БЛАЖЕНСТВА - Св.Владика Николај

Христова беседа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо целом свету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.

До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је реч о 10 Божјих заповести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завет, већ да их испуним. Новозаветни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у Цркви и кроз Цркву - као заједницу верних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,

Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,

Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,

Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,

Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,

Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Под синтагмом сиромашни духом подразумевамо прву хришћанску врлину: смерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смерни људи су они који, прожети чврстом вером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уздања у Њега као јединог Спаситеља душа и тела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозаветни пример Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.

Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у телу провео дајући нам пример смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велелепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свет и свему свету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповеди Својих Апостола. На њиховом примеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји грех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сеју зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и греха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени на вечну усамљеност и презир и на овом свету и у вечности.

БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овде подразумева искрено покајање за учињене грехове. Више пута смо  наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање речима није довољно. Као и у свему нашем односу према свету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповедање своје вере и фарисејски однос према Божјим заповестима је грех и лицемерство, те такво исповедање вере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повређени због удаљавања од Бога, а сваки грех нас одваја од Бога. Погрешна су она веровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гресима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли грех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелепих примера покајања, од којих је, свакако, најлепши пример Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осети.

Псалмопевац Давид испевао је најлепше песме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завету имамо записан пример грешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најлепши пример и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље речима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, следећи пример свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују речима: "Боже, не узми им ово за грех!" И многи мученици за веру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и саветује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји грех гнева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наследити земљу, а за гневне и злобне је припремљен вечни бездан и тама.

БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свету познат по делима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увек имао Христове речи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)

Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако како и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сетимо се оних Христових речи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и грехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вере. С друге стране, сама вера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

 "Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дело, пре него се материјализује кроз телесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске речи нас на то упућују: Добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дела ће бити таква. Несавесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих грехова и сваког робовања сатани, ми своје тело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага греха стоји христолики човек, ма како он био замазан силним гресима, и не чудимо се овоме, него верујмо да је сваки човек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вернима спасоносним речима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим речима, седмој Христовој моралној заповести која гласи:

БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим речима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вернике да нити једну реч, нити једну реченицу смемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дела. Тако и ове Христове риечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: 

(1) као о престанку рата и, и одсуству физичких немира, али и 

(2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом.  Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

  

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осетио. Можда је најближе осећају које диете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свет са собом не урачунавши им грехе њихове и метнувши у нас речи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)

Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исејавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и после своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исејавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свету.

Ево о каквом се миру говори у Христовим заповестима!

БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.

У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним делима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених неверника и иновераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових следбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове речи. Један од тих мученика за своју веру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савет и наше најјаче оружје у свету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ

Осмо и девето Блаженство чине једну целину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дела његова зла... а доћи ће вриеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за веру православну говорили смо, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога света, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на време не ишчупа из срца, може донети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и саветовање својих ближњих благом речју и личним приером. Па и када страдамо, ми треба да будемо пример својим мучитељима и њиховим наследницима, јер давно је речено да крв мученика за веру постаје семе за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Сведоци смо много примера кроз историју за ово што је речено. Сетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповеда своју веру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угреје онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову веру и видећи венце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповедио веру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако пре није био хришћанин.

О КОСОВСКОЈ КЊИЗИ И КОСОВСКОЈ НАУЦИ

О задужбинарству нашег народа, његoвом свечарству, преданости вољи Божјој, витештву, милосрђу и нежности.

Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља.

Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима Божјим, које су они свечарски славили као и ми.

Да се поклонимо светим витезовима косовским, који на позив честитога кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико година журише на позив истог честитог кнеза на Косово Поље Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за крст и слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности.

Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојним овог великог времена. Две су врсте горчине и две су врсте слабости, једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља а друго је од нејединства браће изнутра; и ово друго је опасније.

Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква вечни извор и блажења и освежења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи, у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу обраћао? Заиста, нигде боље него над гробом његовим, у светој Раваници његовој, које сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви!

Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклоњење без покајања. Бити поклоник а не бити покајник, то не значи бити поклоник, него турист. А ми смо далеко од тога да овај 550 Видовдан прославимо као туристи.

Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије. Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву за то царство. Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи, и дели венце славе. Видовдан тражи покајнике.

Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици. Да заједно са вама отворимо староставну Књигу Косовску и прочитамо још једном лист по лист Науку Косовску.

 

МАНАСТИР  РАВАНИЦА

Задужбинарство

На првом листу пише: Задужбинарство. — Све за душу, душу низашто. То је хучна баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе. Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тог убеђења, пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не позвери. Поред других задужбина оци наши и преци после првог Видовдана стројили су многе дивотне цркве, у славу Божију, на корист своме народу и за спасење своје душе. Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница најдрагоценија.

Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до данашњег дана. После Светског рата, само за последњих двадесет година, наша земља украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових двадесет година него за сто ранијих година.

Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност неко културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву културу.

Гле, жеђ човечанства у наше време није за културом него за душевношћу. А душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за душу.

Читајући овај први лист Косовске Науке ми се испуњавамо љубављу према нашем славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане многе културе, а није нам познато ни једно гробље где је душевност насилно закопана а да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она мора постати идеал свих народа у свету.

Свечарство

Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске Науке пише: Свечарство. Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре 550 година. А пре двадесет година српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у народу Светосавском. Ни један народ у свету не слави толико свеце Божије колико српски народ. Има ли томе разлога? Има, и то крупног.

Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних, грабежника и убица. Међу свецима Божијим нема таквих. Они су сви богољубиви, човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божији и пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји. Бољи од најбољих; кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот светог Лазара.

У Књизи судбе проречено је, да ће последње царство у свету бити царство светаца Божијих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци Свевишњега преузети царство на век века. Дубоки смисао свечарства код нашег народа јесте вера у ово пророчанство. И најузвишенији идеал нашег народа јесте свети човек, т. ј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете; испуњен љубављу према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног напредног и спасоносног идеала, библијског и пророчког, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан од надувених земаљских величина, морати прихватити и усвојити.

Преданост вољи Божијој

 

На трећем листу Косовске Науке пише: Преданост вољи Божијој.

Спаситељ света научио нас је да у Оче наш говоримо Богу: Да буде воља Твоја! И у Својој молитви под голготом Он је рекао: Оче, нека буде не како ја хоћу него како Ти хоћеш. Честити кнез Лазар колебао се у Крушевцу, коме царству да се приволи, земаљском или небесном; којој вољи да се покори, људској или Божјој. Најзад се приволео царству небесном и покорио се вољи Божјој. То је пресудно утицало на ток светске историје.

До данашњег дана наш народ говори: воља Божја! И кад се неко роди и кад неко умре, народ каже: воља Божја! И кад успева и кад страда и пада, воља Божја! Што је од Бога, слађе је од меда.


Покорност вољи Божјој идеал је нашег народа. Све зло у наше време долази отуда што свак свакоме хоће да наметне своју вољу; што се о вољи Божијој тако слабо води рачуна као да она и не постоји. Међутим, свака људска воља, која је супротна вољи Божијој, јесте зла воља. Од зле воље пати човечанство, и патиће све дотле докле се не буде потпуно покорило Божјој вољи, онако као Лазар и његови витези; онако како Лазарев народ мисли и говори. Покорност вољи Божјој, тај идеал нашег народа, мора кад тад постати универзални идеал човечанства.

 

Витештво

На четвртом листу Косовске Науке исписана је реч: Витештво. Никад наш народ није сматрао витештвом кад јачи човек победи слабијег човека или кад неки обесан и силан народ раскопа огњиште и уништи слободу неког малог народа. Витештво је кад слабији у одбрану неке правде победи јачег. Марко Краљевић исповедао се и горко кајао што је једну жену Арапку убио. То није било витешко дело. А витешко дело Марково било је кад је насилнике победио: Арапина са три главе и Мусу са три срца.

Витештво је увек жртва. Оно није везано за спољашну победу нити пораз. Косовска војска пошла је на жртву. И она се сва жртвовала. Битку је изгубила али победу није изгубила. Тело је изгубила али душу није изгубила. Земаљско је царство пало али је небесно остало. Азијска поплава захватила је само приземље, а високи чардаци остали су недирнути.

Витештво, схваћено као одбрана правде, као жртва за истину Божју и као заштита нејачи, идеал је Косовски, идеал нашег народа до данашњег дана. За таквим идеалом вапије данас цео свет. И кад тад такво витештво мораће постати идеал целог рода човечјег.

