СВАКЕ НОВЕ ГОДИНЕ

Ево све чиним новим. (отк 21,5)
И видех небо ново и земљу нову. (Отк 21,1)

Сасвим је различита психологија нас православних хришћана и људи овога века, макар они понекада називали себе „хришћанима“ па чак и „правослвнима“. Они упорно верују у некакав „прогрес човечанства“ или „у Царатво Божије на земљи“, успостављање општег благостања и добробити, када ће сама смрт тобоже бити побеђена и људи вечно живети на земљи и несметано уживати у свему. И све ово упркос свакодневној мрачно-злослутној очигледности, која сведочи о нечем сасвим другом и која би, чини се, требало да потпуно разбије свакојаке сличне фантастичне илузије и пусте снове. Али они тврдоглаво верују или хоће да приморавају себе да верују да човечанство очекује некакав „златни век“, и зато тако весело дочекују сваку наступајућу нову годину, спремни да је празнују чак и два пута: и по новом и по старом календару.

Сасвим друкчије се односимо према наступању нове године ми, православни хришћани. Ми беспоговрно верујемо Речи Божијој и светим оцима Цркве, и зато нас наступање нове године не побуђује на весеље, већ напротив – на озбиљну молитвену усредсређеност. Ми знамо да се сваке нове године свако од нас приближава неизбежном земаљском крају свог живота, после кога следи давање одговора пред Богом о свом земаљском животу и такозвани „посебан суд“, а сав овај пропадљиви свет у целини приближава се свом крају – свршетку овога века и наступању вечности, када времена више бити неће (Отк 10,6).
Тада ће се збити последњи, Страшни суд над васцелим човечијим родом, када ће се свако због својих дела или прославити или постидети, и када ће се јавити нова небеса и нова земља на којима ће правда обитавати (2 Пет 3,13).
Има ли ту макар и најмањег повода за оно разуздано весеље са пехарима вина у рукама и за плес, са којима се у наше време обично приређују такозвани „дочеци нове године“, у којима често узимају учешће и људи сами по себи тобоже озбиљни, који на тим „дочецима“ одједном губе сваку озбиљност и као да постају лакомислени ветропири? Да ли је то достојно узвишеног хришћанског звања?
Јер чини се да сваком правом хришћанину треба да буде јасно да је једини допустив и доличан „дочек нове године“ – његов дочек молитвом.
А ово утолико пре што већини људи који још имају здраву и непомрачену савест сваке нове године постаје све јасније да човечанство не иде ка „прогресу“, него обрнуто – ка „регресу“.
Јер „прогрес“, који обећава опште благостање и срећан живот, није у проналажењу свакојаких необичних машина и уређаја, нити у томе што ће ускоро људи вероватно бити у стању да лете на месец и друге планете.
Зар то даје благостање и напредак, мир и духовно задовољство човечијој души?

Ево шта упадљиво одликује савремени живот људи: ни у ком случају „прогрес“, него ужасан духовно-морални регрес, са све већим нарушавањем свих моралних начела, којих нису биле лишене, поред хришћанства, ни друге религије. Па чак и необично оживљавње црквеног међуконфесионалног живота, који се још никада у историји човечанства није јављао у тако широким размерама, не само да не сведочи о некаквом „прогресу“ и не улива никакву наду у „свеопшти мир“, о коме сада тако много пишу и дижу галаму, и у бољу, светлу будућност, него напротив – сведочи о потпуном опадању истинског духовног живота, о томе да су савремни људи постали равнодушни према свему и да више немају никаквих правих идеала. Све се ту своди само на неискрене, сладуњаве, лицемерне и високопарне речи, које у себи немају никаквог стварног, суштинског садржаја.

Сада више нема праве вере, већ само њеног привида, који човека ни на шта не обавезује нити му налаже икакву одговорност.
Но кад би све те „екуменистичке конференције“, „скупови“, „саветовања“ и „симпозијуми“ били само празно провођење времена, својеврсна разонода за оне који се окупљају на њима уз узајамна лака подстицања сујете и самољубља, то још не би било тако страшно. Иза свега тога крије се, међутим, нешто далеко горе.
Циљ целог тог савременог, сада тако помодног покрета, којег је „неко“ покренуо и плански га спроводи, јесте да у душе људи улије потпуни религиозни индеферентизам и равнодушност према истини, коју је наш Господ и Спаситељ, по Његовим сопственим речима, дошао на свет да сведочи (Јн 18,37), истини коју су тако саможртвено, ничега се небојећи, свети апостоли проповедали по свему свету, за коју су умирали свети мученици и за коју су се тако одлучно и бескомпромисно борили са јеретицима и лажним учитељима свети оци Цркве.

И ево, управо сада, у двадесетом веку хришћанске ере, свима су се одједном први пут „отвориле очи и показало се управо то: да „нема никакве истине“ и „ нема се за шта борити, страдати и умирати“, него сви треба једноставно „да забораве све своје пређашње разлике у мишљењима“ и ... да се уједине.
Заиста необичан „прогрес“, до кога током толиких столећа нису долазили наши преци, међу којима је било толико истински побожних хришћана, какве данас ми више не видимо.
И ево, у току је то „уједињење“, на радост многих наивних људи који не схвтају да се под тим у суштини скрива рушење хришћанства и уништење сваке вере и сваке религије уопште.
Безобзириније и богохулније од свега је то што се ово „уједињење“ врши у име разних наизглед згодних парола – јеванђелских речи које се тумаче криво и лукаво, секташки: употребљавају се библијске изреке које имају сасвим другачији смисао и значење.

Ево примера. Овај „покрет“ који усиљено спроводи потпуну модернизацију хришћанства сада то чини под паролом изреке Господа Сведржитеља: Ево све чиним новим (Отк 21,25).
Али из контекста је сасвим јасно да се овде ради о Божијем новотворењу (новом стварању) света после свршетка овог привременог пропадљивог света, који ће, како то јасно предсказује Реч Божија, бити сав уништен огњем (2 Пет 3, 10-12) и на чијем месту ће се појавити нова небеса и нова земља, а никако не о неком недопустивом „обновитељству“ које сада толико пропагирају савремене вође „екуменизма“, међу којима има чак и православних архијереја веома високог чина.
Међутим, они не маре ни за шта.
Они само упорно извршавају задатак рушења хришћанства који им је „неко“ поставио, а за то су сва средства добра, а нарочито стара, опробана – лаж и изопачавање чак и свештених текстова, захваљујући томе што су данас масе тако неуке и немају појма о правилном разумевању текстова Светог Писма.

Прави, плански организован поход на хришћанство уз очување само његовог спољашњег изгледа – ето чиме се пре свега одликује савремени, много хваљени „ прогрес“ човечанства.
А шта да кажемо о савременој моралности, чији темељи као да су уздрмани до крајњих граница? Јер све оно што се донедавно сматрало недоличним и недопустивим пред нашим очима буквално одјеном је постало свима сасвим прихватљиво, па чак и сагласно духу времена - модерно, не допуштајући никакве протесте и приговоре. Поштедимо слух наших слушалаца и пређимо ћутке преко онога о чему је непристојно говорити и писати, а што се сада, ипак, отворено и несметано свуда догађа.
Најциничнија бестидност постала је некаква „врлина“ нашег „прогресивног“ двадесетог века.
А противити се томе значи стећи глас некаквог „мрачњака“ и „заосталог човека“. И сваке нове године овај пад моралности, ова ужасна бестидност, непрекидно се шири и све више стиче своје „право грађанства“, а оних који се противе и протестују има све мање и мање.
Зар се и у томе може видети „прогрес“ који води човечанство општем благостању и напретку?
Зар нам светска историја несведочи супротно – да је пад моралности свагда повлачио за собом изапаченост и пропаст, а не благостање. Довољно је сетити се старог Рима у претхришћанској епохи. А оно што се сада збива малтене је много горе од оног што је тада било. Јер то су били идолопоклоници који нису познавали истинитог Бога, а сада све то чине „хришћани“. А коме је много дано од њега ће се више и тражити.

Уопште, сви појмови о добру и злу у наше доба некако су се чудно помешали. Сада многи, без икакве гриже савести „црно“ називају „белим“, а „бело“ – „црним“. Зло је необично вешто, као никада раније, научило да се прикрива под маском добра. Ево, на пример: хришћанска вера свагда нас је учила и учи да само Христа ради и у име Христа чињено добро јесте право, истинско добро, јер има и добра само привидног, чињеног ради неке користи или добити. Када наглашено говоре о некоме да „чини много добра“ то још никако не значи да је он стварно добар човек, јер, како нас учи наша вера и како само животно искуство показује, чинити добро могуће је и са злим циљем, и то, наравно, више неће бити истинско добро, него само спољашњи привид добра. А таквог „добра“ треба се клонити, спасавајући своју душу.
И колико много се данас чини таквог „добра“, иза кога се крије неки користољубиви рачун. Али људи то не примећују или не желе да примећују, штавише, бивају веома лакоми на такво: „добро“: „само да ми дају новац, а зашто, са каквим циљем дају – није ли свеједно: новац нема мирис (није важно како си новац стекао)“. Додуше, и некада се све то збивало, али никада у овако великим размерама и овако често као сада, када се буквално све купује за новац.

