ПОУКЕ О КРШТЕЊУ - Св.Игњатије Бр.

- Онај ко животом према заповестима не чува дарове добијене светим Крштењем, губи стечено. 
«Неизрецива и страшна слава – каже свети Јован Златоуст – коју пружа Крштење, остаје у нама један или два дана; потом је гасимо наносећи на њу буру светских брига и заклањајући њене зраке густим облацима». Оживевши Крштењем за вечни живот, ми себе изнова умртвљујемо животом по телу, животом ради греха, ради земаљских наслада и добитака. 
Свети апостол Павле је рекао: Нисмо дужни телу, да по телу живимо. А који су по телу не могу угодити Богу, јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим. 8,12,8,6). Благодат крштења остаје без дејства, као светло сунце заклоњено црним облацима, као драгоцени златник закопан у земљу. Грех почиње да делује у нама свом снагом, па и јаче него пре примања Крштења, сходно томе у ком степену се предајемо греховности. Али духовно благо које нам је дато, не одузима се коначно од нас све до смрти, и ми покајањем опет можемо да га откријемо у свој његовој сили и слави. 
Људска природа је обновљена искупљењем. Богочовек ју је обновио Собом и у Себи. Обновљена од стране Господа, људска природа се посредством крштења, да тако кажемо, привија уз палу природу. Не уништавајући природу, крштење уништава њено пало стање; не чинећи природу другом, мења њено стање, присаједињујући људску природу природи Божијој (2. Пет. 1,4).
Крштење је уједно умртвљавање и оживотворење – уједно погребење и рађање. У купељ Крштења се погружава, у њој умире и бива погребена грехом повређена пала природа, а из купељи устаје обновљена природа; у купељ се погружава син старог Адама, а из купељи излази син Новог Адама. То је посведочио Господ Који је рекао: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,5-6). Из ових речи је очигледно да Дух Свети, који је у купељ Крштења примио телесног човека, онаквог каквим је он постао после пада, извлачи из купељи истог тог човека, али већ духовног, умртвивши у њему греховно телесно стање и родивши духовно.
На Крштењу човеку се прашта првородни грех, наслеђен од праотаца, и сопствени греси, учињени пре крштења. На Крштењу човеку се дарује духовна слобода: он више не трпи принуду греха, него по својој вољи може да бира добро или зло. На крштењу се сатана, који живи у сваком човеку пале природе, изгони из човека. Сваком крштеном човеку препушта се на вољу или да остане храм Божији и буде слободан од сатане, или да удаљи Бога из себе и изнова постане обитавалиште сатане. 
«Крштењем се нечисти дух истерује (из човека) и одлази међу безводне (некрштене) и безверне душе, али међу њима не налази покоја: јер покој за демона састоји се у томе да рђавим делима смућује крштене – пошто му некрштени од почетка припадају – те се он стога у крштенога враћа са седам (других) духова. Као што постоји седам дарова Духа Светога, тако постоји и седам лукавих злих духова. Кад се ђаво врати у крштенога и нађе га да је празан, то јест да услед лењости нема оно делање које се супротставља непријатељима, онда, ушавши у њега, чини зло које је горе него пре. 
Онај ко се очистио Крштењем, па се потом упрљао, нема наде у друго крштење, али има наду у претешко покајање» (блажени Теофилакт Охридски).
На крштењу сви људи постану једнаки, јер је наслеђе сваког човека исто: Христос.
...Чинећи добро које припада обновљеној природи, крштен човек развија у себи благодат Свесветог Духа добијену на Крштењу, која, иако је сама по себи непромењива, сија у човеку светлије у мери у којој он чини хришћанска добра дела, као што и сунчев зрак, који је сам по себи непромењив, сија светлије у мери у којој је небо слободније од облака.
Напротив, чињење зла после Крштења покреће и оживљава палу природу, па човек у већој или мањој мери губи духовну слободу: грех изнова добија насилну власт над човеком, ђаво изнова улази у човека, постајући његов господар и руководитељ. Онај ко је свемоћном десницом Божијом био избављен од мучног и тешког ропства, опет се сопственом вољом нашао у ланцима, у ропству, у тамници, у аду. Таквој несрећи човек бива подвргнут у већој или мањој мери, сходно гресима које себи дозвољава и навици на грешни живот коју је стекао. Грех који живи у човеку и врши насиље над њим назива се страшћу. Страст се не изражава увек очигледно: она може тајно да живи у човеку и да га погуби. 
Духовна слобода се у потпуности губи ако крштен човек себи дозволи да живи по разуму и вољи пале природе: јер крштени се одрекао своје природе и обавезао да у свим делима, речима, помислима и осећањима, пројављује само природу обновљену Богочовеком, то јест да живи једино по вољи и разуму Господа Исуса Христа, или другачије – по јеванђелским заповестима и учењу. Следовање својој палој природи, следовање њеном разуму и вољи, јесте делатно одбацивање Христа и обновљења које је Он даровао на Крштењу.
...Свети апостол Павле је рекао: Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3,27). То значи: они који су се крстили у Христа, у самом Крштењу примили су дар од Духа Светога Који је деловао на њих – живи осећај Христа, осећај Његових својстава. Али крштенима није одузета слобода да својом вољом бирају старо или ново, као што ни Адаму у рају није била одузета слобода да чува заповест Божију или да је наруши. Онима који су поверовали и крстили се апостол каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости. Да ходимо поштено као по дану: а не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тело не претварајте у похоте (Рим. 13,12-14). Имајући слободу избора, крштени се Духом Светим позива на одржавање јединства са Искупитељем, на одржавање обновљене природе у себи, на одржавање духовног стања, дарованог Светим Крштењем, на уздржање од угађања жељама тела, то јест на уклањање од следовања тежњама плотског, душевног мудровања.