Светиња

 

ЋИВОТ СА МОШТИМА  СВ. ЦАРА ЛАЗАРА

На петом листу Косовске Науке пише: Светиња. Будите свети јер сам Ја свети, заповедио је Бог Створитељ. И наш Свети Сава имао је за програм, да српски народ учини светим народом. Он није ограничио светињу само на цркву, нити ју је затворио у зидине богомоља. Он није желео само свету цркву него и свету просвету, свету културу, свету династију, свету власт, свету војску, свету државу, свети народ. То је света војска, сва у ореолу светиње; војска која се борила за светиње народне, за светиње хришћанске, за светиње европске.


Ако неко пита, какав је данас идеал масе нашег тежачког народа, може му се одмах дати поуздан одговор: Светиња. Народ свим срцем жели свету цркву, свету школу, свету културу, свету династију, свету власт, свету државу и – свету војску. Да, и свету војску. То јест, војску која није пљачкашка, ни отмичарска, ни насилничка, него витешка одбрана истине и правде Божје и – кад треба – витешка жртва за истину и правду Божију. Народ после Косова није кукао за изгинулом војском на Косову, него је саставио и изрекао свој суд:

"Све је свето и честито било,
И миломе Богу приступачно"

Докле такав појам свете војске не уђе у срце и разум свих народа, ја не видим како ће се свет одбранити од варваризма, рушења. и пропасти.

Милосрђе и нежност

На шестом листу Косовске Књиге насликан је лик витешке девојке, Косовске девојке. Тај лик показује нам: идеал милосрђа и нежности.

На седмом листу описан је лик витешке мајке, Југовића мајке. Тај лик нам показује јачину и храброст једне хришћанске и српске мајке.

Да ли овде да прекинем или да продужим? Косовска Књига има још много листова. На свима њима исписани су у појединостима узвишени идеали нашег народа и престављени на стварним, историјским личностима.

Не можемо све прочитати у један мах оно што је народ читао пет стотина година. Књига је врло велика, врло дубока, величанствена, као неко пето Јеванђеље. Прекинимо овде, да би наставили други пут.

Но посмотримо још само последњи лист. Док су сви остали листови исписани црвеним словима по белом пољу, онако календарски, светачки, дотле је овај исписан тамним словима по црном пољу. Волели би да га не читамо, али морамо. Хтели би да га истргнемо и бацимо у огањ, али се не да. На овоме листу пише: Издаја.

Три Вука

У историји српској забележена су имена три издајника, сва тројица са именом — Вук. Кад је Свети Сава уређивао трећу власт у српском народу, Вукан се јавља као издајник. Кад се Лазар борио на Косову Вук се јавља као издајник. Кад је Карађорђе водио устаничку борбу, Вујица се јавља као издајник. У одсудним часовима сви ови вукови показали су се као лисице.

Но сви пресудни догађаји у историји света имали су своје издајнике. Прототип свима њима јесте онај Јуда који је Бога издао. Не може ни бити нико издајник свога народа и правих народних вођа ко најпре није постао издајник Бога.

Да ли је велики господин Вук издао на Косову свесно или несвесно, то је безразлично. Без сваке сумње, пре него што је издао свету војску Косовску он је морао издати народне идеале у души својој. Морао је избацити из своје душе народне идеале, и на место тих, светих и небесних идеала, испунити душу своју земљом.

Ја не верујем, да у Југославији данас има свесних издајника. Али се бојим, да их има несвесних

То су они који теже да Косовску идеологију одбаце, Косовску Књигу поцепају, Косовску Науку погазе.

То су они који без страха Божијега стварају раздор у народу, да би се они истакли као судије међу завађеним, ради труле славе и труле добити.

То су они код којих је самољубље јаче од љубави према народу, од љубави према Србима и према Хрватима, од љубави према Краљу и Отаџбини.

То су они који личе на великаше пред Косовском битком, на великаше који су дробили царство на комаде и отимали се о власт и част док је азијски султан стајао на граници са својом фанатичном војском.

То су они за које је часни крст сувише тешко бреме а слобода златна сувише крупна монета.

Ми их не можемо именовати по имену као што је Милош именовао Косовског издајника на царевој вечери. Можда се и они сами не осећају као издајници. Таква им је школа; тако васпитање, супротно косовској Науци.

