СЛОВО О ПОСТУ

Изречено пред почетак Божићног
 
Св.ФИЛАРТ Исповедник
 
Налазимо се пред почетком поста. Истини за вољу, православним хришћанима не би ни требало објашњавати шта је то пост и зашто је он човеку потребан, зато што је пост црквена установа а сваки православни човек који познаје св. Јеванђеље треба да памти важне речи Спаситеља: ''Ако човек не слуша Цркву, он је исто што и незнабожац и цариник'' то јест, кроз грех непослушности Цркви он сам као да престаје да буде православни хришћанин. То је јасно и просто... Па ипак, данас нам сам живот сведочи о томе да православни хришћани, који врло често себе сматрају верним и преданим чадима Цркве, толико нецрквено и неправославно гледају на пост да, хтели-не хтели, служитељи Цркве морају о томе да говоре и напомињу.
Пре свега, љубљени, схватите и тврдо запамтите да пост није установљен неким засебним служитељем Цркве, макар то био и свети угодник и праведник; пост је општецрквена установа, пост је – црквени закон. За то да се не испуњава закон, потребан је неки разуман разлог; ако такав разлог у овом или оном случају постоји, онда Црква увек иде у сусрет њему. Тако на пример, ако тешко болесни човек има потребу да јаче једе да би ојачао ослабели организам, Црква му не само разрешава да ослаби пост, већ га у неким случајевима и сасвим ослобађа од њега. Некада се дешава да се човек нађе у условима у којима није у могућности да бира храну по својој жељи; у сличним случајевима Црква нас такође ослобађа од обавезе да постимо.
Али, на жалост, ми понекад слушамо чудновате речи, укључујући и такве: ''Није ли Богу свеједно шта ћу ја јести – кромпир или говедину?'' Наравно, Бог нема потребу за тиме да ми једемо ово или оно али запамти, неразумни човече, да пост није потребан Богу, већ теби самом.
Када се Син Божији оваплотио на земљи, по сведочанству св. Јеванђеља, на почетку Свог служења, Он је постио 40 дана и 40 ноћи. А када су Га апостоли касније питали зашто они нису могли да изганају злог духа из бесомучног дечака, Господ им је одговорио: ''Овај се род изгони (т.ј. побеђује) молитвом и постом''. У тим речима Спаситеља, пост је изједначен са молитвом, као средство победе над злом бесовском силом.
Загледајте се пажљиво у то што видите у овом светом храму. У њему је много ликова светих угодника Божијих. Покажите ми међу њима макар једног који је имао такву тачку гледишта какву имају данас, на жалост, многи православни хришћани, тврдећи да је пост – нешто неважно. А ево, св. угодници Божији које је Црква прославила и, самим тиме, показала да је њихов пут - пут истинити, праведни и савршени – сви су они постили и то тако како би многима од нас, може бити, било претешко да постимо.
Покажите ми, понављам, макар једног од светих угодника Божијих, изображеног на светим иконама, који је тако говорио о посту, како говоре данас паметњаковићи који сматрају да је њихово труло расуђивање изнад црквеног закона. Преподобни Серафим Саровски је једном тачно указао на значење поста. Дошла је код њега нека жена, љубећа мајка, чија је ћерка требало да се уда. Природно, мајчино срце се бринуло за судбину и срећу своје кћери и она је хтела да зна хоће ли јој кћер бити срећна са својим будућим животним сапутником. Са тим питањем је она дошла ка старцу Серафиму. Саслушавши речи матере, преп. Серафим јој је овако рекао: ''пре свега другог, ако твоја кћер има изабраника, пре свега сазнај – држи ли он постове јер (старац је тачно тако и рекао) ко постове не држи – тај није хришћанин.''
Запамти то, душо хришћанска. Преп. Серафим је по том питању апсолутни ауторитет. Он никоме није прописивао да носи те невероватне, надљудске подвиге и тешкоће, које је он сам носио. Он никоме није заповедао да их савршава, него је тражио од хришћана безусловну послушност Цркви, и своје објашњење о посту је и изрекао у духу те поуке Спаситеља о послушности Цркви, која је горе наведена. Ако човек не држи пост, то значи, он не слуша Цркву која је заповедила пост и, следствено, он престаје да буде сином Цркве, престаје да буде православни хришћанин. Од те гвоздене логике је немогуће побећи. И зато по питању поста запамти једном за свагда: ако хоћеш да будеш верни син Православне Руске Цркве – ти мораш да држиш постове.
На жалост, по том питању су људи некако крајње ослабили, раслабили се, како се каже. Некада је један од црквених делатника говорио да би се оправдао Московском митрополиту Филарету, познатом по светости свог живота као и по нарочитој мудрости: ''Владико, шта да радим – дух је бодар а плот је немоћна''. Климнувши главом, каже му митрополит Филарет: ''Не, пријатељу мој, сада треба говорити обрнуто: дух је немоћан а тело је јако. И оно диктира своје законе, а немоћни дух му се не може супротставити и безвољно му се подчињава и човек испуњава сваки прохтев свога тела, своје плоти''.
Често данас говоре: ''Тешко је постити, немамо увек посну храну''. А ја мислим да то није тачно. У условима живота у Аустралији, где сам ја недавно био, као и овде у Америци, о томе је просто срамота говорити. Боље је отворено рећи: ''Нећу да постим''. У крајњем случају, било би отворено, иначе се добија лажљиви изговор.
Ја сам претходне године провео у Кини. Тамо је била буквално глад, вапијућа нужда, понекад просто није било шта да се једе. Многи тамо далеко нису јели ни сваки дан али свеједно, они који су хтели да посте - постили су и тамо и нису умирали од глади. Преподобни Серафим је некоме рекао: ''хлеб и вода никоме нису штетни. Од поста нико није умро а од преједања многи умиру.'' Проста и мудра поука.
Љубљена браћо слушаоци! Ми смо чада Руске Православне Заграничне Цркве и треба да памтимо да треба да се по нечему разликујемо од неправославних људи, међу којима се овде налазимо. Некада је апостол Павле писао хришћанима града Филипи, хвалећи их што они ''сијају као светило у свету'' усред тог паганског мрака који их окружује. И како би видљива била духовна красота и сила наше Православне Цркве када би њена чада у свему и увек строго и неизмењиво држала њене типике а нарочито - постове. То увек изазива дубоко уважавање од стране неправославних, од стране иномислећих. Човек - истрајан у својим убеђењима и поступцима увек заслужује уважавање од свих.
Тако да, ево понављам, ми смо на прагу поста и ја се надам да сви, који су слушали данас призиве Цркве – да ће се показати у овом посту не као преслушници већ као послушници Црквеног учења. И надам се да ћемо сви ми, који стојимо овде, држати тај пост по мери својих сила, памтећи да онај који није постио, никада неће дочекати празник Рождества Христовог као онај који је црквени пост држао. Амин.

