ПОУКА У ПРВУ НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

 

Свети ТЕОДОР Студит

Браћо и оци! Као што свако добро дело на почетку бива тешко, тако је и почетак Свете Четрдесетнице донео извесно отежање, због промене начина исхране и усложњавања црквених служби. Али са временом ћемо се навикнути, и тај подвиг, уз помоћ Божију, неће више бити толико тежак за нас, јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев. 12:11). Тако и сада нама наш подвиг изгледа тежак, али тешкоће ће да прођу, а ми ћемо се испунити великом радошћу када дознамо какву је корист нашој души донело уздржавање. 

Под покровом благодати Божије ми смо провели једну седмицу поста; будимо стога још усрднији у остало време Четрдесетнице: јер усрдност даје снагу и души и телу, тешко чини лаким и непријатно пријатним; љеност, пак, и нерад, напротив, оно што је лако чине тешким и оно што је пријатно чине непријатним. Међутим, задржаћемо меру и у нашем подвижништву, како бисмо сачували и телесно здравље. Јер каква корист од тога што се на почетку подвизавамо саме себе превазилазећи, да бисмо потом, мало-помало смарајући се, оставили подвиг? Свети оци су због тога и говорили како је боље мало али постојано, него много али брзо пролазно. Такви морају бити и наши Бога ради подвизи и труд. У току дугог дана човеком може не једном овладати малодушност, стога морамо мислити само на оно што храни и теши душу, на Божанствено, у чему су сладост и весеље, и не дозволити нашем уму да се занима греховним наслађивањима.

Нека наш ум, браћо, увек пребива у Богу, у небеским созерцавањима, рајским красотама, вечним обитељима, среди англеских чинова. Помислимо на то - где се сада налазе душе праведника, а где грешника; какав ће бити страх и трепет кад наступи други долазак Христов, у којем ће, према речима Божанственог Писма, небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће (2 Пет. 3:10); и у којем ће се свака душа поново сјединити са својим телом, и колико ће тада бити мноштво људи који живљаху од Адама до конца света. И још, како ће страшно бити прослављено лице Господа, и како ће оно просијати седмерицом сунаца и просути зраке обилатије од сунчевих, и какав ћемо зачути од Њега глас, кротки, сладчајши и радосни: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25:34). И какав ће бити крај, када праведници са великом чашћу и славом буду позвани у Небеско Царство, а грешници окајани са великом срамотом буду послани у вечну казну и муку.

Ето о чему, браћо, ми треба да се бринемо и старамо, ето о чему требају да размишљју дошљаци у овом свету, јер је право житељство наше на небу. Ова добра размишљања рађају сузе и просвјећују душу, и човек, више ничим неометан, стиче духовну радост, надајући се на будућа небеска блага у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вековима векова. Амин

Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.
Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). – Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети Теофилакт мисли о томе: „Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово“. Дивно пева и свети Дамаскин: „Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже“.
Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. – Таквог је мишљења блажени Теофилакт: „Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог“.
Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.
А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На речима два или три сведока да остаје свака ствар (5. Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он – Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека – два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, – да би казао Еноху у рају; а три апостола – да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори (2. Петр. 1, 16-18).
Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. – То говори и свети Златоуст, размишљајући: „Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика“. Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).
Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру – вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову – нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану – љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: „Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву“.
Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат – да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). – Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.
Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: „Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим“.
Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе – слика је богомислија, а пењање на гору – указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: „види смирење моје и труд мој“, рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?
Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред којим стојим (3. Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. – Но пророк Илија неупоредцво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан! колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.[2]
Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. „Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске“. Ево дакле наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.
Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: „говораху о изласку његову“ (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме „свеоружје Божје“ (Еф. 6, 13), – тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, „преобрази се пред њима“ (Мт. 17, 2). Ове речи „пред њима“ еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је „сјај славе Очеве“ (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева – у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе „обличје слуге“, ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2. Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: „руке твоје спремише“; – не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: „Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе“. – Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном „од постања света“ (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

ВАСКРШЊА ПОРУКА

Блаженопочивши Митрополит Антоније (Храповицки) Првојерарх РЗЦ (1863-1936)

Христос Воскресе!
Браћа, Руси и сви Православни Хришћани су љубљени у Христу!
Дошао је грациозан дан Васкрсења Христовог, када је наша вера јака, умножава се нада, а света љубав сеје. На данашњи дан и зли постају добри, завидни радосни, обесхрабрујуће обучени. А онима који су некада били критички инспиративни и братољубиви, испуњава се даном понизне радости и жеље да пригрли цео свет и пољуби чак и оне који су јуче сматрани непријатељима.
Тако и ми подижемо у цркви Моћи ћемо да нас пробуди славље, и пригрлићемо се. Брате, и онима који нас мрзе опростиће сва васкрсења и такосе: Христос васкрсе из мртвих, смрт се исправља смрћу, а садашњост у гробницама ".
Имајте на уму браћо љубљена, да је таква благодатна радост на Свети Васкрс, такав духовни дар од Бога дат само православним хришћанима. Остале вере, чак и оне, чији следбеници себе називају хришћанима, као што су римокатолици, гркокатолици, протестанти, иако читају и празник Васкрсења Христовог, не доживљавају ништа слично, већ чине као и све друге празнике.
Само један Рус и други Православни Хришћани испуњавају се благодаћу, љубављу и свим праштањем на овај свети и велики дан. И у овоме се види праведност наше вере, истина наше Цркве.
Када 50 или 100 година пре Св. Владимир у Кијеву је дошао из Цариграда православни провајдер и доказао људима светост Јеванђеља, наши пагански преци су му рекли: ′′ Срдачно осећамо да говорите истину, али, ако је ова књига од Бога, ставите је у огањ; ако не гори, онда ћемо се већ употпунити у твом пророчанству и прихватити крштење ". Молећи се, пророк спусти св. Јеванђеље је у огњу и остало је нетакнуто, ни траке уграђене у Њега нису се замотале.
Па сад, ако нас питају: шта можете доказати супериорност и искреност православне вере, онда одговорите онима који питају: дођите у нашу цркву у ноћ Светог Васкрса, када је победа Христова над лажима јеврејским, над смрћу од које смо осуђени за милост оца Адама и за ваше грехе, дођите да слушате Васкршњег понија, дођите да видите лица молитвенога и видећете на њима одраз милости Христове, вас видећу какав се јасан дар милости шаље у срца оних који верују, како су њихове душе очишћене од грехова и како се на њима изводи њихове речи из учења Св. Јован Златоусти, који се ујутру чита: ′′ Сви уживајте у празнику лопова, сви опажајте богатство доброте! Али нико не плаче (његова) беда, јер нам је заједничко царство, али нико није плакао (његов) преступ, опростио што смо из мртвачког сандука Русије; али нека се нико не плаши смрти, слободе јер нас спасава смрт ".
Где је та радост коју уживамо у ноћи Светог Васкрса? Овај брат хришћанин је дар Божије милости која лије у наша срца право од Бога. Наш Господ на данашњи дан, када је отворио Свој рај за васкрсење, даје синовима Цркве делом укус исте радости коју спашене душе уживају у рају. Ево овог очигледног чудесног дара Божијег, ова небеска радост дата Цркви а не дата јеретицима и вид shchepencív је јасан доказ праведности наше Православне Цркве, како га је учио Св. Очеви којима Црква није мајка, Бог није отац.
Да ли знате да су многи иноватори Лутерани, Латиноси и Англиканци, који улазе у наш храм у ноћи Св. Васкрс, кажу: ′′ Ми видимо да је Божија милост у православном народу: само чада истинске Цркве, која узноси милост од Господа ". А не пости се често наше Васкршње јутрење и литургију, Иноватори прихватају православну цркву, као што је била под Св. Апостоли, када су неверници, ступивши на сабрање оних који су се молили и пророковали хришћанима, продрли су у вери и рекли: ′′ Бог је заиста с тобом ′′ (Кор. 14, 14-25).
У ове свете дане пријатељи смо Христови и не награђујемо Га као католике, унијате и протестанти, већ пуном милошћу хвалимо Његово васкрсење као синове, испуњени у љубави једни у друге, као браћа, љубећи се три пута у уста свим познаници, говорећи: ′′ Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!" Свештеник Хришћана дочекује и када га васкрсава Св. Крстовдан на дане Св. Васкрс.
Да, на данашњи дан Бог је са нама и ми смо са Богом, не као осуђени робови, већ као браћа Христова. Зато још на Први дан, а онда на Шесту Васељенску катедралу забрањују Свети дан. Васкрс до навечерја Св. Педесетнице, јер је на данашњи дан Христос позвао оне који не верују слуге своје, него браћу њихову говорећи Марији Магдалени: Идите браћи мојој и пацовима њиховим: Узнећу се к Оцу своме и к Оцу своме, и Богу моме и ка Богу моме твој Бог ". И јасно рече два дана рано, остављајући за своје спасоносне страсти: ′′ Више вас не зовем робовима ", рече: ′′ А ја вас зовем пријатељима, јер вам све рекох што чух од Оца мојега ′′ (Јован. 15, 15).
Али сада је време за сва освећења и морају сви који су пали у превару, да избегну ово и врате се истинитој Православној Цркви.
... Само Православна Црква, која је на дан Св. Св. на дан неба. Васкршњи глагол Св. Јован Златоуста нас позива на духовни оброк: ′′ Испуњен је оброк, уживајте сви, теле је пијано, и нико неће наћи алхаја ". Следи: ′′ Христос васкрсе и демони васкрсе, Христос васкрсе и анђели радујемо се, Христос Васкрсе, и живот је жив, Христос се разреши а мртви ни мртви у сандуку ". Идемо к Њему из ковчега наших грехова и маловорије. Њему! Ономе који нас је љубио и опрао од грехова наших и дао нам крв своју и који нам је предао цареве и свештенике Богу и Оцу Његовом, славу и силу на крају. Амин ′′ (Апок. I, 5-6).