Исто значење имају речи апостола: Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носисмо образ земљанога – јер сви се ми рађамо у првородном греху и са свим оним слабостима које је наша природа усвојила као последицу пада, а које су се показале у Адаму по његовом паду – тако ћемо носити и образ небескога, посредством Крштења које нам тај образ даје, као и брижљивог чувања јеванђелских заповести које тај образ у нама чувају целим, у његовом савршенству и пуноћи Божанског (1. Кор. 15,47-49). Носити образ Небеског Човека, облачити се у Господа Исуса Христа, свагда носити на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4,10) – то не значи ништа друго до непрекидно умртвљивати телесно стање у себи, кроз постојано држање јеванђелских заповести. Тако се у Богочовека обукао и пребивао у Њему свети апостол Павле; зато је за себе могао смело да каже: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20). Исто он захтева и од свих верних: Или не познајете себе – каже он – да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13,5). Оправдан захтев и оправдана оптужба! Светим крштењем се у сваком крштеном човеку одсеца његова пала природа, а привија му се природа коју је обновио Богочовек. Због тога се крштење у Светом Писму назива бањом новога рођења (Тит. 3,5), а живот после крштења новим животом (црсл. пакибитије). Сваки крштен човек обавезан је да покаже и развије у себи обновљену природу: то и јесте – показати Господа Исуса Христа у себи живог и делатног. Хришћанин који то не учини – у нечему није ваљан. 
Уочи примања светог Крштења неопходна је брижљива припрема. Брижљива припрема је неопходан услов да би велика Света Тајна обилно донела свој плод и послужила на спасење, а не на још већу осуду. Ово говорим ради објашњења тајне, а односи се нарочито на оне који јој не приступају у детињем узрасту, у коме, због прилика нашег времена, готово сви примамо крштење.
Припрема за свето крштење је истинско покајање. Истинско покајање је неопходан услов да би свето Крштење било примљено на достојан начин, на спасење душе. Такво покајање састоји се у признавању својих грехова, у жаљењу због њих, у њиховом исповедању и напуштању греховног живота. Другим речима: покајање је свест о паду, свест о неопходности Искупитеља; покајање је осуда своје пале природе и одрицање од ње ради обновљене природе. Неопходно је да наш сасуд – сасудом називам људски ум, срце и тело у односу на Божанску благодат – претходно буде очишћен за примање и чување Духовног Дара који предаје свето Крштење. Неопходно је не само да тај сасуд буде очишћен, него и пажљиво прегледан; неопходно је да оштећења која на њему постоје, нарочито пукотине, буду пажљиво поправљена; ако оштећења остану, онда се жива вода (Јн. 7,38), која се светим Крштењем улива у сасуд, неће задржати у њему: на његову највећу несрећу, исцуриће из њега. Пукотинама називам греховне навике. Неопходно је да наш Јерусалим са свих страна као зидинама буде ограђен добрим владањем и обичајима. Само тада ћемо моћи да у купељи Крштења принесемо на жртву нашу палу природу, а да обновљена природа, коју нам пружа свето Крштење, постане олтар погодан за приношење жртава и паљеница угодних Богу (Пс. 50,20-21).
Без такве припреме каква корист може бити од Крштења? Каква корист може бити од Крштења када ми, примајући га у одраслом узрасту, уопште не схватамо значај ове Свете Тајне? Каква корист може бити од крштење када ми, примајући га у детињству, касније остајемо у потпуном незнању о ономе што смо примили? Међутим, примили смо непроцењиви Дар, примили смо на себе страшну обавезу; одговорност по тој обавези је једнако неизмерна и бесконачна као и сам Дар. Каква корист може бити од Крштења када не схватамо свој пад, када чак и не признајемо да се наша природа налази у најжалоснијем палом стању? Каква корист, кад добро наше пале природе сматрамо за најфиније и највредније добро? Када упорно тежимо да чинимо то добро, не примећујући како оно у нама само храни и подиже наше самољубље, како нас само све више удаљава од Бога, како само појачава и утврђује наш пад и отпадање? Каква корист може бити од крштења, када чак ни смртне грехе не сматрамо за грехе, на пример прељубу у свим њеним варијантама, које називамо сладостима живота? Каква корист, када не знамо да је наша природа обновљена Крштењем и када потпуно занемарујемо делање по законима обновљене природе, окружујући то делање хулом и подсмесима? 
- На савременим пастирима лежи свештена и непромењива обавеза да пружају тачно и детаљно знање о светом Крштењу онима који су ту Свету Тајну примили у детињству и стога о њој немају никакву опитну спознају. Добили су дар: неминовна је одговорност за његову употребу. Благовремена припрема за давање одговора крајње је неопходна! Немарно и невешто владање тим Даром повлачи за собом најжалосније последице. Ономе ко Дар не употребљава по жељи и заповести Дародавца, ко не развије у себи благодат Крштења деловањем по јеванђелским заповестима, него таланат који му је поверен сакрије у земљу – то јест закопа и сахрани благодат Крштења, уништи у себи свако њено дејство, и потпуно се преда земаљским бригама и насладама – њему се, дакле, на суду Христовом благодат Крштења одузима. Онај ко недостојно поседује благодат, бациће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 25,30)...
Крштење је – непоновљива Света Тајна. «Исповедам једно крштење за опроштење грехова» - објављује православни Символ Вере. Као што рођење за живот (битије) може да се догоди једном, тако и рођење за нови живот (пакибитије) – Крштење – може да се саврши само једном. Као што се различите болести које човека могу да задесе након рођења – а које нападају, потресају и разарају сам његов живот – лече различитим лековима, који ослонац налазе у животној сили предатој заједно са животом, тако се и различита сагрешења, почињена након Крштења, лече покајањем, чија делотворност почива на благодати Духа Светога која је у човека засађена светим Крштењем, а састоји се у развијању те благодати, прекривене и пригушене сагрешењима.