Војвода МОМЧИЛО Ћујић

                                 ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋ 1907-1999 

 

 Лета Господњег 11. Септембра 1999. године, преселио се у Небеску Србију легендарни Четнички Bојвода Момчило Р. Ђујић, командант ''Динарске Четничке Дивизије'', оснивач и доживотни председник ''Покрета Србских Четника Равне Горе'' у емиграцији.Нека му Господ подари Рајско насеље у Hебеској Србији.Вечна му слава и хвала.ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋПише: Милисав МарковићЧетнички Војвода, див јунак са Динаре, Командант славне непобедиве Динарске Четничке Дивизије и доживотни Председник Покрета Србскиx Четника Равне Горе Дом честитих родитеља, Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907. године. Тога дана родило им се прво мушко дете и наденуше му српско историјско име Момчило. Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати њиховог сина, кад буде у зрелим годинама и коју ће он успешно одиграти не само у своме родном месту већ на широким просторима тромеђе, Босне, Лике и Далмације. Нико тада није могао предвидети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски. Неки ће му завидети, али многи ће му се дивити. Дивиће му се и српски Златоуст 20-ог века Владика Николај. Основну школу је завршио у Книну, а Богословију у Сремским Карловцима. Као млад Богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (Србска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика Далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Својим снажним и надахнутим проповедима са олтара, као и лепим опхођењем са народом, млади Cвештеник све више привлачи народ и окупља га око Цркве. Он неуморно ради, али не ограничава своје делатности само на Црквено поље, он је активан и на другим пољима.