Еп. Никон. Животно писање
Блажхеинејшаго Антонија, Митрополит
Кијев и Галицијски. 1959. 

ВАСКРШЊЕ СЛОВО - Св.ЈОВАН Златоуст

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразумни слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првога часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко закаснио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења, јер овај љубочастан будући Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога задовољава; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и вољу целива; и делање цени, и намеру хвали. Стога, уђите сви у радост Господа свога; и први и други плату примите; богати и убоги један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци дан поштујте; ви који сте постили и ви који сте се трудили веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви се наслађујте гозбом вере; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба.
Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. Угорча се! И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се! Угорча се, јер опусти! Угорча се! Угорча се, јер би исмејан! Угорча се! Угорча се, јер се умртви! Угорча се! Угорча се, јер би срушен! Угорча се! Угорча се, јер би окован! Угорча се! Прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ти се стропошта! Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и живот животује. Васкрсе Христос! Васкрсе Христос, и ниједнога мртвог у гробу. Васкрсе Христос! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт у векове векова. Амин!

ПЕТА НЕДЕЉА ЧАСНОГ ПОСТА - Св.Илија Мињати

О ПОКАЈАЊУ

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима,и осудиће Га на смрт. (Мк. 10,33)
Шта све не чини и не измишља богољубива ревност душе испуњене врлинама! Благочестивог и ученог монаха Методија послали су Бог и Црква да поучи православној Христовој вери Бугарског цара. Овај цар је у то време так био прешао из незнабоштва у богопознање, крстио се и са читавом својом државом постао је поданик Ромејског царства и потчинио се Константинопољском престолу. Добри и верни слуга Божији почео је да новопросвећеног поучава силом свог учења, а још више примером свога живота, показујући му какав треба да буде истински хришћанин у односу на догмате вере и јеванђелске заповести. Ипак, није се задовољио само тиме, него је веома вешто насликао и две слике: на једној други долазак Христов, а на другој – ад. На првој је представио Сина Божијег како седи на престолу високом и преуздигнутом (Ис. 6,1), са силом и славом великом; хиљаде хиљада анђела стајаху око Њега; безбројно мноштво доведених на суд чекало је одлуку страшног Судије; пред Његовим седиштем дизало се знамење Крста, а испод огњеног престола текла је огњена река. Ту су дакле детаљно биле приказане све појединости везане за будући Суд. Друга слика представљала је свепрождирући незасити ад са његовим неугасивим огњем; тамо је најцрња тама, црв који никада не спава, тамо су различите муке за осуђене грешнике и демони различитог облика који их муче. Мудри учитељ свакодневно је износио ове две страшне слике пред очи свог царског ученика, како би му показао да такав суд и такве муке очекују безбожника и грешника. Тако се он трудио да га утврди у правој вери и подстакне на богоугодни живот.
Похвалио сам ревност и вештину доброг Методија и зато сам пожелео да се угледам на њега. У претходне две поуке представио сам вам слику будућег суда и вечних мука. Ово сам учинио са циљем да вас привучем на покајање – на једини пут којим можете избећи гнев будућег суда и вечне муке. Данас ћу да говорим о покајању, данас када идемо горе у Јерусалим, данас када Син Божији иде да буде предат у руке првосвештеника и књижевника, да пострада, да пролије Своју драгоцену крв, да умре, да Свој живот преда смрти како би нас искупио од греха – да живот Свој даде у откуп за многе (Мт. 20,28). Ми не можемо да тражимо погодније време за спасење од ових светих дана када Син Божији извршава дело нашег спасења. Али авај! Ви још оклевате? Још се не кајете? Још сте упорни у свом начину размишљања, у својим страстима и гресима? Бездушни, непокајани грешници, чујте шта данас хоћу да вам кажем. Беседићу о покајању и доказиваћу да ће за онога ко се не покаје сада, док је могуће, настати време када уз сву његову жељу покајање неће бити могуће.
I
Од давнина па све до данас између православних и јеретика води се спор о томе чиме се оправдава и спасава човек: само благодаћу Божијом, или човековом вољом заједно са благодаћу. Пелагијанска јерес састојала се у тврдњи да је за оправдање и спасење довољна само човекова воља, без благодати Божије; јерес лутеро-калвиниста сматра да се ово савршава само благодаћу Божијом, без људске воље. Први су говорили да поред воље не треба благодат; други су тврдили да поред благодати воља није слободна. А истинско православно учење састоји се у томе да човека оправдавају и спасавају воља и благодат заједно, а не људска воља одвојено, нити благодат Божија одвојено. Благодат је увек неопходна, а воља је увек слободна. Наша света Црква у Светом Писму и преко учитеља Цркве и учених богослова поучава нас да су слобода људске воље и помоћ Божанске благодати – два крила која нас подижу на небо, у рај. Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16,24), говори Христос. То је човекова слободна воља. Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5), каже такође Христос. То је неопходна благодат Божија. Иако је Бог створио човека без његове воље, Он ипак без његове воље не може да га спасе, вели дубокоумни Августин. "Спасење треба да потиче од нас и од Бога" – говори Григорије Богослов. А божанствени Златоуст објашњава како "благодат, иако је благодат, ипак спасава само оне који то желе". Дакле, људска воља и божанска благодат помажу једна другој у делу нашег спасења. Благодат Божија претходни, а људска воља треба да је следи. Благодат позива, а воља треба да јој се повинује. То значи: Бог све људе позива на покајање, јер хоће да се сви људи спасу (1. Тим. 2,4), али и човек треба да жели да се покаје и спасе. 
Какве се само несреће у противном догађају! Ако је човек дуго времена био без покајања, упоран у греху, та два крила – воља и благодат – временом слабе и престају да делују. Воља слаби услед дугог трпљења. Човек неће да се покаје за грехе, онако као што не може да се одрекне навике. Бог неће да му опрости грехе, јер више не може да их трпи. Од стране човека јавља је непокајаност, а од стране Бога – остављање. На тај начин, ако човек неће да се покаје док је то могуће, настаће вероватно време када ће хтети да се покаје, али неће моћи из два разлога: оставиће га, као прво, воља, а као друго – благодат. 
Почнимо од овог првог.
