ИЗЛАГАЊЕ ВЕРЕ -Св. Теофан Затворник

Предлажемо вашој пажњи непроцењиво важан текст светог Теофана Затворника који може увек да нам служи као провера – да ли грешимо против Цркве, да ли је наша вера другачија од вере наше свете Мајке – Православне Цркве.

Свети Инокентије Московски, Апостол Америке и Сибира је говорио да су догмати Цркве прва и најважнија ствар коју мисионар мора да зна и да се држи. И то је потпуно јасно, јер човек може да помогне обраћењу ближњег само и једино ако говори Истину која ће сама мењати човека. Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква – „стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3:15). Велики мисионар Христове Цркве XIX века нам својим драгоценим саветом у томе помаже.

Ко верује и исповеда да је Бог један по природи и тројичан у лицима – Отац, Син и Дух Свети и да ова три нису имена једног и истог лица и нису називи различитих дејстава тог истог лица, већ три Ипостаси једног Божанства – тај је наш.

Ко верује и исповеда је овај свесавршени Триипостасни Бог по Својој слободној вољи, без икакве унутрашње и спољашње неопходности за шест дана само Својом речју створио овај свет, не сливајући се са њим, већ пребивајући у Себи цео и непромењив, иако је и свудаприсутан и све испуњава – тај је наш.

Ко верује и исповеда да свеблаги Бог створени свет није препустио на вољу судбине и није га оковао неком неумољивом неопходношћу, већ са истом слободом и влашћу којом га је и створио и управља њиме и брине се о сваком створењу, а тим пре о разумном створењу све слободно усмеравајући ка Својим благим циљевима, не везујући се законима природе који нису ништа друго до израз Његове воље и зато потпуно подлежу Његовом слободном хтењу и измени тамо где то захтева Његова неограничена премудрост – тај је наш.

Ко верује и исповеда да смо ми, будући створени за свагдашње општење са Богом и неизмењиво блаженство са Њим у прародитељима нашим, нарушавањем Његове заповести отпали од Њега, навукли на себе Његов праведни гнев и потпали привременом кажњавању и вечној казни. И да зато свако видљиво зло које осећамо, унутрашње или спољашње, не представља наше природно стање или последицу наше ограничености, већ директан плод греха, казну која се само милошћу Божијом обраћа у очишћујуће оруђе за нас, под условом вере, покајања, смирене покорности вољи Божијој – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је Господ покренут љубављу, не трпећи да Његово љубљено створење – човек – гине у таквом трагичном положају, одлучио да сиђе на земљу, прими на Себе људску природу, Својим страдањем и смрћу задовољи правду Божију и након васкрсења се вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца и поново открио човеку слободан приступ живом богоопштењу – тај је наш.

Ко верује и исповеда да су све обнављајуће Божанске силе „потребне за живот и побожност“ (2 Пет. 1:3) остављене од Господа у Његовој Светој Цркви као једином месту нашег исцељења и да делују у њој Духом Светим кроз Свете Тајне и друге освећујуће установе над свим људима који им приступају са вером отвореним срцем и да другог средства за примање благодатних сила нема и не може бити, како и колико год би замишљали и маштали да се одухове неки маштари – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је сваком ко тражи спасење пре свега неопходно да се покаје, са чврстом одлучношћу да више не греши макар га то коштало живота; затим да приступи тајни Причешћа за добијање благодати ради јачања у добру својих природних сила; затим да ревносно иде путем Христових заповести у оквиру целокупног освећујућег поретка и молитви Цркве које су суштински неопходне за разгоревање духа благодати у нама, под утицајем самопожртвованих подвига и умртвљивања страсти, док на крају не достигне у светлу област бестрашћа и чистоће, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4:13) – тај је наш.

Ко верује и исповеда да људи који иду овим путем ступајући у општење са Богом, ступају истовремено и у општење са невидљивим светом – Анђелима и свима Светима који су угодили Богу и прибегавајући њиховом заступању добијају од њих, а највише од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, наше свемоћне Заступнице и Заштитнице, благовремену помоћ – тај је наш.

Ко верује и исповеда да ће се због првородног греха душа раздвојити са телом дејством смрти и пребивати у таквој одвојености до будућег Васкрсења и суда, или хранећи се надом вечног блаженства, ако је у свему следовала вољи Божијој, или мучећи се страхом вечних мука, ако се противила запвоестима Господњим – тај је наш.

Ко не верује у Свету Тројицу и мисли да Отац, Син и Свети Дух нису Лица једног Божанства, већ само имена једног лица – тај није наш.

Ко одбацује Божије стварање и промисао и држи се убеђења да је свет са свим створењима у њему настао случајно и да се сам собом управља – тај није наш.

Ко машта да добије освећујућу силу Божије благодати на неки скривен, невидљив начин, а не путем који предлаже Света Црква – тај није наш.

Коме је туђе општење са Светима и ко са презиром одбацује њихово заступништво исто као и погубно дејство духова злобе поднебеске – тај није наш.

Ко одбацује духовност душе, њену бесмртност, будуће васкрсење наших тела и вечно плаћање свакоме по длеима његовима – тај није наш.

Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за потребно да држи постове, исповеда се и причешћује, ко не поштује свете Празнике и недељу и уместо њиховог поштовања на начин како доликује, препушта се безумним забавама и весељима – тај није наш.

Ко са дрским самооправдавањем не чува чистоћу до брака и супружничку верност након уласка у брак, измишљајући неки другу заједницу уместо благословене од Бога – тај није наш.

Уопште, ко сам себе и друге заноси неукротивом самовољом у начину размишљања и правилима живота – тај није наш.