Али пре него што падне клетва Краљева и клетва народна на њих и на децу њихову ми их позивамо на покајање. У име Светога Саве, и у име Косовских витезова и у име српског народа ми их у овоме драматичном часу светске и наше историје позивамо, да се покају. Да промене своје мисли и своје срце. Да се поврате народним идеалима. Нека почну зидати где руше, и мирити где завађају, и уздизати где обарају.

Нека обрадују и нас и сав народ југословенски својим покајањем и повраћајем на прави пут. Па онда нека заједно с нама пођу, да у духу и мислима честитамо крсну славу честитоме кнезу. Нека заједно с нама, у духу и мислима, вечерас поседају за трпезу кнежеву, само сви ближе Милошу него Вуку.

У дну софре, на последњем месту, седео је први витез Косовски! Каква красота и величина у скромности! Ево најпотребније поуке за наше дане и наше људе. Ево једног нарочитог листа Косовске Науке, који у мало нисмо заборавили, а који је нашем охолом времену неопходан као ваздух.

Ево сјајног примера, на коме се и у нашој историји, у њеном најдраматичнијем чину, обистинила она реч Христова: Многи ће бити први – последњи, а последњи – први.

КОСОВСКО ПРОРОЧАНСТВО

Господ прихвата све који падају, и исправља погнуте

(Псалам 145,14)

Васкрсења не бива без смрти,

Већ вас виђу под сјајним покровом,

Јест, народност ђе је васкрснула, -

Бјежи грдна клетво с рода,

Завјет Срби испунише.

(Горски вијенац)

…За кога су наше победе изненађења? За онога само ко није упознат са прошлошћу и душом народа српског и са великим пророчанством, које је неколико столећа час тињало час буктало у тој души.

Какво пророчанство! Пророчанство о крајњем тријумфу народне правде, пророчанство о Васкрсу, и слободи, и величини. Косово је дало зачетак томе пророчанству, зачетак и оправдање. Онај ко буде писао историју садашњих великих победа наших неће ништа разумљиво ни разумно написати, ако се не обазре на Косово и не удуби у пророчанство народно коме је Косово дало задатак.

Косовски пораз значио је за народ српски свршетак једног бурног дана и почетак једне мрачне и жалосне ноћи. Но, народ не би могао преживети једну тако дуготрајну ноћ, да није имао ма и један зрак светлости. Један зрак светлости он је имао, то је била вера у Бога и себе и нада у будућност, то је било пророчанство о дану усред тамне ноћи.

- Свануће један дан, велики као Видовдан, но светлији од Видовдана.

… Ко је најпре исказао то пророчанство? Узалуд ћете испреметати сву историју, нећете сазнати. То и није пророчанство једнога човека но целога народа… Однекуда иза овога света…дошао је као поветарац шапат души народној: „Истрај, нећеш пропасти!“

Ко је дао народу поробљеном ово пророчанство у ноћи? Онај исти који је дао и петлу способност да сваке ноћи у одређено време навести дан. Онај исти који је младој ласти дао способност да ненаучена спрема гнездо за још неизлегнуте птиће.

Ко је дао робовима пророчанство, од кога су робови живели?

Онај Који живот даје.

На Косову је војска српска била саломљена. Цар посечен, војводе изгинуле. Неколико слугу вратило се са празним коњима својих господара. Те слуге су шапатом разносиле причу о двема стварима, које су видели, о погибији и о нечувеном јунаштву српском. Земља се завила црнином, земља се српска залила сузама.

- Зашто плачеш, мајко? Питао је син.

- Плачи и ти, сине, одговарала је мајка сину, љубећи га, плачи и радуј се; отац ти је погинуо, но погинуо као јунак.

Погинуо је као јунак – у тим речима лежало је пророчанство. Ниједан народ не завршава своју историју јунацима. И најснажнији народ може падати и губити, као устајати и добијати. Падање и устајање, губљење и добијање – то је историја једнога народа на овом земаљском игралишту. Но, снажан народ показује се јунак при падању као и при устајању. Снажан народ може да покаже веће јунаштво при своме паду но слаб народ при своме устајању; снажан пада сам и устаје сам, слаб пада, наслањајући се на другог и устаје наслањајући се на другог.