Људска воља је по природи више склона злу него добру. Она се тешко уздиже до добра и лако пада у зло, а када једном падне остаје тамо заувек, као да је непокретна. Када је Пентапољ горео у огњу који је сишао са неба како би уништио његов гнусни грех, Бог је пожелео да од те велике погибељи спасе праведног Лота са његовом породицом. Видиш ли оно брдо – говорио му је анђео – бежи онамо да би се спасао; иди што пре и пази да се не осврнеш за собом! Не окрећи се јер постоји опасност да погинеш, тако што ће те зло уловити кроз поглед твојих очију. Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш (Пост. 19,17). Скриј се што пре, не губи време, и пре свега  немој се освртати. Лотова жена није слушала Божије упутство, зауставила се и окренула, па је тако и остала, скамењена, претворена у стуб од соли обазре се жена његова идући за њим, и поста слан камен (Пост. 19,26). Овај догађај, слушаоци моји, има своје значење. И Христос нам у светом Јеванђељу заповеда да се сећамо овог примера: Сећајте се жене Лотове (Лк. 17,32). Смисао његових речи је овај. Сва земља је обузета грехом и гори њиме. Његов пламен је обухвата са свих страна; он споља пече свет, али је продро и унутар Цркве Христове у сваки узраст и чин; зло влада међу световњацима и клирицима, међу мушкарцима, женама, старцима, омладином и децом. Сва васељена је постала као Пентапољ, пламен се претворио у пожар, погибељ достиже крајње границе. Бог хоће да те спасе, хришћанине, од те невоље и као да ти говори: Избави душу своју и не обазири се натраг... бежи на оно брдо да не погинеш. Бежи што пре од покварености света, узлети што је могуће више изнад земаљских страсти, бежи да се спасаваш на брдо хришћанске врлине и јеванђелског савршенства. И срцем и очима окрени се напред, и не окрећи се како би погледао натраг на сујету света, која, као лукаво постављена замка, привлачи људске погледе. Не обазири се зато што ћеш срести препреке на путу спасења, уловиће те зло и пашћеш у пропаст. Избави душу своју (Пост. 19,17) и брже бежи (Пост. 19,22). Скриј се што пре, не губи време и не осврћи се.
Тако говори благодат Божија. Али људска воља не слуша и не иде право путем заповести Божијих, него остаје у доконости и кришом гледа на зло. И чим се воља окрене ка злу, оно је улови и она остаје у њему. Окренула се да погледа на то лице и у њој се већ распалила похота тела; да баци поглед на добитак и већ ју је обузело среброљубље; окренула се да види своју славу и уловила ју је сујета; обратила се ка злу, погледала на зло, и оно ју је већ ухватило. Као Лотова жена она је постала стуб од соли, тврд и непокретан у злу. Воља се претворила у навику, која је у грађанским делима постала други закон, а у духовним друга природа – и природа и закон за вољу. Она коначно постаје нужна и са неодољивом силом руководи нашом природом. Колико пута из навике чинимо оно што по природи не бисмо учинили? Она постаје тиранин који гуши законе наше слободе. Колико пута нешто чинимо не зато што тако хоћемо, него зато што смо тако навикли?
У тесном царству "малог света" (како називају човека), воља са слободом, као самодржавни господар, поседује власт над људским делима; навика са нужношћу је као некакав насилни деспот, који тобоже привремено преузима власт, а заправо је задржава заувек. Неразумни хришћанине, мислио си "хајде нека у мени царује грех један дан или један час, само једанпут". Али када је преузео власт од твоје слободе, тај деспот је дан претворио у читав век. Ти си на пример једном пружио руку да би украо. Изброј колико се то пута поновило до данашњег дана. Твоји поседи су се већ проширили на поседе суседа, твоје куће пуне су туђих ствари, угојио си се од крви сиромаха; камата на камату и увреда за увредом начинили су дугачак ланац који чврсто свезује твоју савест. Тебе не дотичу сузе сиротих, уздаси убогих, немаш стида пред људима и страха пред Богом. Не размишљаш о души, не сећаш се смрти, нећеш да мислиш на суд, не бојиш се мука. Жедан си сиротињске крви, и што је више пијеш, то се у теби јаче распаљује пламен среброљубља. Тако је данас, а исто ће бити и сутра. Што је једном почело, траје заувек. Ево, сада хоћеш да се покајеш, али твоја воља се утврдила у злу, њоме царује навика. Ти имаш хтење, али само у мислима које су непоуздане и колебљиве. Хтео би да се покајеш, али не остављаш пређашњи грех. Хоћеш да се исповедиш, али нећеш да исправиш своје понашање, и у том случају је свеједно имаш ли хтење или не. То је знак да узе којима си везан мало попуштају, али не могу да се покидају. Сада, док слушаш поуку, твоје срце помало смекшава и излива се у сузама. Али чим изађеш из цркве, зло ће поново да се распламса у њему. До Васкрса ти ћеш се кајати због својих сагрешења, а после Васкрса ћеш се предомислити. Док ти још Свете Тајне буду у устима окренућеш се ка своме пређашњем блату. Шта те вуче онамо? Навика. А шта је са вољом? Она иде за навиком. И када ћеш дакле да измениш свој карактер? Никад. Чуј шта је рекао Дух Свети устима пророка Јеремије: Може ли Етиопљанин променити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? (Јер. 13,23) Зар човек када се једном навикне за зло, тако силно жели да се од њега одвикне? Навика почиње да господари над вољом, и оно што је било за један дан постаје стално, један дан се претвара у читав живот, једном учињено увек се понавља. Тако се једно крило више не подиже, то јест твоја воља је болесна и не може да те поведе ка покајању. Шта тада чини друго крило – благодат Божија? Она је Павла, прогонитеља Цркве, претворила у њеног Учитеља, Матеја из цариника у јеванђелисту, а разбојника распетог на крст у богослова. Благодат, која је толике грешнике за трен узвела до светости – то је нарочити дар који се не даје увек и не даје свима. Не надај се на такву Божију благодат, коју Бог даје ретко и само малобројнима. Уместо тога имај у виду ону благодат коју је теби Бог даровао и која ти је довољна за спасење, ону која те увек избавља од погибељи и води ка покајању. Управо та благодат, која је толико пута погажене, једном ће те, кажем, оставити. Ја сам тебе човече, вели Бог преко Исаије, засадио као виноград, не у безводној и непроходној пустињи, не на сувом и каменитом месту, без наде да ћеш донети плод; нисам те породио  ни у јеврејској синагоги, ни на агарјанском скупу. Засадио сам те на родном брдашцу (Ис. 5,1)  на погодном и плодном тлу. Породио сам те у наручју истинске Цркве, одгајио сам те преко благочестивих родитеља млеком истинске вере. Да бих те сачувао од сваке невоље, од лажи светских утеха, са свих страна сам те утврдио. Обавио сам те даровима Духа Светога које сам на тебе излио још у купељи крштења, како се не би плашио разбојничких напада и демонских искушења. Поставио сам стуб у теби, ослонац силе, Моју Божанску благодат. А да би могао да донесеш плод, често сам те обрађивао учењем Мога Јеванђеља. Да бих те напојио, крв Моју сам једном на крсту излио, а сада је изливам свакодневно у Светим Тајнама. Шта сам више могао да учиним за тебе, а нисам учинио? Шта је још требало чинити винограду моме што му не учиних? (Ис. 5,4) 
Но, труд је пропао, узалуд бриге! Чекао сам годину, чекао сам две да би мој засад донео род, плод врлине, чекао сам да видим покајање и исправљање Мог хришћанина. Али не! Мој виноград је бесплодан, подивљао, пун трња. Окорео је у злу, обузет гресима: чекао сам да роди грожђе, а родило је трње (тамо). Реците учитељи, богослови, духовни оци пресудите између Мене и Мога винограда! Одлучите шта Ми је чинити? Уклонићу ограду, нека га разграбе лопови; разрушићу стражарску кулу, нека га пролазници изгазе; забранићу облацима небеским да га заливају кишом – нека пропадне. Оборићу му ограду, нека опусти; развалићу му зид нека се погази; упарложићу га, неће се резати ни копати, него ће расти чкаљ и трње, и заповедићу облацима да не пуштају више дажда на њ (Ис. 5,5-6). Зар нису страшне те речи којима ти Бог јасно говори да ћеш Му на крају крајева досадити и да ће те оставити, да ће се Његово дуготрпљење претворити у негодовање, а трпљење у јарост? Како то, – пита блажени Павле – Бог те са таквом добротом позива к себи и чека, а ти не мариш? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води (Рим. 2,4). То је та нит којом те, како сам ти раније говорио, Бог привлачи на покајање. Али ако се упорно будеш противио, та нит ће се покидати па ћеш сасвим пропасти. Бог ти нуди сво богатство Божанске благодати, а ти га мењаш за ризнице Његовог гнева. Својом упорношћу – наставља апостол – и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведног суда (Рим. 2,5). Праведно је дакле да добијеш што си заслужио. Заборавио си Бога? Нека заборави и Он тебе! Он те је позивао, а ти ниси хтео; сада ти моли, а Он те неће. "Праведни суд Божији – говори Григорије Ниски – делује у складу са нашим расположењем: пресуђује нам исто оно, што ми сами чинимо".
