ЈЕРЕС СРБСКЕ ЦРКВЕ

 

Св. ФИЛАРЕТ Вознесенски Исповедник православља о СрБској цркви у јереси

Епископи РПЦЗ су заправо одлучили да се уздрже од заједништва са Србима још 19.
маја / 1. јуна 1967.године, у саборској одлуци означеној као „Строго поверљиво“:

„Поред одлуке садашњег Сабора епископа о односима са Србском православном црквом, предлог Његовог Високопреосвештенства Првог јерарха и председника Сабора епископа, митрополита Филарета, је прихваћен и потврђен, а то је да се сви часни епископи Руске православне цркве у иностранству уздрже од саслуживања са јерархијом Србске православне цркве.“

У вези са србским питањем, митрополит Филарет је писао архиепископу Антонију: „Сматрам својом дужношћу да вам укажем, владико, да вашу тврдњу да морамо захвалити Србској цркви за њен однос према нама у потпуности прихватам, али само што се тиче њене прошлости – славне прошлости Србске цркве.

Да, наравно, морамо светити имена њихових светости, патријарха Димитрија и Варнаве, у захвалној успомени због њихове драгоцене подршке Цркви у иностранству у време када она није имала где да положи своју главу.

„Не може се порећи да Србској цркви дугујемо извесно поштовање јер је одбила да осуди нашу Цркву у иностранству на парасинагоги у Москви 1971. године, као и у каснијим приликама када је Москва поново покретала то питање.

Али, с друге стране, она је учествовала у поменутој парасинагоги, када је изабран Пимен, а србски јерарси нису протестовали против овог апсолутно неканонског избора, када је изабран онај кога је већ изабрао и поставио режим који мрзи Бога.

Наш Сабор из 1971. није, нити је могао, признати Пимена, док га је Србска патријаршија признала и признаје га, ословљавајући га као патријарха и у потпуном је општењу с њим.

И тако се она директно противи нама, јер ми увек покушавамо да објаснимо 'слободном свету' да Совјетска патријаршија није прави представник и поглавар много трпеће Руске цркве.

Али Србска црква је признаје као такву и тиме чини велики грех против Руске цркве и руског православног народа.

„Како се овде може говорити о некој посебној захвалности према њој? Ох, када би Србска црква, док признаје нашу праведност, такође директно и отворено, смело признала неправду Совјета!

Е, тада би заиста било нечега за шта бисмо јој могли захвалити!

Али сада, док нам пружа једну руку, она пружа другу нашим противницима и непријатељима Бога и Цркве.

Ако вам прија, затворивши очи пред овом тужном стварношћу, да захвалите Србима за такве њихове ‘подвиге’, онда је то ваша ствар, али ја нисам учесник у том изразу захвалности.

„Колико су опасни компромиси у питањима принципа!

Они људе чине немоћнима у одбрани Истине.

Зашто се Србска патријаршија не може одлучити да прекине општење са совјетском јерархијом?

Зато што она сама иде истим тамним и опасним путем компромиса са комунистима који мрзе Бога.

Истина, она није напредовала тим путем онолико колико совјетска јерархија, и она покушава да проповеда и брани веру, али ако су нијансе овде прилично другачије, у принципу, ствар стоји на истом нивоу.“

БЛАЖЕНСТВА

 О ПРВОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.

- Прва заповест Господња за достизање блаженства јесте да они који желе блаженство треба да буду сиромашни духом.
- Бити сиромашан духом значи бити духовно убеђен да ми немамо ништа своје, него само оно што нам дарује Бог, и да без Божије помоћи и благодати ништа добро не можемо учинити; треба дакле да сматрамо да смо ми – ништа, и да у свему прибегавамо милосрђу Божијем. Укратко, према тумачењу светог Јована Златоуста, духовно сиромаштво је – смиреномудреност (Тум. Јев. по Матеју, Беседа 15).
- Сиромашни духом, без сумње, могу да буду и богаташи, ако схвате да је видљиво богатство пропадљиво, да брзо пролази и да не може да надомести недостатак духовних блага. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју! (Мт. 16, 26).
-Телесно сиромаштво може да допринесе савршенству духовног сиромаштва, ако га Хришћанин изабере добровољно, Бога ради. Зато је Сам Господ Исус Христос рекао богаташу: Ако хоћеш савршен да будеш, Иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном (Мт. 19, 21).
- Сиромашнима духом Господ обећава Царство Небеско.
- Царство Небеско им у овом животу, посредством вере и наде, припада духовно и само у назнаци, док ће им у будућем животу припасти у потпуности, кроз учешће у вечном блаженству.

О ДРУГОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени који плачу, јер ће се утешити. 

Друга заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да плачу.
- Под плачем у овој заповести треба подразумевати тугу и скрушеност срца и стварне сузе због тога што несавршено и недостојно служимо Господу, или чак својим гресима заслужујемо Његов гнев. Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се на каје (тј. постојано покајање); а жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10).
- Онима који плачу Господ, пре свега, обећава да ће се утешити.
- Под овим се подразумева благодатна утеха која се састоји из опроштаја грехова и умирења савести.
- Ово обећање сједињено је са заповешћу о плачу зато да туга због грехова не би доводила до очајања.


О ТРЕЋОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНТВА

Блажени кротки, јер ће наследити земљу.

Tpeћa заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду кротки.
- Кротост је смирено расположење духа сједињено са опрезом да никога не наљутимо и да се ни због чега не љутимо.
- Посебна својства хришћанске кротости су – не роптати и то не само на Бога, него ни на људе, не преузносити се, и не препуштати се гневу онда када се догоди нешто против наших жеља.
- Господ кроткима обећава да ће наследити земљу.
- У односу на следбенике Христове ово обећање мора да се схвати као предсказање које се испунило буквално, будући да су стално кротки Хришћани, уместо да гневом незнабожаца буду истребљени, наследили васељену којом су претходно владали исти ти незнабошци. Осим тога, значење овог обећања у односу на Хришћане уопште и на свакога од њих појединачно, јесте то да ће они добити наслеђе, по речима Псалмопојца, на земљи живих, тамо где живе и не умиру, тј. добиће вечно блаженство (Пс. 27, 13).

 О ЧЕТВРТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

- Четврта заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду гладни и жедни правде.
- Иако под називом правда треба подразумевати свако добро дело које Хришћанин треба да жели као храну и пиће, ту се првенствено мисли на ону правду за коју је у Даниловом пророштву речено: да се доведе вечна правда, тј. да се човек, који је окривљен пред Богом, оправда посредством благодати и вере у Господа Исуса Христа (Дан. 9, 24). О тој правди Апостол Павле каже: Правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу Којега одреди Бог да буде Крвљу Својом жртва помирења кроз веру, да покаже правду Своју опроштењем пређашњих грехова (Римљ. 3, 22-25).
- Гладни и жедни правде – то су они који воле да чине добро али себе не сматрају за праведнике, нити се ослањају на своја добра дела, него сматрају да су грешни и криви пред Богом – они који жељом и молитвом вере као да су гладни и жедни духовне хране и пића, тј. благодатног оправдања кроз Исуса Христа. гладнима и жеднима правде обећава да ће се наситити.
- Наситити се – то овде значи следеће: као што телесна ситост доноси, као прво, престанак осећаја глади и жећи, а као друго, поткрепљење телесне силе, тако духовна ситост означава, као прво, унутарње успокојење помилованог грешника, а као друго, задобијање силе за чињење добра, а ова се сила даје оправдавајућом благодаћу.
Уосталом, савршена ситост душе, која је створена за наслађивање бескрајним благом, уследиће, по речима Псалмопојца, у Вечном Животу: Наситићу се кад ми се открије слава Твоја (Пс. 17, 15).

О ПЕТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

- Пета заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду милостиви.
- Ову заповест треба испуњавати помоћу дела милосрђа, и то телесних и духовних, јер, како каже Свети Јован Златоуст, “различит је начин чињења милости и широка је заповест ова” (Тум. Јев. по Матеју, Беседа 15).
- Телесна дела милосрђа су ова:
Гладног нахранити;
Жедног напојити;
Оденути нагог или онога ко нема најнужнију одећу;
Посетити онога ко је затворен у тамници;
Посетити болесног, послужити му и помоћи да оздрави или да се хришћански припреми за смрт;
Путника примити у дом и омогућити му одмор;
Сахрањивати оне који су умрли у беди.
- Духовна дела милосрђа јесу:
Саветима одвратити грешника са пута заблуде његове (Јаковљ. 5, 20), тј. са његовог лажног пута;
Неупућенога научити истини и добру;
Ближњем дати добар и благовремен савет у неприлици или у случају опасности коју он не примећује;
Молити се Богу за њега;
Тешити ожалошћеног;
Не узвраћати на зло које су нам други учинили;
Од срца праштати увреде.
- Они који праведно кажњавају кривца не крше заповест милосрђа ако то чине онако како су дужни и са добром намером, тј. да би га исправили или да би невине заштитили од његових злочинстава.
- Господ милостивима обећава да ће бити помиловани.
- Под овим се подразумева помиловање од вечне осуде за грехе на Суду Божијем.

О ШЕСТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

- Шеста заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду чисти срцем.
- Чистота срца овде није баш сасвим исто што и искреност – која подразумева да човек не показује лицемерно добро расположење онда када га заправо нема у срцу, него да добро расположење срца показује кроз добре поступке, што представља тек нижи степен чистоте срца. Чистоту срца човек достиже постојаним подвигом бдења над самим собом, изгонећи из свога срца сваку безакону жељу и помисао, сваку привезаност за земаљске предмете, чувајући непрестано са вером и љубављу у срцу сећање на Бога и Господа Исуса Христа.
- Господ онима који су чисти срцем обећава да ће видети Бога.
-Ово обећање треба схватити тако, да Реч Божија упоређује људско срце са оком и савршеним Хришћанима приписује просветљене очи срца (Еф. 1, 18). Као што је чисто око способно да види светлост, тако је чисто срце способно да сазрцава (духовно посматра) Бога. Пошто је виђење Бога извор вечног блаженства, обећање виђења Бога представља обећање највишег степена вечног блаженства.

О СЕДМОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати. 

- Седма заповест Господња за блаженство је да они који желе да буду блажени треба да буду миротворци.
- Ову заповест треба испунити на следећи начин. Ми са свима треба да поступамо дружељубиво и не треба да дајемо повода за размирице; ако до размирица ипак дође, на сваки начин треба да их прекратимо, па чак и ако то подразумева одрицање од неког нашег права, осим ако је то у супротности са оним на шта смо обавезни или ако би неком нанело штету. И друге који су у завади треба да миримо, колико год је то у нашој моћи, а када не можемо, онда треба да молимо Бога за њихово измирење.
- Миротворцима Господ обећава да ће се синови Божији назвати.
- Ово обећање показује узвишеност подвига миротвораца као и узвишеност награде која је за њих припремљена. Пошто они својим подвигом подражавају Јединородног Сина Божијег Који је дошао на земљу да помири грешног човека са Богом, њима се обећава благодатно име синова Божијих и, без сумње, блаженство достојно тога имена.


О ОСМОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

- Осма заповест за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду спремни да претрпе гоњење правде ради, не издајући је.
- заповешћу захтевају се следеће особине: правдољубивост, постојаност и чврстина у добродетељи (врлини), храброст и трпљење у случају да неко буде изложен патњама и опасности зато што не жели да изда истину и добродетељи.
- Прогнанима правде ради Господ обећава Царство Небеско у замену за оно чега се они гоњењем лишавају, исто као што га је обећао сиромашнима духом као надокнаду за трпљење оскудице и немаштине.


О ДЕВЕТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА

Блажени сте када вас срамоте и прогоне

и, лажући, говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене.
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима.
- Девета заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду спремни да ради Имена Христовог и за истинску православну веру са радошћу приме увреду, гоњење, невоље, па чак и смрт.
- Подвиг према овој заповести назива се мученичким подвигом.
- За овај подвиг Господ обећава велику плату на Небесима, тј. нарочит и висок степен блаженства

СЛОВО О ПОСТУ

Изречено пред почетак Божићног
 
Св.ФИЛАРТ Исповедник
 
Налазимо се пред почетком поста. Истини за вољу, православним хришћанима не би ни требало објашњавати шта је то пост и зашто је он човеку потребан, зато што је пост црквена установа а сваки православни човек који познаје св. Јеванђеље треба да памти важне речи Спаситеља: ''Ако човек не слуша Цркву, он је исто што и незнабожац и цариник'' то јест, кроз грех непослушности Цркви он сам као да престаје да буде православни хришћанин. То је јасно и просто... Па ипак, данас нам сам живот сведочи о томе да православни хришћани, који врло често себе сматрају верним и преданим чадима Цркве, толико нецрквено и неправославно гледају на пост да, хтели-не хтели, служитељи Цркве морају о томе да говоре и напомињу.
Пре свега, љубљени, схватите и тврдо запамтите да пост није установљен неким засебним служитељем Цркве, макар то био и свети угодник и праведник; пост је општецрквена установа, пост је – црквени закон. За то да се не испуњава закон, потребан је неки разуман разлог; ако такав разлог у овом или оном случају постоји, онда Црква увек иде у сусрет њему. Тако на пример, ако тешко болесни човек има потребу да јаче једе да би ојачао ослабели организам, Црква му не само разрешава да ослаби пост, већ га у неким случајевима и сасвим ослобађа од њега. Некада се дешава да се човек нађе у условима у којима није у могућности да бира храну по својој жељи; у сличним случајевима Црква нас такође ослобађа од обавезе да постимо.
Али, на жалост, ми понекад слушамо чудновате речи, укључујући и такве: ''Није ли Богу свеједно шта ћу ја јести – кромпир или говедину?'' Наравно, Бог нема потребу за тиме да ми једемо ово или оно али запамти, неразумни човече, да пост није потребан Богу, већ теби самом.
Када се Син Божији оваплотио на земљи, по сведочанству св. Јеванђеља, на почетку Свог служења, Он је постио 40 дана и 40 ноћи. А када су Га апостоли касније питали зашто они нису могли да изганају злог духа из бесомучног дечака, Господ им је одговорио: ''Овај се род изгони (т.ј. побеђује) молитвом и постом''. У тим речима Спаситеља, пост је изједначен са молитвом, као средство победе над злом бесовском силом.
Загледајте се пажљиво у то што видите у овом светом храму. У њему је много ликова светих угодника Божијих. Покажите ми међу њима макар једног који је имао такву тачку гледишта какву имају данас, на жалост, многи православни хришћани, тврдећи да је пост – нешто неважно. А ево, св. угодници Божији које је Црква прославила и, самим тиме, показала да је њихов пут - пут истинити, праведни и савршени – сви су они постили и то тако како би многима од нас, може бити, било претешко да постимо.

Покажите ми, понављам, макар једног од светих угодника Божијих, изображеног на светим иконама, који је тако говорио о посту, како говоре данас паметњаковићи који сматрају да је њихово труло расуђивање изнад црквеног закона. Преподобни Серафим Саровски је једном тачно указао на значење поста. Дошла је код њега нека жена, љубећа мајка, чија је ћерка требало да се уда. Природно, мајчино срце се бринуло за судбину и срећу своје кћери и она је хтела да зна хоће ли јој кћер бити срећна са својим будућим животним сапутником. Са тим питањем је она дошла ка старцу Серафиму. Саслушавши речи матере, преп. Серафим јој је овако рекао: ''пре свега другог, ако твоја кћер има изабраника, пре свега сазнај – држи ли он постове јер (старац је тачно тако и рекао) ко постове не држи – тај није хришћанин.''
Запамти то, душо хришћанска. Преп. Серафим је по том питању апсолутни ауторитет. Он никоме није прописивао да носи те невероватне, надљудске подвиге и тешкоће, које је он сам носио. Он никоме није заповедао да их савршава, него је тражио од хришћана безусловну послушност Цркви, и своје објашњење о посту је и изрекао у духу те поуке Спаситеља о послушности Цркви, која је горе наведена. Ако човек не држи пост, то значи, он не слуша Цркву која је заповедила пост и, следствено, он престаје да буде сином Цркве, престаје да буде православни хришћанин. Од те гвоздене логике је немогуће побећи. И зато по питању поста запамти једном за свагда: ако хоћеш да будеш верни син Православне Руске Цркве – ти мораш да држиш постове.
На жалост, по том питању су људи некако крајње ослабили, раслабили се, како се каже. Некада је један од црквених делатника говорио да би се оправдао Московском митрополиту Филарету, познатом по светости свог живота као и по нарочитој мудрости: ''Владико, шта да радим – дух је бодар а плот је немоћна''. Климнувши главом, каже му митрополит Филарет: ''Не, пријатељу мој, сада треба говорити обрнуто: дух је немоћан а тело је јако. И оно диктира своје законе, а немоћни дух му се не може супротставити и безвољно му се подчињава и човек испуњава сваки прохтев свога тела, своје плоти''.

Често данас говоре: ''Тешко је постити, немамо увек посну храну''. А ја мислим да то није тачно. У условима живота у Аустралији, где сам ја недавно био, као и овде у Америци, о томе је просто срамота говорити. Боље је отворено рећи: ''Нећу да постим''. У крајњем случају, било би отворено, иначе се добија лажљиви изговор.
Ја сам претходне године провео у Кини. Тамо је била буквално глад, вапијућа нужда, понекад просто није било шта да се једе. Многи тамо далеко нису јели ни сваки дан али свеједно, они који су хтели да посте - постили су и тамо и нису умирали од глади. Преподобни Серафим је некоме рекао: ''хлеб и вода никоме нису штетни. Од поста нико није умро а од преједања многи умиру.'' Проста и мудра поука.

Љубљена браћо слушаоци! Ми смо чада Руске Православне Заграничне Цркве и треба да памтимо да треба да се по нечему разликујемо од неправославних људи, међу којима се овде налазимо. Некада је апостол Павле писао хришћанима града Филипи, хвалећи их што они ''сијају као светило у свету'' усред тог паганског мрака који их окружује. И како би видљива била духовна красота и сила наше Православне Цркве када би њена чада у свему и увек строго и неизмењиво држала њене типике а нарочито - постове. То увек изазива дубоко уважавање од стране неправославних, од стране иномислећих. Човек - истрајан у својим убеђењима и поступцима увек заслужује уважавање од свих.
Тако да, ево понављам, ми смо на прагу поста и ја се надам да сви, који су слушали данас призиве Цркве – да ће се показати у овом посту не као преслушници већ као послушници Црквеног учења. И надам се да ћемо сви ми, који стојимо овде, држати тај пост по мери својих сила, памтећи да онај који није постио, никада неће дочекати празник Рождества Христовог као онај који је црквени пост држао. Амин.

НЕДЕЉА 1. ПО ПАСХИ: AПОСТОЛ ТОМA

Св. ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

Света православна Црква данас са празновањем недеље, сједињује и празнични спомен Светог апостола Томе. Притом је карактеристично да се, благодарећи томе, Јеванђеље, које је читано синоћ на свеноћном бденију, поновило, као редовно недељно и на Литургији, у част Светог апостола Томе, што ретко бива.

Некада се у животу употребљава израз „ја сам неверни Тома“, тј. ја нисам баш брз да поверујем. Човек који тако говори, обично и не схвата суштину тог Томиног неверовања, које је Црква у својим молитвословљима назвала добро Томино неверовање.

Када читамо у Јеванђељу та места, која говоре о Светом апостолу Томи, ми видимо да је пред нама, у лицу тог апостола, човек-скептик. На пример, када је Господ Исус Христос пред васкрсавањем Лазара, рекао својим апостолима: „Идемо у Јудеју“, апостол Тома је рекао другим апостолима: „Пођимо и ми. Умримо с Њим“.

У тим речима се налази, са једне стране, безусловна љубав апостолског срца, која је готова да иде у смрт с љубљеним Учитељем, и, истовремено, такво скептичко неповерење – хоће ли бити ишта од тог путовања, да ли ће његова последица бити само смрт љубљеног Учитеља и Његових ученика?

И ево, Господ је на Тајној вечери, разговарајући са апостолима, говорио да пут, куда Он иде, они знају: „Амо же Аз иду, весте и путь весте“ (Куда Ја идем знате, и пут знате.). Али, уследио је Томин одговор: „Господи, не вемы, камо идеши и како можем путь ведети?“ тј. „Господе, не знамо куда Ти идеш, и како ми можемо то знати?“ На крају, ево и приче о додиривању божанских ребара од стране апостолоа Томе – познато је да је апостол Тома, још не видевши васкрслог Учитеља, када је чуо од своје сабраће апостола о Његовом васкрсењу, одговорио: „Ако не видим сам на Његовим рукама ране од клинова, нећу поверовати. Док не метнем своју руку у ту страшну рану, која је била око Његовог ребра, нећу поверовати“.

Прошла је недеља. Апостол још увек не може да поверује. Како је мрачна, вероватно, била за њега та тешка недеља! Други апостоли ликују и радују се а он све не верује. Кроз седам дана, Господ Се јавио ученицима, међу којима је био и Тома и рекавши им: „Мир вам!“, обраћа Се Томи, парафразирајући његове сопствене речи, којима се он одрицао вере: „Принеси перст твой, виждь раны Моя. Принеси руку твою, вложи в ребра Моя. И не буди неверен, но верен“ (Принеси прст твој и види ране Моје. Принеси руку твоју и метни у ребра Моја. И не буди неверан, но веран). Тада се из уста апостола од свег срца отело то великолепно исповедање, коме је апостол Тома остао веран до смрти – „Господ мој и Бог мој!“, узвикнуо је апостол Тома.

Свака сенка сумње је истог трена излетела из његове душе. Зашто Црква назива његово неверовање добрим? Зато што је Тома, братије, волео свог Учитеља као што су Га и сви апостоли волели. Дај нам, Боже, један стоти део те љубави, која је била у апостолским срцима! Када Је Господ умро на Крсту, за апостоле се тада, како се каже, сунце угасило у свету. Постало им је страшно и тамно и хладно.

Они су знали Кога су изгубили. Тома не може да поверује – свет је за њега опустео, без вере, без његовог Учитеља. Исувише је његово срце било жедно такве вере, у којој не би било ни сенке сумње, зато што је за њега Учитељ био исувише вредан. И истина Његовог учења о васкрсењу је била исувише вредна за апостола. И управо зато Црква и назива то неверје добрим, јер се у њему пројавило то, колико је апостол, не верујући разумом, срцем и душом, био веран своме Учитељу.

Је ли тако и у наше дане? Личе ли на апостола Тому они, који говоре: „Ја сам неверни Тома“? Обично њихово неверје стоји од Томиног неверја далеко као исток од запада, као небо од земље.

Погледајте, братије, како је за апостола Тому била вредна истина васкрсења, истина правде Светог Јеванђеља! А наше време се баш и одликује тиме, што данас људима све више овладава равнодушност према божанственој истини. Говори се много лепих речи, а заправо, у суштини, код људи је потпуна равнодушност према истини. Некада је такву равнодушност показао Пилат, када Је Господ стајао пред њим на суду.

Пред Пилатом Је стајала Сама Истина, а он је, ипак, скептично изјавио: „Шта је истина?“ тј. постоји ли она? Па чак и да је има - далеко је, а можда је и нема... И с потпуном равнодушношћу окренуо се од Онога Који му Је донео истину, Ко је био Сама Истина. Тако су и данас људи постали равнодушни. Ви сте и сами, вероватно, не једном слушали како се сада говори много највисокопарнијих, најлепших, рекло би се, хришћанских речи о уједињењу свих у једну веру, у једну религију. Али, запамтите да је унутрашња постава тога – управо равнодушност према истини.

Кад би истина била вредна за човека, он никада не би пошао на то. Али, управо зато што истина људе мало занима, и они просто хоће да се, и по питањима вере, што простије и што удобније некако устроје , зато и говоре: „Треба сви да се ујединимо“ тј. да свако треба да призна да његова вера није истинита већ да ће се, тек када се све те неистините вере слију у једну, однекуд појавити истинита вера!