Народ који при своме паду покаже Обилиће и Југовиће, уписује се у живе, иако изгледа мртав. Пад тога народа не значи смрт. Суво дрво се ломи, сирово само савија.

… Но, косовско јунаштво је још уоквирено у нимбус небесне правде. Цар Лазар је пао с коња, и у великом окршају глава му је одсечена. Ноћу, када је тишина већ завладала испод погледа звезда, царева глава је засветлела и обасјала цело поље и својим сјајем везала кобно поље са Божијим престолом на небесима. То је светлела Лазарева правда.+ + +

- Зашто је погинуо цар, мајко? питао је син.

- Не питај много, сине. Зато што се приволео Царству небесноме, Царству истинске правде. Зато је погинуо праведни цар.

Приволео се Царству небесноме – томе је лежало друго пророчанство. Ко год се икада приволео Царству небесном, тај је и у пропасти својој носио победу. Ко год је умирао за небесну правду, правда је његова живела… и њега васкрсавала. Јаче је небо од земље. Земаљска правда односи кратке и брзе победе; дуготрајна и крајња победа припада правди небеској. Правда је небеска спора али достижна. Правда небеска захтевала је највећу жртву од цара Лазара и његовог народа, и та жртва је принета. За ту жртву правда небесна предвиђала је у далекој будућности правду намученом народу.

Ми смо, браћа, сведоци те награде Лазаревој правди, награде која је тек сад дошла. Дошао је, гле, дан велики као Видовдан но светлији од оног Видовдана. Дуго и упорно прорицан је овај дан. Све се је било изгубило, изузев вере у ово пророчанство. Сва блага народна била су прешла у руке освајача, народу је остало само једно благо, којим је живео, и то једно благо није било ни сребро ни злато, ни наџаци ни буздовани, но пророчанство о једном великом дану, великом као Видовдан, но светлијем од онога…

Ништа осим тога пророчанства и службе тиранима није имао отац да остави сину, нити поколење поколењу, нити столеће столећу. Увек једно исто: једна тамна ноћ са једним зраком светлости, који је на једној страни осветљавао Лазара и Милоша, а који је на другој страни ишао у недоглед.

+ + +

У тамној ноћи, син је питао оца: – Зашто робујемо тако дуго, оче? – Због греха, сине – шаптао је отац. – Оће ли наше ропство бити вечито, оче? – Неће, сине. – Шта ти је доказ за то, оче? – Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво. И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под теретом ропства.Робље презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира:

- Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан?

- Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од (оног) Видовдана.

- Где то пише, оче?

- На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош. Лазар се приволео небесној правди која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно.

И робље је одлазило на службу и у патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима.

Столеће које је долазило, питало је столеће које је одлазило:

- Шта ми остављаш у наслеђе?

- Ропство и наду, био је одговор.

- Какво ропство? питало је ново столеће.

- Ропство теже од пакла, био је одговор.

- Какву наду?

- Наду у остварење пророчанства народног о једном дану великом као Видовдан, но светлијем од (оног) Видовдана.

Мајка је успављивала сина у колевци песмом о пророчанству, коме су доказ Лазар и Милош.

Народни певач је напрезао своју лиричну душу да потврди старо пророчанство из књига староставних, од којих је једна била Косово поље, исписана јуначком крвљу, а пунктирана главама војводским.

Многобројни манастири Немањића, зидани по најнеприступачнијим местима, служили су не само за збегове, но и као пророчанство будућности.

Народна поезија из доба ропства и није ништа друго до опевано народно пророчанство…Песма је доказ наде и вере, песма у злу јесте пророчанство…Наш народ је певао у најтежем ропству, зато што је био далеко од помисли да је то ропство крај његове историје, и што је живео с вером да је његово ропство само један мост између два велика дана. Један је дан био Видовдан. На други се морало с надом чекати…

Сви наши бољи песници проницали су својим генијем у ово народно пророчанство и запајали се и сами њиме. Сви наши рђави песници су се туђили Косова, плашили су се гигантских творевина народног духа, затварали су своју душу народним пророчанством и завлачили се са својим пегазом под труло и јесење лишће…

Јесу ли, дакле, наше садашње победе чудо? Не, оне су само испуњење једног давнашњег пророчанства, с којим су сва поколења од Косова живела и умирала. Запојена тим пророчанством наша је војска ишла као вихор од победе к победи…

Наша победа основана је на правди и јунаштву. Оно је што је било сан читавих пет столећа, ми данас гледамо као јаву. Једна од највећих немогућности из списка немогућности из нашег националног програма, који је обухваћен древним народним пророчанством, несумњиво ће ускоро постати опипљива реалност. Још један ћилим мора се осути, као што се један већ осуо, да би Срби могли своје национално ткање изаткати. Једна је царевина срушена, још једна ће морати да се сруши, да би се пророчанство косовско остварило.

