, како да остану у Цркви и како да уђу у Ковчег. А што се тиче екуменистичких и новаторских учитеља, који производе тако дубоки утисак на своје ученике и на сву ту масу парохијана и монаштва који се налазе у званичној „цркви“ која је распрострта по целом свету и призната од света, на то истински православни одговарају заједно са Светим Теодором Студитом: „Онај који се потруди да угоди Богу има предност над хиљадама оних који се хвале својом саможивошћу. Ко пак од оних који здраво мисле не жели пре да буде у броју неколицине који теже да стекну спасење идући тесним путем, него ли у броју многих који широким путем иду ка пропасти? Ти пак, ако ти је по вољи, дај предност великој већини дављеника наспрам Ноја који се спасава, а мени дозволи да са малобројнима уђем у Ковчег“.