О ЕКУМЕНИЗМУ

На питање верника да ли би православци требало да учествују у екуменском покрету, отац Серафим Роуз одговара:

 

,,Екуменизам је велика трагедија, јер полази од претпоставке да нико нема праву (целовиту) веру. Прихватљиво би било када би православци ишли на те скупове да посведоче другима праву веру. Међутим, они то не раде. Чак и кад то неки учине, они су мањина коју нико заиста не слуша. Чињеница је да ту православни не заступају самостално своја становишта.
Трагедија је око православног учешћа што нико од других не чује, не разуме; очигледно је да су православни увучени у овај велики покрет јер је утицајан и њиме не преносе истину људима који су искрени у жељи да је чују.
Тако православни, не сви, али многи да, учествују у молитвама са римокатолицима и лутеранцима, а за ове опет знамо да учествују са методистима и унитарцима, па будистима, а наићи ћемо и на Сатану даље на том путу. Увиђамо једну идеју да је све релативно, да не постоји ни једна права истина (исповедање).
Заправо, издајемо истину ако учествујемо у овоме. Ми не смемо да учествујемо. Ми морамо да се оградимо од тога и да укажемо шта је лоше у тој идеји да су сви једно у вери, јер нису једно!
Њихова претпоставка екуменизма је да нема битне разлике између нас и римокатолика, а ми знамо да постоје кључне разлике и да су оне чак питање живота или смрти. Постоје људи коју су патили, који су убијани од римокатолика ако не би променили веру.
Ми имамо истинску веру која је потребна свету. Пре бисмо требали да их примимо у Православље, него да учествујемо на заједничким скуповима који тврде да нема битних разлика. У том смислу, учествовање у овоме је велика трагедија. Чињеница да се учествује - веома узнемирује људе који имају православне савести.
Људи који немају много православне савести ће се једноставно продати овоме покрету, те биће једно са папом, једно са протестантима, једно са будистима - а то све утире пут за долазак антихриста. „Уједините све људе у једном“; што не значи да ће сви да верују у једно, сви ће да верују у шта год хоће, да буду снисходљиви према свему и чекају антихриста.
Зато, дефинитивно мислим да је екуменски покрет још један знак доласка задњих времена и припрема за тог великог светског владара, који не долази да сачува правослану веру, већ да каже: „Сви уживајте. Опустите се уз мене и уживајте“.

О АУТОРУ

Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио Православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, нарочито у Русији. Он је својим проповедима и богословским радовима, у току свог краткотрајног живота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве.

НЕ ИДЕ ЛИ НЕКО ЈУДИНИМ ПУТЕМ

Дакле, живимо онако како су живели истински хришћани у сва времена очекујући крај свих ствари и Долазак нашег вољеног Спаситеља, јер “Говори Онај Који свједочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!” (Апок. 22, 20)

Иде – онај ко се причешћујући Телом и Крвљу Господњом у Евхаристији причешћује без дужне вере (као да се причешћује обичним хлебом и вином) и сматра да за то ништа не дугује свом Спаситељу; ко у храму показује неко поштовање према Светињи, и када се говори о греховима и издаји закона спреман је да слично Јуди упита: “Јесам ли ја, Господе?”, а ван храма се очигледно клања свету и његовим кумирима, бестидно продаје веру и закон, стид и савест.

Дакле, с ким сте ви? С ким – не овде и сада у храму, него тамо где ће вас срести искушење, где ће можда бити потребно примити неправедну част и богатство или ићи на крст за правду?.. Али ви сте већ изабрали оно што треба: свако од вас је рекао: “Нећу дати пољубац као Јуда!” Пазите, не дајите овај адски пољубац, иначе ће он једном палити ваша уста и срце адским пламеном! Свако од вас је обећао да ће исповедати Господа као благоразумни разбојник: пазите, исповедајте! Неће недостајати прилика за ово, јер је свет сада исто оно што је био и раније: сав у злу лежи и све вуче ка злу. Стојте храбро против овог зла и у себи и у другима…”(1, 547).

“Лажни пророци века овог рачунајући ту и многе који се званично зову “православнима” све гласније објављују приближавање “нове ере Светог Духа”, “нове Педесетнице”, “тачке Омега”. А ово по пророчанству Православне Цркве и јесте управо оно царство антихриста. И баш у наше време, баш данас ово сатанско пророчанство почиње да се остварује са демонском силом. Сва духовна атмосфера савременог света је буквално заражена енергијом демонског искуства посвећивања: “мистерија безакоња” осваја душе људске желећи да освоји чак и саму Цркву Христову колико год је то могуће…

Дакле, у којој мери морају бити православни у страху Божијем, бојећи се да не изгубе благодат, која се ни изблиза не даје сваком, него само онима који се држе истинске вере и проводе живот у хришћанској борби и поштују као благо благодат Божију која води ка небу. И с колико опрезности треба да иду православни хришћани баш у наше дане, кад су окружени лажним “хришћанством” које им нуди своја искуства “благодати” Светог Духа и које је у стању да изобилно цитира Свето Писмо и свете оце да би их доказало…

Православци! Држите се чвршће благодати коју имате, не допуштајте да она постане ствар навике, не покушавајте све да измерите измерите и не надајте се да ћете све схватити људском логиком; не надајте се да могу да је достигну они који не мисле ништа преко људског нивоа или сматрају да се благодат Светог Духа стиче на неки други начин који се разликује од онога који нам даје Црква Христова. Истинско Православље по самој својој природи изгледа потпуно неумесно у ово демонско доба – као групица презрених људи која се топи и “тупаваца” у средини религиозног “препорода” инспирисаних духом потпуно друге врсте.

Али хајде да нађемо утеху у потпуно јасним речима Господа нашег Исуса Христа: “Не бој се, стадо мало! Јер је Отац желео да вам да царство!” Дакле, нека се сви истински православни припреме за предстојећу борбу и никад не забораве да ће победа у Христу увек бити наша. Он је обећао да врата пакла неће победити Његову Цркву (Мт. 16, 18), да ће Он због изабраних скратити дане последње и велике патње (Мт. 24, 22). И у најсуровијим искушењима морамо имати на уму заповест: “Будите храбри: Ја сам победио свет” (Јн. 16, 33).

Јеромонах Серафим (Роуз)

ИЗ ЖИТИЈА ОЦА СЕРАФИМА

                               КАЛУЂЕР ИЗ КАЛИФОРНИЈСКЕ ШУМЕ

Како је амерички хипи постао православни испосник и уважени теолог који се бавио односом вере и многобројних искушења 20. века

„Док сам студирао, уважавао сам древне обичаје, али сам више волео да останем изван њих. У православну цркву завирио сам само зато да бих се упознао с још једним учењем… Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг руске цркве у Сан Франциску, па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у другим храмовима. Срце ми је дошапнуло: ово је твој дом. Коначно сам нашао оно што сам тражио…”

Кратак опис потраге за самим собом и смислом живота део су списа чији је писац јеромонах Серафим Роуз (1934–1982), Американац, православни испосник који је током кратког и плодотворног живота прошао пут преображаја и спознаје као ретко који други приврженик вере. Од хипијевске младости до калуђерског испосништва и преданости православном учењу.

 

Живот јеромонаха Серафима по много чему представља поуку. Уосталом, многи православни верници његово име помињу у молитвама, посећују гроб у порти српског православног манастира у калифорнијској дивљини. Његово учење, књиге које су преведене на многе светске језике (и на српски) знатно су помогле ширењу православне вере у свету, посебно на Западу. Разуме се, највише у Америци.

 

Ко је био овај несвакидашњи човек?

Полиглота и филозоф

Отац Серафим рођен је 13. августа 1934. године у Сан Дијегу, у Калифорнији, као Јуџин Денис Роуз. Био је најмлађе, треће, дете Френка и Естер Роуз, брачног пара протестаната. Детињство је провео у Сан Дијегу где је похађао школу. Потоњи јеромонах провешће у Калифорнији остатак живота, уверен да га је Господ с разлогом поставио баш на то место. Крштен је у методистичкој цркви кад му је било четрнаест година. Педесете године 20. века означиле су и почетак духовних превирања у Америци. Чинило се да ће Јуџин потпуно изгубити веру. Међутим, он је, по свој прилици, само покушавао да нађе одговоре на суштинска питања о сврси човековог постојања.

Кад је завршио гимназију, уписао је колеџ у Помони где је студирао кинеску филозофију, дипломиравши 1956. године с највишим оценама. Магистарске студије – изучавање источњачких језика и филозофије – окончао је 1961. године на Берклију. Његов рад „Појам празнине и пуноће у Лао Цеовом делу” и даље је предмет изучавања студената овог факултета. Осим што је говорио немачки и француски, Јуџин је савршено научио и кинески језик. Међу пријатељима био је познат по истанчаном смислу за хумор. Обожавао је ликовну уметност и књижевност. Често је одлазио у оперу.

Сан Франциско у доба младости Јуџина Роуза био је град младих људи, отворен за нове идеје, уметничке покрете, својеврсно седиште хипи покрета. Као и многи његови вршњаци хипици, и Јуџин се окренуо мудростима древног Истока, проучавао је будизам и остале азијске вере. Чинило се да је овај обдарени полиглота и источњачки филозоф, попут многих вршњака, нашао свој пут.

Испоставило се да тренутак преображаја још није дошао. Током студија Јуџин је открио дела француског мислиоца који је тврдио како свако мора да нађе сопствени пут до вере, те да тај пут може да буде заснован на различитим верским учењима. У лето 1955. године упознао је колегу, младића из Финске који је био православац. У његовом друштву први пут је крочио у православни храм. Јасно, Јуџин тада још није знао ни руски, још мање црквенословенски, а у први мах нису му били јасни ни обреди православних свештеника. Ипак, мирис тамјана и свећа, молитва свештеника и верника америчком младићу чинили су се блиским. Почео је све чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге и учи руски и црквенословенски. Имао је посебну срећу да постане ученик архиепископа Јована Максимовића. Занимљиво је да је, чим га је упознао, потоњи свети Јован Шангајски младог Јуџина прво поставио за певницу. Могло би се рећи да је Јуџин Роуз крочио у православље кроз музику.

Године 1962, кад је навршио двадесет осму, одлучио је да се крсти у православној цркви. Његов живот био је од тог часа потпуно промењен, преображен.

Неколико месеци касније, с благословом архиепископа Јована, Роуз је с Русом Глејбом Помошенским основао неку врсту заједнице православних књижара назвавши је „Братством светог Германа Аљаског”. У марту 1964. године они су у Сан Франциску отворили књижару покрај руске цркве. Братство је потом основало издавачку кућу „Свети Герман прес”. После смрти архиепископа Јована, Јуџин као да је постао свестан да му живот у граду више не оставља времена за молитву и писање. Братство је одлучило да напусти Сан Франциско и упути се у дивљину северне Калифорније. Ту су постали калуђери 1968. године.

Наиме, Јуџинови родитељи обезбедили су новац да братство купи тридесет хектара земљишта на узвишењу недалеко од готово потпуно одвојеног градића Платине. Тамо је, уз помоћ пријатеља, Роуз подигао манастир светог Германа Аљаског, а око њега неколико врло скромних дрвених колиба где су живели аскетски. После монашења, у октобру 1970. године, Јуџин је узео име светог Серафима Саровског.

 

ДУХОВНИ СИН СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Као припадник Руске Заграничне Цркве, отац Серафим се ставио под духовно руковођење чудотворног подвижника и сведока Господњег, Светог Јована Шангајског. При храму Мајке Божје Свих Тужних Радост у Сан Франциску он и његов руски пријатељ, Глеб Подмошенски, ученик Светотројичке богословије у Џорданвилу, са благословом Светог Јована, основали су братство Светог Германа Аљаског, руског мисионара у Америци, и књижару са православном литературом и иконама, где су се окупљали многи боготражитељи.Јуџин је сретао многе подвижнике који су са собом носили дух Свете Русије. Поред владике Јована, ту су били и владика Нектарије, отац Адријан, као и многи други, међу којима се нарочито истицао владика едмонтонски Сава (Сарачевић), познати богомољачки делатник у Србији пре Другог светског рата и сарадник Владике Николаја. (Јуџин ће, као монах Серафим, с владиком Савом касније сабрати сведочења о Светом Јовану, која ће изаћи у два тома и бити основа за будућу канонизацију.) Славни Шангајски Чудотворац благословио је Јуџина на сарадњу у часопису који је излазио при храму, и он је велики списатељски дар почео да умножава. Редовно је похађао предавања свог светог епископа, а многим протестантима и римокатолицима који су долазили у књижару помогао је упућујући их у тајне праве вере. Ипак, његова душа је тежила монаштву, о чему је и обавестио духовног оца, после чијег упокојења, 1966. године, ова жеља Глебова и Јуџинова бива испуњена.Те године, Јуџин је скицирао основна правила будућег братства:независност и самодовољаност (живот од свог рада , без воде,струје, канализације са стране); једноставност („поверење у Бога, а не у апарате“, рекао би отац Серафим); топла вода – да се греје на шпорету;огњиште или шпорет на дрва;струју производити ручним путем и користити је само за малу штампарију, која ће штампати часопис „Православна реч“... Као што је говорио Свети Амвросије Оптински: “Где се живи просто, анђела је по сто“. Или, по старој монашкој изреци: “Траву једи, на трави лези, травом се покривај“. Требало је само наћи место за обитељ, чија правила су оба брата у Христу осмислила. 

