Св. ФИЛАРЕТ московски

 

Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро – јесте савршена и Божанска.

Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно што нас, људе, у овоземаљском животу забавља и увесељава.

Лењост и гордост - Ако се жалимо на лењост и охладнелост душе, требало би да погледамо да није ушла у душу једна од оних помисли које вуку човека на доле, а не уздижу га увис. Такве мисли су оне у којима нешто присвајамо или приприсујемо себи: успех у неком послу, похвала, примећивање недостатака ближњих и наша надмоћ над њима. Искушај ме, Господе, и испробај ме, погледај да ли је у мени пут безакоња и упути ме на пут вечни.

Власт -Дужни смо да се повинујемо признатој земаљској власти све дотле док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда. /Дела Ап. 5, 29/

Принципи добра -Ако непријатељу душе бива дозвољено да се поиграва људским животом, зар то није зато што раније у том човеку нису били чврсти принципи добра, без којег нема благодати која нас штити?

Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо.

На питање како је постало зло? – Василије Велики одговара овако: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе наступила тама. Чему служи слобода? – Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не да само луташ по земљи као животиња, или да вегетираш као трава.

Кад се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сретали мир код људи који нас окружују. Јер је речено: бејах миран са онима који мрзе мир. Нека би дао Бог да и они заволе мир.

Истина -Увек треба показивати истину, па макар она била и жалосна, и од такве истине се учити, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава због нашег немарног односа према њој.

Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају нада у успех.

Наука или знање без доброте, јесте мудрост ђаволска.

Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила и нема користи од ње.

Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Ма шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. …Принесите Богу жељу да се молите, а Он ће вас услишити и дати вам молитву.

У радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем.

Грдња и клевете - Корисно је знати речи критике. Оне су лек против гордости и савет да будемо опрезни.

На грдњу је боље одговарати кротошћу него грдњом. Прљавштина се скида чистом водом. Прљавштина не може да опере прљавштину.

Не треба се бојати клевета, само треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Препирке са непријатељем - Никада не треба улазити у препирке, а посебно онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да, у случају нужде, ако већ не може да докаже да је у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.

Осуђивање -Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао.

Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.

Не судите, да вам се не суди,- па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро.

Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.

Осетљивост на туђе жалости -Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.

Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. 

Не препири се - Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Преподобни ЈЕФРЕМ Сирин

 

Душевне страсти су: заборавност, лењост и незнање. Помрачено овим трима страстима, душевно око, тј. ум, потпада под власт осталих страсти, које су: безбожност, неправилна вера, тј. свака јерес, хула, раздражљивост, гнев, зловоља, плаховитост, мржња према људима, злопамћење, клевета, осуђивање, неразумна туга, страх, бојазан, раздор, љубомора, завист, сујета, гордост, лицемерје, лажљивост, неверје, неблагоразумност, неразборитост, (духовна) кратковидост, ненаситост, грамзивост, лењост, претенциозност, пристрасност, привезаност за оно што је земаљско, униније, малодушност, неблагодарност, роптање, надменост, само-умишљеност, наглост, високоумље, властољубље, човекоугодиштво, сплеткарење, бестидност, безосећајност, ласкање, тајновитост, подругљивост, двоједушност, одавање греху из страсти, непрестано размишљање о греху, расејаност мисли, самољубље – мајка свега рђавога, среброљубље (љубав према новцу) – корен свих порока и страсти, зла нарав и лукавство.

Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем.

Дуготрпљење - Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. … Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се.

Не радуј се незнању браће своје, јер нећеш имати радости у порузи.

Не тражи упорно добит у којој је штета за душу, јер шта је скупље од душе?

ПОУКЕ Св. ФИЛАРЕТА ВОЗНЕСЕНСКИ

 

Без Божије помоћи, нама су суђене само "добре намере, а чинити ништа није нам дато". А кад нам Господ помаже, онда наше слабе, колебљиве жеље и намере добијају силу,чврстину и постојаност и тада човек може заиста да преради себе и уместо свога гњилог, непросветљеног  душевног садржаја, може својој души заиста  да задобије нови живот. Тада ће он заиста своју душу спасти за вечност, као што нас и призива Господ.

Верност и преданост Богу просвећује људску савест и просветљује људски разум. и обратно, када човек, једно за другим, чини дела неверности  и издаје свога Господа и истину, тада се стврдњава његова душа, груби и затамњује  се његова савест и тада му није лако да призна истину, није му лако да јој  се поклонити. То свако од нас треба да запамти и да се увек моли да нас Господ научи да Му будемо верни увек и у свему.

Ми треба да се бринемо  да сачувамо верност Богу. Ако ми реч Његовог трпљења, Његову Божанску Реч, будемо чували као светињу и испуњавали је, онда Ће Он испунити Своју  Божанску Реч и сачувати нас од тих невоља, од те године искушења, која је већ наступила и која се још продужава.

Труди се, улажи све своје снаге, поштено ради, али ништа не очекују од својих трудова ако их Господ не благослови и не осени Својим благословом и Својом Силом. Али зато, када се то деси тада ће твој труд донети плода по тридесет или шездесет или сто пута, како већ буде угодно Богу, који благосиља људске напоре успехом.  Господ Је моћан у сваком тренутку да благослови твој труд и да га поткрепи Својом Силом и тада ћеш ти и сам увидети колико много значи свети и делатни благослов Божији.

Сваки пут када видиш мали успех или неуспех својих трудова, никада не падај духом већ призивај Бога у помоћ.

Док човек много мисли о себи, док он разлог своје несреће тражи у другоме, у нечему другоме а не у себи, дотле му неће доћи помоћ Божија.