Нека свако сада примени ово на себе, стави руку на срце, и одговори на питање: „Јеси ли наш или наших непријатеља?“ (Ис. Нав. 5:13)

ДИДАХИ - УЧЕЊЕ 12 АПОСТОЛА

(1) Постоје два пута: један живота, а други смрти, и велика је разлика између та два пута.
Пут живота је овај: прво, „љуби Бога који те је створио“; друго, (љуби) „ближњега свога као самога себе“. И све што хоћеш да ти се не чини, и ти не чини другоме.

(2) Наука пак ових речи је ова: „Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за непријатеље своје“, а постите за оне који вас гоне. Јер „каква вам је захвалност ако љубите оне који вас љубе? Не чине ли то и незнабошци? Али ви волите оне који вас мрзе“, и нећете имати непријатеља.

(3) „Удаљавај се од телесних и светских“ жеља. Ако те ко „удари по десном образу, окрени му и други“ и бићеш савршен. „Ако те ко потера једну миљу, иди с њиме две“.

(4) Ако ти ко „узме хаљину, подај му и кошуљу“. Ако ко узме од тебе оно што је твоје, не тражи му (натраг), јер не можеш. 

(5) „Свакоме који од тебе иште подај, и не потражуј (натраг)“. Јер Отац хоће да свима дајеш од својих дарова. Блажен је онај који даје, сходно заповести, јер је он невин. Тешко ономе који узима. Ако пак неко узима зато што има потребу, такав ће бити невин; а ако узима онај ко нема потребе, биће суђен због чега и зашто је узео. Када буде притешњен, биће испитиван за то што је учинио, и „неће изаћи оданде док не врати и последњи динар“.

 (6) Али и о томе (давању) је речено: Нека се озноји милостиња твоја у рукама твојим, док не познаш коме ћеш дати.

II. (1) Друга пак заповест (ове) науке (је):

(2) „Не уби, не чини прељубе“, не развратничи децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди. 

(3) „Не пожели оно што је ближњега“ (твога); „не заклињи се, не сведочи лажно“, не клеветај, не буди злопамтљив.

 (4) Не буди двоједушан, нити двојезичан, јер двојезичност је замка смрти.

 (5) Нека реч твоја не буде лажна, нити празна, него испуњена делом. 

(6) Не буди грамзив, ни отимач, ни лицемер, ни злоћудан (= злобан), нити горд. Не смишљај зли савет на ближњега свога. 

(7) Не мрзи ниједног човека, него неке карај, за неке се моли, а неке воли више од душе своје.

III. (1) Сине мој, бежи од сваког зла и од свега што му је слично. 

(2) Не буди гневљив, јер гњев води убиству; нити буди завидљив, ни свадљив, ни напрасит, јер од свега тога рађају се убиства.

 (3) Сине мој, не буди похотљив, јер пожуда води у блуд; нити бесраман у речима, нити бестидан очима, јер се од свега тога рађају прељубе.

 (4) Сине мој, не буди погађач (= врачар), јер то води идолопоклонству; нити бајалац, ни астролог, ни лажни очишћивач (= заклињач), и немој то ни гледати [ни слушати], јер се од свега тога рађа идолопоклонство. 

(5) Сине мој, не буди лажљив, јер лаж одводи у крађу; нити среброљубив, ни славољубив, јер се из свега тога рађају крађе.

 (6) Сине мој, не буди роптач, јер то води хули; нити самонаметљив, ни злоуман, јер се од свега тога рађају хуле.

(8) Него буди кротак, јер „кротки ће наследити земљу“. 

(8) Буди дуготрпељив и милостив и безазлен и миран и добар, и свагда имај страх од речи које си чуо.

 (9) Не преузноси се, нити дозволи души својој дрскост. Нека се душа твоја не дружи са високима (=на положајима), него се дружи са праведнима и смиренима. 

(10) Све што ти се догађа примај као добро, знајући да без Бога ништа не бива…

IV. (1) Сине мој, сећај се и дању и ноћу онога „који ти говори реч Божију“, и поштуј га као Господа, јер тамо где се проповеда Господство (Божије), тамо је и Господ. 

(2) Сваки дан тражи лице светих, да би налазио спокојство у речима њиховим. 

(3) Не стварај раздора, него завађене мири. Суди праведно, и не гледај ко је ко кад треба (некога) због преступа покарати. 

(4) Не буди двоједушан, да ли ће (нешто) бити или неће.

(5) Не буди (такав) да за примање имаш руке испружене, а за давање стиснуте. 

(6) Ако имаш нешто (да даш) што је рукама твојим (стечено), подај то за откуп грехова својих. 

(7) Немој се устезати да даш, нити када даш да жалиш, јер ћеш познати ко је Добри наградодавац.

 (8) Не избегавај онога ко је у немаштини; све што имаш подели са братом својим, и немој рећи да је (нешто) твоја сопственост. Јер ако сте заједничари у бесмртноме, колико ли већма у смртним (стварима)?

(9) Не дижи руку своју од сина свога или кћери своје, него их од младости учи страху Божијем.

 (10) Не заповедај у љутњи својој слузи своме или слушкињи, који се у истога Бога надају, да не (престану) бојати се заједничког вам Бога, јер Он не долази да позове гледајући на лица, него на оне које је Дух (Свети) припремио. 

(11) Ви пак слуге, подчините се господарима својим као слици Божијој, с поштовањем и са страхом.

(12) Мрзи на свако лицемерје и на све што није угодно Господу.

 (13) Не остављај заповести Господње, него држи оно што си примио, „ни додадјући ни одузимајући“. 

(14) У Цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом.

То је пут живота.

V. (1) А пут смрти је овај:

Пре свега (тај пут) је зао и проклетством испуњен. (Јер на њему су):

убиства, прељубе, похоте, блуд, крађе, идолопоклонства, мађије, врачарије, отимачине, лажна сведочења, лицемерја, двоједушност, подмуклост, гордост, злоба, самовоља, грамзивост, срамотне речи, завист, дрскост, надменост, охолост, [не(бого)бојажљивост].

