ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СВ. ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ 1937.

Шаље свој очински благослов и поздрав свему свештенству и народу, старешинама и деци.
Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља и Св. Саве!
А Исус рече: ,Ја сам васкрсење и живот.
Ко верује у Мене, ако и умре – оживеће“! –
(Јован, 11 гл.).
„Чувајте се лажних пророка,
који долазе к вама у оделу овчијем
а унутра су вуци грабљиви“.
(Матија, 7 гл.)

Дужност је наша, као Патријарха Србске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.
За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:
Христос васкрсе!

Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.
Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих… оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .
Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове.Е таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост.Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави узпоздрав:
Христос васкрсе!

Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала српски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашнице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежуприпадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтелинапустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама,неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и срБског народа, нити примити нов јарам.
Светосавска срБска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска срБска Црква и чемерну је судбину делила са срБским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну србску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.
Светосавска срБска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.
СрБска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.
Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).
Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).
Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.
Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни иод оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.
Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога,племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и зажртвовање својих живота.
Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.
Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује(Дела Апостолска 2, 2).

Драга децо у Господу,
Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек данимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утехаи радост.
Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
На Ускрс 1937 г. Београд.
Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,

+Патријарх Варнава

ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ О СРБСКОЈ НОВОЈ 1937.год.

Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога ja незнам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути срБски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем срБски, на Свету срБску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен срБском народу. Хоће да оставе срБско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.

Кад je срБско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто око вати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити СрБску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у срБском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.

Ja чујем Уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха срБских вичем вам свима. Ha окуп срБски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, срБски народе, у име части и образа! Ha окуп срБски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп срБски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп срБски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп срБски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде!   Амин.

БЕСЕДА ПОВОДОМ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

Св.Владика Николај

Дубоко потресен морам да вам потврдим жалосну вест коју сте ви сами данас чули, а то је да је умро Патријарх Србски Варнава. Преминуо је четрдесети Патриjарх Србске Цркве.

Блаженопочивши Патријарх Варнава био је заставоносац Светосавске заставе и док је носио, носио је достојно и уздигао је високо, чему се радовао православни народ.

Блаженопочивши Патријарх Варнава има једну дугу и мучну историју испуњену борбом за велике ствари. Велики је то био лучоносац светосавског православља и народни у исто доба, али он никада није био тесногруд. Он је називао браћом, и то искрено од срца, не само православне, већ и муслимане и католике. Позивао је све од реда на слогу, љубав и рад. Од православних је тражио и увек им саветовао да воле своју браћу других вера".

Сједињеног срца и са љубављу уздигнимо своје молитве за нашег Патријарха Варнаву, који се налази тамо где се налази свети Сава са многим србским мученицима и праведницима.

 

 

ПОСЛАНИЦА ПОВОДОМ СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

 


Богољубива браћо моја и децо,
Дубоко узбуђен морам да вам саопштим немилу вест;
Четрдесети патријарх србски преминуо је.
Господу је било угодно да узме од нас и пресели у вечност измучену душу нашег Патријарха Варнаве. После дужег страдања преселио се из овог живота у други ноћу између петка и суботе.

Ожалошћени смо. Уцвељени смо, осиротили смо. Србски народ исплакао је срце своје пре три године за једним витешким покојником, па ево опет приспе час за свенародно плакање.

Оставио нас је духовни вођ и заставник у једном врло тешком времену.

Овај наш духовни вођ и заставник носио је Светосавску заставу праве вере, родољубља и братољубља тако високо уздигнуту, да ју је видео сав свет. Томе се радовао цео наш народ. Томе се радовао и велики руски народ, са свима православним народима. Сви су гледали у Патријарху србском најхрабријег заставоносца Православља. Само су непријатељи Србства и Православља кипели од зависти и гнева.

Један знаменити духовни војвода сишао је са позорнице овога живота, увенчан славом и чашћу, и отишао у вечни покој. Оставио је нас на бурном попришту са Јасним заветом и светим аманетом о томе шта треба чувати, чега се треба клонити, за какав идеал живети и страдати. То је свима вама добро познато из речи, из примера, из страдања и из мученичке смрти блаженопочившег Патријарха нашег.
Плачите, синови Светосавски!
Плачите, кћери косовске!
Плачите, децо мученичких отаца!

Време је плакању а не весељу.
Сузе су нам увек бивале лек; оне су нас увек сједињавале, кад друго није могло. Нека нас и сада сједине. Нека нас оперу од греха и безакоња. Нека нас жалост приближи Богу и брата брату. Нека молитве наше иду за душом нашег омиљеног Патријарха и испрате га до бесмртних висина, на којима се код Христовог престола сија Свети Сава са светим душама свих србских праведника, страдалника и мученика кроз векове и векове.

Господе, упокој душу блаженопочившег Патријарха нашег Варнаве! Господе, помилуј и спаси србски народ!
С поздравом и благословом !

ГОВОР НАД ОДРОМ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

 


16/29. јула 1937 године
Васцели народ срБски зачудио се изненадној болести блаженопочившег Патријарха Варнаве.

Васцели народ наш пуних седам недеља уздизао је молитве свевишњем Творцу за оздрављење његово.
Васцели народ наш заплакао се и завио у црнину за својим умрлим вођом и родитељем духовним.
И ево данас васцели народ наш, присутни и одсутни, треперећи као лист јасиков, пали воштанице и испраћа мртво тело његово у гробни покој на Врачар, на онај историјски и славни Врачар на коме је спаљено тело светитеља Саве.

Свако ко има отворен вид духовни може да види, да није без символичног смисла ни без Божјег Промисла, што се телесни прах овог Патријарха срБског меша на истом месту са прахом првог архиепископа и просветитеља српског, Немањића Саве. Као да је свемудри Промислитељ хтео тиме показати, како је идеал, и програм, и пут показан светим Савом био и остао идеалом, програмом и путем и овога његовог наследника. И још и то: како другога идеала, програма и пута, трајног и спасоносног за народ и народну цркву, не може бити ево ни после 700 година. Могу се правити моментални програми за моменталне ситуације, али сви ти програми морају се заснивати на оним непромењивим духовним, моралним, црквено васпитним и национално културним принципима, кроз које је свети Сава унео Христа у србску душу и у србску историју.
Такво схватање задобио је наш велики Покојник још у своме детињству, које је протекло у Санџаку, под двојним ропством, турским и аустријским. Ту где су се Азија и Европа у судару грабиле о србско огњиште, србску земљу и србско тело, ту се душа малога србчета, Петра Росића, сина Ђорђева и Крсманина, испунила горчином против вековних угњетача србског народа, сурове Турске и језуитске Аустрије. Судба је хтела, да га та горчина прати кроз цели живот, у непрекидној борби против суровости и лукавства, све до саме смрти. О како су тајанствени путеви Господњи у судбама људи! Кад је мали Петар Росић примио прво своје причешће крвљу Христовом у манастиру Свете Тројице код Плеваља, ни слутио није, да ће последње такво причешће примити као Патријарх Србски на Топчидерском брду.