Неће се срушити ниједна од оних царевима у којима се влада на принципима слободе и правде, ја вас уверавам.

Само се стара и трула ткања осипају.

Тиранија сама себи мора на крају пресећи крвне артерије, пошто се дуго ранила туђом крвљу.

Себичност мора сама себе појести, пошто поједе све око себе.

Неправда сама себи мора ископати најдубљи гроб, пошто створи око себе гробље.

Кепеци који се играју диктатуре над већим и бољим од себе морају, на крају крајева, скупо платити своју глупу шалу…

Систем терора и шпијунаже то је једно чудовиште које никад није имало дужи век од једног човека. Умире један човек, а народ живи.

Влада застрашивањем је очајно и последње царство у рукама немоћних управитеља једне земље…Застрашивањем владају они који су сами застрашени, као плашљиве и неразумне овце. Било је и у нашој српској историји времена – многи од нас то и памте – када су људи неразумни и плашљиви као овце покушавали да овладају овим народом застрашивањем. Завршетак тих застрашивача, као што знате, био је исто онако страшан као што је њихов живот био смешан…

Страни свет нас никада није довољно познавао и дуго нас још неће познати. Но, важније је од тога да ми сами себе истински познамо.

Познајмо, дакле своју физичку и моралну моћ боље него што смо је јуче познавали. Ми смо сами себе јуче потцењивали. Данас то не морамо чинити; данас можемо без прецењивања себе довикнути свима тиранима нашега племена, који као застрашене овце костреше се и табају ногама на нашем прагу:

- Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у себичности и похлепи на туђу имовину; у томе сте ви велика сила.

- Но, има једна област у којој сте ви мања сила од нас: то је област херојства.

Херојства у борби за слободу.

Херојства у самопожртвовању.

Херојства у признању и поштовању човечанских права свакога човека.

Што год се усудите ви, тирани, у тој области, само мишљу и речју, ми ћемо вас делом надмашити. Косовско пророчанство које нам је Бог дао и које Бог кроз нас испуњава, даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер, отпочетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх. Бог нама помаже да творимо дела која надмашују наш број и нашу моћ и која вас доводе до дивљења и до страха. Ви мислите да је нас мање. Варате се: с нама су и сви херојски духови наших предака од Косова до Куманова који су многобројнији од ваше војске. И још једном: с нама је Бог, с вама је страх. Амин.

ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ - Св.Владика Николај

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. Владике Николаја

---

 ЧИН УЗИМАЊА СВЕТЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ У ВРЕМЕ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

ЦАРЕ НЕБЕСНИ, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и творче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи душе наше.

Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни помилуј нас (3 пута)

ПРЕСВЕТА ТРОЈИЦЕ помилуј нас: Господе очисти грехе наше; Господару опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше имена Твога ради.

Господе помилуј (3 пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја, као на небу тако и на земљи; хлеб наш надсушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим; и не дај да паднемо у искушење, но избави нас од нечастивога.

Јер је Твоје царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (12 пута)

Дођите да се поклонимо цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо Христу, цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо самом Христу, Цару и Богу нашем.

ПСАЛАМ 50

Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој и по обилном милосрђу Твом очисти безакоње моје. Опери ме сасвим од безакоња и од греха мога очисти ме, јер ја знам безакоње моје и грех је мој стално предамном. Теби једином сагреших и зло пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима својим, и чист у суду своме. Гле у безакоњу сам зачет и у гресима роди ме мати моја. Јер, истину љубиш у срцу, и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом и очистићу се; опери ме и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље и да се прену кости потрвене. Одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Учини ми Боже срце чисто, и дух прави обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби. Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје и уста ће моја казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртву, принео бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је скрушен дух; срце скрушено и смирено Бог неће презрети. Господе, по својој благости чини добро Сиону, нека се подигну зидови Јерусалимски. Онда ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

Затим тропар:

Добросрдни и једини милостиви (Господе), који имаш чашу непресушних дарова, дај мени жедном да захватим воду за опроштај грехова.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Дјево чиста, палато Христова, молим те да моју душу, ослабљену грехом, учиниш домом Пресветог Духа, водом са животворног извора, да бих те захвално славио.