(Тим путем иду): прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, они који не знају плату праведности, који се не држе добра нити суда праведног, који бдију не на добро него на зло, од којих је далеко кротост и трпељивост, који не милују сиромаха, који не саосећају са паћеником, који не познају свога Створитеља; убице деце (своје), упропаститељи створења Божијег; који окрећу лице своје од потребитога, који вређају већ увређенога; улизице богатима, неправедне судије сиромашнима; препуни свакога греха .

Спасите се, децо, од свију таквих.

VI. (1) Пази да те неко не заведе са овога (правога) пута науке (Господње), јер те (такав) учи мимо Бога.

 (2) Ако можеш носити сав јарам Господњи, онда ћеш бити савршен; а ако не можеш, колико можеш, толико и чини.

Односно пак (употребе) хране, држи оно што можеш, али се особито чувај (да не једеш) од жртве идолске, јер је то служење мртвим боговима.

VII. (1) А односно Крштења, овако крштавајте:

(1) Пошто претходно све ово кажете (=поучите), „крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа“ у текућој води. 

(2) Ако ли немаш текућу воду, крштавај у другој (води). Ако не можеш у хладној, онда у топлој. 

(3) А ако ни једне ни друге немаш, онда излиј воду на главу три пута у име Оца и Сина и Светога Духа. 

(4) А пре Крштења нека претходно посте онај који крштава и крштавани, и ако неки други могу. А наредићеш крштаваноме да пости један или два дана раније.

VIII. (1) А постови ваши нека не буду са лицемерима. Јер они посте понедељак и четвртак у седмици, а ви постите среду и петак.

И не молите се као лицемери, него као што је Господ заповедио у Јеванђељу, овако се молите:

Оче наш који си на небу, да се свети име Твоје;

да дође царство Твоје;

да буде воља Твоја и на земљи као на небу;

хлеб наш насушни дај нам данас,

и опрости нам дуг наш као што и ми опраштамо дужни цима својим,

и не уведи нас у искушење,

но избави нас од злога.

Јер је Твоја сила и слава у векове!“

Три пута дневно тако се молите.

IX. (1) А односно Евхаристије (=Литургије), овако чините благодарење:

Прво за чашу (говорите):

Благодаримо Ти, Оче наш,

за свету лозу Давида слуге Твога,

коју си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

А за хлеб који се ломи (говорите):

Благодаримо Ти, Оче наш,

за живот и познање (,),

које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

Као што је овај хлеб (који ломимо) био расејан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са крајева земље у Царство Твоје.

Јер је Твоја слава и сила кроз Исуса Христа у векове!

А од ваше Евхаристије (=Литургије) нека нико не једе нити пије, осим крштених у име Господње; јер о томе је и рекао Господ: „Не дајите светиње псима“.

X. (1) После пак причешћивања, овако благодарите:

Благодаримо Ти, Оче Свети, за свето Име Твоје

које си настанио у срца наша,

и за познање и веру и бесмртност,

које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

Ти си, Владико Сведржитељу,

све створио ради Имена Твога,

и дао си храну и пиће људима на уживање,

да би Теби благодарили;

нама пак даровао си духовну храну и пиће

и живот вечни кроз Сина Твога.

Пре свега благодаримо Ти што си Моћан.

Теби слава у векове!

Опомени се, Господе, Цркве Твоје,

да је избавиш од сваког зла

и да је усавршиш у љубави Твојој;

и сабери је од четири ветра, њу – освећену,

у Царство Твоје, које си јој припремио.

Јер је Твоја сила и слава у векове!

Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет.

Осана Богу Давидову!

Ако је ко свет, нека приступи, а ко није, нека се покаје.

Маран ата\ Амин!

А пророцима дозволите да благодаре, колико хоће.

XI. (1) Ако (вам) пак ко дође и учи вас свему овоме што је напред речено, примите га. 

(2) А ако тај који учи скрене, и почне да учи другу науку да би покварио (ову науку), онда га немојте слушати; а ако (учи) да би умножио правду и познање Господње, примите га као Господа.

А односно апостола и пророка, сходно заповести Јеванђеља овако чините: 

(3) Сваки апостол који долази к вама нека буде примљен као Господ.

(4) Али нека не остаје више него један дан; ако пак буде потребе, онда други дан. А ако остане три дана, онда је лажни пророк. 

(5) А апостол кад одлази (од вас) нека ништа не узима осим хлеба, колико до (идућег) преноћишта; ако пак тражи и новаца, онда је лажни пророк.

(6)И сваког пророка који говори у Духу не искушавајте и не судите, „јер ће се сваки грех опростити“, а овај се грех „неће опростити“.

 (7) Али није сваки који говори у Духу пророк, него ако има и понашање (= врлине) Господње. По начину, дакле, понашања распознаје се лажни пророк од пророка (правог).

(8) И сваки пророк који у Духу одређује трпезу (=поставља је за сиромашне), неће јесте од ње, иначе је лажни пророк. 

(9) А сваки пророк који учи истини, ако не твори то што учи, лажни је пророк. 

(10) Сваки пак пророк опробани, истинити, који изграђује тајну Цркве у свету (= подвизава се за свесветску тајну Цркве), а не учи да се чини све оно што он чини, нека не буде осуђиван од вас, јер он са Богом има суд; јер тако исто су чинили и стари пророци. 

(11) А ако неки каже у Духу: дај ми новаца или нечега другога, таквога немојте слушати. Ако пак каже да се да за друге који оскудевају, нека га нико не осуђује (за то).

XII. (1) Сваки који долази у име Господње, нека буде примљен; после пак испробавши га дознаћете (какав је), јер ћете имати (толико) разборитости да разликујете десно и лево.