Много је таквих примера у Светом Писму. Али најбољи од њих је тужни пример јерусалимског цара Седекије. Било му је око двадесет година када је ступио на престо. У младости се често предавао раскалашаном животу, колико му је то омогућавала његова царска власт. Пошто је погазио све Божанске и људске законе, он је, као необуздани коњ, чинио свако зло и неморално дело, а својим примером вукао је у пропаст и свештенике, велможе и читав народ. Желећи да исправи безбожног цара Бог му је слао Јеремију и друге пророке како би га уразумили и обратили. Врло упорно Бог га је даноноћно јавно и тајно привлачио к себи, час разобличавајући његова дела, час претећи му. Али, како каже Дух Свети, кад безбожник огрезне у злу, дође и прекор са срамотом (Прич. 18,3). Седекијино срце било утврђено у злу, престао је да се боји Бога, није се стидео Јеремије, подсмевао се другим пророцима – и не покори се пред Јеремијом пророком (2. Днев. 36,13)... а старешине Седекијине нису мариле за речи његове (Јеремијине) и ругаху се гласницима Божијима (2. Днев. 36,15-16), и отврдну вратом својим Седекија и упре срцем својим да се не обрати ка Господу (2. Днев. 36,13). Да ли је то дуго потрајало? Док се гнев Божији није силно распалио и лечење његово постало немогуће – докле се не распали гнев Господњи... те не би лека (2. Днев. 36,16).
Бог је подигао најсилнијег владара на свету, Навуходоносора, цара вавилонског који је дошао са многобројном војском и опсео Јерусалим. Тек тада се Седекија присетио Бога и пророка. Послао је код Јеремије и затражио његове молитве за избављење царства од опасности која му је претила – и посла цар Седекија... к Јеремији пророку, те му рекоше: помоли се за нас Господу Богу нашему (Јер. 37,3).
И шта се догодило? Јеремија није почео да се моли и Бог није помогао. Непријатељ је победоносно ушао у свети град, оскврнуо је храм, разграбио драгоцене сасуде, мачем посекао све од малог до великог, заробио је и самог цара и пред његовим очима погубио сву његову децу, а њега самог ослепио и онда окованог одвео са друим робљем у Вавилон. Страшно! Бог није примио Седекијино покајање? Није. Седекија је тако дуго презирао Бога, и Бог га је коначно оставио. Дакле, и Бог понекад оставља? Да. А када? Када се распали гнев Господњи, када се јарост Божија распламса до крајњих граница. Тад нема више никаквог исцељења, никаквог! Нема више лека. Али у датом случају Седекија се, изгледа, покајао? Но и поред тога не би лека. Зашто? Зато што се распалио гнев Господњи. Када се дуготрпљење Божије потроши, нема више лека. На тај начин, као што Седекија није хтео да се покаје када је могао, тако је дошло време када је он хтео, али то више није било могуће. И као што је он раније изгубио вољу, тако га је на крају оставила благодат. Наравно. Праведни суд Божији делује у складу са нашим расположењем: што чинимо ми сами, то нам и он досуђује. Ово је заиста страшан пример! Ја нисам у стању да га применим на нас и зато је боље да ућутим, а ви се сами удубите у њега. Боље да ћутим, јер то што треба да кажем овим поводом заиста потреса душу онога ко пази.
Али какав је то глас који чујем?! Тешко мени! То је глас Бога који ми устима пророка Језекиље говори: сине човечији, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш речи из Мојих уста и опомињеш их од Мене (Језек. 3,17). Ја Сам те – вели Он – послао као проповедника Јеванђеља житељима овог града, пренеси им оно што чујеш од Мене. Шта ми заповедаш да им кажем, Боже мој? Кад речем безбожнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку (Језек. 3,18). Тако ми говори Бог, и могу ли ја после тога да ћутим? Треба да говорим и говорим, не обазирући се ни на кога, без страха и устезања. Неваспитани младићи, ви коњи необуздани, слепци без водича, овце одлутале у погибељ! Старци непоправљивих навика, ви који сте остарили више у гресима него у годинама! Непобожни свештеници, који у саблазнима превазилазите људе у свету! Непокорни световњаци, ви који сте изгубили страх Божији! Сујетне жене, што верујете само на речима, али ни једног дела вере немате! Бог вам је послао свештенослужитеље који вам свакодневно читају Јеванђеље, учитеље који вас поучавају са амвона, духовне оце који вас уразумљују на исповести. Сви они вас једнодушно позивају на покајање, разобличавају ваше грехе, подсећају вас на суд и муке, али ви њихове речи не узимате за озбиљно, него им се ругате као Седекија пророцима. И ево кажем вам у име Божије: у греху сте проживели, у греху ћете и умрети (ако се не покајете) – помрећете у греху своме (Јн. 8,21). Тако је Син Божији одредио у Јеванђељу. Распали се гнев Господњи. Гнев Божији се распламсао до крајњих граница и не може више да вас трпи. Нема лека – умрећете, умрећете!
Доћи ће време када ће вас, противно вашим ишчекивањима, уграбити изненадна смрт – то може бити сутра, данас, овога часа – која ће затећи у срамном загрљају. Или ће то можда бити природна смрт, па ћете на постељи, притиснути болешћу, више размишљати о прошлом него о будућем животу, више ћете туговати због раздвајања од света, него од скрушености због грехова, мислићете више на своје послове него на душу. Али када бисте – гледајући покрај узглавља жену, децу која плачу уз постељу, сроднике и пријатеље који тугују, лекара како очајава због ваше болести, бележника што вам записује тестамент, духовника који чека да вас исповеди, и смрт која вам се сасвим приближила – кад бисте, дакле, видећи све то, пожелели да се покајете, какво бисте покајање принели док вам је ум тако силно узнемирен? Какву бисте исповест дали језиком укоченим од болести? Какву бисте скрушеност срца показали, погођени толиким невољама? Зар бисте у таквој ситуацији имали снаге да покидате ланце тако дуготрајне навике? Тада, у једном часу – и то каквом часу – ви ћете хтети да исправите целокупно зло вашег живота?
Но добро, имаћете тада здрав разум и расуђивање како бисте принели покајање и ради тога ћете слати новац за милостињу, молитве и заступништво, све како бисте умилостивили Бога. Али, зар Бог прима такво покајање? Ко вас је у то убедио? Напротив, пошто сте Га тако дуго презирали, Он је можда одступио од вас, као и од Седекије и од многих других. Није много таквих који су живели срамно, а умрли славно. Али оних који су живели и умрли срамно безбројно је много. А ако вам пример неколицине улива наду, зашто вас пример многих не плаши? Дарујући благодат Бог гледа на вашу вољу, али ваша воља је спутана дуговременим навикама. Можда је и благодати Његовој већ дојадило дуго трпљење. Бог вас је тако дуго тражио и није вас налазио. Можда ћете и ви тражити Њега и нећете га наћи. Тражићете Ме и нећете Ме наћи – говорио је Он Сам (Јн. 7,34). Живели сте у греху, вероватно ћете у греху и умрети.
О, каква страшна мисао! Баш као што вас је оставила воља, једном ће вас напустити и благодат. И ако сада, док је могуће, не желите да се кајете, можда ће настати време када ћете хтети, али више неће бити могуће. То сам хтео да вам докажем, и доказао сам. Зато ћу да ућутим.