 

Иначе, у том делу Калифорније зиме су веома хладне, безмало сурове, с пуно снега, а лета врела. Али, калуђерима је била важна чињеница да се манастир налазио усред шуме – издвојен. Медведи су од првог дана били чести гости Братства светог Германа. Понекад би их затицали и у порти. Никад никог нису напали. Калуђерска смиреност је, без сумње, деловала и на животиње…

Убрзо се православно братство прочуло као посебно место где је сваки добронамеран човек добродошао. И међу каубојима и Индијанцима! У манастиру Германа Аљаског спас и утеху тражили су болесни, боготражитељи, страдалници најтужнијих судбина, као и они који су боловали од духовних болести. Не штедећи себе, отац Серафим свима је подједнако посвећивао пажњу. Саветовао је да је решење многих животних недаћа могуће наћи у раду, молитви и истрајности.

Треба имати на уму да је Братство светог Германа водило суров подвижнички живот. Живели су и радили у такорећи пустињачким условима, без грејања, без канализације, без светла, а о телефону и да не говоримо. Физички одвојени од остатка света, покушавали су молитвом да му буду блиски. Штампали су књиге на старој, једноставној штампарској машини, ручно слажући слова.

Од зараде остварене продајом књига отац Серафим основао је часопис „Православна реч” који и данас објављује дела православних мислилаца. Он је и своја дела превео на руски језик. Био је један од првих Американаца који су на енглески превели најважнија дела православних теолога. Године 1977. отац Серафим примио је јеромонашки чин. За оне који можда не знају, требало би напоменути да је јеромонах (од грчке речи хиереус, што значи свештеник и монацхос, што значи калуђер) онај који може да врши све свештеничке радње.

Манастир светог Германа крај Платине, у Калифорнији, и даље постоји и данас припада Српској православној цркви. Занимљиво је да су сви калуђери у том манастиру – Американци. Већина говори и српски и руски језик. Наставили су да штампају књиге и баве се мисионарским радом. Посетиоци у великом броју долазе у манастир, посебно сваког 2. септембра кад се (1982. године) упокојио отац Серафим, навршивши тек четрдесет осму.

Испред шумског олтара

 

Наиме, тог лета јеромонах Серафим одједном је почео да осећа слабост, потом и болове. Није желео да иде у болницу. Осећао је снажне болове у пределу стомака. Кад су га монаси однели у Рединг, у болницу, отац је већ био у критичном стању и без свести. Лекари су у његовим венама нашли тромбозу. Одлучили су да га оперишу. Нажалост, јеромонах Серафим више није долазио свести. После операције пао је у кому. Стотине људи посетило је манастир, молећи се за чудо.

За живот јеромонаха Серафима молили су се и у Америци и у Русији, посебно у Грчкој – на Атосу. Серафим је ипак умро 2. септембра. Његово тело било је изложено у манастиру, у отвореном скромном сандуку од дрвета, следећих неколико дана. Посетиоци су могли да се увере да му се тело није уобичајено укочило. И даље је било потпуно опуштено. Неки су тврдили да се манастиром ширио мирис ружа.

Осим добрих дела која је чинио људима не штедећи себе, иза јеромонаха Серафима остале су бројне исписане странице. Био је међу првим православним теолозима који су се бавили односом вере и многобројних искушења 20. века. Најзначајнијим припадају „Православље и религија будућности” и „Душа после смрти”.

Последњу службу отац Серафим одржао је на празник Преображења Господњег (19. августа), под отвореним небом крај манастирског олтара, у шуми. Под ведрим небом и звездама, говорио је о важности сталног подсећања да је наш дом на небесима, као и о томе како би требало да се ослободимо свих таштих, ситних страсти, односно брига које нас везују за земљу, тачније – за пали земаљски свет. Да заборавимо на све што нас спречава да се сетимо нашег истинског назначења.

ЦАРСКИ ПУТ - ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ

Цар­ски Пут - Истин­ско Пра­во­сла­вље у до­ба апо­ста­си­је

"Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не... Ми тре­ба да иде­мо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на" (Св. Јо­ван Ка­си­јан).

Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни жи­ве да­нас у јед­ној од нај­кри­тич­ни­јих епо­ха у исто­ри­ји Цр­кве Хри­сто­ве. Не­при­ја­тељ чо­ве­ко­вог спа­се­ња, ђа­во, на­па­да че­сто и са свих стра­на, тру­де­ћи се да на сва­ки на­чин скре­не вер­не са пу­та спа­се­ња ко­ји им по­ка­зу­је Цр­ква и да пот­чи­ни се­би чак и са­му Цр­кву Хри­сто­ву, без об­зи­ра на обе­ћа­ње Спа­си­те­ље­во (Мт. 16,18), те да истин­ско Те­ло Хри­сто­во пре­тво­ри у „еку­ме­ни­стич­ку” ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја при­пре­ма до­ла­зак ње­го­вог лич­ног иза­бра­ни­ка, Ан­ти­хри­ста, ве­ли­ког свет­ског вла­да­ра по­след­њих да­на.Ми сва­ка­ко зна­мо да тај по­ку­шај Са­та­не не­ће ус­пе­ти: Цр­ква ће оста­ти Не­ве­ста Хри­сто­ва све до кра­ја све­та; она ће Же­ни­ка Хри­ста, при­ли­ком Ње­го­вог Дру­гог до­ла­ска, до­че­ка­ти чи­ста и нео­сквр­ње­на пре­љу­бо­твор­ним са­ве­зом са от­пад­ни­штвом овог ве­ка. Али пред све пра­во­слав­не хри­шћа­не по­ста­ви­ће се глав­но и нај­ва­жни­је пи­та­ње на­шег вре­ме­на: Цр­ква ће оп­ста­ти, али ко­ли­ко ће нас оста­ти у њој, су­прот­ста­вља­ју­ћи се моћ­ним по­ку­ша­ји­ма ђа­во­ла да нас од ње одво­ји?

На­ше вре­ме све ви­ше под­се­ћа на вре­ме св. Мар­ка Ефе­ског (XV век), ка­да је, ка­ко се чи­ни­ло, Цр­кву већ го­то­во про­гу­та­ла без­бо­жна Уни­ја са Ла­ти­ни­ма. Ме­ђу­тим, на­ше вре­ме је чак и го­ре и опа­сни­је од оног, јер та­да је Уни­ја би­ла на­мет­ну­та си­лом спо­ља, а са­да је пра­во­слав­ни на­род уна­пред до­бро при­пре­мљен за при­хва­та­ње „еку­ме­ни­стич­ког” ста­па­ња свих цр­ка­ва и ре­ли­ги­ја - кроз де­це­ниј­ску не­за­ин­те­ре­со­ва­ност, рав­но­ду­шност, по­све­тов­ња­че­ње, по­вла­ђи­ва­ње сла­бо­сти­ма, и по­губ­ну лаж да „нас за­пра­во ни­шта не одва­ја” од свих оних ко­ји се на­зи­ва­ју хри­шћа­ни­ма.

Пра­во­слав­на Цр­ква је пре­жи­ве­ла ла­жну Фло­рен­тин­ску уни­ју и по­сле ње чак до­жи­ве­ла вре­ме­на спо­ља­шњег мир­ног жи­во­та и уну­тра­шњег ду­хов­ног про­цва­та; но хо­ће ли Пра­во­сла­вље, бу­ду­ћи да се са­да про­го­ни са не­ви­ђе­ном си­лом, по­сле но­ве ла­жне Уни­је, оп­ста­ти би­ло где дру­где, осим у ка­та­ком­ба­ма и у пу­сти­њи?

То­ком по­след­ње де­це­ни­је, на­ста­вља­ју­ћи стра­шним „еку­ме­ни­стич­ким” кур­сом ко­ји су за­у­зе­ли па­три­јарх Ати­на­го­ра и ње­го­ви на­след­ни­ци, пра­во­слав­ни хри­шћа­ни су већ опа­сно при­бли­жи­ли пот­пу­ном бро­до­ло­му. Нај­но­ви­је „еку­ме­ни­стич­ка” из­ја­ва Кон­стан­ти­но­по­ља, „Ти­ја­тир­ско ис­по­ве­да­ње” (ви­ди: Orthodox Word, јан-феб. 1976), до­вољ­на је да по­ка­же ко­ли­ко се та по­ме­сна Цр­ква - не­кад пр­ва ме­ђу Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма у ис­по­ве­да­њу Исти­не Хри­сто­ве - уда­љи­ла од Пра­во­сла­вља; овај жа­ло­сни до­ку­мент по­ка­зу­је ко­ли­ко су кон­тан­ти­но­пољ­ски је­рар­си са­да бли­зу то­ме да бу­ду ап­сор­бо­ва­ни у ино­слав­но „хри­шћан­ство” За­па­да, све до фор­мал­не Уни­је, ко­ја је са­да још у при­пре­ми.

Ко­ре­ни овог да­на­шњег еку­ме­ни­зма у Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма ле­же у об­но­вљен­ству и мо­дер­ни­зму не­ких пра­во­слав­них је­ра­ра­ха из два­де­се­тих го­ди­на овог ве­ка. Ти то­ко­ви су у Ру­си­ји по­ро­ди­ли, као пр­во, „Жи­ву цр­кву” - по­крет, ко­ји је уз по­моћ ко­му­ни­стич­ког ре­жи­ма по­ку­ша­вао да обо­ри Па­три­јар­ха Ти­хо­на и да „ре­фор­ми­ше” Цр­кву на ра­ди­кал­но про­те­стант­ски на­чин, и као дру­го - сер­ги­јан­ску цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју (Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју), „кон­зер­ва­тив­ни­ју” на­след­ни­цу „Жи­ве Цр­кве”, ко­ја је пр­во ис­та­кла по­ли­тич­ко по­ми­ре­ње са ко­му­ни­стич­ком иде­о­ло­ги­јом и при­хва­та­ње ње­них ци­ље­ва (у скла­ду са срам­ном „Де­кла­ра­ци­јом” ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја из 1927. го­ди­не), да би се тек не­дав­но усу­ди­ла да се по­но­во упу­сти у цр­кве­но об­но­вљен­ство, ко­је у се­бе укљу­чу­је и ак­тив­но уче­шће у еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту. У Грч­кој Цр­кви си­ту­а­ци­ја се од­ви­ја­ла на сли­чан на­чин: ка­да се по­ка­за­ло да је об­но­вљен­ски „Све­пра­во­слав­ни са­бор” из 1923. го­ди­не - са сво­јим про­те­стант­ским ре­фор­ма­ма ко­је је на­дах­нуо не­слав­ни па­три­јарх Ме­ле­ти­је Ме­так­са­кис - пре­те­ра­но ра­ди­ка­лан да би био при­хва­ћен у пра­во­слав­ном све­ту, об­но­вљен­ци су се за­до­во­љи­ли на­ме­та­њем ка­лен­дар­ске ре­фор­ме не­ким не­сло­вен­ским Цр­ква­ма.

