ШТА ЈЕ НОВА ГОДИНА И КАКО ЈЕ ИСКРИВЉЕН СМИСАО НОВЕ ГОДИНЕ

Људи честитају срећне „Новогодишње и Божићне“ празнике… Да ли је, то, тако речено, исправно?…

Или: „Нову… годину, Божић и Српску Нову годину“!… Је ли, то, добро написано?!… – НИЈЕ!…

Та пракса приметна је и не мало распрострањена у српском народу данас. Скоро сви неизоставно честитају својим познаницима, пријатељима, сарадницима Нову годину 1. јануара по новом календару, а многи додају томе у наставку и „божићне празнике“!

Ретки су они који знају да је исправно заправо само честитати „Божић и Нову годину“, а још ређи они који заиста схватају смисао ових празника и њиховог редоследа.

Та збрка и пометња који настају око великог хришћанског празника Рођења Христовог – Божића, одраз су огромног незнања и непознавања од стране Срба самих основа своје Вере, па и незаинтересованости да се уложи и најмањи труд, како би се научиле макар најелементарније ствари.

Објашњење ћемо лако наћи у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након насилног и безаконог преузимања власти 1945, увели и наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…

До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара по новом календару (25. децембра по старом календару).

Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година.

Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана, и када се треба умом и срцем што више усредсредити на предстојећи празник, како бисмо га што достојније и спремније дочекали.

Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара по новом календару. Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле. Док данас живимо у ситуацији када Српска Црква издаје џепни календарић, у коме се налазе наведени не само и папистички празници, него чак и јеврејски празници и постови! И све то већ годинама (мирне савести) благосиљају сви Архијереји Српске Цркве! Да ли можда Јевреји у Србији купују Православни џепни календар како би се руководили када им који празник долази и када им је пост? Свакако да не! И да ли римокатолици купују џепни календар Српске Православне Цркве како би пратили своје празнике? Или можда Православни верници купују и користе јеврејски календар, како би га употребљавали током године за праћење својих празника и постова? Наравно да је бесмислено о томе и разговарати! Зашто се онда већ годинама у православном џепном календару наводе и јеврејски и римокатолички празници, када је извесно да их користе само православни верници? Какву то поруку треба да пренесе Православним Србима, пошто је већ без икаквог значаја за Јевреје и римокатолике? Шта то Архијереји Српске Цркве желе да поруче својим верницима? Да су све Вере исте? Да је исти Бог Православних, паписта и Јевреја? Да ли је то доследно следовање духу Глобализације и Новог доба, који тежи изједначавању свих и стварању једног синкретистичког веровања? То су питања која сваки верник треба да упути своме Архијереју, и да од њега тражи одговор.

Бесмислено је потпуно славити најпре Нову годину (1. јануара по новом календару) а потом славити Божић (7. јануара по новом календару)! Да ли то ико ради осим Православних Срба? А затим, након тога, не мали број њих, слави и „Српску Нову годину“! Пре свега, не постоји никаква „Српска Нова година“! Као што не постоји ни руска, грчка, бугарска, пољска, афричка… Ради се о једном врло несретном називу 1, који је често изговор за некакво „србовање“ и изражавање квази-патриотизма, јер се те прославе и дочеци своде углавном на јело и пиће (или чак преједање и опијање), затим (скаредну) музику и сличне ствари, које су све само не хришћанско православно празновање великих празника домостроја спасења људи, извршеног очовечењем Другог Лица Свете Тројице Бога Логоса и Његовим Рођењем у телу од Богородице Приснодјеве Марије.

Хришћани славе на следећи начин:

Прво Божић – 25. децембра

Затим Нову годину – 1. јануара

Римокатолици и Православне Цркве које су прихватиле нови календар славе Божић 25. децембра по новом календару, па затим Нову годину 1. јануара по новом календару.

Православне Цркве које нису мењале календар празнују Божић 25. децембра по старом календару, па затим Нову годину 1. јануара по старом календару.

