СВЕТИ ОЦИ О Св.ПИСМУ

Свети владика Николај "Свето писмо је непогрешно. То је устав васионски од Бога. У Светом писму објашњена је судба сваког човека и свихнарода. Свака реч Божја у тој светој књизи над књигама јесте истовремено откриће истине и путоказ у животу."

ПСОВКА ЈЕ ХУЛА НА БОГА

ПСОВАЊЕ - Још једна од лоших навика - псовање.Човеку се када псује уста пуне крвљу, вена се надима, и у виду ружне паре смрад излази из његових уста: овакав човек ако се не покаје, не сме да уђе у цркву Божју и да се дотиче светиње.

Анђео чувар овога човека плаче, а ђаво се радује.

С оваквог човека Богородица Свој молитвени покров скида и Сама одступа од њега.

Овакав човек сам себе подвргава проклетству.

С оваквим човеком не смемо да једемо и пијемо, док не престане да користи псовке.

За скаредне речи Бог попушта човеку несреће, болести и многе напасти.

Стога одустанимо од обичаја нечасних људи и послушајмо апостола Павла који указује: "Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших"(Ефес. 4, 29), боље да Исусову молитву примимо у уста своја и у срце и тако се избавимо од вечне муке во вјеки вјекова.

Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом. Нити ишта друго толико срди Бога, као псовање Имена Његовог. Стога не треба нико да је немаран, да не допусти да буде лично увучен, али и да не буде индиферентан када чује свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао коме нема краја и неподношљиву казну.
Човек који је непобожан и псује Бога, који се супротставља његовим законима и не жели никада да напусти ову параноичну жељу за победом, личи на пијаног и лудог. Понаша се горе од оних који се налазе у стању лудила и изгубили су свој разум, макар да и сам изгледа да то не осећа. Псовање и говорење ружних речи ако и потичу из душе, не остају, међутим, у њој, него прљају и језик који их изговара, прљају и слух који их подноси. Као и други отрови, трују и душу и тело.

ЗАШТО ПСУЈЕШ?

Постоје неки који чим нешто погреше, или их изненада неко изгрди или се разболе или их нешто заболи, одмах псују. На такав начин, међутим, нити исправљају своју погрешку, нити се свете ономе ко их је изгрдио, нити ублажују бол своје болести, него поврх свега губе и духовну корист од трпљења.
Реци ми, човече, због чега псујеш и изговараш гадну реч? Можда ће ти бол бити лакши? Али, ако чак и претпоставимо да би бол био лакши, зар би смео да жртвујеш спасење душе своје да би добио олакшање за тело своје? Шта то чиниш, човече мој?
Зар Спаситеља и добротвора и заштитника и старатеља свога псујеш? Или зар не осећаш да трчиш ка провалији и гураш самога себе у понор најгоре катастрофе? ђаво све удешава да те баци у тај понор. И ако примети да у болести псујеш, одмах ће ти увећати бол и учиниће га тежим, да би те довео у очајање. Међутим, ако види да бол подносиш храбро и уколико се бол повећава да све више благодариш Богу, одмах те (ђаво) напушта јер види да те узалуд опседа. И догађа се оно што и псу који чучи поред стола. Ако он види човека који једе да му баци нешто са трпезе, непрекидно чучи тамо. Међутим, ако један или два пута не добије ништа, удаљује се, јер схвата да је некорисно да више чека. Тако и ђаво; увек има отворена уста према нама. Ако му бациш, баш као псу, једну хулну реч, када је уграби, опет ће да наваљује. Међутим, ако наставиш да благодариш Бога, оставио си га гладног, и приморао си га да се одмах удаљи.

ПРОТИВОТРОВ - БЛАГОДАРНОСТ

Уместо, дакле, да псујеш у тешким моментима, ти благодари. Уместо да паднеш у безнађе, славослови Бога. Отвори срце своје Господу, зови снажно молећи се, зови снажно и славословећи Бога. Тако и твоја мука се ублажује, јер ђаво бежи далеко од благодарења, и помоћ Божја долази теби и штити те. Ако опсујеш, изгубићеш и савезништво Бога, и ђавола ћеш још више разбеснети против себе, али и самом себи ћеш највише нашкодити. Ни једно добро се не може равнати са благодарношћу, тачно онако као што ништа нема горе од псовке. Благодарност је велика ризница, велико богатство, непотрошиво благо, моћно оружје. Супротно томе, псовка је оно што свако зло чини горим и због онога што смо изгубили чини нас да изгубимо још више.
Изгубио си новце? ако благодариш Бога, окористио си душу своју и стекао веће богатство, зато што си задобио благонаклоност Божју. Ако, међутим, будеш псовао, поред ствари које си изгубио, губиш и своје спасење. Тако, нити изгубљено налазиш, и душу упропашћујеш. „Али гле“, покушаћеш да се оправдаш, „повуче ме у тешким моментима и губим контролу.“ Не, за то нису криве околности, него твоја немарност. Али, можда је криво сиромаштво? Ни сиромаштво није узрок псовки. Јер, тада би требали сви сиромаси да псују. Међутим, видимо многе да живе подносећи и велику оскудицу да непрекидно благодаре (Бога), док, видимо друге, који иако уживају богатство и удобности, не престају да грде и псују.
Немојмо, дакле, говорити, да нас на псовку приморавају сиромаштво, болест и тешке околности. Не сиромаштво, већ глупост; не болест, него презир; не учестале невоље, него одсуство побожности води и у псовку и у свако зло, оне који не пазе.

ПРИМЕР - ЈОВ

Доказ свему овде реченоме јесте блажени Јов, који иако се налазио у великој беди, не само да није похулио, него је славословио Бога и говорио: „Господ даде, Господ узе. Као што се показало добро Господу, тако је и било. Нека је благословено име Господње у векове“ (Јов 1, 21).
Када је, дакле, ђаво помислио да је победио Јова, тада је кренуо да бежи посрамљен не могући ни реч да каже. „Стани, ђаволе“. Зашто бежиш? Зар није било све како си хтео? Ниси ли му уништио сва стада? Ниси ли усмртио децу његову? Ниси ли убогаљио и сво тело његово? Зашто, дакле, бежиш?“
„Бежим“, одговара ђаво, „зато што иако се десило све што сам хтео, ипак оно главно што сам желео, и због чега сам све ово испланирао, то нисам успео. Бежим, зато што Јов није похулио. Нанео сам му толика страдања, да би га навео да похули. Пошто, дакле, то нисам успео, ништа нисам добио; уместо да га уништим, учинио сам га још светлијим и још славнијим“.
Јов се, дакле, похваљује не зато што је много пострадао, него што је све то поднео благодарећи Бога. Други човек пострада много мање, па ипак хули и псује, негодује, проклиње цео свет, гневи се на Бога... Такав човек осуђује се не зато што је пострадао, него зато што је хулио. И нису га натерале невоље да хули, јер тада је требало и Јов да хули. Хулио је искључиво због своје болесне воље. Аналогно, дакле, нашем расположењу, све бива или подношљиво или неподношљиво.

