ПОУКА У ПРВУ НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

 

Свети ТЕОДОР Студит

Браћо и оци! Као што свако добро дело на почетку бива тешко, тако је и почетак Свете Четрдесетнице донео извесно отежање, због промене начина исхране и усложњавања црквених служби. Али са временом ћемо се навикнути, и тај подвиг, уз помоћ Божију, неће више бити толико тежак за нас, јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев. 12:11). Тако и сада нама наш подвиг изгледа тежак, али тешкоће ће да прођу, а ми ћемо се испунити великом радошћу када дознамо какву је корист нашој души донело уздржавање. 

Под покровом благодати Божије ми смо провели једну седмицу поста; будимо стога још усрднији у остало време Четрдесетнице: јер усрдност даје снагу и души и телу, тешко чини лаким и непријатно пријатним; љеност, пак, и нерад, напротив, оно што је лако чине тешким и оно што је пријатно чине непријатним. Међутим, задржаћемо меру и у нашем подвижништву, како бисмо сачували и телесно здравље. Јер каква корист од тога што се на почетку подвизавамо саме себе превазилазећи, да бисмо потом, мало-помало смарајући се, оставили подвиг? Свети оци су због тога и говорили како је боље мало али постојано, него много али брзо пролазно. Такви морају бити и наши Бога ради подвизи и труд. У току дугог дана човеком може не једном овладати малодушност, стога морамо мислити само на оно што храни и теши душу, на Божанствено, у чему су сладост и весеље, и не дозволити нашем уму да се занима греховним наслађивањима.

Нека наш ум, браћо, увек пребива у Богу, у небеским созерцавањима, рајским красотама, вечним обитељима, среди англеских чинова. Помислимо на то - где се сада налазе душе праведника, а где грешника; какав ће бити страх и трепет кад наступи други долазак Христов, у којем ће, према речима Божанственог Писма, небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће (2 Пет. 3:10); и у којем ће се свака душа поново сјединити са својим телом, и колико ће тада бити мноштво људи који живљаху од Адама до конца света. И још, како ће страшно бити прослављено лице Господа, и како ће оно просијати седмерицом сунаца и просути зраке обилатије од сунчевих, и какав ћемо зачути од Њега глас, кротки, сладчајши и радосни: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25:34). И какав ће бити крај, када праведници са великом чашћу и славом буду позвани у Небеско Царство, а грешници окајани са великом срамотом буду послани у вечну казну и муку.

Ето о чему, браћо, ми треба да се бринемо и старамо, ето о чему требају да размишљју дошљаци у овом свету, јер је право житељство наше на небу. Ова добра размишљања рађају сузе и просвјећују душу, и човек, више ничим неометан, стиче духовну радост, надајући се на будућа небеска блага у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вековима векова. Амин

ПОКАЈАЊЕ

Свештеномученик НИКОЛАЈ србски

Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов.

Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара.

Непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву.

Христос је огледало, у коме се свак види онакав какав је.

Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој.

Покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота.

Покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.

БЛАЖЕНСТВА

 О ПРВОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.

- Прва заповест Господња за достизање блаженства јесте да они који желе блаженство треба да буду сиромашни духом.
- Бити сиромашан духом значи бити духовно убеђен да ми немамо ништа своје, него само оно што нам дарује Бог, и да без Божије помоћи и благодати ништа добро не можемо учинити; треба дакле да сматрамо да смо ми – ништа, и да у свему прибегавамо милосрђу Божијем. Укратко, према тумачењу светог Јована Златоуста, духовно сиромаштво је – смиреномудреност (Тум. Јев. по Матеју, Беседа 15).
- Сиромашни духом, без сумње, могу да буду и богаташи, ако схвате да је видљиво богатство пропадљиво, да брзо пролази и да не може да надомести недостатак духовних блага. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју! (Мт. 16, 26).
-Телесно сиромаштво може да допринесе савршенству духовног сиромаштва, ако га Хришћанин изабере добровољно, Бога ради. Зато је Сам Господ Исус Христос рекао богаташу: Ако хоћеш савршен да будеш, Иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном (Мт. 19, 21).
- Сиромашнима духом Господ обећава Царство Небеско.
- Царство Небеско им у овом животу, посредством вере и наде, припада духовно и само у назнаци, док ће им у будућем животу припасти у потпуности, кроз учешће у вечном блаженству.

О ДРУГОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени који плачу, јер ће се утешити. 

Друга заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да плачу.
- Под плачем у овој заповести треба подразумевати тугу и скрушеност срца и стварне сузе због тога што несавршено и недостојно служимо Господу, или чак својим гресима заслужујемо Његов гнев. Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се на каје (тј. постојано покајање); а жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10).
- Онима који плачу Господ, пре свега, обећава да ће се утешити.
- Под овим се подразумева благодатна утеха која се састоји из опроштаја грехова и умирења савести.
- Ово обећање сједињено је са заповешћу о плачу зато да туга због грехова не би доводила до очајања.


О ТРЕЋОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНТВА

Блажени кротки, јер ће наследити земљу.

Tpeћa заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду кротки.
- Кротост је смирено расположење духа сједињено са опрезом да никога не наљутимо и да се ни због чега не љутимо.
- Посебна својства хришћанске кротости су – не роптати и то не само на Бога, него ни на људе, не преузносити се, и не препуштати се гневу онда када се догоди нешто против наших жеља.
- Господ кроткима обећава да ће наследити земљу.
- У односу на следбенике Христове ово обећање мора да се схвати као предсказање које се испунило буквално, будући да су стално кротки Хришћани, уместо да гневом незнабожаца буду истребљени, наследили васељену којом су претходно владали исти ти незнабошци. Осим тога, значење овог обећања у односу на Хришћане уопште и на свакога од њих појединачно, јесте то да ће они добити наслеђе, по речима Псалмопојца, на земљи живих, тамо где живе и не умиру, тј. добиће вечно блаженство (Пс. 27, 13).

 О ЧЕТВРТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

- Четврта заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду гладни и жедни правде.
- Иако под називом правда треба подразумевати свако добро дело које Хришћанин треба да жели као храну и пиће, ту се првенствено мисли на ону правду за коју је у Даниловом пророштву речено: да се доведе вечна правда, тј. да се човек, који је окривљен пред Богом, оправда посредством благодати и вере у Господа Исуса Христа (Дан. 9, 24). О тој правди Апостол Павле каже: Правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу Којега одреди Бог да буде Крвљу Својом жртва помирења кроз веру, да покаже правду Своју опроштењем пређашњих грехова (Римљ. 3, 22-25).
- Гладни и жедни правде – то су они који воле да чине добро али себе не сматрају за праведнике, нити се ослањају на своја добра дела, него сматрају да су грешни и криви пред Богом – они који жељом и молитвом вере као да су гладни и жедни духовне хране и пића, тј. благодатног оправдања кроз Исуса Христа. гладнима и жеднима правде обећава да ће се наситити.
- Наситити се – то овде значи следеће: као што телесна ситост доноси, као прво, престанак осећаја глади и жећи, а као друго, поткрепљење телесне силе, тако духовна ситост означава, као прво, унутарње успокојење помилованог грешника, а као друго, задобијање силе за чињење добра, а ова се сила даје оправдавајућом благодаћу.
Уосталом, савршена ситост душе, која је створена за наслађивање бескрајним благом, уследиће, по речима Псалмопојца, у Вечном Животу: Наситићу се кад ми се открије слава Твоја (Пс. 17, 15).

О ПЕТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

- Пета заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду милостиви.
- Ову заповест треба испуњавати помоћу дела милосрђа, и то телесних и духовних, јер, како каже Свети Јован Златоуст, “различит је начин чињења милости и широка је заповест ова” (Тум. Јев. по Матеју, Беседа 15).
- Телесна дела милосрђа су ова:
Гладног нахранити;
Жедног напојити;
Оденути нагог или онога ко нема најнужнију одећу;
Посетити онога ко је затворен у тамници;
Посетити болесног, послужити му и помоћи да оздрави или да се хришћански припреми за смрт;
Путника примити у дом и омогућити му одмор;
Сахрањивати оне који су умрли у беди.
- Духовна дела милосрђа јесу:
Саветима одвратити грешника са пута заблуде његове (Јаковљ. 5, 20), тј. са његовог лажног пута;
Неупућенога научити истини и добру;
Ближњем дати добар и благовремен савет у неприлици или у случају опасности коју он не примећује;
Молити се Богу за њега;
Тешити ожалошћеног;
Не узвраћати на зло које су нам други учинили;
Од срца праштати увреде.
- Они који праведно кажњавају кривца не крше заповест милосрђа ако то чине онако како су дужни и са добром намером, тј. да би га исправили или да би невине заштитили од његових злочинстава.
- Господ милостивима обећава да ће бити помиловани.
- Под овим се подразумева помиловање од вечне осуде за грехе на Суду Божијем.

О ШЕСТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

- Шеста заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду чисти срцем.
- Чистота срца овде није баш сасвим исто што и искреност – која подразумева да човек не показује лицемерно добро расположење онда када га заправо нема у срцу, него да добро расположење срца показује кроз добре поступке, што представља тек нижи степен чистоте срца. Чистоту срца човек достиже постојаним подвигом бдења над самим собом, изгонећи из свога срца сваку безакону жељу и помисао, сваку привезаност за земаљске предмете, чувајући непрестано са вером и љубављу у срцу сећање на Бога и Господа Исуса Христа.
- Господ онима који су чисти срцем обећава да ће видети Бога.
-Ово обећање треба схватити тако, да Реч Божија упоређује људско срце са оком и савршеним Хришћанима приписује просветљене очи срца (Еф. 1, 18). Као што је чисто око способно да види светлост, тако је чисто срце способно да сазрцава (духовно посматра) Бога. Пошто је виђење Бога извор вечног блаженства, обећање виђења Бога представља обећање највишег степена вечног блаженства.

О СЕДМОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати. 

- Седма заповест Господња за блаженство је да они који желе да буду блажени треба да буду миротворци.
- Ову заповест треба испунити на следећи начин. Ми са свима треба да поступамо дружељубиво и не треба да дајемо повода за размирице; ако до размирица ипак дође, на сваки начин треба да их прекратимо, па чак и ако то подразумева одрицање од неког нашег права, осим ако је то у супротности са оним на шта смо обавезни или ако би неком нанело штету. И друге који су у завади треба да миримо, колико год је то у нашој моћи, а када не можемо, онда треба да молимо Бога за њихово измирење.
- Миротворцима Господ обећава да ће се синови Божији назвати.
- Ово обећање показује узвишеност подвига миротвораца као и узвишеност награде која је за њих припремљена. Пошто они својим подвигом подражавају Јединородног Сина Божијег Који је дошао на земљу да помири грешног човека са Богом, њима се обећава благодатно име синова Божијих и, без сумње, блаженство достојно тога имена.


О ОСМОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

- Осма заповест за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду спремни да претрпе гоњење правде ради, не издајући је.
- заповешћу захтевају се следеће особине: правдољубивост, постојаност и чврстина у добродетељи (врлини), храброст и трпљење у случају да неко буде изложен патњама и опасности зато што не жели да изда истину и добродетељи.
- Прогнанима правде ради Господ обећава Царство Небеско у замену за оно чега се они гоњењем лишавају, исто као што га је обећао сиромашнима духом као надокнаду за трпљење оскудице и немаштине.


О ДЕВЕТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА

Блажени сте када вас срамоте и прогоне

и, лажући, говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене.
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима.
- Девета заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду спремни да ради Имена Христовог и за истинску православну веру са радошћу приме увреду, гоњење, невоље, па чак и смрт.
- Подвиг према овој заповести назива се мученичким подвигом.
- За овај подвиг Господ обећава велику плату на Небесима, тј. нарочит и висок степен блаженства

Генерал МИЛАН НЕДИЋ

МИЛАН Недић рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Са обзиром да је потомак јунака Првог србског устанка учесника битке код Чокешине, браће Глигорија и Димитрија Недића. Да му је мајка унука кнеза Николе Станојевића а праунука кнеза Станоја Михаиловића. Рођена браћа Милутин и Божидар, један генерал југословенске војске, други потпуковник председник Удружења ратних војних инвалида. Не треба чудити што Милан после завршене ниже Војне академије, 1904 завршава и вишу Војну академију, затим Генералштабну припрему и ступа на дужност у војсци.

Чин мајора добија 1910. године. Учествује у Балканским ратовима где бива награђиван бројним одликовањима и медаљама за храброст. 1913. године унапређен је у чин потпуковника. Као најмлађи пуковник за време Првог светског рата служио је у Генералштабу, тај чин добија 1915. године.

Током повлачења преко Албаније његова војска чувала је одступање србске војске. 1916. године именован је за ордонанс-официра краља Петра I. 1918. у пробоју Солунског фронта командује Пешадијском бригадом Тимочке дивизије.

Након рата наставља са службом као командант Пешадијске бригаде, касније бива именован начелником Треће и Четврте армијске области и командантом Дравске дивизијске области. 1923. године добија чин дивизијског ђенерала а 1930. чин армијског ђенерала. Између 1934. и 1935. био је начелник главног Генералштаба југословенске војске а 1939. године је постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије.

Издвојио бих једну црту из живота Милана Недића. Те 1903. године Милан је био командир дворске страже, када је планиран атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, Милану је план предочио тада капетан Драгутин Димитријевић Апис, организатор атентата. Предложио му је да узме учешћа у акцији. Милан Недић му тада одговара:

Господине капетане, ја не убијам своје краљеве. Ово што сте ми рекли, као да ми ништа нисте рекли, јер ја, Милан Недић, не издајем своје другове. Скрећем Вам пажњу да не покушате да уђете у двор када сам ја на служби, јер ћу у том случају вршити своју дужност".

Атентат је извршен онда када Милан није био командир дворске страже.

Ово није био усамљен случај када су Миланова савест, част и образ стављени на испит.

Било је битно напоменути све ово око Милана, јер из свега овога се може закључити о каквој је особи реч. Да би она комунистичка пропаганда Милана као квислинга, иако они који су прихватили и пропагирају ту пропаганду ни сами не знају ко је Видкун Квислинг заиста био, пала у воду.

Такође комунисти и дан данас покушавају да представе Милана Недића као немачког колаборанта, иако је Милан још 1939. написао чланак против Немачке под називом "Нови drag nach osten" и послао га тадашњем уреднику војног часописа "Ратник" ђенералу Шкекићу који није смео да га објави а министар иностраних послова Цинцар-Марковић забрањује објављивање Недићевог текста. Још један доказ да нема говора о Недићу као колаборационисти јесте тај да када је Италија напала Грчку, Милан захтева од кнеза Павла да га пошаље за команданта Треће армије, да он, како је рекао, натера прво Италијане у Јадранско море а онда да се окрене против Немаца и да се под борбом повуче у Грчку. Кнез Павле и југословенска влада се нису сложили са тиме, Недића смењују са положаја министра, а о свему томе пише Немачка штампа и прозива Недића великосрбином и србским шовинистом.

По капитулацији југословенске војске, то јест, по окупацији, Немци проналазе Милана и стављају га у кућни притвор под стражом. Чињеница да су Немци страховали од Милановог утицаја у србском народу и до чега тај утицај може да доведе, је тај, што га не пуштају ни да присуствује сахрани свога сина, снајке и унука, страдалих 05. јуна 1941. у познатој смедеревској експлозији.

Затим крећу уцене од страна Немаца, тачније од генерала Хајнриха Данкелмена, немачког војног заповедника у Србији, пошто је Милан одбијао сарадњу са окупатором. Уцена је гласила овако, ако се Недић не прихвати да стане на чело "Владе народног спаса" има се десити следеће:

У Србију се доведе казнене експедиције које би биле састављене од усташа, Бугара и Арбанаса. И не само то, они би и ту, осакаћену, ојађену, у црно завијену Србију, поделили између НДХ, Велике Албаније, Бугарске и Мађарске.

Лично Хитлерова замисао за Србију је била:

Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места.

После оваквих уцена и притисака највиђенијих Срба Милан Недић прихвата бити спасиоц србског народа у окупираној Србији и он то заиста и јесте био. Не смем ни помислити шта би крвници урадили са Србима да је Милан Недић рекао "не". Милан Недић је био свестан коју тежину жртве ставља на своја плећа, сам је рекао:

"Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила издаја Милана Недића".

Тако је и било, Милан Недић је спашавао све што се могло спасити, то најбоље сведоче они које је спасао и њихови потомци. Између осталог, Милан је, са Немцима, возом, ишао кроз малтене целу тадашњу НДХ и заробљеним Србима који су били спремни за одлазак у злогласни НДХ логор Јасеновац, пунио вагоне и довозио за Србију, спашававши их од усташа.

Још која Недићева реч:

Сарађујем са онима који нас уништавају, јел'да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их

неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти - али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?"

Број избеглица, у Недићевој Србији био је: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све њих је требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати. Све је то обезбедила влада Милана Недића. Зато нас не треба ни мало чудити зашто је захвални народ прозвао Милана Недића "Србска мајка".

01. октобра 1944. Милан је обавештен од министра Нојбахера да Немци напуштају Србију због продора Совјета. Милан разрешава владу 03. октобра и одлази у Аустрију. Титовој Озни тек крајем 1945. полази за руком да сазна да се он налази у заробљеничком логору сталг VII у Мозбургу који је био под америчком управом. Озна је неумољива у инсистирању да се Недић њима преда. Американци на крају пристају на то али под условом да се Недић врати у Мозбург након саслушања у Београду.

Милан Недић је од 25. децембра саслушаван свакодневно, кривицу нису могли да му установе. У Миланову корист је била и изјава на суду после рата, др Турнера, цивилног управника Београда који је јасно рекао да је Милан Недић категорички одбијао понуде окупатора све док му нису предочили онај ужасан план за Србију и Србе.

Због свега овога, знајући да Милан има огромне шансе да буде на слободи ако се врати у Мозбург , 04. 02. 1946. године, Милана Недића, са трећег спрата зграде бацају на бетон у двориште истражног затвора Озне у улици Кнегиње Љубице бр. 5. То Озна у јавности представља као да је Милан сам скочио кроз прозор. Ко може поверовати у то да се старац од 69 година отргао чуварима и бацио кроз прозор са жичаним решеткама и гвозденим шипкама?!

Они чију је омладину спашавао образовши у Смедеревској Паланци завод за преваспитавање комунистичке омладине, тзв. "СКОЈ". Буквално их отимао испред стрењачког вода где су требали бити стрељани због комунистичких активности, одлучили су да Милана, без суда, осуде на смрт!

Као што је и сам предвидео, скончао је као мученик.

Милан Недић је знао шта га чека. Рат му је узео не само унука, сина, снаху, брата...

Рат је покушао да му одузме образ и част коју је он дао на жртву отаџбини, србству, Србима. То није успео да му узме! Узео му је само овоземаљски живот, али он је својом свесном жртвом зарадио онај вечни, вечни живот у Царству Небеском!

И да, заиста, милиони Срба су му дубоко захвални, и они, као и ја сам, чувамо чист образ "Србској мајци", армијском ђенералу МИЛАНУ НЕДИЋУ!

Милане Недићу, хвала ти!
Памјат чувамо, дело настављамо!

ПОУКЕ Св. ФИЛАРЕТА ВОЗНЕСЕНСКИ

 

Без Божије помоћи, нама су суђене само "добре намере, а чинити ништа није нам дато". А кад нам Господ помаже, онда наше слабе, колебљиве жеље и намере добијају силу,чврстину и постојаност и тада човек може заиста да преради себе и уместо свога гњилог, непросветљеног  душевног садржаја, може својој души заиста  да задобије нови живот. Тада ће он заиста своју душу спасти за вечност, као што нас и призива Господ.

Верност и преданост Богу просвећује људску савест и просветљује људски разум. и обратно, када човек, једно за другим, чини дела неверности  и издаје свога Господа и истину, тада се стврдњава његова душа, груби и затамњује  се његова савест и тада му није лако да призна истину, није му лако да јој  се поклонити. То свако од нас треба да запамти и да се увек моли да нас Господ научи да Му будемо верни увек и у свему.

Ми треба да се бринемо  да сачувамо верност Богу. Ако ми реч Његовог трпљења, Његову Божанску Реч, будемо чували као светињу и испуњавали је, онда Ће Он испунити Своју  Божанску Реч и сачувати нас од тих невоља, од те године искушења, која је већ наступила и која се још продужава.

Труди се, улажи све своје снаге, поштено ради, али ништа не очекују од својих трудова ако их Господ не благослови и не осени Својим благословом и Својом Силом. Али зато, када се то деси тада ће твој труд донети плода по тридесет или шездесет или сто пута, како већ буде угодно Богу, који благосиља људске напоре успехом.  Господ Је моћан у сваком тренутку да благослови твој труд и да га поткрепи Својом Силом и тада ћеш ти и сам увидети колико много значи свети и делатни благослов Божији.

Сваки пут када видиш мали успех или неуспех својих трудова, никада не падај духом већ призивај Бога у помоћ.

Док човек много мисли о себи, док он разлог своје несреће тражи у другоме, у нечему другоме а не у себи, дотле му неће доћи помоћ Божија.

У души човека постоје добра начела - остаци познања истине, зато што је Господ - Творац при стварању штедро обдарио човека сваким добром,  и остаци тога добра су и сада у души. У њој је семе добра, али оно је бесплодно зато што је "душа наша као земља безводна". У њој постоји жеђ за побожношћу, али нема благодарне росе - она је исушена и добро семе остаје песплодно.

Уколико на путу човека ка Богу стане као препрека ма ко од људи, макар и његови родитељи, човек треба да их одстрани са свога пута, чак и своје родитеље, да се разиђе са њима као са непријатељима, који сметају његовом спасењу.

Љубав ка Богу је за човека бесконачан извор радости  идуховне светлости. 

Буди  веран Богу и Господ Ће те сачувати од свих беда које иду на васељену.

Када ми не бисмо грешили не бисмо се ни разбољевали, а човек,који греши  сам себе подвргава болестима, као тешким последицама грехова.

Да бисмо излечили болест, треба прво излечити душу.  Када душа буде исцељена од грха, онда ће се и тело брже и лакше ослободити телесног недуга.

У складу са вашом вером добићете и милост Господњу. 

Зато је вера човековог срца као кључ за целу ризницу Божијих блага.

Сваку своју бригу положи на Бога и, без кукавичких освртања, иди право и учини оно што треба, а последице остави Самом Богу.

Предај се Вољи Господњој и онда са вером тражи и  биће ти по вери твојој.

У животу хришћанина постоји један нарочити дан, који је његов лични празник - то је дан његовога анђела, када Црква празнује дан Светога чије име он носи.

Чувај слово Господње,човече, када га слушаш или га читаш, примај га у души побожно, са пажњом и памти да га не треба само примати, већ га треба и испуњавати у свом животу.

Јеванђеље не треба да буде књига која лежи у витрини или на столу и коју само покрива прашина, она треба да буде Књига живота за хришћанина. И зато је прави хришћанин само онај ко слуша и чита Слово Божије и испуњава га.

Треба  само гледати на свако дело које радиш, ко на дело које радиш,пре свга, за Бога,пред Божијим свевидећим очима. И тако гледај на свако дело! Дошао ти је неки човек, имаш неки сусрет, памти да ти Је Бог послао тога човека. На твојој савести  сада лежи обавеза да се према томе човеку односиш како од тебе захтева закон хришћанске љубави. И тако, на свако дело, и на неку житејску ситницу,гледај како да урадиш  тај посао како треба, да би он био угодан Богу.

Свако у својим условима живота, може да спасе своју хришћанску душу, ако буде гледао на свој живот и на своја дела као на служење Богу.

Наша дужност је да носимо свој крст и будемо крстоносци, јер друге следбенике наш Господ не признаје за своје.

Ако у животу човека, који себе сматра православним, нема никаквог подвига, баш никаквог, он је  у опасности да не наследи живот вечни.

Ако човек  смирено, покорно, без роптања, већ супротно - са благодарењем прихвата све невоље којима је посут његов животни пут, то и јесте његов пут спасења. Јер му Господ то подношење невоља и непријатности, хришћанско безроптно трпљење, прихвата као подвиг.

Буди скроман, чист и целемудрен у делима, речима и мислима. Не подржавај развратнике. не узимај их за пример, избегавај блискост са њима. Без потребе немој имати посла са неверујућим - неверје је зараза.

Чувај скромност и пристојност увек и свуда, немој се заразити бестидним обичајима нашег доба.

Хришћанин треба да чува Слово Божије као зеницу ока свога и по њему да управља свој живот, да га оно не би осудило на последњем суду.

Црква нам је оставила своје каноне, законе и правила, као основу на којој се зида нормалан црквени живот. Ма каква аномалија у животу да се појављуј, ма какве нове тешкоће пред нама да израстају, та основа мора се сачувати неразрушивом.

Црква у својој огради чува само оне који су јој верни. Канони тј. правила апостолска, светоотачка и саборна, треба увек да буду руководство за нас - то је глас непогрешиве цркве.

Црквени канони и правила - то је духовни темељ на којем  се зида духовни живот и нико не може да сиђе с њега јер ће одмах неизбежно пасти у грешке и заблуде.

Човек у Тајинству Свештенства добија дар Божије благодати од цркве кроз свештенодејство архипастира, и постаје свештенослужитељ.

Ако хоћеш да се бориш против зла , не окрећи се против човека који твори зло, већ против  зла, које он чини.И не старај се да исчупаш човека из црквене ограде, као што су слуге хтеле да ишчупају коров, већ се труди да га  убедиш, да му објасниш неправилност његових сватања.

Љубав указује на то да онога који је у заблуди не треба мазити по глави и говорити му да је добар, већ му треба указати на његову грешку.

Онај ко заиста воли истину, тај ће разобличавати непријатеље истине и неће се саглашавати са њима, Љубав према истини треба да стоји на првом месту.

Одсеци од нас обману лажи, ослаби искушења и силом Твоје благодати заштити и сачувај нас, и дај нашим срцима да осете истину.

СХИИГУМАНИЈА МАКАРИЈА

СХИИГУМАНИЈА МАКАРИЈА (ЧЕБОТАРЈЕВА ) И ЊЕН ПОДВИГ СЛУЖЕЊА КАТАКОМБНОЈ ЦРКВИ

Епископ Гермоген Черниговски и Гомельски

У првом часу ноћи 4. марта (20. фебруара) 2004. године, у 94. години живота, отишла је Господу, Коме је служила од своје младости, схиигуманија Макарија, у свету Марија Ивановна Чеботарјева, рођена 1911. у монаштву Максимила, у ризи Маргарита.

Последње две-три године Матушка је почела да слаби, али није престајала да присуствује служби Божијој у Храму. Она се дуго пела стрмим и високом степеницама сама, или са малобројнима, када су је постригли у част Светог Митрофана Вороњешког, у схиму са монашким именом Макарија. Благи и спокојни животни крај ове велике праведнице, подвижнице и исповеднице ( који су и ишчекивали, пошто Матушка последњих недеља је престала да излази из своје монашке келије), изазвали су тугу и жалост због растанка са њеним многобројним духовним чедима.

Опело матушки одлуслужио сам по благослову првог председавајућег у Вороњежу, Синода Руске Истински-Правосоавне Цркве, Архиепископа Лазара уз саслужење са настојатељем парохије оцем Алексијем Парлоом и секретаром Епархије јеромонахом Методијем (Гербом)- у Храму, у част Иверијској икони Мајке Божије, после Божанствене литургије у прву Суботу Поста, која је падала у трећи дан од њене смрти (а четрдесети дан пада на дан Свете Пасхе). На опелу смо били захваћени осећањем светле величанствености, већ познатог при опелима многих исповедника Катакомбне Цркве.

Сахрана схиигуманије Макарије обављена је на гробљу у селу Гремјачје, око 25 километара од Вороњежа, где су сахрањени многи подвижници и исповедници Катакомбне Цркве, као што су схиепископ Саватиј, епископ Доситеј и чланови њеne породице, међу којима је било још шест монаха катакомбника.

живела у великим тешкоћама, да подиже сирочиће. У колхоз нису ушли. Према успоменама Ане, живела је она са другим мужем као брат и сестра, а напослетку су примили монаштво, она са именом Анастасија, а он са именом Андреј. Мајка је васпитавала децу при Цркви, у детињству су певали у хору. Учила је Марија у црквено-парохијској школи, до доласка бољшевика, само једну годину.

При крају 20-тих година Марија је, заједно са старијом сестром Наталијом, добила могућност и родитељски благослов да иде и служи Цркви, Наталија је умрла 2000. године као катакомбна схимонахиња Јулијана. Марија је према савету благочестивих људи бринула о две осакаћене монахиње, изгнане из манастира, Триени и Јегудили. Јегудила није могла да хода, а Триена је ишла уз помоћ штака.

Уплашене догађајима грађанског хаоса и црквене смутње, огољеним људским пороцима, нису одмах монахиње поверовале у чистоту и бесребреност замишљене девојке. Питали су о њој поштованог старца и добили одговор, да ју је к њима "Бог послао". Живеле су матушке у стану, у кући власника, у тешким условима, тако што је Марија долазила к њима кроз прозор. Марија је почела допунски да ради ноћу, на чишћењу градског парка. Ана Стефановна, од детињства срдобољна, монахињама је послала у помоћ млађу сестру Марију. Оне су стражариле у парку, када је Марија чистила, због изнемоглености спавала је стојећи, прислонивши се уз дрво, тако да се не разбуди. Деца су питала монахиње: "Зашто је она тако слаба?- Ви је сигурно сасвим слабо храните, зашто?". "Да се не би удала"- шалиле су се монахиње. Од њих је само Јегудила добила невелико парче хлеба. Из стана су морале да се иселе, а оне су у почетку живеле у колиби облепљеној блатом, после су успеле да дозидају и обезбеде парче земље. Давадесет година бринула се Марија о монахињама и заједно са њима сама се утврђивала у равноангелском служењу и дубокој црквености. Из успомена Матушке: "У 1933. години мене је обукао у подрасник и благословио бројаницама јеромонах Јероним. Њега и још неколико људи су ухапсили 1935. године због вере, а после им је суђено, и њих су прогнали, и нестали су они негде, без гласа. Тим поводом и мене су позвали у НКВД. Такође је била ухапшена и монахиња Риена из Покровског манастира, у којем сам ја била на послушању. Ја сам морала да се скривам, због тога што сам наводно живела илегално, и мене су власти теретиле зато што нигде не радим. Године 1937. примила сам монаштво од јеромонаха Антонија из Толшевскога манастира. Он је много пострадао од безбожне власти и био је од ње мучен".

Двадесетих година вороњешка земља је примила крв збора православних мученика. Према успоменама Матушке, после револуције ужасна мучења претрпели су православни хришћани: њих су котрљали у препуним гвозденим бурадима, поливали врелом водом, чупали нокте. Све се то показало када су стигли козаци. Од пострадалих из тог времена она је упамтила јереје Георгија и Митрофана. Свештеномученик архиепископ Тихон и с њим 160 свештенослужитеља пострадали су, како је сада познато, 1919. године". 

Према многим успоменама протојереј Јован Андријевскиј продужавао је духовну везу са протојерејем свештеномучеником Павлом Левашјевим, који је стрељан у Гомељу 1938. године и архимандритом Александром из Мичуринска. Они су образовали духовни центар руководства тајних катакомбних општина Истински Православне Цркве.

Било је и још вороњешких свештенослужитеља, гласовитих православних исповедника, а затим катакомбника. Из успомена Матушке: "После хапшења Архиепископа Петра, био је код нас епископ Алексиј Буј, али веома кратко. После њега били су у Алексејево-Акатовом манастиру архимандрит Тихон, архимандрит Игњатиј, јереји – Александар, Фјодор, Георгије, Сергије. Све њих, осим оца Александра, убили су и у јаму закопали. И још много верника бољшевици су казнили. Још је код нас био архимандрит Никандр у Задонском манастиру. Он је било лично код патријарха Тихона. Њега су ухапсили, провео је 18 година у прогонству. Вратио се 1943. године, по позиву, као рођени ујак матушки, које су биле са њим у прогонству, иначе без позива нису отпуштали. Године 1945. се преселио у Вороњеж. Остарео, онемоћао, погурен, понекад је могао служитиЛитургију и духовно је хранио вернике колико је могао. Монахиње су се постригавале, али не много. Последње три године, није устајао и скончао је 29. децембра 1955. године. Још тридесетих година по општинама, у црквама служили су православни свештеници: јереји Пантелејмон и Емилијан, отац Јован, јеромонах Јероним. Године 1933., једне ноћи, ухапшено је неколико монаха. Све су их осудили. Оцу Пантелејмону дали су десет година, а осталима по осам. Вратио се само отац Јован Склјаров, а остали су без гласа нестали. Остао је још јеромонах Васиан, он је као ђакон побегао из Митрофанскога манастира при обновљенцима, и приступио оцу Јовану Андријевском, после је примио јеромонаштво. Ишао је по народу, сваке ноћи се молио. Њега су 1931. године ухапсили, причало се о њему да су га убили. Још је био у време немачке окупације јеромонах Антониј у селу Угљанка. Неки монаси су изградили шталу, ископали испод подрум, у који су поставили Свети Престо и служили Литургију. Отац Антониј је знатан број оних који су то желели постригао у монаштво. Али, живели су они у својим домовима, у свету. Тако се пет година продужило, а 1946. године, ноћу, на Празник Обрезанија, сву братију и мноштво монахиња су ухапсили. Нашао се Јуда, долазио је код нас да се моли, све је слушао и дојављивао њима. Од ухапшених, отац Антоније је уморен, причало се, дотерали су коње, њега су позади привезали, да би он трчао, малтретирали су га на сваки начин, и он је скончао 30. априла 1946. године. Од братије мало ко се вратио, остали су тамо умрли. Ето, тако смо у тим љутим годинама ми живели у непрестаном страху, све су нас строго пратили, и ако би се појавио какав православни свештеник, ми смо га скривали, ишли смо на молитву и за црквене послове само ноћу, ишли на исповест и причешћивали се Светим Тајнама. Њих су, по благославу свештеника, саме монахиње предавале верницима. А било је времена када на видику није било ни једнога свештеника, тако да се по неколико година нисмо ни причешћивали, молили смо се сами по местима."

У ратним годинама Немци су прогнали становнике Вороњежа са десне обале реке, а дом где је живела Матушка са Јегудилом и Триеном срушен је у бомбардовању. Повукле су се оне са свима изгнаницима у оближња села. Матушка, тада још монахиња Максимила, изнемогла, вукла је на санкама Јегудилу, а поред њих на штакама како-тако храмала је Триена. Десило се да су Немци, посадили монахиње на нечије саонице, и брзо их превезли напред. Изгубивши матушке, Максимила је горко плакала не могавши да их види. Али, после два-три дана, она их је неочекивано сусрела и било је плача и радости у душама орошеним Христом. Примила их је нека гостољубива удова Наталија Трепалина, са петоро сиротих, и уселила у половину своје куће. Матушка је ишла да чита молитве за покој душа умрлих, и тако је зарађивала намирнице за њихову оскудну исхрану. Овде у селу Девица Хахољскога округа, могуће је у годинама рата, до 1952. године, маушке Јегудила и Триена отишле су Господу, испуњене надом, вером и смирењем.

Испунивши свој подвиг бриге о матушкама, сестра Максимила отишла је у послушање код схимонахиље Максимиле, духовном чеду оца Јована Андријевског и живела је с њом. То је била подвижница врло високог духовног живота, родом из Москве, у свету Марија Сергејевна, презимена непознатога. Високо образована девица, угледног порекла, изабрала је пут хришћанског подвига, ступивши у духовни брак са удовцем, васпитавала је његову кћер и затим заједно са братом-мужем, усмерила ћерку у манастир, кренули су они да се спашавају подвигом:- он је примио монаштво, а она са двема својим следбеницама ушла у Нови Јерусалим. Одатле су оне прешле под духовно руководство владике Тихона Никанорова у Калугу, а затим га пратиле при његовом назначењу на Вороњешку катедру, молиле се у Сабору и чистиле у њему. Следбеница свештеномученика архиепископа Тихона, она је потом постала духовним чедом свештеномученика архиепископа Петра (Звјерева), који је постригао њу и једну од њених сапутница у ризу, како је казивала сама Матушка Марионила. Трећа од њих је била јуродива. После хапшења владике Петра она је била под руководством оца Јована Андријевског. Последњих 25 година живота она није владала ногама, седела је, живела је у строгом подвигу, наставила је да теши катакомбне монахиње и мирјане, раскринкавала је сергијанску цркву и богоборачку власт, помагала сиромашнима, продирала је у дубину људских душа. Схиму је примила од свештеномученика јеромонаха Антонија.

Заједно са старицом схимонахињом Марионилом живела је њена послушница Анастасија, касније схимонахиња Агнија, која ју је и заменила у подвигу старешинства и руководства животима монахиња. Године 1943. вратио се из прогонства архимандрит Никандр, и он је постригао 1952. године, на Празник Ваведења, сестру Максимилу у ризу са именом Маргарита, с којим је она постала добро позната много година у Руској Заграничној Православној Цркви. А схиигуманија Марионила је отишла Господу те 1952. године, предсказавши да ће се ускоро вратити отац Јован Андријевскиј и да ће га сачекати са иконом Свете Троице. Према сећањима, тада нису могли замислити да се то може десити, али када се то предсказање десило 1956. године, са посебном ганутошћу су почели да се сећају те угоднице Божије.

Године 1955-1956. у Вороњешку област се вратила из прогонства и затвора велика група исповедника Тихоновског свештенства. Митроносни протојереј Јован Андријевскиј, озарен епископским благословом Новомученика и Исповедника Руских, установио је те године Вороњешки Управни центар Истински Православне Цркве. У насиљем сломљеном телу, у немоћи његовој телесној, Божја сила је свршавала. Њима су у молитвено општење придодати јеромонах Анувиј (Андреј Антонович Капинус) кога је рукоположио свештеномученик Дмитриј Гдовски, отац Јован Склјаров, отац Јован из Туле, отац Јован из Касторне, отац Фјодор Гончаров из Гомеља. Отац Јован Андријевскиј примио је монашки постриг од јеромонаха Анувија са именом Иларион, затим је сам постригао у схиму оца Анувија, са именом Амвросиј. Примио је постриг у ризи отац Јован из Туле, такође са именом Иларион и отац Јован Склјаров са именом Игњатиј. У молитвеном општењу са њима био је у далеко познати отац Михаил Рожденственкиј, који је живео 1957. под надзором у Брјанској области, који је хтео да се лично сусретне са оцем Иларионом, али није могао. Од последица преживљавања лењинградске блокаде отац Михаил је био скоро слеп, али је после операције оздравио. У општењу са Вороњешцима био је и кијевски катакомбни свештеник отац Владимир, који је умро 1960. године. Отац Никита Лехан из Харкова дошао је у Вороњеж одмах после смрти оца Илариона. Могуће је да је у молитвеном општењу са Вороњешким Центром био јеромонах Филарет из Хорола, Полтавске области, који је живео тамо после рата у кућном затвору и под строгим надзором, али је успевао да служи и дели Свете Тајне многим катакомбним групама. До рата он је био у молитвеном општењу са протојерејем Павлом Левашјевим и мичуринском групом, коју је отац Јован Андријевскиј добро познавао. Било је још тихоновских свештеника, о којима је мени мало познато. Са временом сећање о њиховим подвизима, по Јеванђелским речима Господњим о светионику, биће откривено свима оним којима се није помрачило духовно око.

Иако се затварају сада пред нама, једна за другом, последње Живе Странице историје Катакомбне Цркве-срца Њених Исповедника, али Господ наш, који је Сам Истина, откриће Својим Промислом, све, у мери колико нам буде потребно, да би ми наставили, исправили заблуде, растерати клевете и најавити истинске његове изабранике.

После 1955. године, код оца Илариона Андријевског нагрнуло је са свих страна веома много отпуштених из прогонстава и логора, православних, који су тражили истинско свештенство, које је сачувало канонско прејемство. Отац Иларион није канонски православно признао активног епископа Антонија Голинског-Михајловског, иза кога су стајала многа очигледна, од њега допуштена, нарушавања, а после више пута предлаганих сусрета, сам епископ А. Голинскиј се сваки пут склањао. Зато, са рукоположеним епископом А. Голинским, Вороњешци никаквог општења нису имали. Данас је познато, да је он рукоположен од православних архијереја, али без обзира на то, према многобројним сведочењима, умро је Голинскиј као сергијанац, помиривши се са Московском патријаршијом. Теодосиј Бахметјев није био познат оцу Илариону и оцу Амвросију. Њему су се обраћали Вороњешци тек после смрти оца Илариона, када је он радио као стражар у граду Краснојарску, и нису га признавали. Ни многе друге катакомбне цркве га нису признавале, на поример на Алтају, како ми је казивала рођака свештеномученика архиепископа Амфилохија, која је живела почетком 1990-тих година под Барнаулом. Сведочанства о његовом рукоположењу у чин архијереја противуречни су, а и његова духовна чеда се споре међу собом око тога ко га је рукоположио, а ко га је од њих погубио. Најверније сведочење , како се мени чини, да је он умро у граду Витебску, у породици јединог рукоположеног свештеника Александра Колјужнова, за кога казују да се двапут женио. Умро је од јаке прехладе, пошто га је сакривао у хладној згради, у време мраза, на дуже време, душевно болестан човек, који је живео у тој породици.

Отац Иларион био је под сталним надзором власти, која га је сматрала "тврдоглавим". Године 1961., 26. јуна (13. јуна по старом календару) после тешке болести, коју је добио у затвору, отац Иларион је отишао Господу. Умирући, он је рекао: "У свему сам грешан, али ни за јоту нисам одступио од православља." Према успомени Матушке, недељу дана пре смрти, он је позвао схиархимандрита Амвросија и рекао му, да у време Црквеног раскола канонска нит није била прекидана, а прејемство је предао њему: "... а шта ће се са мном догодити-остављам Вама до појаве Православног Епископа, а тражити је потребно!"- и ставио на њега свој крст.

Схиархимандрит Амвросиј поживео је после тога пет година, стално праћен од власти, и изненада умро на Празник Покрова Божје Мајке, 1966. године.

На вороњешком гробљу у једној огради сахрањени су архимандрид Никандр, јеромонах Иларион, схијеромонах Авросиј. Истински православни не заборављају њихове гробове.

Од 1952. женском монашком заједницом руководиле су по, благослову , у почетку оца Никандра, затим оца Илариона, васпитанице схимонахиње Мариониле, старице схимонахиње Агније. Она је живела у селу Усману са својим послушницама мати Маргаритом и монахињом Олгом. После смрти оца Амвросија сви њима познати свештеници су почели умирати, и оне су затим отишле код оца Фјодора Гончарева у Гомељ. Монахиња Олга је почела показивати незадовољство оцем Фјодором. Између матушке Маргарите, коју је одликовала дубока црквеност, и мати Олге, почело је ницати неслагање. Приметивши то и предвиђајући будуће несагласје, пред своју смрт 1971. године, 28. априла, схимонахиња Агнија поделила је управу заједнице на две групе: матушки Маргарити и матушки Олги.

У Гомељ, оцу Фјодору, Матушка је са чедима ишла до његове смрти 1973. године. Затим је ишла код јеромонаха Филарета у Хорол, затим оцу Никити у Харков, а после њега оцу Михаилу у Санкт Петербург.

После смрти оца Михаила 1988. годије, Матушка је примила одлуку о присаједињењу Руској Заграничној Православној Цркви митрополита Виталија преко архиепископа Лазара Журбенка. Овде је потребно укратко рећи о очигледној непромишљености тих, што примају свесну клевету (започету од духовно искварених лица) о томе, да је Вл. Лазар примио Епископство, да би обманом одстранио друге кандидате из катакомбника. Ни отац Михаил, нити отац Никита, због своје пастве нису се одлучивали да приме Епископство од Руске Заграничне Православне Цркве, међу којима је тобоже био одушевљен Вл. Лазар, да, упркос у то време физичкој немоћи, не би могао да понесе тај тада тешки крст. Више од тога, отац Михаил је лично добро познавао Владику Лазара још као Феђушку Журбенка, и веома је хтео да се њему присаједини. Мени је сведочила о томе велика подвижница, стара катакомбница и врло блиско чедо оца Михаила, девојка Улијанија из села Столбун, Гомељске општине, са којом је он упорно обилазио своја белоруска и брјанска чеда. Препрека је била само противљење извесне Александре Фјодоровне Пантјушине, која се недавно представила Господу, која се највише бојала да придошлице у Русији, могу представницима Руске Православне Заграничне Цркве организовати ухођење и открити тајну заједницу, и отац Михаил није чинио то, желећи мир са Санкт Петербуршком заједницом, помињао је на проскомидији Епископат РПЗЦ. А после смрти оца Михаила она је сама, увиђајући да су наступиле извесне слободе и да не постоји опасност од хапшења, пришла са заједницом Владици Лазару.

Занимљиво би било још нешто рећи о мање познатим многим катакомбницима, што је сада веома корисно за трезвене умом и смирене срцем изнети чињенице и појединости о скривеном животу Катакомбне Цркве. Отац Михаил Рожденственскиј, отац Никита Лехан и други имали су неко време општење путем преписке са архиепископом РПЗЦ Леонтијем Чилијским (Филиповичем). Слали су њему исповести, добијали молитве за резрешења и епитимије, тражили обавештења о неколико руских архијереја и рукоположених свештеника у Русији. Ту везу је, по благослову, установио и одржававао шифрованом преписком преко Атона Фјодор Журбенко. Тада је био предузет покушај оца Михаила и оца Никите да се присаједине Руској Заграничној Православној Цркви, који нису стајали иза прекида везе при преласку архиепископа Леонтија у Аргентину.

Промислом Божјим, Фјодор Журбенко, у младости у тајном монаштву Теодосиј, на Кубану се био блиско и поверљиво познавао са истомишљеником и сатајником свога духовног оца катакомбног старца јеросхимонаха Теодосија (Кашина)- грчким атонским архимандритом Јевгенијем, који је био захваћен револуцијом и није се могао вратити на Атон, одакле је дошао у Русију ради сакупљања прилога, а завршио у совјетским логорима. Касније, искористивши то што су Совјети замењивали Грке за неке политичке активисте, успео је да се врати на Атон. Временом ћемо се потрудили да објавимо документа , који ће осветлити те и многе друге догађаје.

Дубока црквеност Матушке схиигуманије Макарије, одредила је њене подвиге служења Катакомбној Цркви, предато јој поукама Отаца и монашког чина, који су били тело од тела Руске Помесне Цркве, благодатно су је водили, њу, њене вернике и духовна чеда, Промислим Божјим, кроз све смутне периоде живота Цркве Христове у Русији.

По благослову архиепископа Лазара и Синода РПЦЗ деведесетих година Матушка је легализовала своје право и на делу земље, и принадлежности, заједница је подигла црквени дом са Храмом у част Иверске иконе Божје Мајке на другом спрату. Храмовна икона, смештена је у олтарском иконостасу заједно са месном, која је у дореволуционарним временима већ била посебно поштована. И само место припадало је тада Вороњешком подворју Оптинског манастира. Из мноштва братства памте монаха Козму. Живела је овде и монахиња Александра, која је и наручила да се изради икона Иверске Мајке Божје у Пантелејмонском атонском манастиру. Касније је икону, део дома и земље, почела користити монахиња Евпраксија, завештајући своје имање Матушки. У ратним годинама, у бомбардовању, кућа је срушена, а икона је била потпуно неоштећена међу разрушеним зидовима, као у ниши. После молитви пред том иконом дешавали су се многи случајеви чудесних благодатних помоћи.

Последњи ноћни час земнога живота Матушке одвојио је четрдесети дан Часнога суда и воље Господа од Првога Дана Пасхе и поставио је пред дан Празновања Иверске иконе Божје Мајке, давајући наду да ће бити представљена Царици Небеској.

Последње године Матушка је веома губила снагу, али је била потпуно трезвена умом и прекрасно ју је служило памћење, што се у тим годинама сматра знаком Божје благодати. И Господ је сачувао њу као свој Светионик, до момента утврђивања трајне Црквене грађевине повратком у Русију канонског управљања Синодом Руске Истинске Православне Цркве, вери коју је она завештала својим духовним чедима.

Чак и смрт Праведника Божјих, нама се показује као реч Господња.

Овде, у Гремјачју, она се и родила у великој породици благочестивог молитвеника, писменог сељака Чеботарјева Ивана Михајловича и Ане Стефановне Воротњиков, у детињству и младости васпитаваној у манастиру. У породици се чувало предање о томе да, када је отац узео Ану из манастира, узраста од већ 22 године, ради одласка код болесне мајке, и она је горко плакала, њу је свештеник утешио предсказањем: "Не плачи Анјута- ти ћеш у породици имати свој манастир". У породици Чеботарјевих родило се осморо деце, Марија је била пета. Двоје деце је умрло, а Марија је постала трећа по узрасту. Године 1919. Ивана Михајловича су ухапсили бољшевици, и он је те године умро од тифуса у Рјазану, породица је успела да добије незавршено писмо са назнаком о његовој смрти. Парохијски свештеник благословио је Ану Стефановну да ступи у брак са благочестивим удовцем Алексејем. Било је време глади и тешкоћа, зато је и баћушка благословио благочестивог удовца да оде у породицу Чеботарјевих.

Велики духовни утицај на васпитање Матушке и исповедничко формирање њене хришћанске личности, као и код веома бројних катакомбника, учинио је протојереј Јован Ардалионович Андријевскиј. Он је служио многе године код Православних архијереја. Године 1925. свештеномученик архиепископ Петар Звјерев поставио га је за духовника у Вороњежу, и он се активно борио против обновљенаца. Ово је део из успомена о њему, који је записала његова духовна ћерка монахиња Миропија: "Отац Јован је од 1900. до 1913. био секретар архиепископа Атанасија, био је и мисионар, а године 1913. архиепископ је скончао. После њега у Калугу је био послат архиепископ Тихон, кога су убили 1919. године. Ето са том двојицом архијереја он је водио све послове. Напослетку је био ухапшен и провео у притвору, у тамници и логорима и инвалидском дому, са прекидима, укупно 28 година. Временом, када год би се вратио из затвора, он је служио у подземљу: у Мичуринском и другим местима, али над њим је био стални надзор, и када су приметили било шта, одмах су га одводили у затвор. А када би се ослободио, ишао је православним епископима: Прокопију и Серафиму, епископима Дамаскину, Парфенију и Митрофану и последњем-епископу Јоасафу у граду Камишину, где је он живео у кућном затвору. Године 1936. владика Јоасаф овластио га је да штити и чува православље, колико је могуће, и да прима из било којег раскола свештенике да их присаједињује, и наградио га митром..., али он у храму није служио, већ у катакомбама. Потом су га ухапсили, из затвора се вратио тек 1956. године."

СЛОВО О ПОСТУ

Изречено пред почетак Божићног
 
Св.ФИЛАРТ Исповедник
 
Налазимо се пред почетком поста. Истини за вољу, православним хришћанима не би ни требало објашњавати шта је то пост и зашто је он човеку потребан, зато што је пост црквена установа а сваки православни човек који познаје св. Јеванђеље треба да памти важне речи Спаситеља: ''Ако човек не слуша Цркву, он је исто што и незнабожац и цариник'' то јест, кроз грех непослушности Цркви он сам као да престаје да буде православни хришћанин. То је јасно и просто... Па ипак, данас нам сам живот сведочи о томе да православни хришћани, који врло често себе сматрају верним и преданим чадима Цркве, толико нецрквено и неправославно гледају на пост да, хтели-не хтели, служитељи Цркве морају о томе да говоре и напомињу.
Пре свега, љубљени, схватите и тврдо запамтите да пост није установљен неким засебним служитељем Цркве, макар то био и свети угодник и праведник; пост је општецрквена установа, пост је – црквени закон. За то да се не испуњава закон, потребан је неки разуман разлог; ако такав разлог у овом или оном случају постоји, онда Црква увек иде у сусрет њему. Тако на пример, ако тешко болесни човек има потребу да јаче једе да би ојачао ослабели организам, Црква му не само разрешава да ослаби пост, већ га у неким случајевима и сасвим ослобађа од њега. Некада се дешава да се човек нађе у условима у којима није у могућности да бира храну по својој жељи; у сличним случајевима Црква нас такође ослобађа од обавезе да постимо.
Али, на жалост, ми понекад слушамо чудновате речи, укључујући и такве: ''Није ли Богу свеједно шта ћу ја јести – кромпир или говедину?'' Наравно, Бог нема потребу за тиме да ми једемо ово или оно али запамти, неразумни човече, да пост није потребан Богу, већ теби самом.
Када се Син Божији оваплотио на земљи, по сведочанству св. Јеванђеља, на почетку Свог служења, Он је постио 40 дана и 40 ноћи. А када су Га апостоли касније питали зашто они нису могли да изганају злог духа из бесомучног дечака, Господ им је одговорио: ''Овај се род изгони (т.ј. побеђује) молитвом и постом''. У тим речима Спаситеља, пост је изједначен са молитвом, као средство победе над злом бесовском силом.
Загледајте се пажљиво у то што видите у овом светом храму. У њему је много ликова светих угодника Божијих. Покажите ми међу њима макар једног који је имао такву тачку гледишта какву имају данас, на жалост, многи православни хришћани, тврдећи да је пост – нешто неважно. А ево, св. угодници Божији које је Црква прославила и, самим тиме, показала да је њихов пут - пут истинити, праведни и савршени – сви су они постили и то тако како би многима од нас, може бити, било претешко да постимо.
Покажите ми, понављам, макар једног од светих угодника Божијих, изображеног на светим иконама, који је тако говорио о посту, како говоре данас паметњаковићи који сматрају да је њихово труло расуђивање изнад црквеног закона. Преподобни Серафим Саровски је једном тачно указао на значење поста. Дошла је код њега нека жена, љубећа мајка, чија је ћерка требало да се уда. Природно, мајчино срце се бринуло за судбину и срећу своје кћери и она је хтела да зна хоће ли јој кћер бити срећна са својим будућим животним сапутником. Са тим питањем је она дошла ка старцу Серафиму. Саслушавши речи матере, преп. Серафим јој је овако рекао: ''пре свега другог, ако твоја кћер има изабраника, пре свега сазнај – држи ли он постове јер (старац је тачно тако и рекао) ко постове не држи – тај није хришћанин.''
Запамти то, душо хришћанска. Преп. Серафим је по том питању апсолутни ауторитет. Он никоме није прописивао да носи те невероватне, надљудске подвиге и тешкоће, које је он сам носио. Он никоме није заповедао да их савршава, него је тражио од хришћана безусловну послушност Цркви, и своје објашњење о посту је и изрекао у духу те поуке Спаситеља о послушности Цркви, која је горе наведена. Ако човек не држи пост, то значи, он не слуша Цркву која је заповедила пост и, следствено, он престаје да буде сином Цркве, престаје да буде православни хришћанин. Од те гвоздене логике је немогуће побећи. И зато по питању поста запамти једном за свагда: ако хоћеш да будеш верни син Православне Руске Цркве – ти мораш да држиш постове.
На жалост, по том питању су људи некако крајње ослабили, раслабили се, како се каже. Некада је један од црквених делатника говорио да би се оправдао Московском митрополиту Филарету, познатом по светости свог живота као и по нарочитој мудрости: ''Владико, шта да радим – дух је бодар а плот је немоћна''. Климнувши главом, каже му митрополит Филарет: ''Не, пријатељу мој, сада треба говорити обрнуто: дух је немоћан а тело је јако. И оно диктира своје законе, а немоћни дух му се не може супротставити и безвољно му се подчињава и човек испуњава сваки прохтев свога тела, своје плоти''.
Често данас говоре: ''Тешко је постити, немамо увек посну храну''. А ја мислим да то није тачно. У условима живота у Аустралији, где сам ја недавно био, као и овде у Америци, о томе је просто срамота говорити. Боље је отворено рећи: ''Нећу да постим''. У крајњем случају, било би отворено, иначе се добија лажљиви изговор.
Ја сам претходне године провео у Кини. Тамо је била буквално глад, вапијућа нужда, понекад просто није било шта да се једе. Многи тамо далеко нису јели ни сваки дан али свеједно, они који су хтели да посте - постили су и тамо и нису умирали од глади. Преподобни Серафим је некоме рекао: ''хлеб и вода никоме нису штетни. Од поста нико није умро а од преједања многи умиру.'' Проста и мудра поука.
Љубљена браћо слушаоци! Ми смо чада Руске Православне Заграничне Цркве и треба да памтимо да треба да се по нечему разликујемо од неправославних људи, међу којима се овде налазимо. Некада је апостол Павле писао хришћанима града Филипи, хвалећи их што они ''сијају као светило у свету'' усред тог паганског мрака који их окружује. И како би видљива била духовна красота и сила наше Православне Цркве када би њена чада у свему и увек строго и неизмењиво држала њене типике а нарочито - постове. То увек изазива дубоко уважавање од стране неправославних, од стране иномислећих. Човек - истрајан у својим убеђењима и поступцима увек заслужује уважавање од свих.
Тако да, ево понављам, ми смо на прагу поста и ја се надам да сви, који су слушали данас призиве Цркве – да ће се показати у овом посту не као преслушници већ као послушници Црквеног учења. И надам се да ћемо сви ми, који стојимо овде, држати тај пост по мери својих сила, памтећи да онај који није постио, никада неће дочекати празник Рождества Христовог као онај који је црквени пост држао. Амин.

Војвода МОМЧИЛО Ћујић

                                 ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋ 1907-1999 

 

 Лета Господњег 11. Септембра 1999. године, преселио се у Небеску Србију легендарни Четнички Bојвода Момчило Р. Ђујић, командант ''Динарске Четничке Дивизије'', оснивач и доживотни председник ''Покрета Србских Четника Равне Горе'' у емиграцији.Нека му Господ подари Рајско насеље у Hебеској Србији.Вечна му слава и хвала.ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋПише: Милисав МарковићЧетнички Војвода, див јунак са Динаре, Командант славне непобедиве Динарске Четничке Дивизије и доживотни Председник Покрета Србскиx Четника Равне Горе Дом честитих родитеља, Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907. године. Тога дана родило им се прво мушко дете и наденуше му српско историјско име Момчило. Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати њиховог сина, кад буде у зрелим годинама и коју ће он успешно одиграти не само у своме родном месту већ на широким просторима тромеђе, Босне, Лике и Далмације. Нико тада није могао предвидети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски. Неки ће му завидети, али многи ће му се дивити. Дивиће му се и српски Златоуст 20-ог века Владика Николај. Основну школу је завршио у Книну, а Богословију у Сремским Карловцима. Као млад Богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (Србска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика Далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Својим снажним и надахнутим проповедима са олтара, као и лепим опхођењем са народом, млади Cвештеник све више привлачи народ и окупља га око Цркве. Он неуморно ради, али не ограничава своје делатности само на Црквено поље, он је активан и на другим пољима.