Некада је било широко распрострањено телесно ропство, а данас га је заменило далеко горе ропство – духовно. Људи сами себе добровољно продају у ово ропство, обезличавајући се и одричући се свега светог... за новац или, уопште, за ма каква земаљска добра.
Било је времена када су људи били спремни да за Христово име иду на најстрашније муке, па чак и у смрт. А сада, када их нико више за Христа не прогони, не муче и не убија, они често и сами продају (издају) Христа, полакомивши се на каква земаљска добра. И ево, то варљиво добро, чијих чинитеља данас није мало, често се сада чини управо са тим циљем – одвратити људе од Христа и довести их до духовног ропства.
Сваке нове године и у том погледу видимо све брже растући „прогрес“, при чему је нарочито страшно то што Христа продају (издају) не само обични „хришћани“ него и хришћански свештенослужитељи, све до носилаца високог јерархијског чина. Али најстрашније од свега је то што сваке нове године, како сведочи штампа и сам живот који нас окружује, морално чуло људи све више отупљује и они почињу да се мире са свим крајње бесмисленим или одвратним појавама савремног модернизованог живота, од којих су још донедавно људи здравог моралног чула са негодовањем и гнушањем окретали главу и одлучно их осуђивали. То је такође „прогрес“!Тако, пред нашим очима је у току постепена, а у последње време веома напрегнута, морална припрема људи за прихватање Антихриста, за његово лако и безболно зацарење. То је оно на шта треба да нас подсећа свака наступајућа нова година.
Али она нас подсећа и на још нешто, за нас најважније, од чега зависи наш живот у вечности.
Сваке нове године приближава се плаћање рачуна за сва зла дела оних од нас који воле само да површно и лакомислено проводе време, „живећи распуштено“, тежећи да весело и безбрижно траће драгоцено време које нам је дато ради припреме за вечност, и уљуљкују се уверењем да је „крај“ још далеко и наивном надом у некакав варљиви „прогрес“ који нас тобоже очекује на земљи.
Свиђало се то коме или не, Реч Божија нас сасвим јасно и недвосмислено упозорава и опомиње на то: Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља, а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим (Отк 22, 11-12).

Срећна вам нова година, браћо... желим вам „нову срећну“ како се говорило у стара времена, која је – памтим то! – доступна само онима који познају и дубоко осећају сујету и узалудност свега земаљског и искрено окрећу свој мислени поглед ка небу, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил 3,20), који ће нам открити ново небо и нову земљу, када ће и бити све ново (Отк 21,5). Амин.

УМИШЉЕНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ И СВЕПРАШТАЊЕ

Св.Aрхиеп. АВЕРКИЈЕ

Разобличавање није осуђивање. Разобличавање је скидање маске са грешника, не осуђујући га… Руски човек под хитно треба да научи да прави разлику између осуде и борбе са непријатељима Христовим, Русије и Цркве… Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање. Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености…

Једнa од најбитнијих и најважнијих последица великог дела искупљења човечанства, које је учинио тродневно васкрсли из гроба Христос Животодавац, била је управо опроштај или отпуштање грехова.
Ето зашто је, јавивши се својим ученицима, који су били скупа, првог дана после Свог васкрсења, Васкрсли Господ, дајући им мир свој, дунуо и рекао:
’’Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.’’(Јн. 20:22-23)
А даље, из књиге Дела апостолских, видимо да су св. Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах после реченог позивали своје слушаоце на покајање и примање светога крштења ради опроштаја грехова. ’’Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.’’ тако је вапио св. Апостол Петар хиљадама људи који су га слушали на дан Педесетнице (Дап. 2:38).

„Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од гријехова својих,“, позивао је људе окупљене око њега и св. Апостол Јован после чудесног излечења човека хромога од рођења (Дап 3:19). „Сад заповиједа свима људима свуда да се покају; Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди“ (Д.Ап 17: 30-31).

Ово „опраштање’’или „отпуштење грехова“ није нам дато безусловно, већ условно – управо под условом покајања (наравно, искреног). Зато Господ, дајући својим ученицима власт да Духом Светим опраштају грехе, истовремено им је, као што видимо, дао и моћ да не опраштају грехе – очигледно онима који се искрено не кају: „коме оставите, на томе ће и остати“- дакле, неће им се опростити.

Како је то очигледно и логично, и потпуно супротно од јасног и прецизног, чистог еванђелског учења – сада тако модерно заговарање некакве умишљене хришћанске љубави и безусловног свепраштања, превише свеобухватног, које се простире чак и на непријатеље Христове вере, па и на оне који се боре против Свете Цркве и вере у Бога, који су несумњиво слуге долазећег антихриста!

Такви лажни проповедници модерног, умишљеног „хришћанства“, ради утврђивања својих климавих ставова веома воле да злоупотребљавају познату Господњу изреку: „Не судите, да вам се не суди“(Мт. 7:1) – посебно омиљену им фразу, која их, међутим, ни најмање не спречава да најоштрије осуде све оне који се не слажу са њиховим лажним учењем, а која је веома лукаво искривљено јеванђелско учење – фалсификат, којом скрећу са исправног пута и смућују многе.

Да бисмо правилно разумели ову Господњу изреку, морамо се сетити да је тај исти Господ Исус Христос, рекавши: „Не судите, да вам се не суди“, непосредно после овога, учио и: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.’’ (Мт. 7:6)

Ко су у ствари ти ’’пси’’ и те ’’свиње?
Под овим „псима“и „свињама“ Господ је подразумевао морално изопачене људе, неспособне да прихвате јеванђелску Истину, људе којима је све свето и духовно – туђе и чак одвратно, јер не могу да разумеју његову вредност. То су људи морално пали, нечастиви и зли, који се често само ругају Јеванђелској истини, газе је и могу се јаросно обрушити на њене проповеднике, узрокујући им разне невоље, па чак и смрт.

Зар из овога није јасно, да речима: „Не судите, да вам се не суди“, Господ уопште не забрањује давање моралне оцене људима – тврђење разлике између добрих и злих људи? И не само да не забрањује већ, као што ћемо даље видети, чак и прописује да се то чини. Дакле, Господ директно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио: „Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега.“(Мт. 18:15).

И не само то! При таквом разборитом и хришћанском суду над грешним братом не само да је дозвољено, већ је чак наложено и укључивање друге браће: „Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч.“(Мт. 18:16).

Али ни то није све. Ако брат и даље истрајава у злу које чини, онда је о томе потребно „рећи“ Цркви, односно црквеној власти, која је од самог Господа добила благодаћу испуњено право да „веже и раздрешава“: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:17).Ове последње речи су најстрашније и потпуно неприхватљиве за изопачену псеудохришћанску идеологију савремених проповедника либералног, помодног ново-хришћанства, јер су потпуно супротне са њиховим основним ставовима. Свиђају ли се оне или не свиђају било коме, њих је из Јеванђеља немогуће избацити: уосталом, ово су речи самог Господа нашега Исуса Христа. Како је могуће не слагати се са њима?

Али савремени новохришћани, међу којима су сада и учени богослови и многи високопостављени јерарси, уопште се не слажу са истинским Христовим Јеванђељем, већ произвољно измишљају своје сопствено „јеванђеље“, као што је то у своје време учинио и њихов идејни претходник, мрачног спомена, Лав Толстој.

Авај! За многе савремене „хришћане“ који су врло неутврђени у истинској хришћанској вери, ово је велико искушење, саблазан која их у потпуности одводи са правог пута. „Не судите да вам се не суди!“ Колико се то чини привлачним у новохришћанском, погрешном тумачењу: „Нећу ти сметати да грешиш; и стога ни ти мени не сметај да грешим!“ Ето, у каквом застрашујућем, изопаченом, преступном тумачењу нам се представља овај свети текст у наше време!

А ми смо, у ствари, обавезни да знамо и памтимо да се осуде разликују међусобно: да постоје различите врсте осуде. Једна осуда је грешна, док друга, као што смо већ видели, не само да није грешна, већ је прописана самим Јеванђељем. И то је сасвим разумљиво: јер ако никада никога не осуђујемо, ни под којим условима, ускоро ћемо изгубити сваку способност разликовања добра и зла и сами лако можемо скренути на пут зла.

Највећи од оних рођених од жена, чију је светост и беспрекорну моралну висину засведочио сам Христос Спаситељ, свети Претеча Господњи Јован, видевши како му долазе фарисеји и садукеји, рекао им је: „Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?“ (Мт. 3:7). Шта је то, грешно осуђивање?

Сам Господ наш Исус Христос, који је позвао своје следбенике да следе Његов пример, говорећи: „Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29), ипак је више пута, за грешнике укорењене у злу, који нису желели да послушају Његово Божанско учење, користио исти израз: „Породи аспидини!“ и често се обраћао људима око себе, посебно њижевницима и фарисејима, са врло оштрим и осуђујућим речима: „Род зли и прељуботворни“. (Мт. 12:39), „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? „(Мт. 17:17).

Књижевнике и фарисеје стално је називао: „лицемјерима“, „безумницима и слепима“, „змијама“ (Мт. 15:7; 23:17; 16:6-12; цела 23. глава), цара Ирода је једном приликом назвао „лисицом“(Лк. 13:32) И не само то! Из Јеванђеља знамо да је кротки и смерни Господ, који се касније молио за оне који су га распели: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23:34), не само употребљавао оштре речи осуде, већ је понекад прибегавао врло снажним и одлучним мерама физичког деловања: тако је Он два пута – на самом почетку свог јавног служења – и опет – на самом његовом крају, недуго пре његовог страдања на Крсту, истерао трговце из храма.