Ши­ро­ки по­кре­ти про­те­ста по­ја­ви­ли су се про­тив ре­фор­ми­ста ка­ко у Ру­ској, та­ко и у Грч­кој цр­кви, иза­звав­ши ду­бо­ке по­де­ле, ко­је и до да­нас по­сто­је у пра­во­слав­ном све­ту. У Ру­ској цр­кви мно­ги епи­ско­пи и вер­ни хри­шћа­ни, на че­лу са Ми­тро­по­ли­том Јо­си­фом Пе­тро­град­ским, од­луч­но су од­ба­ци­ли сер­ги­јан­ство; овај по­крет „јо­си­фо­ва­ца” ка­сни­је је до­био не­што ор­га­ни­зо­ва­ни­је об­ли­ке и по­стао је по­знат као „Истин­ски Пра­во­слав­на Цр­ква”. Исто­ри­ја ове не­ле­гал­не, „Ка­та­комб­не” Цр­кве Ру­си­је до да­нас је пре­кри­ве­на ве­лом тај­не, ма­да су то­ком про­те­клих не­ко­ли­ко го­ди­на осве­тље­не не­ке из­не­на­ђу­ју­ће чи­ње­ни­це ве­за­не за ње­ну ствар­ну де­лат­ност, ко­ја иза­зи­ва же­сто­ке ре­пре­сив­не ме­ре од стра­не со­вјет­ских вла­сти. По­ста­ло је по­зна­то име њи­хо­вог са­да­шњег Пр­во­је­рар­ха (Ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је), а та­ко­ђе и име јед­ног од ње­них де­се­так или ви­ше епи­ско­па (Епи­скоп Се­ра­фим). У ра­се­ја­њу, Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је од са­мог по­чет­ка за­у­зе­ла твр­ду ан­ти­сер­ги­јан­ску по­зи­ци­ју, из­ра­жа­ва­ју­ћи мно­го пу­та сво­ју со­ли­дар­ност са Истин­ски Пра­во­слав­ном Цр­квом Ру­си­је и исто­вре­ме­но од­ба­цу­ју­ћи сва­ко оп­ште­ње са Мо­сков­ском па­три­јар­ши­јом. Ње­на бес­ком­про­ми­сност и тра­ди­ци­о­на­ли­зам ни­су би­ли по уку­су не­ким ру­ским је­рар­си­ма За­пад­не Евро­пе и Аме­ри­ке, скло­ним ви­ше „ре­форм­ским те­ко­ви­на­ма” XX ве­ка, ко­ји су се у раз­ли­чи­тим пе­ри­о­ди­ма одво­ји­ли од Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ство­рив­ши та­ко да­на­шњу „ју­рис­дик­циј­ску” ра­зно­ли­кост у ру­ском ра­се­ја­њу.

У Грч­кој је про­тест по­кре­нут истим та­квим пра­во­сла­вним ин­стинк­том до­био на­зив „Исти­ни­ти Пра­во­слав­ни Хри­шћа­ни”. Од са­мог по­чет­ка 1924. го­ди­не (ка­да је би­ла спро­ве­де­на ка­лен­дар­ска ре­фор­ма), овај по­крет је по­стао по­себ­но сна­жан ме­ђу про­стим мо­на­си­ма, све­штен­ством и вер­ним на­ро­дом. Пр­ви епи­скоп ко­ји је на­пу­стио др­жав­ну цр­кву Грч­ке и при­са­је­ди­нио се по­кре­ту ИПХ био је Ми­тро­по­лит Хри­зо­стом Фло­рин­ски. Да­нас тај по­крет на­ста­вља свој пот­пу­но не­за­ви­сни жи­в­от, он има ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја об­у­хва­та око јед­не че­твр­ти­не свих пра­во­слав­них хри­шћа­на Грч­ке и мо­жда по­ло­ви­ну или ви­ше од укуп­ног бро­ја мо­на­ха. Иако су Исти­ни­ти Пра­во­слав­ни Хри­шћа­ни Грч­ке ши­ро­ко по­зна­ти као „ста­ро­ка­лен­дар­ци”, они за­пра­во ин­си­сти­ра­ју на твр­дом тра­ди­ци­о­на­ли­зму ка­ко у пра­во­слав­ном жи­во­ту, та­ко и уоп­ште, сма­тра­ју­ћи ка­лен­дар­ско пи­та­ње са­мо пр­вим ста­ди­ју­мом и кра­је­у­га­о­ним ка­ме­ном мо­дер­ни­зма и ре­фор­ми­зма.

Та­ко рак еку­ме­ни­зма све ви­ше и ви­ше про­жди­ре пре­о­ста­ле здра­ве удо­ве Пра­во­сла­вља. Са­мо нај­о­се­ћај­ни­ји чла­но­ви „офи­ци­јел­них” пра­во­слав­них ју­рис­дик­ци­ја по­ка­зу­ју на­гла­ше­ну сим­па­ти­ју пре­ма др­жа­њу и пред­став­ни­ци­ма ан­ти­е­ку­ме­ни­стич­ких и ан­ти­ре­фор­ми­стич­ких Цр­ка­ва Ру­си­је, Грч­ке и ра­се­ја­ња. Не­ки од њих, ви­де­ћи да зва­нич­не ју­рис­дик­ци­је са­да не­по­ко­ле­би­во сле­де ан­ти­пра­во­слав­ни курс, на­пу­сти­ли су их као бро­до­ве ко­ји то­ну и при­са­је­ди­ни­ли се Исти­ни­тим Пра­во­слав­ним Хри­шћа­ни­ма; дру­ги, ко­ји се још на­да­ју да ће уну­тар свет­ског пра­во­сла­вља би­ти об­но­вљен пра­во­слав­ни курс, ми­сле да је за са­да до­вољ­но да из­ра­жа­ва­ју сим­па­ти­је пре­ма ИПХ, или да сме­ло протествују про­тив „ре­фор­ми­стич­ке” иде­о­ло­ги­је, ко­ја је вла­да­ју­ћа у зва­нич­ним ју­рис­дик­ци­ја­ма. У по­след­њих де­сет го­ди­на, ан­ти­е­ку­ме­ни­стич­ке По­сла­ни­це ту­ге Ми­тро­по­ли­та Фи­ла­ре­та, Пр­во­је­рар­ха Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, иза­зва­ле су од­јек у мно­гим Пра­во­слав­ним цр­ква­ма, иако је зва­ни­чан од­го­вор на њих би­ло углав­ном ћу­та­ње и не­при­ја­тељ­ство.

Да­нас, ви­ше не­го ика­да то­ком про­те­клих 50 го­ди­на бор­бе за очу­ва­ње пра­во­слав­них тра­ди­ци­ја у вре­ме апо­ста­си­је, глас истин­ског и бес­ком­про­ми­сног Пра­во­сла­вља мо­рао би да се чу­је по чи­та­вом све­ту, и да сна­жно ути­че на бу­ду­ћи курс Пра­во­слав­них цр­ка­ва. За­пра­во, мо­жда је већ ка­сно да се спре­чи об­но­вљен­ски „Осми Ва­се­љен­ски Са­бор” и „ва­се­љен­ско” ује­ди­ње­ње (Уни­ја), ко­је пред­ста­вља циљ то­га са­бо­ра. Али то не зна­чи да још увек ни­је мо­гу­ће убе­ди­ти јед­ну или ви­ше По­ме­сних цр­ка­ва да на­пу­сте тај по­ги­бељ­ни пут, ко­ји во­ди ка ко­нач­ној ли­кви­да­ци­ји Пра­во­сла­вља у оним ју­рис­дик­ци­ја­ма ко­је на ње­му до кра­ја ис­тра­ја­ва­ју. У сва­ком слу­ча­ју, по­је­ди­ни љу­ди, па и це­ле за­јед­ни­це, мо­гу да бу­ду по­ште­ђе­ни то­га пу­та, као што чак и не­ки ино­слав­ни још мо­гу да про­на­ђу свој пут ка спа­со­но­сној огра­ди истин­ске Цр­кве Хри­сто­ве.

За­то је су­штин­ски ва­жно да овај глас за­и­ста бу­де глас истин­ског, тј. све­то­о­тач­ког Пра­во­сла­вља. На­жа­лост, по­не­кад се до­га­ђа, на­ро­чи­то у ва­три спо­ра, да се здра­ве пра­во­слав­не по­зи­ци­је с јед­не стра­не пре­те­ра­но ис­ти­чу, а са дру­ге не­пра­вил­но схва­та­ју и за­то се код не­ких ја­вља пот­пу­но по­гре­шан ути­сак да ствар истин­ског Пра­во­сла­вља пред­ста­вља не­ку вр­сту „екс­тре­ми­зма” и ре­ак­ци­је „сде­сна” на вла­да­ју­ћи „ле­ви” курс, ко­ји су при­хва­ти­ле во­ђе офи­ци­јел­них Пра­во­слав­них цр­ка­ва. Та­кав по­ли­тич­ки по­глед на да­на­шњу бор­бу за истин­ско Пра­во­сла­вље пот­пу­но је ла­жан. На­про­тив, ова бор­ба, ме­ђу сво­јим нај­бо­љим са­вре­ме­ним пред­став­ни­ци­ма - би­ло то у Ру­си­ји, Грч­кој или у ра­се­ја­њу - узе­ла је об­лик по­врат­ка на све­то­о­тач­ки пут уме­ре­но­сти, сред­њи из­ме­ђу крај­но­сти, а то је оно што све­ти Оци на­зи­ва­ју ЦАР­СКИМ ПУ­ТЕМ.

Уче­ње о овом „цар­ском пу­ту” из­ло­же­но је, на при­мер, у Ду­хов­ним по­у­ка­ма св. аве До­ро­те­ја, где он по­себ­но ци­ти­ра Пе­ту књи­гу Мој­си­је­ву (За­ко­ни по­но­вље­ни): Не скре­ћи­те ни де­сно ни ле­во, не­го иди­те Цар­ским пу­тем (5. Мој. 5,32;17,11). И све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки ка­же: „прав ср­цем је онај, чи­ја по­ми­сао не скре­ће ни у пре­те­ра­ност, ни у не­до­ста­так, не­го је усме­ре­на са­мо пре­ма сре­ди­ни до­бро­де­те­љи”. Ипак, нај­ја­сни­је је то уче­ње из­ра­же­но код ве­ли­ког пра­во­слав­ног оца из V ве­ка, св. Јо­ва­на Ка­си­ја­на, пред ко­јим је ста­јао за­да­так сли­чан оно­ме ко­ји да­нас сто­ји пред на­ма: да пред­ста­ви чи­сто уче­ње Ис­точ­них Ота­ца љу­ди­ма на За­па­ду, ко­ји су би­ли ду­хов­но не­зре­ли и још ни­су схва­та­ли ду­би­ну и пре­фи­ње­ност ис­точ­ног ду­хов­ног уче­ња, те су сто­га, при­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње у прак­си, ла­ко па­да­ли у крај­но­сти би­ло не­ма­ра, би­ло пре­те­ра­не стро­го­сти. Св. Јо­ван Ка­си­јан је пра­во­слав­но уче­ње о цар­ском пу­ту из­ло­жио у свом де­лу „О ра­су­ђи­ва­њу”, ко­је је св. Јо­ван Ле­ствич­ник (Ле­стви­ца, IV, 717) оце­нио као „див­ну и ве­о­ма уз­ви­ше­ну фи­ло­со­фи­ју”:

„Да­кле, свом си­лом и са нај­ве­ћом бри­жљи­во­шћу ми тре­ба да се тру­ди­мо да кроз сми­ре­ње стек­не­мо до­бри дар ра­су­ђи­ва­ња, ко­ји мо­же да нас са­чу­ва не­по­вре­ђе­ним од пре­те­ри­ва­ња обе­ју стра­на. Јер, ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не - и пре­те­ран пост и пре­је­да­ње, и пре­те­ра­но бде­ње и ду­го­тра­јан сан, и дру­га пре­те­ри­ва­ња... Ра­су­ђи­ва­ње учи чо­ве­ка да иде Цар­ским пу­тем, уда­ља­ва­ју­ћи се од крај­но­сти обе­ју стра­на: не до­пу­шта му да се са де­сне стра­не об­ма­њу­је пре­те­ра­ним уз­др­жа­њем, а са ле­ве да се пре­пу­шта ле­њо­сти и сла­бо­сти... Ис­ку­ше­ње са де­сне стра­не опа­сни­је је од оно­га са ле­ве: не­у­ме­ре­но уз­др­жа­ње штет­ни­је је од пре­је­да­ња, јер се уз по­моћ по­ка­ја­ња од овог по­след­њег мо­же пре­ћи на пра­вил­но ра­су­ђи­ва­ње, а од пр­вог не мо­же” (тј. чо­ве­ку ко­ји се гор­ди сво­јим до­бро­де­те­љи­ма за­тво­рен је пут пре­ма по­кај­ном сми­ре­њу, ко­је омо­гу­ћу­је спа­се­ње) (О Ра­су­ђи­ва­њу II, гл. 16,2,17)

При­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње на на­шу си­ту­а­ци­ју, мо­же­мо ре­ћи да је „цар­ски пут” истин­ског Пра­во­сла­вља да­нас - сре­ди­на из­ме­ђу крај­но­сти еку­ме­ни­зма, са јед­не стра­не, и рев­но­сти не по ра­зу­му (Рим. 10,2) са дру­ге. Истин­ско Пра­во­сла­вље не иде „у ко­рак с вре­ме­ном”, с јед­не стра­не, ни­ти „стро­гост”, „ис­прав­ност” и „ка­но­ни­чност” пре­тва­ра у оправ­да­ње фа­ри­сеј­ског са­мо­за­до­вољ­ства, ис­кљу­чи­во­сти и не­по­ве­ре­ња - с дру­ге. Ову истин­ски-пра­во­слав­ну уме­ре­ност не тре­ба ме­ша­ти са пра­зном мла­ко­шћу, или са рав­но­ду­шно­шћу, или са би­ло ко­јим об­ли­ком ком­про­ми­са из­ме­ђу по­ли­тич­ких крај­но­сти.

Да­нас је ва­здух то­ли­ко за­си­ћен ду­хом „ре­фор­ми­са­ња”, да ће сви они, чи­ји су по­гле­ди за­кло­ње­ни на­ле­том ду­ха вре­ме­на, истин­ски-пра­во­слав­ну уме­ре­ност сма­тра­ти за „фа­на­ти­зам”; али онај ко се пре­ма то­ме пи­та­њу од­но­си озбиљ­но и све­му при­ла­зи са тач­ке гле­ди­шта све­то­о­тач­ког уче­ња, про­на­ћи ће цар­ски пут у уда­ља­ва­њу од би­ло ко­је вр­сте екстремизма.

Ме­ђу­тим, у на­ше да­не не­ма пра­во­слав­ног учи­те­ља ко­ји би дао при­мер здра­ве и усрд­не пра­во­слав­не уме­ре­но­сти, као што је био по­чив­ши ар­хи­е­пи­скоп Џор­дан­вил­ски Авер­ки­је; ње­го­ва мно­го­број­на де­ла и про­по­ве­ди оди­шу све­жим ду­хом истин­ски-пра­во­слав­не рев­но­сти, без ика­квог скре­та­ња „у де­сно” или „у ле­во” и уз стал­но ис­ти­ца­ње ду­хов­не стра­не истин­ског Пра­во­сла­вља (ви­де­ти на­ро­чи­то: „Све­та рев­ност”, The Orthodox Word, мај-јун 1976).

Ру­ској За­гра­нич­ној Цр­кви је, по про­ми­слу Бо­жи­јем, био дат нај­по­год­ни­ји по­ло­жај за очу­ва­ње „цар­ског пу­та”, у не­мир­но до­ба ка­кво за Пра­во­сла­вље пред­ста­вља XX век. Жи­ве­ћи у из­гнан­ству и си­ро­ма­штву, у све­ту ко­ји ни­је раз­у­мео стра­да­ње ру­ског на­ро­да, она се усред­сре­ди­ла на твр­до чу­ва­ње ве­ре ко­ја ује­ди­њу­је њен на­род и, што је пот­пу­но при­род­но, це­ло­куп­ну еку­ме­ни­стич­ку иде­о­ло­ги­ју - за­сно­ва­ну на ре­ли­ги­о­зној рав­но­ду­шно­сти и уми­шље­но­сти, на ма­те­ри­јал­ном из­о­би­љу и без­ду­шном ује­ди­ње­њу на­ци­ја - сма­тра­ла је за пот­пу­но стра­ну. Са дру­ге стра­не, сво­јом жи­вом све­шћу о то­ме да сер­ги­јан­ска цр­ква у Ру­си­ји ни­је сло­бод­на, она је би­ла за­шти­ће­на од па­да у екс­тре­ми­зам „сде­сна”. У крај­њој ли­ни­ји, она мо­же да бу­де без оп­ште­ња са те­лом ко­јим упра­вља­ју ате­и­сти, али тач­но од­ре­ђе­ње ње­го­вог ста­ту­са бо­ље је оста­ви­ти бу­ду­ћем сло­бод­ном ру­ском цр­кве­ном са­бо­ру. Уко­ли­ко то ов­де де­лу­је као „ло­гич­ка про­тив­реч­ност” („ако не по­ри­че­те ње­не све­те тај­не, за­што он­да ни­сте у оп­ште­њу са њом?”) - у пи­та­њу је про­блем са­мо за ра­ци­о­на­ли­сте; они пак ко­ји цр­кве­ним пи­та­њи­ма при­ла­зе јед­на­ко ср­цем као и гла­вом, без ко­ле­ба­ња ће за­у­зе­ти по­зи­ци­ју ко­ја пред­ста­вља за­ве­шта­ње оста­вље­но Ру­ској Цр­кви у ра­се­ја­њу од стра­не ње­ног му­дрог Пр­во­је­рар­ха Ми­тро­по­ли­та Ана­ста­си­ја (+1965).

Оста­ју­ћи у сло­бо­ди, Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква сма­тра за јед­ну од сво­јих нај­ва­жни­јих оба­ве­за да из­ра­зи со­ли­дар­ност и пу­но оп­ште­ње са ка­та­комб­ном Истин­ски Пра­во­слав­ном Цр­квом Ру­си­је, чи­је по­сто­ја­ње „зва­нич­но” Пра­во­сла­вље у пот­пу­но­сти иг­но­ри­ше, па чак и по­ри­че. Ка­да се јед­ном, ако Бо­гу бу­де угод­но, окон­ча ужа­сно ис­ку­ше­ње Ру­ске Цр­кве и на­ро­да, дру­ге Пра­во­слав­не Цр­кве ће мо­ћи ја­сни­је да схва­те си­ту­а­ци­ју у Ру­ској Цр­кви; до тог ча­са, све че­му мо­же­мо да се на­да­мо је - да сло­бод­не Пра­во­слав­не Цр­кве ни­ка­да не­ће до­ве­сти у сум­њу пра­во Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве на по­сто­ја­ње, или по­ри­ца­ти бла­го­дат­ност ње­них Све­тих Тај­ни. Го­то­во све оне ду­го су се на­ла­зи­ле у оп­ште­њу са њом, све док је ње­но не­у­че­ство­ва­ње у еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту ни­је изо­ло­ва­ло од дру­гих цр­ка­ва, јер им је по­ста­ло опо­ме­на, и то на­ро­чи­то у по­след­њој де­це­ни­ји. И све до ско­ра оне су се про­ти­ви­ле по­ли­тич­ки ин­спи­ри­са­ним по­ку­ша­ји­ма Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је да Ру­ску За­гра­нич­ну Цр­кву про­гла­си за „рас­кол­нич­ку” и „не­ка­нон­ску”.

Не­дав­но је Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква при­зна­ла Исти­ни­те Пра­вославне Хри­шћа­не Грч­ке и пру­жи­ла им по­др­шку. Њи­хов по­ло­жај та­ко­ђе је ду­го био нео­бич­но те­жак и не­пра­вил­но схва­тан. У Грч­кој пр­ви на­лет на Цр­кву (ка­лен­дар­ска ре­фор­ма) ни­је био та­ко смр­то­но­сан као Де­кла­ра­ци­ја ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја у Ру­си­ји, па је за­то бо­го­слов­ској све­сти пра­во­слав­ног грч­ког на­ро­да би­ло по­треб­но ви­ше вре­ме­на да уви­ди пот­пу­но ан­ти­хри­шћан­ску су­шти­ну по­ме­ну­те ре­фор­ме. За­тим, са­мо не­ко­ли­ци­на грч­ких епи­ско­па има­ла је до­вољ­но сме­ло­сти да се при­са­је­ди­ни ста­ро­ка­лен­дар­ском по­кре­ту (док је број не-сер­ги­јан­ских епи­ско­па у по­чет­ку био ве­ћи не­го чи­тав епи­ско­пат Грч­ке цр­кве). Ста­ро­ка­лен­дар­ски по­крет је тек ско­ро до­био мо­гућ­ност да по­ста­не ма­кар ма­ло „ин­те­лек­ту­ал­ни­ји”, јер му при­сту­па све ви­ше и ви­ше љу­ди са ви­со­ким обра­зо­ва­њем. Ду­го го­ди­на ста­ро­ка­лен­дар­ци су тр­пе­ли го­ње­ња од стра­не др­жа­ве и зва­нич­не цр­кве, по­не­кад крај­ње су­ро­ва, и све до да­нас оста­ју пре­зре­ни од стра­не зва­нич­ног свет­ског пра­во­сла­вља, ко­је их уоп­ште не при­зна­је. На жа­лост, уну­тар­ње не­су­гла­си­це и по­де­ле и да­ље сла­бе ста­ро­ка­лен­да­ра­це; њи­ма не­до­ста­је је­дан за­јед­нич­ки глас ко­јим би из­ра­зи­ли сво­је бор­бу за Све­то­о­тач­ко Пра­во­сла­вље. Али због то­га ни­ка­ко не тре­ба по­ри­ца­ти да је њи­хо­ва по­зи­ци­ја у су­шти­ни пра­во­слав­на, а ње­не здра­ве про­ја­ве мо­гу да бу­ду са­мо по­здра­вље­не.

Те­жња за до­сти­за­њем је­дин­ства уну­тар Истин­ског Пра­во­сла­вља, ко­ја се по­след­њих го­ди­на у це­лом све­ту по­ја­ча­ва, би­ло да је реч о Ка­та­комб­ној Ру­ској Цр­кви, Грч­кој Ста­ро­ка­лен­дар­ској Цр­кви, или Ру­ској За­гра­нич­ној Цр­кви, под­ста­кле је не­ке љу­де да се за­ми­сле над усло­ви­ма за ства­ра­ње „је­дин­стве­ног фрон­та” ис­по­вед­нич­ких Цр­ка­ва ра­ди су­прот­ста­вља­ња еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту ко­ји је про­гу­тао пра­во­слав­не „еста­бли­шмен­те”. Ипак, у са­вре­ме­ним усло­ви­ма би­ће ве­о­ма те­шко да се та­ко не­што по­стиг­не; у сва­ком случају, то пред­ста­вља „по­ли­тич­ки” по­глед на си­ту­а­ци­ју, ко­ји зна­чај ми­си­је истин­ског Пра­во­сла­вља ви­ди у са­свим спо­ља­шњем об­ли­ку. Про­тест истин­ског Пра­во­сла­вља про­тив „еку­ме­ни­стич­ког пра­во­сла­вља”, про­тив ујед­на­че­ног мла­ког пра­во­сла­вља епо­хе апо­ста­си­је, тек тре­ба да се по­ка­же у сво­јој пу­но­ћи, пре све­га у Ру­си­ји. Јер не мо­же би­ти да све­до­че­ње то­ли­ких му­че­ни­ка, ис­по­вед­ни­ка и по­бор­ни­ка истин­ског Пра­во­сла­вља у XX ве­ку оста­не уза­луд­но. Не­ка са­чу­ва Бог Сво­је рев­ни­те­ље на цар­ском пу­ту Истин­ског Пра­во­сла­вља, да бу­ду вер­ни Ње­му и Ње­го­вој све­тој Цр­кви, до кра­ја ве­ка!

Истинско Православље је једно исто, без обзира на то дали се, споља гледано, налази на слободи или у ропству; унутарње , оно је слободно да проповеда неизменљиву Истину Цркве Христове; јер пред њим и овде и тамо стоје иста питања: да ли можемо да будемо са Христом, а да при томе будемо са онима који не маре за црквени календар, уводе новине у богословље и побожност, озакоњују сергијански раскол, моле се са јеретицима, и речју и делом објављују да нас ' ништа не одваја од сиротих и несрећних западних 'хришћана', који вековима не знају за благодат Божију ?

КАТАКОМБНА ТИХОНОВСКА ЦРКВА

Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска.

Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу.

Ис­па­ло је да су ове Сол­же­њи­ци­но­ве по­гре­шке има­ле сре­ћан за­вр­ше­так: за­хва­љу­ју­ћи њи­ма, не­ки љу­ди, ко­ји су рас­по­ла­га­ли тач­ни­јим све­до­чан­стви­ма о цр­кве­ном жи­во­ту у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ди­рект­но су се из­ја­сни­ли, опо­вр­га­ва­ју­ћи ње­го­ву тврд­њу да та­мо не­ма „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”.