Разлика је у томе што промена календара, тј. увођење новог, има за последицу да 25. децембар стиже 13 дана раније, те отуда и разлика у празновању. Односно, Православне Цркве које нису мењале календар славиће Божић 7. јануара по новом рачунању времена, а Нову годину 14. јануара.

Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година. То је дакле природан и једино могући след – ПРВО БОЖИЋ ПА ЗАТИМ НОВА ГОДИНА!

Никако није могуће да Нова година претходи Божићу, те да се прво „дочека“ Нова година, а да се затим празнује Божић!

Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава. Могуће је и исправно је само обрнуто!

Тако Православни Срби имају „привилегију“ да два пута, у року од 15 дана, „дочекују“ Нову годину! Да би све то добило мало смисла, ова друга по реду је добила назив „српска“ Нова година! Тако да скоро сви славе „редовну“ Нову годину, а они који су ношени посебним осећањем патриотизма и родољубља неће пропустити да прославе и „српску“ Нову годину.

Оно што чуди, па и забрињава, је чињеница, како да се људи не запитају – откуда то да славе две Нове године; и да ли је то исправно; па чак и да ли је нормално. Да ли је то „привилегија“ Срба, или заправо „пад“ Срба, њихова „вансебност“. Докле ћемо живети у тој схизофренији? Када ћемо једном почети да ступамо сигурним кораком (на путу спасења) а не да „храмљемо на обе ноге“. Где је Патријарх да о томе упозори Православне Србе, вернике и своје сународнике? Где је позив толиким душама које пропадају и „лудују“ да скрену са пута погибли? Где је пастирска активност Патријарха, или се он исцрпљује само у политици и тзв. црквеној дипломатији, а заправо непрекидно и упорно подилази актуелној црквеноборној и погубној по Српство власти.

Познато је да „дочеци“ и прославе „српске“ Нове године најчешће немају никакве везе са Црквом, Вером, са Предањем, са оним што заправо Црква тога дана заиста и прославља. Углавном се претворе у забаве, теревенке, паганска и дионизијска изопачења Христовог празника и Светитеља који се тога дана прослављају.

На дан 1. јануара Црква прославља обрезање Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и помен међу светима оца нашега Василија Великога, Архиепископа Кесарије Кападокијске.

Као што се у црквеној химнологији тога дана наводи: Христовим обрезањем обрезан је Закон; и обрезањем Закона уведена је благодат.

И на другом месту Црква кроз уста химнописца пева: Сишавши Спаситељ роду човечијему, примио је пеленама повијање; није се узгнушао телесног обрезања, осмодневан по Мајци, безначалан по Оцу…

Такође и: Није се застидео сведобри Бог телесним обрезањем да се обреже, него је дао себе образац и пример свима ка спасењу; јер Закона творац (прописе) Закона испуњава и пророцима објављено о њему. Који све садржиш у шаци и пеленама повивши се, Господе слава Ти.

Телесно обрезање Господа Исуса Христа, према учењу Цркве, у осми дан од Рођења, представља потврду оваплоћења и непроменљивог примања од стране Бога Логоса савршене човечанске природе. Телесно обрезање Господа нашега Исуса Христа, које је примио Господ сагласно односном пропису Закона, али са циљем укидања овога прописа како би увео духовно и нерукотворено обрезање, тј. Свето Крштење, предали су нам Свети Оци да прослављамо сваке године. Јер Господ, као што је прихватио ради нас телесно Рођење и примио све особине људске природе, оне које не подлежу осуди (αδιάβλητα πάθη, неукоризненија страсти), тако је прихватио да прими и обрезање које је прописивао Јудејски Закон.

Обрезање је Господ примио углавном из следећих разлога:

Прво, да би затворио уста јеретика, који су имали дрскости да тврде како није примио истинско људско тело, него је постао човек по причини. Како би, међутим, био истински и обрезан, ако није примио истинско људско тело?

Друго, да затвори уста Јудејцима, који су га оптуживали да не поштује Суботу и да не држи Закон.