Мислим да вам се данашња беседа чини одвећ грубом. Она попут оштре стреле погађа ваша срца. Али шта да се ради? Кад се рана гноји потребни су не благи мелеми, него огањ и гвожђе. И нама сада нису потребне благе и слатке речи, него горке и страшне. То је сасвим исправно. Ми се не кајемо зато што се сви надамо да тобоже још имамо времена за тако нешто, али то је заблуда. Ми за истинско покајање немамо вољу, која више не може да остави навике, а нема ни благодати Божије која више не може да трпи грех. То је ђавољи проналазак  да одвуче људе у пропаст надом на покајање. Ад је пун душа које су се надале да ће доспети у рај! Наша лажна нада на спасење – то је истински разлог наших мука! Хришћанине, да ли заиста хоћеш да се покајеш и спасеш? Ево ти време, ево и средства. Време је сада, када идемо горе у Јерусалим, сада, кад су наступили свети дани, сада, када се приближило време светих страдања: сада је погодно време, време покајања. Средства су она на која је Бог указао Лоту: Избави душу своју и не обазири се натраг... брже бежи (Пост. 19,17,22). Ове божанствене речи садрже указивање на три околности. Као прво, избави душу своју, тј. труди се да покајањем спасеш своју душу од пламена греха, јер ако душу изгубиш, изгубићеш све; а ако њу задобијеш, све си задобио. И ако је стекнеш или изгубиш једнпут, то ће већ бити заувек. Као друго, не обазири се натраг, то јест не обазири се више на свој пређашњи грех, када га једном оставиш. Брже бежи – то је треће и главно упутство; потруди се да то учиниш што пре, не одлажући за сутра, јер не знаш шта ће ти сутрашњи дан донети – Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети (Прич. 27,1). Сутра, прексутра... – а нити постају из дана у дан све тање, док ланци стежу све више.
Од свих греховних путева који свезују савест, три су главна: путеви злопамћења, среброљубља и плоти. Хоћеш ли да ти покажем како да их напусти? Слушај. Александар Велики је за време својих освајачких похода по Азији стигао у Зевсов храм где је видео чвор који се звао Гордијев, по имену цара Гордија који га је изузетно вешто завезао. Жрец тог храма рекао је Александру да ће, по древном предсказању, онај ко развеже тај чвор добити царску власт над Азијом. Развезати некакав чвор? Како мали напор! Стећи царство – какав велики добитак! Истога часа славољубивог цара обузела је страст: узео је чвор, посматрао га са свих страна, али није видео ни почетак ни крај. Узе су биле тако чврсто свезане, испреплетене и скривене да је чвор изгледао као да је из једног дела. Он га окреће, преврће у рукама, труди се, али не успева да га размрси. Када је увидео да нема никаквог начина да га одвеже, извукао је свој мач. Свеједно, каже, да ли ћу да га развежем или расечем. Он је пресекао чвор и, како каже један латински историчар, или је исмејао, или испунио предсказање.
Греховне узе још су замршеније и постоји нелажна реч Божија, хришћанине, да ће онај ко њих одвеже наследити Царство Небеско. Какав мали труд, а како велика награда! Ако не можеш да их одвежеш размишљањем, пресеци их мачем тврде одлуке и испунићеш закон. Узимаш узу злопамћења и налазиш да је чврсто затегнута. Љут си! Како да опростиш  непријатељу, питаш, који је позавидео мом успеху, насрнуо је на мој живот, дирнуо у моју част, оно најдрагоценије што човек има... Уосталом, када бих му опростио, шта би рекао свет? Али ја једном свакако треба да се покајем! Овде је, с једне стране, Царство Небеско, а са друге борба страсти са покајањем, света са Јеванђељем, људског закона са законом Божијим. А ти, притиснут са обе стране, налазиш се у недоумици и не знаш шта ти је чинити. О, хришћанине! Никако нећеш успети да развежеш узе ако о свему томе будеш размишљао. Мач, мач! Овде је потребна тврда одлучност. Треба да кажеш: хоћу да опростим свом непријатељу, јер тако ми заповеда Бог. Он сам каже: Љубите непријатеље своје (Мт. 5,44; Лк. 6,27,35). Ово ми Он показује и сопственим примером. Док је висио на крсту, опростио је онима који су Га распели: Оче, опрости им (Лк. 23,34). Хоћу и ја да опростим, јер иначе ни мени нема опроштаја. Тако се расецају узе. Пређимо на друге – на узе среброљубља. Колико је тек њих. Слатка крв сиромаха, привлачна туђа ствар. Украо си, навикао си се на туђе и сад кажеш: како да упропастим своју кућу и децу? Како да вратим оно што сам узео? Да умањим своје приходе? Да се лишим богатства? Али једном се морам покајати. Ради се о Царству Небеском. А среброљубље те силно оптерећује. Хтео би да пружиш руку, али оно те задржава. Хоћеш да вратиш оштећеном оно што си му узео, али те среброљубље тера да рачунаш колико је њему још преостало. О хришћанине, ако будеш размишљао о свему томе никада нећеш развезати узе. Мач ти је потребан, мач! ту је потребна тврда одлучност; кажи: хоћу да вратим туђу ствар, иначе ми нема спасења. "Неправедно се не благосиља". Боље да осиромашим, него да будем кажњен. Ја волим своју децу, али волим и душу. "Ако хоћеш да оставиш деци велико богатство, остави им промишљање Божије" – говори Златоуст. Тако се узе пресецају. 
Окренимо се сада трећим узама – плоти. О како су оне чврсте! Овде им се заиста не види ни почетак ни крај. Да оставиш блудницу или туђу жену коју имаш? Дуго си навикао на њу и та навика не представља више обичне узе, него гвоздени ланац. Шта да ти кажем? Завела те је њена лепота, или умешност, или не знам ни ја шта друго, потчинила те је, одузела ти је осећај, ум и слободу. Али слава Богу сад хоћеш да се покајеш, јер се ради о Царству Небеском. Но, опет, њене сузе те не пуштају да одеш, њене речи и ласкања; некакве обавезе те задржавају. Гледам те и сажаљевам. Једном ногом си изашао, а другом остајеш у њеном дому; одлазиш и опет се враћаш, напушташ је и опет је љубиш. Твоје срце је пресечено на два дела. Једним влада она, а другим духовни отац. Сред тако помућених мисли ти не знаш шта да чиниш. Ја ћу ти показати. Али најпре хоћу да знам с ким говорим. Болесник коме се приближила смрт још се може надати животу ако показује да нешто осећа када га пале и секу, када лекар чини све могуће само да би га спасао. А ако болесник ништа не осећа, за њега више нема наде; тада му нису потребни ни лекар ни његови лекови. Тако и грешник: за њега нема наде ако ништа не осећа када га опомиње савест, или притискају страх Божији и стид пред људима. Бог га је оставио. С таквим ја нећу да говорим, јер на њега је узалуд трошити речи. Обраћам се ономе кога гризе савест, ко се боји Бога и стиди пред људима, ко хоће да се покаје али не зна како да размрси узе његовог тела које га свезују. Дакле, слушај, и ја се надам да ћемо их пресећи мачем духовним, који је реч Божија (Еф. 6,17).
Ти си хришћанин коме закон допушта само једну жену, дату од Цркве и Бога. Ти си хришћанин који је дужан да избегава не само осуде од света, него и осуду на вечне муке. Као хришћанин који се нада на Царство Небеско, треба да сачуваш не само име него и душу. А ево због блуднице или туђе жене коју имаш тугују твоји родитељи, плаче твоја жена, оптужују те сродници, тајно те осуђује духовник, а јавно учитељи. Осуђује те цео свет. Постао си подсмех за град; сав град оплакује твоју срамоту, исмева твоју неразумност. Али то није све. Тебе се гнуша Црква, која те је одлучила од Светих Тајни, оставио те је Анђео-чувар, који се, као најчистији дух, прља твојом нечистотом. Богу си тежак, ни он више не може да те трпи. Покрај тебе је увек ђаво који вреба да дограби твоју душу. Отворених чељусти чека те ад, да те прогута на твоју погибељ. И ти још чекаш? Још си у недоумици? Не знаш шта да чиниш, и како да се одвојиш од ње? О, хришћанине, ако будеш размишљао о томе никада нећеш размрсити узе. Данас ти смета једно, сутра друго, а ђаво затеже те узе све јаче и јаче. Мач ти је потребан, мач! Брате, овде је потребна тврда одлучност. Кажи: ја треба да се покајем, да се растанем од блуднице и спасем душу. Треба то да учиним јер док сам блудник, нисам хришћанин. Удаљен од исповести, од Светих Тајни, од мајке Цркве, од мог Оца Бога, ја сам син лишен наследства, ја сам живи мученик. Одмах и неизоставно треба то да учиниш. Тако се кидају узе. О, када би те Бог просветио да их покидаш што пре, ако је могуће данас, да не чекаш сутрашњи дан и последњи час. Јер чуо си: ко може да се покаје, али неће, за њега ће доћи време када ће хтети, али неће моћи.