Свети јеванђелисти нам живо и сликовито говоре о тим догађајима. Не могавши да поднесе безочну трговину, коју су организовали Јудеји у Јерусалимском храму под покровитељством самих свештеника, па чак и уз учешће првосвештеника, који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос „начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда: а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине.“ (Јн. 2:14-17). И после Његовог свечаног уласка у Јерусалим пре страдања, Он поново ушавши у храм, „изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: написано је: Дом мој – дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.“ (Мт. 21:12-13); Мк. 11:15-17; Лк. 19:45-46).

Шта је то?
А колико је то далеко од оне псеудохришћанске „љубави“ и свеопштег „праштања“ које проповедају модерни либерали – „новохришћани“! И неће ли они, преиспуњени љубављу већом од Господње, такве речи и поступке Безгрешног Господа прогласити грешним и неприхватљивим, противуречним Његовом учењу: неће ли их обележити својим тако омиљеним изразима „мрачњаштво“, „црностотинаштво“, „мрачно средњевековље“, „ретрограданост“, „инквизиција“ и слично?

Али можемо ли ми да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божији, који је дошао на земљу ради спасења нас људи, и да би нас поучио Божанској Истини и животу у складу с њом – противречио Самоме Себи у било чему – поступао супротно Његовом властитом учењу?

По узору на самог Господа, Његови Свети ученици и апостоли нису се плашили да, када је то потребно, „осуде“ људе који су се тврдоглаво противили Јеванђељској истини коју су они проповедали, а понекад и прибегну најодлучнијим мерема како би сузбили и пресекли зло. Морамо добро да знамо и запамтимо да је потпуно туђе истинскоме хришћанству учење Лава Толстоја о „несупротстављању злу„ (успут да кажемо, које је уништило нашу несрећну мајчицу-Русију и гурнуло је у страшне крваве страхоте бољшевизма!): Сваки прави хришћанин је непомирљив са злом, ма где и ма у коме би га срео.

Примеру самог Господа Исуса Христа и Његових светих апостола потом су кроз историју Цркве следовали сви истински хришћани, који су увек осуђивали зло и борили се против њега, чак и ако их је то коштало свих врста тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се свети мученици борили против зла мрачног паганства и идолопоклонства, не само пасивно умирући за Име Христово, већ и врло одлучно осуђујући, понекад врло оштрим речима и изразима, па чак и поступцима, заблуде и безбожност идолопоклоника.

Свети Оци Цркве су се одлучно и бескомпромисноборили против јеретичких учитеља, нипошто их не сматрајући „инакомислећима“ (као што је у наше време постало модерно да их називају!), према којима треба показати „толеранцију“, којима треба „приступити са разумевањем“ већ су их третирали као „љуте вукове који не штеде стада“, како их је назвало Слово Божије, и најоштрије их осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, непрестано упозоравајући правоверне да их се клоне и анатемишући их.

Шта је то? Греховно осуђивање или одсуство љубави? Не! Ово није ништа друго до потпуно легитимна примена у животу. Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи.

„Какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има вјерни с невјерником? „(2. Кор. 6:14-15). А наши свети оци и мајке – хришћански подвижници и подвижнице осуђивали су овај свет, који у злу лежи, самом чињеницом свог одласка из њега.

И сада, у страшно време циничног и отвореног љутог безбожја, које сада проживљавамо, ми као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој Истинитој Цркви, не можемо а да не осудимо свом одлучношћу атеисте и хулитеље, жестоке богоборце, који стреме да по целом свету искорене веру Христову и разруше Свету Цркву – оне који су оскрнавили нашу Отаџбину и који су изругивали руглу наше Светиње. Не можемо а да не осудимо све оне који са њима сарађују, који их подржавају и помажу у јачању њихове власти, помажући им тако у њиховим пакленим намерама.

Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самог Антихриста. Да ли је све ово грешно осуђивање забрањено Јеванђељем, у шта покушавају да нас убеде паметњаковићи – новохришћани, испуњени неком необичном „надљубављу“ и свеобухватним „свеопраштањем“?

Нека не лажу против Господа и Његовог Светог Јеванђеља! Нека у својој фарисејској гордости и самозаваравању себи не приписују љубав већу од оне коју је имала сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!

А како треба правилно разумети Господње речи: „Не судите, да вам се не суди“- то савршено објашњава велики Отац Цркве, св. Јован Златоусти: „Овде Спаситељ не заповеда да се уопште осуђују сви греси и не забрањује се свима без изузетка да то чине, већ само онима који су испуњени безбројним гресима, а осуђују друге за некакве неважне ситнице. Христос овде указује на Јевреје, који су, будући зли тужиоци својих ближњих за неке неважне и безначајне поступке, сами бесрамно чинили велике грехе“.

Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање.

Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености.

Другим речима, забрањена је свака злоба на личној основи, и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, чисто идејна, принципијелна, непристрасна оцена његових поступака и понашања, која не само да није у супротности са Јеванђељем, нити се забрањује, већ напротив – чак је и неопходна, како ми, на крају крајева, не бисмо почели да се односимо истоветно према добру и злу, и како зло због тога не би завладало светом.

Стога велики злочин чине они савремени пастири, које би било боље назвати лажним пастирима, који под наизглед добрим изговором умишљене хришћанске „љубави“ и „свепраштања“, свесно или несвесно, своје стадо уче толстојевском „не супротстављању злу “.

Каква је ово ужасна, прикривена лукавост! Какво је то право фарисејско лицемерје!

„Не осуђивати никога и ни за шта“ – такво настројење у савременом хришћанском друштву само и желе да наметну слуге долазећег Антихриста, због тога да би лако и без препрека могли да делују, припремајући повољне услове за скоро зацарење њиховог владара.

Да ли заиста може у наше време, да сваком искреном и савесном хришћанину, још увек не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само Христовом непријатељу – Антихристу, тако да људи коначно изгубе осећај да разликују добро од зла, помире се са злом, добровољно га прихвате, а потом – и самог Антихриста, не помишљајући на борбу против њега?

Одлучно се борећи против свих па и најмањих манифестација зла и греха у сопственој души, немојмо се бојати разоткривања и разобличавања зла свуда где се оно у савременом животу пројављује – не због гордости и самољубља, већ искључиво из љубави према Истини.

Наш главни задатак у овом лукавом времену лажљиве бестидности је да одржимо потпуну верност и преданост истинској Јеванђелској истини и Владару нашег спасења – Васкрсломе после три дана Христу Животодавцу, Победнику пакла и смрти.

И нека не мисле да ја тврдим да сваки мир треба брижљиво чувати. Јер ја знам да постоји прекрасно неслагање и најразорније једномислије. А ми морамо имати добар мир, са добрим циљем, који нас сједињује са Богом.

Акт Св.-Троицкой Духовной Семинарии 7–20 июня 1965 года в неделю 1-ю по Пятидесятнице – Всех Святых. Из книги: Истинное православие и современный мир

АРХИЕП. АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ - ПРОРОК СТРАДАЛНОГ ПРАВОСЛАВЉА

Отац СЕРАФИМ Роуз

ЖИТИЈЕ И ДЕЛО

Никада нисам био овако ожалошћен као сада, када чујем за ову пометњу у Црквеним законима. Молим се само да ми Бог пода да не начиним ни један корак у гневу, него да сачувам љубав која не чини што не пристоји и не надима се (1 Кор. 13, 4, 5.). Погледајте само како се људи без љубави, уздижу преко сваке људске границе. Понашају се како не пристоји, са дрскошћу, без преседана у прошлости .             Свети Василије Велики    

Вероватно ни један православни писац који је био савременик оца Серафима није на њега утицао више од архиепископа Аверкија из Џорданвила. Отац Серафим се добро сећао архиепископа Аверкија из времена када је дошао у Сан Франциско на сахрану владике Јована и када је посетио радњу коју је водило братство. Иако га након тога никада није видео лично, отац Серафим му се увек веома дивио. Све до своје смрти, 1976. године, писао је отац Серафим: „Архиепископ Аверкије је био непресушни извор моралне и богословске подршке за наше братство.“ Чињеница је да је отац Серафим преузео модел архиепископа Аверкија као православног писца, што се види у темама списа оца Серафима, у његовом приступу и правцу чак и у стилу на неким местима.

Када се осврнемо на протекле године и видимо колико је отац Серафим себе чврсто постављао у исту раван са животним делом архиепископа Аверкија увиђамо и мудрост у савету архиепископа Јована из давне 1965. године, када је оца Серафима упутио на архиепископа Аверкија као верног водича у представљању истинског Православља кроз штампану реч. Десет година касније отац Михајло Помазански је потврдио ову процену архиепископа Јована. У једном писму отац Серафим наводи: „Питали смо оца Михајла Помазанског: „Kо је аутентични православни богословски водич за данашње време?“, а његов одговор је био: „Aрхиепископ Аверкије.““ (Писма Алексеју Јангу 4. новембар 1975. године)

Архиепископ Аверкије је био веома налик оцу Серафиму и као личност и као писац. Његово држање је сведочило о урођеној племенитости карактера и о смиреном духовном достојанству. Никада није био у журби или расејан. Никада га нисте могли затећи у неком немарном положају или расположењу. Није бринуо о томе шта људи мисле о њему и никада се није трудио да остави утисак нити да некога повреди како би показао личну снагу, мада је био сасвим свестан принципа земаљског живота и имао реалистичан став према ономе што се око њега догађало. Очигледно је био равнодушан према земним стварима. У њему се није могло видети ништа световно. Они који су архиепископа Аверкија знали када је био игуман и ректор манастира семинара Свете Тројице, сећају се његове упадљиве физичке појаве.