Према светом Јовану Дамаскину обрезање је било образ Крштења, нерукотвореног обрезања којим човек одбацује грехе. Обрезање је заправо било праслика Крштења, које ће доћи са очовечењем Логоса.

Стварање и спасење, сво милосрђе и човекољубље Свете Тројице, испуњава се у Богочовеку Христу, који је својим оваплоћењем и обрезањем, али и свим тајнама свога телесног појављивања, открио христолошки и христоцентрични корен и перпсективу сваке стварности и целе творевине.

Зато Црква и пева Христу: Обличје човечије непроменљиво си примио, Бог будући по суштини многомилостиви Господе, и испуњавајући Закон, обрезање телесно вољно примаш, да би укинуо пролазно, и подигао покривало страсти наших…

Док у кондаку му кличе: Господ свих трпи обрезање, и човечија прегрешења као благ обрезује; даје спасење данас свету; радује се на висинама и Творчев Јерарх и светоносац, божанствени тајник Христов Василије.

Истога дана, 1. јануара (односно 14. јануара по новом календару), Црква прославља и велико светило васељене светога Василија Великога, коме и пева у тропару – По свој земљи изиђе глас твој, јер она прими реч твоју, којом си богодолично богословствовао, природу бића објаснио, човечије нарави украсио. Царско свештенство, оче преподобни, Христа Бога моли, да нам дарује велику милост.

Светог Василија, великог подвижника и богослова Цркве, и обрезање Господа нашега Исуса Христа (14. јануара по новом календару/1. јануара по старом календару), како можемо прослављати уз пијанке, преједање, уз расејаност ума и незаситост очију. То је празник који се прославља молитвом, врлином, посвећеношћу Богу, трудом на разумевању његовог смисла, у кругу породице.

А шта тек рећи за „дочек“ тзв. Нове године, који бива 1. јануара (по новом календару)? Никаква тада Нова година не „долази“ да би је Срби „дочекивали“ и славили. Напротив, тада је време строгога поста. Божић је на прагу, пост је при крају. Хоћемо ли га тада нарушити? И то ради чега – ради прославе једнога „празника“, који заправо и није празник. И како ћемо након тога дочекати и примити Новорођенога Богомладенца Христа?

Безумље је дочекивати тзв. Нову годину, и уз то још препуштати се теревенкама, „лудовању“, похоти очију, греху. Нити је тада празник, нити је дозвољено разрешавати и прекидати Божићни пост. Немојмо служити, на тај начин, ђаволу и вршити његову вољу.

Него напротив, држимо доследно пост до празника Рођења Христовог, будимо причасници Светих Тајни, и у своје време прославимо празник обрезања Господњег, којим Христос „човечија прегрешења обрезује“ и укида „покривало страсти наших“.  

КАКО ДЕМОНИ ПРЕКО ТЕТОВАЖЕ ДЕЛУЈУ НА ЉУДЕ

СВЕДОЧЕЊА РУСКОГ СТРУЧЊАКА ЗА УКЛАЊАЊЕ ТЕТОВАЖА

...Међутим, у паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на телу (сакрални симболи), човек је у свој живот призивао духа коме се клањао.Црква одбацује тетовирање управо због његовог мистичког значења. Кроз тетоважу човек општи с нечистим и лукавим духовима, а не са Богом. Природа тетоваже је неизбежно култна и магијска...

„За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих бељега. Ја сам Господ“ (3. Мојс. 19,28); „Ви сте синови Господа Бога свог; немојте се резати нити бријати међу очима за мртвацем. Јер си народ свет Господу Богу свом, и тебе изабра Господ да си му народ особит између свих народа на земљи“ (5.Мојс.14,1-2).

Бог је ову заповест поновио свештенству: „Још рече Господ Мојсију: Кажи свештеницима синовима Ароновим, и реци им: ...Да се не начине ћелави чупајући косу с главе своје и да не брију браде своје, нити се режу по телу свом...“ (3.Мој.1,5) Веома је важно да забрана прати позивање на чињеницу да је њихов Бог Господ, то јест на прву заповест Закона: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме“ (2.Мој.20, 2-3).