 (2) Ако је тај који вам долази пролазник, ви му помозите колико можете, али нека не остаје код вас више од два или три дана, ако је то потребно. 

(3) Ако пак хоће да се настани (код вас), а зна неки занат, нека ради па нек једе. 

(4) А ако не зна заната, ви по вашој разборитости постарајте се како не би с вама живео беспослен хришћанин. 

(5) Ако он неће тако да ради, такав је христотрговац (^;). Чувајте се од таквих.

XIII. (1) Сваки истинити пророк, који хоће да се настани код вас, достојан је хране своје. 

(2) Тако исто и истинити учитељ достојан је и он као радник хране своје.

(3) Сваку првину од плодова пивнице и са гумна, од стоке и оваца, узми и дај првину пророцима, јер су они првосвештеници (=епископи) ваши. 

(4) А ако немате пророка, дајте сиромашнима. 

(5) Ако спремаш хлебове, узми и подај првину (од њих), по заповести. 

(6) Исто тако, кад отвориш суд са вином или уљем, узми првину и дај пророцима. 

(7) И од новаца, и од одеће, и од сваког имања, узевши првину, колико сам сматраш, подај по заповести.

XIV. (1) А у недељу Господњу, сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 

(2) Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша.

(3) Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“.

XV. (1) Изаберите себи епископе и ђаконе достојне Господа, људе кротке и несреброљубиве и истините и проверене, јер вам они служе службу пророка и учитеља. 

(2) Немојте их, дакле, пренебрегавати, јер су они ваши достојанственици (=часни) са пророцима и учитељима.

(3) Исправљајте једни друге, не у гњеву него у миру, као што стоји у Јеванђељу; а са сваким оним који греши против другога нека нико не разговара, нити га слушајте, докле се не покаје. 

(4) А ваше молитве и милостиње и сва дела (ваша) чините тако као што стоји у Јеванђељу Господа нашег.

XVI. (1) Стражите над животом вашим; „светилници ваши нека се не угасе, и бедра ваша нека не ослабе, него будите спремни; јер не знате часа у који ће Господ ваш доћи“. 

(2) А сабирајте се чешће заједно, тражећи оно што одговара (= приличи) душама вашим. Јер вам неће користити све време вере ваше ако се у последње време не покажете савршени.

(3) Јер ће се у последње дане умножити лажни пророци и упропаститељи, и овце ће се претворити у вукове, и љубав ће се преокренути у мржњу. 

(4) Јер када безакоње буде расло, људи ће једни друге омрзнути и прогонити и издавати. И тада ће се јавити обмањивач света (= козмопреварант) као син Божји и чиниће знаке и чудеса, и земља ће се предати у руке његове, и чиниће безакоња (каквих никада од века није било. 

(5) Тада ће род људски доћи у огањ испитивања, и „саблазниће се многи и пропасти, а они који претрпе (издрже) у вери својој, спашће се“ од тог проклетства.

(6) И тада ће се појавити знаци Истине: најпре знак отварања (=знак појаве Господње) на небу, затим знак гласа трубе, и трећи (знак): васкрсење мртвих. 

(7) Но не свих (заједно), него као што је речено:
„Доћи ће Господ и сви свети с Њиме“.

Тада ће свет угледати Господа где долази на облацима небеским“.

ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ

Значај Васељенских Сабора

Седам Васељенских Сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самог Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Света Апостоле у дане Педесетице, који их је просветио и умудрио, почивао је на Светим Богоносним Оцима, просвећујуши и умудрујући и њих.

Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијој личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила у Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму (51. године)- прототипа за све будуће Саборе; јер угодно би Светом Духу и нама(Дап. 15, 28).

Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.

Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању- да би била установљена „већина гласова“ која треба да „превлада“- демо-кратски принцип „већине гласова“ никада у Цркви није имао апсолутни значај. Нама је познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него напротив- на страни мањине, па чак и да се усредочавала на само једно лице. С друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који су претендовали на назив „васељенски“, али су ипак од стране васељенске свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак и сликовит и изражајан назив „разбојнички“ (449. године).

Шта је то што за нас представља мерило несумњиве, непогрешиве истине?

Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које ужива велики углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а које пропада светом Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из 5 века (упокојио се око 450. године).

Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим „златним“ догматско-апологетским делом, познатим под заједничким насловом „Цоммониториум“ или „Подсетник“. Ово дело, које се сматра једним од најважнијих старих црквених споменика, св. Викентије је написао око 443. године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, у монашкој усамљености, у манастиру Светог Гонората, арјиепископа Арелатског, где се све до упокојења подвизивао заједно са својим братом Лупом, епископом Тројским.

О томе делу увек су се веома похвално изражавали како западни (рико-католички, чак и протестантски) тако и православни богослови. Приметно је како у целој хришћанској старини тешко да има таквог светоотачког дела које би више од овога заслужило све могуће похвале.

Догматско-историјски значај тога дела састоји се у дивном закључивању и у дубоко надахнутом тумачењу целокупног православног хришћанског учења о изворима и основама хришћанског откривења и вере. Оно не представља излагање догмата вере, већ теорију: којим начелима треба да се руководи богослов-догматичар при истраживању, изношењу и доказивању истина хришћанске вере. Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и прецизан поглед на предмет, и карактеристично сугестиван начин на који је он поставио ствар.

Главни задатак који је пред себе поставио св. Викентије у овом делу, јесте- како са већом тачношћу одредити прави, научан и разимљив метод уз помоћ кога би било лако са несумњивошћу разликовати истину васељенске православно-хришћанске вере од лажљивости јеретичких заблуда.

Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који представља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве:

„Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања са питањем: на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали готово од речи до речи овакав одговор: ако неко- ја, или други или било ко хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру као прво, ауторитетом Светог Писма, а друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но питаће можда неко ако је писана Реч Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другим, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је јер Свето Писмо услед његове узвишенсоти не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је оних који тумаче. Зато је неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања.