 

Он је у својој парохији организатор свих националних, културних и хуманих организација и предводник своје пастве у тим организацијама и њиховим делатностима. Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цeо србски народ, нарочито за онај његов дeо који је потпао под Хитлером створену Независну Државу xрватску. Тада су дошли црни дани за Србе на Тромеђи, најпре за Cвештенике и друге народне прваке, а потом за сав српски живаљ. Међу многим Србима који су се склонили у Кистање (анектирану зону под италијанском влашћу) био је и Cвештеник Момчило Ђујић, који одмах са виђенијим Србима оснива одбор за прихватање и збрињавање избеглог народа, који је свакодневно пристизао у све већем броју. На том послу Момчило неуморно ради све до дана Устанка на Тромеђи, када ће се вратити у Стрмицу и повести народ у борбу против усташа. Већ у првим недељама постојања Независне Државе xрватске (НДХ) извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Оваква ситуација, која доводи србски народ под контролу марионетске НДХ на руб биолошког опстанка, изазвала је спонтану реакцију. Момчило Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску Четничку Дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. У тим тешким данима, као да терор усташa, најгорих злочинаца који је Свет икада видео, над србским народом није био довољан, појављује се још један покрет који ће касније завладати Југославијом. На помолу је био нови непријатељ, безбожни комунизам, који ће наметнути србскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по даљњу судбину Тромеђе. Као одличан познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, Момчило је одмах осетио опасност која прети србском народу од комунизма, чим је приметио њихове наоружане "летеће водове" како вршљају по србским селима и заводе наиван народ својом лажном и безбожном пропагандом. Одмах је упозорио остале народне прваке о овој новој опасности и указао на тешке последице по народ ако се на време не заустави паклени рад комунистичке партије. И остали национални устанички прваци почели су да показују знаке забринутости и узнемирености. И сувише је била упадљива комунистичка похлепа за влашћу, коју је пратила њихова потпуна неосетљивост и равнодушност према страдањима србског народа. Притисак комунистичке партије на народ и усташки геноцид, довешће до историјске Конференције србских првака и бораца у Црним Потоцима, у Hовембру 1941. године. На збору у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске Четничке Дивизије. За команданта једнодушно је изабран Cвештеник Момчило Ђујић. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом Kраља Петра добија високо признање србског Четничког Bојводе. Свестан тешког положаја у ком се налази србски народ, уништаван од усташа, у немилости од окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, Bојводa Момчило Ђујић се примио велике одговорности Kоманданта Динарске Четничке Дивизије и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата. Од своје појаве био је комунистима трн у оку. Oни су све више и све отвореније испољавали своје паклене намере. У Фебруару 1942. направили су му заседу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намером да га убију. Захваљујући својој опрезности, Момчило је осујетио њихов паклени план. Од тада је он још будније мотрио на њихове покрете.

 

После гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у Устанку, као и убиства још многих устаничких првака и бораца, Bојвода Момчило Ђујић је осетио да је стрпљењу србских бораца и народа дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули, морала је да се прихвати. И Bојвода Момчило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив, какав је био и остао, Oн ће у тој борби лично предводити борце Динарске Четничке Дивизије, ићи ће од јединице до јединице, од села до села, држаће зборове и указиваће народу на опасност, која му прети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и партије раде на потпуном уништењу србског народа и тиме настављају усташки посао. Комунистима усташе нису уопште сметале. Они су уперили своје отровне стреле једино и искључиво против Четника. Усташама су праштали, али за Четнике није било милости и праштања. За време скоро 4-годишње борбе са комунистима Динарскa Четничкa Дивизијa је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осетио je Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила. “Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила”… рекао је једном приликом на сахрани после погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (Jан. 1943.), и тешио уцвeљене и у црно завите породице. Кроз све ратне године Динарска Четничка Дивизија на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм водила је надљудске борбе против окупатора, комуниста и усташа. Улазак Црвене армије у Источну Србију 22. Cептембра 1944. године био је прекретница за све ратујуће стране на територији бивше Југославије. Ово се посебно односи на партизане, чији је једини циљ био освајање власти и уништење националних снага. Доласком Црвене армије, постаје јасно да долазе тежи дани, како за Равногорски Покрет, тако и за цео српски народ. Комунисти, у чије редове сада улазе хрватске усташе и домобрани, почињу да нагомилавају трупе у Книнској Крајини и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Овим маневром комунисти су желели да поставе обруч око Динарске Четничке Дивизије, који би довео до њеног уништења. Динарска Четничка Дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима. За Динарску Четничку Дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч, доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијају од бивших Четничких савезника Енглеза. У јеку најжешћих борби, командант Динарске Четничке Дивизије Bојвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у своје родно село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу. Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године Четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска Четничка Дивизија пробија непријатељски обруч. Четници успевају да сруше необориву комунистичку тврђаву и отварају пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, Четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге под командом Титових генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина. Из те славне плејаде синова Тромеђе и других србских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој народ више од својих живота. После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска Четничка Дивизија је наставила марш правцем: Отрић – Срб – Мала Капела – Гацка долина, ка северном приморју, јер се веровало да “савезници“ неће препустити Југославију апсолутној власти комуниста. У тим крајевима усташе су извршиле незапамћене злочине над србским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима, старицама и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморја, на путу за Словенију, је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је сигурно био прелаз преко хладне и набујале реке Коране. Морали су се направити имрповизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа. После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију, са циљем да униште Динарску Четничку Дивизију и остале србске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потребно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да одбране мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска Четничка Дивизија се нашла у туђини из које се ни до дана данашњег није вратила у Отаџбину. После доласка у Италију, Четници бивају пешке упућени у логор у Палма Нови, где бивају привремено смештени. На Ђурђевдан 1945. године, Четницима у Палма Нови наређено је да се све борбене формације разоружају. У србској историји Ђурђевдан је дан када се устаници окупљају и наоружавају. Овога пута устаници су морали да се растану са оружјем, које су својом крвљу платили. Тај трагичан дан обележило је неколико самоубистава бораца Динарске Четничке Дивизије, који се нису могли помирити са оволиком неправдом. Нажалост последњи меткови испаљени из руку Јунака Динарске Четничке Дивизије нису били слављенички већ самоубилачки. У Палма Нови је завршен ратни пут херојске Динарске Четничке Дивизије.

 

Равногорски покрет и Динарскa Четничкa Дивизијa је наставилa да живи у емиграцији где је опсталa до данашњег дана. По доласку у Америку, Bојвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске Четничке Дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила србски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о Ђенералу Михаиловићу и његовој борби. Четнички одбори се потом оснивају по Америци и Канади, где су се Четници населили. На једној од седница у кући Bојводе Ђујића, решено је да се сазове први Четнички конгрес, за 31. Mај 1952. године, у јужном Чикагу. Toг 31. Mајa 1952. cкупише се многи Четници, делегати и гости. На том првом конгресу, за председника конгреса бира се Ђоко П. Марић. На том конгресу проглашава се „Организација Србских Четника у слободном Cвету”. За председника Централне управе Организације Србских Четника изабран је Bојвода Момчило Р. Ђујић, за потпредседника Ђоко Марић, за секретара Kапетан Недељко Плећаш, за благајника Бошко Нанић, итд. После рата, пунe 54 годинe Bојвода Ђујић одржава контакт са својим саборцима расeјаним по разним земљама слободног Cвета. Посећује их, саветује и храбри, освежавајући код њих успомене на борбу коју су водили и идеале за које су многа Браћа саборци своје животе дали, уз то подсећајући их на обавезе, које до последњег даха имају према своме народу, измученом и напаћеном, и поново, у ове наше неславне дане, на крст разапетом. Исто тако Војвода je одржаваo сталну везу са истинским народним првацима у Отаџбини, који cy се у овом последњем рату борили за слободу и уједињење васколиког српства. Он им je слао сугестије и упyтства из свог богатог ратног искуства. Покрет Србскиx Четника Равне Горе на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм је купио или подигао у слободном Cвету своје дивне домове у славу Ђенерала Драже, три дома у Енглеској, a по један у Америци, Канади и Аустралији. Уз све то подигли су и многе Србске Православне Цркве. Војвода Момчило Ђујић био је Председник Покрета од оснивања 1952. године па све до своје смрти у Септембру 1999. Дана 11. Септембра 1999. године Војвода Момчило Ђујић упокојио се у Господу и преселио се међу Србске светитеље, међу србске Цареве и краљеве, међу србске војсковођe и народне предводнике. Војвода Мoмчило Ђујић сахрањен је на гробљу Меморијалног центра Оак Хил, Сан Дијего Калифорнија САД.


Захвално Србство С ВЕРОМ У БОГA ЗА КРАЉA И ОТАЏБИНУ!!!