У крат­кој би­о­гра­фи­ји мла­дог Вла­ди­ми­ра Оси­по­ва, ко­ји је че­ти­ри го­ди­не био уред­ник не­ка­да­шњег са­ми­здат­ског ча­со­пи­са „Ве­че”, ча­со­пи­са ко­ји се од­ли­ко­вао ја­сним на­ци­о­нал­но-па­три­от­ским и пра­во­слав­ним усме­ре­њем и ко­ји је из­ра­жа­вао „сла­вја­но­фил­ску” по­зи­ци­ју у са­вре­ме­ној Ру­си­ји, по­сто­ји јед­но ка­рак­те­ри­стич­но ме­сто ко­је све­до­чи о ду­го­трај­но­сти жи­во­та Ка­та­комб­не Цр­кве у Ру­си­ји. У члан­ку Алек­се­ја Ки­се­ље­ва, за­сно­ва­ном на ин­тер­вјуу Ана­то­ли­ја Ле­ви­ти­на (Кра­сно­ва), ре­че­но је да је Оси­пов , ка­да је 60-тих го­ди­на био у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру, срео та­мо „чуд­ног стар­ца, ко­га сви за­то­че­ни­ци зо­ву „вла­ди­ка”. То је био Ми­хаил, епи­скоп Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве. Он је на Оси­по­ва оста­вио сна­жан ути­сак - ве­ро­ват­но га је тај су­срет вра­тио ве­ри”. Већ и са­мо ово по­ми­ња­ње ка­та­комб­ног епи­ско­па у са­вре­ме­ном Со­вјет­ском Са­ве­зу, као и по­ми­ња­ње ње­го­вог ути­ца­ја на мла­ди на­ра­штај оних ко­ји тра­га­ју за ве­ром, пред­ста­вља ва­жно све­до­чан­ство о Истин­ском Пра­во­сла­вљу у Ру­си­ји. На сре­ћу, за­хва­љу­ју­ћи упра­во Кра­сно­ву и дру­гим из­во­ри­ма, ми са­да има­мо ја­сни­ју пред­ста­ву о по­сто­ја­њу ка­та­комб­них епи­ско­па у Со­вјет­ском Са­ве­зу.

Ме­сеч­ни пре­глед „Ре­ли­ги­ја и ате­и­зам у Со­вјет­ском Са­ве­зу”, ко­ји је у Мин­хе­ну из­да­вао Н. Те­о­до­ро­вич, об­ја­вио је од­лом­ке из три пи­сма до­би­је­на од осо­ба не­мач­ког по­ре­кла ко­је су не­дав­но еми­гри­ра­ле из Со­вјет­ског Са­ве­за и ко­је су не­за­ви­сно јед­на од дру­ге ре­а­го­ва­ле на ми­шље­ње Сол­же­њи­ци­на о Ка­та­комб­ној Цр­кви. Је­дан од њих пи­ше:

„А. И. Сол­же­њи­цин ни­је имао при­ли­ку да се срет­не са чла­но­ви­ма те Цр­кве. Ја сам се­део са њи­ма у за­тво­ру и ра­дио за­јед­но са њи­ма у рад­но-по­прав­ној ко­ло­ни­ји. То су ду­бо­ко ве­ру­ју­ћи љу­ди, и ве­о­ма по­сто­ја­ни у ве­ри. Њих про­го­не због при­пад­но­сти тој за­бра­ње­ној Цр­кви”.

Дру­га осо­ба пи­ше: „’Ка­та­комб­на’ и ’тај­на’ Цр­ква - то су на­зи­ви ко­ји се за њу ко­ри­сте ов­де. У Со­вјет­ском Са­ве­зу она се на­зи­ва ’Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква’ или ’Ти­хо­нов­ска Цр­ква’. Њој при­па­да­ју пра­во­слав­ни, ду­бо­ко ве­ру­ју­ћи љу­ди, ко­ји не при­зна­ју офи­ци­јел­ну Цр­кву. Због то­га их власт про­го­ни. Ја знам мно­ге ко­ји су са­да на сло­бо­ди, али не­ћу да на­во­дим њи­хо­ва име­на или пре­би­ва­ли­шта”.

Тре­ће пи­смо да­је још пот­пу­ни­ји опис жи­во­та Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве, у ко­јој слу­жбе по­не­кад са­вр­ша­ва­ју мо­на­си, мо­на­хи­ње и мир­ја­ни. „Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква има је­рар­хи­ју али њен ве­ћи део је у за­тво­ру или у по­прав­ним ко­ло­ни­ја­ма. Чла­но­ви ИПЦ сво­је слу­же­ње вр­ше пре­ма пра­ви­ли­ма Пра­во­слав­не Цр­кве. Ако не­ма­ју све­ште­но ли­це, он­да слу­жбу оба­вља не­ко од нај­бо­ље упу­ће­них. Ме­ни су по­зна­ти љу­ди ко­ји се ни­су же­ни­ли и ко­ји су се од де­тињ­ства по­све­ти­ли Бо­гу, они та­ко­ђе оба­вља­ју слу­жбе. То су по пра­ви­лу вр­ло че­сти­ти љу­ди, ко­ји во­де мо­рал­но чист жи­вот. У Со­вјет­ском Са­ве­зу чла­но­ви ИПЦ одво­је­ни су од ути­ца­ја све­та на жи­вот и у пот­пу­но­сти су по­све­ће­ни Бо­гу. Ве­ћи део вер­них у ИПЦ сво­је слу­же­ње про­во­ди под ру­ко­вод­ством ру­ко­пло­же­них све­ште­них ли­ца.

Ва­ше прет­по­став­ке да су чла­но­ви ИПЦ са­мо пре­ста­ре­ли љу­ди, из вре­ме­на рас­ко­ла од 1927. го­ди­не, иза­зва­ле су осмех на мом ли­цу. Они ко­је сам ја лич­но по­зна­вао, ро­ђе­ни су по­сле 1927. го­ди­не, ма­да има и та­квих ко­ји пам­те по­ме­ну­ту го­ди­ну.

Код њих по­сто­је мо­ли­тве­на са­бра­ња без об­ре­да, на ко­ји­ма чи­та­ју Све­то Пи­смо и ду­хов­не књи­ге. Мо­ле се углав­ном за бу­ђе­ње ве­ре у ру­ском на­ро­ду. На сво­ја бо­го­слу­же­ња они по­не­кад пу­шта­ју мла­де љу­де, ако су си­гур­ни да их ови не­ће из­да­ти ми­ли­ци­ји или КГБ-у. Што се ма­ње о њи­ма зна - то бо­ље. Али, тре­ба зна­ти да њи­ма не­до­ста­ју књи­ге Све­тог Пи­сма и ду­хов­на ли­те­ра­ту­ра” 

Нај­зна­чај­ни­ја све­до­чан­ства о Истин­ски-Пра­во­слав­ној Цр­кви у Ру­си­ји у по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци до­ла­зе од ши­ро­ко по­зна­тог бор­ца за „људ­ска пра­ва” у Со­вјет­ском Са­ве­зу, Ана­то­ли­ја Ле­ви­ти­на (Кра­сно­ва), ко­ји је у сеп­тем­бру про­шле го­ди­не на­пу­стио Со­вјет­ски Са­вез и пре­се­лио се у Швај­цар­ску. У мла­до­сти он је у свој­ству ђа­ко­на узео ак­тив­но уче­шће у рас­ко­лу „Жи­ве цр­кве”, но чак и да­нас, иако се одав­но по­ка­јао и вра­тио Пра­во­слав­ној цр­кви, ње­го­ви по­гле­ди мо­гу да се ока­рак­те­ри­шу са­мо као у нај­ве­ћој ме­ри „ли­бе­рал­ни” и „еку­ме­ни­стич­ки”. Ње­го­во све­до­чан­ство о ка­та­комб­ној Цр­кви још је вред­ни­је упра­во због то­га што се ње­му не мо­же при­пи­са­ти ни­ка­ква сим­па­ти­ја пре­ма њој: за ње­га, она пред­ста­вља „сек­ту” и, сход­но то­ме, за­слу­жу­је исто она­кво ува­жа­ва­ње и сло­бо­ду као и сва­ка дру­га сек­та у са­вре­ме­ном Со­вјет­ском Са­ве­зу.

Пр­ва из­ја­ва Кра­сно­ва, узе­та је из ње­го­ве пред­став­ке Ко­ми­те­ту за људ­ска пра­ва у Мо­скви, об­ја­вље­не у „са­ми­зда­ту” 5. сеп­тем­бра 1974. го­ди­не, упра­во уочи ње­го­вог од­ла­ска из Со­вјет­ског Са­ве­за. За­јед­но са ње­го­вим про­те­сти­ма про­тив про­го­на уни­ја­та, бап­ти­ста, адвен­ти­ста, пен­та­ко­ста­ла­ца и Је­хо­ви­них све­до­ка, у пред­став­ци по­сто­ји по­гла­вље „О про­го­ну Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве (ИПЦ)”. Ево шта Кра­снов пи­ше у том по­гла­вљу: „Ова цр­ква под­врг­ну­та је го­ње­њи­ма већ 47 го­ди­на”. Да­ље сле­ди исто­риј­ска опа­ска о Де­кла­ра­ци­ји ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја 1927. го­ди­не и о про­те­сти­ма ни­за епи­ско­па про­тив ње; о то­ме ка­ко су сви епи­ско­пи ко­ји су узе­ли уче­шће у „рас­ко­лу из 1927. го­ди­не” по­у­ми­ра­ли у кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма три­де­се­тих го­ди­на; о то­ме да им је по­шло за ру­ком да у кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма ру­ко­по­ло­же низ епи­ско­па-пре­јем­ни­ка, од ко­јих во­ди по­ре­кло са­да­шња тај­на је­рар­хи­ја Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве. Кра­снов на­ста­вља: „Број чла­но­ва ИПЦ не мо­же се уста­но­ви­ти. Ипак, по све­до­чан­стви­ма до­би­је­ним од чла­но­ва те Цр­кве, она има 8 до 10 епи­ско­па, око 200 све­ште­ни­ка и не­ко­ли­ко хи­ља­да мир­ја­на. Де­лат­ност ИПЦ се стро­го пре­се­ца. Власт се бо­ји ње­ног ши­ре­ња” 

По до­ла­ску на За­пад, где је са­знао да се део ру­ске „ли­бе­рал­не” ин­те­ли­ген­ци­је по­но­во ра­ду­је због „не­по­сто­ја­ња” Ка­та­комб­не Цр­кве, ко­је је ово­га пу­та до­ка­зао Сол­же­њи­цин, Кра­снов је дао још по­дроб­ни­ја све­до­чан­ства о Истин­ски-Пра­во­слав­ној Цр­кви, и то у ин­тер­вјуу па­ри­ском ча­со­пи­су на ру­ском је­зи­ку „Ру­ска Ми­сао” 

„Ка­да је реч о Ка­та­комб­ној Цр­кви - она по­сто­ји, то ни­је из­ми­шљо­ти­на. Пре­ма све­до­чан­стви­ма ко­ји­ма ја рас­по­ла­жем, она има око 10 епи­ско­па. Ови епи­ско­пи во­де је­рар­хиј­ско пре­јем­ство од јо­си­фо­ва­ца, од оних епи­ско­па ко­ји су се одво­ји­ли од ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја 1927. го­ди­не... са­да их има из­ме­ђу осам и два­на­ест. Сви су ру­ко­по­ло­же­ни у ло­го­ри­ма, од стра­не ар­хи­је­ре­ја ко­ји су та­мо би­ли за­тво­ре­ни и сви раз­ви­ја­ју сво­ју де­лат­ност. По­сто­ји и је­рар­хи­ја - све­ште­ни­ци. Али ипак, при­пад­ни­ци Ка­та­комб­не Цр­кве чи­не ма­ли део ста­нов­ни­штва. Као пр­во, све се то ра­ди у та­ко ду­бо­кој тај­но­сти и вр­ло је те­шко би­ло шта по­у­зда­но до­зна­ти. Ја знам јед­ну мо­на­хи­њу ко­ја је до­ла­зи­ла пра­во­слав­ном ар­хи­ман­дри­ту да га на­го­во­ри на пре­ла­зак у Истин­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Кад је он стао де­таљ­ни­је да се рас­пи­ту­је, она му је од­го­во­ри­ла: „Кад пре­ђе­те к на­ма, све ћу вам ре­ћи”. Ја знам да по­сто­ји иле­гал­ни ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је, њи­хов по­гла­вар, ко­ји је у ве­зи са из­бо­ром па­три­ја­р­ха Пи­ме­на об­ја­вио свој про­глас, и да је тај про­глас, ко­ји је у име Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве оспо­ра­вао Па­три­јар­ши­ју, кру­жио по Мо­скви, Пе­тро­гра­ду и Ки­је­ву, са пот­пи­сом „Ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је”. У при­ват­ним раз­го­во­ри­ма они обич­но го­во­ре да нај­бли­жим се­би сма­тра­ју За­гра­нич­ну Пра­во­слав­ну Си­но­дал­ну Цр­кву, та­ко­зва­ну „Кар­ло­вач­ку”. Они обич­но ка­жу: „Ми смо мо­нар­хи­сти, али ни­смо про­тив вла­сти, јер је сва­ка власт од Бо­га”. Они са­мо не мо­гу да при­хва­те цр­кве­ну је­рар­хи­ју по­што се она на­ла­зи у по­ло­жа­ју за­ви­сном од ате­и­ста. За свог по­след­њег по­гла­ва­ра они сма­тра­ју па­три­јар­ха Ти­хо­на и због то­га их у ло­го­ри­ма обич­но на­зи­ва­ју „Ти­хо­нов­ци”. Тре­ба ре­ћи да су њи­хо­ве при­ста­ли­це углав­ном ста­ри­ји љу­ди, или они ко­ји су иза­шли из ло­го­ра. Њи­хо­ва Бо­го­слу­же­ња по пра­ви­лу се оба­вља­ју у при­ват­ним ста­но­ви­ма; овим тај­ним Ли­тур­ги­ја­ма при­су­ству­ју по 3-4 чо­ве­ка. Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква кри­је се у иле­га­ли и но­си обе­леж­је не­чег за­и­ста тај­но­ви­тог, та­ко да је бу­квал­но ни­ко не мо­же на­ћи; у крај­њој ли­ни­ји, тим љу­ди­ма, та­ко чвр­стим, та­ко искре­ним, не тре­ба од­ри­ца­ти по­што­ва­ње”.

И ра­ни­је ни­је би­ло мо­гу­ће по­ри­ца­ти по­сто­ја­ње истин­ски-пра­во­слав­них ка­та­комб­них хри­шћа­на у Ру­си­ји, бу­ду­ћи да о њи­ма го­во­ри чак и со­вјет­ска штам­па; да­нас није­дан не­при­стра­сни по­ма­трач не мо­же да не­ги­ра по­сто­ја­ње њи­хо­ве „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”. Ја­сно је да су Сол­же­њи­ци­но­ве „чи­ње­ни­це” ко­је се од­но­се на ово пи­та­ње - по­гре­шне. У Со­вјет­ском Са­ве­зу, већ и сам ње­гов по­ло­жај свет­ски по­зна­тог пи­сца, ко­ји се стал­но на­ла­зи под бри­жљи­вим над­зо­ром тај­не по­ли­ци­је, чи­нио га је ап­со­лут­но изо­ло­ва­ним од кон­так­та са скри­ве­ним жи­во­том Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве.

Ипак, чак и по­сле ис­пра­вља­ња ових по­гре­шних чи­ње­ни­ца, оста­је глав­на Сол­же­њи­ци­но­ва тврд­ња: да за­пад­ни пра­во­слав­ни хри­шћа­ни не тре­ба да се со­ли­да­ри­шу са не­ко­ли­ко хи­ља­да (или де­се­ти­на хи­ља­да) ка­та­комб­них хри­шћа­на, не­го са „мно­гим ми­ли­о­ни­ма ствар­них ру­ских пра­во­слав­них љу­ди”. Да би оправ­дао ту по­зи­ци­ју, он се усу­дио да из­не­се сме­лу екли­си­о­ло­шку по­став­ку (чи­јих кон­се­квен­ци, без сум­ње, ни­је у пот­пу­но­сти све­стан): „Гре­си по­ко­ра­ва­ња и из­дај­ства ко­је су до­пу­сти­ли је­рар­си, при­ти­сли су ове пред­сто­ја­те­ље зе­маљ­ском и не­бе­ском од­го­вор­но­шћу, али се ипак ни­су про­ши­ри­ли на це­ло цр­кве­но те­ло - на мно­го­број­но че­сти­то све­штен­ство и на ма­су оних ко­ји се мо­ле у хра­мо­ви­ма - ни­ти они ика­да мо­гу да се пре­не­су на цр­кве­ни на­род, у шта нас уве­ра­ва сва исто­ри­ја хри­шћан­ства. Ако би се гре­си је­ра­ра­ха пре­но­си­ли на вер­не, то он­да не би би­ла веч­на не­по­бе­ди­ва Цр­ква Хри­сто­ва, јер би у пот­пу­но­сти за­ви­си­ла од слу­чај­но­сти ка­рак­те­ра и по­на­ша­ња”.

Не­сум­њи­во, Сол­же­њи­цин ов­де го­во­ри у име свих оних ко­ји шти­те и прав­да­ју Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју; и ка­да би го­во­рио са­мо о лич­ним гре­си­ма је­ра­ра­ха, то би би­ла исти­на. Али ка­та­комб­ни је­рар­си и вер­ни на­род ни­ка­ко се од Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је ни­су одво­ји­ли због лич­них гре­хо­ва ње­них је­ра­ра­ха, не­го због њи­хо­вог од­сту­па­ња од Хри­ста, ко­је се за­пра­во ти­че не са­мо је­ра­ра­ха, не­го и свих вер­них ко­ји тој цр­кви при­па­да­ју.

Ов­де тре­ба да по­ја­сни­мо не­ко­ли­ко ства­ри, јер су при­ста­ли­це „ли­бе­рал­ног” пра­во­слав­ног бо­го­сло­вља и екли­си­о­ло­ги­је сво­јим емо­ци­о­нал­ним до­ка­зи­ма та­ко за­мр­си­ли ово пи­та­ње, да је по­ста­ло ве­о­ма те­шко ви­де­ти све ја­сно и у пра­вом све­тлу.

Пре све­га, ре­ћи ће­мо да ни­ко од оних ко­ји у Ру­си­ји и ван ње оп­ту­жу­ју је­рар­хи­ју Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, не чи­ни то због ње­них лич­них гре­хо­ва, не­го због од­ступ­ни­штва, и да ни­ко не „про­кли­ње” и не осу­ђу­је ни оби­чан на­род, ко­ји од­ла­зи у отво­ре­не цр­кве у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ни­ти пак ис­кре­не све­ште­ни­ке, ко­ји слу­же она­ко ка­ко је то већ мо­гу­ће под не­чо­веч­ним при­ти­ском ко­му­ни­стич­ке вла­сти, па чак ни са­ме је­рар­хе од­ступ­ни­ке; они ко­ји то твр­де, јед­но­став­но се кле­вет­нич­ки од­но­се пре­ма по­зи­ци­ји ко­ју су за­у­зе­ли истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни. Сма­тра­ју­ћи ду­хов­ни­штво и вер­ни на­род Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је за уче­сни­ке од­ступ­ни­штва и рас­ко­ла, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни се пре­ма њи­ма од­но­се са са­стра­да­ва­њем и љу­ба­вљу; али у исто вре­ме, они го­во­ре исти­ну о њи­ма и од­би­ја­ју да уче­ству­ју у њи­хо­вим де­ли­ма, или да има­ју мо­ли­тве­но или ли­тур­гиј­ско оп­ште­ње са њи­ма, оста­вља­ју­ћи ко­нач­ни суд бу­ду­ћем сло­бод­ном Све­ру­ском Са­бо­ру, ка­да до ње­га до­ђе, ако то Бо­гу бу­де угод­но. У исто­ри­ји Цр­кве на та­квим Са­бо­ри­ма ка­жња­ва­ни су они ко­ји су би­ли нај­ви­ше кри­ви, док је не­ду­жним след­бе­ни­ци­ма рас­ко­ла би­ло опра­шта­но и они су при­са­је­ди­ња­ва­ни Цр­кви (као што је ре­че­но у по­сла­ни­ци св. Ата­на­си­ја Ве­ли­ког Ру­фи­ни­ја­ну).

Као дру­го, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни ни­ка­ко не сма­тра­ју „Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју” за јед­но­став­но „па­лу”, а ње­не след­бе­ни­ке за је­ре­ти­ке или не­зна­бо­шце. Ме­ђу рас­ко­ли­ма и од­ступ­ни­штви­ма по­сто­ји раз­ли­ка. Што је све­жи­ји рас­кид са Истин­ском Цр­квом Хри­сто­вом и што је он ви­ше иза­зван спо­ља­шњим, а не уну­тра­шњим раз­ло­зи­ма, то је ве­ћа мо­гућ­ност за по­нов­но сје­ди­ње­ње от­па­лих са Цр­квом. Ра­ди чи­сто­те Цр­кве Хри­сто­ве, истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни тре­ба да се др­же одво­је­но од рас­кол­ни­ка, ука­зу­ју­ћи им на пут по­врат­ка ка истин­ској Цр­кви Хри­сто­вој. Кад Сол­же­њи­цин у сво­ме пи­сму пи­ше: „Љу­ди у ве­ћи­ни ни­су све­ти, не­го су обич­ни. Ве­ра и бо­го­слу­же­ње при­зва­ни су да пра­те њи­хов оби­чан жи­вот, а не да стал­но зах­те­ва­ју нај­у­зви­ше­ни­ји под­виг” – он го­во­ри гла­сом људ­ског здра­вог ра­зу­ма, али не и гла­сом хри­шћан­ске исти­не. Да, за­и­ста: истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у Ру­си­ји су са­да хе­ро­ји, под­ви­жни­ци Пра­во­сла­вља, и сва исто­ри­ја Цр­кве Хри­сто­ве је - исто­ри­ја про­сла­вља­ња Хри­сто­вих под­ви­жни­ка. „Обич­ни љу­ди” иду за под­ви­жни­ци­ма, а не обр­ну­то. Узор је - хе­рој­ство, под­ви­жни­штво, а не „оби­чан жи­вот”. Ако ми­сле да оста­ну пра­во­слав­ни, а не да иду да­ље пу­тем од­ступ­ни­штва, он­да је за „обич­не” пра­во­слав­не хри­шћа­не у Ру­си­ји ис­по­ве­да­ње Истин­ски-Пра­во­слав­не Цр­кве са­да ап­со­лут­но нео­п­ход­но.

Ко­нач­но, ко­ли­ко нам је по­зна­то, Истин­ски-Пра­во­слав­на Ка­та­комб­на Ру­ска Цр­ква ни­је се зва­нич­но из­ја­шња­ва­ла о бла­го­дат­но­сти или без­бла­го­дат­но­сти Све­тих Тај­ни Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је. У про­шло­сти, по­је­ди­ни је­рар­си Ка­та­комб­не Цр­кве из­ра­жа­ва­ли су на ту те­му раз­ли­чи­та ми­шље­ња: не­ки су чак до­пу­шта­ли да се у смрт­ној опа­сно­сти при­ми при­че­шће од Сер­ги­јан­ског све­ште­ни­ка, док су дру­ги ин­си­сти­ра­ли на по­нов­ном кр­шта­ва­њу оних ко­је су кр­сти­ли сер­ги­јан­ски све­ште­ни­ци. Ово пи­та­ње мо­же да раз­ре­ши је­ди­но Ар­хи­је­реј­ски Са­бор. Ако је рас­кол Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је са­мо при­вре­мен, и ако она јед­ном уђе у оп­ште­ње са Истин­ски-Пра­во­слав­ном Цр­квом у сло­бод­ној Ру­си­ји, ово пи­та­ње мо­жда и не­ће мо­ра­ти офи­ци­јел­но да се ре­ша­ва. По­је­ди­нач­ни слу­ча­је­ви при­ма­ња или не­при­ма­ња сер­ги­јан­ских Све­тих Тај­ни од стра­не истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на у Ру­си­ји не пред­ста­вља­ју оп­ште пра­ви­ло и не ре­ша­ва­ју пи­та­ње. Стро­го пра­ви­ло Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­је за­бра­њу­је ње­ним чла­но­ви­ма да при­ма­ју Све­те Тај­не од све­штен­ства Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, ни­је за­сно­ва­но на тврд­њи да су ове Тај­не без­бла­го­дат­не, не­го на све­ште­ном за­ве­шта­њу Ми­тро­по­ли­та Ана­ста­си­ја и дру­гих ве­ли­ких је­ра­ра­ха ру­ског ра­се­ја­ња, ко­ји су за­бра­њи­ва­ли сва­ко оп­ште­ње са па­три­јар­ши­јом док год они ко­ји је пред­во­де из­да­ју ве­ру и по­ви­ну­ју се без­бо­жни­ци­ма.