Био је висок са густом белом брадом, дугом косом и изузетно бујним обрвама. Његове крупне очи су изгледале као да гледају право у човекову душу и савест, и неки су говорили да их веома подсећају на очи оца Серафима. Слабо је чуо, што је недостатак који га је чувао од прљања световним разговорима. Кад год су у близини биле неке ситне препирке или бесмислене приче, намерно је искључивао слушни апарат. У храму би стајао затворeних очију у молитви. Како се сећа отац Герман, архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Није само говорио: „Учини ово, немој да радиш оно...“, већ је пружао целу слику, читаву Православну филoзофију живота, по којој су људи могли да разумеју због чега нешто треба, а нешто друго не треба да чине. Иако су архиепископ Аверкије и отац Серафим били тихе и скромене особе, писање обојице је садржавало храбро разобличавање и осуду отпадништва нешег времена.

О свом учитељу, отац Серафим је писао:
 „Виђење савременог света архиепископа Аверкија је трезвено, прецизно и у потпуности надахнуто Светим Писмом и Светим Оцима Цркве. Учио је да живимо у време апостасије-отпадништва од истинског хришћанства, када је тајна огреховљености ушла у завршну фазу припреме за човека греха - антихриста.“

Архиепископ Аверкије је, као и отац Серафим, сачинио обимно студију филозофских корена апостасије. Како је забележио отац Серафим, архиепископ Аверкије је пратио развој ове апостасије нарочито од времена схизме римске Цркве 1054. године кроз доба Хуманизма, Ренесансе и реформације Француске револуције, деветнаестовековног Материјализма и Комунизма до врхунца у Руској револуцији из 1917-е године која је уклонила последњу велику препреку за деловање тајне огреховљености и доласка антихриста. Као што видимо архиепископ Аверкије је био непосредно на линији деветнаестовековног руског пророка,светог Теофана Затворника и видео је око себе како се непогрешиво испуњавају његова пророчанства, заједно са пророчанствима његовог савременика,светог Игњатија Бријанчанинова.

Свети Теофан је прорекао пад Православног Цара и ужасне последице тога, за које је рекао да морају доћи као казна за безверје, слободоумље, неморал и светогрђе међу његовим земљацима. Када царска власт падне, говорио је свети Теофан, и народ свуда установи самопуправу републике и демократије тада ће бити места за деловање антихриста. Сатани неће бити тешко да припреми гласове за одрицање од Христа, као што је показало искуство током Француске револуције. Неће бити никога да ауторитативно прогласи забрану када се свуда установе такви режими погодни за скривање антихристових намера, тада ће се јавити антихрист.

Архиепископ Аверкије је видео да се управо ово догађа у савременом свету. Основни задатак поданика долазећег антихриста, писао је, јесте да униште стари свет са његовим идејама и предрасудама, како би на његовом месту изградили нови свет погодан да прими свог долазећег новог власника који ће заузети Христово место и дати људима на земљи оно што им Христис није дао. По речима светог Игњатија Бријанчанинова, антихрист ће бити логичан, праведан и природни исход општег моралног и духовног усмерења човечанства. Архиепископ Аверкије је, као и његов љубљени свети Јован Кронштатски, сматрао да је за православног пастира најтеже да издржи сведочење очигледног тријумфа зла у свету.

Видео је како хришћани свих различитих деноминација иду у корак са временом, несвесно сарађујући са слугама долазећег антихриста проповедањем хуманистичких, хилијастичких идеја о светском прогресу и земаљској срећи, идеја које су наизглед мотивисане хришћанском љубављу, а заправо су дубоко стране истинском Хришћанству. Природни пут сваког правог хришћанина је да носи свој крст, потврдио је архиепископ Аверкије, без чега нема хришћанства.

Архиепископ Аверкије је посебно крварио у срцу када би видео Православне вође како настоје да иду у корак са овим отпадничким трендовима ради екуменистичког напретка, доприносећи на тај начин новом хришћанству антихриста, хришћанству без Крста. Отац Герман се, из својих дана у Џорданвилу, сећао како је једном, док је радио у канцеларији семинара чуо архиепископа Аверкија како дуго корача ходником. „Његово Преосвештенство носи неки терет“, приметио је отац Владимир који је тада такође радио у канцеларији. Отац Герман, тада брат Гљеб, је изашао да провери и, прилазећи архиепископу, видео је да је дубоко замишљен. „О, брате Гљебе“, рекао је архиепископ забринуто, подигнувши поглед. „Размишљам, реч „Православан“ данас више нема смисла. Неправославље се сада скрива испод спољашње маске Православља. За оно што ми називамо Православљем треба сковати нови израз управо онако како је некада требало сковати израз Православан, а то није тако лако.“ Отац Герман се сећа и како је архиепископ Аверкије скрушено плакао док је држао проповед очајнички настојећи да Православнима, који су изгубили со, пренесе укус хришћанства које није од овога света. Сузе су се сливале низ часне образе архипастира док је без напора на лепом класичном руском језику износио дубока учења. Током раних 70-их година, када је архиепископ Аверкије већ био слаб и ближио се смрти, његови пастирски подстреци су били снажнији него икада.

Оци Серафим и Герман су се радовали када су, читајући његове чланке у „Православној Русији“ видели како овај часни јерарх говори отворено не само о очигледнм претњама за Православље од екуменизма, реновационизма и хилијазма, већ и о неким притвореним црквеним проблемима, које је само мањина, чини се, била спремна да призна, а још мање да о њима говори. Архиепископ је говорио о духовном мртвилу које се прикраде онда када почнемо да гледамо на Цркву пре свега као на земаљску организацију, као и о партијској политици која улази у црквени живот под плаштом праведне исправности.

„Истинском Православљу“, писао је, „стран је сваки мртви формализам, у њему нема слепог држања слова закона, јер је оно дух и живот“ (Јован 6, 63.) Када са спољашње и чисто формалне тачке гледишта све изгледа сасвим исправно и строго по закону не значи да је тако и у стварности.

Архиепископ Аверкија је на крају његовог живота вероватно највише болело да види како у Руској Заграничној Цркви, којој је припадао, стасава једна нова генерација православних вођа, која није састављена од смерних људи, који само желе да приме и пренесу Свето Предање, већ од опортуниста чије је ревновање мотивисано политиком силе. Он сам је 1975. године, само годину дана пре своје смрти, постао жртва ове ревности, али не по разуму (Рим. 10, 2.)

Када су га напали из странке „супер исправних“, пре свега су га критиковали због личног пријатељства са грчким владиком, Петром у Њу Јорку, кога су сматрали супарником Грка старокалендараца у Америци. Када су сазнали да је архиепископ Аверкије саслуживао са владиком Петром упутили су му једно од својих озлоглашених, отворених писама, а затим и прекинули заједницу са њим истовремено настојећи да умање његов богословски ауторитет, ширећи глас да је схоластик под западним утицајем и тако даље.

Архиепископ Аверкије је лично обавестио платинске оце о томе шта се догађало. Очигледно је био веома узнемирен дрским тоном, тако га је назвао, који се користи у Цркви. Као што је отац Серафим касније забележио: „Узнемирен нам је написао једно болно писмо, које указује колики је јаз између великих црквених стараца и млађе генерације, која није примила њихово руковођење и сада мисли да зна боље од њих. На годишњицу благосиљања братства од стране архиепископа Јована, 10. септембра 1975. године, епископ Нектарије је дошао у манастир да служи Свету Литургију, а након ње је са оцима поделио своју тугу због последњих догађаја. Епископ Нектарије се такође дивио архиепископу Аверкију до те мере да га је сматрао живим светитељем. Кампања против њега, казао је епископ Нектарије оцима, показује колико је данас уска и болна стаза истинског Православља. На Суду који ће доћи, рекао је отац Серафим, после посете владике Нектарија, бићемо сами, али имамо светле примере ових последњих великих монаха, архиепископа Аверкија и Андреја (архиепископ Новодивијевски Андреј, раније отац Адријан) и епископа Нектарија. Нека нас Бог сачува у своме истинском стаду.“

Док је још трајала кампања против архиепископа Аверкија, оци Серафим и Герман су одлучили да један број „Православне речи“ посвете њему, уз његову фотографију на насловној страни, кратак чланак оца Серафима у коме га назива „живом везом са Светим Оцима“ и један чланак самог архиепископа Аверкија под насловом „Света ревност“. „Већ годину дана планирамо да имамо владику Аверкија на насловној страни“, напоменуо је отац Серафим у то време, „али тек сада је стигао коначни подстицај. Нека мисле шта желе, ово је прави православни архипастир и богослов без икакве притворности и политике, који изравно лично страда од политике у Цркви. Сматрамо да ова насловна страна пружа утеху, то је наш дуг овом праведном човеку.“

Сасвим прикладно, надахњујући чланак архиепископа Аверкија о Светој ревности се завшавао прављењем јасне разлике између истинске православне ревности и лажне ревности која скрива личне интересе и пенушање обичних људских страсти. „Само света ревност за Бога, за Христа“, писао је архиепископ, „без икакве примесе лукавости или двосмислене препредене политике може да нас руководи у свим нашим делима и владању“. Два месеца након што је завршио издање „Православне речи“ са архиепископом Аверкијем, отац Серафим је у једном писму записао: „Чини се да нас је наша насловна страна са владиком Аверкијем поставила у извесну категорију, што је вероватно на наше добро. Осећамо на себи неку неодређену тежину, као да издржавамо удар неке битке чија линија фронта није јасна. Наша изолованост у сваком смислу нам вероватно омогућава да боље носимо овај терет тако да смо Богу захвални. Око групе „супер исправних“ постоји некакав облак који чак и трезвене људе спречава да јасно мисле и да се некако носе са ситуацијом и примили смо неколико наговештаја да старија генерација од нас очекује да, када дође време, кажемо праву реч. Нека нам Бог пода снагу“.