Господе помилуј (30 пута)

Господе Исусе Христе Боже наш, који си један са беспочетним и бесмртним Твојим Оцем и који си увек заједно са беспочетним и вечним Твојим Светим Духом и који си својим пречистим и светим крштењем осветио ову воду, и сада освети нас, грешну и недостојну децу Твоју, која Те призивају. Ти сам, Господе, учини да ова света вода, освећена присуством и дејством Твога Светога Духа, буде мени, чеду Твоме које од ње пије, на просвећење душе, освећење тела, умртвљење страсти, одбацивање лукавих помисли, одбацивање и чување од сваке сатанске напасти, исправљање живота и учвршћивање у испуњењу заповести уз помоћ Светога Духа, и на сваку спасоносну корист. Тако да благодаћу ове свете воде будем заклоњен од сваког сатанског насртаја и останем неповређен, на славу Твога преблагог и најсветијег имена. Молитвама Пресвете и славне владарке наше Богородице и свих Твојих светих. Амин.

Три велика поклона и тропар:

Кад си се у Јордану крстио, Господе, показа се знамење Свете Тројице – јер је глас Бога Оца посведочио Тебе именујући те својим љубљеним Сином, а Дух у виду голуба потврђиваше истинитост (Очеве) речи. Слава Теби, Христе Боже који си се јавио и свет просветио.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Кондак

Данас си се, Господе, јавио васељени и светлост Твоја обасја нас, који ти разумно певамо: дошао си и јавио си се, вечна светлости.

Тада се пије од свете воде помало – са страхом, побожношћу и вером. А затим молитва:

Слава неисказаној и неиспитаној доброти, слава неизмерном и кротком дуготрпљењу, слава Твоме милосрђу, што си сада и мене – грешно и недостојно чедо Твоје, удостојио да пијем од ове освећене и свете воде. Ради тога окрепи мој живот, сачувај ме неповређеног, учини да ме не обману непријатељи и да не будем заробљен нечистим помислима. Него ме обновљеног управи по Твојој жељи и оснажи за добра дела. Удостој ме да се неосуђено причестим, бесмртним и животворним Твојим тајнама за опроштај грехова и вечни живот. Јер ти си радост душама нашим и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

 Химна Богородици

Достојно је уистину, да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима; Тебе што Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу, величамо.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (3 пута)

Отпуст

Христос истинити Бог наш, који је изволео да се крсти од Јована на Јордану, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехваљених апостола и свих светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив. Амин.

---

Напомена: овај чин донет је из Испоснице Св. Саве и штампан у посебној књижици на црквенословенском језику 1902. год.

У чину не пише али, по устаљеној пракси, треба свету воду узети трипут изговарајући уз први гутљај „у име Оца“ уз други: „и Сина“ и уз трећи „и Светога Духа“. Исто тако не пише ни колико пута треба пити свету воду у току поста, односно припреме за свето причешће. Свакако би умесно било да се то чини за све време ове припреме, а нарочито три последња дана пред свето причешће, и то једном на дан.

БОГОРОДИЧИНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

 Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа“. Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.
Погледајмо први и уводни лист:
Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављење, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.
Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.
Посмотримо сада други лист.
Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби – слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде – није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.
Трећи лист.
У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је осетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом – то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.
Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни – многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.
Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).
Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?
И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?
Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао – она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити – Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална“ деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.
Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?
О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад – о ужаса! – привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне:
вере у истинито ваплоћење Бога Слова,
вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем,
вере у Његову истинску жртву за спасење грешника,
вере у љуте ране на телу Његовом, вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.
Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.
И уз то још – и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког – светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.
Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.
А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету“. Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.
А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног – ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом… приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа“ (II Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.
И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).
Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене“. Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи – та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.
Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!
Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин.