МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземнмог мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора , ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем између првог и четвртог века нове ере Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици.У четвртом веку под навалом Хуна , повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу.

По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и од грчке.Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једног бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој.Према веселину Чајкановићу, србска религија првенствено је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена.Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао ''Христово Јеванђеље'', Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.Драшко Шћекић у својој књизи ''Сораби-истина о србству од исконе'' износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7500 хиљада година.Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508 године пре Христа према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935 године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893 године.Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511-е у Канади.

Највећи грех Милоша С.Милојевића је био то што је проучавао историју Срба на начин који није нико чинио.пре њега! Наиме трагао је по архивима Пекинга, Москве, Рима, по арапским библиотекама, на местима где пре њега србски ни европски историчари нису. А грешан је био јер није хтео да се ослони на једину признату бечко-берлинску историографску школу познату по србомржњи и фалсификатима. Не само кад је србска историја у питању већ фалсификовање целокупне историје човечанства

Милош С. Милојевић је био истраживач, говорио је чак 17 језика , историчар, хроничар, путописац и ратник, који је живео у деветнаестом веку, и који је оставио на хиљаде страница рукописа о историји Срба, којима се изгубио траг.
Готово да нема књиге оних аутора који се баве пореклом Словена, односно Срба, заговорника да Словени нису дошљаци на Балкан, а да се бар на једном месту не помене име Милоша С. Милојевића. Слично је и са саговорницима на ту тему, присталицама такозване аутохтонистичке школе.
Иза овог научника који је живео у деветнаестом веку званично је остало мало дела, али присталице његове теорије и поборници његовог рада говоре о сандуцима заоставштине и хиљадама страницама у рукопису. Чињеница је да после смрти његову рукописну заоставштину није прихватила ниједна српска установа.

Остало је забележено да се на тавану Првостепеног суда Округа београдског, после ослобођења 1918. године, налазио пун сандук Милојевићевих рукописа. Они који трагају за његовом заоставштином тврде да је на том тавану било чак седамнаест таквих сандука са рукописима и личним стварима.
У књизи „Срби… народ најстарији“ Олга Луковић-Пјановић на једном месту је написала:
„Због непријатељског гледања страних сила на рад Милоша Милојевића, а и због заведених србских синова, који су послушно следили те туђе мрачне моћи, о овом нашем великом човеку пуном људских и научних врлина никада није била урађена једна ваљана биографија. Тај посао, такође, чека сутрашњу Србску академију знања! Апсолутно је неопходно да се пронађе Милојевићева заоставштина, која се можда чува у београдској Народној библиотеци, јер можда су још, којом срећом, те четири хиљаде страна праве историје Срба у припреми сачуване. Можда се с тим рукописом налази и девет свезака рукописа, такође необјављених, па четврта књига „Србских обичаја“ и повеће дело „Немањице“. Такође је веома важно да се пронађе та његова етнографска и географска мапа Срба и србских земаља у Турској и Аустрији, јер је сасвим поуздано да ће се помоћу ње најбоље установити где је још све било Срба у његово време“.
Ко је био човек око чијих радова се и данас, иако је умро пре више од сто година, међу научницима ломе копља?

Трагајући за његовом заоставштином у званичним установама се углавном наилази на зид ћутања. Или незнања. Тек ту и тамо се појави покоја Милојевићева преписка, фототипско издање књиге, али од грађе због које је гурнут на маргину – ни трага. Ретко се, закључак је, јављају такве супротности у оцени нечијег рада као што је то случај са Милошем С. Милојевићем.

ЖИВОТ

Стефан Милојевић био је свештеник у мачванском селу Црна Бара. У његовом дому 16. октобра 1840. године било је бучно и свечано. Родио му се син Милош. Напредно дете после завршене основне школе у Глоговцу одлази у Београд, где на Београдском лицеју учи правне науке.
Жељан знања, после завршене гимназије стиже у Москву и на Државном универзитету са одличним успехом за три године завршава правне науке. Поред осталих предмета, Милојевић је код тада чувеног професора Ј. Бођанског слушао и упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Тада се упознао и са завидним достигнућима руске лингвистике, етнологије, археологије и историографије.
Дошао је и до литературе на руском у којој су истраживани древни језици, почевши од санскрита, затим до дела која су се бавила историјом Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, балтичког простора. После свих тих проучених дела Милојевић се дефинитивно сврстао у групу оних научника присталица аутохтонистичке историјске школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, те да су на овим подручјима живели много пре Римљана и Грка.
У то време на Великој школи и у Српском ученом друштву српбски историчари су већ били прихватили такозвану германску историјску школу која је стигла из славистичког центра Бечког универзитета. Према тој школи, која је своју теорију наметнула нама као научну основу, Словени су стигли на Балкан у седмом веку. Главни заговорници ове теорије били су Стојан Новаковић, Милојевићев земљак из Шапца и школски друг, и Иларион Руварац, архимандрит.
По повратку из Москве Милојевић се 1865. запошљава као писар у Окружном суду у Ваљеву. У време србско-турских ратова од 1876. до 1878. године основао је и повео у рат добровољачке јединице Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор. Његови добровољци, пред којима је увек први јуришао, никада се нису повукли са бојног поља, а остало је забележено да су у биткама ослободили чак четири стотине србских села.
Милојевић ратује, путује, предаје у школама и истражује корене Срба. У скромној биографији, између осталог, пише: „Путовао је прерушен. Сад је био мајстор зидар, сад зограф (молер) који је ступао у погодбе за израду црквених живописа, а кадшто се – где и кад треба – јављао и правим именом и смером својим“.
У тој биографији о тим својим путовањима сам је записао „…али нас је сагоревајућа љубав спрам свега оног што је некада било србско приморала да учинимо намишљено. Ми смо се кренули са челичном и надљудском вољом: или скупо и што може скупље дати главу, али видети некадашњу славу и величину србску са њеним светињама и узвишеностима, а садашњу црну и чемерну гробницу једне, непрежалиме, неоцениме и неисплатиме урвине некадашње силе и моћи светих, дивних и непостижних краљева, царева и владалаца српских са старим србским народом“.
Ратовао је Милојевић на неколико фронтова. Године 1881. за часопис „Исток“, како је сам записао, за два дана и ноћ написао је чланак који је касније преточен у књигу „Наши манастири и калуђерство“ са 120 страна.
У уводу он вели: „Од неког доба непрестано се потрза у нашим новинама, особито такозваним ’преко’, па још и у нашим овде скупштинама, час нарочито, а час опет и као миморед, питање о нашем калуђерству, манастирима, а нарочито манастирским имањима. То је у последњој, одвећ плодотворној, свакојаким и свевазможним закључцима и озакоњењима, скупштини донесен и закључак да се наши манастири смање, сведу на некакве ’историјске манастире’ у самој ствари и заправо униште, а калуђерски ред са свим истраје и иживи у нашој народности“.

Први попис србских белега на Космету сачинио је управо Милош С. Милојевић. У архиви САНУ постоји и писмо које је Милојевић 1870. године послао Србском ученом друштву о првом попису археолошких старина у Западној Србији. У истој установи постоји још једно писмо које је Милојевић послао неком од тадашњих министара где каже „да ће он, иако болестан, ићи на Космет ради неког преговора, јер је у Приштини у по бела дана у центру убијен један поп. Све то има везе са „Албанском лигом“ која се повезује и прелази у руке аустро-маџарске која немирима хоће да изнуди од Европе овлашћење да тај крај поседну“.

СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА

Покушавајући да докаже да су Срби староседеоци на овим подручјима, Милојевић оставља и овакав запис:

„Да је српска црква старија и од римске и грчке, осим потврде папе Јована II, писане краљу српском Михаилу, којом тврди да је србска црква старија и од грчке и од римске, сведоче толике силне бивше епископије, постојавше до Константина Великог, међу којима само да поменем: Средачку (Софијску), Скопљанску, Нишку, Београдску, Воденску, Морозвиждску, Ремешку итд, сведоче још толики свеци и мученици Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као бројни епископи“.

Онима који су мислили другачије од Милојевића, а није их било мало, сигурно су сметале и овакве Милојевићеве белешке.

У једном од записа Милош С. Милојевић пише „да су Срби као робље римско, живећи од искони у свим овим својим садашњим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора, па до Грчког, и од Јадранског па до Црног, имали и своје храмове и своје свештенство, и уређену своју црквену управу у лицу својих архиепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу па све до четвртог, седели у предграђу Сирмијумовом, другој римској престолници, такозваној, и још и данас називајућој се Митровици на Сави, због чега је се од тих србских митрополита, или архијера, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало, па су одавде, навалом Хуна у четвртом веку по Христу, морали измаћи се даље, заједно са државном римском влашћу у Звечан, данашње развалине у дну Косова, и у предграђу истога станив се опет му дали свој назив Митровица, која још и данас постоји, на Косову, у последњем свом ропсцу као варош“.

Када је дошло до судара „прса у прса“ германске и Милојевићеве аутохтонистичке школе, овај наш великан 1881. године пише овако:

„Србском ученом друштву није стало било ни до простора србских земаља, које Порфирогенит у свом делу „De Admin“ наводи, који простор већином обухвата и бивша Пећка србска патријаршија, а у коме и сада живе Срби, већ оно гура србске земље и још сада тамо живећи србски народ у свакојаке туђинце, само да не буду Срби, а у својим школским књигама и историјама доказује докле је плот кнежевине Србије, да су и Срби дотле итд…

Ево само ради бруке и срамоте наше и наших превисоко научених западних питомаца и државника, који знају колико се кромпира у сваком лонцу годишње свој Ђерманији скува, колико се чаша пива, каквог и где, произведе и попије, колико се и каквих котлета поједе, шампањског вина произведе и попије у свој Француској, колико се и каквих, од које породе, говеда, од колико година итд. бифтека направи и поједе у Енглеској, произведе и попије коњака, пунча итд, а не знају и неће да знају да још живе Срби као што и у горњем свом делу Порфирогенит каже, који је најхрђавије писао за Србе и свео их што је могао на најмањи простор“.

И поред евидентних тешкоћа на које је наилазио у својим истраживањима, неколико Милојевићевих дела ипак је угледало светлост дана. Током 1871. године, док се клешта бојкота нису саставила, „Гласник“ Србског ученог друштва објавио му је три дела: „Правила свете Петке Параскеве србске“, „Правила светом Симеуну српском“ и „Општи лист србске патријаршије у Пећи“. Прикупио је, махом по Старој Србији, систематизовао и поделио по врстама и мотивима око седам стотина народних песама, објављених у три свеске 1869, 1870. и 1875. године под насловом „Песме и обичаји укупног народа србског“.

Готово у исто време, такође у три књиге, 1871. 1872. и 1877. године, објавио је „Путопис дела Праве (Старе) Србије“. Најзначајније његово дело „Одломци историје Срба и србских и југословенских земаља у Турској и Аустрији“ изашло је у две књиге 1872. Године 1873. издао је историјско-етнографску географску мапу Срба и србских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, а 1881, као додатак овој мапи, „Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије“ са етнографском мапом србских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској царевини.

Крајеви који су веровали Милојевићу и његовом раду одуживали су му се још за живота. Тако је постао почасни члан градских општина Прокупља, Врања, Куршумлије, Ниша, почасни члан општина Драгушке, Великопланске и Кончићке у срезу Прокупачком, округа Топличког. За исказану храброст у србско-турским ратовима одликован је Сребрном и Златном медаљом за храброст и Таковским крстом петог, четвртог и трећег степена, добитник је Ратне споменице и још многих других одличја.

ЕПИЛОГ

Милош С. Милојевић је умро изненада 1897. године. Истраживачи његовог живота и рада, додуше они који упорно трагају за његовом заоставштином, помињу као могућност да је Милојевић – отрован.

Било како било, чињеница је да се о његовом раду и данас у неким круговима ћути, а у неким говори шапатом. А један некрологичар овим речима је отпочео извештај о смрти Милоша Милојевића:

„Једна звезда на србском небу утрнула је. Она беше необичног сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку… далеку прошлост народа србскога, осветљаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, србски народ у свој Србији од изнад Калоче и Мориша, па до Белога мора, и од сињег Јадранског мора, па до реке Алте, Осме и Доње Марице“.

ИЗВОР: Српско благо.

У Мачви ни једна улица, а ни установа не носи његово име. Основна школа, за чију су изградњу Милојевићи земљу поклони, зове се по Јанку Веселиновићу.

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ – геније кога су Мачва и званична Србија заборавили

ДИНАСТИЈА ОБРЕНОВИЋ

ВЕРОВАЛИ-ИЛИ НЕ! ОВО СУ ОБРЕНОВИЋИ ДАРИВАЛИ СРБИЈИ!

1. За владавине Обреновића Србија је постала држава: вазална (1830), независна (1878), Краљевина (1882), уз не мала територијална проширења. Била је правна и уставно уређена држава. Ако изузмемо уставна акта из првог устанка, сви устави нововековне Србије донети су за владавине Обреновића (1835, 1838, 1869, 1888 – 1903. враћен са малим изменама – и 1901).

2. ХИМНА БОЖЕ ПРАВДЕ настала је за време владавине династије Обреновић.

3. Уставом из 1888, који је био један од најнапреднијих устава у Европи, уведена је парламентарна владавина у Србији. Овим уставом је гарантована заштита слободе од самовоље државне власти, забрањен прогон срБских грађана, зајамчена права и личне слободе грађана и слобода говора, мисли, штампе и удруживања, извршена децентрализација државе ( уведена окружна, среска и општинска самоуправа ), обезбеђена судска независност и непокретност итд.

4. Књаз Милош је такође увео једну од капиталних обележја државности у Србију, а то је такозвана „стајаћа војска“ или државне оружане снаге.

5. Краљица Наталија је основала фонд “Наталијанум” и поклонила је Универзитету у Београду Краљевски домен у Мајданпеку од око 8.000 хектара, а рудник злата, који се на њему налази, срБској сирочади. Тим гестом Краљица Наталија је убедљиво највећи добротвор Београдског Универзитета.

6. Краљ Милан је поклонио имање Јевремовац за Ботаничку башту.

7. Кнез Михаило је дао плац за СрБску Академију.

8. Књаз Милош је 1859. увео општинске кошеве у које су сељаци били обавезни да дају одређене количине жита, које се потом делило народу у случају глади или неких других неприлика, као што су сушне године, поплаве или касније, после Милошеве смрти у ратним условима. Ово је трајало до 1915.

9. Обреновићи су посебно водили рачуна о заштити права мањинских заједница у Србији. Врхунац те бриге је доношење устава из 1888. у коме се гарантују сва права свим грађанима Србије.

10. Књаз Милош је основао тајну срБску службу и то за време Другог срБског устанка, а први велики тајни агент је био народни кнез Василије Васа Поповић из Берсића код Горњег Милановца.

11. Књаз Милош је за време посете султану Махмуту у Цариграду отплатио дугове Васељенске Патријаршије. Из захвалности према овом лепом и племенитом гесту срБског владара, Патријарх и Свети Синод споразумеју се, да се на литургијама Светог Андреје, првог архиепископа Византије, спомиње увек владарски срБски дом и срБски народ.

12. Те, за Србију, а посебно за Србе, важне 1896 године, Краљ Александар је присуствовао Првим обновљеним олимпијским играма у Атини и то као једини страни државник. О томе сведочи филмски запис.

13. Личним новцем Обреновића или њиховим залагањима је саграђено или, у најмању руку обновљено, преко 400 цркава и манастира.

14. Главни ктитори манастира Вујан, где је као искушеник боравио и почивши Патријарх Павле и где се на чудесан начин излечио од туберколозе, су били Кнез Никола Милићевић Луњевића, деда Краљице Драге, Војвода Милан Обреновић и Господар Јаков Обреновић.

15. 7.јуна 1840. у Србији је почела са радом Прва Пошта на Калемегдану у Србији.

16. 1866 је донет први Закон о поштама и издате прве поштанске марке које су биле са ликом Кнеза Михаила. ( у свету је прва марка издата у Енглеској 1840).

17. 1874. Србија је са још 21-ом земљом из света постала оснивач Светског поштанског савеза.

18. 15 септембра 1884. је пуштена у саобраћај прва пруга изграђена у Србији између Београда и Ниша.

19. Први градски превоз у Београду је кренуо 1892. Када су трамваји са коњском запрегом превозили путнике по Београду. Годину дана касније је прорадио трамвај на електрични погон.

20. Први Лицеј-Велика школа отворена је 1838. у Крагујевцу.

21. Прва књижара отворена је 1827. ( Глигорије Вазаревић код Саборне цркве).

22. Прва штампарија је почела са радом 21.маја 1831. ( донели је из Сант Петербурга Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић).

23. Са радом је почело 1859. Народно Позориште које је изграђено пре свега личним средствима Кнеза Михаила уз учешће Краља Милана и Капетана Мише Анастасијевића.

24. Прва библиотека основана је 1815. при Књажевској канцеларији, а библиотека у Београду је основана 1838. као зачетак Народне библиотеке. За народну библиотеку на Косанчићевом венцу Кнез Михаило је дао на располагање свој плац.

25. Прво учено друштво- Друштво срБске славености, основано је 1841.

26. Први бал у Србији је приређен 1827.

27. Прву апотеку и болницу је 1826. отворио Господар Јеврем Обреновић у Шапцу.

28. Прва апотека у Београду је отворена 1830. Код Саборне цркве. (власник Матеја Ивановић).

29. Прва болница у Београду основана је 1832.

30. Први пут жене су селе за трпезу заједно са мужевима и осталом господом 27. јануара 1838. На свечаној вечери на Милошевом двору.

31. Први билијар је стигао у Србију 1822.

32. Први клавир 1824. Добила је Савка, млађа кћи Књаза Милоша.

33. Први срБски и београдски сајџија је био г. Пилер од 1835.

34. Прва полиса осигурања издата је 1839. ( осигурана кућа Лазара Зубана).

35. Први телефон, само седам година касније од првог Беловог телефона, уведен је у Београду 14. Марта 1883.

36. Први међумесни разговор обавили су Краљ Милан и Милутин Гарашанин, напредњачки првак, између Београда и Ниша 1886.

37. Јавни телефонски саобраћај у Београду почео је 1898. када је у Коларчевој задужбини постављена телефонска централа са 50 бројева.

38. Први путујући биоскоп се појавио 1900.

39. 1895. је основано : Друштво за подизање Храма Св. Саве “.

40. СрБска Краљевска Академија је установљена законом 1. Новембра 1886.

41. 1823. Књаз Милош је наредио да се Дан Св. Саве обележава као школска слава у Србији.

42. СрБска цртачка и сликарска школа основана је 1895.

43. Мокрањчева СрБска музичка школа је основана 1899.

44. 6. Маја 1830. је у Пожаревцу постројена прва чета Књажевске гарде- Гвардије која је претеча елитне јединице војске Србије, Гарде.

45. Кнез Михаило 1868. доноси решење о ковању срБског новца- паре, а динар је искован први пут 1875. одлуком Кнеза Милана.

46. 23. Септембра 1893. У Београду је упаљена прва сијалица ( угао Коларчеве и Македонске улице).

47. На Дорћолу је 1893. израђена је прва електро централа која је снадбевала трамвај и јавно осветљење у Београду који је тада имао 55.000 становника. Електрика је у Београд уведена 8 година после Париза и 5 после Берлина, а пре многих Европских метропола.

48. Прва индустријска хидроцентрала у Србији је пуштена у погон на Илиндан 1900. на Ђетињи код Ужица. То је прва хидроцентрала на Балкану и прва у Европи по Теслином принципу.

Слободом можемо рећи да је СРБИЈА тог времена ишла у корак са Европом

Генерал МИЛАН НЕДИЋ

МИЛАН Недић рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Са обзиром да је потомак јунака Првог србског устанка учесника битке код Чокешине, браће Глигорија и Димитрија Недића. Да му је мајка унука кнеза Николе Станојевића а праунука кнеза Станоја Михаиловића. Рођена браћа Милутин и Божидар, један генерал југословенске војске, други потпуковник председник Удружења ратних војних инвалида. Не треба чудити што Милан после завршене ниже Војне академије, 1904 завршава и вишу Војну академију, затим Генералштабну припрему и ступа на дужност у војсци.
Чин мајора добија 1910. године. Учествује у Балканским ратовима где бива награђиван бројним одликовањима и медаљама за храброст. 1913. године унапређен је у чин потпуковника. Као најмлађи пуковник за време Првог светског рата служио је у Генералштабу, тај чин добија 1915. године.
Током повлачења преко Албаније његова војска чувала је одступање србске војске. 1916. године именован је за ордонанс-официра краља Петра I. 1918. у пробоју Солунског фронта командује Пешадијском бригадом Тимочке дивизије.
Након рата наставља са службом као командант Пешадијске бригаде, касније бива именован начелником Треће и Четврте армијске области и командантом Дравске дивизијске области. 1923. године добија чин дивизијског ђенерала а 1930. чин армијског ђенерала. Између 1934. и 1935. био је начелник главног Генералштаба југословенске војске а 1939. године је постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије.
Издвојио бих једну црту из живота Милана Недића. Те 1903. године Милан је био командир дворске страже, када је планиран атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, Милану је план предочио тада капетан Драгутин Димитријевић Апис, организатор атентата. Предложио му је да узме учешћа у акцији. Милан Недић му тада одговара:
Господине капетане, ја не убијам своје краљеве. Ово што сте ми рекли, као да ми ништа нисте рекли, јер ја, Милан Недић, не издајем своје другове. Скрећем Вам пажњу да не покушате да уђете у двор када сам ја на служби, јер ћу у том случају вршити своју дужност".
Атентат је извршен онда када Милан није био командир дворске страже.
Ово није био усамљен случај када су Миланова савест, част и образ стављени на испит.
Било је битно напоменути све ово око Милана, јер из свега овога се може закључити о каквој је особи реч. Да би она комунистичка пропаганда Милана као квислинга, иако они који су прихватили и пропагирају ту пропаганду ни сами не знају ко је Видкун Квислинг заиста био, пала у воду.
Такође комунисти и дан данас покушавају да представе Милана Недића као немачког колаборанта, иако је Милан још 1939. написао чланак против Немачке под називом "Нови drag nach osten" и послао га тадашњем уреднику војног часописа "Ратник" ђенералу Шкекићу који није смео да га објави а министар иностраних послова Цинцар-Марковић забрањује објављивање Недићевог текста. Још један доказ да нема говора о Недићу као колаборационисти јесте тај да када је Италија напала Грчку, Милан захтева од кнеза Павла да га пошаље за команданта Треће армије, да он, како је рекао, натера прво Италијане у Јадранско море а онда да се окрене против Немаца и да се под борбом повуче у Грчку. Кнез Павле и југословенска влада се нису сложили са тиме, Недића смењују са положаја министра, а о свему томе пише Немачка штампа и прозива Недића великосрбином и србским шовинистом.
По капитулацији југословенске војске, то јест, по окупацији, Немци проналазе Милана и стављају га у кућни притвор под стражом. Чињеница да су Немци страховали од Милановог утицаја у србском народу и до чега тај утицај може да доведе, је тај, што га не пуштају ни да присуствује сахрани свога сина, снајке и унука, страдалих 05. јуна 1941. у познатој смедеревској експлозији.
Затим крећу уцене од страна Немаца, тачније од генерала Хајнриха Данкелмена, немачког војног заповедника у Србији, пошто је Милан одбијао сарадњу са окупатором. Уцена је гласила овако, ако се Недић не прихвати да стане на чело "Владе народног спаса" има се десити следеће:
У Србију се доведе казнене експедиције које би биле састављене од усташа, Бугара и Арбанаса. И не само то, они би и ту, осакаћену, ојађену, у црно завијену Србију, поделили између НДХ, Велике Албаније, Бугарске и Мађарске.
Лично Хитлерова замисао за Србију је била:
Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места.
После оваквих уцена и притисака највиђенијих Срба Милан Недић прихвата бити спасиоц србског народа у окупираној Србији и он то заиста и јесте био. Не смем ни помислити шта би крвници урадили са Србима да је Милан Недић рекао "не". Милан Недић је био свестан коју тежину жртве ставља на своја плећа, сам је рекао:
"Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила издаја Милана Недића".
Тако је и било, Милан Недић је спашавао све што се могло спасити, то најбоље сведоче они које је спасао и њихови потомци. Између осталог, Милан је, са Немцима, возом, ишао кроз малтене целу тадашњу НДХ и заробљеним Србима који су били спремни за одлазак у злогласни НДХ логор Јасеновац, пунио вагоне и довозио за Србију, спашававши их од усташа.

Још која Недићева реч:

Сарађујем са онима који нас уништавају, јел'да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их
неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти - али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?"

Број избеглица, у Недићевој Србији био је: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све њих је требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати. Све је то обезбедила влада Милана Недића. Зато нас не треба ни мало чудити зашто је захвални народ прозвао Милана Недића "Србска мајка".
01. октобра 1944. Милан је обавештен од министра Нојбахера да Немци напуштају Србију због продора Совјета. Милан разрешава владу 03. октобра и одлази у Аустрију. Титовој Озни тек крајем 1945. полази за руком да сазна да се он налази у заробљеничком логору сталг VII у Мозбургу који је био под америчком управом. Озна је неумољива у инсистирању да се Недић њима преда. Американци на крају пристају на то али под условом да се Недић врати у Мозбург након саслушања у Београду.

Милан Недић је од 25. децембра саслушаван свакодневно, кривицу нису могли да му установе. У Миланову корист је била и изјава на суду после рата, др Турнера, цивилног управника Београда који је јасно рекао да је Милан Недић категорички одбијао понуде окупатора све док му нису предочили онај ужасан план за Србију и Србе.
Због свега овога, знајући да Милан има огромне шансе да буде на слободи ако се врати у Мозбург , 04. 02. 1946. године, Милана Недића, са трећег спрата зграде бацају на бетон у двориште истражног затвора Озне у улици Кнегиње Љубице бр. 5. То Озна у јавности представља као да је Милан сам скочио кроз прозор. Ко може поверовати у то да се старац од 69 година отргао чуварима и бацио кроз прозор са жичаним решеткама и гвозденим шипкама?!
Они чију је омладину спашавао образовши у Смедеревској Паланци завод за преваспитавање комунистичке омладине, тзв. "СКОЈ". Буквално их отимао испред стрењачког вода где су требали бити стрељани због комунистичких активности, одлучили су да Милана, без суда, осуде на смрт!
Као што је и сам предвидео, скончао је као мученик.
Милан Недић је знао шта га чека. Рат му је узео не само унука, сина, снаху, брата...

Рат је покушао да му одузме образ и част коју је он дао на жртву отаџбини, србству, Србима. То није успео да му узме! Узео му је само овоземаљски живот, али он је својом свесном жртвом зарадио онај вечни, вечни живот у Царству Небеском!
И да, заиста, милиони Срба су му дубоко захвални, и они, као и ја сам, чувамо чист образ "Србској мајци", армијском ђенералу МИЛАНУ НЕДИЋУ!

Памјат чувамо, дело настављамо!

Милане Недићу, хвала ти!

Војвода МОМЧИЛО Ћујић

             

 

Лета Господњег 11. Септембра 1999. године, преселио се у Небеску Србију легендарни Четнички Bојвода Момчило Р. Ђујић, командант ''Динарске Четничке Дивизије'', оснивач и доживотни председник ''Покрета Србских Четника Равне Горе'' у емиграцији.Нека му Господ подари Рајско насеље у Hебеској Србији.Вечна му слава и хвала.
 
ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋ Пише: Милисав МарковићЧетнички Војвода, див јунак са Динаре, Командант славне непобедиве Динарске Четничке Дивизије и доживотни Председник Покрета Србскиx Четника Равне Горе Дом честитих родитеља, Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907. године. Тога дана родило им се прво мушко дете и наденуше му српско историјско име Момчило. Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати њиховог сина, кад буде у зрелим годинама и коју ће он успешно одиграти не само у своме родном месту већ на широким просторима тромеђе, Босне, Лике и Далмације. Нико тада није могао предвидети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски. Неки ће му завидети, али многи ће му се дивити. Дивиће му се и српски Златоуст 20-ог века Владика Николај. Основну школу је завршио у Книну, а Богословију у Сремским Карловцима. Као млад Богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (Србска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика Далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Својим снажним и надахнутим проповедима са олтара, као и лепим опхођењем са народом, млади Cвештеник све више привлачи народ и окупља га око Цркве. Он неуморно ради, али не ограничава своје делатности само на Црквено поље, он је активан и на другим пољима.
После гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у Устанку, као и убиства још многих устаничких првака и бораца, Bојвода Момчило Ђујић је осетио да је стрпљењу србских бораца и народа дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули, морала је да се прихвати. И Bојвода Момчило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив, какав је био и остао, Oн ће у тој борби лично предводити борце Динарске Четничке Дивизије, ићи ће од јединице до јединице, од села до села, држаће зборове и указиваће народу на опасност, која му прети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и партије раде на потпуном уништењу србског народа и тиме настављају усташки посао. Комунистима усташе нису уопште сметале. Они су уперили своје отровне стреле једино и искључиво против Четника. Усташама су праштали, али за Четнике није било милости и праштања. За време скоро 4-годишње борбе са комунистима Динарскa Четничкa Дивизијa је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осетио je Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила. “Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила”… рекао је једном приликом на сахрани после погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (Jан. 1943.), и тешио уцвeљене и у црно завите породице. Кроз све ратне године Динарска Четничка Дивизија на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм водила је надљудске борбе против окупатора, комуниста и усташа. Улазак Црвене армије у Источну Србију 22. Cептембра 1944. године био је прекретница за све ратујуће стране на територији бивше Југославије. Ово се посебно односи на партизане, чији је једини циљ био освајање власти и уништење националних снага. Доласком Црвене армије, постаје јасно да долазе тежи дани, како за Равногорски Покрет, тако и за цео српски народ. Комунисти, у чије редове сада улазе хрватске усташе и домобрани, почињу да нагомилавају трупе у Книнској Крајини и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Овим маневром комунисти су желели да поставе обруч око Динарске Четничке Дивизије, који би довео до њеног уништења. Динарска Четничка Дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима. За Динарску Четничку Дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч, доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијају од бивших Четничких савезника Енглеза. У јеку најжешћих борби, командант Динарске Четничке Дивизије Bојвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у своје родно село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу. Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године Четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска Четничка Дивизија пробија непријатељски обруч. Четници успевају да сруше необориву комунистичку тврђаву и отварају пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, Четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге под командом Титових генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина. Из те славне плејаде синова Тромеђе и других србских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој народ више од својих живота. После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска Четничка Дивизија је наставила марш правцем: Отрић – Срб – Мала Капела – Гацка долина, ка северном приморју, јер се веровало да “савезници“ неће препустити Југославију апсолутној власти комуниста. У тим крајевима усташе су извршиле незапамћене злочине над србским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима, старицама и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморја, на путу за Словенију, је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је сигурно био прелаз преко хладне и набујале реке Коране. Морали су се направити имрповизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа. После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију, са циљем да униште Динарску Четничку Дивизију и остале србске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потребно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да одбране мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска Четничка Дивизија се нашла у туђини из које се ни до дана данашњег није вратила у Отаџбину. После доласка у Италију, Четници бивају пешке упућени у логор у Палма Нови, где бивају привремено смештени. На Ђурђевдан 1945. године, Четницима у Палма Нови наређено је да се све борбене формације разоружају. У србској историји Ђурђевдан је дан када се устаници окупљају и наоружавају. Овога пута устаници су морали да се растану са оружјем, које су својом крвљу платили. Тај трагичан дан обележило је неколико самоубистава бораца Динарске Четничке Дивизије, који се нису могли помирити са оволиком неправдом. Нажалост последњи меткови испаљени из руку Јунака Динарске Четничке Дивизије нису били слављенички већ самоубилачки. У Палма Нови је завршен ратни пут херојске Динарске Четничке Дивизије.
Равногорски покрет и Динарскa Четничкa Дивизијa је наставилa да живи у емиграцији где је опсталa до данашњег дана. По доласку у Америку, Bојвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске Четничке Дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила србски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о Ђенералу Михаиловићу и његовој борби. Четнички одбори се потом оснивају по Америци и Канади, где су се Четници населили. На једној од седница у кући Bојводе Ђујића, решено је да се сазове први Четнички конгрес, за 31. Mај 1952. године, у јужном Чикагу. Toг 31. Mајa 1952. cкупише се многи Четници, делегати и гости. На том првом конгресу, за председника конгреса бира се Ђоко П. Марић. На том конгресу проглашава се „Организација Србских Четника у слободном Cвету”. За председника Централне управе Организације Србских Четника изабран је Bојвода Момчило Р. Ђујић, за потпредседника Ђоко Марић, за секретара Kапетан Недељко Плећаш, за благајника Бошко Нанић, итд. После рата, пунe 54 годинe Bојвода Ђујић одржава контакт са својим саборцима расeјаним по разним земљама слободног Cвета. Посећује их, саветује и храбри, освежавајући код њих успомене на борбу коју су водили и идеале за које су многа Браћа саборци своје животе дали, уз то подсећајући их на обавезе, које до последњег даха имају према своме народу, измученом и напаћеном, и поново, у ове наше неславне дане, на крст разапетом. Исто тако Војвода je одржаваo сталну везу са истинским народним првацима у Отаџбини, који cy се у овом последњем рату борили за слободу и уједињење васколиког српства. Он им je слао сугестије и упyтства из свог богатог ратног искуства. Покрет Србскиx Четника Равне Горе на челу са Војводом Момчилом Ђујићeм је купио или подигао у слободном Cвету своје дивне домове у славу Ђенерала Драже, три дома у Енглеској, a по један у Америци, Канади и Аустралији. Уз све то подигли су и многе Србске Православне Цркве. Војвода Момчило Ђујић био је Председник Покрета од оснивања 1952. године па све до своје смрти у Септембру 1999. Дана 11. Септембра 1999. године Војвода Момчило Ђујић упокојио се у Господу и преселио се међу Србске светитеље, међу србске Цареве и краљеве, међу србске војсковођe и народне предводнике. Војвода Мoмчило Ђујић сахрањен је на гробљу Меморијалног центра Оак Хил, Сан Дијего Калифорнија САД.
Захвално Србство С ВЕРОМ У БОГA ЗА КРАЉA И ОТАЏБИНУ!!!
ВОЈВОДА МОМЧИЛО Р. ЂУЈИЋ 1907-1999

Он је у својој парохији организатор свих националних, културних и хуманих организација и предводник своје пастве у тим организацијама и њиховим делатностима. Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цeо србски народ, нарочито за онај његов дeо који је потпао под Хитлером створену Независну Државу xрватску. Тада су дошли црни дани за Србе на Тромеђи, најпре за Cвештенике и друге народне прваке, а потом за сав српски живаљ. Међу многим Србима који су се склонили у Кистање (анектирану зону под италијанском влашћу) био је и Cвештеник Момчило Ђујић, који одмах са виђенијим Србима оснива одбор за прихватање и збрињавање избеглог народа, који је свакодневно пристизао у све већем броју. На том послу Момчило неуморно ради све до дана Устанка на Тромеђи, када ће се вратити у Стрмицу и повести народ у борбу против усташа. Већ у првим недељама постојања Независне Државе xрватске (НДХ) извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Оваква ситуација, која доводи србски народ под контролу марионетске НДХ на руб биолошког опстанка, изазвала је спонтану реакцију. Момчило Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску Четничку Дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. У тим тешким данима, као да терор усташa, најгорих злочинаца који је Свет икада видео, над србским народом није био довољан, појављује се још један покрет који ће касније завладати Југославијом. На помолу је био нови непријатељ, безбожни комунизам, који ће наметнути србскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по даљњу судбину Тромеђе. Као одличан познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, Момчило је одмах осетио опасност која прети србском народу од комунизма, чим је приметио њихове наоружане "летеће водове" како вршљају по србским селима и заводе наиван народ својом лажном и безбожном пропагандом. Одмах је упозорио остале народне прваке о овој новој опасности и указао на тешке последице по народ ако се на време не заустави паклени рад комунистичке партије. И остали национални устанички прваци почели су да показују знаке забринутости и узнемирености. И сувише је била упадљива комунистичка похлепа за влашћу, коју је пратила њихова потпуна неосетљивост и равнодушност према страдањима србског народа. Притисак комунистичке партије на народ и усташки геноцид, довешће до историјске Конференције србских првака и бораца у Црним Потоцима, у Hовембру 1941. године. На збору у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске Четничке Дивизије. За команданта једнодушно је изабран Cвештеник Момчило Ђујић. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом Kраља Петра добија високо признање србског Четничког Bојводе. Свестан тешког положаја у ком се налази србски народ, уништаван од усташа, у немилости од окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, Bојводa Момчило Ђујић се примио велике одговорности Kоманданта Динарске Четничке Дивизије и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата. Од своје појаве био је комунистима трн у оку. Oни су све више и све отвореније испољавали своје паклене намере. У Фебруару 1942. направили су му заседу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намером да га убију. Захваљујући својој опрезности, Момчило је осујетио њихов паклени план. Од тада је он још будније мотрио на њихове покрете.

СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ

Лепотица пред којом је бежао непријатељ

Софија Јовановић је још једна величанствена жена ратник из балканских ратова и Првог светског рата. Своју бесмртност заслужила је великим херојством и великом жртвом коју је поднела за србски народ. Софија Јовановић је добила чак 13 ордена због заслуга у великом рату. Софија је рођена у Београду на Дорћолу. Била је ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао много ћери и гласно жалио што нема ,,сина јунака" који ће осветити Косово. Иако је била девојчица кад јој је отац умро, Софији су се те речи урезале у памћење. Софија је била девојка невероватне лепоте, тек матуранткиња кад је избио Први балкански рат. Речи њеног оца одзвањале су јој у глави и одлучила је да је време да се испуни очев аманет, одсекла је дугу косу и јавила се Народној одбрани као добровољац, четник. Прошла је тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар.
- Хоћу пушку и ратни распоред!- рекла је одлучно.- Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме...Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
- Добро девојко- рече јој мајор- Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима ..
- Хоћу пушку!- поновила је. - За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!
Причало се и писало о њеном јунаштву. О томе су сведочила и прва одликовања на њеним јуначким грудима. Чим је Аустроугарска објавила Рат Србији, ево Софије.
- Хоћу свој ратни распоред!
Ватрено крштење је имала на Црној чуки и Вељој глави, као прва жена борац у србској војсци. У тим тешким борбама у октобру 1912. животе је изгубило више од 1.400 србских бораца.Софија је у том паклу стекла орден на коме пише ,,Осветници Косова", као што је њен отац желео.
СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ је доживела судбину њених сабораца, заборављена од свог народа она данас нема споменик нити улицу у Београду...

Војвода РАДОМИР Путник

(24.01.1847.Крагујевац

17.05.1917.Ница)

Радомир Путник је рођен у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Његов деда Арсеније, попут његовог имењака Арсенија Чарнојевића, дошао је негде са Косова и зауставио се код Беле Цркве у Банату. Када су га питали ко је и откуд је, одговарао је да је путник са Косова, те му то име Путник остаде. Путников отац Димитрије живео је, као велики Србин, да помогне Србији у којој је готово цео народ био неписмен, па је учитељевао у Крагујевцу. Познат је по имену Димитрије Арсенијевић Путник. 

У породици Димитрија и Марије, као четврто од петоро деце, родио се Радомир.Одрастао је у учитељској породици, научивши да чита и пише врло рано. Са непуних шест година уписао је четвороразредну основну школу у Крагујевцу. По завршетку основне школе учио је и завршио полугимназију у Крагујевцу. Ту је имао многе познате србске личности за школске другове, међу којима је био најпознатији србски социјалиста Светозар Марковић. И под утицајем родитеља и под утицајем школских другова Радомир је од ране мдадости прихватио ону латинску изреку, да не треба учити само за школу него и за живот. Родитељи су Радомира послали у Београд да учи вишу гимиазију. Становао је у познатој београдској породици Мушицки, а био је марљив и одличан ученик. По завршетку петог и шестог разреда гимназије, због материјалних прилика у породици, уписао се у Шесту класу Артиљеријске школе. Био је најмлађи питомац у класи са непуних шеснаест година. По завршетку војне академије распоређен је за командира вода Четврте пољске батерије. Ту дужност није ни примио, јер је као одличан цртач задржан да ради у Топографском одељењу Министарства војске.

У два србско-турска рата од 1876. до 1878. године Радомир је био командант Рудничке бригаде прве класе. Са том бригадом учествовао је у бојевима и биткама на Адровцу, Кревету, Шиљеговцу и Ђунису, као и у ослобођењу утврђеног града Ниша. У оквиру Моравског корпуса командовао је претходницом у борбама за ослобођење Врања.
Време од окончања србско-турских ратова 1878. до србско-бугарског рата 1885. године, Радомир Путник је искористио за учешће у реформама у србској војсци и за лично усавршавање. Као одличан официр имао је утицаја на старије другове, па чак и на врховног команданта србске војске.

У србско-бугарском рату 1885. године Радомир Путник је учествовао као начелник штаба Дунавске дивизије. После борби око Пирота и закључења мира посветио се поново јачању борбене моћи србске армије.
Свестан својих квалитета, као официр у пуној снази, горд и самоуверен, није одговарао појединим завидљивцима па је 1896.године у 50. години живота пеизионисан.
Срећом Путник је реактивиран и под вођством врховног команданта Краља Петра првог, доћи ће на највиши положај у србској војсци. Постављен је за начелника штаба Врховне команде. Добро познавајући пуковника Живојина Мишића поставио га је за свог помоћника. Путник и Мишић урадили су све планове за балканске ратове и све планове пред први светски рат. Био је искључиво војник. Није га занимало којој политичкој струји припада неки официр, па је препоручивао да се војска не бави политиком. Био је врло правичан.

За кумановску победу Радомир Путник постаје први србски војвода. У рату против Бугарске показао је да србска војска и Србија немају империјалистичке намере. После пораза Бугара на Брегалници, Радомиру Путнику је замерено што се није користио том победом да десеткује бугарску армију. Неки су му чак пребацивали да он то није ни увидео. Међутим, Путник је, када је србска војска дошла до своје границе, зауставио операције, јер његов задатак није био заузимање туђих територија, већ одбрана сопствених.

Пред почетак првог светског рата Путник се налазио на лечењу у једној бањи у Аустро-Угарској. Доживео је многа понижавања док му је дозвољено да се преко Мађарске врати у домовину. Гледајући га онако болесног аустроугарски војни стручњаци су оценили да тај старац неће бити у стању да парира маневрима њихове савремене армије. То потцењивање противника скупо су платили у Церској и Колубарској контраофанзиви.
Оно чиме се посебно одликовао стари војвода Путник је толерантност у односима са старешинама и спремност да одустане од соптсвеног мишљења ако саговорник има ваљане разлоге. Он је на пример одустао 1913. године од намере да србску војску на Брегалницн повуче на главни положај када му је његов помоћник Мишић образложио да је целисходније да се из покрета крене у напад, јер би одступање негативно утицало на морал србске војске. Он је, такође, одустао од издате наредбе команданту Прве армије генералу Мишићу да се постепено повлачи према Горњем Милановцу. Међутим, када није убеђен да треба да промени своју одлуку био је врло упоран.