Архиепископ Аверкије је заправо, од братства светог Германа очекивао да каже праву реч. Као што је отац Серафим записао: „Кратко пре свога упокојења је рекао оцима „Ваш пут је исправан. Нека је благословено све што чините.“ Писао је такође оцима и благодарио им за њихову моралну подршку у, како је рекао, веома тешким временима за њега.

Оца Серафима је сведочење о Црквеном раздору над једним таквим праведним човеком какав је архиепископ Аверкије невело на дубоко духовно испитивање. Један одељак његовог летописа написан о Божићу 1975. године показује како отац Серафим настоји да разматра Црквену ситуацију уопште, трудећи се да пронађе смисао у свему и избегавајући да побегне у лака, површна решења. „Током целе године смо“, писао је, „слушали о несагласју у Цркви. У једном манастиру – Џорданвил, монаси говоре 'Ми смо овце без пастира али шта би учинили када би игуман одједном постао строг и захтеван како би произвео духовно јединство'.“ У другом манастиру - Бостон се чини да постоји духовно јединство, али је мој утисак да оно није дубоко и да је сувише посредовано мишљењима о светости игумана, о исправности манастирског богословља и погрешности свих осталих, о надмоћности Грка над Русима итд., а свуда редом у парохијама, породицама, малим групама избијају непријатељства без видљивог разлога и најбољи и најпонизнији људи бивају прогоњени. Где треба тражити узрок ове опште појаве данас. Да ли из Цркве нестају истинске вође? Или присталице ускраћују поверење онима који могу да постану вође. Догађају се, наравно, обе ствари. Љубав многих је захладнела, способност руковођења и поверења пропадају у свету који се заснива на револуционарној дрскости и самољубљу. Где је одговор? Задобити положај вође и присилити на послушност? Немогуће у садашњем свету. Понудити слепу послушност неком вођи, по могућности неком харизматику; изузетно опасан избор. Многи на овај начин следе оца Пантелејмона у Бостону и исход тога изгледа поразан и ствара несагласје и трвења. Опитовати љубав, поверење и живот у складу са Светим оцима у малом кругу у коме живимо, чини се да нема другог начина да разрешимо данашњу духовну кризу која се изражава у одсуству духовног и умног јединства. Онај ко је пронашао духовност Светих Отаца биће у јединству са осталима који су је такође пронашли. Ово је много боље него следити нешто што је тај и тај рекао, верујући да је он некако непогрешив.

Како је, међутим, тешко пронаћи духовност Светих Отаца, колико је много неслоге са онима који су једнако искрени. Или је то због тога што не тражимо довољно дуго и довољно дубоко. Нека нам Бог пода одговор на ово питање које нас тако мучи, уколико наши напори могу да помогну другима да пронађу једнодушје и једноумље у истинском Православљу, да мисле, али да пре свега остану верни истинској мисли Отаца, онда наше постојање у пустињи има смисла. Ипак, чини се да наш пут до овог јединства води кроз раздор, на пример, кроз јавно неслагање око питања у вези са блаженим Августином као православним светим оцем и светитељем. Да ли ће овај привремени раздор заиста да створи једно дубље сагласје? Нека нам Бог ово подари. Чини се да је то једина алтернатива слепом следовању линији непатристичке стране.“

Неколико месеци након што је написан наведени пасус, отац Серафим је написао писмо у којем размишља о истим питањима. „Уздишем и размишљам да ли је заиста вредно објашњавати право разумевање православља, када је тако много оних који знају боље и када су они други слаби као шпагети. Или, као што је млади Тома Андерсон једном приликом сјајно приметио: 'Уколико сви остали мисле другачије, онда ми можда стварно грешимо'. Али, онда помислим на владику Аверкија, оца Михаила Помазанског и читаву ту старију генерацију која је сада скоро нестала и дође ми да заплачем над младим свезналицама које су промашиле суштину. Но, познање долази само кроз стварно страдање, а колико је оних који су на то спремни?“

Израз Светог Григорија Богослова „страдално Православље“ је често био на уснама архиепископа Аверкија. Он се односи на две ствари – на крст који Православни хришћани морају да носе док следе Христа ка Рају и на прогон који сама вечна Истина трпи у овом палом свету. Како је архиепископ Аверкије приметио:„Онај који следи своју савест и учење Господње може на крају то скупо да плати“. И то се односи на све аспекте модерног живота, а понекад и на област религијског и црквеног живота. Архиепископ Аверкије је дубоко окусио страдално православље. Када је отац Герман посетио Џорданвил 1973. године, и питао оболелог архиепископа како је, добио је следећи одговор: „Како могу да се осећам када опада слава Православља, зло тријумфује, хришћани постају тако пуни мржње и пакости, а православни хришћани нису ништа бољи. Можда су и гори, јер им је више дато. А ко ће у овим ужасним временима устати у одбрану јадног страдалног Православља?“

У својој последњој књизи, архиепископ Аверкије је поменуо како је његова пастирска брига због духовног опустошења допринела његовој дугој и коначној болести. „Као производ свих емоционалних мука које сам трпео због онога што се данас догађа, салетело ме је, барем моји лекари тако кажу, неколико озбиљних болести које су ме умало узеле из овог привременог земаљског живота, јер нисам могао да се помирим са свиме што се дешава око мене и да томе прилазим незаинтересовано.“ Касније је закључио: „Као и свима, судиће ми непристрасни Бог, а могу да кажем само једно: све сам чинио поштено, према својој савести, не осврћући се на нечији углед.“

Коначно ослобођен свог пастирског терета архиепископ Аверкије се упокојио 31. марта/13. априла 1976. године. Током последњег дана своје болести је дремао и чули су га како говори: „Лазар је болестан“. Ово је, очигледно, била нека врста мистичног поистовећења са Христовим пријатељем у Јеванђељу, пошто се архиепископ Аверкије упокојио на дан када се Црква сећа смрти Лазареве. Сахрањен је три дана касније, уочи Лазареве суботе, дана Лазаревог Васкрснућа из гроба. Дан након архиепископовог упокојења отац Серафим је у свом летопису записао: „Братија је сазнала за смрт нашег духовног и богословског вође архиепископа Аверкија и за које смо сада остали права сирочад. Сада наступа период интерегну када није извесно да ли ће ико наставити Џорданвилску идеологију. Наше братство се сада налази у једном много одговорнијем положају. За нас постаје још важније да пренесемо истинско учење и дух Светоотачког Православља.“

Два дана касније, отац Серафим је поново писао о смрти архиепископа Аверкија: „Ово је велики, велики губитак за нас. Хвалимо Бога што смо успели да га представимо као живу везу док је још био жив уместо, као што се најчешће догађа, да чекамо да умре пре него што почнемо да га ценимо.“ Отац Герман је са архиепископом Антонијем, владиком Нектаријем и владиком Алимпијем Кливлендским одлетео у Њу Јорк на сахрану архиепископа Аверкија у манастиру Свете Тројице. Тамо је видео да архиепископ Аверкије ни у смрти није остављен на миру. Током сахране, коју је служио пријатељ архиепископа Аверкија, епископ Петар, свештеници из групе „супер исправних“ су круто стајали у олтару са прекрштеним рукама на грудима, одбијајући да учествују у служби. Обичан народ, који је волео архиепископа Аверкија је био шокиран и повређен, када је видео овакву дрскост. Ови свештеници су искористили Литургијску службу, да се не помиње сахрана једног праведника, за политичку демонстрацију. Како је отац Серафим напоменуо у једном писму: „Отац Пантелејмон Џорданвилски је, када је ово видео, рекао оцу Герману који је био присутан и опраштао се од свога Аве: 'Погледај какве монахе имамо данас. Дошли су овде да демонстрирају. Мора да је дошао крај света'.“ (Архимандрит Пантелејмон, година 1984., је био суоснивач Манастира Свете Тројице у Џорданвилу, не треба га мешати са архимандритом Пантелејмоном кога смо раније помињали из манастира Светог Преображења у Бостону). Њихово дело је својим речима укорио сам архиепископ Аверкије који је нагласио да нам је Црква дата ради спасења наших душа и ни ради чега другог. Не можемо од ње да правимо оруђе или позорницу за наше страсти и за рашчишћавање наших личних рачуна. Када се отац Герман вратио са пута донео је снимак погреба архиепископа Аверкија. Пославши снимак, Алексеју Јангу и његовој заједници у Етни, отац Серафим је писао: „Ово је наш Васкршњи поклон твојој заједници. Тако ћете имати додир са стварним духовним догађајем у нашој Цркви. Ја једва да могу ово да слушам. Једино желим да плачем. Он је био праведник, а сада смо изненада у шоку увидевши да га је само мањина ценила.“

Са земаљске тачке гледишта смрт архиепископа Аверкија изгледа као пораз. Рат сатане против свих облика праведности се наставља и врхуни у царству зла, али у Царству Небеском архиепископ Аверкије је већ победник. Живео је богоугодним животом припремајући се да буде међу светима. Његове речи које је написао само годину дана пре своје смрти друге су надахнуле да га следе: „Нека верност и побожност буду једине бакље које носимо у дубини свога срца и душе, као што је на много тајанственији начин чинио старац Симеон. Тада ћемо напуштајући овај живот бити у стању да из срца објавимо: Сад отпушташ у миру слугу Својега, Господе, по ријечи Својој јер видјеше очи моје Спасење Твоје“ (Лука 2, 29, 30.)