По­ја­снив­ши ове тач­ке, вра­ти­мо се са­да на став Сол­же­њи­ци­на и за­штит­ни­ка Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, да се из­дај­ство ње­них је­ра­ра­ха не ти­че вер­ног на­ро­да. То ми­шље­ње за­сно­ва­но је на ап­со­лут­но не­пра­вил­ном по­гле­ду на при­ро­ду Цр­кве, по­гле­ду ко­ји одва­ја је­рар­хе од вер­ног на­ро­да, и до­пу­шта мо­гућ­ност да се цр­кве­ни жи­вот од­ви­ја „нор­мал­ним то­ком” не­за­ви­сно од то­га шта се до­га­ђа са цр­кве­ним по­гла­ва­ри­ма. На­про­тив, це­ло­куп­на исто­ри­ја Цр­кве Хри­сто­ве убе­ђу­је нас упра­во у су­прот­но. Ко је За­пад­ну Цр­кву од­вео у од­ступ­ни­штво, рас­кол и је­рес, ако не рим­ски епи­ско­пи? Да ли су обич­ни ри­мока­то­ли­ци кри­ви због то­га што се да­нас, као нај­ве­ћа „хри­шћан­ска” гру­па­ци­ја у све­ту, на­ла­зе из­ван Цр­кве Хри­сто­ве, и што са­да, да би се вра­ти­ли Истин­ској Цр­кви, тре­ба не са­мо да се од­рек­ну не­пра­вил­ног рим­ског уче­ња, не­го и да пот­пу­но про­ме­не свој на­чин раз­ми­шља­ња, и да за­бо­ра­ве ла­жну по­бо­жност ко­ја им је пре­да­та упра­во од стра­не њи­хо­вог епи­ско­па­та? Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, исти­на, до­зво­ља­ва ри­мока­то­ли­ци­ма да при­ма­ју ње­не Све­те Тај­не, и већ је ин­ди­рект­но при­хва­ти­ла еку­ме­ни­стич­ко уче­ње о то­ме да ка­то­ли­ци та­ко­ђе пред­ста­вља­ју „део Цр­кве”. Али та чи­ње­ни­ца са­мо по­ка­зу­је ка­ко је да­ле­ко Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја оти­шла у сво­јој ла­жној екли­си­о­ло­ги­ји од ва­се­љен­ске пра­во­слав­не цр­кве­не тра­ди­ци­је, и ка­ко Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква пра­вил­но по­сту­па ка­да од­би­ја оп­ште­ње са цр­квом ко­ја не са­мо да до­зво­ља­ва без­бо­жни­ци­ма да јој дик­ти­ра­ју по­ступ­ке, не­го и отво­ре­но про­по­ве­да са­вре­ме­не је­ре­си еку­ме­ни­зма и хи­ли­ја­зма (9). Ако у Ру­си­ји не бу­де по­но­во ус­по­ста­вљен нор­ма­лан пра­во­слав­ни жи­вот, Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја ће оти­ћи пу­тем ри­мока­то­ли­штва и на кра­ју кра­је­ва ће уве­ну­ти и умре­ти у од­ступ­ни­штву, а њој по­слу­шни не­ви­ни љу­ди без ика­кве сум­ње на­ћи ће се ван Цр­кве Хри­сто­ве! Та­да ће још са­мо они ко­ји су са­чу­ва­ли је­дин­ство са истин­ски-пра­во­слав­ним ру­ским хри­шћа­ни­ма на­ла­зи­ти уну­тар цр­кве­не огра­де спа­се­ња.

Са­свим је ја­сно да Сол­же­њи­цин и уоп­ште ру­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, у Ру­си­ји и ван ње, не схва­та­ју у че­му се са­да са­сто­ји пра­ва кри­за Пра­во­сла­вља. Упу­ти­ти сме­ли иза­зов не­чо­веч­ној со­вјет­ској ти­ра­ни­ји, за­ла­га­ти се за угње­те­не, тра­жи­ти „мо­рал­ну об­но­ву” и про­по­ве­да­ти „жи­вот не по ла­жи” - то је са­мо по се­би до­бро де­ло, али још ни­је и пра­во­слав­но хри­шћан­ство, ни­је оно за шта су уми­ра­ли хри­шћан­ски му­че­ни­ци и стра­да­ли хри­шћан­ски ис­по­вед­ни­ци. Јер исто то са­да у Ру­си­ји тра­же и бап­ти­сти, и до­бро­на­мер­ни аг­но­сти­ци и ате­и­сти, па их то ипак не при­са­је­ди­њу­је Цр­кви Хри­сто­вој. Мо­же се уоп­ште­но ре­ћи да су из­у­зет­на стра­да­ња са­вре­ме­не Ру­си­је на­те­ра­ла мно­ге од нас да ису­ви­ше сло­бод­но упо­тре­бља­ва­ју ре­чи „му­че­ник” и „ис­по­вед­ник”. За пра­во­слав­не хри­шћа­не ове ре­чи има­ју од­ре­ђе­но зна­че­ње: они се од­но­се на оне ко­ји све­сно стра­да­ју и уми­ру за Хри­ста и Ње­го­ву Истин­ску Цр­кву, а не за „људ­ски род”, не за „хри­шћан­ство уоп­ште”, па чак ни за „пра­во­сла­вље”, ако то ни­је Истин­ско Пра­во­сла­вље.

До пра­ве кри­зе Пра­во­сла­вља, не са­мо у Ру­си­ји не­го у це­лом све­ту, не до­ла­зи због пот­чи­ња­ва­ња за­по­ве­сти­ма без­бо­жни­ка, јер ни од­би­ја­ње пот­чи­ња­ва­ња не до­во­ди до пре­ва­зи­ла­же­ња кри­зе. Кри­за Пра­во­сла­вља са­сто­ји се у гу­бит­ку осе­ћа­ја за истин­ско хри­шћан­ство. Овај осе­ћај су у ве­ли­кој ме­ри из­гу­би­ли не са­мо мо­сков­ски је­рар­си, не­го и ве­ћи­на ру­ских „ди­си­де­на­та”, исто као и „па­ри­ска шко­ла” еми­грант­ских бо­го­сло­ва, за­тим од­ступ­ник кон­стан­ти­но­пољ­ски па­три­јарх и сви ње­го­ви след­бе­ни­ци - сва­ко­ја­ки но­во­ка­лен­дар­ци, об­но­вљен­ци и мо­дер­ни­сти, као и на­ив­ни љу­ди ко­ји ми­сле да су пра­во­слав­ни са­мо за­то што су то би­ли и њи­хо­ви ро­ди­те­љи, или за­то што при­па­да­ју „ка­нон­ској цр­кве­ној ор­га­ни­за­ци­ји”. Про­тив тог гу­бит­ка осе­ћа­ја за Пра­во­сла­вље у ЏЏ ве­ку устао је само је­дан по­крет - по­крет истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на, у Ру­си­ји, у Грч­кој, на Ато­су или у пра­во­слав­ном ра­се­ја­њу. Ме­ђу тим истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма и у на­ше вре­ме мо­гу се на­ћи пра­ви ис­по­вед­ни­ци и му­че­ни­ци.

До­не­кле под ути­ца­јем Сол­же­њи­ци­на, еми­грант­ске кру­го­ве је по­след­њих ме­се­ци за­хва­ти­ла пра­ва „ко­лек­тив­на гро­зни­ца”. Сам Сол­же­њи­цин же­ли да бу­де „у је­дин­ству” са „ми­ли­о­ни­ма обич­них пра­во­слав­них вер­ни­ка” у Ру­си­ји, и са свим ру­ским пра­во­слав­ним вер­ни­ма у ино­стран­ству. Дај Бо­же да он бу­де са сви­ма њи­ма у је­дин­ству у Исти­ни. Али, ако то не бу­де у Исти­ни, не­го у не­ка­квом ком­пр­о­ми­су из­ме­ђу Исти­не и ла­жи, он­да је та­кво је­дин­ство про­тив­но Бо­гу и Ње­го­вој све­тој Цр­кви; бо­ље да Ру­си­ја про­пад­не, не­го да бу­де „јед­на” али не у Исти­ни. У исто­ри­ји Пра­во­сла­вља ве­ли­ки ис­по­вед­ни­ци би­ли су упра­во они ко­ји су уста­ја­ли про­тив ла­жног је­дин­ства, јер су хте­ли да бу­ду, ако је то по­треб­но, са­ми про­тив чи­та­вог све­та, са­мо да би би­ли са Хри­стом и Ње­го­вом Исти­ном. Да узме­мо ма­кар и је­дан при­мер.

Цр­ква Хри­сто­ва не зна за бо­љег по­бор­ни­ка Исти­не од пре­по­доб­ног Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка, ко­ме су при­ста­ли­це „цр­кве­ног је­дин­ства” из­ла­га­ле све оне ар­гу­мен­те ко­је и да­нас из­ла­жу истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма ка­да ови од­би­ја­ју оп­ште­ње са „пра­во­слав­ни­ма” ко­ји су оста­ви­ли пут по­бо­жно­сти и исти­не. Од све­тог Мак­си­ма тра­жи­ли су „са­мо” две ства­ри: да при­хва­ти ком­про­ми­сно из­ло­же­ње ве­ре („ти­пос”), и да се при­че­сти са па­три­јар­си­ма и епи­ско­пи­ма ко­ји су то из­ло­же­ње при­хва­ти­ли. Пред­став­ни­ци ви­зан­тиј­ског ца­ра об­ја­сни­ли су св. Мак­си­му да „ти­пос не по­ри­че две во­ље у Хри­сту, не­го са­мо тра­жи да се ра­ди Цр­кве­ног ми­ра о њи­ма ћу­ти”; го­во­ри­ли су му: „у сво­ме ср­цу имај ве­ру ка­кву год хо­ћеш, ни­ко ти не бра­ни”; оп­ту­жи­ли су га да због твр­до­гла­во­сти иза­зи­ва не­ми­ре у Цр­кви: „ти је­дан на­но­сиш бол сви­ма, та­ко што због те­бе мно­ги не­ће да има­ју оп­ште­ње са ов­да­шњом Цр­квом”; ба­ци­ли су му у ли­це оми­ље­ни ар­гу­мент „хри­шћан­ских ли­бе­ра­ла” свих вре­ме­на: „зна­чи, ти се сам спа­са­ваш, а сви ће оста­ли да про­пад­ну?” Спор су за­кљу­чи­ли по­зи­вом ко­ји је да­нас на­ро­чи­то си­лан: оста­ћеш сам, јер не са­мо да су сви ис­точ­ни па­три­јар­си при­хва­ти­ли Ти­пос, не­го ће се и пред­став­ни­ци Рим­ског па­пе „су­тра, у дан не­дељ­ни, при­че­сти­ти са па­три­јар­хом (Кон­стан­ти­но­пољ­ским) Пре­чи­стим Тај­на­ма”. На то је све­ти Мак­сим, прост мо­нах, ко­ји је мо­гао да ми­сли да је остао је­ди­ни хри­шћа­нин ко­ји ве­ру­је та­ко ка­ко ве­ру­је, од­го­во­рио ре­чи­ма ко­је би и да­нас тре­ба­ло злат­ним сло­ви­ма на­пи­са­ти за све истин­ски-пра­во­слав­не хри­шћа­не: „Ако и це­ла ва­се­ље­на поч­не да се при­че­шћу­је са па­три­јар­хом, ја се с њим не­ћу при­че­сти­ти”. Све је то ве­о­ма ја­сно из­ло­же­но у жи­ти­ју св. Мак­си­ма (21. ја­ну­ар); али они ко­ји су из­гу­би­ли осе­ћај за Пра­во­сла­вље рет­ко чи­та­ју жи­ти­ја све­тих, а ако их и чи­та­ју, ни­ка­ко не за­сни­ва­ју свој жи­вот на тим основ­ним из­во­ри­ма Пра­во­сла­вља.

Ка­рак­те­ри­стич­ну по­сле­ди­цу ан­ти­пра­во­слав­ног му­дро­ва­ња про­тив ко­га се бо­рио св. Мак­сим пред­ста­вља и по­след­њи по­ку­шај Ру­ске ми­тро­по­ли­је у Аме­ри­ци (10) да уни­шти ис­по­вед­нич­ку по­зи­ци­ју Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве. У истом пи­сму Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру, Сол­же­њи­цин је из­ра­зио сво­је раз­о­ча­ра­ње због цр­кве­не раз­је­ди­ње­но­сти у ру­ском ра­се­ја­њу. Епи­ско­пи Са­бо­ра из­ра­зи­ли су спрем­ност да још јед­ном по­ку­ша­ју да се ује­ди­не са Аме­рич­ком ми­тро­по­ли­јом и Па­ри­ским ег­зар­ха­том, уз услов да то је­дин­ство бу­де у Исти­ни, а не кроз ком­про­мис. Ка­да је у пи­та­њу Ми­тро­по­ли­ја, глав­ну пре­пре­ку пред­ста­вља „ауто­ке­фал­ност” до­би­је­на 1970. го­ди­не од Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, по це­ну при­зна­ва­ња пот­пу­не „ка­но­нич­но­сти” и „пра­во­слав­но­сти” сер­ги­јан­ске цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је. У раз­ме­ни пи­са­ма са Аме­рич­ком ми­тро­по­ли­јом, ми­тро­по­лит Фи­ла­рет (Пр­во­је­рарх Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве) је скре­нуо па­жњу на ту пре­пре­ку, на шта му је ми­тро­по­лит Ири­неј од­го­во­рио: „У Цр­кви је увек би­ло не­су­гла­си­ца, спо­ро­ва и тра­же­ња... Не­ка ми чак и на раз­ли­чит на­чин схва­та­мо сво­је уче­шће у бор­би за исти­ну Хри­сто­ву у све­ту и у на­па­ће­ној Ру­си­ји. Па зар ће то да на­ру­ши на­ше је­дин­ство у Хри­сту? Ми не пред­ла­же­мо ни­шта не­мо­гу­ће... Ми пред­ла­же­мо са­мо уки­да­ње за­бра­не по­се­ћи­ва­ња хра­мо­ва је­дан дру­го­ме и уки­да­ње за­бра­не да се за­јед­но мо­ли­мо и да за­јед­но при­ма­мо Све­те Тај­не”.