У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Университас), старину (Антиљуитас), сагласност (Цонсенсио). Следити свеопштост значи признавати за истину само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали Свети Оци и преци; и на крају, следити сагалсност значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.

О Тимотеје- вели Апостол- предање чувај (1. Тим. 6,20)

Шта је то предање?

Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.

Предање чувај- то значи таланат вере Васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато- злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да ми уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману, бронзу; нећу привидно, него право злато.

О Тимотеје пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио способним по уму, образовању, учености, онда буди Веселеил духовне скиније; глачај драгоцено камење божанског догмата, постављај га тачно, распоређуј мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег излагања, јасније разумеју оно у шта су пре веровали не тако јасно. Труди се да потомство са свешћу прославља оно што је старина раније поштовала не схватајући. Поучавај ономе чему су тебе научили, и, говорећи ново, не реци ништа што би било ново! Дакле- рећи ће можда неко- у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредка у усвајању вере? Свакако да треба- и то највећег. Ко је то завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а не измена вере. Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте; а издаја је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно- како једног човека, тако и целе Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују: ипак, исти они који су раније били деца, сада постају старци; запрво, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје иста. Такав закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узсије, али нека остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим, да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без икаквог губитка у свом садржају, без икаквог мењања својих одредаба. Тако древне догмате небеске философије временом ваља ојачавати, глачати, чистит; али не треба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају очигледност, сјај, јасноћу- то може, али њихова пуноћа и целовитост, њихова својства, морају да буду задржани- то је неопходно. Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на чување, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје- оно што је потребно на одбацује, оно што је сувишно не додаје. Са потпуном преданошћу, расуђујуши исправни и мудро, она се стара само о томе да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено- то допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено- да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено- да то чува. Треба уосталом приметити да смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних Светих Отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о правилу вере. С друге стране, не треба увек и не треба све јереси разобличавати на тај начин, него само нове и надавне, тј. Оне које су се први пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, ми треба, када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Свепог Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и осуђених на Васељенским Саборима православних пастира Цркве“.

„То су та руководећа начела која су, према схватању св. Викентија, сваком православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и доказивања истина хришћанске вере“ (Еп. Силвестар, Догм. Бог. Т. И, стр. 112).

Ова начела, која је тако јасно надахнуто саопштио свет Викентије, и која несумњиво изражавају васељенску свест Цркве, надахњивала су и Свете Богоносне Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва решења и одредбе тих Сабора.

Као што видимо, ту нема и не може бити места за „демократију“, толико медерну у наше време. Суштина ствари није у демократији, није у случајно добијеној „већини гласова“, него у истини, која у крајњем исходу увек пебеђује, иако је на неким веома многољудним саборима привремено била гажена и одбацивана.

Одатле природни произилази закључак да ни један нови сабор нема право и не може да уведе ништа ново, ништа што би противречило одлукама седам Васељенских Сабора, ма колико то желели модернисти који намеравају да сазову осми Васељенски сабор ради некаквих обновенских „реформи“ у Цркви. Сваки такав сабор, који бе се дрзнуо да дирне у одлуке седам Васељенских сабора, да их стави ван снаге или преиначи у сагласности са „духом времена“, биће на „васељенски“, него нови „разбојнички сабор“, који неће обавезивати ни једног православног хришћанина.

Ово се не односи само на догматска одређења вере Васељенских сабора, него и на канонска правила установљена на саборима, или, у крајњој линији, на она од њих која немају пролазни, чисто формални значај, већ се тичу самих основа административног устројства Цркве и њене управе, ако и верско-моралног живота свештенослужитеља и верних.

Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза себе ткз. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеном животу.

Први Васељенски Сабор у Никеји из 325. године оставио нам је 20 правила, од којих:

1.п. забрањује да се у клир примају лица која су сама себе кастрирала;
2.п. забрањује да се новокрштени рукополажy у свештене чинове;
3.п. забрањује свештенику да у кући има жену која му није блиска рођака;
4.п. каже да епископа треба да постављају епископи дате области и да то треба да потврди митрополит;
5.п. забрањује епископу да прима у општање лица која су одлучњна од стране другог епископа и наређује да се два пута годишње сазивају сабори епископа;
6.п. потврђује вишу власт неких епископа над другим епископима и забрањује постављање епископа без одобрења митрополита и општег избор;
7.п. уздиже Јерусалимског епископа на степен митрополита;
8.п. регулише присједињење јеретика Цркви и забрањује постојање два епископа у једном граду;
9. п. забрањује примање порочних лица у свештенички чин;
10.п. заповеда свргавање палих са свештеничког чина;
11.п. говори о начину покајања оних који су одступили од вере;
12.п. говори такође о начину покајања друге врсте палих;
13.п. заповеда да се сваки самртник мора припустити Светим Тајнама;
14.п. установљава начин покајања за оглашене који су отпали од вере;
15.п. забрањује епископима и клирицама да својевољно прелазе из града у град;
16.п. прописује да се не примају у општење они клирици који се самовољно удаље из сопствене цркве;
17.п. забрањује клирицима да узимају камату (лихварење);
18.п. забрањује ђаконима да дају Свете Тајне презвитерима, да се причешћују пре епископа и седе међу презвитерима;
19.п. говори о „павлијанцима“, де они, ако се обрате, морају да буду поново крштени, а клирици поново рукоположени;
20.п. забрањује преклањање колена недељом и у дане Педесетице;

 

Други Васељенски Сабор у Константинопољу из 381. године оставио је иза себе свега свега седам правила:

1.п. потврђује Символ Вере сасвављен на Првом Васељенском сабору и анатемише све јереси;

2.п. забрањује епископима да простиру своју власт изван граница своје области и да се мешају у ствари туђе епархије, а такође и установљава пет црквених области на Истоку;

3.п. даје Константинопољском епископу првенство части после Римског епископа;

4.п, осуђује Максима Киника и нереде које је он направио;

5.п. прима оне који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светог Духа;

6.п. налаже да се оптужбе против црквених управитеља не примају без истраживања;

7.п. указује на поступак примања покајних јеретика.