ПЕТА НЕДЕЉА ЧАСНОГ ПОСТА - Ава Јустин

Никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“!…
Ево пете Недеље Великога Поста, Недеље великих бдења и великих подвига, Недеље великих вапаја и уздисаја, Недеље највеће Светитељке међу Светитељкама, Преподобне матере Марије Египћанке. Она до тридесете године своје живела је у разврату, у највећем разврату. Једнога дана појави се у њој жеља да се поклони Чесном и Животворном Крсту. Дође у Јерусалим, и кад хтеде да уђе у храм на сам дан Крстовдана, да се поклони Чесном и Животворном Крсту, њу нека невидљива сила задржа и не даде јој да уђе. Поред ње је пролазила маса људи, народ се тискао, улазио слободно и излазио. Само је она стајала као прикована за земљу. Покушавала је, али никако да успе. Тада подиже очи своје и у паперти црквеној угледа икону Пресвете Богомајке, и помоли јој се од све душе. „О (Пресвета), допусти да целивам Крст Сина Твога, и да Му се поклоним, и онда ради са мном што ти желиш“. И тог тренутка нестаде силе која је спречавала да уђе у свети храм. Поклони се Светом Животворном Крсту, помоли се Богу, и опет се обрати икони Пресвете Богомајке: „Ево ме, Ти ме води и руководи“. И она чу глас: „Ако пређеш реку Јордан и одеш у пустињу, спашћеш се“. Она одмах крену ка Јордану, купи два хлеба од новца који јој даде неки пролазник, пређе Јордан, и оде.
Четрдесет седам година није видела људског лица ни животињу. Четрдесет седам година провела је у пустињи као на великом бојишту, али је очистила себе, победила све страсти, истерала из себе све грехе и све ђаволе, и постала равна Анђелима. По води је ишла као по суву, молила се Богу и за време молитве уздизала се у ваздух, лебдела у ваздуху. Такву је светост она постигла. А шта је одвело у пустињу? Ништа осим себе, само себе, душу, тело и грехе своје да очисти. Носећи икону Пресвете Богомајке запечаћену у њеној грешној души, какве је све страхоте она доживела у пустињи, какве борбе са нечистим дусима, какве муке од глади!… То само она и Анђели Божји знају.
Када је праведни Зосима пронашао њу у пустињи пред смрт, и питао је и молио да му каже како се сналазила у пустињи, како је живела, описала му је свој живот, живот врло мучан и тежак у почетку. – Седамнаест година, вели она, мене су раздирале моје страсти, сећање на мој живот раскошни и развратни. Пожелим да попијем чашу вина, а ни воде немам, а о јелу да не говорим. И када би у тим мукама вапијала и падала на земљу, молила се Пресветој Богородици: „Ти си ме довела, помози ми“. Пресвета Богомајка је увек помагала. Двадесет четири часа би пролазила, а она немоћна лежала на песку пустињском, и одједанпут би њу, молитвом Пресветој Богомајци, обасјала светлост и озарила њену душу, и велики мир силазио је у њено срце. Тако је она провела четрдесет седам година у пустињи, и Господ јој је дао оно што даје ретко коме од Светитеља. Она годинама није окушала хлеб, воду. На питања старца Зосиме, она је одговарала: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“.
Господ је на један посебан начин хранио и водио кроз њен пустињски живот, њену пустињску борбу. И шта се десило? Она је свој пакао претворила у Рај! Она је победила ђавола и сва узлетела Богу! Како, чиме? Постом и молитвом, постом и молитвом! Јер пост, пост са молитвом и јесте свепобедна сила. У једној дивној великопосној молитви вели се: „Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам је постом показао победу над ђаволом“. Постом нам показао победу над ђаволом… Нема другог оружја, нема другог средства.
Пост – ето средства да победиш ђавола, сваког ђавола. Пример: Света Марија Египћанка каква је божанска сила поста. Он и није друго него распињање тела, распињање тела, самораспињање себе. А кад је крст ту, победа је осигурана. Тело некадашње блуднице александријске, Марије, грехом је дато у ропство ђавола. Али, када је пригрлила Крст Христов, када је то оружје узела у руке, она је победила ђавола! Пост и јесте васкрсавање душе из мртвих. Пост и молитва отварају очи човеку да сагледа и истински угледа себе, и види себе. Он види да је сваки грех у његовој души гроб његов, гроб, смрт његова. Он види да грех у души ништа друго не ради, него у лешеве претвара све што припада души: њене мисли, њена осећања и њена расположења. Гроб до гроба. И тада, тада се разлегне вапај из душе: „Прежде даже до конца не погибну, спаси мја“! То је тај вапај ове велике недеље. Господе, пре но што сам пропао, спаси ме. Тако смо се ове Недеље молили Господу, такве нам је лелеке молитвене оставио велики Свети отац Андреј Критски, у Великом канону и око њега.
--
Господе, пре него што сам пропао потпуно, спаси ме! Овај вапај важи за свакога од нас, за свакога који има грехе. Ко је тај што је без греха? Не можеш погледати себе, а да негде, на неком окрајку своје душе, на некој окрајини угледаш неки, може бити заборављени грех. И сваки непокајани грех јесте твој гроб, јесте твоја смрт. И ти, да би се спасао и васкрсао себе из тог гроба, завапи вапајним молитвеним лелеком Великога Поста: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“.
Не варајмо себе, браћо, не обмањујмо себе. И један грех ако је остао у твојој души, и ти се не кајеш, и ти га не исповедаш, и ти га трпиш у себи, тај грех водиће те у царство пакла. Јер греху нема места у Рају Божјем. Греху нема места у Царству Небеском. А да би ти удостојио себе Небеског Царства, постарај се да сваки грех истераш из себе, да сваки грех ишчупаш са кореном из себе, кроз покајање. Јер, ништа се не може отети покајању човековом. Такву је силу дао Господ Светом Покајању.