Свештеномученик ТЕОДОР (Поздјејевски) -

 кратко житије

Уз св. Јосифа Петроградског један од зачетника Истинског Православља у Русији

Свештеномученик архиепископ Волколамски Теодор (Поздјејевски), викар Московске епархије, рођен је 1876. године у Костромској губернији Руског царства. Године 1900. дипломирао је на Казанској духовној академији са степеном кандидата богословља. Исте године је замонашен и рукоположен за јерођакона, а потом и за јеромонаха. Наредне две године био је асистент на катедри за Патрологију, а од 1902. и инспектор Казанске духовне семинарије. Године 1903. добио је магистарски степен за рад "Аскетски погледи преподобног Касијана Римљанина". За овај рад добио је и угледну "Макаријевску награду". Године 1904. добија чин архимандрита и постаје ректор Тамбовске богословије. Активно се бори против револуционарних покрета и оснива монархистичко удружење у Тамбову. 

Због свог политичког ангажовања доживљава нападе са свих страна, укључујући и покушај атентата на њега 1906. године. Године 1906. постао је ректор Московске богословије, а 1909. ректор Московске Духовне академије и професор аскетике. На крстовдан исте године у московском храму Христа Спаситеља митрополит Московски Владимир (Богојављенски) хиротонише га за архиепископа Волколамског, викара Московске епархије. Све време свог службовања на месту ректора Московске Духовне академије (1909-1917) архиепископ Теодор се борио против револуционарних левичарских струјања, али после фебруарске револуције 1917. либерали успевају да га смене са места ректора. Од 1. маја 1917. године он се повлачи на место настојатеља Свето-Даниловског манастира у Москви. Године 1918. после погибије архиепископа Пермског Андроника, патријарх Тихон га поставља на Пермску катедру, али није му дозвољено да напусти манастир. Три године провео је по совјетским тамницама, укључујући и злогласну Лубјанку. У јуну 1923. излази из затвора и патријарх Тихон га поставља на чело Петроградске епархије, али бољшевици му поново не допуштају да напусти Даниловски манастир. Боравећи у манастиру он заједно са другим конзервативним архијерејима одатле организује противнике бољшевика, и бескомпромисно се супротставља обновљенцима у Руској Цркви предвођеним митрополитом Сергијем (Страгородским), са којим сасвим прекида молитвено општење (по неким сведочанствима потпуно је прекинуо општење са митрополитом Сергијем и његовим Синодом тек 1930. године). Већ у пролеће следеће 1924. године поново је ухапшен и послат у прогонство у Казахстан. Наредних тринаест година провешће у тамницама и прогонствима, изложен непрестаним мучењима од стране бољшевика. Када су схватили да не могу да га сломе, бошљевици су га коначно 22. октобра 1937. осудили на смрт стрељањем, а казна је извршена следећг дана.

Свештеномученик Архиепископ Теодор Поздјејевски сматрао је сергијанску цркву за безблагодатну, називајући њене свештенике "обичним незналицама", док је сергијанце уопште поредио да "гадаринским свињама". Архиепископ Теодор (Поздјејевски) није признавао делотворност тајинстава које су сергијанци савршавали у њиховим храмовима, па је све до смрти сам слао својим чедима Свете Дарове.

Он је сматрао да Црква не може ступати ни у какве преговоре са богоборачком влашћу, те да је у условима гоњења једини начин да се Црква Христова сачува – непристајање на компромисе са антихристовом влашћу и повлачење "у пустињу", у услове нелегалног катакомбног постојања.

Свештеномученик Теодор је одлучно одбацио "Декларацију" митрополита Сергија и није признао као законите пуномоћи за управљање Руском Црквом дате Синоду који је створио Сергије, пошто се тај Синод налазио у положају потпуне потчињености и потпуне зависности од совјетских власти и тајне полиције (НКВД).

Поуздано се зна да је владика Теодор Поздјејевски био опитан делатник Исусове молитве, са којом је узашао на своју Голготу – на мучења и смрт у тамницама совјетских сатаниста и богобораца. Стрељан је 23. октобра 1937. године.

Сабор Руске Заграничне Цркве га је 1981. године (у време светитеља Филарета Вознесенског, пре отпадања у Московску патријаршију) канонизовао као светитеља – као свештеномученика и исповедника, заједно са осталим светим руским новомученицима и исповедницима. 

СВЕТИ ОЧЕ НАШ ТЕОДОРЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!