 

Трећи Васељенски Сабор у Ефесу из 431. године оставио је осам правила:

1,2,3,4,5,6 п. тичу се одлучења од Цркве Несторија и његових присталица;

7.п. забрањује састављање било каквог новог Символа Вере;

8.п. забрањује епископу да простире своју власт на другу епархију, која раније и испрва није била под његовом руком, те ослобађа кипарске епископе од подчињености антиохијском патријарху.

 

Четврти Васељенски Сабор, сазван у Халкидону 451. године, оставио је за собом 30 правила:

1.п. потврђује да је неопходно да се држи све што је било установљено на предходним саборима;

2.п. прети свргавањем за симонију, тј. Постављање у црквене чинове за новац;

3.п. забрањује епископима, клирицима и монасима да се занимају световним стварима за плату;

4.п. забрањује монасима да воде неуреаан живот;

5.п. потврђује забрану епископима и клирицима да прелазе из града у град;

6.п. забрањује рукополагање клирика без назначења за одређен храм;

7.п. под претњом анатеме забрањује клирицима и монасима да ступају у војничку службу или у световни чин;

8.п. наређује клирицима да пребивају под влашћу епископа одређеног града;

9.п. забрањује клирицима да се суде на световним судовима;

10.п. забрањује клирику да истовремено буде у две цркве;

11.п. говори о писмима која се убогима издају за пут;

12.п. забрањује епископима да се у црквеним стварима обраћају грађанским властима;

13.п. забрањује клирицима да служе у туђој епархији без писма препоруке од свог епископа;

14.п. забрањује чтечевима и појцима да ступају у брак са иноверним женама;

15.п. говори о постављању ђакониса;

16.п. забрањује монасима и девственицима да ступају у брак;

17.п. одређује тачне границе епархије;

18.п забрањује прављење завере против епископа или саслужитеља;

19.п. понавља обавезу сазивања епископског сабора два пута годишње;

20.п понавља забрану клирицима да прелазе у другу цркву;

21.п. забрањује примање тужбе против епископа просто и без истраживања;

22.п. забрањује клирицима да разграбљују епископове ствари после његове смрти;

23.п. забрањује клирицима и монасима да без потврде епископа долазе у Константинопољ и бораве у њему;

24.п. забрањује да се манастири претварају у световна обитавалишта;

25.п. забрањује да епископске катедре остају упражњене више од три месеца;

26.п. наређује епископима да црквеном имовином управљају уз помоћ економа;

27.п. забрањује ормицу жена ради брака;

28.п. одређује круг судске и административне делатности Константинопољског патријарха и изједначује га са Римским папом;

29.п. забрањује спуштање епископа у чин презвитера;

30.п говори о египатским епископима.

 

Пети Васељенски сабор у Константинопољу из 553. године и Шести Васељенски сабор у Константинопољу из 680. године нису оставили правила иза себе, него је уместо тога 691. године сазван „Трулски“ сабор, који се понекад назива и „Пето-Шести“, који је надокнадио оно што је пропуштено и саставио укупно 102 правила. Од правила тога сабора нарочито су важна следећа:

Тридесет шесто правило, које поново говори о равноправности Константинопољске и Римске патријаршијске катедре и уопште указује на јерархијски поредак патријаршијских катедри; Осмо правило које наређује митрополиту да сваке године сазива сабор епископа; 23, 13 и 48 п регулишу питања везана за брак свештенослужи-теља; 33 п осуђује јерменски обичај да се у клир примају само лица која потичу из свештеничких породица; 64 и 70 п забрањују верном хришћанинуи и жени да јавно поуча-вају у храму за време богослужења; 80 п прети одлучењем ономе ко три недеље дана не дође у храм на богослужење; 54. п забрањује ступање у брак блиским сродницима; 53. П. озакоњује духовно српдство кумова на крштењу и таквима забрањује ступање у брак; 72. п. забрањује брак са јеретиком; 73. п. забрањује да се животворни Крст Господњи изображава на земљи како не би био гажен;75. п. захтева смерно појање у храмовима; 74. И 76. п. забрањују да се у храмовима и црквеним портама приређују гозбе и да ту постоје крчме или да се вршИ продаја; 77. п. забрањује не само свештенослужитељима и монасима, него и сваком врном хришћанину да се у јавним купатилима купа заједно са жемон; 83. п. забрањује давање причешћа телима умрлих; 86. п. наређује да се одлуче од Цркве они коју држе блуднице; 90. п. понавља забрану прекљањања колена у недељне дане ради слављења Васкрсења Христовог; 91. п. наређује да се одлуче од Цркве они који одстране плод из утробе; 100. п. подвргава одлучењу оне који шире порнографију;102. п. говори о епитимијама за оне који се кају.

Седми Васељенски сабор у Никеји из 787. године издао је 22 правила, од којих су најважнија :

3, које забрањује избор чиновника световне власти у свештенички чин; 4. и 5.  правило којима се забрањује симонија; 6. понавља захтев за сазивање сабора епископа најмање једном годишње и забрањује митрополитима да траже од епископа који долазе на сабор да им ишта дају; 10. понавља забрану клирицима да остављају своје парохије и заузимају светске дужности; 11. понавља захтев да у свакој цркви и манастиру постоји економ; 12. заповеда епископу и игуману да се старају о свим црквеним стварима и да њима располажу, али да ништа не смеју сами за себе да присвајају, под претњом прогона; 15, 16, 18, и 22. пр. свештенослужитељима и монасима забрањује користољубље, раскош и близак однос са лицима женског пола; 20. п. забрањује стварање „двојних манастира“ у којима би жене живеле заједно са мушкарцима, као и блиске односе монаха и монахиња; 21. забрањује монаху или монахињи да остављају свој манастир и одлазе у други без дозволе игумана.