Гле, када је покајање могло да спасе тако велику развратницу, каква је била некада Марија Египћанка, како да не спасе и другог грешника, и сваког грешника, и највећег грешника и зликовца? Да, Свети Велики Пост јесте то бојиште на коме ми хришћани постом и молитвом побеђујемо ђавола, побеђујемо све грехе, побеђујемо све страсти и осигуравамо себи бесмртност и Живот Вечни. Безброј је примера у животу Светих људи и истинских хришћана, примера који показују да заиста само молитвом и постом, ми хришћани, побеђујемо ђаволе, све њих који нас муче и који хоће да нас одвуку у царство зла, у пакао. Овај Свети Пост – пост је светих врлина наших. Свака света врлина васкрсава душу моју и твоју из мртвих.
Молитва, шта је молитва? То је велики васкрситељ твој и мој! Станеш на молитву, завапиш ка Господу да очисти душу твоју од греха, од свакога зла, од сваке страсти и тада се гробови твоји и моји отварају, а мртваци устају. Све што је грешно бежи, све што вуче ка злу нестаје. Молитва света васкрсава свакога од нас, када је искрена, када понесе сву душу ка Небу, када ти у страху и трепету кажеш Господу: Гледај, гледај моја гробља! Бескрајна су моја гробља, Господе! У сваком од тих гробова ено душе моје, ено је мртва, далеко од Тебе. Господе, реци реч и васкрсни све моје мртваце! Јер Ти, Ти си нам, Господе, дао пуно Божанских сила да нас преко светог Васкрсења васкрсавају, да нас из гроба лењости васкрсавају.
Да, ми кроз грехе, кроз наше страсти душом умиремо, а душа умире кад се одваја од Бога. Грех јесте сила која одваја душу од Бога. И ми, када смо грехољубиви, када волимо грехе, када волимо сласти греховне, ми уствари волимо своју смрт, волимо гробове, смрдљиве гробове у којима се распада душа наша. А када се пренемо, када муњом покајања ударимо у срце своје, онда, онда наши мртваци васкрсавају. Онда душа наша побеђује све своје убице, побеђује главног творца свих грехова, ђавола, побеђује силом Васкрслог Господа Христа.
Зато за нас хришћане нема греха који је јачи од нас. Буди уверен, увек си јачи од сваког греха који те мучи, увек си јачи од сваке страсти која те мучи. Како, питаш ти? Покајањем! А шта је лакше од тога? Ти увек можеш у себи, у души својој завапити: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“. Помоћ Божја неће те мимоићи. Ти, ти ћеш васкрснути себе из мртвих, и живети у овоме свету као онај који је дошао из онога света, који је дошао из гроба и живи новим животом, животом Васкрслог Господа Христа, у Коме је пуно Божанске силе да те ниједан грех више не може убити. Можда ћеш поново падати у поноре падова, али ти знаш, ти знаш оружје, ти знаш силу којом васкрсаваш себе из мртвих. Ако чиниш педесет пута на дан грех, педесет пута срамиш себе, педесет гробова копаш данас, само завапи: „Господе, покај ме! Пре но што сам потпуно пропао, покај ме“.
Благи Господ, знајући слабости и немоћи људске душе и људске воље, рекао је: Брате, дођи! Ако грешиш на дан седамдесет пута, опет дођи и реци: Опрости ми. То Господ наређује нама људима, слабим и немоћним. Он опрашта грешницима. Зато је и објавио да велика радост бива на Небу када се један грешник каје на земљи. Сав Небески свет гледа у тебе, брате и сестро, како живиш на земљи. Падаш у грех и не кајеш се. Гле, Анђели плачу и туже на Небу због тебе. Чим кренеш у покајање, гле, Анђели се на Небу радују, и као браћа твоја Небеска ликују.
Сетите се шта се десило са блудним сином. Чим се десило покајање и на крилима покајања он полетео Оцу (говорећи): „Оче, сагреших небу и земљи“, Отац није чекао да син стигне до Њега, него је Сам потрчао у сусрет сину покајаном, загрлио га, и наредио да се изнесу најлепше хаљине из небеских ризница, да обуку покајаног сина, да се спреми велика небеска гозба, јер: овај мој син мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се.Ето, таква духовна гозба бива за свакога грешника који се каје.
Гле, пред тобом и преда мном, иако смо грешници, стоји таква небеска гозба. Само нам једно треба: покајање. Покајемо ли се, наш Небески Отац ће у жалостивости Својој полетети нама да нас загрли, нас мртваце покајањем оживеле да загрли и уведе у Небеско Царство. Пример и доказ: ево велике данашње Светитељке Марије Египћанке. Каква грешница! Од ње Господ начинио биће свето као Херувим. Покајањем је она постала равноангелна, покајањем разорила пакао у коме је била и сва узнесена у Рај Христових небеских милина.
Нема хришћанина немоћног у овоме свету, макар га нападали најстрашнији греси и искушења овога света, само ако хришћанин никада не заборави своје главно оружје: покајање, молитву, пост; ако је сав он у ма којем подвигу еванђелском, у ма којој врлини, или у молитви, или у посту, или у еванђелској љубави, или у милостивости. Сетимо се великих Светитеља Божјих, сетимо се данашње велике Светитељке, Преподобне матере наше Марије Египћанке, и будимо сигурни, притећи ће нам Господ одмах у помоћ. Она је доживела такву чудесну помоћ Пресвете Богомајке, и спасла себе од страшних паклова својих, од страшних демона својих. А Пресвета Богомајка је и данас, и увек, помагала нама у свима нашим врлинама еванђелским: у молитви, и у посту, и у бдењу, и у љубави, и милосрђу, и трпљењу, и у свакој другој врлини. Нека нас помаже увек, нека нас води.
И ми, покајањем васкрсавајмо себе непрекидно из мртвих, из свих гробова својих, васкрсавајмо душе своје из сваког смрада смртног и црвљивог, и припремајмо себи пут у Царство Небеско. А на том путу испред нас, ето Преподобне матере наше Марије Египћанке, и безброј Светитеља Божјих. Сви нас они са радошћу воде у Небески Христов свет. Сви нам они нуде своју помоћ, своје човекољубље.
Зато, никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“!…