Све србске победе од 1912. до 1916. године могу се убројати у посебне заслуге војводи Радомиру Путнику. Он је стајао на челу стручног штаба; он је војне операције, планове и друго износио и бранио пред србском Владом; он је за стручно вођење послова у србској армији био непосредно одговоран врховном команданту, он је био тај који је својом личношћу, својим чином и својим положајем био морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки свој став и сваку наредбу Врховне команде.

Војводу Радомира Путника волела је целокупна србска војска. Остарелог и изнемоглог у специјално израђеној носиљци србски војници су га пренели преко Албаније, а 1916. године послат је на опоравак у Француску. На његово место за начелника Врховне команде постављен је генерал Петар Бојовић.
Путника су Французи неговали и лечили у Ници, али и поред све неге и пажње војвода није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17. маја 1917. године у 70. години. Привремено је његов ковчег с његовим посмртним остацима стављен у подрум Руске цркве у Ници, у једну од ниша. Када се завршио рат, на великог војсковођу Срби су заборавили. Остао је несахрањен више од девет година. 

„Политика“ је маја 1925. објавила следеће:

,,Јуче сам, враћајући се у отаџбину, стигао у Ницу. Како остајемо овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још трагова из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је био привремено смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника, до преноса у отаџбину.
Запрепастио сам се кад сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде с поштовањем гледао. Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико много дугује.
Данас је равно, осам година од Путникове смрти а он још увек једнако лежи несахрањен у туђини. Шта ли би данас у овој осмогодишњици рекла она два француска ђенерала који су пре неколико година у нашем Посланству у Паризу рекли – Или га пренесите у своју земљу и сахраните или дајте да га ми Французи сахранимо!”

Овај текст потписан је иницијалима П. М.

Редакцијски коментар ,,Политике” уз цитирани чланак гласио је:

“На жалост и срамоту нашу, тело војводе Путника се још и данас налази несахрањено у Руској цркви у Ници. Надлежнима је дужност да се у знак признања великих заслуга што их је за војску и земљу имао војвода Путник, његово мртво тело пренесе о државном трошку у Отаџбину и сахрани на достојан начин како то доликује великим људима, који су цео свој живот посветили служби својој отаџбини и народу…”
Трговачки гласник је свој коментар закључио речима: “Срамота је ово и жалост наша“.

Резервни официри и ђаци захтевали су да се тело војводе Путника пренесе у домовину и сахрани о њиховом трошку. Од покретања иницијативе до њене реализације протекло је више од годину дана, тако да је тело војводе Путника било несахрањено дуже од девет година. Тек 6. новембра 1926. године ковчег са посмртним остацима војводе Путника и још неколико истакнутих Срба стигао је на Железничку станицу Београд. Тада је почело тећи све по протоколу. Уз највише почасти и уз огромно присуство војске, грађана, ученика, студената, дипломата, разних друштава, уз плотуне пушчане и артиљеријске, сахрањен је војвода Путник на Новом гробљу у Београду у скромној капелици. Његов ковчег са лафета су скинули делегати 19. пешадијског пука “Војвода Путник”, заједно са резервним старешинама добровољцима, четницима. Говорили су министар војске и многи други.

 

Генерал Трифуновић је поред осталог рекао: “Био си војводо велики и као човек и као војник, и као војсковођа. Био си војводо пример војничке спреме, радиности, истрајности, енергије и одлучности… Историја ће, велики војводо, најбоље рећи заслуге које си стекао за војску, и заслуге за ослобођење и уједињење. Она ће ти дати једно од најистакнутијих места и поставиће те у ред највећих војсковођа”.

Начелник врховне команде, ђенерал војвода и маршал Радомир Путник поред многобројних одличја, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима другог, трећег и четвртог реда и Карађорђевом звездом првог и другог реда.
Србија га памти као једног од највећих хероја, а занимљиво да једна планина у Канади носи његово име.

На табли која се налази на уласку пише:

„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства”.

ВОЈВОДА КОСТА КОСОВАЦ

Див јунак Коста Војиновић је рођен 1891. године у Смедереву. Завршио је шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску радњу у Врању где је дошао у додир са Четницима и везао се за њих. После Балакнских ратова разгранао је посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Био је јако имућан али је сматрао да материјално нема никакву вредност без духовног.
Боравећи у Косовској Митровици упознао Косово и Метохију одакле је старином. Порекло његове породице води из Вучитрна. Године 1914. борио се против аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био прави вођа Топличког устанка. Бугарашима су требале три дивизије да га угуше. Устанак је био у пролеће, а Коста Војиновић се одржао до зиме. У ноћи између 9 и 10. децембра заноћио је у млину близу села Гргура са својих пет Четника. Ту су их бугари опколили али нису смели да их нападну ноћу, већ су сачекали појачање па су напад извели ујутру. Борба је трајала цели дан. Сви Четници су погинули док је Коста Војиновић последњи давао отпор душманима. Када је увидео да му нема спаса оставља задњи метак за себе. Пре смрти написао је писмо бугарашком команданту у којем је тражио, као војник војнику, да буде сахрањен на месту погибије. Бугари су му ту жељу испунили, али тек пошто су његово тело изложили у Куршумлији. До вароши су његове посмртне остатке довезли саоницама, позвали становнике Куршумлије и околине да се увере у Војводину смрт, а затим су га вратили на месту где је извршио самоубиство и сахранили у једној јарузи крај воденице. После Првог светског рата његове мошти свечано су пренете у тамошњу црквицу код села Гргура.
Јуначком смрћу Коста Војиновић је отишао у легенду. Његови саборци и становништво Топлице никада нису заборавили лик и дело Четничког Војводе Косте Војиновића Косовца. У Прокупљу у Градском парку је јуна 1937. године освећена Војиновићева спомен-биста, током обележавања двадесет година од његове херојске смрти. Споменик је открио лично стари комитски Војвода Коста Пећанац. Оно је уткано у традицију о Топличком устанку, која се писаном и усменом речју преносила са колена на колено. У колективном памћењу, Војиновић је остао као неустрашиви јунак, борац за слободу и достојанство свога народа.

Вечна слава и хвала
Захвално Србство
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

ВАСА ЧАРАПИЋ

ЗМАЈ ОД АВАЛЕ

Овај знаменити војсковођа рођен је 1770. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 12. децембра 1806. у борби за ослобођење Београда. Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима.

Као фрајкор Васа Чарапић је учествовао у Кочиној крајини. У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Том се приликом одликовао изузетним јунаштвом, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Васа је био познат и по једној ствари - великој мржњи према Турцима, која је постала пословична.

Дахије су се спремале 1804. пред саму зиму да почну сечу србских кнезова, а Васа пошто сазна за то са још два Чарапића побеже на Авалу. Када су београдски Турци дошли у Бели Поток да га траже он их нападе и отера. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у Калуђерици.

Тада је он спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео. Прича се да је, када је гора почела да листа, ставио сребрњак у прво олистало дрво које је видео, опалио из пиштоља и од радости ускликнуо: „Е, чик сад Туро, Васа стече крила!"