ЈЕДНА РУЖНА НАВИКА

Често по навици отима се језик да каже ружну реч. Тада, дакле, пре него што изустиш псовку, уједи се јако зубима за језик. Боље је да сада потече и крв, него да у другом животу пожелиш једну кап воде а да не можеш да добијеш ни тако малу утеху. Боље је сада претрпети привремени бол, него доживети тада вечну казну, тачно онако као што и језик богаташа из јеванђелске приче, који иако је горео у пламену, није нашао никакву утеху. Који опроштај ћемо имати или који изговор, ако и хиљаде пута наведемо навику као оправдање?
Прича се да је неки стари беседник (мисли на Демостена) имао навику да ходајући непрекидно мрда десним раменом. Међутим, победио је ту навику на следећи начин: Обесио је изнад својих рамена добро наоштрене мачеве и тако, из страха да се не посече, излечио се од ружне навике.
Сећај се тога и ти да укротиш твој језик. И уместо да обесиш мач, стави изнад језика страх од казне Божје и сигурно ћеш победити. Јер је немогуће да будемо побеђени било када, ако се побринемо да са пажњом и усрђем водимо ову борбу.

ВЕЛИЧАНСТВО БОЖИЈЕ

Бог је заповедио да волиш непријатеље своје, а ти се одвраћаш од Бога који те воли? Заповедио је да говориш добре речи за оне који те грде и да благосиљаш оне који рђаво о теби говоре, а ти зло говориш за добротвора и заштитника твога иако ти ништа нажао није учинио? Ваљда не би могао да те одмах ослободи искушења због којег сада хулиш. Међутим, није то учинио, да би ти постао достојнији.
Није ли, дакле, неразумно да ми без разлога узимамо у уста са непобожношћу и презиром име Господа, светих анђела, у моменту када небеске анђелске силе изговарају свето Име његово са страхом, усхићењем и дивљењем? „Видех Господа“, вели пророк Исаија, „да седи на престолу високу, и Серафиме који лете около њега и кличу један другом и сви скупа и говоре: Свет, Свет, Свет си Господе сила; пуно је небо и земља славе Твоје“ (Ис. 6, 1-3).
И док, кад затреба да узмеш у руке свето Еванђеље, најпре опереш руке, а затим га прихваташ са пуно поштовања и побожности, а не стрепиш да Господара Еванђеља носиш у невреме на језику своме и да га понижаваш?
Богу наравно, нико не може да нашкоди увредама својим, нити да Га учини светлијим својим славословљима. Бог увек пребива у истој слави, која не расте помоћу хвалоспева нити се умањује хулом. Код људи напротив дешава се следећи парадокс: Они који Га (Бога) прослављају задобијају сами корист од овог прослављања, док они који Га хуле и ниподаштавају, уништавају сами себе. Рекао је неко за оне који псују Бога: „Онај који баца камен увис, баца га себи на главу“ (Мудр. Сир. 27, 28).
Онај, дакле, који баци један камен у висину, на крају добија снажан ударац у главу, јер камен не може да прође кроз небо, него се враћа на онога ко га је бацио. Тако, дакле, и онај који одапиње псовке као стреле према небу, Богу неће моћи да нашкоди никада и ни у чему, јер је много узвишенији и виши, да не задобија никакву штету. Међутим, псовач својом праксом оштри мач против душе своје, показујући неблагодарност према своме добротвору.

ПРАВЕДНА КАЗНА

„Онај“, говори Свето Писмо, „који опсује оца свога или матер своју, смрћу да умре“ (Изл. 21, 16).
Ова заповест је важила у време Старога Завета, када је духовни узраст човечанства био на нивоу одојчета. Шта би смо могли казати сада за оне који, иако живе у време благодати, не само да псују оца свога и матер, него и Самога Бога Који је творац и господар свега?
Која казна ће пасти на њих? Која мука ће бити адекватна њиховој злоћи? Која огњена река, који неуспављиви црв, која крајња тама, који оков и, који шкргут зуба, који плач? Сва мучења, и садашња и будућа, нису довољна да казне као што треба душу која је доспела у такво зло. Хулитељи чак не заслужују ни сунце да гледају. Недостојни су, дакле, они који псују Бога да се користе његовим створењима, истовремено када све твари прослављају и поштују свога Творца. Као син који грди и ружи оца свога није достојан да га служе слуге оца његова. Насупрот, достојан је тешке казне.
И опет, ако се кажњавају они што руже земаљског цара, колико већма треба да буду кажњени они који руже цара ангела? „Али зашто“, упитаће неко, „неки бивају кажњени у овом животу, а неки у другом?“
Стварно, Бог неке кажњава овде, а друге не. Кажњава, дакле, овде неке хулитеље, да би зауставио њихово зло и да олакша њихову казну у будућем животу или да их потпуно ослободи казне тамо. Остали хулитељи, видећи њихово кажњавање као пример другима, могу да се умудре. Неке опет Бог не кажњава, не били се постидели његовог дуготрпљења, да се покају и тако избегну казну и овде и тамо. Ако, међутим, остану упорни у своме злу, доживеће тада тежу казну за потпуно омаловажавање незлобивости Божије.
На крају текста светог Златоуста, наводимо неколико карактеристичних савремених примера мало од многих божанског кажњавања тешких псовача.

БОГ НАС ТРПИ

Уклонимо се, дакле, од рђавих, срамних и хулних речи. Не псујмо ни ближњега свога, нити Бога. Зато што многи од оних који рђаво говоре за своју сабраћу, стигли су чак и у ову лудост, да подигну језик свој против Господара све твари...
Примећује се да се Бог ружи свакодневно а да нико не реагује. Шта кажем свакодневно? Сваког часа! Од богатих и сиромашних, од оних који успевају и од оних који су у невољи, од прогоњених и од моћних... Бива ружен иако је присутан и види и чује! Срдимо Га сваког дана без да се кајемо, а Он нас подноси са великим дуготрпљењем. Обрати пажњу на који начин нам говори сам Бог када је ружен. У Старом Завету каже: „Народе мој, шта сам ти учинио“ (Мих. 6,3), а у Новом Завету: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Д.ап. 9, 4).
Нити је бацио гром, нити је наредио мору да се узбурка и да потопи хулитеље, нити земљи да се отвори и да их прогута. Него и сунцу заповеда да излази свако јутро и кишу шаље, и све то дарује обилно онима који Га псују.

Господ допушта, дуго трпи и спреман је да опрости хулитељима, ако се покају и обећају да никада више неће псовати. Довољно је само да неко исповеди тај грех свој и да буде ослобођен од божанске казне.
Плачи, дакле, уздиши, дели милостињу, исповеди се Богу и помири се са њим. Очисти језик свој и немој Га срдити. Када би неко рукама пуним измета дотакао се ногу твојих и молио те за нешто, не само да не би хтео да га саслушаш, него би га чак ритнуо ногом.
Како се сада ти усуђујеш да се приближиш Богу својим прљавим језиком? Зато што је језик рука оних који се моле, и њиме дотичу колена Божија.
Према томе, не прљај језик псовкама, да не би и теби Бог рекао: „ако и умножите молитве своје, нећу вас послушати“ (Ис. 1, 15), зато што „од језика зависи живот или смрт“ (Приче 18, 21), и „од речи својих или ћеш се оправдати или осудити“ (Мт. 12, 37). чувај језик свој више него очи своје. Језик је као царев коњ. Ако му (језику) ставиш узду и научиш га да се креће послушно, на њему би могао и цар седети. Ако га пак оставиш без узде да лута овде-онде и да буде непокоран, тада постаје средство ђавола и демона.
Мисли да када се причешћујеш, примаш у уста своја Тело и Крв Христову, и чувај чистим језик свој од срамних речи, грдњи, псовки, клетви, итд. Јер је погубна ствар да језик који је обојен владичном Крвљу и постао златан нож, да га ти користиш за псовке. Поштуј га чашћу којом га је почаствовао Бог и немој га срозавати до безвредности греха.

ПОДИГНИ БРАТА СВОГА

Пошто сам вам, дакле, говорио о псовци, хоћу да замолим од свих вас једну услугу: Да уразумљујете људе који псују у вашем граду, у вашем селу, у вашем дому. Ограничимо ту њихову манију. Пробудимо њихову савест. Побринимо се за њихово спасење. Зауставимо то безумље њихово. Запушимо им уста, затворимо их као да су смртоносни извори и претворимо их у супротно. И ако затреба да умремо за ово наше дело, тако нешто ће нам донети велику корист. Не будимо немарни, дакле, када видимо да се ружи наш заједнички Господар. Та немарност донеће велико зло читавој заједници. Зато што нас све оптерећује тај злочин хуле. То је јавна неправда. Немој ми рећи овај хладни изговор: „Шта се то мене тиче? Ја немам никакве везе са хулитељем“.
Само са ђаволом немамо никакве везе, док са свима људима имамо много што-шта заједничко. Зато што они имају исту људску природу као и ми, живе на истој земљи, имају истог Господара и одређени су да задобију иста блага са нама. Немојмо, дакле, говорити да немамо ништа заједничко са њима, јер је то сатански глас и пројављује ђаволско нечовештво. Није, дакле, неумесно, када видимо на пијаци свађу људи да притрчимо и измиримо завађене и зашто да узимамо пример људи? Када видимо неку животињу да је пала, сви треба да притрчимо да јој помогнемо да устане; док за браћу нашу која пропадају да будемо немарни?
На натоварено живинче личи хулитељ, који је пао јер није могао да издрши терет гнева свога. Приђи и подигни га. И речима и делима. И са благошћу и са строгоћом. Нека су различити лекови лечења. Ако се тако будемо старали за спасење ближњега, брзо ће се и хулитељи исправити и ми ћемо постати жељени и достојни љубави. И што је најважније, сви ћемо се удостојити да задобијемо блага која су нам припремљена, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме заједно са Оцем и Духом Светим припада слава и част сада и увек и у векове векова. Амин.

САВРЕМЕНИ ПРИМЕРИ КАЖЊАВАЊА ПСОВАЧА

Прича се да је у рату 1940. Божанска сила одговарала непосредно и без милости онима који су изговарали псовке, због чега је ово страшно зло нестало тада са уста Грка ратника. Било је, свакако, и неких изузетака. У месту Тепелини, 27. децембра 1940. неколико војника, који су преносили ватрено оружје на прву линију, наишли су на неког рањеника. Био је погођен у подколеницу. Издржи! - кажу му. Вратићемо се да те узмемо...
Онај је тада опсовао Богородицу. Војници су се згрозили. За име Божије, не псуј! Реци, „Богородице, помози ми“! Он је, међутим, у својим боловима, наставио да псује. Кад су се вратили, нашли су га мртвог. Било им је жао, што је његова душа отишла на такав начин. На брзину су га сахранили. Нису одмакли ни двадесет метара, када је једна граната пала на гроб тек сахрањеног мртваца, откопала га и бацила далеко. Војници су пали на земљу да би се сачували, али није било друге гранате.
Тада су разумели да је она била послата за псовача... Сахранили су га поново у исту раку и кренули да оду. Таман што су одмакли опет двадесетак метара, долетела је и друга граната. Опет га је ископала и бацила далеко као и први пут. Сада су војници схватили да псовача неће да прими ни земља. Оставили су га, дакле, непокопаног и отишли. Страх и трепет је завладао борцима, кад су то сазнали.
Објављен је пре више година у локалним новинама следећи догађај: На сами дан Богојављења Д. С. налазио се у лошем душевном стању, зато што је изгубио велики новац на картама. Када му је, дакле, неко пожелео: „На помоћ вам часни Крст“, онај је одреаговао једном тешком псовком против Крста. Није прошло пар минута, он је почео да плаче и да виче успаничено. Беше ослепео! Испитивања су показала да је болест била неизлечива. Међутим Д. С. покајао се скрушено. Копнио је у молитви, исповедио се, причестио, променио начин живота. И милосрдни Господ му је опростио и исцелио га.
У суседној нам једноверној и мученичкој Србији, приповеда се до данас следећи догађај. Августа 1891. године у једном српском селу пао је тако велики град, да је потпуно уништио винограде и њиве. После невремена, многи сељани су се окупили у једној кафани и оплакивали „несрећу“ своју. И док је један проклињао а други псовао, кафеџија, расрдивши се више од других, пошто је изговорио многе псовке, рекао је: „Идем да упуцам Бога, који нам шаље град“!
Скинуо је пушку своју са зида и изашао напоље да опали у небо! Пратио га је један циганин, страшан псовач и он. Међутим, чим је кафеџија повукао обарач, један гром је ударио у њих и обојицу убио.
Време је већ да сви реагујемо, сви да се побунимо, не би ли нестала ова свенародна казна из нашег места! Зато што псовка не приличи онима који су саградили један Партенон и једну Свету Софију; зато што је срамота за један народ који тежи да стане на чело европског и светског културног простора; за један народ који је већ вековима научио да се бори за правду и врлину, за част и достојанство. Наша је молитва и нада, да браћа наша, која су под влашћу страсти хуле и псовке, не познавајући тежину и катастрофалне последице тога, да се просвете и да се ослободе те навике. Пут који води исправци, пролази кроз покајање, исповест, молитву, божанско причешће. То је јединствен пут, који уверава и оне који су најокорелији у неверју за сладост љубави Бога и Творца нашег...