За­и­ста, ма­ли ко­рак! Упра­во као у вре­ме све­тог Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка: у сво­ме ср­цу имај­мо ве­ру ка­кву год хо­ће­мо, али пре­ћут­куј­мо на­ша не­сла­га­ња ра­ди ми­ра у Цр­кви. Сва­ко од нас мо­же да ту­ма­чи „исти­ну Хри­сто­ву” ка­ко му дра­го - де­ле­ћи ту при­ви­ле­ги­ју са бап­ти­сти­ма, је­хо­ви­сти­ма и мно­гим дру­ги­ма! Са ка­квим се са­мо „ми­ло­ср­ђем” и „љу­ба­вљу” пред­ла­же то „ев­ха­ри­стиј­ско оп­ште­ње”, да би Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква би­ла при­ву­че­на у оп­ште­ње са „свет­ским пра­во­сла­вљем” - са од­ступ­нич­ким „пра­во­сла­вљем” ко­је је из­гу­би­ло укус хри­шћан­ства, и да би би­ла ли­ше­на со­ли­дар­но­сти са Истин­ски-Пра­во­слав­ном Цр­квом у Ру­си­ји. Сам ђа­во не би мо­гао да про­на­ђе лу­ка­ви­је и „не­ви­ни­је” ис­ку­ше­ње, ко­је та­ко сна­жно игра на емо­ци­је и ху­ма­ни­стич­ке мо­ти­ве.

За­то не­сум­њи­во ве­ли­ку ми­лост Бо­жи­ју пред­ста­вља то, што смо баш не­ка­ко у ча­су тог ис­ку­ше­ња до­би­ли по­у­зда­на све­до­чан­ства не са­мо о „тај­ној цр­кве­ној ор­га­ни­за­ци­ји” Истин­ски Пра­во­слав­не Цр­кве у Ру­си­ји, не­го чак и о ње­ном Пр­во­је­рар­ху, ми­тро­по­ли­ту Те­о­до­си­ју. Ко­нач­но, „пра­во­слав­ни” ву­ко­ви у ов­чи­јим ко­жа­ма и да­ље ће ин­тен­зив­но ко­ри­сти­ти окол­ност да они ко­ји зна­ју не­што ви­ше о Ка­та­комб­ној Цр­кви, а на­ла­зе се у Ру­си­ји или ван ње, не­ће о то­ме да го­во­ре, да не би на би­ло ко­ји на­чин из­да­ли истин­ски-пра­во­слав­не хри­шћа­не. Чак и да не­ста­не Ка­та­комб­не Цр­кве, Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја би опет би­ла кри­ва за рас­кол и од­ступ­ни­штво, исто као што ни ри­мока­то­ли­штво ни­је по­ста­ло Пра­во­сла­вље он­да ка­да су ко­нач­но уни­ште­не и по­след­ње пра­во­слав­не оп­шти­не на За­па­ду. Али са­да је, ко­нач­но, из­ван сва­ке сум­ње да Ка­та­комб­на Цр­ква по­сто­ји, и да је чак до из­ве­сног сте­пе­на ор­га­ни­зо­ва­на, та­ко да ми, пра­во­слав­ни хри­шћа­ни сло­бод­ног све­та, не­ће­мо има­ти ни­ка­кво оправ­да­ње ако не по­ка­же­мо со­ли­дар­ност упра­во са њом и са ње­ним не­у­стра­ши­вим ис­по­ве­да­њем Бо­жи­је прав­де и исти­не. Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква да­нас пред­ста­вља узор Пра­во­сла­вља у Ру­си­ји и од нас се не тра­жи да „уобра­жа­ва­мо”, ни­ти су по­треб­на тај­на све­до­чан­ства да би­смо зна­ли за тај узор и да би­смо га сле­ди­ли. Обра­зац Све­тог Пра­во­сла­вља се не ме­ња: ако се ми са­ми тру­ди­мо да бу­де­мо истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни, он­да тре­ба да жи­ви­мо по истом оном обра­сцу по ко­ме жи­ви и Ру­ска Истин­ски-Пра­во­слав­на Цр­ква. Ово је већ до­бро по­зна­то истин­ски-пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма Грч­ке, јер је њи­хо­ва бор­ба ве­о­ма на­лик на ону ко­ја се во­ди у Ру­си­ји. Са­мо ми ко­ји жи­ви­мо у пра­во­слав­ном ра­се­ја­њу, још се ус­те­же­мо да кре­не­мо за њи­ма ис­по­вед­нич­ким пу­тем, јер ни­смо на­ви­кли на стра­да­ња као они.

Да­кле, зар ни­је већ вре­ме да истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни сло­бод­ног све­та по­диг­ну глас у за­шти­ту зга­же­не Исти­не? Или са­мо про­го­ње­ни пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у Ру­си­ји има­ју хра­бро­сти да сме­ло ис­ту­пе про­тив ла­жи и ли­це­мер­ја цр­кве­них по­гла­ва­ра и да об­ја­ве сво­је одва­ја­ње од је­ра­ра­ха-од­ступ­ни­ка, на те­ме­љу исти­не и на­че­ла Пра­во­сла­вља? С тач­ке гле­ди­шта цр­кве­ног прин­ци­па, ствар је ов­де иста као и та­мо; раз­ли­ка је са­мо у то­ме што у Со­вјет­ском Са­ве­зу је­рар­си уче­ству­ју у од­ступ­ни­штву очи­глед­но под при­ти­ском ате­и­ста, док у сло­бод­ном све­ту је­рар­си то чи­не сло­бод­но. И ако не­ко на­ив­но ми­сли да су па­ри­ска и аме­рич­ка „ју­рис­дик­ци­ја” још увек „кон­зер­ва­тив­не” и да ни­су у зна­чај­ној ме­ри по­го­ђе­не еку­ме­ни­стич­ким лу­ди­лом „грч­ког пра­во­сла­вља”, не­ка про­чи­та у ру­ском еми­грант­ском ча­со­пи­су „Ру­ска ми­сао” (од 20. фе­бру­а­ра 1975. год), под на­сло­вом „Еку­ме­ни­зам у цр­кви Па­ри­ске Бо­го­мај­ке”, из­ве­штај о „гран­ди­о­зној еку­ме­ни­стич­кој мо­ли­тви ка­то­ли­ка, пра­во­слав­них и про­те­ста­на­та, ко­ју су пред­во­ди­ли па­ри­ски над­би­скуп, кар­ди­нал Мар­ти, ег­зарх ва­се­љен­ског па­три­јар­ха, ми­тро­по­лит Ме­ле­ти­је и пред­став­ник про­те­стант­ске фе­де­ра­ци­је, го­спо­дин Кур­ву­а­зје”. Хор и све­штен­ство ру­ске („евло­ги­јан­ске”) цр­кве у Па­ри­зу узе­ли су пу­но уче­шће у „гран­ди­о­зној еку­ме­ни­стич­кој мо­ли­тви” са је­ре­ти­ци­ма (грех због ко­га, по све­ште­ним ка­но­ни­ма, под­ле­жу од­лу­че­њу), а про­то­ђа­кон је, у пот­пу­ном од­је­ја­ни­ју, „сво­јим моћ­ним ба­сом, гро­мо­гла­сно” про­чи­тао Је­ван­ђе­ље, по­кло­нив­ши се три­ма пред­сто­ја­те­љи­ма овог ску­па као пра­во­слав­ним епи­ско­пи­ма. Као ре­зул­тат „те­шко да је за осам ве­ко­ва по­сто­ја­ња цр­ква Но­тр-Дам чу­ла та­кво чи­та­ње ре­чи Бо­жи­је и ра­зу­мљи­во је да су при­сут­ни би­ли за­ди­вље­ни” - за­ди­вље­ни драм­ски ефект­ним гла­сом, ко­ји је при­сут­ни­ма по­мо­гао да за­кло­не пут ка спа­се­њу, не усу­ђу­ју­ћи се да им са­оп­шти да се на­ла­зе из­ван Цр­кве Хри­сто­ве.

Исти та­кав „еку­ме­ни­стич­ки” про­глас об­ја­вио је ар­хи­е­пи­скоп Аме­рич­ке ми­тро­по­ли­је, Јо­ван Ша­хов­скиј, мо­ле­ћи „опро­штај” од „на­ше ка­то­лич­ке и про­те­стант­ске бра­ће”, за­то што Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква на­ста­вља да ис­по­ве­да пра­во­слав­но уче­ње о то­ме да они ни­су кр­ште­ни („Но­ва Ру­ска Реч”, 18. фе­бру­ар 1975. год., стр. 2).

Истин­ско Пра­во­сла­вље је јед­но исто, без об­зи­ра на то да ли се, спо­ља гле­да­но, на­ла­зи на сло­бо­ди или у роп­ству; уну­тар­ње, оно је сло­бод­но да про­по­ве­да не­из­ме­њи­ву Исти­ну Цр­кве Хри­сто­ве; јер пред њим и ов­де и та­мо сто­је иста пи­та­ња: да ли мо­же­мо да бу­де­мо са Хри­стом, а да при то­ме бу­де­мо и са они­ма ко­ји не ма­ре за цр­кве­ни ка­лен­дар, уво­де но­ви­не у бо­го­сло­вље и по­бо­жност, оза­ко­њу­ју сер­ги­јан­ски рас­кол, мо­ле се са је­ре­ти­ци­ма, и реч­ју и де­лом об­ја­вљу­ју да нас „ни­шта не одва­ја од си­ро­тих и не­срећ­них за­пад­них „хри­шћа­на”, ко­ји ве­ко­ви­ма не зна­ју за бла­го­дат Бо­жи­ју? У сво­јој пр­вој „По­сла­ни­ци ту­ге”, упу­ће­ној свим пра­во­слав­ним епи­ско­пи­ма у све­ту (1969), ми­тро­по­лит Фи­ла­рет, Пр­во­је­рарх Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, већ је об­ја­вио бој­ни по­клич свих истин­ски-пра­во­слав­них хри­шћа­на про­тив оних ко­ји реч­ју или де­лом уче­ству­ју у за ду­шу по­губ­ној је­ре­си еку­ме­ни­зма: „Ми смо ра­ни­је већ про­те­сто­ва­ли про­тив не­пра­во­слав­них еку­ме­ни­стич­ких исту­па па­три­јар­ха Ати­на­го­ре и ар­хи­е­пи­ско­па Ја­ко­ва... Али са­да је до­шло вре­ме ка­да про­тест тре­ба да бу­де гла­сни­ји и да се чу­је да­ље, ка­ко би деј­ство отро­ва би­ло за­у­ста­вље­но, док он још ни­је до­био сна­гу по­пут древ­них је­ре­си ари­јан­ства, не­сто­ри­јан­ства или ев­ти­хи­јан­ства, ко­је су у сво­је вре­ме по­тре­сле чи­та­во те­ло Цр­кве, ка­да је из­гле­да­ло да је­рес мо­же да про­гу­та Пра­во­сла­вље”.

Ми смо ду­жни да се по­ви­ну­је­мо Бо­гу, а не љу­ди­ма; ми смо ду­жни да не­из­ме­њи­во пре­би­ва­мо у пра­во­слав­ној ве­ри, ко­ја је Бо­жан­ска, а не да слу­ша­мо ра­ци­о­на­ли­стич­ке до­ка­зе ово­свет­ских љу­ди, ко­ји же­ле са­мо да уга­ђа­ју је­дан дру­го­ме и да ве­ру при­ла­го­ђа­ва­ју ху­ма­ни­стич­ком ду­ху вре­ме­на. Не­ка сви истин­ски-пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у све­ту оста­ну не­по­ко­ле­би­ви у ис­по­ве­да­њу Ру­ске Ка­та­комб­не Цр­кве - ис­по­ве­да­њу чи­је нам је ре­чи дао бо­жан­стве­ни св. Мак­сим:

Ако се и сва ва­се­ље­на поч­не при­че­шћи­ва­ти са је­рар­си­ма-од­ступ­ни­ци­ма, ми не­ће­мо. Амин