(Матија, 7 гл.)
Дужност је наша, као Патријарха Српске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.
За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.
Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих… оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .
Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове.Е.Таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост.Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави узпоздрав:
Христос васкрсе!
Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала српски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашнице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежуприпадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтелинапустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама,неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и српског народа, нити примити нов јарам.
Светосавска српска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска српска Црква и чемерну је судбину делила са српским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну српску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.
Светосавска српска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.
Српска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.
Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).
Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).
Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.
Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни иод оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.
Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога,племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и зажртвовање својих живота.
Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.
Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује(Дела Апостолска 2, 2).
Драга децо у Господу,
Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек данимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утехаи радост.
Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
На Ускрс 1937 г. Београд.
Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,
+Патријарх Варнава
Нема коментара:
Постави коментар