ДУХОВНИ САВЕТИ

О читању духовних књига које одговарају нашем стању

Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да би сте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. А већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима. Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцеливо, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се „вино ново“‘, то јест узвишене врлине и подвизи, „уливају у мехове нове“, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, а у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити„.

И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, најкорисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.

Замке вражје. Пут живота

Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ спасења човечијег труди се да измами мисао нашу из пристаништа истине различитим сенкама истине. Он зна моћ те замке. Та замка изгледа ништавна неискусном погледу, ум се прилепљује за њу радозналошћу, високопарним, светим називом којим је обично прикривена провалија…

Тако лаковерни славуј, изузетно љубопитљива птичица, бива примамљиван храном разбацаном под мрежом и свагда запада у тешку невољу. Погубна мисао је лажна: она уводи душу у помрачење, самообману, чини је сужњем господара овога света. „Истина ће вас ослободити„, рекао је Спаситељ, а очигледно је да нас лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога века и света. Желим да будете слободни, да вид душе Ваше буд чист и непомрачен, да разум Ваш буде прожет светлошћу истине и да излива светлост благодатни на сав живот Ваш, на сва дела Ваша. „Ако око твоје буде здраво, – рекао је Господ, – све ће тело твоје светло бити„. Треба чувати ум, настојати да он непрестано пребива у истини. Желим Вам то најискреније од срца. Желим Вам то од срца које болно страда. Оно болно страда зато што сада ретки, веома ретки остају верни истини, то су они који су погнули ум и срце благом његовом јарму и бремену лаком, који су се потчинили, са свом простотом и покорношћу, Христу и Светој Његовој Цркви. „Спасавајте се„, говори свети апостол Петар, „од овога поквареног рода„. Клоните се пута широког, по коме скоро сви корачају. Изаберите за себе невоље, које Вам шаље Промисао Божји, заволите тескобе, по којима је премудри Промисао, Промисао Божји који Вас спасава, прокрчио стазу за земаљско Ваше странствовање. А невоље и тескобе Ваше и стазу трновиту живота земаљског учините себи пријатним, сладосним. На који начин то учинити? Предајући се вољи Божјој, славословећи Промисао Божји, увиђајући ту вољу и тај Промисао у свему што се догоди са Вама, благодарећи Богу за све што Вам се деси и жалосно, и радосно. Време је да се започне живљење истински хришћанско, скопчано са распињањем свих осећања, жеља и мисли на крсту заповести и учења Христових. Ускоро, док удариш дланом о длан прохујаће земаљски живот, већ је спремна за сваког човека вечна плата његова за кратковремени живот његов, за дела његова, за начин мишљења његов, за осећања његова.

Невоље су од Господа ради нашег исправљања

Човек је као трава, и треба ли много да буде покошен? Један тренутак може сасвим да скрха његово здравље и обори тело или у гроб, или на одар мучне и дуготрајне болести. Јеванђеље нас учи да нас никаква невоља не може снаћи без воље Божје, учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нам долазе на Његов миг. Са болесничког одра приносите благодарење Богу, као што га је приносио са хрпе смећа смрдљивим крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава љутина болести. Благодарењем се болеснику пружа духовна утеха. Упућено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Озарен изненада светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божји, неуморно бдијући над свом над свиме што је створено. Такво сазерцање доводи до духовног усхићења: душа почиње обилно да благодари, да славослови Бога, почиње да велича Његов Свети Промисао, да предаје себе Његовој светој вољи. Одар болести често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада, а одар болести орошава се сузама покајања и сузама радости у Богу. За време болести испрва ваља себе принудити на благодарење Богу, а када душа окуси сладост и спокој који јој је пружен благодарењем, сама хита у њега, као у пристаниште. Хита она тамо, бежећи од тешких валова роптања, малодушности, туге.

„Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије„. Кога Господ заволи, томе шаље невоље, а оне умртвљују срце изабраника Божјег за овај свет, навикавају га да се свија уз Бога. У свим невољама, а између осталих и у болести, следећа средства исцељења доносе душевну корист и олакшање: преданост вољи Божјој, благодарење Богу, прекоревање себе и сматрање себе дастојним наказања (поучне казне) Божјег, сећање да су сви свети испунили пут земаљског живота непрестаним и љутим страдањима, да су жалости чаша Христова. Онај ко се није причестио том чашом није способан да наследи вечно блаженство

Кратак је човечији живот. Једино корисно занимање на земљи јесте познање Христа

У осами наилазе чудне мисли. „Ухо безмолвника чује“, рекао је један свети пустиножитељ. И у мојој ништавној усамљености наилазе ми мисли, које снажно делују на ум својом живом истином.. Недавно сам размишљао о краткоћи земаљског живота човековог. Изненада живот ми се учинио већ тако кратким, да ми се остало време мог земаљског живота учинило као већ прошло. Још ћу живети и шта ћу угледати на земљи? Ништа: исте оне врлине и исте оне страсти које су се до сада јављале преда мном у разноликим костимима и чиновима, појављиваће се и убудуће. Тако исто врлина ће се тихо пробијати између људи, непримећивана, прогањана од њих. Тако исто порок ће се прикривати безбројним маскама, обмањиваће људе и господарити међу њима. Двогодишњи живот и столетни живот подједнако су мали, ништавни пред вечношћу. Обично се људима само будуће време чини као дуготрајно, а прошло им изгледа тако кратко, магновено, као сан минуле ноћи. Усамљеност, заједно са пажњом унутар себе, чини и будуће време краткотрајним. Краткотрајна прошлост, краткотрајна будућност. Па шта је земаљски живот? Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља погледати у страну. Овај пут ваља савршавати умом и срцем, не бројем дана и година. Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека. За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих Отаца, за то су молитве. Сви хришћани су дужни да тако живе, мада тако живе крајње ретки. Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем. Кад видите у себи недостатке, не треба да клонете духом. Напротив, треба да се трудите у смирењу. Прекрасно је рекао преподобни Исаија Отшелник: „Слава Светих слична је блистању звезда, од којих једна светли веома јарко, друга слабије, трећа једва приметно, али све те звезде су на једном небу“.

Колико нараштаја се сменило на лицу земље, а они као да никада нису ни били на њој. Нису ли се недавно чула међу нама гласовита имена? А сада су она заборављена. Није ли недавно наш нараштај ступио на поприште грађанског живота, а сада већ ступа на то поприште ново поколење и потискује нас из широког поља делатности у скромно ћоше, као оне који су остарели и одслужили своје. Нараштаји човечији на земљи као да су лишће на дрвету сада једно, ускоро друго; сатире их и врућина и мраз, и само време, разноси их ветар, бивају згажени од путника.

Гледам из осаме своје на бучни и метежни свет, говорим сам себи и пријатељима својим: једно (једино) занимање може се сматрати занимањем истински корисном за време краткотрајног земаљског живота, све док се наш дрворед подмлађује листањем познање Христа, Који је и давалац вечног блаженог живота и пут ка том животу.

О ЧИТАЊУ ЈЕВАНЂЕЉА

 ( аскетски огледи )

Приликом читања Јеванђеља не тражи насладу, не тражи усхићење, не тражи блиставе мисли; тражи да сагледаш непогрешиву свету Истину.

Немој се задовољавати само бесплодним читањем Јеванђеља, труди се да испуниш његове заповести, исчитавај га делима. То је – књига живота, и потребно је читати је животом.

Немој да мислиш да без разлога најсветија међу књигама, Четворојеванђеље, почиње Јеванђељем по Матеју, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј више поучава како испуњавати вољу Божију, и његова упутства више приличе онима који започињу пут Божији; Јован излаже начин сједињења Бога са човеком, који је обновљен заповестима, што је доступно само онима који су напредовали на путу Божијем.

Када ради читања отвараш књигу – свето Јеванђеље, сети се да ће она одлучити твоју вечну судбину. Према њој ће нам бити суђено, и гледано на то, какви смо били овде у односу на њу, добићемо удео или вечног блаженства или вечне казне…

Бог је открио Своју вољу ништавној трунчици прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља – у твојим је рукама. Ти можеш и примити и одбацити вољу твог Саздатеља и Спаситеља, гледајући по томе како теби одговара. Твој вечни живот и вечна смрт је у твојим рукама: дакле, расуди колико је потребно да будеш опрезан, разуман. Не играј се својом вечном судбином!

Скрушеног духа се моли Господу, како би ти Он отворио очи да видиш чуда која су сакривена у Његовом закону (Пс 119,18), а то је – Јеванђеље. Оци се отварају, и увиђа се необично исцељење душе од греха, које се извршава речју Божијом. Исцељење телесних слабости било је само доказ исцељења душе, доказ за телесне људе, за умове заслепљене чулношћу.

Читај Јеванђеље са крајњим страхопоштовањем и пажњом. У њему ништа не сматрај за неважно, за недостојно разматрања. Свако његово словце испуста светлост живота. Занемаривање живота је смрт.

Читајући о раслабљенима, слепима, хромима, поседнутима, које је Господ исцелио, помишљај да је твоја душа, која носи различите ожиљке од грехова и налази се у заробљеништву демона, слична тим болесницима. Научи се из Јеванђеља вери да ће Господ, који је исцелио њих, исцелити и тебе, ако га будеш ревносно молио за своје исцељење.