У души човека постоје добра начела - остаци познања истине, зато што је Господ - Творац при стварању штедро обдарио човека сваким добром,  и остаци тога добра су и сада у души. У њој је семе добра, али оно је бесплодно зато што је "душа наша као земља безводна". У њој постоји жеђ за побожношћу, али нема благодарне росе - она је исушена и добро семе остаје песплодно.

Уколико на путу човека ка Богу стане као препрека ма ко од људи, макар и његови родитељи, човек треба да их одстрани са свога пута, чак и своје родитеље, да се разиђе са њима као са непријатељима, који сметају његовом спасењу.

Љубав ка Богу је за човека бесконачан извор радости  идуховне светлости. 

Буди  веран Богу и Господ Ће те сачувати од свих беда које иду на васељену.

Када ми не бисмо грешили не бисмо се ни разбољевали, а човек,који греши  сам себе подвргава болестима, као тешким последицама грехова.

Да бисмо излечили болест, треба прво излечити душу.  Када душа буде исцељена од грха, онда ће се и тело брже и лакше ослободити телесног недуга.

У складу са вашом вером добићете и милост Господњу. 

Зато је вера човековог срца као кључ за целу ризницу Божијих блага.

Сваку своју бригу положи на Бога и, без кукавичких освртања, иди право и учини оно што треба, а последице остави Самом Богу.

Предај се Вољи Господњој и онда са вером тражи и  биће ти по вери твојој.

У животу хришћанина постоји један нарочити дан, који је његов лични празник - то је дан његовога анђела, када Црква празнује дан Светога чије име он носи.

Чувај слово Господње,човече, када га слушаш или га читаш, примај га у души побожно, са пажњом и памти да га не треба само примати, већ га треба и испуњавати у свом животу.

Јеванђеље не треба да буде књига која лежи у витрини или на столу и коју само покрива прашина, она треба да буде Књига живота за хришћанина. И зато је прави хришћанин само онај ко слуша и чита Слово Божије и испуњава га.

Треба  само гледати на свако дело које радиш, ко на дело које радиш,пре свга, за Бога,пред Божијим свевидећим очима. И тако гледај на свако дело! Дошао ти је неки човек, имаш неки сусрет, памти да ти Је Бог послао тога човека. На твојој савести  сада лежи обавеза да се према томе човеку односиш како од тебе захтева закон хришћанске љубави. И тако, на свако дело, и на неку житејску ситницу,гледај како да урадиш  тај посао како треба, да би он био угодан Богу.

Свако у својим условима живота, може да спасе своју хришћанску душу, ако буде гледао на свој живот и на своја дела као на служење Богу.

Наша дужност је да носимо свој крст и будемо крстоносци, јер друге следбенике наш Господ не признаје за своје.

Ако у животу човека, који себе сматра православним, нема никаквог подвига, баш никаквог, он је  у опасности да не наследи живот вечни.

Ако човек  смирено, покорно, без роптања, већ супротно - са благодарењем прихвата све невоље којима је посут његов животни пут, то и јесте његов пут спасења. Јер му Господ то подношење невоља и непријатности, хришћанско безроптно трпљење, прихвата као подвиг.

Буди скроман, чист и целемудрен у делима, речима и мислима. Не подржавај развратнике. не узимај их за пример, избегавај блискост са њима. Без потребе немој имати посла са неверујућим - неверје је зараза.

Чувај скромност и пристојност увек и свуда, немој се заразити бестидним обичајима нашег доба.

Хришћанин треба да чува Слово Божије као зеницу ока свога и по њему да управља свој живот, да га оно не би осудило на последњем суду.

Црква нам је оставила своје каноне, законе и правила, као основу на којој се зида нормалан црквени живот. Ма каква аномалија у животу да се појављуј, ма какве нове тешкоће пред нама да израстају, та основа мора се сачувати неразрушивом.

Црква у својој огради чува само оне који су јој верни. Канони тј. правила апостолска, светоотачка и саборна, треба увек да буду руководство за нас - то је глас непогрешиве цркве.

Црквени канони и правила - то је духовни темељ на којем  се зида духовни живот и нико не може да сиђе с њега јер ће одмах неизбежно пасти у грешке и заблуде.

Човек у Тајинству Свештенства добија дар Божије благодати од цркве кроз свештенодејство архипастира, и постаје свештенослужитељ.

Ако хоћеш да се бориш против зла , не окрећи се против човека који твори зло, већ против  зла, које он чини.И не старај се да исчупаш човека из црквене ограде, као што су слуге хтеле да ишчупају коров, већ се труди да га  убедиш, да му објасниш неправилност његових сватања.

Љубав указује на то да онога који је у заблуди не треба мазити по глави и говорити му да је добар, већ му треба указати на његову грешку.

Онај ко заиста воли истину, тај ће разобличавати непријатеље истине и неће се саглашавати са њима, Љубав према истини треба да стоји на првом месту.

Одсеци од нас обману лажи, ослаби искушења и силом Твоје благодати заштити и сачувај нас, и дај нашим срцима да осете истину.

Св.ЈОВАН Лествичник

1. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив.

2. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе. 

3. Многоговорљивост произилази понекад од угађања стомаку, а понекад од таштине.

4. Злоба проистиче из уображености и гнева.

5. Лицемерство проистиче од   самозадовољства и својеглавости. 

6. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос. 

7. Преједање је мајка блуда, а морење трбуха - виновник чистоте. 

8. Немој рећи да скупљаш благо ради сиромаха. Царство се Небеско могло купити и за само две лепте. 

9. Онај ко плаче за собом, не зна за униније.

10. Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. 

11. Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце

12. Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти.

Преп.АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ

КРАТКИ САВЕТИ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

1. Кад се молиш чувај се лености, јер молитва лењивца празне су речи.

2. Пажљиво читај Свето Писмо и оно ћете отргнути од нечисте помисли.

3. Ако се будеш стално и усрдно занимао читањем Светог Писма и испуњавао заповести, Божија милост биће с тобом.

4. Размишљај о делима Божијим и не буди лењ на молитви.

5. Спавај мало и умерено и Анђели ће те обилазити.

6. Не занемаруј Богослужење, да ти у томе не буде ни камен спотицања ни замка.

7. У цркви ни најмање не говори.

8. Не скривај од свог духовног оца грех који си учинио.

9. Не отварај своје помисли свакоме, осим онима који могу лечити твоју душу.

10. Према свима буди пријатељски расположен, али не слушај свачији савет.

11. Ако си ти прво престао бити сарадник греху, онда тек говори у име Господа, и поучавај оне због којих се хули на име Господње. Пошто су они мртви и одречени од живота Господа, потруди се да они напусте своја мртва дела, да оживе и да се припреме за пример и углед.

12. Ко не прима твоје поруке, више му их не говори.

13. Не предлажи другоме никакво правило, пре него што га сам будеш испунио на делу.

14. Највећа од свих бесмислица јесте следеће: заповедати другоме: заповедати другоме да ради оно што ти сам не испуњаваш, јер никакве користи нећемо добити ми од туђег дела.

15. Не говори преко срца , него благогласно (искрено), и речи твоје нека служе за поуку. Сети се да од речи долази и слава и срамота.

16. Говори без раздраживања, и говор твој да буде прожет разумом и мудрошћу као и твоје молчаније. Угледај се на премудре наше Свете Оце, чије су речи увек биле разборите и мудре, као год и њихово ћутање.

17. Језик твој нека увек следује разум, зато што су речи противне разуму сличне бодљикавом трњу и врховима игала.

18. Чувај се лажи, иначе ће она удаљити од тебе страх Божији.

19. Нека твоја уста говоре увек само истину.

20. Предмет твога говора да увек буде благодарење Свевишњем Богу; тиме ћеш постати достојан да добијеш од њега још веће благо.

21. Не распитуј се о рђавим делима, него што даље од њих држи своју душу.

22. Не почињи празне разговоре, а онима који на то не пазе не поклањај пажње, да се шта рђаво не би прилепило за твоју душу.

23. Никада се не куни, било у сигурним, било у сумњивим питањима.

24. Ако си се предао Богу, Чувај све његове заповести, а што ти се нареди извршуј марљиво, ништа не изостављајући. Јер ако мислиш да штогод изоставиш, онда ти се неће опростити твоји пређашњи греси; а ако се тврдо решиш да испуниш све, онда буди уверен да су ти ранији греси опроштени.

25. Твоје мисли треба непрестано да су заузете Божијим заповестима, и свим силама труди се да их испуниш, не пропуштајући ни једне, јер иначе од твоје душе може се направити сместиште свих нечистота.

26. Кад прилазиш неком послу, а не видиш при томе вољу Божију, одустани од тога по сваку цену.

27. Не ради по примеру онога који је слабији од тебе, него онога који је савршенији од тебе.

28. Нека ти служе за пример и углед они који од свег срца љубе Господа и увек су готови на добра дела. Не стиди се тражити од њих упутства за живот, зато што су они савршени у добродетељи.

29. Увек се сећај одласка из тела и држи стално на памети вечиту осуду. Ако тако будеш поступао, нећеш никад погрешити.

30. Сам у себи мисли и говори: нећу провести на овом свету више од данашњег дана, и никад нећеш сагрешити пред Богом.

31. Свакога дана говори у себи: ово је последњи дан који ћу још проживети на овом свету, и сачуваћеш себе од грехова.

32. Пре свега молитву непрестано изговарај, и увек заблагодари Богу за све што ти се догоди.

33. Изоставимо све што пружа спокојство нашем телу. Ценимо сасвим ниско свој живот, да би живели с Богом, који ће нас на дан Страшног суда питати, да ли смо гладовали ради Њега, били жедни, трпели наготу, осећали скрушеност, уздисали из дубине свога срца, испитивали сами себе да ли смо достојни Бога. Дакле, прилегнимо скрушености, укоравајмо себе за грехе, да би имали уза се Бога. Презримо тело да би се спасла душа.

34. Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив.

35. Стално буди на опрези, да не би запао у леност и нерад.

36. Презри све што је светско и одбаци га од себе; иначе ће те светски таласи удаљити од Бога.

37. Мрзи све оно што може да шкоди твојој души.

38. Што год радиш, ради са стрпљењем, и Бог ће ти помоћи у свим делима твојим, и у свему што би ти се догодило.

39. Буди благодушан у свему, ма шта да радиш по вољи Божијој.

40. Заволи смирење, и оно ће покрити све твоје грехе.

41. Буди смирен у свима данима свога живота, и прихватај се свега што је добро.

42. Онога који је слабији од тебе у врлинама рачунај равним себи; а онога који ти је раван у врлинама, сматрај као много зрелијег од тебе у савршенству.

43. Не завиди ономе ко избија на површину, јер боље је да све људе рачунаш већим од себе, да би с тобом био сам Бог.

44. Ако те почну хвалити за твоја дела, нити се томе радуј, нити се тиме наслађуј, скривај своја дела уколико ти је могуће; Не дозволи себи да коме говориш о својим делима, и увек се старај да нађеш начина да те људи не хвале.

45. Чувај се да се не прочујеш по неком од својих дела.

46. Ако те неко на правди укори за неки грех, смири се тада, и добићеш венац.

47. Научи свој језик да чешће говори "опрости ми", и добићеш смирење.

48. Нека ти то постане навика да сваком приликом, у свако доба и свакоме брату говориш "опрости ми". Понављајући то стално, брзо ћеш достићи до смирења.

49. Знај да смирење није ништа него сматрати све људе бољима од себе. Увек имај на уму да си ти крив за многе грехе. Главу своју приклони к земљи, и спремај језик да одговориш ономе ко те увреди: "опрости ми!" Једини предмет твога размишљања нека буде смрт.

50. Сластољубив човек није способан ни за какво дело.

51. Не буди сластољубив, јер Бог не слуша сластољубиве.

52. Мрзи на тело и његове утехе, зато што су оне пуне зла.

53. Ако те напада гнев, што пре отерај га подаље од себе, и бићеш радостан у свима данима свога живота.

54. Никада се ни на кога не срди, и свима праштај.

55. Ако те неко укори неправедно, не љути се.

56. Не буди славољубив, и не хвали се у своме срцу говорећи: "ја сам то и то урадио, ја имам тај и тај успех". Такве помисли заударају таштином, и ко је се њима испунио, постао је боравиште нечистих духова.

57. Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људску.

58. Божије заповести не погази из обзира према човечанској љубав

59. Не буди лицемеран, ни притворен, а још мање лажљив.

60. Нека пред људима и не изгледаш толико праведан, али сам у себи буди мудар, кротак, благородан, стрпљив, ревностан, и човекољубив.

61. Сваку ноћ заливај сузама своју постељу, и смируј се пред Христом Господом, да Он заглади твоје грехе и да те обнови, да ти да помоћ за извршење добрих дела, и да ти дарује у наслеђе своје вечно Царство. Амин.

КРАТКЕ ПОУКЕ- Преп.ТЕОДОР Студит

Време за изграђивање нашег спасења је свагда и свуда, вели свети Теодор. Јер свети апостол каже: Свагда се радујте; непрестано се молите; на свачему захваљујте (1. Сол. 5, 17-18). И стварно, ове три врлине одређују наше спасење: јер свагдашња радост је достојање праведности; непрестана молитва не даје у нама место ђаволу; стално захваљивање Богу је очигледан доказ љубави према Богу.

У кога је чисто срце, кротост и молитвено тиховање, у њега је савршена врлина. Зато нека се сваки стара да му савест буде чиста пред Господом. А да то постигне човек: нека не отвара врата ђаволу кроз примање рђавих помисли.
У нашој борби са нечистим дусима ништа није тако моћно као молитва, сузе и скрушеност срца. Стога, када нас нападне враг, или нам чак због наше небудности нанесе рану заривши стрелу похоте у срце наше, одмах прибегнимо молитви, и ђаво ће побећи од нас; пролијмо сузе, и угаснуће жар заблуде; понизимо се, и Господ ће нас узвисити. Блажен је ко свакодневно приморава себе на дело Божије.

Будите добри према онима који са вама поступају рђаво; ненавидите њихов порок и клоните се од њега, но њих саме не сматрајте за непријатеље, него их саветујте као браћу.
Врлина је стално у покрету, и никада се не зауставља при идењу напред, него оне који учествују у њој она свагда одводи ка бољем. У стремљењу ка добру нема заустављања, јер заустављање у добру постаје почетком зла. Зато се немојмо заустављати на попришту врлине, већ стално будимо у покрету, прелазећи из силе у силу, докле достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).

Богу ништа није тако мило као душа чиста од страсти; и никаква, најразноврснијим цветовима расцветана, ливада не може тако дивно мирисати као што мирише душа од врлина.

И почетак и корен наших сагрешења јесте неумесни помисао, који, изведен напоље, милошћу Божијом прогони се; а ако га скривамо, онда се он мало-помало претвара у дела таме. Отуда – душевна смрт, отуда – самооправдање и заблуде.

Љубав према Христу, учи богомудри Студит, потпуно измењује човека, приморавајући га да припада не себи него Ономе кога љуби. А када човек не љуби Христа пламено, онда постаје плен рђавих помисли и телесних жеља, и душу му пролама туга, горчина, немир. Зато се треба пробудити и очистити душу од таквих пагубних жеља, да би Христос обитавао у души. Јер где је чистота, тамо је Христос.

Ко гаји у себи врлине, заиста је мирис Христов, као што сведочи апостол говорећи: Ми смо Христов мирис Богу (2. Кор. 2, 15). Треба рећи још и то, да је и Адам до нарушења заповести био мирис Богу, јер, украшен бесмртношћу, нераспадљивошћу и небеским сагледањима, он је дисао врлинама, и као неки миомирисни и цветни луг био настањен у рају. Стога и ми треба да миришемо мирисом духовним; а тај мирис спрема у себи сваки који живи у врлинама. Врлински човек и јесте мирис Божји.

Истинским хришћанима и истинским монасима је својствено: свагда бити готов на опасности због врлине и ништа не претпостављати заповестима Божјим.
Хришћанин бити значи: доживљавати живот Христов као свој, подражавати Христа, уподобљавати се Христу. Ту истину благовести нам Христоносни философ свети Теодор поводом Божића, Рођења Христовог на земаљски свет.

Време Христова Рођења: ваља нам се изменити препородивши се ка животу богоугоднијем. Ако си ти услед нехата постао немаран и лењ и подложан телесним чежњама, те се тајно потчинио греху и на известан начин умро у пороку, хајде сада препороди се уносећи у душу своју страх Божји и размишљање о страшном судишту, ступи у област светлости, тежи да се уподобиш Христу, одгонећи од себе рђаве помисли. Поступиш ли тако, ти ћеш потом добити дар мудрости и разборитости, и идући тим путем усавршавања удостојићеш се оборити и самог кушача ђавола. После тога можеш бити изведен на суд, подвргнут шибању и осталим мучењима, тојест кротком подношењу увреда и неправди. При томе ти можеш бити подвргнут и својеврсном распећу и добровољној смрти, одсекавши главу својим самовољним тежњама и телесним жељама. To и значи сараспети се Христу и умрети заједно с Њим. А ко је сараспет Христу, тај ће се и прославити с њим заједно; и ко се сапогребао Христу, тај ће и васкрснути с њим заједно; и ко је страдао са Христом, тај ће и царовати с Њим кроза све векове.

Врлина је од Бога и божанствена; a порок је од Сатане и сатански. Који су изабрали врлину јесу богови и Божији; а који су изабрали порок јесу ђаволи и припадају Сатани.

Прави хришћанин није ништа друго него подобије, слика и печат Христа; и дужан је бити у тако блиском односу са Њим, у каквом је сваки уд тела са главом и лоза са виноградним чокотом. Јер је сам Господ рекао: Ја сам чокот a ви лозе (Јн. 15, 5); такође и Апостол: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1. Кор. 12, 27).

Заиста, ко свим бићем љуби Бога, тај излази из себе, и у љубљеном живи, креће се и постоји. – Ради Христа ми морамо бити готови одрећи се и Едемскога раја. Човек, као слика Божија, и јесте бог.

Христочежњиви монах, опитни испосник, богомудри игуман, богонадахнути духовник, неустрашиви исповедник, свети Теодор види у монаштву најузвишенији и најсавршенији начин живота на земљи.
Ништа блаженије, вели он, ништа узвишеније од нашег монашког живота. Јер монах је онај који само Богу стреми, који само за Богом жуди, који само Богу припада, који само Богу служи, који мир има са Богом и виновник је мира за друге.
Један је закон и једно правило спасоносно за све, нарочито за монахе: не чинити ништа сем онога што је по вољи Богу: градити спасење своје са страхом и трепетом (Флб. 2, 14).

Монаштво је добровољно мучеништво. To мучеништво је, на првом месту, мучеништво савести: борба са рђавим помислима помоћу молитве, суза, поста, бдења; благодушно подношење увреда, клевета, невоља; ревносно вршење послушања; приморавање себе на свако добро. To мучеништво је разноврсно и дуготрајно, јер се води борба са разним страстима и лажним мисленим идолима, при чему се трпе разне муке, те се са апостолом Павлом може говорити: сваки дан умирем (1. Кор. 15, 31). Но истрајни борац односи победу, и на крају подвига смело изјављује: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија (2. Тм. 4, 7-8).

Када се неко по савести подвизава и очишћује себе од нападачких демонских помисли, онда то и јесте свакодневно мучеништво.

Треба да се боримо, јачајући свим силама, по моћи силе Духа Светога који обитава у нама, рушећи помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије (2. Кор. 10, 4.5). И то треба чинити непрестано. Јер је то рат упоран, и мучеништво разнолико и многодневно. И ко се не предаје помислима, иако га стално муче; ко не преклања колена пред Ваалом, већ се свесрдно и јуначки бори са страстима и побеђује их, тај очигледно подвргава себе мучењу сваки дан, и може са апостолом Павлом говорити: Сваки дан умирем (1. Кор. 15, 31). И на крају својих подвига он може смело рећи: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде (2. Тм. 4, 7-8).

Уздржање је за монаха велико оружје, вели богоносни подвижник, јер је оно увод у сваку врлину; а ко овлада послушношћу, тај је подражавалац Христа; ко је смиреноуман, тај је раван ангелима; ко исповеда своје помисли, тај је чист као сунце. Зато нека се сваки исповеда, да не би остао неизлечен.

Смирујући тело уздржањем, ми стичемо лепоту душе, ону лепоту коју је Давид желео и за коју се молио: Господе, по вољи својој дај силу лепоти мојој (Пс. 29, 8). Наша душа се мора на све могуће начине старати, да чува себе чистом од пагубних страсти греха, све до изласка из свога тела, када има предстати Небеском Женику свом, Христу. Са тог разлога ми мучимо тело своје и сурово се опходимо с њим, не само сада него у току целог живота. Јер монашки живот није друго до обуздавање страсти, господарење над помислима и непрекидна борба са невидљивим непријатељима.

Речи: „моје и твоје“ нека иду из манастира, саветује свети сиромах Христа ради, јер су узрок хиљадама невоља. Самовоља у мислима и делима нека буде прогнана, јер руши потребни поредак. Препирке и галама не доликују монасима. Молитва, слављење Бога, трудољубље, то је посао монаха.

Нека у свих буде једно срце, једна душа; нека не буде мога и твога, него све заједничко, све чисто уз помоћ исповести.

Како може бити једна душа и једно срце онде где се употребљавају речи: моје и твоје? Отуда подозрења, отуда оговарања. Отуда нема међу вама ни Христа који је рекао: Где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима (Мт. 18, 20), него је ту вра
г душа наших који раскида удове Христове. Јер очигледно нема Христа онде где је саможивост и недруштвеност.

Св. ТЕОФАН Затворник

Људско срце - По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврдњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.

Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи.

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег.

Брига и рад - Многобрижност је болест палог човека који покушава да искључиво сам одреди и оформи своју судбину па зато непрестано планира и жури, лево-десно, да то оствари… Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, посвети Богу цео свој труд и предај се Његовом руководству. Неумерен рад замагљује ум, хлади срце, а то удаљује од Бога, извора сваког добра. 

Св. Владика НИКОЛАЈ Жички

Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног.

Ако ћемо да се хвалимо претцима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.

Божури и трње - Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури.

Вера и знање - Ко знањем подржава своју веру, вером допуњује своје знање, тај је решио проблем вере и знања.

Ко чисто платно даје се слобода људима; када је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода, нераздвојна од Часног Крста, или никаква. 

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (…) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће.

Погрешно мисле неки, да Бог праведнике само на небу, у будућем вечном животу награђује. Јер Бог који је Господар и земаљских и небеских блага награђује побожне и честите људе и једним и другим благом па зато и каже: Имена мога ради добиће сто пута више и вечни живот наследиће. А да је и ово тумачење истинито сведочи Јеванђелист Марко кад каже: а примиће и сад у ово време сто пута више а на ономе свету живот вечни.

Бог ствара, природа гради.
Бог ствара и мајсторе и материјал, и мајстори су један другом материјал. Но, ни мајстори ни материјал не могу ништа саградити без непрестане, свеприсутне помоћи Творца.

Питати: Где је Бог више присутан у природи, споља или изнутра, значи колико и питати: Где је вода више мокра, споља или изнутра? Или, где је со више слана, споља или изнутра? Или, где је мед више сладак, споља или изнутра ?

Св. ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов

Ако удовољиш својим сујетним и грешним жељама, оне ће те обавезно завести; занос води у поробљавање које умртвљује све духовно. Они који су допустили себи да крену за својим жељама и телесним мудровањем, који су заведени и поробљени њима, они су заборавили Бога и вечност, узалуд су протраћили земаљски живот и умрли вечном смрћу.

Незгоде је неопходно прихватати као драгоцена исцељења против наше таштине и мудровања.

Па шта је земаљски живот ?

Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља гледати у страну.

Овај пут ваља усавршавати умом и срцем, не бројем дана и година.

Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека...

За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих отаца, за то су и молитве.

Сви хришћани су дужни тако да живе, мада тако живе крајње ретки

Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем.

Дуготрајни немаран живот, у сталној доконости, у сталним добровољним сагрешењима, у забораву на Бога и вечност, уз непажњу, или уз сасвим површну пажњу у односу на заповести и учење Јеванђеља, одузима нашем духу осећај за духовне предмете и умртвљује га у односу на њих. Иако постоје, они престају да постоје за њега, јер је његов живот престао за њих: све његове силе усмерене су само ка материјалном, пролазном, сујетном, греховном.

Умиљење је прво обележје оживљавања срца у односу према Богу и вечности. Шта је то умиљење? Умиљење је осећај милости и саосећање човека према самом себи, према свом јадном стању, стању пада, стању вечне смрти. О становницима Јерусалима које је до таквог расположења довела проповед светог апостола Петра, па су решили да прихвате хришћанство, Свето Писмо каже да су се умилили срцем – да им се ражали у срцу.

Сви људи су пред Богом једнаки, а онај се међу људима удостојава посебних дарова Божијих, у нарочитом обиљу и духовној лепоти, ко се са већим самоодрицањем устреми ка Богу.

Судбина која је задесила оце и браћу моју, стићи ће и мене. Они су умрли: умрећу и ја. Остављам моју келију, у њој остављам и моје књиге, и моје одежде, и мој радни сто, за којим сам провео многе сате; остављам све што ми је било потребно или сам мислио да ми је потребно у овом животу. Из тих соба у којима сам живео, изнећу само своје тело, као у предворје другога живота и света; изнећу своје тело и предаћу га земљи, која је од почетка послужила за тело људско. Истина је да то чека и вас, браћо, који читате ове редове. И ви ћете умрети: на земљи ћете оставити све што је земаљско; само ћете душама својим прећи у вечност.

Душа човекова постаје онаква каква су јој дела. Као што се на огледалу одсликавају предмети који се поставе пред њега, тако се и душа уобличава према ономе чиме се бави и што ради, према свом окружењу. Када се предмет удаљи од огледала, које не зна за осећања, његов одраз нестаје; али на словесној души остају трагови. Они могу бити ублажени и замењени другима, али за то је потребан и труд и време. Отисци које душа носи у тренутку своје смрти, они остају њени за вечност, и постају залог њеног вечног блаженства или вечне муке

Св.ЈОВАН Златоусти

Безосећајност : Када душа бива рањена и пада она не лежи без свести као тело, него се овде мучи грижом зле савести, а када оде одавде баца се у вечно мучење. Ако неко не осећа бол од рана које наноси ђаво, тај својом безосећајношћу самом себи припрема још већу невољу. Јер ко није осетио прву рану тај ће ускоро задобити и другу а после друге трећу. Нечастиви видећи да је људска душа безбрижна и да не обраћа пажњу на задобијене ране, не престаје да је рањава све до последњег издисаја.

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба

Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце и свих оних који обитавају у њему.

Мир је мера свих добара и претпоставка сваке радости.

Шта може бити болније од Пакла? Ништа није вредније него страх од пакла, јер ће нам страх од пакла донети круну спасенија… Где страх постоји, тамо је ревност у давању милостиње, и снага молитве, и сузе топле и честе, и тешки уздисаји испуњени скрушеношћу. Јер ништа тако не изједа грех и чини врлине да се умножавају и цветају као стално стање страховања. Тако да је немогуће ономе ко не живи у страху да чини правилно, а са друге стране немогуће је да човек који живи у страху може отићи у погрешно.

На основу овдашње среће не судите о томе ко је пријатељ а ко непријатељ Божији него,када видиш да неко живи праведно,да подноси неку болест и да гледа на оно што је благочестиво, назови га блаженим и сматрај га достојним надметања,макар био окружен бозбројним оковима,макар непрестано живео у тамници,макар био слуга недостојних,макар био сиромашан,макар радио у рудницима,макар подносио неку другу невољу. Блажен је такав човек,чак и ако би му ископали очи.

Ако пак видиш да други живе раскалашно и порочно и чине најгора злодела, али да и поред тога ужива велику част, да усходи и на сам царски престо, да носи царску круну и царски пурпур, и да влада васељеном, плачи за таквим и назови га несрећним.

Уистину, не постоји ништа горе од тако настројене душе,макар јој била настројена цела васељена.Каква јој је корист што поседује изобиље богадства када је у врлини (оваква душа ) сиромашнија од свих.

Људима који брину о сопственом благородству није својствено да животну срећу одређују на основу раскоши,богадства и садашњих ствари,него је то постало својствено људима који су постали коњи и магарци.

Немогуће је заиста,да човек који придаје значај судбини достигне небеса, или боље речено, немогуће је да такав избегне пакао и казне,будући да судбина свима заповеда да верују противно Божијем учењу.

Ниједно учење није толико рђаво и преиспуњено неизлечивом трулежношћу, као што је учење о судбини и усуду.

Није толико страшно сагрешити, као што је страшно ако човек после греха нема никаквог стида и оптужи Бога због сопствених порока. То је страшније од свакога греха.

Када неко клевета човека који није починио никакво зло,бива кажњен због своје дрскости.

Ниједно учење није толико рђаво и преиспуњено неизлечивом трулежношћу, као што је учење о судбини и усуду.

Ако постоји судбина, онда нема суда; ако постоји судбина,онда нема вере; ако постоји судбина,онда нема Бога; ако постоји судбина, онда нема врлина. Ако постоји судбина,све је узалуд,све чинимо и трпимо без користи: нема похвале,нема покуде,нема савести, нема срамоте,нема казне, нема судова.

Боље је добро незнање,него лоше знање: у првом случају нема кривице, док у другом нема милости

Ако ти се догоди нешто добро, благослови Господа – и продужиће ти се! Ако ти се догоди нешто лоше, благослови Господа – и прекратиће ти се!

Ако само један од њених стубова остане усправан, Црква неће пасти: „Ништа није јаче од Цркве. Она је виша од неба и шира од земље. Она никада не стари; она увек цвета!“ Стуб Цркве је сваки истински верник који се држи Предања Отаца и поред свих застрашујућих светских струја које покушавају да га одвуку. Овакви стубови ће постојати до краја света, ма шта да се догоди…

Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Да ли је могуће, рећи ћеш, покајнику да се спасе? Врло могуће. Цео сам живот у гресима провео, па хоћу ли се спасти ако се покајем? Хоћеш дакако. А чиме се то доказује? Човекољубљем Господа твога! На покајање твоје дакле уздам се ја, а је ли то покајање тако силно да толике мрље очисти?

Кад би то само од покајања зависило ти би се с правом требао плашити, али са покајањем је спојена и милост Божија, а човекољубље је Божије безмерно као што му је у благост неизрецива. Злoћа твоја меру има, а исцељење нема меру. Па и грех твој, ма какав да је, грех је човечански, а милосрђе је Божије бескрајно, па се надај да ће оно злоћу твоју претегнути. Замисли искру која је пала у море, може ли она опстати тамо и као таква даље се појављивати, и како је малена искра према мору тако је мален и грех према човекољубљу Божијем, па чак ни толики но и мањи, јер и море ма како да је велико своје границе има, а Божије човекољубље је безгранично.

О, човече, сродниче земље, и пепелу, и непостојани створе: данас си богат, а сутра сиромах, данас здрав, сутра болестан, данас весео, сутра тужан, данас у слави, сутра у понижењима, данас млад, сутра стар, данас на престолу, сутра у гробу. Не узноси се, него обуздај гордост.

Христос нека буде за вас све и сва. и вредност, и род, и у свима нама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово. Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије, само небо. Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.

Зашто непријатељ сада силовитије напада ? Зато што је и рат ђаволов беспоштеднији што је већа награда човекова. Ако, дакле, једнога видевши у Рају није истрпео, реци ми – како ће поднети да гледа толике на небесима ?…

Ти јеси разгневио зверину, али не бој се. Добио си велику силу, мач заоштрени. Прободи змију њиме. Бог је зато и допустио да се он разгневи на тебе како би ти опитно сазнао колико си јак. И управо, као што најбољи учитељ гимнастике, када се узме да подучава неког запуштеног и немарног вежбача, не даје му ни трена да дахне него га стално подстиче да улази у окршаје како би му на делу показао колику му снагу даде, тако учини и Христос. Јер Он је заиста могао да обеснажи нашега непријатеља, али да би ти спознао силу Његове милости и величанство духовне силе коју си примио Крштењем, Он пушта непријатеља да се огледа са тобом, дајући ти тако многе прилике да зарадиш венце. 

У великој мери се заваравате и грешите ако мислите да се једна ствар захтева од лаика а друга од монаха, јер разлика између њих је у томе да ли је неко у браку или није, док у свему осталом имају исте одговорности… Зато што се сви морају довести до исте висине; и оно што је окренуо свет наглавачке је да мислимо да само монах мора да живи ригорозно а остатку је дозвољено да живе живот лењости.“ Позивајући се на поштовање одређених заповести у Јеванђељима каже: Сваки онај ко се љути на брата свога без разлога, без обзира да ли је он лаик или монах, противи се Богу на исти начин. И сваки који погледа на жену са жељом, без обзира на његов статус учини исти грех. У принципу, он примећује да при давању Његових заповести Христос не прави разлику између људи.

Човек није дефинисан да ли је лаик или монах, али начином мисли јесте.

Сва васељена ратовала је против дванаесторице апостола, али их није победила. Овце су надвладале вукове. Који пастир шаље овце међу вукове? А Христос је то учинио, да ти покаже да се ово дело не врши по природном поретку ствари него по натприродном. Црква је утврђена јаче од неба. Лакше је сунцу да се угаси, него да се уништи Црква. Зашто је Господ основао Цркву тврђом од неба? Зато што је Црква драгоценија од неба.Небо је за Цркву (створено), а не Црква ради неба.Небо је за човека, а не човек ради неба.

Велико је оружје молитва, благо непропадиво, богатсво никада неисцрпиво, лука безбедна, молитва је узрок тишине, корен и источник и мати непобројних добара.

Оног ко трпи неправду и страда од насиља треба окружити почастима а не подвргавати казни, док ми, напротив, трпимо неправду и подносимо казну.

 

Св. НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо деца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег.

Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.

Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.

Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негде изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем.

Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.

Колико су у заблуди људи који траже срећу ван себе – у страним земљама и путовањима, богатству и слави, великој власти и насладама, задовољствима и у испразним стварима које као свој крај имају горчину! Градити здање среће ван сопственог срца исто је што и градити дом на месту које се подвргава честим земљотресима. Срећа се налази у нама самима и блажен је човек који је то разумео… Срећа је – чисто срце, јер такво срце постаје престо Божији. Господ за људе који имају чисто срце говори: „Уселићу се у њих и живјећу у њима и бићу им Бог и они ће бити Мој народ“ (2 Кор. 6:16). Шта њима још може недостајати? Ништа, заиста ништа! Јер у свом срцу имају највеће благо – Самог Бога!“

Безбожност, непознавање Бога, смрт је душе.

Узрок безбожности је заборављање на Бога.

Безбожник, заборавивши да постоји Бог Који све надзире, убедио је себе самога да Бог не види ништа од онога што он чини и пошао да чини безакоње.

Безбожништво је пуно противречности.

Безбожност је довитљивост у смишљању зла и силна безочност у њиховом извршењу.

Безбожност је мати греха.

Безбожност је незахвалност и неблагодарност Богу.

Безбожност је веће од свих зала. Безбожност одбацује Бога и Његова доброчинства. Безбожност одриче Његову промисао и презире Његову праведност.

Безбожник је похитао за похотама свога срца и одвратио се од закона Божијег. Његове усне зборе лаж и обмана је села на језик његов. Науми су му лукави и криве су помисли његове.

Безбожник посведневно зло жели, освета је безбожницима огањ и црв.

Живот безбожника уништиће Господ, а плод је њихов погибао. Безбожник чини дела безакоњa.

Безбожник бежи и када га нико не гони, а душа безбашчаснога неће бити помилована.

Безбожник не зна да је сишао на дно греха. Занемарење безбожника и Господ ће их склонити са лица земље. Авај њима, јер гнев Господњи плануће против њих, бешчасћа ће се испунити, а светлост ће се њихова угасити.

Мира неће бити у срцу њиховом. Када буду мислили да су мирни, тада ће им доћи пропаст.

„Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света.

Врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: „врлини се и непријатељ диви“.

Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом,

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негде изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.

Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро. Божанствени Златоуст каже: "Друга страст која живи у људима и, прирастајући нашим душама, више разједа наше срце него рђа гвожђе јесте оговарање, у којем је много зла, а једна корист - да је зло само по онога ко се њиме бави, јер оговарач томе кога оговара мало шкоди, а себе изједа тугом и јадиковањем због благовања ближњега и, мада радост суседову није умањио, себе је оговарањем сатро." Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара.

Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку. Оговарач има лукаво око које оговара добро. Оговарач као ненавидник свога спасења само наједно сабира пажњу на поругу онога кога оговара Ако ко оговарача назове демоном и зверју, неће сагрешити. Оговарачи су гори и од звери, јер оне нас нападају или зато што им је потребна храна или Јер смо их сами раздражили, а ови неретко и када им је добро учињено СВОЈИМ добротворима дају удео неправедних. Оговарач има само једну жељу, па макар и скончао у мукама и одлучен био. Око оговарача гаси се од туге, живи непрестано умирући, све сматра непријатељима, па и оне који нису ништа скривили.

Најслађе моје Православље 
Ударају те хиљаде ветрова,хиљаде сила се боре са тобом,желећи да те искорене са земље и да те уклоне из људског срца.Одлучили су да од тебе начине изгубљено сећање,музејски експонат који показује трагичну историју,а ипак те велики Господ,Троједини Бог који премудро влада са небеса сакрио од њих,као цвет испод камена.Ти показујеш стазу што води до предворја вечности свима који је траже.

Колико су у заблуди људи који траже срећу ван себе – у страним земљама и путовањима, богатству и слави, великој власти и насладама, задовољствима и у испразним стварима које као свој крај имају горчину! Градити здање среће ван сопственог срца исто је што и градити дом на месту које се подвргава честим земљотресима. Срећа се налази у нама самима и блажен је човек који је то разумео... Срећа је – чисто срце, јер такво срце постаје престо Божији. Господ за људе који имају чисто срце говори: „Уселићу се у њих и живјећу у њима и бићу им Бог и они ће бити Мој народ“ (2 Кор. 6:16). Шта њима још може недостајати? Ништа, заиста ништа! Јер у свом срцу имају највеће благо – Самог Бога!“