Бојмо се такве равнодушности према истини. Господ наш Исус Христос нам у Апокалипси јасно указује на то како је страшна равнодушност према истини. Он Се тамо обраћа анђелу, предстојатељу Лаодикијске цркве и говори: „Знам дела твоја. Ниси ни хладан ни врућ. О, када би ти био врућ или хладан! Али пошто ниси ни хладан ни врућ (већ си млак, ни ово - ни оно, није ти драга истина), извргнућу те из уста Мојих!“ А још је оштрије и јаче речено у словенском тексту: „Изблевати тя имам из уст Моих“, као што организам избацује из себе оно њему јако противно и штетно по њега.

Запамтимо да је та равнодушност према истини једна од највећих несрећа нашег одступничког века. Цени истину, човече! Буди борац за истину! Памти како је апостол Тома љубио истину васкрсења Христовог, божанску јеванђелску истину. Та апостолска љубав према истини и према Наставнику истине, за нас је пример како човек треба да цени истину и да љуби онога ко је Пут и Истина и Живот – Господа нашег Исуса Христа.

Човече, стави истину у животу изнад свега и никада не дозволи себи да некако скренеш с пута истине! Наравно, сви смо ми грешни, сви ми падамо по немоћи, али једна је ствар – пасти по немоћи, а друга је ствар – равнодушност према истини, свесни одлазак од ње. Да не буде то с нама! Нека свака наша парохија, као сложна духовна породица тврдо стоји у истини и буде верна ћелија наше свете Заграничне Руске Православне Цркве.

Вероватно сте и сами обратили пажњу колико је много напада данас управо на Заграничну Цркву. Ниједну цркву данас тако не нападају. Нити тако нападају служитеље других цркава, као што нападају служитеље Заграничне Цркве. Шта то значи? То је најсигурнији знак да наша Црква стоји у истини и зато је сва лаж, сва неправда повела рат против ње.

Када наша Црква не би стајала у истини, нико је не би нападао. Све би било мирно и тихо. Али пошто она стоји у истини и ту истину проповеда, благовести и штити, отуда и сви ти напади на њу.

Памтимо то и ценимо то што припадамо светој Цркви која ни у чему не греши против истине, већ је чува онако како Је заповедио Господ наш Исус Христос и Свети апостоли. Амин.

КАКО СЕ ТРЕБА СПРЕМАТИ ЗА ВЕНЧАЊЕ

Брачни живот треба да започне од духовне припреме. Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести и причешћа.

За венчање треба припремити две иконе – Спаситеља и Мајке Божије, којима се за време тајне благосиљају млада и младожења. Раније су се ове иконе узимале из родитељских кућа, предавале су се као домаћа светиња од родитеља деци. Иконе доносе родитељи, а ако они не учествују у тајни венчања – млада и младожења.Млада и младожења купују бурме. Бурма је знак вечности и нераскидивости брачног савеза. Једна бурма треба да буде златна, а друга сребрна. Златан прстен симболизује својим блеском сунце, чијој светлости се у брачном савезу уподобљава муж, а сребрно – је слика месеца, мањег светила, које блиста одраженом сунчевом светлошћу.Данас се за оба брачна друга по правилу купују златне бурме. Бурме такође могу имати украсе од драгог камења.Међутим, ипак је главна припрема за предстојећу тајну – припрема за причешће.Света Црква препоручује онима који ступају у брак да се припреме подвигом поста, молитве, покајања и причешћа. Млада и младожења који желе да се сједине у Тајни брака, припремају се за примање благодати постом и покајањем, а на дан венчања заједно се причешћују Светим Божанским Тајнама. Они се обично причешћују или на дан венчања или уочи тога.

Шта треба да знају сведоци

У Русији пре револуције, кад је црквени брак поседовао закониту грађанску и правну силу, брак православаца се обавезно обављао у присуству јемаца – они су се у народу називали дружок, подружије или шафери, а у богослужбеним књигама (требницима) – воспријемници. Јемци су својим потписима потврђивали акт венчања у матичним књигама; они су по правилу, добро познавали младу и младожењу и гарантовали су за њих. Јемци су учествовали и у веридби и у венчању, односно за време обилажења младожење и младе око налоња придржавали су круне над њиховим главама.Сад јемци (сведоци) могу да буду присутни, али то није обавезно – зависи од жеље оних који се венчавају. Јемци обавезно треба да буду православци, пожељно је црквени људи, према Тајни венчања треба да се односе са свештеним страхом. Обавезе јемаца приликом венчања у својој духовној основи су исте као кумова на крштењу: као што кумови, искусни у духовном животу, треба да руководе кумићима у хришћанском животу, тако и јемци треба духовно да руководе новом породицом. Зато се раније за кумове нису узимали млади људи који нису у браку и који нису упознати с брачним и породичним животом.

О понашању у храму за време венчања

Често се чини да младожења и млада, у пратњи рођака и пријатеља нису у храм дошли ради молитве за оне који ступају у брак, већ на представу. Чекајући да се Литургија заврши они разговарају, смеју се, шетају по храму, окрећу се леђима према иконама и иконостасу. Сви они који су позвани у храм на венчање треба да знају да се за време венчања Црква не моли ни за кога осим само за два лица – младожењу и младу (само се једном изговара молитва "за родитеље који су их васпитали"). Непажња и недостатак свештеног страха у младожењи и млади према црквеној молитви показује да су они дошли у храм само због обичаја, због моде, по захтеву родитеља. Међутим, овај час молитве у храму има утицаја на читав каснији породични живот. Сви присутни на венчању, а посебно младожења и млада треба ватрено да се моле за време обављања тајне.

Како се одвија веридба

Венчању претходи веридба.
Веридба се обавља као знак тога да се брак обавља пред лицем Божјим, у Његовом присуству, по Његовом сведобром Промислу и нахођењу, кад се пред Њим запечаћују узајамна обећања оних који ступају у брак.
Веридба се обавља после Божанске Литургије. Тиме се младожењи и младој сугерише важност Тајне брака, истиче се с каквим свештеним страхом и трепетом, с каквом душевном чистотом треба да приступе његовом закључивању.
То што се веридба обавља у храму означава да муж прима жену од Самог Господа. Да би се јасније сугерисало да се веридба обавља пред лицем Божјим, Црква заповеда вереницима да стану пред свете царске двери, док се свештеник који у то време изображава Самог Господа Исуса Христа налази у светилишту или у олтару.
Свештеник уводи младожењу и младу у храм као знак тога да они који се венчавају попут првосазданих прародитеља Адама и Еве од тог тренутка почињу пред лицем Самог Бога свој нови и свети живот у чистом супружништву, у Његовој Светој Цркви.
Обред започиње кађењем ради подражавања благочестивом Товији, који је запалио јетру и срце рибе да би димом и молитвом прогнао демона, непријатеља часних бракова (в.: Тов. 8, 2). Свештеник три пута благосиља прво младожењу, затим, младу изговарајући: "У име Оца, и Сина, и Светога Духа" и даје им упаљене свеће. На сваки благослов се, прво младожења, а затим млада, три пута крсте и примају од свештеника свеће. Трикратно осењивање крсним знамењем и давање младожењи и младој упаљених свећа јесте почетак духовне свечаности. Упаљене свеће које младожења и млада држе у рукама означавају љубав коју од тог тренутка треба да гаје једно према другом и која мора бити ватрена и чиста. Упаљене свеће такође означавају чедност младожење и младе и присуство благодати Божије.
Кађење у облику крста означава невидљиво, тајанствено присуство благодати Духа Светог, Који нас освећује и савршава свете тајне Цркве.
По обичају, свако свештенодејство почиње славословљем упућеним Богу, а приликом савршавања брака оно има и посебан значај: онима који се венчавају њихов брак изгледа као тако велико и свето дело, као дело кроз које се славослови и благосиља име Божије. (Возглас: "Благословен Бог наш").
Мир од Бога потребан је онима који се венчавају и они се сједињују у миру, ради мира и једномислија. (Ђакон возглашава: "Миром Господу помолимсја. О свишњем мирје и спасенији душ наших Господу помолимсја." "У миру Господу се помолио. За вишњи мир и спасење душа наших Господу се помолимо.").
Затим ђакон изговара, између осталих других уобичајених мољења, молитву за оне који се венчавају у име свих прусутних у храму. Права молитва Свете Цркве за младожењу и младу јесте молитва за оне који се данас заручују и за њихово спасење.
Света Црква моли Господа за младожењу и младу, који ступају у брак. Циљ супружничког живота је благословено рађање деце ради продужетка људског рода. Уједно, Света Црква изговара молитву да Господ испуни сваку молбу младожење и младе која се односи на њихово спасење.
Свештеник као савршитељ Тајне брака, изговара наглас молитву Господу о томе да Он Сам благослови младожењу и младу на свако добро дело. Затим свештеник упутивши мир свима заповеда младожењи и младој и свима присутнима у храму да погну своје главе пред Господом у очекивању духовног благослова од Њега, а сам тајно чита молитву. Ова молитва се узноси Господу Исусу Христу, Женику Свете Цркве, коју је заручио Себи.
После овога свештеник узима бурме са светог престола и прво ставља бурму младожењи, три пута га закрштајући говорећи: "Обручајетсја раб Божји (име младожење) рабје Божијеј (име младе) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Затим ставља бурму младој, такође је три пута закрштајући и изговара речи: "Обручајетсја раба Божија (име младе) рабу Божјему (име младожење) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Бурме приликом заручивања имају врло важан значај: то није просто дар младожење младој, већ је знак нераскидивог, вечног савеза међу њима. Бурме се стављају на десну страну светог престола, као пред лице Самог Господа Исуса Христа. Овим се истиче да због тога што су додиривале свети престо и налазиле се на њему оне могу да приме силу освећења и да спусте на младенце благослов Божји. Бурме на светом престолу налазе једна поред друге изражавајући тим самим међусобну љубав и јединство младожење и младе у вери.
После благослова свештеника младожења и млада размењују бурме. Младожења ставља своју бурму на руку невесте у знак љубави и спремности да жртвује све ради своје жене и да јој помаже целог живота; млада ставља своју бурму на руку младожење у знак своје љубави и оданости, у знак спремности да прима од њега помоћ читавог живота. Оваква размена се врши три пута у част и славу Пресвете Тројице, Која све савршава и утврђује (понекад бурме мења сам свештеник).
Затим свештеник поново моли Господа за то да Он Сам благослови и утврди заруке, да Сам осени бурме небеским благословом и да им пошаље Анђела-Чувара и руководиоца у њиховом новом животу.