Током људске историје тетоважа је играла различите улоге. У античком свету, где је један човек могао постати власништво другог, тетоважа је, на пример, имала функцију тапије. Тетоважа је човека низводила до нивоа животиње: стока носи обележје власника, а роб тетоважу с именом свог господара. Међутим, у паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на телу (сакрални симболи), човек је у свој живот призивао духа коме се клањао.Црква одбацује тетовирање управо због његовог мистичког значења. Кроз тетоважу човек општи с нечистим и лукавим духовима, а не са Богом. Природа тетоваже је неизбежно култна и магијска.

Свакако, људи се данас не тетовирају у циљу вршења неког магијског ритуала, већ, пре свега, ради моде или традиције. Но, сам чин наношења тетоваже је дубоко пагански.

С тога не чуди што тетоваже имају негативан утицај на људски живот. О таквим случајевима, наводећи масу примера, новинар Светлана Кузина писала је у свом чланку „Фаталност тетоваже“, цитирајући свој разговор са Константином Авраменком, руским стручњаком за уклањање тетоважа.

Алексеј Воронин из Одинцова послао нам је писмо у коме је навео: „Девојка коју сам волео била је као тихи и добри анђео. Две године смо живели у савршеној хармонији. Намеравали смо да се венчамо. И онда је једног дана у салону истетовирала, на доњим леђима, ђавола с бодежом. Њен карактер се напрасно сасвим изменио. Постала је свадљива, љубоморна и поганог језика. Као да је ђаво убо бодежом у леђа. На крају смо се растали. Зар тетоважа може заиста да промени човека?“

Може, - уверава Константин Авраменко, - Тату мења живот људи – оних који су непромишљено урадили тетоважу. У то сам се уверио из личног искуства.

Константин Авраменко, по образовању физичар-оптичар, специјалиста за ласерску оптику, већ неколико година бави се послом уклањања тетоважа са коже својих клијената. Он каже да тетоваже често мењају карактер људи и буквално навлаче невоље. Но, мода за овим „украшавањима“, на жалост, не пролази. Пацијенти обично причају Константину зашто су одлучили да се избаве од тату-а.

ДЕВОЈКА И ДЕМОН

- Дошла ми је девојка с кинеским хијероглифом. Такође на доњем делу леђа, - прича Авраменко. – Она је плакала и молила да јој одмах уклоним тетоважу. По њеним речима, на њу су већ по наношењу цртежа навалиле невоље. За годину дана изгубила је посао, родила мртво дете и муж ју је оставио. На крају је била силована од стране групе младића, што је била последња кап, која ју је довела на ивицу самоубиства... Једва се дозвала памети и одлучила да уклони своју тетоважу, која је, како сам сазнао, значила „демон“. Сада је поново у њеном животу све у реду.

ПАДОБРАНАЦ И ПАУК

- Долазио ми је и бивши падобранац са компликованом тетоважом: авиони, крила, падобран и смрт са косом. Молио ме је, не питајући за цену, да уклоним слику смрти. Ја сам, говорио је, реалиста и не верујем у магију. Но, када сам почео да живим са том тетоважом, срећа као да ми је окренула леђа.

ЧУВАР И БРОЈ „13“

Пре двадесет година, 40-годишњи чувар банке на Арбати истетовирао је број „13“ на малом прсту. За све те године, по његовим речима, прогониле су га невоље. Најпре му се мајка тешко разболела. Како би платио лечење морао је да прода викендицу. Затим је имао саобраћајну несрећу, коју је морао да исплати станом. Ћерка му је постала наркоманка. Породица се распала.

Када сам избрисао тетоважу у његовом животу се све променило... Сада се број „13“ још помало назире. Недавно ме је позвао и замолио: дођи - доврши, може бити да ће ми се живот још више променити на боље.