Стичи такво расположење душе, како би се оспособио за примање исцељења. Способни да га приме су они који су спознали своју греховност и одлучили да је напусте. Гордељивом праведнику, то јест, грешнику, који не види своју греховност, није потребан, бескористан је Спаситељ.

Виђење грехова, виђење тог пада у ком се налази сав род људски, посебан је дар Божији. Измоли за себе тај дар, и биће ти разумљивија књига небеског Лекара – Јеванђеље.

Потруди се да Јеванђеље буде усвојено твојим умом и срцем, да твој ум, такорећи, плива у њему, живи у њему: тада ће и твоје делање, у складу са тим, постати јеванђелско. То је могуће достићи само читањем у страхопоштовању, изучавањем Јеванђеља.

Преподобни Пахомије Велики, један од најзнаменитијих древних отаца, знао је напамет свето Јеванђеље, и задавао је својим ученицима, по откривењу Божијем, као неизоставну обавезу да га науче. Тако их је Јеванђеље свуда пратило, непрестано их је руководило.

И због чега сада хришћански васпитач не би украсио памћење невиног детенцета Јеванђељем, уместо да га загађује изучавањем Езопових басни и других ништавности?

Каква је радост, какво је богатство стећи Јеванђеље у памћењу! Немогуће је предвидети преокрете и невоље који се могу догодити у току земаљског живота. Јеванђеље које је део памћења може читати слеп, затвореника прати у тамницу, разговара са земљорадником на њиви, коју ће он затим натопити, упућује судију у време самог суђења, руководи купца на тржници, увесељава болесног у време мучне несанице и тешке усамљености.

Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог писма. Писмо које је изречено преко светих пророка и апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пт 1,21). Како онда није безумно тумачити га произвољно?

Свети Дух, који је преко пророка и апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко светих отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!

Ко произвољно објашњава Јеванђеље и Свето писмо: тај самим тим одбацује његово тумачење од светих отаца, Духом Светим. Ко одбацује тумачење Светог писма Светим Духом: тај, без сваке сумње, одбацује и само Свето писмо.

И тако реч Божија, реч спасења, за њене дрске тумаче постаје задах смрти, мач са две оштрице, којим они кољу сами себе на вечну погибао (2 Пт 3, 16; 2 Кор 2,15-16). Њиме су се убили на вечност Арије, Несторије, Евтихије и други јеретици, који су произвољним и дрским тумачењем Писма упали у богохулство.

На кога ћу погледати? На невољнога и на онога које скрушеног духа и ко дрхће од моје ријечи (Ис 66,2), говори Господ. Такав буди у односу на Јеванђеље и Господа, који је присутан у њему.

Напусти греховни живот, напусти земаљске привезаности и насладе, одрекни се своје душе, и тада ће Јеванђеље постати доступно и разумљиво за тебе.

Ко мрзи живот свој на овоме свијету, рекао је Господ души за коју је, после пада, грехољубље постало као да је природно као да је живот – сачуваће га за живот вечни (Јн 12,25). За онога ко не воли своју душу, за оног ко се не одлучује на самоодрицање, Јеванђеље је затворено: он чита слова, али реч живота, као Дух, за њега остаје под непровидном завесом.

Када је Господ био на земљи у пресветом телу – многи су га видели, и уједно нису видели. Каква је корист када човек гледа телесним очима, које су му заједничке са животињама, а очима душе не види ништа – умом и срцем? И данас многи свакодневно читају Јеванђеље, а никад га нису читали, и уопште га не познају.

Јеванђеље, рекао је неки преподобни пустињак, чита се чистим умом; а схвата се по мери испуњавања његових заповести на самом делу. Али тачно и потпуно откривање Јеванђеља не може се стећи сопственим напорима: то је дар Христов.

Дух Свети, који се усели у Свог верног и истинског слугу, чини га и савршеним читаоцем и истинским испунитељем Јеванђеља.

Јеванђеље је приказ особина новог човека, који је Господ са неба (1 Кор 15,47). Тај нови човек је – Бог по природи. Свој свети нараштај људи, који верују у Њега и преображавају се према Њему, Он чини боговима по благодати.

Ви који се ваљате у смрдљивом и грозном блату грехова, пронађите насладу у Њему! Подигните ваше главе, погледајте на чисто небо: тамо је ваше место! Бог вам даје достојанство богова; а ви, одбацујући то достојанство, бирате себи друго: достојанство животиња – и најнечистијих. Освестите се! Оставите смрдљиво блато; очистите се исповедањем грехова; умијте се сузама покајања; украсите се сузама умиљења; подигните се са земље, узиђите на небо: тамо ће вас узвести Јеванђеље. Док светлост имате – Јеванђеље, у ком је сакривен Христос – верујте у светлост, да будете синови светлости – Христа (Јн 12,36).