Како се обавља венчање

Младожења и млада, држећи у рукама упаљене свеће, које означавају духовну светлост тајне, свечано улазе на средину храма. Пред њима иде свештеник с кадионицом, указујући им тиме да на животном путу треба да поштују заповести Господње, а њихова дела ће се као тамјан узносити ка Богу. Хор их дочекује појањем 127. псалма у којем пророк-псалмопојац Давид прославља Богом благословено супружништво; пре сваког стиха хор поје: "Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје."
Младожења и млада стају на мараму (белу или розе) распрострту по поду испред налоња на којем се налазе крст, Јеванђеље и венци.
Младожења и млада пред лицем целе Цркве још једном потврђују слободно и без принуде жељу да ступе у брак и то да у прошлости нико од њих није дао обећање за ступање у брак.
"Имаш ли ти искрену и слободну жељу и чврсту намеру да будеш муж ове (име младе) коју видиш овде пред собом?" пита свештеник и младожења одговара: "Имам, часни оче." – "Да ли си везан обећањем другој невести?" – "Не, нисам везан." Затим, обративши се младој, свештеник пита: "Имаш ли ти искрену и слободну жељу и чврсту намеру да будеш жена овог (име младожење) којег видиш пред собом?" – "Имам, часни оче." "Да ли си везана обећањем другом младожењи?" – Не, нисам везана."
Дакле, младожења и млада су потврдили пред Богом и Црквом добровољност и ненарушивост своје намере да ступе у брак. Овакво изражавање воље у нехришћанском браку представља одлучујући принцип. У хришћанском браку је оно – главни услов за природан (по плоти) брак, услов, после којег га треба сматрати закљученим. Тек сада, после закључивања овог природног брака почиње тајанствено освећење супружништва Божанском благодаћу – чин венчања. Венчање почиње литургијским возгласом: "Благословено Царство..." којим се објављује учествовање младенаца у Царству Божијем.
После кратке јектеније за душевно и телесно благостање младожење и младе свештеник изговара три дуге молитве.
Прва молитва је упућена Господу Исусу Христу. Свштеник се моли: "Благослови овај брак: и подај слугама овим Твојим живот миран, дуг, међусобну љубав у савезу мира, семе дугог живота, неувењиви венац славе; удостој их да виде децу деце своје, постељу њихову сачувај неоскрнављеном. И даруј им од росе небеске одозго и од претилине земаљске; испуни домове њихове пшеницом, вином и уљем и сваким добром, тако да деле вишак с потребитима, даруј и онима који су сада с нама све што је потребно за спасење."
У другој молитви свештеник моли Тријединог Господа да Он благослови, сачува и помене младенце. "Даруј им плод утробе, добру децу, једномисленост у душама, узвиси их као кедрове ливанске, као виноградну лозу с предивним гранама, даруј им семе пуно класја да би они, имајући довољно свега, били обиловали спремношћу на свако добро дело и Теби угодно. И нека виде синове од синова својих, као младе изданке маслине, око свог стабла и да угодивши Ти, заблистају као светила на небу у Теби, Господу нашем."
Затим се у трећој молитви, свештеник још једном обраћа Триједином Богу и преклиње Га да Он, Који је саздао човека и затим из његовог ребра створио жену као његову помоћницу, спусти и данас Своју руку из светог обитавалишта Свог и споји младенце, да их венча у јединствену плот и дарује им плод утробе.
После ових молитава наступају најважнији тренуци венчања. Оно за шта је свештеник молио Господа Бога пред лицем све Цркве и заједно са свом Црквом – за благослов Божји – сад се видљиво савршава над младенцима, учвршћује и освећује њихов супружнички савез.
Свештеник, узевши круну закршта њоме младожењу и даје му да целива икону Спаситеља, причвршћену за предњи део круне. Венчавајући младожењу свештеник изговара: "Вјенчајетсја раб Божји (име рекавши) рабје Божије (име рекавши) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа.)
Благословивши тако младу и давши јој да целива икону Пресвете Богородице која украшава њену круну, свештеник је венчава, изговарајући: "Вјенчајетсја раба Божија (име рекавши) рабу Божију (име рекавши) во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа."
Украшени крунама, младожења и млада стоје пред лицем Самог Бога, пред лицем целе Небеске и земаљске Цркве и чекају на благослов Божји. Наступа најсвечанији, најсветији тренутак венчања!
Свештеник каже: "Господи, Боже наш, славом и чашћу венчај их!" Приликом ових речи он их благосиља у име Бога. Ову молитву свештеник изговара три пута и три пута благосиља младожењу и младу.
Сви присутни у храму треба да појачају молитву свештеника, у дубини душе треба да понављају за њим: "Господе, Боже наш! Славом и чашћу венчај их!"
Стављање круна и речи свештеника: "Господе наш, славом и чашћу венчај их"  запечаћују Тајну брака. Црква, благосиљајући брак, објављује младенце родоначелницима нове хришћанске породице – малом, домаћом црквом, указујући им пут у Царство Божије и означавајући вечност њиховог савеза, његову нераскидивост, како је Господ рекао: "Што је Бог саставио, човјек да не раставља" (Мт. 19, 6).
Затим се чита Посланица Ефесцима светог апостола Павла (5, 20-33), где се брачни савез уподобљава савезу Христа и Цркве, за коју је Себе предао Спаситељ Који ју је заволео. Љубав мужа према жени је подобије љубави Христа према Цркви, а смирено повиновање жене мужу испуњено љубављу је подобије односа Цркве према Христу. То је међусобна љубав до самоодрицања, спремност да се човек жртвује по угледу на Христа Који је Себе дао на распеће за грешне људе и по угледу на Његове истинске следбенике, који су страдањима и мученичком смрћу потврдили своју верност и љубав према Господу.
Последње речи апостола: а жена да се боји свог мужа – не позивају на страх слабог пред јаким, на бојазан робиње у односу на господара, већ на страх да не увреди човека који је воли, да не наруши јединство душа и тела. Исти тај страх да се човек не лиши љубави, значи, присуства Божијег у породичном животу, треба да осећа и муж, чији је глава Христос. У другој посланици апостол Павле каже: Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем (1 Кор. 7, 4-5).