ДЕВОЈКА И ЛЕПТИР

- 16-годишња девојка истетовирала је на леђима обојеног лептира. Од тог тренутка, главни посао у њеном животи постало је сваковечерње упознавање са новим младићем. Завршивши средњу школу, прекинула је даље школовање и лутала по ноћним клубовима. Младићи је нису поштовали. Није излазила из туђих постеља.

Момак јој је изговорио гомилу гадости и потом почео да се виђа се њеном другарицом. Неко ју је посаветовао да се отараси тетоваже, упућујући је на мене. Објаснио сам јој да је, по старом веровању, лептир знак проститутке. Након уклањања тетоваже младић јој се вратио и пре месец дана они су се венчали. Сада чека бебу.

ДЕЧАК И СМРТ

Недавно су ме замолили да дођем у 1. Градску болницу и уклоним тетоважу са 15-годишњег дечака, који је лежао у коми, - прича Константин. – Запањио сам се: зар треба да чекам док се он не пробуди? Испоставило се да су његови родитељи инсистирали да дођем, јер су тек у болници на синовом десном рамену запазили страшан натпис: «Live quickly die young» („Живи брзо, умри млад“).

Испоставило се да су родитељи послали дечака на одмор на Кипар. Тамо се тетовирао. После тога као да се откинуо с ланца. Кроз два месеца морао је да напусти школу. Неколико пута је хапшен због хулиганства. Покупио је и једну полну болест. На крају је украо очев ауто и при брзини од 120km/h ударио у стуб. Спасао га је ваздушни јастук. Сломио је карлицу и кук.

- Плашио сам се да уклоним цео натпис, - наставља Авраменко, - изненада могу наступити компликације. Одлучио сам да уклоним само реч «DIE» (умри), што ће променити смисао. И онда се догодило нешто чудно. Дечак је лежао без свести. Ја сам му дао још и локалну анастезију. Почео сам да уклањам тетоважу и дечак је у коми (!) одједном почео да одмиче раме, а другом руком је покушавао да одгурне прибор.

Пулс му је скочио на 138 откуцаја. Ја сам дуплирао дозу – но дечак је још увек све осећао. Биле су присутне три медицинске сестре и шеф реанимационог одељења, који су, као и ја, били у шоку. Имали смо утисак да се сам сатана у њега уселио и није дао да се отараси фаталних речи. Када сам уклонио тетоважу, пулс му се вратио на нормалу и дечак је убрзо почео да се опоравља.

БРОЈ ЗВЕРИ 666

-Знак сатане човеку не може донети ништа добро. Штавише, када „бришем“ те страшне ствари, сва њихова негативна енергија обруши се на мене. Познавао сам младог човека који је на зглобу имао „666“.

Момак је одавао утисак опседнутости. После првог дана рада, спотакао сам се на равном месту, пао сам и поломио руку. Рука је зарастала, угануо сам ногу. Завршило се тиме што сам отишао у цркву, заказао 40 Литургија за здравље, и тек после тога наставио сам рад са њим. Након уклањања три шестице дечак је помало дошао к себи – почео је похађати школу, боље се осећао... Но, кроз годину дана он је на истом месту истетовирао Леприкона – шумског духа. Такође страшан симбол. Тада ме је позвала његова уплакана мајка: „Са сином је поново кренуло наопако“. Ја сам тада само слегнуо раменима: „Ту сам већ немоћан“. Већ четири године ништа нисам чуо о тој породици, мада смо раније често били у контакту...

Константин Авраменко уклања још једну тетоважу - фото из личног архива

РЕЗИМЕ

- Сматрам да се не треба тетовирати, - наставља Авраменко. – Није узалуд у Јеванђељу заповеђено: „Не украшавајте своја тела цртежима и натписима“.

- Лако је урадити тетоважу, - каже Константин. – Но, много је теже решити се ње. На жалост, људи немају појма са чиме ће се суочити. Какве ће муке истрпети... Ту је потребна операција. Најстарији начин је – одрезати парче коже ножем или скалпелом.

У пластичној хирургији за уклањање тетоваже велике површине потребно је неколико година. Време се може скратити ако се на место одсеченог дела коже пресади кожа са леђа или кукова. Али онда ће се појавити ране на два места. Неки покушавају да тетоваже уклоне ласером. Међутим, он спаљује ткиво до знатне дубине. Оно умире. На том месту се појављују ожиљци. Зашто вам све ово говорим? Да бисте десет пута размислили пре него што се истетовирате.

На сајту „Културолог.ру“, у чланку о тетоважама, дата је, такође, ванредна анализа ове појаве.

Очигледно је да истетовирана особа провоцира околину да обрати пажњу на њу. То даје осећај сопственог значаја. Свака тетоважа скреће пажњу, али је потребно конкретизовати – пажњу на шта? На првом месту – на тело... Тетовирање је, по својој природи, исповедање телесности. Човек с тетоважом, може се рећи, исповеда култ свог тела. Несумњиво, такво бегство у спољашње јесте знак духовне слабости.

Мистичка компонента

Тетоважа може да промени човеков живот. Да би се ово разумело, не мора се обраћати мистици. Учинивши, наношењем тетоваже на своје тело, свестан чин, усвајајући било какав знак као дефиницију сопственог бића, а делимично бацивши изазов целом окружењу у лице, човек никако не може остати какав је био. И та промена не може донети човеку ни покој ни мир у души. Тетоважа делује као сидро, говорећи језиком психоанализе.

Она непрекидно подсећа њеног власника на то какав је избор начинио, изазивајући одређене емоције. Немогуће је од себе правити вука, а притом не попримити ништа вучје. Наравно, навике правог вука немају с тим никакве везе. Реч је о имиџу звери, коју ми собом стварамо.

У принципу, човек је симболичко биће, као и свет, кога и перципирамо и кога смо свесни, и он је, најмање од свега, материјалан. Иза сваког физичког објекта и сваке ствари постоји традиција тумачења, симболи и знакови, које ми увек и не примећујемо. Многи знакови делују на нас кроз подсвест.

Ми понекад подцењујемо силу знакова, но тетоважа не сме бити такав случај. Не смемо подлећи комерцијалним рекламама тату салона, који настоје да тетоважу представе као својеврсни модни детаљ. Они који тетоважи приступају озбиљно, знају за њену симболичку моћ.

Такође, међу знаковима који се тетовирају има много пентаграма и других магијских симбола, укључујући и такве чија магијска природа није очигледна. Но, она постоји; такви су, на пример, хијероглифи и руне. Магијски знаци се од давнина користе за разне паганске ритуале, за које су обично били потребни крв и жртва. Тетовирање се не врши без крви; човек, на чије тело се она наноси, има улогу жртве. Знак, жртва и крв – ту су сви елементи који тетовирање претварају у пагански ритуал.

Модерна свест сличне ритуале сматра безазленом архаиком. Међутим, психологија човека се није пуно променила. У прошлости се уз помоћ сличних ритуала успостављала власт једног човека над другим. Постоје основе за мишљење да се тетоважа и данас може користити као једна од техника зомбирања, то јест човековог потчињавања туђој вољи. Остаје само да се каже да та воља може бити не само људска, већ и демонска. Због тога религиозна свест недвосмислено дефинише тетоважу као општење с демонима... Немогуће је обратити се Богу без прекидања везе с демонима...

Ако ову везу човека и демона посматрамо с друге стране, онда се тетоважа може сматрати својеврсном заклетвом на верност. Човек себе посвећује том духу. У многим културама није се развио обзиљан однос према речима. Реч је лако променити. Преварити речју лако је. Али урађена тетоважа прати човека кроз цео живот.

Кроз тетоважу нечисти дух поробљава човека заувек – како за време ношења његовог смртног тела на замљи, тако и после смрти. А страшно је и замислити посмртни удео хришћанина, када он, представши пред Бога, на свом телу буде имао тетоважу, која сведочи о његовом припадању демону. И овде, као и другде, боље је не преступати тачку са које нема повратка, - то је лакше, него вратити се натраг.

ЗАВЕШТАЊЕ АРХИЕПИСКОПА СЕРАФИМА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

Не прилагођавајте веру своме животу већ живот прилагођавајте вери.

...Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. Модернисти не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28)... 

Пазите, браћо – говори Апостол – да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу. (Кол. 2, 8). Овде велики Апостол исказује не само жељу већ и опомену да се тврдо и непоколебиво држимо Православне вере и не падамо ни у какве јереси. 

Апостол Павле нас чува од највећег зла, од најтежег греха, какав је јерес. То је грех самог сатане, који је први јеретик, јер је неправославно помислио да може бити раван Богу. По сили тог греха, Деница је устао против свог Саздатеља и због тога је био лишен те највеличанственије благодатне славе, коју му је даровао Господ: он је изгубио своје блажено јединство са Богом, био низвергнут са неба на земљу и осуђен на вечна адска мучења у геени огњеној. 

Али и сви јеретици греше тим истим сатанским грехом. Изврћући и газећи једно или друго учење Христа Спаситеља, које им је предала Православна Црква кроз Апостоле и Свете Оце, они самим тиме устају против Бога и зато и наслеђују удео ђавола – вечно адско мучење. 

Ова горка истина је описана у житију Киријака Отшелника. Овде се говори о томе како је неком иноку Теофану, Господ кроз Свог анђела открио о загробном уделу Арија, Дискора, Севера, Нестора, Евтихија и других јеретика. Инок Теофан их је видео у адским мукама, обузетих пламеном адског огња. 

Уосталом, јеретици подлежу тешкој казни не само у будућем животу, већ и у садашњем, земном. Исти тај велики Апостол говори: ''Аще мы, или ангел с небесе благовестит вам паче, еже благовестихом вам, анафема да будет'' (Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде) (Гал. 1, 8). 

А шта то значи анатема? То значи удаљавање од нас унутрашње благодати крштења. А у њој је источник Истине и несаломиве силе за нашу борбу са злом. Она је наше средство достизања истините среће и вечне божанствене радости од сједињења са Христом. 

Последично, православни хришћани који примају другу благовест, то јест ову или ону јерес – одвајају се од општења са Богом, Источником нашег спасења, од сваког истинитог добра и постају оруђе у рукама ђавола, т.ј. најнесрећнији људи на свету. 

Какав закључак ми треба да извучемо из свега реченог? Ако је јерес тако погубна, онда ћемо се, возљубљена браћо и сестре у Христу, тврдо и неуклоно држати Православне вере, коју исповеда наша света Црква. 

Та вера није само Апостолска већ и Отачка. Она се тако назива зато што су је Свети Оци коначно установили на Седам Васељенски Сабора, изложили је и предали нам је у наравственим (моралним) и вероучитељским нормама т.ј. у светим правилима (канонима) и догматима Православне Цркве. 

Отачком се наша вера назива још и зато што су Свети Оци Васељенских Сабора, пре него што су обнародовали своје саборске одлуке, њих упоређивали са учењем Светих Отаца који су били пре њих. На тај начин, за саме Оце Васељенских Сабора, како сведоче о томе дела тих Сабора која су дошла до нас, вера Отаца који су били пре њих, била је критеријум истине. Па ако је за саме стубове Цркве Отачко учење било критеријум истине, онда тим пре за нас, грешне, свагда заблуделе, оно треба да буде то. 

Ето зашто је највећи Свети Отац Руске Православне Цркве, преп. Серафим Саровски. говорио: ''Све што је целивала и примила Света Црква на Седам Васељенских Сабора, свето и неуклоно испуњавај. Тешко томе човеку који макар једну реч одузме или дода одлукама Васељенских Сабора.'' Овде св. Серафим Саровски под речју ''све'', наравно, подразумева сва правила (каноне) који се односе на наш морални живот и догмате наше вере. 