ВОЉА БОЖИЈА

Циљ живота састоји се у изучавању воље Божије, у њеном прихватању и у покорности овој вољи

 

Суштина живота састоји се у томе да исцелимо своју искварену вољу, да је сјединимо с вољом Божијом и да се освештамо тим сједињењем. Наша воља, у стању пада, противна је вољи Божијој: услед свог слепила и будући у стању непријатељства према Богу, она се непрестано труди да се супротстави вољи Божијој. Када сви њени напори остану узалудни, она човека доводи до раздражљивости, негодовања, пометње, огорчености, чамотиње, роптања, хуле и очајања. У одрицању од своје воље ради наслеђивања воље Божије, садржи се одрицање од самога себе, које је заповедио Спаситељ и које представља неопходан услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без удовољавања овом услову немогуће спасење, а утолико пре је немогуће хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој, рекао је пророк (Пс 29,6)…

Да би се извршавала воља Божија, потребно је да се она познаје. Одбацивање сопствене повређене воље и њено исцелење вољом Божијом могуће је искључиво уз то познање. Воља Божија је божанствена тајна. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега, каже Апостол (1 Кор 2,11). Према томе, људско задобијање познања воље Божије може се извршити само посредством божанственог откровења. Научи ме творити вољу Твоју, молио се надахнути Давид (Пс 142,10). Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога (Пс 118,18). Не скриј од мене заповести Твоје (Пс 118,19). Воља Божија откривена је људима у закону Божијем, а њега нам је превасходно и са особитом тачношћу и исцрпношћу објавио оваплоћени Син Божији. Будући да превазилази поимање, она се прихвата вером. Сишао сам с небеса не да творим вољу Своју, него вољу Оца, који Ме посла…, да све што Ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан. А ово је воља Оца који Ме посла, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има живот вјечни; и Ја ћу гa васкрснути у последњи дан, рекао је Спаситељ (Јн 6,38-40). Ја не говорих Сам од Себе, него Отац Мој који Ме посла, Он Ми даде заповијест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповијест Његова живот вјечни… (Јн 12,49-50). Изучавање воље Божије је труд преиспуњен радошћу, преиспуњен духовном утехом и, истовремено, труд који је повезан с великим патњама, недаћама, искушењима, са самоодрицањем, умртвљавањем пале природе, са спасоносним ‘губитком’ душе. Он је повезан са распећем старог човека (в.Гал 5,24,и Кол 3,9-10). Он захтева да се одбаци, погази и поништи телесно мудровање: Преображавајте се обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија, каже Апостол (Рим 12,2). Син Божији је с толиком одређеношћу открио људима вољу Божију и то откривање воље Божије спојио са таквим суштинским последицама, да Га Свето Писмо именује као Онога, Који исповеда Бога (в. Јн 1,18), као Онога, који ју је открио у оној пуноти коју човечанство може да прими, и то не да је прими само по себи него преизобилним дејствовањем божанствене благодати. Такво значење имају и речи Господње: Објавих име Твоје људима… (Јн 17,6), Ја им објавих име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима (Јн 17,26). Објављивање имена Онога, Који је изнад сваког имена значи савршено познање Онога, Који је изнад сваког познања. Највише познање, до којег долази услед човековог освештавања божанственом вољом, уводи у божанствену љубав, у сједињење човека са Богом.

Неке од јеванђелских заповести поучавају нас да дејствујемо богоугодно, а неке да се богоугодно понашамо приликом туђег дејствовања на нас. Учење овог другог теже је од првог; међутим, и ово прво прихвата се на задовољавајући начин када душа изучи и усвоји друго. Потребно је уверити себе да Бог управља судбином света и судбином сваког човека. Животна искуства неће оклевати да потврде и утврде ово јеванђелско учење. Последица прихватања тог учења са вером јесте смирена покорност Богу, повлачење пометње, душевни мир, сила одважности. Онај, ко на тај начин прихвати јеванђелско учење, узеће штит вјере, о који ће моћи погасити све огњене стријеле нечастивог (Еф 6,16). За разлику од догматске, Свети Оци такву веру називају делатном. Она се у човеку појављује услед извршавања јеванђелских заповести, нараста по мери њиховог извршавања а вене и нестаје по мери њиховог запостављања. Након осењивања благодаћу, она се у своје време преображава у живу веру и испуњава хришћанина духовном силом којом светитељи Божији побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске (Јев11,33-34). Неопходно је страхопоштовање пред, за нас непојмљивим, промишљањима и допуштењима Божијим, како појединачним тако и заједничким, како у грађанским, тако и у моралним и духовним. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега јер се Он стара за вас, саветује Св. Апостол Петар (l Пт 5,6-7). Понижавати се треба на основу оног превасходног обрасца какав нам је Свето Писмо показало у молитви тројице светих младића, који су због верности свом Богу у Вавилону били изложени тешком искушењу а сва допуштења Божија прихватили као последице праведног суда Божијег (в.Дан 3). Потребно је да дођу саблазни, рекао је Господ (Мт 18,7). Предсказујући страшне несреће које ће се догодити онима који верују у Њега и читавом човечанству, Он је рекао: Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде(Мт 24,6). Ако је тако, ми онда немамо ни права ни могућности да кажемо или помислимо нешто противно одлуци коју је изговорио свеблаги, премудри и свемогући Бог. Предаваће вас и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И cвu ће вас омрзнути због имена Mojeгa (Лк 21,16-17). Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси… У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет (Јн 16,2,33). Приказавши и предсказавши положај истинских хришћана у време њиховог земаљског живота, положај који им је назначио Бог, Господ је додао: Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк 21,18). Tо значи: Бог ће будно промишљати о вама, Он ће будно бдети над вама и држати вас у Својој свемоћној десници. И зато, ма каква жалост да вам се деси, неће се десити другачије него по Његовом допуштењу, по Његовој свесветој вољи, а ради вашег спасења. Поучавање ученика у погледу искушења земаљског живота која им се морају десити Господ је завршио одлучном и одређеном заповешћу: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21,19). Пред владарима света признајте и исповедите Бога: са страхопоштовањем и самоодрицањем покорите се и предајте вољи Његовој: из те свести, из те покорности, у вашим душама ће изнићи свето трпљење. Оно ће се души открити оним миром, који ће оно донети у душу. У устима ће замрети свака реч противна промишљањима Божијим, занемеће свака мисао пред величином воље Његове, као што је о себи и својим сатрудницима рекао Свети Јеванђелиста Лука: Умирисмо се рекавши: Воља Господња нека буде (Дап 21,14). Требало би рећи да свака помисао, која се јави као противуречење и противљење промишљањима Божијим, потиче од сатане и представља његов пород. Таква помисао се, као богопротивна, мора одбацити приликом самог њеног јављања. Пример за то дао нам је Сам Господ. Када је казивао ученицима о страдањима која Му предстоје и о насилној смрти, Апостол Петар, подстакнут самилошћу и по особинама старог човека, поче гa одвраћати, говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити Теби. Господ је Петру одговорио разобличујући почетак мисли коју је изразио: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт 16,22-23). Зашто се наш дух буни против промишљања и допуштења Господњих? Зато што Бога не поштујемо као Бога; што се Богу нисмо потчинили као Богу; зато што пред Богом нисмо себи дали место које заслужујемо; због наше гордости, због нашег слепила; зато што нисмо уништили и одбацили своју палу, повређену и изопачену вољу. Тада се нећу постидети, када пазим на cвe заповести Tвoje. Исповедићу Ти се, Господе, у правости срца, када научим судове правде Teoje (Пс 118,67). Ти си Бог Спас мој, и Тебе потрпех васцели дан (Пс 24,5), подносећи храбро и током читавог мог овоземаљског живота све недаће које је Теби угодно да их допустиш ради мог спасења. Дар духовног расуђивања, који Бог шаље искључиво монасима што корачају путем смирења и смиреноумља, Св. Јован Лествичник одређује на следећи начин: „Сматра се да је расуђивање тачно схватање божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана.

МИЛОСРЂЕ

  

Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ.Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.

Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни.

У свету ћете имати жалости,али не бој те се, Ја победих свет. (Јн. 16,33) ... "У свету ћете имати жалости, предсказао је Спаситељ ученицима Својим, али не бојте се, јер ја победих свет. И ево, ово предсказање Спаситељево се остварује на Његовим следбеницима и дан данас. Али невоље, које су задесиле мало Христово стадо током времена, врло су различите. - Испрва је било отворено гоњење хришћана: свих дванаест апостола Христових, са изузетком Јована Богослова, окончали су земаљско странствовање насилном смрћу. - Затим се отворено гоњење претворило у истанчаније, не за сваког приметно, али сасвим јасно умовима очишћеним; гонитељи су почели да захтевају од хришћана - не одрицање од Христа, него - прихватање јереси, погубне за душу као и одрицање од Христа, то јест, да исповедају не отворено безверје, него зловерје. - Даље прогањање постало је још истанчаније: веровање у Христа је препуштено слободној вољи, али је одбачено живљење по заповестима Христовим. Прихваћен је начин живота супротан њима, услед чега вера никако не може прећи из почетне у делатну, тим мање у живу, односно духовну. Вера без дела вере, односно без испуњења заповести Христових, мртва је. Сама уводна знања о њој остају за човека крајње нејасна и замршена, ако му нису разјашњена (у њему и њему) делањем, надасве Духом Светим. У овом стању збуњености и неразумевања видимо сада многе који себе сматрају хришћанима, па чак и учитељима Цркве Христове. Један од њих не верује у чуда Христова, изнета у Јеванђељу; други верује у један део учења Христовог али други део одбацује; један не верује у постојање демона; а други опет, не умејући да разликује дела вере од дела природе, мисли да ће се сви спасти због својих добрих дела, и т.д. и т.д. Због тога се веома ретко може чути истинита реч Божија, мада се често може чути лажна.

ПОДВИЖНИЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

 

Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажне смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)
Окренимо се призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.

„У последња времена, они који заиста буду служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).

Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност.

Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.

Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст.Ово последње се непрестано догађа.

Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.

„Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје“ – говорио је Свети Тихон Задонски, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.

Не подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истерује га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима.

Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге – и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег.

Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну (Исусову) молитву.