Муж и жена су чланови Цркве и пошто су честице црквене пуноте, равноправни су међу собом, повинујући се Господу Исусу Христу.
После Апостола чита се Јеванђеље по Јовану (2, 1-11). У њему се благовести о Божијем благослову супружничког савеза и његовом освећењу. Чудо претварања воде у вино које је учинио Спаситељ представљало је праобраз дејства благодати тајне, којом се земаљска супружничка љубав узвишава до небеске љубави, која сједињује душе у Господу. О моралној промени, која је за то потребна говори Андреј Критски: "Брак је частан и постеља непорочна, јер их је Христос благословио у Кани на браку, окушајући храну телом и претворивши воду у вино – показавши ово прво чудо да би се ти, душо, изменила" (Велики канон у руском преводу, тропар 4, песма 9).
После читања Јеванђеља у име Цркве се изговара кратка молба за младенце и молитва свештеника у којој се молимо Господу за то да Он сачува младенце у миру, једномислију, да брак њихов буде частан, њихова постеља неоскрнављена, заједнички живот непорочан, да их удостоји да доживе старост уз испуњавање заповести Његових од чистог срца.
Свештеник изговара: "И удостој нас, Владико да смело и неосуђено смемо да призивамо Тебе, Небескога Бога Оца и да говоримо..." И младенци заједно са свима присутнима поју молитву "Оче наш", основу и венац свих молитава, коју нам је заповедио Сам Спаситељ.
У устима младенаца она изражава одлучност да служе Господу својом малом црквом тако да се и кроз њих на земљи испуњава Његова воља и да царује у њиховом породичном животу. У знак покорности и преданости Господу они погињу главе испод круна.
После молитве Господње јереј прославља Царство, силу и славу Оца и Сина, и Светога Духа и упутивши мир свима заповеда да повију главе пред Богом као пред Царем и Владиком, а уједно и нашим Оцем. Затим се приноси чаша црвеног вина или тачније, чаша заједништва и свештеник је благосиља на заједничко општење мужа и жене. Вино се на венчању даје у знак радости и весеља подсећајући на чудесно претварање воде у вино, које је Исус Христос учинио у Кани Галилејској.
Свештеник трикратно даје младом пару да попије вина из заједничке чаше – прво мужу, као глави породице, затим жени. Обично се вино пије по три мала гутљаја: прво муж, затим жена.
Давши заједничку чашу свештеник спаја десну руку мужа с десном руком жене, покрива њихове руке епитрахиљем и изнад њих ставља своју руку. Ово значи да кроз руку свештеника муж добија жену од саме Цркве, која их у Христу сједињује заувек.
Свештеник три пута води младенце око налоња.
Приликом првог обиласка поје се тропар "Исаије, ликуј..." у којем се прославља тајна оваплоћења Сина Божијег Емануила од Неискусобрачне Марије. Приликом другог обиласка поје се тропар "Свјатији мученици". Овенчани крунама као победници земаљских страсти, они представљају образ духовног брака верујуће душе с Господом.
На крају, у трећем тропару, који се поје приликом последњег обиласка налоња, прославља се Христос као радост и слава младенаца, њихова нада у свим животним околностима: "Слава Тебје, Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед. Тројице Јеидносушчнаја."
Ово обилажење у круг означава вечно корачање које је тог дана започело за тај пар.
Њихово супружништво биће вечно корачање рука под руку, наставак и јављање тајне која је данас обављена. Сећајући се њиховог крста који им је данас дат да "бремена једно другог носећи" увек буду испуњени благодатном радошћу тог дана.
По завршетку свечаног обилажења свештеник скида круне са супружника поздрављајући их речима, испуњеним патријархалном једноставношћу и зато посебно свечанима:
"Узвеличај се, жениче, као Аврам и благословен буди, као Исак и умножи се као Јаков, ходећи у миру и чинећи у истини заповести Божије."
"И ти, невесто, узвеличај се као Сара и узвесели се као Ревека, и умножи се као Рахиља, веселећи се због свог мужа, чувајући границе закона, јер је тако изволео Бог."
Затим у следеће две молитве свештеник моли Господа, Који је благословио брак у Кани Галилејској да прими круне младенаца неоскрнављене и непорочне у Царству Свом. У другој молитви коју свештеник чита док младенци стоје погнуте главе, ове молбе се запечаћују именом Пресвете Тројице и јерејским благословом. По њеном завршетку младенци чедним пољупцем сведоче свету и чисту међусобну љубав.
Даље се, по обичају, младенци приводе царским дверима где младожења целива икону Спаситеља, а невеста – икону Мајке Божије; затим мењају места и целивају – младожења – икону Мајке Божије, а млада – икону Спаситеља. Овде им свештеник одмах даје да целивају крст и предаје им две иконе: младожењи – икону Спаситеља, младој – икону Пресвете Богородице.

Каква треба да буде свадбена трпеза

Тајна брака се обавља свечано и радосно. Од мноштва народа: ближњих, најрођенијих и познаника – од сјаја свећа, од црквеног појања некако и нехотице у души бива празнично и весело.
После венчања младенци, родитељи, сведоци и гости настављају празник за столом.
Али, како се непристојно притом понашају неки гости. Често се овде опијају, изговарају бестидне здравице, певају нескромне песме, играју дивљачки. Овакво понашање би било срамно чак и за паганина, "који не зна за Бога и Христа Његовог", а не само за нас, хришћане. Света Црква упозорава на такво понашање. У 53. правилу Лаодикијског Сабора је речено: "Не треба они који иду на брак (односно чак ни рођаци младожење и младе и гости) да скачу и плешу, већ треба скромно да вечерају и ручају, како доликује хришћанима." Брачни пир треба да буде скроман и тих, треба да буде туђ сваком неуздржању и непристојности. Овакав тих и скроман пир благословиће и Сам Господ, Који је освештао брак у Кани Галилејској Својим присуством и чињењем правог чуда.
О "меденом месецу" и супружничком животу
У одредби једног од Картагинских Сабора се каже: "Младожења и млада по добијању благослова, треба да проводе следећу ноћ у девствености из свештеног страха према добијеном благослову."
Црква осуђује кад млади супружници необуздано проводе "медени месец". Сваки истински хришћанин никада неће одобрити начин живота брачног пара уз који брак губи свој морални значај и постаје само полна веза; чулна страна овде ступа на први план заузимајући место које јој не доликује.
И ако млади супружници не желе да претворе свој "медени месец" у период наглог слабљења сила и потиштеног стања, суза, свађа и међусобног незадовољства, нека умере своје жеље. Њихова уздржаност и умереност ће бити награђени тихом радошћу и срећом првих дана новог, заједничког живота.
Уздржање се од хришћана захтева сваке недеље и на дане празника, у дане причешћивања, покајања и поста.
На нужност поштовања ових одредаба Сабора указује и преподобни Серафим Саровски. "...И још чувајте чистоту, чувајте среду и петак и празничне дане и недеље. Због нечувања чистоте од стране супруга деца се рађају мртва, а кад се не поштују празници и недеље жене умиру на порођају," говорио је младићу који је ступао у брак. Исто је у једном писму писао и старац Амвросије Оптински: "Можда је до болести ваше жене дошло вашом кривицом: или нисте поштовали празнике у брачним односима или нисте чували брачну верност, због чега се и кажњавате болестима жене."
Један брачни пар је имао сина, који је испољавао извесну наказност душе.
Оптински старац Леонид је говорио да је то казна за његове родитеље због тога што нису поштовали празнике.
У браку се од хришћанина захтева умереност и уздржање. Он исто као и безбрачни треба да обуздава своју страст и његово стање се од безбрачности разликује само по степену уздржања.
Супружници треба строго да поштују одлуке Сабора и обичаје првих хришћана, који су се сачували у чистоти у празничне дане, недељу и посне дане (среду и петак).
Црквени дан почиње увече, од шест сати, зато се треба чувати уочи празничног или посног дана, сматрајући њиховим завршетком вече уочи следећег дана.

Шта може да представља сметњу за хришћански брак

Често људи који се припремају за венчање брак региструју у општини.
Православна Црква грађански брак сматра лишеним благодати, али га признаје као чињеницу и не сматра га незаконитим блудничењем. Ипак, услови за закључивање брака по грађанским аконима и по црквеним канонима се разликују. Ипак, не може сваки грађански брак бити освећен у цркви.
Црква не дозвољава ступање у брак више од три пута. По грађанским законима дозвољен је и четврти и пети брак, за које Црква не даје благослов.
Не даје се благослов за брак ако један од брачних другова (а тим пре оба) изјављује да је атеиста и каже да је дошао на венчање само на инсистирање супруга или родитеља.
Не дозвољава се венчање ако и један од супружника није крштен и нема намеру да прими крштење пре венчања.
Венчање није могуће ако један од будућих супружника фактички у браку с другим лицем. Прво треба раскинути грађански брак, а ако је брак био црквени обавезно треба узети дозволу архијереја за његов раскид и ступање у нови брак.
Постоји још једна препрека за обављање венчања – крвно сродство младожење и младе и духовно сродство, стечено путем кумовања на крштењу.

Кад се венчање не обавља

По канонским правилима не дозвољава се да се венчање врши у току сва четири поста, за време сиропусне седмице, Светле седмице, у периоду од Божића до Богојављења. По благочестивом обичају није обичај да се брак обавља у суботу, као ни уочи дванаест великих празника, као ни уочи великих храмовних слава да претпразничко вече не би пролазило у бучном весељу и разонодама. Осим тога, у Руској Православној Цркви венчање се не обавља уторком и четвртком (уочи посних дана – среде и петка), уочи и у дане Усековања главе Јована Претече (29. августа/11. септембра) и Крстовдана (14/27. септембар). Изузеци од ових правила могу бити учињени због преке потребе по дозволи архијереја.
У Србској православној цркви шест дана поста по Законоправилу св. Саве, прим.прир.

ИСПОВЕСТ

Ево већ се завршава, љубљени, прва седмица. Завршава се и пост оних који се припремају да се причесте Св. Христовим Тајнама на Божанственој Литургији – или сутра или прекосутра, у недељу. А сада, они који завршавају пост, треба да исповеде своје грехе да би се над њима савршило Тајинство покајања, које обично код нас претходи Тајинству св. Причешћа. Треба приметити да у старо, добро време код нас, у Мајчици Русији, нису тако постили пред причешће, као сада.

Прво, нормалним, уобичајеним поретком, уопште се није сматрало то да човек пости једанпут годишње, како то раде у наше дане. Сматрало се уобичајеним то да се пости сваки пост: Велики пост, Петровски, Успенски и Божићни, при чему су у дугим постовима многи постили за причешће двапут а неки и више; многи, усрдни, постили су још, мимо постова, пред дванаест великих празника, пред престоне празнике својих храмова, својих парохија, пред свој имендан (Дан анђела код Руса – прим. прев), рођендан и.т.д.

А да се причешћују једном годишње дозвољавало се (у виду изузетка) само онима који због услова свог живота или због неких нарочито важних разлога нису то могли да раде чешће од једном годишње. Али тако је било раније, у нашој руској старини. Већ последњих десетлећа, на жалост, тај благочестиви поредак је почео да се мења: то што је било изузетак, постало је некаква норма – већина је сматрала потпуно довољним да се спрема за Причешће само једном годишње, у време Великог поста.

Наравно, у нашим поремећеним условима живота, у неком смислу, и то је добро јер се многи данас не припремају за Причешће по неколико година, наводећи као своје оправдање разне изговоре: некада их неки нарочите ствари ометају, па им неке сметње у животу не дају... Против свих тих изговора св. Теофан Затворник је у своје време рекао: ''када би ти зажелео како треба, све твоје сметње би отишле у страну'' или, како је он говорио – ''лупнуо би ногом и рекао ''нека буде тако'' и сва искушења, све препреке које ти сметају би нестале са твога пута''.

Али, ево, човек је одпостио, спрема се да приступи исповести, спрема се да стане пред Крст и Јеванђеље. Није без разлога да онај који се исповеда има пред собом на налоњу животворни Крст и св. Јеванђеље. Јеванђеље – књига закона Божијег, закона Господњег. Она грешнику који се каје, напомиње да он постојано нарушава тај закон и да је због тога и дошао на исповест, да би се покајао због нарушавања тог Божијег закона, против кога се сви преступи јарко и одређено наводе у тој истој књизи.

А животворни Крст напомиње нам о тој крвавој цени по којој је Господ спасао наше човечанство. Да није било крсне жртве Христове, никакво наше покајање не би скинуло са нас кривицу за грех: крив си – одговарај, грешио си – прими казну за грех. Али Господ је нас грешне по милосрђу Своме тако заволео, да је самог Себе принео на жртву за наше грехе. Он је узео на себе људске грехе, приковао их на Крст, како се каже у црквеним молитвама, и том жртвом омогућио спасење целом човечанству. И не ради наших покајних молитава, већ ради крсног подвига Сина Свог Јединородног, Бог Отац прима наше покајање и ми се очишћујемо од наших грехова – после чега се већ припремамо да примимо Св. Дарове.

На исповести се, пре свега, као огња чувај да било шта сакријеш. Боље је уопште не ићи на исповест, него утајити нешто, јер не само да нећеш добити опроштај ни једног греха, већ напротив, додаћеш још један, најтежи и најстрашнији грех. Онај ко скрива грехе на исповести, не само да обмањује свог оца, већ и лаже Духа Светог - хули на благодат Господњу, коју добија онај ко се искрено исповедио. Страшан је удео таквог човека. Најблаженији митрополит Антоније у својим делима одређено је указивао на то да они који на исповести прећуткују своје грехе, свој живот обично завршавају Јудином смрћу – самоубиством.

Ако онај који се исповеда нешто скрива или се труди да на исповести обмане свог духовног оца – он онда неће добити опроштај грехова. Твој духовни отац, влашћу даном му од Бога, даје опроштај грехова. Светитељ Теофан Затворник говори: ''смирени пастир Цркве даје теби отпуштање грехова не својом влашћу већ то ради истом оном влашћу која је у Самом Господу Исусу Христу.''

Чијом влашћу делује пастир Цркве, говори и Сам Господ, Који му је дао ту власт. Господ је рекао апостолима, а кроз њих и пастирима Цркве: ''Што год свежете на земљи, то ће бити свезано на небу и што разрешите на земљи, то ће бити разрешено на небесима''. Ето какву изузетну, страшну власт има и какву одговорност носи смирени пастир Цркве; такву власт нема ниједан земаљски владар, ниједан земаљски властелин.

То је власт Самог нашег Спаситеља и Началника нашег спасења коју имају пастири Цркве. Али у том случају, ако ти намислиш да слажеш на исповести или да нешто утајиш – онда речи пастира могу да се разиђу са речима Самог Спаситеља јер пастир не зна да си ти слагао и рекао ти је: ''опраштам и разрешавам'', али Господ ти није опростио и није те разрешио јер Он зна да си ти слагао на исповести!

А ако ти на исповести ништа ниси сакрио и отворено си признао све, онда памти да није само у томе ствар. Јеси ли принео Крсту и Јеванђељу покајничку скрушеност за своје грехе? То нама често недостаје а то је тако неопходно! Ја, грешни служитељ Цркве, више пута сам, примајући исповест оних који се кају, видео како су они оплакивали своје грехе – пред аналојем је под буквално био заливен њиховим сузама. Ето, како људи умеју да се кају!

А ето, често на исповест долази човек са успаваном савешћу, чија се душа није пробудила; каже по навици неколико речи и оде неисцељен... Владика Антоније је тим поводом говорио: ''ако човек долази на исповест са таквом успаваном душом, без осећаја покајања и туге због својих грехова, то стање његове душе може се показати теже и опасније него код највећег грешника који је тешко сагрешио али се мучи и сакрушава због својих грехова''.

Зато приступај исповести са скрушеношћу, са свешћу о својој кривици, са скрушеношћу због тога што си много нагрешио; памти како те је Господ Својим промислом, Својом благошћу, Својом владајућом Десницом заустављао, одводио од греха а ти си Његову Десницу склањао, ниси слушао Његов закон, ниси обраћао пажњу на Његова упозорења и упорно си грешио и грешио...

А ако у теби нема таквог покајног сазнања и туге – онда принеси Господу макар печално сазнање о тој својој непокајаности. Кај се Богу због тога. Знао си да грешиш а да се кајеш не умеш – ето, бар то скрушено исповеди и Господ ни то смирено покајање неће одбацити и даће ти благодат Своју.

Свети Оци нам говоре да они који се истинито кају, приносећи покајање, исповедају све и при том дају Господу обећање да ће исправити свој живот. Ето ми смо грешници, имамо неизбројну количину грехова, али за то се и даје човеку време припреме за Причешће, за то Црква и призива њега ка усиљеној молитви и посту, да би он, усредсредивши се, појмио своју душу и, угледавши га, схватио свој главни грех, своју главну слабост - јер њу свако има.

За време те припреме потребно је себи дати одговор на то шта највише обремењује и поробљава твоју душу, да би, ако те буде питао духовни отац – у чему највише грешиш, могао одмах да му даш одговор.

Притом, никада не треба сумњати да, ма какви били наши греси, ма како тешко да смо сагрешили – ако се искрено и скрушено кајемо – онда Господ, Који је рекао ''оног који ми дође нећу изагнати ван'', ни нас неће изагнати и даће нам милост и опроштај. Амин.

[1] (руски израз ''говение'' који митр. Филарет користи овде означава не само пост већ припрему за Св.Причешће која се састоји од: поста, уздржања, појачане молитве, посећивања црквених служби и читања одређених молитава пред Св.Причешће. Обично је трајало недељу дана пред Причешће, прим.прев.)

ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ

У тим последњим тренуцима, свако треба да се удуби у самог себе и да провери да ли са дужним благочашћем приступа тој свештеној Тајни над Тајнама. Не заборављајте – недостојни се причешћују само ''себи на суд и осуду''. А онај који приступа са вером и смирењем – он добија од те Светиње такво освећење и укрепљење духовно какво нигде и никад у другим условима не може да добије људска душа.

Памтите – нико од причасника Чаше не одлази онакав какав јој је приступио. Споља он као да остаје какав је и био али у самој ствари није тако: онај који прилази без вере, без смирења и покајања – он одлази гори него што је био јер Божија благодат спаљује недостојне, а онај који прилази са вером и смирењем, тај се удостојава велике и неизречене милости Господа који је рекао: "Ядый Мою Плоть и пияй Мою Кровь во Мне пребывает, и Аз в нем". (Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв, у Мени пребива, и Ја у њему), говори Сам Господ Исус Христос.

Тако да запамтите то и, понављам, тих последњих светих тренутака се усредсредите у себи и молите се Господу Богу да вас Он удостоји причешћа Светим Христовим Тајнама на на суд или осуду, већ на опроштај грехова и живот вечни.

Када будете приступали Светој Чаши, приступајте спокојно, без гужве, не гурајући један другог, сложивши руке крстообразно на грудима; јасно реците своје име и ни у ком случају код Саме Чаше не осењујте себе Крсним знамењем, зато што је било страшних случајева када човек, желећи да се прекрсти код саме Чаше, закачи Чашу руком, и највећа и страшна Светиња се проливала на под. Да се нешто слично не би десило, немојте се крстити код саме Чаше и не прилазите Чаши близу, већ када одете од Чаше корак-два, онда се благочестиво закрстите крсним знамењем и идите да попијете запивку2 после Светог Причешћа.

Ако се међу онима који се спремају да приме Свете Тајне налазе жене са накарминисаним уснама, нека скину то и доведу се у дужни ред, иначе им неће бити дозвољено да приступе Светим Тајнама и неће добити Св. Причешће.

Господ да дарује свима Своју велику и богату милост! Амин.

2 Запивка - обичај да се пије слатко вино помешано са топлом водом после Св. Причешћа, сачувао се код Руса. Првобитно уведен да би причасник сигурно прогутао Св. Причешће и да би све честице тога биле прогутане.

БЕСЕДА О ПОСТУ

(пред петровски пост )

О неопходности испуњавања црквених закона и устава (типика)

Данас су настала нарочита времена, возљубљена браћо! Нарочита зато што, ако упоредите садашње време са оним што је било раније у Мајчици Русији (на Руси-Матушки), ми видимо скоро потпуну супротност. Ево, сада иде Петровски пост.

Али ето, многи од савремених православних хришћана чак ни то не знају. Раније, у Русији, руски православни људи су добро познавали црквене уставе и правила и свој живот су устројавали, усклађивали са тиме како нас Црква учи да живимо овде на земљи, у овом земном животу. А сада, понављам, други ни не знају црквена правила. Али ово није само непознавање и незнање већ недопустива раслабљеност хришћана и чак – пренебрегавање хришћана старих, добрих установа Цркве.

Некада је Господ наш Исус Христос рекао: пре ће проћи небо и земља – ''небо и земља ће проћи али ниједна јота, ниједна црта из закона неће пропасти'' т.ј. све о чему говори наш православни закон, о чему говори св. Јеванђеље, све ће се то испунити а они који га не испуњавају, биће отворени преступници Божијег закона.

Погледајте како је било у давнини. Ево, Црква, на пример, прославља свете мученике Макавејске: сву браћу и њиховог учитеља Елеазара и њихову мајку. Њих је мучитељ подвргао страшним мукама, мучењима и истезавањима – пагански цар, зато што нису пристали на то да пробају храну која је забрањена Мојсијевим законом. Другим речима, они нису пристали да наруше пост, нису пристали да окусе од те хране коју Црква не дозвољава да се једе. И отишли су у смрт.

Данашњи људи поражавајуће немарно и спокојно говоре о томе а истинити мужеви вере, они који су веровали у Бога и веровали Богу, они су на све указе и правила гледали као на неразрушиву светињу која се мора испуњавати. Једном су неког од подвижника код нас у Мајчици Русији, питали: зашто Господ некада тако јавно престаје да даје невидљиви благослов Божији, Божију милост?

Старац је одговорио: ''Зато што људи престају да слушају Бога а нарочито зато што су православни руски људи престали да држе црквене постове''. Тако је било некада а данас је потпуно другачије. Тада је ипак било много православних људи који су држали постове, а данас их некад уопште и нема. И не само данас, у наше садашње невреме. Некада је познати руски писац, философ, богослов, човек високог духовног живота, талентовани песник и писац, Хомјаков, који је увек најстрожије поштовао све црквене установе и предање, дошао у наш Петроград – престоницу Русије.

Он се осетио као у пустињи: нико није држао црквене постове – нико! Он је радио свој посао али је држао постове, све је поражавао својом чврстином и постојаношћу. А данас је тешко наћи људе који држе постове како треба.

Памтимо, љубљени - црквени устави, Црква нам ништа узалудно, непотребно не предлаже, тога нема! А оно добро у нашем животу нам оставља на избор: човек може да живи тако, а може и овако. Али постоје црквени закони које су сви православни хришћани дужни да поштују и испуњавају. Е па један од таквих закона је закон о посту када нас Црква призива да се уздржавамо у одређено време у току године. Православни хришћанин ће бити само онај ко то поштује.

Овде ћемо навести речи преподобно Серафима Саровског који је био велики испосник. Он је отворено рекао:

''Ко постове не држи – тај није хришћанин!'' Ма како он да зове себе, ма за кога да се сматра, он није хришћанин. То је потпуно природно, тако строго расуђивање великог подвижника јер, у којој ће школи држати ученика који игнорише школска правила? У којој установи ће држати службеника који ни једно правило не испуњава? Тако исто и Црква има своје законе, своја правила.

Понављам, она нам у многоме даје да бирамо: начин живота, занимање – то она благосиља ако хришћанин то ради на хришћански начин. А тамо где она даје своје законе, тамо хришћанин треба, не расуђујући, да се потчињава. Црква нам све то предлаже на нашу корист зато што је послушност Цркви – једна од главних врлина. Амин!