Значајно је што се те светоотачке речи савршено поклапају са речима ап. Павла, који у својој Другој посланици Солуњанима каже: ''Стойте и держите предания, имже научистеся или словом, или посланием нашим'' (Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.) (2 Фес. 2, 15). 

Шта велики Апостол сматра под речју ''предања''? Несумњиво, и наравоученије (моралну поуку) и вероучење, т.ј. она правила моралног хришћанског живота и догмате наше вере, чему је он, као и сви други Апостоли, учио хришћане, и усмено и писмено. При чему нам Апостол, како овде објашњава епископ Теофан Затворник, заповеда да стојимо и будемо непромењиви у том њиховом учењу т.ј. да не допуштамо никакве измене у светим правилима и догматима Православне Цркве. 

Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. 

Модернисти не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28). 

Такви модернисти су били код нас у Русији, и то недавно. Они су се организовали у безакону заједницу под именом ''Жива црква'', која је допуштала жењени епископат, другобрачно свештенство и на друге начине уништавала наша света правила. Али Руски народ, је својом православном, кристално чистом вером, одбацио ''Живу цркву'' и она је ишчезла са лица руске земље. 

Даље. Исходећи из лажне мисли о примени научног развоја на догмате, модернисти се труде да уведу измене и униште чак и саме догмате. И такви модернисти су били недавно код нас у Русији, под именом обновљенаца. Али и њих је Руски народ одбацио својом вером. И сада код нас нема ни ''Живе'' ни ''Обновљене'' цркве. Код нас постоји само једна, истинито Света и Православна Црква. 

То вам је, љубљена у Христу децо, моја жеља: држите се свето и неуклоно наше Православне вере и у њеним правилима и у њеним догматима. Не прилагођавајте веру свом животу већ живот прилагођавајте вери. У истинито правславној вери налазите сву своју срећу. 

Тада ћете бити истинити синови Православне Цркве и Господ ће излити на вас још овде Своју неизрециву милост. А у будућем, загробном, животу, Он ће вам дати бескрајно блаженство Свог Небеског царства, чега да удостоји Господ све нас, молитвама Пречисте Мајке Божије и ради молитава великог борца против јереси и стуба Православља кога данас празнује Црква - светог Василија Великог. Амин. 

Из ''Слова на Нову 1946. годину.'

Што се тиче екуменистичког питања, ми не смемо да испуштамо из вида, да на самом првобитном извору екуменистичког покрета пред нама стоје не само исконски непријатељи наше Православне Цркве, но стоји отац сваке лажи и погибије – ђаво. У ранијим вековима, подстрекавајућиу Цркви свакакве јереси, он је желео да погуби Свету Цркву кроз мешање православних с јеретицима. То он дела и сада кроз исто то само мешање посредством екуменизма уз његов неисцрпни масонски капитал.

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СВ. ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ 1937.

Шаље свој очински благослов и поздрав свему свештенству и народу, старешинама и деци.

Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља и Св. Саве!

А Исус рече: ,Ја сам васкрсење и живот.

Ко верује у Мене, ако и умре – оживеће“! –

(Јован, 11 гл.).

„Чувајте се лажних пророка,

који долазе к вама у оделу овчијем

а унутра су вуци грабљиви“.

(Матија, 7 гл.)

Дужност је наша, као Патријарха Српске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.

За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:

Христос васкрсе!

Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.

Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих… оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .

Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове.Е.Таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост.Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави узпоздрав:

Христос васкрсе!

Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала српски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашнице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежуприпадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтелинапустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама,неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и српског народа, нити примити нов јарам.

Светосавска српска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска српска Црква и чемерну је судбину делила са српским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну српску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.

Светосавска српска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.

Српска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.

Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).

Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).

Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.

Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни иод оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.

Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога,племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и зажртвовање својих живота.

Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.

Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује(Дела Апостолска 2, 2).

Драга децо у Господу,

Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек данимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утехаи радост.

Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

На Ускрс 1937 г. Београд.

Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,

+Патријарх Варнава