О РЕВНОСТИ ДУХОВНОЈ И ТЕЛЕСНОЈ

 
Треба се добро пазити телесне ревности, која споља делује благочестива, а у ствари је - неразумна и штетна за душу. Светски људи и многи монаси, по своме незнању, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени источници умишљеност и гордост. Ову ревност они величају као ревност по вери, по побожности, по цркви, по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличавању због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног реда и поретка. Обманути лажним схватањем ревности, неблагоразумни ревнитељи, предајући јој се, мисле да подражавају Свете Оце и свете мученике, заборављајући за себе да нису свети него грешни. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, разобличавали су их по заповести Божијој и по својој обавези, на подстицај Духа Светога, а не на подстицај својих страсти и демона. Ко се пак одлучи да самовољно разобличује брата или да му приговори, тај јасно показује и доказује да себе сматра благоразумнијим и бољим од онога кога разобличава, да делује покретан страшћу и обманут демонским помислима. Треба имати на уму Спаситељеву заповест: А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемеру, извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети да извадиш трун из ока брата свога (Мт. 7,3-5). Шта је то брвно? То је телесно мудровање, дебело као брвно, које у потпуности одузима способност и исправност моћи вида коју је Саздатељ даровао уму и срцу. Човек, вођен плотским мудровањем, никако не може правилно да суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих. Он о себи и другима суди онако како сам себи делује и како му се ближњи чине споља, по његовом телесном мудровању - погрешно, зато га је Реч Божија сасвим тачно назвала лицемером.

По исцелењу себе Речју Божијом и Духом Божијим, хришћанин добија правилан поглед на своје душевно стање и душевно стање ближњих. Телесно мудровање, поражавајући величином греха ближњега, увек доноси немир, а неретко и погубљује, и никада не доноси и не може да донесе корист, јер нема никакво дејство на грех. Напротив, духовно мудровање делује искључиво на душевну повреду ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Треба приметити да по задобијању духовног разума недостаци и погрешке ближњег почињу да се чине сасвим неважним, јер су искупљене од стране Спаситеља и лако излечиве покајањем - а то су исте оне погрешке и недостаци који су се телесном разуму чинили бескрајно великим и значајним. Очигледно, њима је управо телесно мудровање, будући само као брвно, придавало тако огроман значај.

Телесно мудровање у ближњем види такве грехе којих у њему уопште нема: из тог разлога су они који би се повели том неразумном ревношћу често падали у клевету ближњег и постајали оруђе и игралиште палих духова. Преподобни Пимен Велики је причао да је неки монах, заведен ревношћу, био подвргнут следећем искушењу: видео је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио против помисли која га је терала да заустави грешнике, да би их коначно, побеђен, гурнуо ногом и рекао: "Престаните!" Тада се испоставило да су у питању два снопа.

Ако хоћеш да будеш верни и ревносни син Православне Цркве, онда то треба да постигнеш испуњавањем јеванђелских заповести у односу на ближњег. Не усуђуј се да га јавно разобличаваш! Не усуђуј се да га учиш! Не усуђуј се да га осуђујеш и прекореваш! Јер то је дело не вере, него неразумне ревности, умишљености и гордости. Пимена Великог су упитали "Шта је то вера?" Велики је одговорио: "Вера се састоји у томе да се пребива у смирењу и чини милост", то јест смиравати се пред ближњима и праштати им све увреде, сва њихова сагрешења. Пошто неразумни ревнитељи као основни разлог своје ревности истичу веру, нека знају да истинска вера, а сходно томе и истинска ревност, треба да се изражавају у смирењу пред ближњима и у милости према њима. Оставимо суд над људима и разобличавање људи онима који имају обавезу да суде својој браћи и управљају њима.

"Онај ко има лажну ревност - рекао је свети Исак Сиријски - пати од тешке болести. О човече, који мислиш да показујеш ревност против туђих недостатака, знај да си се одрекао здравља сопствене душе. Ако пак желиш да лечиш немоћне, знај да је болесницима потребније да их обилазе него да их жестоко разобличују. Тако другима нећеш помоћи, а сам ћеш себе подвргнути тешкој и мучној болести. Ова ревност код људи не сматра се за једно од обележја премудрости, него се убраја у болести душе, као показатељ недостатка духовног разума, као показатељ крајњег незнања. Почетак прему-дрости Божије су - смиреност и кротост, својствени великој и јакој души, и озбиљном начину размишљања, који носе људске слабости. Дужни смо пак ми јаки - каже Свето Писмо - слабости слабих носити, и не себи угађати (Рим. 15,1), и: ако и упадне човек у какво стрешење, исправљајте таквог духом кротости (Гал. 6,1). Мир и трпљење апостол убраја међу плодове Духа Светога."

У другој беседи преподобни Исак вели: "Не замрзи грешника, јер смо сви грешни. Ако се Бога ради подвизаваш против њега (грешника), онда пролиј сузе за њега. Зашто га мрзиш? Замрзи његов грех, а за њега се помоли, и тако ћеш постати налик Христу, Који није негодовао против грешника, него се молио за њих. Зар не видиш, Он је плакао и за Јерусалимом? Ми често служимо за подсмех ђаволима. Зашто мрзимо онога коме се ђаво подсмева као и нама? Зашто, човече, мрзиш грешника? Зато што није тако праведан као ти? Где је твоја правда, кад немаш љубави?! Зашто ниси заплакао због њега, него га гониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, гневе се (стога) на њих, поступајући тако по незнању". 5. 275-278

Када те због твог труда у врту заповести Бог удостоји да у души осетиш Божанску ревност, онда ћеш јасно увидети да те та ревност подстиче на ћутање и смирење пред ближњима, на љубав према њима, на миловање ближњих, на саосећање са њима.