У срцу архиепископа Аверкија, када се упокојио, није постојало очајање или вера у одсуство Истине и Љубави. Живео је у присуству Истине и Љубави и знао је да ће Онај једнога дана победити антихриста након што он буде владао мало времена (Откр. 12, 12.) „Слуге антихристове“, писао је „ће настојати да преваре, ако буде могуће, и изабране“ (Матеј 24, 24.) Помисао на ово, међутим, не треба да нас мучи или да нас сломи, напротив како Господ сам каже: „Усправите се и подигните главе своје јер се приближава Избављење ваше“ (Лука 21, 28.)

Отац Серафим је био веома свестан чињенице да је братство са упокојењем архиепископа Аверкија задобило још једног Небеског заступника. Само два дана након што се праведни архиепископ преселио на други свет, отац Серафим је у једном писму записао: „Уздамо се у молитве владике Јована а сада и владике Аверкија на Небу.“ Отац Серафим је од тада држао фотографију архиепископа Аверкија у углу са иконама у својој келији. У новембру 1976. године, отац Серафим је добио потврду од Бога да је архиепископ Аверкије заиста на Небу са Христом и Светима Његовим. Како се отац Герман присећа: „Отац Серафим је дошао у Цркву на Јутрење и рекао ми како је диван сан уснио претходне ноћи. Видео је љубљеног архиепископа Аверкија како стоји на лепој травнатој тераси која води ка горе. Била је огромна гомила људи, као на неком окупљању. Отац Серафим је био међу њима. Архиепископ Аверкије је изгледао блиставо, био је одевен у блештаво бело као и сви остали, укључујући и ђакона који је стајао поред и оца Серафима који је био мало ниже али тачно наспрам архиепископа Аверкија. Одигравало се неко радосно прослављање. Ђакон је требало да помогне архиепископу у служењу, али није знао шта треба да поје. Отац Серафим је, међутим, знао речи и погледао је архиепископа Аверкија желећи да му саопшти да је имао праве речи. Тада му је архиепископ дао знак да треба да поје наглас. „Устаће Бог“, појао је гласно отац Серафим стих из Псалма по посебном напеву који се користи током службе за Пасху, Васкрсења Господњег, „и расуће се непријатељи Његови. Алилуја!“ (Пс. 67., 1.) Када је ово отпојао, све је поновио огроман хор са свих страна. Грмело је и ваљало се као талас надалеко и нашироко. У том часу се архиепископ Аверкије насмешио, дубоко задовољан. Почео је да се лагано уздиже машући кадионицом. А док је величанствени хор од хиљаду гласова и даље појао, отац Серафим је некако знао да је ово нова служба и да се овако велико прослављање, слично Пасхи, никада није раније служило.“ Када је отац Серафим испричао свој сан, отац Герман му је рекао да је управо тога дана празник светог Аверкија Равноапостолног први имендан архиепископа Аверкија на Небесима. Тога дана се славе и Седам младића уснулих у Ефесу чији животи изображавају опште Васкрсење, заједно са Казанском иконом Мајке Божје којом је Русија много пута била спашена од страног упада. Тако је сматрао и отац Герман, ова нова никада раније служена Служба из сна оца Серафима била је  прослављање Васкрсења Русије.

Отац Серафим није хтео да дозволи да порука архиепископа Аверкија буде угушена и заборављена. Ускоро након архиепископове смрти написао је чланак на руском језику за лист „Православна Русија“ под насловом „ Златоусти последњих времена - значај архиепископа Аверкија“*. Овде је овако одао почаст свом великом учитељу:

„Архиепископ Аверкије је био један од последњих великана Православља у двадесетом веку, не само у Руској Заграничној Цркви и не само међу Русима у расејању, већ у свом Васељенском православљу двадесетог века. Толико смо навикли на његове пламтеће и одважне речи усмерене против отпадништва нашег времена,да нисмо ни приметили да је он практично једини јерарх било које Православне Цркве, који је на било ком језику писао са таквом храброшћу и честитошћу у одбрану истине светог Православља. Заиста у наша жалосна времена имамо недостатак таквих правдољубивих људи. Али, чак иако међу нама не видимо такве заступнике Истине, његова учења остају са нама и могу нам бити светионици у све мрачнијим данима који су пред нама и које је пророковао када ће Црква морати да утекне у пустињу, као што каже књига Откривења. Свети оци сматрају да је жена обучена у сунце које је утекло у пустињу (Откр. 12.) симбол Цркве последњих времена.“

ДУХ АНТИХРИСТОВ И ЊЕГОВЕ ПРЕТЕЧЕ

Учење о Антихристу улазило је у првобитну апостолску благовест, како се види из друге главе Друге посланице Светога Апостола Павла Солуњанима. Након што је у трећем и четвртом стиху навео Антихристове особине, Св, Апостол даље пише Солуњанима: Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? (пети стих). Не може се не сматрати веома значајним то што свети Апостол Павле током свога кратког боравка у Солуну не само да није ћутке прешао преко учења о Антихристу, као преко нечега од мањег значаја, него је нашао за важно да га подробно изложи. У овој својој посланици он само понавља оно што им је раније усмено изложио. 

 

Због чега је толико важно познавати то учење ?

Због тога што, како нас опомињу Свети Оци, ко пренебрегне то учење, сматрајући га неважним за хришћанство, неће препозанти Антихриста и поклониће му се.

 

Да, могуће је. Ево како о томе говори епископ Игњатије Брјанчањинив који је сабрао на једно место све шта су о Антихристу рекли стари Свети Оци:

"Антихрист ће се назвати проповедником и обновитељем истинског богопознања - они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника истинске религије и присајединиће му се. Антихрист ће се представљати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином: као таквога призанће га и покорити му се због узвишене добродетељности они који палу људску природу признају за праву.. Антихрист ће човечанству понудити највеће земно благостање, почасти, богатство, раскош. Плотске насладе - искaтељи земног примиће Антихриста и назваће га својим господарем. Приказаће Антихрист пред човечанством невиђена чуда, слична онима из бесрамних позоришних представа.. изазиваће страх чудесима својим, повлађујући плотском мудровању и сујеверју и доводиће у недоумицу човекову ученост: сви људи, којио се руководе светлошћу своје пале природе и који су се одвикли од тога да их води Божја светлост, покориће се прелеснику" (4. том, стр. 297 ). Антихриста ће са усхићењем примити одступници од хришћанства, али највеће пажње и плача достојно је, како примећују Свети Оци, то што ће и сами изабраници бити двоједушни у вези са Антихристовом личношћу - толико ће вешто он умети да сакрије од туђих очију сатанско зло које се у њему угнездило.

"Противници Антихристови сматраће се непријатељима друштвене добрбити и поретка, подвргнуће се сакривеном и отвореном гоњењу, мучењу и казнама. Сви који одбију да се поклоне Антихристу, доспеће у веома тежак положај: њихон мали број показаће се ништавним пред целим човечанством и до њиховога мишљења савршено нико неће држати- општи презир, мржња, клевета, тлачење и насилна смрт постаће њихов удео" (исто).

Благочестиви читаоче, не налазиш ли да ова слика у извесној мери наликује ономе што се данас догађа у свету?

Да! Али где је Антихрист ? Зар је већ стигао?

Самога Антихриста ми још не видимо, али дух његов јавља се и почиње да господари светом. Многобројне претече Антихристве са огромном енергијом припремају његов долазак, његов тријумф и зацарење над човечанством. Да би хришћански део човечанства прихватио Антихриста, потребне су, разуме се, веома дуготрајне и брижљиве припреме. Оне се са растућим интензитетом спроведе све од апостолских времена. Тако је још Свети Апостом Јован Богослов писао у својој Првој саборној посланици : Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, то је дух Антихриста за кога сте чули да долази и сада је већ у свету (4,3). Ко је лажљивац, ако не онај који пориче да је Исус- Христос? Тај је антихрист који одриче Оца и Сина" (2,22) И коначно: чусте да Антихрист долази и сада су се појавили многи антихристи (2,18). Учени тумач Светога Писмa епископ Михаил примећује да у грчком изворнику име "Антихрист" стоји са одређеним чланом, који издваја то име као име познате и одређене личности, док други "Аантихрист" не стоје са одређеним чланом, те се, као "многи", разликују од њега. Ови "многи антихристи" тек су претече онога Антихриста који ће се појавити уочи Другог Доласка Христова и краја света; они су попут "предобраза" (сенки) свога- конкретног долазећег Антихриста. Они су носиоци духа антихристовог и њихов задатак је да припреме услове за његов долазак у свет.

Управо ове "претече" Антихристове и руководе оним светским процесом који је свети Апостол Павле назвао отпадништвом (2. Сол. 2,3). Суштина овога процеса је у све већем удаљавању хришћанскога човечанства од изворног, неисквареног еванђељског учења и у замени еванђелских завета другим идеалима. Погубност тих идеала које човечанству нуде "претече" Антихристове састоје се у томе што се они неки пут чине прихватљивим за хришћане, сагласним са Хришћанством, а у ствари су му дубоко противни, будући да повлађују људским страстима и похотама и утврђују човекову природу у њеној палости.

Може ли се тај процес отпадништва препознати у историји и у животу ?

И може и треба! Потребно је стога да човек заштити и себе и блizње, како не би био увучен у овај процес, и како не би био заражен духом антихристовим који је све присутнији у свету.

Ђаво, разуме се, није могао да се помири са појавом хришћанства у свету и зато видимо где "дух антихристов" дејствује у хришћанском чове-чанству још од апостолских времена. Прве претече Антихриста били су Симон маг, николаити и други са којима су морали да се боре Свети Апостоли. Потом "гностици" и гомиле сваковрсних јеретика, са којима су се током векова борили Свети Оци и учитељи Цркве. У првих десет векова хришћанске епохе дух изворне вере и благочешћа још је био толико силан међу хришћанима да је сваки пут светковао блиставу победу над "духом антихриста" и Црква Христова, без обзира на сва искушења која су је сустизала, увек је торжествовала над својим непријатељима.

Али око средине 11. Века тај се дух толико осилио на Западу, да је успео да од јединства са Васељенском Црквом отргне читаву половину хришћанскога човечанства. Резултат тога била је појава папизма са његовим различитим одступањима од истинског хришћанског учења о вери и благочешћу са новоизмишљеним догматима, исквареним моралом, индуленцијама, "светом инквизицијом" и сличним изопачењима.

То је била прва велика победа коју су извојевале претече Антихристове.

За њом су убрзо следиле друге.

Да би потпуно искоренио хришћанство, исти тај дух Антихриста је током средње века из крила папизма, који се отргао ид истинске православне вере, изродио покрете који су већ потпуно противни хришћанству- ничим обуздано слободоумље, хуманизам, који је самога човека поставио на место Божје, и, коначно, атеизам односно потпуно безбожје. Ови покрети нису или без великога утицаја на раскол који се током 16.Века догодио унутар саме папске организације, добивши назив "протестантизам", и који је узео на себе да наводно "реформише" Цркву, отишавши, у стварности, још даље на путу отпадништва и одбацивши саму суштину Цркве.

Протестантизам је са своје стране почео све више да се распада на секте од којих су многе данас отишле толико далеко од хришћанства, да су одбациле и његове главне догмате, па чак и веру у Божанство Утемелитеља хришћанства, Господа Исуса Христа. Тај непрестани процес ницања секти, веома фанатичних и мрачних, ни данас се не обуставља. Веома је симптоматично то како се дух антихриста откривено пројаављује у свим тим сектама. Ако не све, а оно већина њих много говори о Другом Доласку Христовом, чека га са великим нестрпљењем и еуфоријом (на пример, адвентисти), али прећуткује претходни Антихристов долазак или тврди да је Антихрист већ ту у личности... римског папе. Каректеристична је у том смислу и недавно одржана Еванстонска конференција коју су организовали протестанти и секташи и која је протекла под слоганом: "Христос је нада света". Веома много говорило се на тој конференцији о Другом Доласку Христовом и о томе колико то добра обећава човечанству на земљи (!?), али- ни речи о Антихристу! Не наводи ли то природно на помисао да протестанте и секташе њихове вође постепено припремају на то да приме Антихриста, када се појави, кaо Самога Христа?

Истовремено, на Западу се појављује и упорно се пропагирају већ отворено антихришћанска учења материјализма, социјализма, марксизма и комунизма и све више распињу своје мреже друштвено-политичке организације мрачног сатанизстичког култа. Дејствујући сасвим онако како ће дејствовати сам Антихрист, "са адским лукавством и лицемерјем" (по речима епископа Игњатија), главе тих организација, те истинске "лисице у срцу и вукови у души" (како их је назвао преп. Нил Мириточиви Атонски), поступно ће освајати у свету не само друштвену и политичку, него и власт над верским животом људи, усмеравајући све ка једном циљу - стварању повољних услова да човечанство прими Антихриста и поклони му се као своме цару и богу.

Главну препреку на путу постизања тога циља представљала је Православна Русија - једини моћни бедем истинске православне вере у свету - са својим Господарем, државним заштитником и Покровитељем целе Православне Цркве. Током више од два века претече Антихристове систематски и упорно радиле су на томе да се од православне руске царевине начини безбожни Савез Совјетских Социјалистичких Република. Када је то постигнуто, окренули су уништењу саме Православне Цркве, делајући истовремено у два смера: започевши са страшним и нечувеним прогонима који готово да су превазилазили гоњења из првих векова хришћанства, и радећи на унутарњем разарању уз помоћ "живе цркве" и обновљенства, и на стварању сваковрсних либералних идејних новотарија у духу протесрантизма. Коначно, у већини православхих држава остаци преживелих помесних цркава постали су жалосна оруђа богоборне власти. Обилне плодове, ипак, дух антихриста покупио је и у другим православхим црквама које су остале у слободи. Оне су силно заражене идејним либерализмом и модернизмом, које их води стапању са протестантизмом. Слава Богу, међу њима је и мали остатак оних које нису преклониле колена пред све моћнијим духом антихриста! Држи се још и наша Руска Загранична Црква у којој су поклоници долазећег Антихриста узроковали погубни раскол, а сада настоје и да је сасвим униште и збришу са лица земље, користећи се притом свим могућим средствима и најважнијим међу њима клевето и лажју, што је природно оружје оца лажи и клевете од искона - ђавола.

Стање је у свету невесело и имали бисмо разлога да паднемо и духом и очајавамо, да не знамо да "тако је писано" у Слову Бижјем и да све то тако треба да буде.

Шта нам је чинити и какви треба да смо?

"Богом допуштено отпадништво - како нас поучава један од великих учитеља духовнога живота наших дана, преосветљени Игњатије Брјанчањинов - не покушавај да зауставиш немоћном руком својом. Уклони се, чувај се сам од њега и то је са твоје стране довољно. Упознај дух времена, изучи га како би, колико можеш, избегао његов утицај.. Отпадништво је од пре некога времена почело да се шири брзо, слободно и отворено. Последице морају бити ужасне. Нека буде воља Божја! Може да се призна да се православна вера ближи крају... Једино посебна милост Божја може да заустави свепогубну епидемију неморала и да је одложи на неко време, будући да треба да се испуни све што је прореклo Свето Писмо.

Судећи по духу времена и неспокоју који влада, ваља претпоставити да ће се здање Цркве, које се одавно потреса, срушити брзо и страшно. Нема никога ко би то зауставио и томе се супротставио. Подршка се прима од стихија овога света који је непријатељ Цркве и који ће само убрзати њен пад, а не да ће још и да га заустави. Нема од кога да се очекује обнова хришћанства. Сасуди Светога Духа коначно су пресушили свугде, па чак и у манастирима, тим скривницама благочешћа и благодати.. Со обљутави.

У највишим пастирима Цркве остало је тек слабо, мрачно, збркано и неправилно разумевање речи, које убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство, које је дело, а не реч. Тешко је гледати коме су поверене овце Христове, коме је дато да их води и спасава. Али то је- допуштење Божје.. Милосрдно дуготрпљење Божје продужава и одлаже коначни расплет ради малога остатка оних који се спасавају, док они који гњиле или угњилише достижу пуноту трулости. Они који се спасавају треба да схвате то и да користе време које им је дато за спасење.. Нека милосрдни Господ саклони остатак оних који верују у Њега! Но тај је остатак мали, а све ће мањи бити.. Спасавај да спасeш своју душу, речено је остатку хришћана Духом Светим" (из 4. Тома и Отачника).

Од времена када је епископ Игњатије ово писао, стање у свету се није поправило него се само погоршало. "Будућ да ће Антохристово главно дело бити да одвуче све од Христа- говори други велики духоносни наставник нашега времена епископ Теофан Затворник- он се неће јавити док буде деловала царска власт. Она му неће дати да се осили и ометаће га да дејствује. Управо то је оно што задржава (2. Сол. 2,7). А када царска власт падне и народи свугде заведу самоуправу (републуке, демократије), тада ће Антихрист моћи слободно да дела. Сатани неће бити тешко да нађе гласове који ће се одрећи Христа како је показало искуство из француске револуције. Нико неће имати власт да каже: "Вето". И тако, када се свугде заведе такав поредак, који одговара остварењу Антихристових стремљења, тада ће се Антихрист и појавити" (тумачење Друге посланице св, Апостола Павла Солуњанима, главе 2-6, стр. 504).

Оно што је прорекао епископ Теофан испунило се: претече Антихристове су учиниле своје- дух антихриста је свугде; свуда је установио такав поредак какав је епископ описао. Сећајући се речи епископа Игњатија да ће: "Антихрст бити логична, исправна, природна последица општег моралног и духовног настројења човечанства (том 4), препуштамо читаоцима који пазе на живот око себе да сами изведу закључке из овога што је речено, а са своје стране само можемо да поновимо.