Није овај тренутак намењен опширном описивању свих оних борби за народ и веру, које испуњавају сав живот Блаженопочившег Патријарха него молитви за душу његову. А кад се буде саставио животопис Патријарха Варнаве, верујемо, да ће тај животопис постати националном читанком, која ће надахњавати младе нараштаје, србске и југословенске, ватреном вером и дивовским родољубљем.
У тој читанци описаће се овај велики Патријарх наш:
као господин са оним природним господством једне господске но намучене расе; као домаћин са широким гостољубљем србским, које су у Карловцима осетили не само гости са Балкана и из Европе него и они из Америке, Азије, и са Далеког Истока; као неуморни градитељ и изградитељ у духовном и материјалном смислу; као апостол и сејач вере и родољубља; као заштитник и помагач наших честитих занатлија; као покровитељ уметника и љубитељ народних рукотворина; као ревносни и предани слуга Господњи и слуга народни; као државотворни проповедник и непоколебљиви пријатељ народне династије Карађорђевића;као поборник равноправности и проносилац мира и добре воље међу све грађане југословенске; као трпељиви страдалник и мученик, који је пре два месеца као руком судбе изнет на оно брдо више Београда, да би сва престоница са целом Југославијом управила погледе к њему, његовој Голготи, видела његово мучеништво и познала ону правду за коју је он умирао.

Но такав је пут свију оних који се приволе царству небеском, а не земаљском. Такав је пут био и витешког Краља Александра.
Пут зноја и страдања био је пут и светога Саве. Живот горчине и мучења био је живот великих црногорских Владика кроз 300 година. Мученичка смрт била је и смрт безбројних србских свештеника и калуђера, кроз векове и векове, све до данашњице. И многи патријарси Пећки претрпели су мученичку смрт као пастири и человође народне. Неколико патријарха Пећких обешено је и посечено од сурових Турака; неколико патријарха и митрополита србских отровано је од лукавих Аустријанаца. Патријарху Варнави била је добро позната мученичка судба србских патријарха у прошлости. Он је видео њихов пут посут трњем, а не цвећем. Он је предосећао и знао, да и његов пут не може и неће бити другачији. Па будући свестан тога, он је последњих шест месеци љуте борбе за част Светосавске цркве и за равноправност верску у овој земљи, ради мира и среће свих Срба, Хрвата и Словенаца говорио: "Нека се све сручи на мене, само да добро буде нашем намученом народу и нашој Светој Цркви!"
И сручило се све на њега. И он је отишао од нас.
То Је пут светитељства; то - пут славе и спасења.

О, велики Вођо наш, славни Патријарше наш! Као што си се молио на земљи Господу за свој народ, тако продужи молити се и на небу;
да сви синови и кћери Светосавске пригрле своју свету Цркву Мученицу;
да се утиша бура на пучини нашега живота.
Па сада, у овом часу опроштаја с тобом, свети оче, када се цео народ србски с дивљењем и поштовањем клања твојој жртви и над твојим гробом заветује не одступати са твога пута, у овом болном часу ми те молимо:
Опрости свима нама, браћи и деци твојој, и Бог тебе да прости. АМИН.

 

ЧЕТРДЕСЕТНИЦА ОД СМРТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

 

Посланица Епископа Николаја
православном клиру и народу Епархије Жичке

Народе Божји, православна браћо и сестре,

Рече Господ: Не бојте се, јер Ја побиједих свијет (Joван 16, 33).

Навршило се четрдесет дана од смрти нашег великог Патријарха. И ми сви, по пропису црквеном, сабрали смо се у храмове православне, да уздигнемо свенародну молитву за душу његову. Па и ако тврдо верујемо, да је Господ помиловао измучену душу његову и уселио је у Рај, где праведници у покоју живе, ипак, по хришћанској дужности и жаркој љубави према блаженопочившем, ми умножавамо срдачне молитве за њега пред Оцем небеским вапијући: Господе, упокој душу раба Твојега, страдалника за правду Твоју , мученика за свету цркву Твоју!

Лик Патријарха Варнаве непрестано лебди пред очима нашим. ми га се сећамо као Патријарха витеза, родољуба, борца, милосрдног оца, добротвора, миротворца - као да је неки од славних патријараха пећских устао и поново се био јавио међу нама у лицу његовом. Утолико већма осећамо и празнину без њега, и у толико је бол наш већи.

Седам година Патријарх Варнава руководио је крмилом наше свете цркве путем који је указао Свети Сава. Није скретао ни лево ни десно. А пут Светосавски је јасан. То је примена јеванђелских начела на целокупан живот једног народа. Народна црква, народна држава, народна династија, народна просвета, народна војска и народна култура. Тај јеванђелско национални програм Светога Саве био се упио у душу Патријарха Варнаве од младости његове и он му је остао веран кроз све буре и затишја свога живота до саме трагичне смрти своје. Са тим светосавским програмом он је као патријарх путовао по народу од Сремја до Пелагоније и од Тимока до Јадрана, не знајући ни за умор ни за досаду.

У овом развијеном времену где се много зида на песку да би се само што брже сазидало, требало је указати свима и сваком на постојану стену на којој се једино може зидати а да се зидарија одржи и не сруши на главе зидара. Патријарх Варнава свуда је указивао на онај јеванђелско-народни програм и позивао православни народ да га чува као највеће благо. Он је гласно и јасно опомињао наше школоване људе да се не удаљују од тога програма и да се не даду заварати тренутним туђинским програмима којима је темељ на песку. Он није могао волети ни једну интернационалу. Све их је сматрао као куле на песку. Зато је отворено и одважно устајао против њих. Нико није тако громовито говорио и писао против црквене интернационале и њене бесомучне тираније над православном Русијом. Срце његово плакало је над погаженим руским народом и сва душа његова бунила се против оне безверне мањине у Москви, која је на рушевинама православне националне Русије мислила сазидати вавилонску кулу среће људске.

Патријарх је из године у годину пророчки говорио, да то није пут среће него несреће људске. Он се сав заложио био, да се наши здрави народни организам у Југославији одбрани од те црвене немани. Али изненадно ударила је на наш народ и друга неман, црна неман, црна интернационала. Патријарх Варнава сав се усправио против те црне интернационале у одбрани наше свете вере и нашег намученог народа. Шест последњих месеци свога живота он је као трубач на мртвој стражи трубио громогласно у уши народу и старешинама народним, да је опасност на прагу. И не само на прагу него да је прошла преко прага и у кућу ускочила.

Варница која прети пожаром! Народ је чуо глас свога Патријарха. Народ је схватио опасност. "Хоће да нас полатине! Хоће да нас пошокче!" Говорио је православни народ. Но многе старешине народне остале су глуве према гласу Патријарховом. Али да нико од православних људи не би остао глув у овој земљи, Бог је учинио чудо, и наш Патријарх је после седмонедељног боловања издахнуо оне исте кобне вечери кад је уговор са латинским папом изгласан у Београду. Нов сигнал на узбуну против опасности! Божији сигнал! Оно што Патријарх није могао учинити гласом, учинио је смрћу. И данас као мртав чини више и дејствује јаче на одбрану Светосавске цркве и православног народа него док је био телом жив. Његов гроб на Врачару постао је место поклоништва православног народа са свих , страна наше отаџбине. Над тим гробом народ оплакује прерану смрт свога духовног вође и оца. Над тим гробом људи уздижу сваки дан сузне молитве Творцу, и дају завете да ће остати на линији Патријарха Варнаве у одбрани свете вере своје.

И ми сви треба да дамо такав завет, браћо моја и децо. Сви до једнога, без изузетка, дакле, заветујмо се - истрајати на путу који нам је указао блаженопочивши наш Патријарх. Па и ако дође и до страдања и жртвовања, зар ћемо се уплашити? Зар ћемо се поколебати? Зар ћемо бити гори од отаца наших, који са весељем и песмом ходише на муке за веру Христову? Величина једног човека или једног народа мери се величином муке и страдања за истину и правду Божију. Боље ]е умрети славно него живети срамно. Каже апостол Павле: Ко руши цркву Божију срушиће њега Бог.

Данас неки су устали да руше цркву Божију. Хоћемо ли ми бити душегубци и саучесници у томе рушењу цркве Божије, па чекати да тешка рука Божија удари на нас и децу нашу? Не никако. Него сви да се сврстамо у ред као велика војска Божија која брани цркву Божју од оних који ударају на њу. Но пре свега да се очистимо од грехова својих; очишћени бићемо јачи. У чистоти и безгрешности је непобедива снага. Да опростимо брат брату. Да се оканемо партијских и комшијских свађа и парница. Сви да станемо као једно непобедиво братство пред очима неба и земља. Помоћи ће нам Бог и сва небеска војска Божија. Већа је војска Божија него све војске земаљске. Страшнија је војска Божија од свих војски земаљских. Бог је унапред победио све противнике Своје. Зато је Син Божији рекао апостолима: "не бојте се јер Ја побиједих свијет". Победа је унапред добијена и објављена. Нека је далеко од нас бојазан. Нека ишчезне страх.

Визија те вечне победе Христове, и визија оне бесмртне и славне војске небесне која брани свету цркву Божију улева храброст и весеље у срца свих нас православних хришћана у овом времену гоњења цркве Божије.

Пред том светлом визијом дајмо завет да ћемо остати верни Патријарховом путу, програму и идеалу. Тај завет нека прати молитве наше за душу његову. То ће њега радовати на оном свету.

Но где год је завет, ту је и пост. То је наука православна. Пост је потреба да би Бог благословио завет. Због тога вас молим, браћо и сестре које одредите сами, сваки за себе, један дан, и постите за покој душе Патријарха Варнаве. Али где је пост, ту мора бити и милост, укажите неку милост, неку милостињу, неки дар, у дан вашега поста, да би све било савршено и све Богу угодно, - и завет, и пост и милост. То је споменик који може свака православна душа у овој земљи подићи своме милом Патријарху. Такав споменик уздиже се у небеса и блиста се на небесима.

Бог да прости душу Патријарха Варнаве! Бог да уразуми и сузбије све гонитеље Цркве Православне!

Бог да живи и уједини и оснажи и благослови сав наш православни народ. Амин.

ПОСЛАНИЦА

поводом шестомесечног парастоса

блаженопочившем Патријарху Српском Варнави

Данас се навршава шест месеци откако се једна књига затворила а друга отворила; затворила - књига земаљског века нашег родољубивог Патријарха Варнаве, отворила - књига гоњења и страдања православне народне цркве у Југославији. Ове две књиге остаће нераздвојне на век века; поколење наше оставиће их обе у аманет поколењу будућем као јаку поуку и оштру опомену. Поука ће гласити: Духовна и морална снага народа јача је од бруталне физичке силе једне, ма које олигархије. Оштра опомена гласиће: Не удри брата за рачун туђина; не понижавај мајку за хатар маћехе. Јер ће те стићи Божја освета и народна клетва.

Стотину и осамдесет минулих дана провела је српска православна црква бранећи се од мучког и неправедног напада удружених непријатеља спољних и унутрашњих. Преживели смо једну дуготрајну ноћ неправди и насиља. Та страховита ноћ просецана је као громовном муњом тутњем народног узбуђења и блистањем народног Јединства. Сав народ српски показао се у овој борби тако уједињен и тако сложан какав се показивао само од столећа у столеће пред тешким опасностима и у судбоносним тренуцима своје славне историје. Све деморалишуће силе нису могле подмићивањем и застрашивањем угушити глас народне свести. Карактери су превазишли некарактере као небо што превазилази земљу. Па и они некарактерни нису остали доследни у некарактерности него се притајено још колебају између два табора чекајући где ће судба претегнути. Ми искрено жалимо ове Буриданове питомце, нарочито оне неколико у мантији. За нас је јасно где ће судба претегнути. Та она је већ унапред претегла на страну народне правде, народне православне цркве. Кроз сва времена судба је претезала на ту страну: на страну Спаситеља против свих адских сила; на страну апостола против јеврејских и незнабожачких крвника; на страну хришћана против римских ћесара; на страну светога Саве против Вукана, на страну Милутина и Душана против латинштине; на страну православног Балкана против свих иноверних и јеретичких насртаја. Хоће ли та судба сада променити своју линију и постати себи неверна први пут после 2.000 година доследности? Нити хоће, нити може. Јер ми не говоримо о слепој судбини нити о неразумном фатуму, не говоримо о тој бесмисленој бајци материјалистичкој, него о судби која значи суд Божји, промисао Божји. То је судба за нас; то библијски и хришћанску појам судбе.

Не може дакле премудри Бог постати Себи неверан и недоследан. Он је у овој нашој борби - чак и пре почетка њеног - бацио Свој тег на нашу страну против неправедних гонитеља наших. Са тим трећим и пресудним фактором у свакој борби па и овој противници наши не рачунају. Они не рачунају с Богом баш ништа као да Га и нема иако тврде да и они верују у Бога. Они виде на бојишту само себе и нас; себе до зуба наоружане и народним благом до гуше затрпане, и нас голоруке без икаква видљива оружја и без материјалног блага. Па мере и варају се; рачунају насигурно и посрћу; броје и збуњују се. Јер у њиховој рачуници нема нимало места за Бога и моралне стварности које владају васионом и управљају свим догађајима у свету. А ми рачунамо с Богом на првом месту и од првога дана борбе.

Ми знамо поуздано, да је Он Судија и да Њему припада коначна одлука и пресуда. Но то не значи да ми очекујемо брз успех и скору победу. Верске борбе су обично дуготрајне. Лако их је отпочети, тешко завршити. Наши гонитељи очекују брз успех и скору победу. Јер они траже и везују успех за себе лично; ми не. Ми везујемо успех и победу за Христа и светога Саву, који могу чекати. Ми се боримо за славу Христову и за част светога Саве и светосавског народа, који могу чекати годинама и деценијама, као што сведочи прошлост хришћанске цркве и прошлост нашега народа. У оваквим борбама за Истину и Правду Божију бивају плиме и осеке пре коначне победе; плиме, да би витези вере познали да је Бог с њима; осеке, да би се борци сетили својих греха па скрушено припали Свевишњем са понизношћу, покајањем и сузама. До сада је стално била плима на нашој страни. И ми смо познали да Бог војује за нас и кроз нас, и да нам Он помаже много премного преко наших крсних слава, преко светитеља и безбројних мученика српских, древних и нових - и нових, заједно са духом Патријарха Мученика. Али ако би дошла и осека ми се нећемо уплашити. Ми ћемо схватити судбу, тј. промисао Божји. Плима нам објављује присуство Божје, а осека нас позива на покајање, на очишћење, на пост, молитву и добра дела.

У сваком случају победа је зајемчена јеванђелској вери и народној Цркви, и она мора доћи пре или после, а кад - то је у руци Бога Победоносца и Победодавца. Ако њему буде угодно да дарује победу и мир Цркви Својој и преко наших гробова, зар ћемо роптати? За нас је главно, да смо схватили време, разумели значај садашње борбе, заузели правилан став и уврстали се на правој страни и на једином правом путу. то нас радује; то нас весели. То ће нас радовати до гроба. Ми се не боримо за смрт или живот, како неки говоре, него кроз смрт за живот. Ко се плаши умрети за ону велику идеју за коју је умро Патријарх Варнава, тај није достојан стати ногом својом на Врачар и наднети се лицем над пепелиште св. Саве и над гроб Патријархов. Тај може само примити надницу од Синан паше па ићи кући. Од времена наших епских борби против Турске и Аустрије никад живот једног Србина није био на већем испиту нити смрт слађа и славнија него данас. А умрети се мора тако и тако, и на суд Божји изаћи се мора.

Наша је борба начелна а не лична. Ми се бранимо од црне интернационале која је пре 900 година бацила своју немоћну анатему на православни Балкан. Оци наши балкански нису се уплашили од те анатеме, као што се од ње доцније нису уплашили ни творци националне цркве у Енглеској, Скандинавији, Немачкој и другде. Чак и један велики Хрват католик наших дана рекао је: Ми Хрвати не можемо бити срећни док нас папа не анатемише! Ми се боримо против латинизације Југославије и Балкана. Ми стојимо за националну Светосавску Цркву и за савез свих Православних националних Цркава у свету под руководством непогрешног Духа Божјега.

Шта да кажемо за наше унутрашње непријатеље? За "националисте" који се пријатеље с клерикалном интернационалом на штету свих националних вредности и тековина наших? Они су целу борбу поставили на лични терен. Они нас лично нападају - ми не одговарамо. Руже нас - ћутимо. Пљују нас - ми не бришемо упљувке са лица. То су нам ордени Христа ради. Постали смо, по речи апостолскоЈ, као сметлиште на које они сипају помије из свог обилног прљавог резервоара. Ко - сметлиште? Српски епископи и свештеници који су крунисали Краља Петра I у Саборној цркви, и који су благословили војничке заставе у борбама за народно ослобођење под витешким краљем Александром и који су стајали у рововима српске војске против ћесаревих хорди, које је благосиљао Ватикан!

Они, заједно са многим другим родољубима ове земље, постали су данас сметлиште за крштене синове своје, поругани, понижени, попљувани, оштећени, пребијени, - све за рачун и интерес Ватикана. Но зар ћемо плакати? Никако. Уздигнимо срца своја ка Господу који види. Од Њега ми очекујемо суд и правду и награду, а не од људи, најмање од оних који су отпали од народних идеала.

Зато, браћо и господо српска, управимо данас сви свој духовни поглед на Врачар, на оно славно пепелиште светога Саве и на гроб наследника његовог, Патријарха Варнаве. Поклонимо се - имамо коме. Заветујемо се - знамо на што. Прво полугође горке борбе свршено је. Испит је положен честито и похвално од васцелог нашег народа. С Божјом помоћи, и благодарни Богу за све, сад ступамо у други семестар, у друго полугође. Држећи у руци упаљену воштаницу помолимо се срцем и језиком за онога који је као заставник први пао у садашњој борби, да милионе других дигне, освести, разбуди и сједини.

Богу нека је слава, а патријарху Варнави вечан покој и славан спомен на небу и на земљи. Амин.

ПАТРИЈАРХ МУЧЕНИК

 
слово на освећењу споменика Патријарху Варнави у Жичи

"Помаже вам Бог браћо! (Бог ти помогао!) Ево нас у средини лета, у средини земље Србинове, у овој средишној светињи православља и националности. Ево нас овде Срба да уздигнемо молитву, да се сетимо једне велике бесмртне личности, да осветимо споменик подигнут у славу ове личности. Овај споменик није подигнут ни из пркоса ни из зависти ни из сујете нити из ма какве побуде негативне. Овај споменик подигнут је једино из позитивних побуда. А какве су побуде биле за овај споменик? То је чиста благодарност ономе који је то заслужио. Блаженопочивши Патријарх Варнава заслужио је овај споменик и побуда жичке епархије да га подигне, знак је само захвалности. Шта раде Срби после рата? Подижу споменике, огромне и велике споменике жртвама из рата. Подижу их у виду цркава и капела, у виду школа, у виду народних домова, за културне и хумане сврхе, исписују на таблама имена погинулих у рату и прибијају те табле после на цркве.

Безмало све су цркве православне у држави украшене тим спомен плочама из рата. Оне су читанке за наш народ, оне су календар народних светих мученика палих за крст часни и слободу златну. Нека им је слава (Слава им)..Па и овај споменик овде подигнут је да буде као нека читанка за будуће поколење наше, да буде нови лист нашег верског националног календара. Нису великани само у рату. И мир има своје великане. Не даје рат само мученике. И мир има своје мученике. Оно што се с муком стиче, то се с муком и чува. И рат има својих мученика и мир има својих мученика, и рат има својих великана и мир има својих великана. Кад су се легиони србских великана преселили из овог света у други, светлији свет, да тамо остану са милионима мученика србских, тада после рата на 14 до 15 година отишао је за њима опет као мученик и војвода њихов онај који се веселио са њима и који је са барјацима победе са Солунског фронта донео ову слободу - Блаженопочивши Краљ Александар Први Ујединитељ. (Слава му - разлеже се из хиљаде грла). То је мученик у миру. Други мученик у миру јесте црквени поглавар наш блаженоупокојени Патријарх Српски Варнава; (Слава му).

Зато ја кажем овај споменик има чисту и свету побуду. Он је подигнут из благодарности. Значи онај коме је посвећен био је узет за пример онима који долазе иза нас. Они треба да знају ко смо и какви смо били. Патријарх Варнава заслужио је овај споменик и зато га је епархија жичка и подигла. Подигла је овај први споменик његов али не и последњи. О смрти Владике Јефрема па до мог доласка управљао је он овом епархијом. Када сам је дошао у ову епархију, онда ми је он ставио у дужност да се трудим да се обнови Жича. Уручио ми је главне планове овог конака који је по његовој замисли израдио наш чувени и знаменити архитект Дероко. И после тога Патријарх Варнава непрестано се интересовао како је Жича, како напредују радови. Хтело се обновити за 1935. годину, да онда одржимо свечано државно црквени, народно-православни празник у част нашег светитеља Саве поводом седамстотина годишњице његове смрти. Није се могли брже радити него што се радило. Ја сам га о томе стално обавештавао. И код наших управних власти он се стално интересовао да се учини нешто за Жичу, а сво ово што смо урадили од 1929. до 1938. урадили смо народним даровима, без ичије туђе помоћи. Нека је томе народу хвала.
Па онда да оставимо његове заслуге на жичкој епархији, да погледамо на шири хоризонт. Он је заслужио овај споменик као велики родољуб, као велики славенофил, а нарочито као русофил. Не знам да ли је који човек остао у срцу наше браће Руса тако као што је наш Патријарх Варнава у срцу наших Руса (Живела Русија), који су горке сузе слили са сузама нашим кад смо његово мртво тели носили преко Теразија да га сахранимо горе на Врачару. Славенофил бити то је велика ствар у ово време. У ово време кад Запад малаксава и пружа руке као слепац по тами да нађе гдегод нешто на шта ће се ослонити и где ће се ослонити, и кад Исток живи у тами у каквој је пре толико векова живео. Он је заслужио овај споменик и као црквени старешина. Ја нећу говорити о овим његовим заслугама од почетка до краја живота. Патријарх Варнава је заслужио овај споменик и својом последњом жртвом, последњим чином свог живота. Заслужио је онда кад се усправио испред целе нације наше и стао у одбрану крста и светиња наших. Да ли је заслужио, питам ја вас? (Јесте). А кад је заслужио, онда му то треба и дати. И ми смо му дали. Он је био представник оног идеала жичког, оног програма жичког који је Свети Сава прокламовао пред србском господом и народом србским. Какав је тај програм и који су то идеали? То је онај програм и они идеали који би могли послужити и многим другим већим народима него што смо ми, нарочито у данашњем времену кад су многи народи збуњени и кад не знају којим путем да пођу. Тај пут је национална црква као основ јеванђелског национализма. Јеванђеље Христово животоносно води и србски народ кроз народни водовод који је контролисао Свети Сава. Тај водовод јесте организација србске националне православне цркве. На темељу тога и србске националне просвете, на темељу тога и националне културе, на темељу тога и националне одбране, на темељу тога и националних рукотворина и умотворина и целог жића и бића националног, тако да је ово спојено једно с другим, тако да код нас 700 година нико од људи, који су од вредности, није устао да каже: треба одвојити цркву од државе или просвету од вере. Тога код нас није било. то је било код других народа, који су ненормалнијим животом живели него ми. Код нас одвајати једно од другог, то би значило отсећи руку на рачун ноге, или отсећи ногу на рачун руке.
Наша црква и наш народ, како бих рекао, да су као усијано гвожђе које се гледа издалека па не зна да ли је гвожђе или огањ, а јесте и једно и друго. Када се каже Србска национална Црква, као да се каже србски народ, када се каже србска црквена историја, као да се каже народна историја. Када се погледа усијано гвожђе изгледа нам да видимо огањ. Тако смо се борили и побеђивали зато што смо тако организовани као ниједан други народ на западу Европе. То је заслуга светог Саве. У то је устао Варнава, попут свију патријараха. Тим путем требају поћи и сви они који буду седели после Варнаве на престолу српских патријараха (Тако је). Другог пута нема. Ми нисмо звали полицију да нас чува. Напротив. Ви сте сабрани овде као слободна деца светог Саве, да слободно дишемо, да слободно говоримо и да се слободно изразимо о ономе што имамо у срцу и у души својој
Па онда, браћо моја, ја кажем: овај споменик има и своју симболику. По нашој народној изреци србској он треба да има ово, а патријарх наш био је народни човек и зато овај споменик има ознаку народног споменика. Ко је уморан нека се одмори (Показује руком на клуб), а ко је жедан нека се воде напије. И чесма с водом и с клупама за одмор. Мермер из Венчаца и из Студенице. Од Немањића светиње и од Карађорђевића. Патријарх Варнава био је запојен идеалима свете немањићке династије и био је веран поданик и јуначки следбеник јуначке династије Карађорђевића.
Па онда, браћо моја, крст што означава страдање, голготу. У знаку голготе и васкрсења цела је наша историја. У знаку крста цела је наша прошлост. Око крста збило се све у нашој историји. Тежак крст носио је патријарх Варнава. Најтежи у последњој години свога живота, када је морао да брани веру.
Браћо моја, имају три ствари које морамо знати односно вере. Вера је дух и живот којим се живи. Ако тело нахранимо морамо и душу нахранити. Нема хране боље него што је права вера за душу човечију. Веру морамо бранити и за веру страдати и умрети. (Тако је). Патријарх Варнава, као Херцеговац заволио је веру Православну и вером је живео. За веру је страдао 1937. године и за веру је пострадао. У одбрани вере отишао је са овога света. Нека му је за то хвала и слава.
Па онда овај споменик од белог мермера, овако мио и леп, означава победу, тријумф и васкрс. Крст означава идеал победе и тријумф. И то је симболика овог споменика.
Шта је циљ овог споменика, најзад? Ми смо га подигли из благодарности ономе који је заслужио ту благодарност. Ми желимо да овај споменик буде подстрек свима онима који долазе после нас да иду путем којим је ходао наш велики патријарх Варнава. Ми желимо да млађа покољења очувају све ове установе светосавске, које смо ми наследили и досада одржали у органској целини и нераздвојности, и убудуће тако, да се не распарчава оно што органски живи као једно тело. Циљ је овог споменика да уздигне народ србски изнад партијских и ниских страсти, на један виши терен идеализма народног, који нас веже са херојском и мученичком прошлошћу.
Данас многи гледају велике људе испред себе као неку светлост која треба да их води. Ми знамо да онај који иде по мраку, боље је да иде кад је светлост иза леђа. Ја мислим да је то из искуства свију нас (Јесте). Ја мислим да смо ми Балканци другог кова него западњаци, Не морамо да радимо као западњаци, као слепци, јер светлост иде испред њих и заслепљава их, па не виде куда иду.
Каква је то светлост која иде иза нас? Ми смо увек за крст часни и слободу златну, и у рату и у миру. Какав је то рефлектор. То је светлост светог Саве. То је светлост светаца наших, светих и благочестивих краљева наших, и наших мученика, безбројних хероја, целе оне велике војске која попуњава све књиге и календаре наше. И све анале и летописе наше. Сви они светле напред и као из рефлектора неког светле поколењу. Кажу: "Данашња покољења траже пут! Данашња поколења имају права да траже свој пут!" Какве ли глупе фразе. Ко тражи пут, него онај ко је пут изгубио. То важи и за онога који лута. Ми желимо да наша омладина не тражи пут, него да иде путем. Пут је јасан и видан. Стотине хиљада рефлектора здружених уједно пружају светлост Србину и народу српском, да он види куда треба и куда може да иде. Да не тражимо од слепца очи. Пут се зна. Један од тих путовођа био је почивши патријарх Варнава. И он је свој зрак светлости ставио у тај страшно велики рефлектор хероја и светаца србске прошлости, да још јаче светли свима генерацијама у будућности. Ето, браћо, циљ - зашто је овај споменик подигнут.
Рекао сам и побуду и симболику и циљ. Могу само још једно рећи: нека је слава неумрлом најновијем заштитнику, бесмртнику и Србину, сину, наследнику светог Саве, патријарху Варнави. (Слава му).

ГОРДОСТ-ЛИЦИМЕРЈЕ И ГЛУПОСТ НА ЈЕДНОЈ ГРАНИ РАСТУ

Пословица каже да је '' Лењост почетак сваког греха. '' Међутим, то је само један део истине. Цела истина гласи: '' Сваки је грех почетак сваког другог греха ''. Сваки грех носи у себи клице свих осталих грехова. Довољно је учинити само један корак и бити припремљен за извршење свих других. Први преступ, то је извидница која објављује скори долазак читаве војске порока. Али свака историја има само један почетак. И историја греха има свој почетак: гордост. Између небројног мноштва грехова пала је коцка на гордост да она отпочне једну страшну, једну мрачну и једну тужну историју. Историју греха. Из гордости је учињен први грех на небу: отпадање сатане од Творца. Из гордости је учињен први грех и на земљи: отпадање Адама од Творца. И ова улога која је додељена гордости у драми васељенске трагедије као да напомиње величину и моћ њену у гадној породици зла.

Ову тамну почаст уступа и Црква гордости онда када је приликом набрајања смртних грехова ставља на прво место. А симбол Цркве није празна реч. Она је у томе верна копија свога Учитеља. Јер ни она улога, ни ова почаст нису никако ни случајне ни споредне, него дубоко и далекосежно пресудне.

Рекли смо да сваки грех носи у себи зачетак свих осталих. Али потребно је учинити једну надопуну. Сваки грех то заиста чини, али не у истој мери. Док један грех носи у себи само једну наклоност ка другим гресима, дотле други гаји већ готову спремност за њих, а трећи се не може извршити сам, него је увек праћен с богатом свитом малих и великих зала. А она ранг-листа која би хтела да представи плодност греха у овоме смислу несумњиво би морала почети с гордошћу. Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт сваког добра. И пуноћа сваког зла. Зато је сатана постао сатана оног истог тренутка када се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари пстао отац свеколиког зла. Он је постао горд, а гордост му је ставила на главу круну владара таме и смрти.

Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости, нема љубави. Онде где има љубави нема гордости. Зато је гордост гроб љубави. Јер, љубав се не надима, пише Свети апостол Павле. И то је једна од најбитнијих особина љубави. Горд човек, пак, не може се ни замислити без надмености. Љубав значи сакривање туђих недостатака. Гордост значи истицање својих вредности. Туђа врлина је за љубав извор непрекидне радости. Туђа врлина за гордост, пак, представља извор прикривене мржње и потајне зависти. Љубав отворено оплакује пад ближњега. Гордост се овоме паду тајно радује – јер јој је један такмац мање. Љубав своје добро приписује другоме. Гордост туђе добро присваја себи. Љубав у туђим манама види саму себе. А гордост у својим недостацима види недостатке само других. Љубав види код ближњих и у нелепоме лепо. Гордост, пак, види код ближњих у лепоме нелепо. Љубав служи ближњему. Гордост служи, искључиво, самој себи. Љубав, најпре мисли на друге, а најпосле на себе. Гордост најпре мисли на себе, а најпосле на друге. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: Љубите ближњега свога као самога себе (Мк 12,33).
И више од самог себе. Јер је речено: А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога (Јн 15,13).

Половична љубав није љубав. Још мање је '' добро за добро '' љубав. Добро за зло, хлеб за камен, опраштање за увреду, живот за смрт, то је љубав. Једино то. И ништа више. Јер љубав је најочигледнија особина Божија, а особине су Божије као и сам Бог: бескрајне, савршене у својој потпуности и кристалне у својој чистоти, слободне од најмањег труна примесе, ослобођене од беде условљености. Зато љубав може бити само свељубав. Ако у своме свеобухватноме ткиву има ма и један хетерогени атом, она више није љубав која нам је заповеђена: Божанска љубав. Ето, зато је гордост гроб љубави.

Гордост не значи само уништење љубави, него и уништење хармоније, уопште, уништење истине ствари; јер она значи одсуство осећања стварности. Ово последње, највише: одсуство осећања стварности. Колико је само трагикомичан горд човек. Колико је само слеп за стварност у себи и за стварност око себе! Он у себи види све, а ван себе ништа. Он не види свет онакав какав он у ствари јесте: пун даровитих и мудрих људи, далеко даровитијих и паметнијих од њега самога, свет који је богат и у самим генијима. Њему се чини да је читав свет смеса од глупости, слабости и простоте, и да он, његова изузетна и драгоцена даровитост у томе каламбуру неурачунљивости светли неким надземаљским сјајем, као што зрно злата светли у прљавом муљу неке афричке или азијске реке. Горд човек има само једну бригу: показати, обелоданити свету своје неисцрпне вредности. На улици, у кући, у канцеларији, у позоришту, међу друговима, кад једе, кад говори, чак и кад спава, једном речју; у свако време и на сваком месту, главно је да се истакне његова генијална личност, његова племенита отменост и неупоредива достојанственост. Све остале бриге имају вредности само утолико уколико служе овој главној. По његовом дубоком и најинтимнијем убеђењу, кад не би било њега збир читавога света представљао би нулу. По дубоком и најинтимнијем мишљењу кажемо, јер човек се покаткад и од самога себе застиди, у тренуцима када му одједном постане јасна сва огромност његове трагичне комичности. Ова интимност суда о самоме себи једна је од најкарактеристичнијих особина гордости. Врло је мало гордих који би хтели да њихова охолост буде запажена. Они свим силама одбацују од себе прекоре те врсте. Но што је најгоре, они ни сами себи не признају тај грех. И овде, лежи најстрашнија моћ ове најподмуклије од свих болести. Горд човек увек је неискрен и лицемеран. Неискрен, као што смо рекли, на првом месту према самоме себи. Он најбоље зна своја преимућства, он зна докле се она пружају, али он зна и где она престају. Он неминовно зна и види и осећа да у свету, који га окружује, има додуше и нижих људи од њега, али да их има и виших и да је број ових последњих често знатан. Он то види, али то превиђа. Мучна је то борба. Он се, покаткад, да би трагедија била већа, искрено труди да стави самога себе у правилан однос према свету. Но, ови су тренуци, ако их уопште буде, обично врло кратки. Човек се престраши од њиховог исхода – који би значио напуштање оног високог и угодног места које смо бесправно сами себи дали – и опет се враћа старом '' поретку ''.
Да, гордост значи одсуство осећања стварности. А зато баш и јесте стварност најбољи лек против гордости. Мислите да сте од свих наших сапутника баш ви најмудрији, највиши, најбољи? Погледајте марљиво читав воз и разуверићете се. Можда вам неће ни бити потребно да претресате целу композицију. Можда ћете у истом вагону, а можда баш и на истој клупи, у вашем сапутнику, који вам седи лице у лице, или раме уз раме, наћи и мудријег и вишег и бољег човека од себе. Али само једно је потребно: одреците се за време тога претреса свакога и увеличавајућег и умањујућег стакла. Оставите за часак све разнобојне наочаре: и црне и беле, и сиве и ружичасте. Посматрајте голим, здравим оком. Није вам потребан ни микроскоп ни телескоп. Стварност је тако велика, тако блиска и тако јасна да се, на први поглед сва, без остатка опажа. Онај ко хоће види је. И онај који је тражи, наћи ће је.

Гордост је најтајнији, али зато и најраспрострањенији грех. Она је својим кужним клицама заразила скоро све нас. Сви смо ми њени најпонизнији и најпослушнији робови. Гордост се потајно завлачи у све кутове наше душе, проткива све наше мисли, прожима читаво наше делање. Овај гад је највернији од свих наших животних пратилаца, најнеуморнији од свих наших саветника и најубиственији од свих наших крвника. Гордост је крпељ кога се мало ко успео отрести. Ни једно време и ни један узраст човеков није лишен ње.
Гордост је најеластичнија која се с успехом навлачи на све облике људског духа. Почевши од малог дерана који се кочопери међу друговима на прашњавој улици, па преко уображеног младића који је потајно убеђен да све девојке лудују за њим, до зрелог човека који се бави политиком и који дубоко верује да би све пошло бољим путем само кад би он постао председник владе, или до онога који се назива научником и који с презиром гледа на оне који '' ненаучно '' гледају на свет, или пак до онога, који се огрнуо многоцењеном тогом философа и који '' некако стихијски осећа '' да је усуд баш њему доделио да открије тај многотражени Ding an sich и последњу истину ствари, и до поноситог старца коме је дуги век био кратак да се увери да нема због чега бити поносан – свугде се срећемо с једном и истом гордошћу, с једном истом болешћу, с једном истом трагикомедијом, у ствари, с једном истом трагедијом.

У ловљењу људи сатана се најуспешније служи оном истом мрежом којом је и сам био уловљен. И, уколико се човек више приземљи. утолико лакше и дубље потпада под валст онога зла којим је некад био побеђен некадашњи Луцифер. То је част коју сатана указује својим високим жртвама. Људи вишег духа болују од гордости ниже врсте. Јер добро почиње од горе и завршава се доле. Многи је човек скупо платио своју високу обдареност. Ценом најнижег – највећег – греха. Не треба се заваравати: узалуд ћемо ми своју горду изолованост од друштва и свој суперирни став над околином проглашавати природном појавом духа '' који је обдарен дубоким метафизичким схватањем света и ретком несвакидашњом интуицијом ''. Узалуд ћемо ми свој презирни осмех свету тумачити као '' добронамерну опомену човека који јасно види ''. И узалуд ћемо ми '' оригиналности '' свога држања и понашања, а које имају да на један смишљен начин манифестују нашу супериорност и које ми сваком згодном – и незгодном – приликом показујемо, приказивати као несташне и нетенденциозне детињарије једног високог духа који, с времена на време, тражи разнођења у контрастима свога карактера. Узалуд ћемо се правдати. Гордост, остаје гордост. У суштини једна и непроменљива. Ако и успемо да заварамо друштво, нећемо успети да заварамо сами себе, а ако успемо да заварамо и сами себе, никада нећемо успети да заварамо Онога кога ни сатана није успео заварати. Зато не варајмо се!

Гордост је уништење истине ствари. Јер онај који се горди поставља дистанцу између себе и оних над којима се горди. Сматра себе есенцијално, у суштини бољим, већим, вреднијим, достојнијим од других. Он чврсто верује за себе да је он, у поређењу с осталим '' простим '' светом, биће, неке друге, више врсте. Сетимо се само '' плаве племићке крви '' и Ничеове '' владајуће господске расе ''. А Створи Бог човјека по обличју Својему, по обличју Божијему, створи га (I Мој 5,1). И не створи Бог више врста људи, него створи само: човека. Сви људи су једнаки, изједначени у најосновнијој основи својој, сви су по лику Божијему створени. А то значи да су сви људи једнаки у ономе што људе чини људима. То, опет, значи да су сви људи – људи. Зар није речено: '' Пред Богом су сви људи једнаки ''. Ипак, гордост је ступила у незахвалну борбу са овом истином.
Гордост је, даље, криво и лажно тумачење талената. Људи су сви једнаки, а разлике међу њима само су привидне: разлика је у томе што сам ја примио пет талената, ти два, а он само један. Слуга сам ја, слуга си ти, слуга је он. Исто сам ја, исто си ти, исто је он. Само је Господар хтео да ја учиним више посла, с већим средстима, ти мање са мањим, а да он учини најмање посла, јер су му и средства најмања. Савршенство праведности. Јер коме је више дато од њега ће више и тражити (ср.Лк 12,48).
Ти се веселиш, јер имаш десет талената! И смејеш се ономе што има само један! Пази да ти не преседне весеље. Задат вам је посао. Један човек може исплести једну котарицу за један дан. Ако хоћеш да будеш изједначен с њим у заслузи ти мораш донети десет котарица на његову једну, јер ти имаш десет најамника, а он само једног. Праведан је Бог, бесконачан у својој праведности. Али неправедна је гордост, огромна у својој неправесности. Јер она значи крађу таланата, крађу Божије својине.
Горд човек заборавља да је примио оно што има; он пасивно примљено сматра активно заслуженим. Он туђе сматра својим. Зато је горд човек крадљивац, лопов, насилник, отимач блага које припада једино Богу. Јер мудрост и снага и лепота и доброта припадају само и једино Богу, јер нико није добар осим једнога Бога (ср.Мт 19,17).
Горд човек као да никада није чуо речи: Бадава сте примили, бадава и дајите (ср.Мт 10,89). Или речи: ништа не можете без Мене учинити (ср.Јн 15,5). Он је заборавио да је Апостол Павле рекао: Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који заљева, него Бог који даје да расте (1 Кор 3,6-7).
Горд човек у својој заслепљености, мисли да он чини част Богу. Кад улази у Цркву само што не чека да му се поклоне светитељи с икона поласкани необичном чашћу што им је учињена његовом драгоценом посетом.
Лепо је рекао Ла Рошфуко: '' Врлина не би ишла тако далеко да јој таштина не прави друштво ''. А таштина је гордост у другом издању. Шта мислите колико би било мање учињено добрих дела, колико би било мање написано учених књига, колико би мање било извојеваних сјајних победа, колико би мање било научника, философа, песника, књижевника, јунака на свим фронтовима људскога делања и напрезања, да није било гордости, ове неодступне пратилице сваког нашег подухвата. Гордост је место где је лицемерје дочекало своје највеће славље. Јер многоме је научнику истина била последња брига. Књига се пише да се стекне славно име. То јој је главни, последњи циљ. Ако се њом случајно придонесе нешто и сазнању истине, то је споредни добитак на који се, ако је и без њега слава загарантована, обично ништа и не полаже.

Груба тенденција да се истакне своја велика обдареност и надмоћност често је несуздржано истакнута у списима многих и многих тзв.великана духа. Ништа нема увредљивије за човека који је дошао на конгрес философа, или на неку свечану академију научника и који се нада да ће чути и видети философе и научнике, а угледа само гомилу славних људи. '' Уметност због уметности ''. То је била жеља човека, који је хтео нешто више од свакидашње стварности. '' Уметност због уметника ''. То је потајни циљ већине људи који и чине стварност ниском. Али није то нискост само високих духова. Гордост је заједничко зло свих људи и оних средњих и оних малих. Она је, само, код највиших, најнижа. Почевши од најситнијих свакодневних ситница па све до наших најкрупнијих животних дела, гордост је увек ту, да '' освешта '' све, да оправда све, авај, да осмисли све. Све, све због ње чинимо и ништа без ње. Заиста, људи штедро увесељавају пакао и неуморно растужују небо. И узалуд Црква непрестано виче на сва четири краја васељене: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу ! '' И узалуд се небеса тресу од вечне ангелске песме: '' Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе Његове ''. Правило '' omnia ad maiorem Dei gloriam '' – све за већу славу Божији – ретко је кад добило своје испуњење у лицемерном животу таштих људи. Ако би се човек на овој земљи изашто могао гордити, то би било савршенство у Христу. Но шта видимо? Савршени у Христу су баш најмање горди. Баш они су објавили најнепоштеднији рат овом првом и најодвратнијем чеду пакла. Они стоје с друге стране гордости. Зато и јесу савршени у Христу Господу, најсавршенијој Смерности.

Гордост је најтананија и најраспрострањенија болест, али и битка из које се ретко излази као победник. Борба с гордошћу, једна је од најтежих борби за човека, ако није и најтежа. Познато је да су се многи монаси – подвижници својим огромним трудом пењали до на врх лествице хришћанских врлина, и да су у томе тренутку, онда када су без сумње у себи могли рећи најдрагоценије речи за једнога хришћанина – монаха: Не живим више ја, него Христос у мени (ср.Гал 2,20), да су ти победиоци света баш у томе тренутку свога победничког тријумфа били побеђивани – од гордости!
Колико је моћан у својој злој мудрости исконски непријатељ људи: он је пустио ове борце да поберу победе над свим слабостима које муче људе од Адамовог греха до данас, па их је на крају свих њихових успеха, једним ударцем своје најјаче слабости победио – гордошћу. Јер он, као духовни отац зла, најбоље је знао које је од њих најсилније, и као мудри војсковођа антихристових легиона задржао је свога најстаријег сина за последњу битку – да освети пораз све своје млађе и старије браће.

Ево једног примера светоотачког страха од овог опасног непријатеља. Један од светих отаца путовао је пешке са својим ђаконом. Одједном се на путу пред њима испречи нека велика и отровна змија. Ђакон се уплаши и побегне на страну. Побегне и светитељ. Кад је опасност прошла усуди се ђакон на ову примедбу: '' Свети оче, ако сам ја побегао од змије, то није чудо, јер нити ја имам велику веру нити велика дела. Чудим се теби, јер ти имаш ово обоје, а ипак си се препао и побегао! '' Светитељ му смирено одговори: '' Нисам се ја бојао змије, него сам се бојао гордости у коју сам могао упасти да од змије нисам побегао ''. И сам велики апостол Павле лебдео је пред овом опасношћу: И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме куша да се не поносим (II Кор 12,7).
Тешка је борба с гордошћу. Ова се побеђује само са једним начином: угледањем на кротко и смирено Јагње Божије.
Да, по лукавом плану отпадника она има много имена. Да би се што боље маскирала и што успешније нас освајала. Неко је зове амбицијом, неко је зове оригиналношћу, неко је, заједно са Ничеом, зове '' вољом за моћ '', неко, заједно са Адлером, '' осећањем своје мале вредности '' или '' жељом за личном највећом вредношћу '', а ми је, заједно са Христовом Црквом, увек зовемо њеним правим именом: гордост.

Постоји једна чудна и присна веза између гордости, лицемерја и глупости. Овај подземни савез открила нам је и народна пословица. Она је своје откриће овако формулисала: '' Гордост, лицемерје и глупост на једној грани расту ''.