Ава Јустин Ћелијски
у манастиру Ћелије 1967 године

ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ЧАСНОГ ПОСТА - Ава Јустин

Четврта недеља посвећена је Светогом Јовану Лествичнику. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха.

Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха.

Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не ...Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.

Рајска лествица - шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина...

Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.

Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује ... Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш.

Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно - заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.

Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва - божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај.

Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом... Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих.

То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула... иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.

Смирење - то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја.

Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.

Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.

Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: "Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа". Али они не могаше ништа учинити. Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни? Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега! А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре. Готово је... Тада Господ пружи руку Своју... Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: "Зашто ми то не могасмо учинити?" Господ рече: "Овај св род изгони само молитвом и постом."

Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом.

Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. "Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје" - објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: "Све је могуће ономе који верује." Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: "Верујем, Господе! помози моме неверју".

На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим... Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту... И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.

Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије, чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао. Али Благи Господ даје нам диван пример: усред поста, ето њега Светог Јована величанственог, дивног, светог; сав блиста од светих еванђељских врлина, гледамо га како узлази хитро и мудро уз лествицу Рајску, коју је поставио између земље и Неба.Он то даје нама хришћанима пример као учитељ, као Свети вођ, од пакла до Раја, од ђавола до Бога, од земље до Неба. Ето нам учитеља у људском облику, чудотворца духовног, великог подвижника. Показује нам собом како човек може зарадити сваки свој пакао, и како може поломити црне мрачне лествице које воде у пакао. Људско биће може изградити себи Рајску лествицу од земље у Небо.

Нека нам милостиви и велики Свети отац Јован Лествичник, буде Свети вођ кроз овај Велики пост; Свети вођ кроз сваку врлину, молитву, милосрђе и све остале еванђељске врлине; да сваки од нас гради своју Рајску лествицу за време овога поста, да стигнемо у Свето Васкрсење Христово, у то савршенство свих савршенстава, у радост свих радости, и (уз) носимо душу своју у рајске милине.

Зато, браћо моја и сестре, нека нам сваки дан и после Ускрса буде дан којим ћемо ићи за великим Светим духовним вођом Јованом Лествичником; да нас он води и руководи у нашим борбама са свима гресима нашим у стицању светих врлина; да помоћу његовом ми изградимо своју лествицу и да идући за њим и ми достигнемо Небеско Царство и Рај, где пламте све милине небеске, све радости вечне; да тамо заједно са њим славимо Цара свих тих милина, Вечнога Цара Небескога Царства, Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин

Свети Јустин Ћелиски

Беседа у Четврту Недељу Великог Поста

1965. године у манастиру Ћелије