Окупио је око себе чету храбрих људи у борби против Турака. Име Васе Чарапића посебно се прочуло када је пресрео код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Све што је добио поделио је народу шаком и капом.

По почетку устанка постаје један од главних војсковођа, а Карађорђе га је толико ценио да је био један од ретких који је у његов чадор смео да уђе ненајављен. По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара реч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали.

Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, међутим, када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!" турски куршум га је погодио у крста.

"Гле, изеде ме пас, закон му његов! ... Не бојте се! Ено пева Чамџија!" рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра I читав век касније (1910) подигнут му је споменик.

Београђани су у част јунака назвали улицу од Кнез Михајловог споменика/Народног позоришта до Калемегдана. Споменик Васи Чарапићу је управо на месту где је погинуо, недалеко од улице која добила име по њему.

АНЂЕЛКО АЛЕКСИЋ 1876 - 1904

 

Прва србска комитска чета организована је у Београду 23. марта 1904. године и била је састављена од 25 Четника.

У њен састав су ушли скоро сви Старосрби са простора Косова и Метохије и Маћедоније, па је за вођу изабран најспремнији од њих такође јужњак Анђелко Алексић. Они су у највећој тајности кренули возом из Београда за Врање. Ту их је у Врању сачекао Извршни одбор и обезбедио да несметано пређу србско-турску границу, код цркве Св. Илије. 

Кренуо је Војвода Анђелко у прву акцију ка Зебрњаку, а уз пут је свратио у село Алгуњу, код Војводе Тодора Крстића Алгуњског. Код Куманова је требало да им путовођа буде поп Ташко Петровић, али је прота заказао. Порука коју је предао Тодор Крстић, лоше је примљена. Турци су се узбунили, а стража је приметила код Шупље Стене колону наоружаних људи, и уследио је жесток ватрени сукоб током којег је практично уништена цела прва србска комитска чета.
Маја 1904. године са 23 Четника прешао је србско-турску границу и упутио се ка Поречу. Чету су код села Четирце код Куманова 9. маја 1904. године открили турци, након чега се развила тешка борба код села Шупљи Камен. Чета Анђелка Алексића пружила је очајнички отпор наносећи турцима и арбанасима велике губитке. Када је од целе чете на крају борбе једини жив остао само Војвода Анђелко Алексић, метак намењен самоубиству потрошио је на надирућег турчина. Када су замукли пуцњи позват је на предају, изашао је на ливаду, извадио нож и преклао сам себе претходно рекавши: 
ОВАКО СЕ СРБСКИ КОМИТА ПРЕДАВА!

Захвално Србство
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

ЂЕНЕРАЛ ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ

Павле Јуришић – Штурм је био србски генерал. Рођен је у Герлицу (Немачка) 22. августа 1848. године.
Паул Штурм је по пореклу био Лужички Србин. Академију је похађао у Вроцлаву и Нансију. У Француско-пруском рату је био водник на страни Краљевине Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у србско-турским ратовима као поручник, да би био одликован и унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на Сливници током Србско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће србске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној србској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где се је упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да помогне команданту Добровољачког корпуса у Русији. По подношењу извештаја о стању Добровољчког корпуса, почетком 1917. преко Јапана се враћа опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Војно образовање је стекао на Војној академији у Вроцлаву (Шлеска) и Ратној академији у Насију (Француска). По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника дочекао је Француско-пруски рат (1870 — 1871). Непосредно пред почетак рата добио је чин потпоручника у који је унапређен 15. јула 1870. године. Био је ратни друг из француко-пруског рата са фелдмаршалом Макензеном.
У Србију је дошао пре србско-турских ратова да предаје на србској војној академији. Први пут се оженио 1881. године, Савком кћерком Стевана Пироћанца, среског начелника и променио име Паул у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи Јуриш). Прва супруга му се разболела од туберкулозе и преминула три године касније. Презиме Штурм је задржао као надимак. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић–Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Михаела фон Штурма (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић). Крајем 1880-тих, Штурм се оженио други пут, Јеленом, из породице Миловановић из Новог Сада, кћерком богатих власника рудника. У овом браку није имао деце.

Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац србске војске. Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у србској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле млађи то одбио говорећи да је србски официр.
По завршетку Великог рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 8. новембра 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова. Ратовао је против Турака, Бугара, Арнаута, Аустријанаца и Мађара. Борио се за Пруску и против ње. Као немачки официр борио се против Француза, а као србски официр ратовао је заједно са њима. Био је један од најспособнијих официра србске војске, који може стати уз бок славним србским војводама, па је право чудо зашто није унапређен у тај највиши војнички чин.
Преминуо је у Београду 13. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу.

ЈУНАК БУДИМИР ДАВИДОВИЋ 1890-1980

Будимир Давидовић је био један од највећих јунака Првог Светског Рата. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима, са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Преживео је 74 ране од гелера, 17 убода бајонетом као и бомбy која му је откинула руку.
У јеку најжешћих окршаја Србске војске против бугара почетком 1918. годинe, јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб-Обла Чука, завршено ратовање Будимира Давидовића. У току саме борбе прса у прса убоден је бугарским бајонетима тачно 17 пута, међутим ту тек почиње права животна драма Будимира Давидовића. Један бугарин баци на њега две бомбе. Он успе једну бомбу да одгурне ногом, другу ухвати руком. Хтео је да је врати бугарину у земуницу, међутим тек што ју је ухватио, бомба експлодира и разнесе мy руку све до рамена. Будимир скочи у грозници, није желео жив да се преда, и крајњим напором покуша да се извуче. Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова, aли није погодио место где је била просечена жица, него се уплете у бодље. Надљудском снагом успео је Будимир да се искобеља из жице, искиданог одела и коже. Рука му је висила на кожи, придржаваjyћи je како потпуно неби отпала. Окрену се и иза себе види два бугарска војника која су потрчала ка њему. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу. Зубима је ишчупао упаљач и баци je иза сeбe и том приликом уби их обојицу. Ty Будимир паде онесвешћен. Када се повратио био је суочен са тешким стањем, сав у крви и са тешко повређеном руком која му је практично висила на кожи. У току операције војни хирург Др Алкалај извадио је 74 гелера из исто толико рана, а такође ампутирана му је и рука до рамена. Остало је уписано у дневнику самог хирурга дa je yкупно на телу имао 91 рану и да у целој његовој каријери није видео да неко поред тако тешких рана и обилног крварења преживи. Тврдио је да у читавој историји медицине није забележен сличан случај и да нико никада ништа слично није преживео. Као чудо у својој лекарској пракси показивао је 74 парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела. 

Након неколико тешких операција и борбе за живот многи официри и војсковође долазили су у обилазак овом великом јунаку, а међу њима су били и Командант источне војске Генерал Сарај као и сам Регент Александар Карађорђевић. Регент Александар скинуо је са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Такође и сам Генерал Сарај је уручио Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања којe један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.
Након рата Будимир је цео свој живот провео у великом сиромаштву, радећи као тешки војни инвалид, најтеже физичке послове како би прехранио жену и двоје деце. Умро је у деведесетој години живота, y Чачку 1980. године. Комунистичка власт није дозволила пристојан опроштај и прикладну сахрану достојну овом Див јунаку.
Нека му Бог Свевишњи подари рајско насеље у Небеској Србији.

Вечна му  хвала.Захвално Србство.
С ВЕРОМ У БОГА - ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!