Васељенски сабори су за вечна времена обавили огроман посао за целу Цркву Христову. И догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске одредбе које регулишу целокупно административно устројење Цркве и прописе за лични живот свештенослужитеља и верних хришћана треба да остају постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чувари- епископи, који због на својој хиротонији и дају страшну заклетву- свечано обећање: „обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила светих Отаца; све што су они примили, примам и ја; и све које су они одбацили, одбацујем и ја“.

Само по себи је јасно да догматска одређења вере уопште не могу да буду подвргнута никаквим изменама, док од канонских правила могу да буду измењена само она која су била издата с обзиром на неке спољашње околности ондашњег живота, и као таква немају никакав апсолутан значај. Све што проистиче из захтева верскоморалног учења Еванђеља и аскетског устројства живота хришћана из првих векова хришћанства никако не може да буде замењено. Оно што су установили Васељенски сабори, то је глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ђу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16).

Ето у чему је велики значај Васељенских сабора за нас, хришћане, ако нисмо изгубили осећање своје припадности Цркви- том мистично-благодатном Телу Христовом!.

РАЗВРСТАВАЊЕ ГРЕХОВА ПРЕМА ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ

1. ЗАПОВЕСТ: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене.

Имаш ли непрестано сећање на Бога и страх Божји у срцу?

Не колеба ли се вера твоја у Бога маловерјем, сумњом?

Не сумњаш ли у свете Догме Вере Православне?

Молиш ли се Богу да укрепи твоју веру?

Ниси ли очајавао у Божјем милосрђу?

Молиш ли се ти Богу сваког дана јутром и вечером? Да ли је усрдна твоја молитва?

Посећујеш ли увек, када је могуће, црквена богослужења? Не пропушташ ли их без важних узрока?

Волиш ли да читаш верско-моралне књиге, и читаш ли их? Ниси ли читао из грешне радозналости безбожне и јеретичке књиге?

Прилажеш ли добровољно, на позив цркве, за добротворне сврхе и за свети храм?

Ниси ли прибегавао гатању и ишао врачарама? Ниси ли учествовао на спиритистичким сеансама?

Не заборављаш ли о главном, о припремању за вечност и за одговор пред Богом, предајући се сујети, лености, задовољствима,немарности?

 

2. ЗАПОВЕСТ: Не прави себи идола или каква лика, немој им се клањати нити им служити.

Да ли је за тебе Бог на првом месту? Може бити да није Бог за тебе на првом месту, већ нешто друго, например: стицање новца прикупљање имовине, задовољство, разонода храна пиће, одело, украшавање, настојање да привучеш на себе пажњу, да играш главну улогу, да добијеш похвале, да проводиш време у расејаности, у читању бескорисних књига итд.?

Не одвлачи ли тебе од Бога привлачност телевизије, биоскопа, позоришта, картање?

Може бити, због бриге о себи, о својој породици заборављаш Бога и не угађаш Му и не испуњаваш захтеве Мајке-Цркве? Ако је тако, то значи, ти служиш своме "кумиру", своме идолу, он је у теби на првом месту, а не Бог.

Можда уметност, спорт, наука заузимају у теби прво место? Можда је нека страст (среброљубље,. телесна љубав и др.) завладала твојим срцем?

Не чиниш ли од себе самог "кумира" по гордости, по егоизму? Провери себе.

 

3. ЗАПОВЕСТ: Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.

Ниси ли се често клео говорећи: "Бога ми" у обичним, житејским разговорима; ниси ли употребљавао лакомислено, без побожности име Божије или, што је још горе, ниси ли окретао светињу на шалу? Или, не дај Боже, у наступу љутње, злобе, очајања, ниси ли дозвољавао себи дрско роптати на Бога или се бацати прљавим и одвратним псовкама на Бога и друге светиње?

Или давши неку клетву или заклетву, потом си је нарушио?

Ниси ли се предавао унинију, чамотињи?

Не бива ли, због расејаности, непажљива твоја молитва Богу?

 

4. ЗАПОВЕСТ: Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и свршавај све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.

Не нарушаваш ли светости недеље и великих празника, установљених од свете Цркве?

Не радиш ли у те дане због користи, добитка?

Уместо празничних богослужења не проводиш ли време у неком весељу, игранци, у позоришту, биоскопу или на било каквом скупу, где нема речи о Богу, где нема молитве, којом треба сретати празнични дан? Ниси ли сам сазивао на таква увесељавања и скупове, одвлачећи на тај начин људе од посећивања цркве?

Не долазиш ли у цркву с великим закашњењем, на средину или крај богослужења?

Посећујеш ли у васкрсне (недељне) и празничне дане болеснике? Помажеш ли сиротима, потребитима?

Не нарушаваш ли свете постове?

Не опијаш се алкохолним пићима?

 

5. ЗАПОВЕСТ: Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

Није ли било случајева непоштовања према родитељима, немарног односа према њиховим саветима, њиховој милости? Јеси ли се бринуо о њима у њиховој болести, старости?

Ако су ти умрли родитељи, молиш ли се често за упокојење њихових душа у цркви и у домаћој молитви?

Није ли било случајева да си се без поштовања односио према пастирима цркве?

Ниси ли их осуђивао? Ниси ли се срдио на њих, када су они напомињали о вечности, о припремању за њу, о спасењу душе, о гресима? Када они призивају на добровољно покоравање Цркви и њеним правилима?

Ниси ли увредио кога старијег од себе, а особито добротворе?