Св. ФИЛАРЕТ московски

 

Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро – јесте савршена и Божанска.

Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно што нас, људе, у овоземаљском животу забавља и увесељава.

Лењост и гордост - Ако се жалимо на лењост и охладнелост душе, требало би да погледамо да није ушла у душу једна од оних помисли које вуку човека на доле, а не уздижу га увис. Такве мисли су оне у којима нешто присвајамо или приприсујемо себи: успех у неком послу, похвала, примећивање недостатака ближњих и наша надмоћ над њима. Искушај ме, Господе, и испробај ме, погледај да ли је у мени пут безакоња и упути ме на пут вечни.

Власт -Дужни смо да се повинујемо признатој земаљској власти све дотле док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда. /Дела Ап. 5, 29/

Принципи добра -Ако непријатељу душе бива дозвољено да се поиграва људским животом, зар то није зато што раније у том човеку нису били чврсти принципи добра, без којег нема благодати која нас штити?

Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо.

На питање како је постало зло? – Василије Велики одговара овако: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе наступила тама. Чему служи слобода? – Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не да само луташ по земљи као животиња, или да вегетираш као трава.

Кад се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сретали мир код људи који нас окружују. Јер је речено: бејах миран са онима који мрзе мир. Нека би дао Бог да и они заволе мир.

Истина -Увек треба показивати истину, па макар она била и жалосна, и од такве истине се учити, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава због нашег немарног односа према њој.

Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају нада у успех.

Наука или знање без доброте, јесте мудрост ђаволска.

Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила и нема користи од ње.

Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Ма шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. …Принесите Богу жељу да се молите, а Он ће вас услишити и дати вам молитву.

У радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем.

Грдња и клевете - Корисно је знати речи критике. Оне су лек против гордости и савет да будемо опрезни.

На грдњу је боље одговарати кротошћу него грдњом. Прљавштина се скида чистом водом. Прљавштина не може да опере прљавштину.

Не треба се бојати клевета, само треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Препирке са непријатељем - Никада не треба улазити у препирке, а посебно онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да, у случају нужде, ако већ не може да докаже да је у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.

Осуђивање -Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао.

Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.

Не судите, да вам се не суди,- па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро.

Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.

Осетљивост на туђе жалости -Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.

Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. 

Не препири се - Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Преподобни ЈЕФРЕМ Сирин

 

Душевне страсти су: заборавност, лењост и незнање. Помрачено овим трима страстима, душевно око, тј. ум, потпада под власт осталих страсти, које су: безбожност, неправилна вера, тј. свака јерес, хула, раздражљивост, гнев, зловоља, плаховитост, мржња према људима, злопамћење, клевета, осуђивање, неразумна туга, страх, бојазан, раздор, љубомора, завист, сујета, гордост, лицемерје, лажљивост, неверје, неблагоразумност, неразборитост, (духовна) кратковидост, ненаситост, грамзивост, лењост, претенциозност, пристрасност, привезаност за оно што је земаљско, униније, малодушност, неблагодарност, роптање, надменост, само-умишљеност, наглост, високоумље, властољубље, човекоугодиштво, сплеткарење, бестидност, безосећајност, ласкање, тајновитост, подругљивост, двоједушност, одавање греху из страсти, непрестано размишљање о греху, расејаност мисли, самољубље – мајка свега рђавога, среброљубље (љубав према новцу) – корен свих порока и страсти, зла нарав и лукавство.

Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем.

Дуготрпљење - Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. … Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се.

Не радуј се незнању браће своје, јер нећеш имати радости у порузи.

Не тражи упорно добит у којој је штета за душу, јер шта је скупље од душе?

ПСАЛТИР

Псалтир: Књига која говори о теби

Псалтир сам од себе моли Бога више од свих других књига. Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост, радују се за добра дела, сећају се радости небеског царства, противе се ђаволским силама, показују светлост истине, стварима су утеха, младима украс, савршено искуство стараца, којима је сам Христос Бог помогао и кроз чија је уста, као пророка научио нас да се пажљиво молимо.

Правило Светог Василија Великог - Ниједна друга књига не слави Бога тако као Псалтир – књига која узноси душу и пева Богу заједно са анђелима. Он подиже човека, подражава небеске силе, одбија и прогони демоне, изазива сузе и покајање. Кроз њега се узносе молитве за цареве, кнезове и за цео свет.

Псалтир усмерава молитве ка Богу више него све друге књиге. Његово читање је храбро обраћање Богу за спасење душе, и велика је помоћ у посту, клањању и свакодневној молитви.

Ако кажеш: „Немоћан сам, телесан сам“, погледај у небо – сунце, месец и звезде не престају дању и ноћу да испуњавају Господње заповести. А ти, иако си од тела и крви, ипак једеш, пијеш, спаваш. Има људи који устају у поноћ, клањају се и моле, благодарећи Творцу за све.

Како онда не мислиш на себе и не знаш шта ти је потребно? Богу је све могуће, а човеку ништа без Његове помоћи. Зато се храбри и крепи, и Бог ће ти помоћи. Као што говори цар Давид: „Поштуј Господа и чувај пут Његов, и узвисиће те и наследићеш земљу.“

Потруди се да ниједан дан не прође без читања Псалтира. Ако неки дан пропустиш, већ сутрадан настави – нека се лењост не укорени.

Време овога света окреће се као точак: данас је сунце, сутра мрак; данас весеље, сутра туга. Али ако се бринеш о спасењу душе, научићеш заповести Божије и отворићеш очи да спознаш чудеса Његовог закона.

„Псалми су тишина душе, дароватељи мира, успокојитељи смутних и бурних помисли. Из псалама познајеш храброст, правду, целомудреност, разумност, узор покајања и свако добро које можеш помислити.“

Свети Јован Златоусти: Псалтир као сунце душе

Када су га браћа упитала да ли је добро оставити Псалтир, Свети Јован је одговорио:

„Боље је да сунце остави свој пут, него да се остави Псалтир.“

Јер већа је корист учити се у псалмима и пажљиво их читати. Све књиге су корисне и тужне за ђавола, али ниједна није као Псалтир.