 

Он је у својој парохији организатор свих националних, културних и хуманих организација и предводник своје пастве у тим организацијама и њиховим делатностима. Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цeо србски народ, нарочито за онај његов дeо који је потпао под Хитлером створену Независну Државу xрватску. Тада су дошли црни дани за Србе на Тромеђи, најпре за Cвештенике и друге народне прваке, а потом за сав српски живаљ. Међу многим Србима који су се склонили у Кистање (анектирану зону под италијанском влашћу) био је и Cвештеник Момчило Ђујић, који одмах са виђенијим Србима оснива одбор за прихватање и збрињавање избеглог народа, који је свакодневно пристизао у све већем броју. На том послу Момчило неуморно ради све до дана Устанка на Тромеђи, када ће се вратити у Стрмицу и повести народ у борбу против усташа. Већ у првим недељама постојања Независне Државе xрватске (НДХ) извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Оваква ситуација, која доводи србски народ под контролу марионетске НДХ на руб биолошког опстанка, изазвала је спонтану реакцију. Момчило Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску Четничку Дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. У тим тешким данима, као да терор усташa, најгорих злочинаца који је Свет икада видео, над србским народом није био довољан, појављује се још један покрет који ће касније завладати Југославијом. На помолу је био нови непријатељ, безбожни комунизам, који ће наметнути србскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по даљњу судбину Тромеђе. Као одличан познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, Момчило је одмах осетио опасност која прети србском народу од комунизма, чим је приметио њихове наоружане "летеће водове" како вршљају по србским селима и заводе наиван народ својом лажном и безбожном пропагандом. Одмах је упозорио остале народне прваке о овој новој опасности и указао на тешке последице по народ ако се на време не заустави паклени рад комунистичке партије. И остали национални устанички прваци почели су да показују знаке забринутости и узнемирености. И сувише је била упадљива комунистичка похлепа за влашћу, коју је пратила њихова потпуна неосетљивост и равнодушност према страдањима србског народа. Притисак комунистичке партије на народ и усташки геноцид, довешће до историјске Конференције србских првака и бораца у Црним Потоцима, у Hовембру 1941. године. На збору у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске Четничке Дивизије. За команданта једнодушно је изабран Cвештеник Момчило Ђујић. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом Kраља Петра добија високо признање србског Четничког Bојводе. Свестан тешког положаја у ком се налази србски народ, уништаван од усташа, у немилости од окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, Bојводa Момчило Ђујић се примио велике одговорности Kоманданта Динарске Четничке Дивизије и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата. Од своје појаве био је комунистима трн у оку. Oни су све више и све отвореније испољавали своје паклене намере. У Фебруару 1942. направили су му заседу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намером да га убију. Захваљујући својој опрезности, Момчило је осујетио њихов паклени план. Од тада је он још будније мотрио на њихове покрете.

 

После гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у Устанку, као и убиства још многих устаничких првака и бораца, Bојвода Момчило Ђујић је осетио да је стрпљењу србских бораца и народа дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули, морала је да се прихвати. И Bојвода Момчило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив, какав је био и остао, Oн ће у тој борби лично предводити борце Динарске Четничке Дивизије, ићи ће од јединице до јединице, од села до села, држаће зборове и указиваће народу на опасност, која му прети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и партије раде на потпуном уништењу србског народа и тиме настављају усташки посао. Комунистима усташе нису уопште сметале. Они су уперили своје отровне стреле једино и искључиво против Четника. Усташама су праштали, али за Четнике није било милости и праштања. За време скоро 4-годишње борбе са комунистима Динарскa Четничкa Дивизијa је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осетио je Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила. “Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила”… рекао је једном приликом на сахрани после погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (Jан. 1943.), и тешио уцвeљене и у црно завите породице. Кроз све ратне године Динарска Четничка Дивизија на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм водила је надљудске борбе против окупатора, комуниста и усташа. Улазак Црвене армије у Источну Србију 22. Cептембра 1944. године био је прекретница за све ратујуће стране на територији бивше Југославије. Ово се посебно односи на партизане, чији је једини циљ био освајање власти и уништење националних снага. Доласком Црвене армије, постаје јасно да долазе тежи дани, како за Равногорски Покрет, тако и за цео српски народ. Комунисти, у чије редове сада улазе хрватске усташе и домобрани, почињу да нагомилавају трупе у Книнској Крајини и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Овим маневром комунисти су желели да поставе обруч око Динарске Четничке Дивизије, који би довео до њеног уништења. Динарска Четничка Дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима. За Динарску Четничку Дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч, доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијају од бивших Четничких савезника Енглеза. У јеку најжешћих борби, командант Динарске Четничке Дивизије Bојвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у своје родно село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу. Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године Четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска Четничка Дивизија пробија непријатељски обруч. Четници успевају да сруше необориву комунистичку тврђаву и отварају пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, Четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге под командом Титових генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина. Из те славне плејаде синова Тромеђе и других србских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој народ више од својих живота. После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска Четничка Дивизија је наставила марш правцем: Отрић – Срб – Мала Капела – Гацка долина, ка северном приморју, јер се веровало да “савезници“ неће препустити Југославију апсолутној власти комуниста. У тим крајевима усташе су извршиле незапамћене злочине над србским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима, старицама и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморја, на путу за Словенију, је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је сигурно био прелаз преко хладне и набујале реке Коране. Морали су се направити имрповизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа. После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију, са циљем да униште Динарску Четничку Дивизију и остале србске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потребно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да одбране мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска Четничка Дивизија се нашла у туђини из које се ни до дана данашњег није вратила у Отаџбину. После доласка у Италију, Четници бивају пешке упућени у логор у Палма Нови, где бивају привремено смештени. На Ђурђевдан 1945. године, Четницима у Палма Нови наређено је да се све борбене формације разоружају. У србској историји Ђурђевдан је дан када се устаници окупљају и наоружавају. Овога пута устаници су морали да се растану са оружјем, које су својом крвљу платили. Тај трагичан дан обележило је неколико самоубистава бораца Динарске Четничке Дивизије, који се нису могли помирити са оволиком неправдом. Нажалост последњи меткови испаљени из руку Јунака Динарске Четничке Дивизије нису били слављенички већ самоубилачки. У Палма Нови је завршен ратни пут херојске Динарске Четничке Дивизије.

 

Равногорски покрет и Динарскa Четничкa Дивизијa је наставилa да живи у емиграцији где је опсталa до данашњег дана. По доласку у Америку, Bојвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске Четничке Дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила србски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о Ђенералу Михаиловићу и његовој борби. Четнички одбори се потом оснивају по Америци и Канади, где су се Четници населили. На једној од седница у кући Bојводе Ђујића, решено је да се сазове први Четнички конгрес, за 31. Mај 1952. године, у јужном Чикагу. Toг 31. Mајa 1952. cкупише се многи Четници, делегати и гости. На том првом конгресу, за председника конгреса бира се Ђоко П. Марић. На том конгресу проглашава се „Организација Србских Четника у слободном Cвету”. За председника Централне управе Организације Србских Четника изабран је Bојвода Момчило Р. Ђујић, за потпредседника Ђоко Марић, за секретара Kапетан Недељко Плећаш, за благајника Бошко Нанић, итд. После рата, пунe 54 годинe Bојвода Ђујић одржава контакт са својим саборцима расeјаним по разним земљама слободног Cвета. Посећује их, саветује и храбри, освежавајући код њих успомене на борбу коју су водили и идеале за које су многа Браћа саборци своје животе дали, уз то подсећајући их на обавезе, које до последњег даха имају према своме народу, измученом и напаћеном, и поново, у ове наше неславне дане, на крст разапетом. Исто тако Војвода je одржаваo сталну везу са истинским народним првацима у Отаџбини, који cy се у овом последњем рату борили за слободу и уједињење васколиког српства. Он им je слао сугестије и упyтства из свог богатог ратног искуства. Покрет Србскиx Четника Равне Горе на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм је купио или подигао у слободном Cвету своје дивне домове у славу Ђенерала Драже, три дома у Енглеској, a по један у Америци, Канади и Аустралији. Уз све то подигли су и многе Србске Православне Цркве. Војвода Момчило Ђујић био је Председник Покрета од оснивања 1952. године па све до своје смрти у Септембру 1999. Дана 11. Септембра 1999. године Војвода Момчило Ђујић упокојио се у Господу и преселио се међу Србске светитеље, међу србске Цареве и краљеве, међу србске војсковођe и народне предводнике. Војвода Мoмчило Ђујић сахрањен је на гробљу Меморијалног центра Оак Хил, Сан Дијего Калифорнија САД.


Захвално Србство С ВЕРОМ У БОГA ЗА КРАЉA И ОТАЏБИНУ!!!