 

6. ЗАПОВЕСТ: Не убиј.

Ти никога ниси убио физички у правом и буквалном смислу, но, може бити, проузроковао си смрт било кога посредним начином: могао си помоћи сиромаху и болесном и ниси то учинио, гладног ниси нахранио, жедног ниси напојио, путника ниси примио, нагога ниси оденуо, болнога и који се налази у тамници ниси посетио (Мт. 25, 34 - 46).

Ниси ли ти учинио духовно убиство, то јест, ниси ли скренуо кога с доброг пута живота; ниси ли увукао кога у јерес или раскол црквени; ниси ли саблазнио кога на грех?

Ниси ли убио кога духовно изливом злобе и мржње према њему?

Опрашташ ли онима који су те увредили? Ниси ли с киме у завади? Не чуваш ли дуго у срцу злобу и увреду?

Окривљујеш ли у свему себе или само друге?

Ниси ли прибегавала недозвољеним операцијама (абортусима, или другим врстама побачаја), што је такође убиство, грех и жене и мужа?

 

7. ЗАПОВЕСТ: Не чини прељубе.

Ниси ли живео (-ла) с лицем другога пола, налазећи се с њим у телесним односима пре или без црквеног брака или задовољавајући се само грађанским браком? Ниси ли упоран у томе, уклањајући се од црквеног брака?

Не дозвољаваш ли себи лакомислено се односити са лицима другог пола?

Не оскврњујеш ли се, допуштајући себи да се предајеш нечастивим развратним мислима и жељама? читању нечистих (порнографских) књига, разгледању саблажњивих слика?

Сети се грешних песама, страстних игара, шала, говорења безобразних речи, нескромних погледа кинђурења пијанства и сличних грехова.

Схвати хришћанине, да до тог времена, док се ти не исповедиш за грехе незаконитог живљења а или се будеш задовољавао само грађанским браком, без црквеног, док ти не прекинеш тај грех раздвајањем или ступањем у црквени брак, ти уопште не смеш приступити к причешћу Светих Христових Тајни, а такође нећеш имати никаквог гласа у црквеним стварима, нити добити било какву другу црквену требу (црквено опело, рецимо).

Највише гине људи због нарушавања 7-ме заповести, зато што се људи стиде да исповедају своје грехе противне тој заповести, као што се то види из речи Анђела преподобној Теодори, кад је она пролазила ваздушна митарства (Види: Житије преподобног оца нашег Василија новог. Празнује се 26. марта). Кад је преподобна Теодора прошла 16, 17. и 18. митарство, Анђео је казао Теодори: "Ти си видела страшна, одвратна блудна митарства знај да ретко која душа прође их слободно, сав свет је погружен у зло саблазни и нечистоте, сви су људи сластољуби-ви. Већи део дошавши овде, гине: љути испитивачи блудних грехова, хватају душе блудника и низводе их у ад".

Буди храбар, хришћанине, и покај се док си жив, док још није касно.

 

8. ЗАПОВЕСТ: Не кради.

Ниси ли присвојио себи туђу имовину директним или индиректним путем? Обманом, разним лукавством, махинацијама? Можда, ниси испуњавао, како то треба, оно што си требао испуњавати за плату коју си добијао.

Ниси ли безмерно привезан за земаљска добра не желећи да их делиш са другима којима су потребна?

Не влада ли твојом душом тврдичлук?

Ниси ли примао крадено? Да ли си по савести управљао туђим добром, ако ти је било поверено?

 

9. ЗАПОВЕСТ: Не сведочи лажно на ближњега свога.

Ниси ли клеветао на ближњега свога? Ниси ли често осуђивао друге, злословио, вређао их, за стварне њихове пороке или само за претпостављање истих?

Не волиш ли да слушаш било о коме рђаве разговоре, а затим са радошћу разносиш бавећи се сваким сплеткама, разглабањем, празнословљем?

Не прибегаваш ли када лажи, неправди? Трудиш ли се да увек будеш правичан?

 

10. ЗАПОВЕСТ: Не пожели ништа што је туђе.

Не завидиш ли другима? Ако ти завидиш ономе, што је добро или драгоцено код других људи, знај да то осећање може довести тебе до неког тешког преступа на самом делу. Схвати, да је злобна завист књижевника и фарисеја приковала на Крст самог Сина Божјег, који је дошао на Земљу да спасе људе.

Завист увек доводи до злобе и мржње и бива способна да доведе до најбезумнијих поступака чак до убиства

Над свим тим гресима стоји гордост - почетак и родитељка свих греховних страсти. Гордост у овом или оном присутна је свима нама, у већем или мањем степену.

Гордост, сујета и себељубље највише нам и сметају да видимо своје грехе, да их признамо и исповедимо. Савремени људи неће да се кају за грехе своје управо зато, што они гордо и надмена сматрају себе увек и у свему првима или, у крајњем случају, желе да би их други сматрали за такве.

Прочитав, хришћанине, неколико пута овај подсетник грехова далеко још непотпун; провери себе, помоли се Господу Богу, да би ти открио грехе твоје душе и чистосрдачно их исповедај.

Не говори: "Ја ништа нарочито нисам згрешио (нисам убио, нисам украо, итд.), као и сви грешан сам, већих грехова немам", него почевши сећати се и бележити своје грехове против десет заповести, много ћеш их се сетити, а други пут још и више.

И тако, чистећи често своју савест на исповест, обавивши обавезно и предсмртну исповест, спашћеш се Божјом помоћи.

У време тешке болести, у твојој предсмртној исповести треба исповедити све грехе од младости и до последњих дана. Треба исповедати у предсмртној исповести све грехе, такође и оне који су већ раније били исповедани.

Да би покајник на примеру видео како од прилике треба да изгледа његова исповест да би била плодотворна и спасоносна навешћемо овде из истог молитвеника.