Свети владика Николај: Јединствено општење с Богом

Псалтир је јединствена књига свог рода – не само међу библијским списима, него и у целом свету. То је молитвеник, поезија, музика, и пре свега: средство за истинско општење с Богом.

Он нас приближава Богу личном и свемоћном, који све види, све чује и све уређује, одређујући судбе људи и народа. А све се испуњава и завршава у Христу.

Дејство Псалтира: огледало душе

Нема човека који читајући псалме не осети да се говори баш о њему лично – да се решавају загонетке његовог живота, откривају његове тајне, страхови, муке и наде.

Нема друге књиге која тако искрено и отворено осуђује лицемерје и фарисејство.

Још од апостолских дана, Псалтир је део богослужења. Без њега не почиње ниједно православно сабрање. У манастирима се чита цео током седмице, а по Карејском Типику Светог Саве – чита се целим сваки дан у Испосници већ 700 година, за спасење народа.

Свети Василије Велики: Псалми као лек душе

Сва писма су Богонадахнута и корисна (2. Тим. 3, 16), и Дух Свети их је дао да бисмо изабрали исцељење за своје страсти. Псалтир у себи носи оно најлековитије из свих других књига: он исцељује старе ране душе, лечи оне који су тек повређени, и крепи оне који још нису пали. Он искорењује страсти које владају срцем.

Он умирује пометеност мисли, ублажава раздражљивост и учи човека самоконтроли.

Псалам је посредник пријатељства, сједињује удаљене, помирује непријатеље. Његово појање рађа љубав – ону која људе спаја у један заједнички хор, у заједницу која превазилази време и простор.

Псалтир је уточиште од демона, заштита ангела, и сила која камено срце претвара у извор суза. Он је дело анђела, небеско живљење, духовни тамјан. Кроз њега учимо храброст, целомудреност, разборитост, покајање, трпљење и све оно што душу чини светлом.

Ако смо грешили телом, телом и исповедимо. Злословље заменимо благосиљањем, користољубље милосрђем, пијанство постом, гордост смирењем. Прво исправимо дела тела, па се узнесимо у духовна созерцања.

Када умртвљујемо старог човека у себи и из дана у дан се обнављамо, појемо нову песму Господњу. Онај који стреми ономе што је пред њим, увек се обнавља. Тако обновљен човек пева Богу нову песму — песму која извире из дубине преображене душе

Учитељ Августин: Псалтир као светлост душе

Певање Псалтира украшава душу, призива анђеле, прогони демоне и изгони таму. Оно гради светињу у срцу човека, просвећује као сунце, чисти као вода, пали као огањ, умирује као јелеј. Грешном човеку постаје лек за ум, чисти грех, учвршћује веру, наду и љубав, и гаси телесне похоте.

Псалтир је радост душе и честитост анђела. Он уклања бес, ублажава гнев, и постаје трајна Божија хвала – сладак као мед, утешан као загрљај. То је песма пред Богом која одгони све грехе и ствара савез љубави. Она превазилази све, испуњава све, учи све и свима показује пут.

Када човек има разум и љубав Псалтира, у његовом срцу живи страх Божији и хвалоспев. Његова молитва неће бити одбачена, већ ће се на крају радовати пред Богом, у миру савести и у светлости истине.

Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост. Они се радују добрим делима, сећају се радости небеског царства, противе се силама таме, и постају утеха за све. Украшавају младе, просвећују старце, и у сваком човеку буде оно најбоље — оно што стреми савршенству.

Христу Богу нека је част, хвала и величанство, благослов и светлост, премудрост и благодарење, сила и снага – заједно са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Св.ЈАКОВ и ЗОСИМ Тумански

      СВЕТИ ЈАКOВ ТУМАНСКИ

                  

Двоструки доктор наука, на Сорбони и у Монпељеу, наш амбасадор у Паризу између два рата. Замонашио се пред Други светски рат и био монах у Жичи. Био је десна рука владике Николаја Велимировића, богомољац. Пребијен на смрт од стране комунистичке власти 1946. након што је у Пожаревцу разделио 8000 копија молитве Оче наш. Од последица батињања, убрзо је мученички и преминуо.

Са кофером пуним књига пешачио је и мисионарио између Чачка и Краљева. Био је ћутљив, смеран, смирен и прозорљив; предвидео је немачко бомбардовање Београда и страдање србског народа. По својој жељи сахрањен је у манастиру Туман.

Господ га је прославио, а ми га данас славимо.

Преподобни Јаков Нови Тумански

БОГОXРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ

Отци и братие!

Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.

Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности.

Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте – да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније – а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про’одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?

Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата – Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.“

Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех… То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!

По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.

Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.

Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.

Свештеници србски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.

Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.

Предње примите братски, до разума и срца.

Монах Јаков (Арсовић)

„Богохранимом свјашченству посланије“,

Св.ОЦИ О СПАСЕЊУ САМО У ЦРКВИ

„Нико неће достићи спасење ни вечни живот, осим онога ко за главу има Христа: може за главу имати Христа само онај ко се налази у Његовом Телу, које је Црква… Ко није међу члановима Христовим, не може имати хришћанског спасења. Свако ко се одвојио од заједнице са Црквом, иако би његов живот и био достојан похвале, за то једно безакоње, што се одвојио од јединства са Христом, неће имати живота, већ ће гнев Божији пребивати на њему.“

„Ко није члан Христов, не може да се спаси. Може се имати почаст, може се имати тајна, може се певати „алилуја“, може се одговарати „амин“, може се држати Јеванђеље, може се имати вера у име Оца и Сина и Светога Духа и проповедати та вера, али нигде се осим у Православној Васељенској Цркви не може наћи спасење.“

Блажени Августин

„Ко не држи у свој целости и неповређености учење Христа и Његове Цркве, ко је упао у јерес, отпао је од Христа и Цркве, нема ништа заједничко са њом, лишен је наде на вечно спасење кога су се удостојили сви угодници Христови.“

Свештеномученик Андроник Никољски

Слово у Недељу Православља 

„Нико не улази у Царство Небеско на други начин, него само кроз Крштење. И оглашени верује у Крст Господа Исуса којим се и сам знаменује; али ако не буде крштен у име Оца и Сина и Светога Духа неће добити опроштење грехова и удостојити се дара духовне благодати.“

Свети Амвросије Медиолански, 

„Ко жели да се спаси, мора, пре свега, да чува васељенску веру, коју ако не сачува у целости и непорочности тај, без сумње, гине заувек“.

Свети Атанасије Велики,

Символ вере

„Питање: Да ли човек који не верује у Христа, на пример, Јудејац или Самарјанин, а чини много добрих дела, улази у Царство Небеско?“

„Одговор: Пошто Господ говори Никодиму: ?Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије? (Јн. 3:5), јасно је да (нико од неверујућих у Христа) неће ући у (то) Царство. Међутим (нико) се не лишава своје плате: или ће (неверујући у Христа) добити своје благостање богатством, раскошима и другим обманама (овог) живота) налик на (богаташа) који је од Авраама чуо: ?сјети се да си ти примио добра своја у животу своме? (Лк. 16:25), или ће његова судбина у будућем веку јако да се разликује од судбине онога ко (овде) није чинио добро. Јер као што за праведнике постоји много обитељи (Јн. 14:2) код Бога, тако и за грешнике (постоји) мноштво различитих казни.“

Преподобни Анастасије Синаит,

„На основу чега смо примили веру да се спасавамо крстећи се? – Наравно, на основу тога што смо чули речи Господње: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:16) Пошто је Сама Истина навела и једно и друго, тј. неопходност вере и Крштења, онда је немогуће да се спаси онај ко не жели да се крсти, макар и тврдио да тобоже верује, као и онај ко не верује, макар и био крштен.“

Свети Григорије Палама,

„Тајна Крштења представља врата Божије благодати. Ако се не крстимо, чак нас ни крв Сина Божијег неће спасити.“

Свети Димитрије Ростовски,

О символу вере

„Признати могућност спасења мимо Цркве… значи признати необавезност Цркве.“

Свештеномученик Иларион Тројицки

Хришћанства нема без Цркве

„Без Крштења нико не може да се нада на вечно спасење – макар био и најпобожнији од побожних.“

Преподобни Јован Дамаскин

„Чујте сви ви, који сте туђи просвећењу (крштењу): ужасните се, заридајте! Страшна је то претња, страшна одлука! Немогуће је, говори Христос, ономе који се не роди водом и духом да уђе у Царство Небеско, јер на себи још носи одећу смрти, одећу проклетства, одећу труљења – још није добио знак Господњи, још није свој, већ туђ; нема знак за царство.“

Свети Јован Златоуст,

Беседе на Јеванђеље од Јована, 25.1.

„Шта, рећи ћеш ти, зар нема и хришћана који се лоше владају и незнабожаца, који проводе живот у врлини? Да постоје хришћани који живе лоше, то и ја знам; а да ли постоје незнабошци који живе врлински, то стварно још увек не знам… Али да се не бисмо некоме показали као љубитељи спорења, сложићемо се да међу незнабошцима постоје људи који живе добро… Погледај, међутим, како их Христос лишава сваког оправдања. Он говори да је ?Светлост дошла у свет?. Да ли су Га тражили, говори Он, да ли су се трудили, бринули да Га нађу? Светлост је сама њима дошла; међутим, ни тада нису похитали к њој. Ако и међу хришћанима неки живе порочно, у вези са тим ћемо приметити да Христос не говори о онима који су постали хришћани од рођења и примили веру од предака (иако су се често они порочним животом уклонили од правог учења); чини ми се да се овде не говори о њима, већ о људима који су из јудејства или незнабоштва морали да се обрате правој вери. (Христос) показује да нико, налазећи се у заблуди, неће пожелети да се обрати вери, ако пре тога самоме себи не одреди добар живот, и нико неће остати у неверју ако пре тога не одлучи да заувек остане зао. Немој ми говорити да је неко целомудрен и неверујући; није врлина само у томе. Која је корист, имати те особине, а бити роб сујетне масе и стидећи се својих пријатеља, остати у заблуди? То није врлинско живљење. Роб сујете није бољи од блудника; чак чини и много веће грехе од блудника. Међутим, покажи ми неког међу незнабошцима ко би био слободан од свих страсти и без иједног порока: нећеш моћи да ми покажеш.“

Свети Јован Златоуст,

Беседе на Јеванђеље од Јована, 28.2-3

„Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн.3:5): муслимани неће ући, Јевреји, идолопоклоници, јеретици неће ући, секташи неће ући, блудници, прељубници, лихвари и други нечестивци неће ући и Царства Божијег неће наследити. Само се истинском вером у Христа и у Цркву Његову спасавамо и делима љубави.“

Свети Јован Кронштатски,

„О недовољности спасења и лажљивости протестантизма и реформаторства као засебних вероисповедања и не треба говорити: тамо је све изопачено, читаво здање вере и богослужења.“

Свети Јован Кронштатски,

Живо слово мудрости духовне. 

„Онај који је по својим делима добар, али није запечаћен водом, неће ући у Царство Небеско. Реч је смела, али није моја; тако је одредио Исус.“

Прп. Јосиф Оптински.

Житије Оптинског старца Јосифа. Козељск, 1993, стр. 180

„Страх и ужас Страшног Суда за грешнике ће посебно бити у томе што ће сви они у том тренутку јасно видети и познати да се Исус Христос заиста оваплотио ради спасења свих, пострадао за све, предао свима у Цркви благодатна средства спасења – свете Тајне и свете врлине; да је Он – заиста једини Спаситељ људи, да је Његово Јеванђеље и заиста једини истински смисао и циљ људског живота на земљи, да је Његово Име – заиста једино Име којим се људи могу спасити од ужасне бесмислице греха и смрти и избећи вечно мучење у вечном царству греха и зла – у преисподњи (види 1 Сол. 1:6-10). Тада ће свако ко није за време земаљског живота поверовао у Христа као у Бога и Спаситеља јасно осетити целим својим бићем, да је самим тим већ на земљи себе осудио на вечне муке.“ (Јн. 3:18; 5:24)

Преподобни Јустин Поповић

„Браћо моја, учио сам четрдесет и пет година. Прочитао сам много књига о Јудејцима, идолопоклоницима, муслиманима и јеретицима. Изучио сам дубине мудрости. Све друге вере су лажне. Само је наша вера, свето Православље, истинска и света…

Радујте се и веселите што се ви побожни православни хришћани. Плачите и сажаљевајте нечестиве, неверујуће и јеретике који иду у таму и у руке ђавола.“

Свештеномученик Козма Етолски,

За душу човека који није правилно веровао, који је умро у својим заблудама и није принео искрено покајање пред Господом – каква нада може бити на спасење? И како се и за шта молити за такву душу?“

Свети Кирил Јерусалимски,

„Да ли ће сви грешници бити предани тим страшним мукама или ће се неки ослободити? Сви треба да се муче ако се не очисте од грехова. Међутим, на земљи нема човека који би био слободан од греха, и нема човека који би могао да стекне средство да себе искупи од грехова и одврати од себе гнев Божији. Зато су сви осуђени на пакао.“

Свети Макарије Невски,

Беседе незнабошцима, 1.5.

„Без обзира што је Искупљујућу жртву принео Христос Спаситељ за све људе, плодове те жртве могу да користе само они који верују у Христа, припадају телу које је Он саздао – јединој, светој, саборној и апостолској Цркви, који су ушли у општење са Христом кроз Причешће Његовим Телом и Крвљу. Значи, они који не верују у Христа и не припадају светој Православној Цркви, не могу да користе плодове Искупљења, које је извршио Господ Исус Христос. А таквих на целој земљи и у отаџбини нашој још има много… Свима њима је потребна проповед о Христу и о Цркви коју је Он саздао.“

Свети Макарије Невски,

„Бог ће судити живима и мртвима и узвратити свакоме по делима његовим: праведницима – Царство Небеско, лепоту неизрециву, весеље без краја и вечну бесмртност; грешницима – мучење огњено, црва који не спава и муку без краја. Таква ће бити мучења за оне који не верују Богу нашем Исусу Христу: мучиће се у огњу они који се не крсте… ако неко буде у другом закону, на оном свету ће горети у огњу.“

Преподобни Нестор Летописац,

„Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“

Свети Николај Србски,

Прва недеља по Васкрсу

Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе

„Да ли може човек да се спаси без Цркве? Не, не може, јер је Црква ризница Божије благодати, без које нико не може да се спаси, као што не може да живи рука, одсечена од тела.“

Свети Николај Србски,

Катихизис „Вера Светих“

„Велико благо је веровати у Христа, јер је немогуће спасити се без вере у Христа.“

Преподобни Симеон Нови Богослов,

Слова, 37.

„Ко је ван Цркве, неће примити живот вечни.“

Блажени Теодорит Кирски,

Сабрана дела. Кијев, 1855. Т. 1, стр. 273.

„Ко је поверовао, а није се крстио већ остаје оглашен, није спасен.“

Блажени Теофилакт Бугарски

„У будућем веку сила Његовог Другог Доласка ће све подигнути из смрти, иако се неће сви удостојити истинског живота; зато што ће нечестиви и неверујући, и они који овде преко исповести и покајања нису примили опроштење грехова… васкрснути, заиста, али ће осетити живот гори од смрти, предани мучењу и страдању и притешњености и стиду вечном, обитавајући са црвима који не спавају и спаљивани мрачним, неугасивим огњем.“

„Нико не може да се оправда пред Богом и да се спаси без Христа и мимо Христа, већ једино – вером у Христа… Јер нико не може да се избави од ђавола, греха, проклетства закона и од пакла без Христа и то све је садржано у краткој речи Христовој: ?Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.? (Јн. 8:36)“

Свети Тихон Задонски,

О истинском хришћанству. II.1.2.

„Хришћанство је једини пут ка спасењу… једини пут у Вечно Царство који је Бог оставио на земљи… Постоји много народа који не знају истинити пут. Они који се рађају међу њима, треба са усрђем да траже пут и да ли ће га наћи?… Јер какво спасење да очекује онај ко нема истинско учење вере и Цркве или лажно мисли о Богу, свету и човеку, или о садашњем нашем исквареном стању, или о средству нашег обнављања које је једно… А ето, постоје људи који говоре: веруј како хоћеш, само живи врлински и ничега се не бој – као да се тобоже може живети у врлини немајући здрава схватања о предметима који се преносе истинском вером. Не обмањујте се браћо! У истински живот не улази само понашање, већ и здрав начин размишљања.“

Свети Теофан Затворник.

Пет поука на путу ка спасењу.

„Хришћанским црквама, као што ти је познато, себе називају осим наше Православне Цркве, латинска црква и многе протестантске хришћанске заједнице. Али ни латинску цркву, ни тим пре протестантске заједнице не треба признавати за истинске Христове Цркве – зато што су оне несагласне са Апостолским уређењем Цркве Божије.“

Свети Теофан Затворник.

Писма разним лицима о различитим предметима вере и живота.

АКО ЖЕЛИШ ДА ПРОМЕНИШ СВЕТ ПРОМЕНИ ПРВО СЕБЕ

Била једном једна девојка која је себе мрзела зато што је била слепа. Мрзила је свакога осим свог вољеног момка, који је увек био уз њу. Рекла му је: "Кад бих само могла да видим свет, удала бих се за тебе!"
Једнога дана неко донира очи за њу. Када се операција завршила и када су јој одстранили завоје, могла је све да види укључујући и свог момка.
Он је упита: "Сад кад видиш цео свет, хоћеш ли да се удаш за мене?"
Она га је погледала и уочила да је он слеп! Призор његових затворених очних капака ју је шокирао. Није то очекивала. Сама помисао да би морала да их гледа читавог живот ју је натерала да одбије да се уда за њега.
Он оде у сузама и неколико дана касније јој напише писмо: "Добро чувај своје очи, душо моја, јер пре него што су постале твоје – те очи су биле моје!"
Ето како људски мозак најчешће ради: ретко се ко након неког времена сети какав је живот водио пре, ко је био увек ту уз нас у најтежим ситуацијама…
И данас:
– Пре него што кажеш неку ружну реч, сети се оних који не могу да говоре.
– Пре него што почнеш да се жалиш на укус хране, сети се оних који немају шта да једу.
– Пре него што почнеш да се жалиш на свог мужа/жену, сети се оних који моле Бога да им подари вољену особу.
– Пре него што се пожалиш на живот, сети се оних који су рано остали без својих живота, који су умрли прерано.
– Пре него што се пожалиш на своју децу, сети се оних који желе децу, али их не могу имати.
– Пре него што почнеш да се свађаш с оним који није почистио кућу, сети се оних који живе на улици.
– Пре него што почнеш да осуђујеш некога, сети се да нико није безгрешан.
– И на крају, када лоше мисли почну да те бацају у депресију, ти набаци осмех на своје лице и кажи још сам жив, још сам ту, и захвали Богу на свему.

Св.Николај Велимировић

НАЧИН ДРУГОГ ДОЛАСКА ХРИСТОВОГ

Пошто смрт и васкрсење Исуса Христа осигуравају коначну победу, писци Новог завета изјављују да ми живимо у последње време (Јеврејима 1,2; 9,26; 1. Коринћанима 10,11; Јаков 5,3; 1. Петрова 1,20). Ове објаве су навеле неке теологе да закључе да други Христов долазак неће бити дослован, и да ће се Христос показати путем присутности свога Духа у Цркви. У складу с овим мишљењем, долазак Христовог царства ће бити представљен победом моралних начела хришћанства.

Христово васкрсење је означило почетак нове ере – ере “последњих дана” (Дела 2,17; Јеврејима 1,2). Крај се приближио, јер је Христос објавио последњи период историје овога света. Време више не означава одлагање, већ очекивање (2. Петрова 3,9); оно јури усусрет славној експлозији парусије (Римљанима 13,11.12). Зато верници могу с поверењем да чекају да буду примљени у обећане небеске станове (2. Коринћанима 5,1-5; Јован 14,1-3).

На тај начин Нови завет може на логичан и разумљив начин да објави да ће Христов други долазак бити:

1. Личан и дослован

Еванђеља тврде да се Разапети сам јавио својим ученицима после свог васкрсења. Исус из Назарета се лично појавио пред њима (Марко 16,9; Лука 24,25-43). Позвао је Тому, који је посумњао, да дотакне Његове ране (Јован 20,26.27). Исус је отишао у славу пошто је 40 дана доказивао својим ученицима да је стварно жив (Дела 1,3).

Ученицима, који су били узнемирени због поновног растанка, анђели су објавили да ће тај исти Исус доћи поново на исти начин на који је и отишао на Небо (Дела 1,11). Син човечји је отишао на облацима; Он ће се и вратити на облацима небеским са силом и славом великом, у складу са својим обећањем (Матеј 26,64; Марко 13,26; Откривење 1,7).

Према апостолу Павлу, “сам Господ ће сићи с неба” (1. Солуњанима 4,16). Господ, “који је живот наш”, појавиће се (Колошанима 3,4) да нам да “венац правде” (2. Тимотију 4,8). Ми чекамо Исуса, Божјега Сина, којега је Отац подигао из мртвих, да дође с Неба (1. Солуњанима 1,10). Онај исти који се једном жртвовао да “понесе грехе многих” донеће спасење онима који чекају Његов долазак (Јеврејима 9,28).

2. Видљив и чујан

Ако ће се Исус лично у телу појавити приликом свог другог доласка, а хоће, онда тај долазак мора да буде видљив. Изрази “апокалyпсис”, “епипханеиа” и “пароусиа” који су употребљени у Новом завету да би се описао Његов долазак, потврђују оно што је сам Исус рекао: да ће га угледати сви народи на Земљи (Матеј 24,30). Јован је још одређенији: “Видеће га свако око!” (Откривење 1,7) Његов долазак ће бити праћен застрашујучим космичким знацима које нико неће моћи да превиди (Лука 21,25-27). Исус је упозорио своје ученике на лажне пророке који ће покушати да их наведу да поверују да ће Његов други долазак бити сакривен, тајанствен, невидљив, док ће он у стварности бити видљив са свих страна и у сваком погледу. Биће сличан блеску муње која обасјава облаке (Матеј 24,26.27).

Исус ће доћи да покаже своју славу (Титу 2,13), да прими обожавање својих следбеника (2. Солуњанима 1,10). Појавиће се окружен распаљеним огњем да побије оне који не познају Бога (2. Солуњанима 1,7.)

Сваки покушај да се Исусов други долазак протумачи као невидљив и тајанствен догађај супроти се сведочењу целог Новог завета. Исусов долазак ће бити јаван, објављен гласним звуцима трубе, као и долазак некадашњих царева (1. Солуњанима 4,16; Матеј 24,31). Нема никакве тајне у томе.

3. Славан и победоносан

Ако би се могло казати да је први Христов долазак био долазак у понизности, онда ће други долазак, супротно првоме, бити долазак у слави. Христос ће доћи на небеским облацима, са силом и славом великом (Матеј 24,30), у пратњи анђела (2. Солуњанима 1,7). Он ће се вратити као Цар над царевима и Господар над господарима (Откривење 19,16), као победник над свим својим непријатељима (1. Коринћанима 15,25).

Свет живи у страху од неизвесности повезане и са садашњошћу и са будућношћу. Теологија не може да умири то неспокојство сужавајући есхатологију на преживљавање после смрти. Прелазећи границе смрти појединца, Библија је ипак одговорила на питање о будућности историје најављујући други Христов долазак у слави и величанству. Будућности хришћанина је осветљена блиставим очекивањем Христовог другог доласка, надом свих хришћана (1. Тимотију 1,1).

4. Катаклизмичан

Крај овога света је најављен већ у Старом завету. Нови завет повезује тај крај са Христовим другим доласком (Матеј 13,40.41). Према пророку Данилу, камен који се одвалио од планине распршиће у прах сва царства овога света (Данило 2,44). Исто онако као што је Потоп уништио претпотопни свет, и Христов други долазак ће учинити да небеса “с хуком прођу” и да Земља буде спаљена огњем (2. Петрова 3,10). Пошто Бог жели да успостави “нова небеса и нову земљу” (Откривење 21,1), крај света који ми сада познајемо имаће не само глобалне, већ и космичке димензије.

5. Изненадан

Трансцендентални карактер Христовог другог доласка поново је наглашен његовом изненадношћу. И људи и жене ће бити изненађени Христовим доласком. Исус се послужио с неколико метафора да би своје ученике упозорио на ту његову карактеристику: о лупежу по ноћи (Матеј 24,42-44; Лука 12,40; 1. Солуњанима 5,2.4; 2. Петрова 3,10), о женику и десет девојака (Матеј 25,1-13), о Потопу и претпотопном свету (Матеј 24,38.39). Апостол Павле је овим упоређењима додао и метафору о боловима породиље (1. Солуњанима 5,3).

Уместо да наговештавају неки потајни или невидљиви Христов долазак, као што неки погрешно тврде, ове метафоре најављују да ће се Христос појавити изненада и неочекивано. Управо зато су ученици били позвани да буду будни и да страже (Матеј 25,13; 24,42). Исус им је рекао: “Зато и ви будите готови, јер у који час не мислите доћи че син човечји!” (Матеј 24,44)

Слике, којима су се послужили Исус и Павле, уопште не спомињу време Христовог доласка: господар куће не зна када ће лупеж доћи, девојке нису знале када ће се женик појавити; породиља не зна када ће болови почети. Нико не зна тај час, ни анђели, чак ни Син (Матеј 24,36), већ само Отац (Марко 13,32). Ни ученици нису добили обавештење о тачном времену (Дела 1,6.7; РХ 16. август 1887; 1Т 72).

Међутим, Исус је објавио знаке који ће најавити Његов други долазак, не зато да омогуће израчунавање времена Његовог доласка, већ да привуку пажњу ученика и да их одрже буднима (1. Солуњанима 5,4-6). Нико не зна хоће ли Господар доћи увече, у пола ноћи, у рану зору, ујутро; међутим, нико не треба да буде неспреман када Он буде изненада стигао (Марко 13,35.36), јер су важни догађаји већ најавили близину Његовог доласка (Марко 13,28.29). Важно је да пажљиво пратимо знаке.