СПРЕМНО ЗА ПОДЗЕМЉЕ

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

  

Пар људи данас зна да је Православна Црква ништа мање него Црква, која је сачувала неупрљана, изворна учења Исуса Христа, она учења која су предавана свакој следећем покољењу верујућих. Ова учења су дошла кроз векове, од Светих Апостола, објашњена и пажљиво протумачена од стране њихових законитих наследника (њихових ученика и Светих Отаца), предана и сачувана неискривљеним у нашој Источној Цркви, која се сама способна да докаже своје право да се назове „Православна Црква“. Божански Оснивач Цркве, Господ наш Исус Христос, јасно је рекао, „Саградићу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16 гл.). Цркви је Он послао Духа Светог. Дух је сишао на Апостоле, Дух Истине (Јован 15 гл.), Који јој „показује све ствари“ и Који је руководи (Јован 16 гл.), штитећи је од заблуда. Заиста, објављена је Истина људима, да је Господ дошао у космос, према Својим сопственим речима (Јован 18 гл.). И Свети Апостол Павле потврђује ову чињеницу свом ученику, Епископу Тимотеју, говорећи да је, „Црква Живог Бога стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3 гл.). Из разлога што је Она „стуб и тврђава Истине“, „врата пакла неће је надвладати“. Следи из тога да, је Истинска Хришћанска Црква – опипљиво јединствена још од када је Христос установио Једину Цркву – увек постојала на земљи и да ће увек постојати до краја времена. Она је примила обећање од Христа, „Бићу са вама до краја света“. Да ли може бити и најамње сумње да се Господ овде обраћа Цркви? Свако са часним и разумним расуђивањем, свако добре савести, свако упознат са историјом Хришћанске Цркве, чистим и неисквареним моралом и богословским учењима Хришћанске религије, мора признати је постојала само Једна Истинска Црква, основана Господом нашим, Исусуом Христом, и да је Она очувала Његову Истину светом и непромењеном. Историја открива, штавише, благодат која се може пратити од Светих Апостола, њиховим наследницима и Светим Оцима. Насупрот ономе што су други радили, Православна Црква никада није уводила новине у Своја учења са циљем „да се остане у корак са временом“, да се буде „прогресиван“, „да се не буде остављен са стране пута“, или да се прилагоди текућим потребама и модама које су увек обливене са злом. Црква се никада не прилагођава свету. Заиста не, јер је Господ рекао Својим ученицима на Последњој Вечери, „Ви нисте од овог света“. Морамо се држати ових речи, ако желимо да останемо верни истиснком Хришћанству – истинској Цркви Христовој која је увек била и увек ће бити страна у овом свету. Одвојена од њега, Она је у стању да преда учења Господа Христа непромењена, јер ју је та одвојеност сачувла непромењеном, то јест, слично непромењености Самог Господа. Оно што учени називају „конзерватизмом“ је главна и, можда, најкарактеристичнија ознака Истинске Цркве. Пошто је ИСТИНА једном и за увек предана, наш задатак је да се пре прилагодимо, него да је откривамо. Намо је заповеђено да прилагодимо себе и друге у Истини и тако доведемо свакога до Истинске вере, Православља. Нажалост, појавила су се у самим недрима Цркве, чак међу јерархијом, мишљења изражена од стране добро познатих појединаца која су штетна за Њу. Жеља да се „иде у корак са временом“, чини их уплашеним, да неће бити препознати као „културни“, „либерални“ и „прогресивни“. Ови савремени одступници од Православља су „постиђени“ да исповеде да је управо наша Православна Црква, Истинска Црква, која је основана Господом нашим Исусом Христом, Црква на коју се односи велико обећање „да је врата Ада неће надвладати“, и којој је Он поверио пуноћу Божанске Истине. Њиховом обманама и лажним смирњењм, њиховим богохуљењем на Господа, ови лажни пастири и они са њима, су се отуђили од Истинске Цркве. Они су дали прећутну сагласност идеји да су „врата пакла надвладала“ Цркву. Другим речима, ови одступници говоре да је наша Света Православна Црква, једнако „одговорна“ за „поделу цркава“ и сада треба да „покаје“ своје грехе и уђе у заједницу са осталим „хришћанским црквама“ уз помоћ одређених уступака њима, што би створило нову, неподељену цркву Христову. Ово је идеологија религиозног покрета, који је данас постао толико популаран: „Екуменског Покрета“, међу чијим чланством човек може рачунати Православне, чак и свештенство. Већ дуже време, слушали смо да они припадају овом покрету са циљем „да сведоче људима других вероисповести Истину Светог Православља“, али нам је тешко да поверујемо да је ова изјава, нешто више од „бацања прашине у очи“. Њихове честе теолошке изјаве у међународној штампи, не могу нас довести до другог закључка, осим да су они издајници Свете Истине. Као историјска чињеница, „екуменски покрет“ – у коме је Светски Савет Цркава врховни орган – је једна организација, чисто протестантског порекла. Скоро све Православне Цркве су се придружиле, док је Руска Загранична Црква најуочљивији изузетак. Чак су се и оне цркве, иза „гвоздене завесе“ придружиле. Неко време се Руски Патријархат опирао, ласкајући себи са чистотом Православља и прилично природно гледајући овај покрет као непријатељски Православљу. Он је давно постао члан. Руски Синод скоро да сам стоји у свом супротстављању „екуменском покрету“. Како можемо објаснити њену изолацију од остатка „васељенског Православља“? Марамо схватити ситуацију у речима „да се ово мора догодити“ (Лука 21: 9), то јест, „велико одступништво“ јасно предсказано Господом (2Сол 3:12). „Одступништво је допуштено од Господа“ рекао је Свети Игњатије Брјанчанинов, скоро пре једног века. (Други духовни Отац, Теофан Затворник, објавио је са тугом да је грозно одступништво почело у Русији.) Свети Игњатије пише: „Немоћни смо пред одступништвом. Немоћне руке неће имати моћи против њега и биће само покушаја да се заустави. Дух времена ће открити одступништво. Проучавај га, ако желиш да га избегнеш, ако желиш да побегнеш ово време и искушења његових духова. Може се претпоставити, такође, да ће се институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненадно. Заиста нико није у стању да га заустави или спречи. Садашања средства да се одржи институција Цркве, позајмљује се од света, предмета непријатељских Цркви, и последице ће бити да ће то само убрзати њен пад. Ипак, Господ ће заштити изабране и њихов ограничени број ће се попунити.“ Непријатељ човечанства чини сваки напор и корости све сврхе да их збуни. Помоћ му долази кроз потпну сарадњу свих тајних и невидљивих инославних, посебно оних свештеника и епископа, који издају свој високи позив и заклетву, Истинску веру и Истинску Цркву. Одрицање и чување од одступништва које је направило огорман напредак, захтева да стојимо даље од духа времена (који носи семе сопствено уништења). Ако очекујемо да издржимо у свету, неопходно је прво да схватимо и да чувамо разборито у уму да све што у овом садашњем времену, носи најсветије и најдраже име Православља, није у стварности Православље. То је често „варљиво и искварено Православље“, кога се морамо бојати и кога морамо избећи по сваку цену. Насупрот овој лажној вери, истинско Православље је дано и мора бити примљено без новитета и ништа не сме бити прихвачено као учење или пракса Цркве, што је насупрот Светом Писму у догмама Васељенске Цркве. Истинско Православље размишља само како да служи Богу и да спасава душе и није окупирано световним и пролазним благостањем људи. Православље је духовно а не физичко, или психолошко, или земаљско. СА циљем да сачувамо себе до „духа времена“ и да очувамо нашу верност Истиснком Православљу, морамо прво и свим нашим снагама живети беспрекорон: потпуно и строго посвећење Христу, без одступања од заповести Божијих или закона Његове Свете Цркве. У исто време, не смемо имати заједничке молитве или духовне везе, са савременим одступништвом или са било чим што „каља“ нашу Свету веру, чак и они дисиденти који себе називају „Православним“. Они ће ићи својим путем, а ми ћемо ићи својим. Морамо бити часни и истрајни, следећи прави пут, никада не одступајући, са циљем да угодимо људима, или из страха да би могли да изгубимо неке личне користи. Сигуран пут у пропаст је равнодушност и мањак принципа, који се еуфемистички назива „шири поглед“. Насупрот овом „ширем погледу“, ми постављамо „круте идеје“, које се у модернизму, популарно називају „ограниченим“ и „фанатичним“. Што је сигурно, ако неко усвоји „савремени менталитет“, мора сматрати и Свете Мученике – чија крв је „темељ Цркве“ – и Свете Оце – који су се целог живота борили са јеретицима – ништа мање него „ограниченим“ и „фанатичним“. У истини, постоји мало разлике између „пространог пута“ на који је Господ упозорио и савременог „широког погледа“. Он је осудио „пространи пут“ као пут ка „геени“. Наравно, идеја „геене“ не изазива страх код ових „либерала“ и авангардних теолога. Они могу самозадовољно „богословствовати“ о њој, али у пренагљеним и разузданим распаравама о „новим путевима Православног богословља“ и у задобијању нових ученика, пружају доказ да они више не верују у постојање Пакла. Ова нова врста „Православних“, нису ништа више него савремени „схоластици“. Другим речима, пут ових „прогресиаца“ није наш пут. Њихов је пут је обманљив, а нажалост то није видљиво свакоме. „Пространи“ или „широки поглед“, отуђује нас од Господа и Његове Истинске Цркве. То је пут од Православља. Овај поглед је злокобан, пакосно изумљен од Ђавола са циљем да нас лиши спасења. Ми, међутим, не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који Истински Хришћани бирају да служе Богу, већ 2000 година. Бирамо пут верности Истинској Вери а не „модерном путу“. Бирамо верност Истинској Цркви са свим Њеним канонима и догмама које су примљене и потврђене од стране Помесних и Васељенских Сабора. Бирамо Свете обичаје и Предања, духовне ризнице вере предане у потпуности нама од Светих Апостола, Светих Отаца Цркве и Хришћанског наслеђа наших часних предака. Само ово је вера Истинског Православља, посебна од лажног „православља“, изумљеног од стране Непријатеља. Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру.