ПЕТА НЕДЕЉА ВЛИКОГ ПОСТА

Свети Григорије Палама

Ово је, дакле, почетак истинског и богоугодног поста; његов крај и циљ ради којега је он узакоњен и ради којега је тако почаствован код хришћана јесте очишћење душе. Каква је корист човеку ако се уздржава од телесне хране, а у исто време се предаје телесним помислима и страстима? И какав је добитак уздржавати се од вина, а у исто време бити мучен жеђу и опијати се, премда не од вина, већ, како се казује у Светом Писму: „тешко пијанима што се од вина не опише“, од тога што је душа растрзана гневом и завишћу? Каква је корист уздржавати се од раскошних гозби, а немати у исто време душу скрушену, и, телом изнемогавши од поста (Пс. 108; 24), не смирити душу у посту, како је себе смиривао Давид? Какав је добитак ослободити се од магле испарења, усковитлане од преобилних јестива, али бригама и испразним мислима ум учинити неприкладним, тако да и молитве Богу буду бескорисне?

Због тога је ваљан онај пост који се држи у циљу гашења страсти, довођења душе у стање смирења, омрзнућа гордости, уништења гнева, одстрањења злопамћења, очишћења ума и творења молитве.. Ако живиш у благостању, нека ти сувишак хране послужи за помоћ невољнима. Будеш ли се на овај начин придржавао поста, не само да ћеш постати заједничар Мука и Смрти Господње, већ ћеш са Њим и саваскрснути, сазацаривши се са Христом у бесконачне векове. Уподобивши се кроз овакав пост Његовој смрти, бићеш и заједничар Васкрсења и наследник живота у Њему. Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога што га куша; а ако не носи искушења, чува мир душевни и телесни, изнурујући и покоравајући (духу) тело, по примеру Павловом, који се плашио да оно не постане сувишним (тј. погубним за душу). А ако се овога плашио сам Павле, колико би онда ми требало да страхујемо?! Дакле, онај што пости надвладава тело и чини душу опитном; онај пак што тело своје, које ће ускоро иструнути, гоји, што се не храни толико да би живео него живи да би јео, попут животиња које људи узгајају да би их доцније одвели на заклање, онај што неопходном придодаје сувишак како би плот своју угојио или је навео на скверне страсти, или уопште (тако поступа) ради телесног сластољубља, не чини ништа друго него готови обилнију храну црвима. Стога Пророк Давид лепо казује: Каква је корист у крви мојој, када сиђем у пропаст (Пс. 29; 10).

Следствено томе, постећи и хранећи се са уздржањем, немој сувишак остављати за сутра, већ, као што је Господ, осиромашивши, нас обогатио, тако и ти, добровољно гладујући, нахрани онога што глад трпи из нужде, и нека пост твој буде налик на голубицу што носи маслинову гранчицу и јавља ти радосну вест о ослобођењу од Потопа. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и творити зло, говори велики Исаија, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне (Ис. 58,9-10). Уколико не желиш да пружиш од својега, онда се макар уздржи од туђега и не задржавај код себе оно што ти не припада; чувај се да се не богатиш нечасно отетом имовином сиромаха, да не би какогод по правди зачуо глас истога Пророка који говори: Такав ли је пост који изабрах… да (човек) савија главу своју као сита… то ли ћеш звати пост и дан угодан Господу! (ст. 5), … да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена… и да изломите сваки јарам (ст. 6). Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража (Ис. 58; 5, 6, 8)

Не пружаш ли убогоме од својега, и то – од сувишка, макар се немој богатити на његов рачун, премда Владар над свима, Христос, одгонећи у огањ оне што су Му с леве стране и проклињући их, изриче осуду не зато што су такви били крадљивци, већ зато што нису уделили убогима. Крадљивци и лопови неће васкрснути да положе рачуне о делима својим и да изађу на суд, већ их одмах чека казна и осуда, пошто се и овде, очигледно, они својом душом нису приближавали Богу. Једу народ Мој као што једу хлеб, а Господа не призивају, казује се у Псалмима (Пс. 13; 5). Богаташ којем је добро родила њива и онај што се облачи у пурпур и свилу праведно ће бити осуђени – не као крадљивци нечије имовине, већ као немилостиви, пошто од онога што су стекли нису делили убогима.

Она блага, којима је извор заједничка ризница Божијих добара, припадају свима. Није ли зато крадљивац и онај ко себи присваја заједничку имовину, премда није наочиглед свију пљачкао туђе? Зато ће један, као зли слуга (који је злоупотребио заједничку имовину), бити страшно расечен (Мт. 24, 51), док ће други (тј. пљачкаш туђе имовине) упасти у још теже и ужасније стање, и ни први ни други никада неће моћи да избегну овакав удео, изузев уколико не буду (сада, у овоме веку) показали милосрђе према сиромасима: први – тако што ће на најбољи начин почети да управља имовином повереном му од Бога, а други – што ће на најбољи начин раздати оно што је неправедно стекао.

Велики Павле у Посланици Солуњанима, прецима свију нас, казује о братољубљу овако: А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом (1. Сол. 4; 9).

Пошто је Господ некима казивао: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова (Јн. 8; 39), и ми смо дужни да се устрашимо ових речи, које нисмо у то доба зачули, већ их – не дао Бог! – можемо зачути у онај страшни дан када се, управо према нашим поступцима, буде одређивало наше сродство: када сви што заволеше сиромаштво у Христу или макар узљубише сиромахе, када сви што презреше славу људску и пригрлише уздржање, када сви који не само што слушаху Еванђелску благу вест већ је и испуњаваху на делу, када сви такви, дакле, сагласно молитви заједничког по благодати Оца, природно постану једно; јер Он казује: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17,22); када, дакле, правосудни мач Духа наочиглед свију растави човека од оца његовог, и кћер од матере њезине, и разлучи оне који нису били сродници међу собом по начину како су проживели свој земни век; јер ако и овде тако бива, како ли је тек тамо, где Онај који све зна обзнањује свакоме који му не одговара врлинама својим: Не познајем вас. Очигледно је, наиме, да такви не носе у себи лик Оца Небескога: нису били милостиви, какав је Отац свију; заједничка добра нису чинили доступним и за убоге, како је Он свакога чинио причасником добара које је даривао свету; нису били добронамерни према ближњима; нису доброчинствима приближили себи оне што су им били далеко. Пошто немају овакво сродство са Њим, Свеблаги Господ такве не познаје и не уводи их у Свој дом. Ако пак Он тако поступа, онда ће и они што су овде живели по Његовом примеру, а којима је тамо уготовљено сазацарење са Њим, вероватно исто то рећи ближњима, сродницима својим по крви, који им, међутим, нису били блиски и сродни по врлини.

Рекне ли когод: „Ја сам твоје дете“, или: „Био сам ти отац“, или „Брат ти бејах“ – авај, ваистину ће зачути речи: Човјек неће никако брата ослободити (49,7); неки ће ушима својим чути: „Нико није отац, осим Јединога Бога“, други пак: „Да си био моје чедо, на мене би се угледао; а сада си син онога оца чију си вољу творио; иди к њему, да би са њим пребивао вавек, јер ја те не познајем: све оно што је Божије јесте и моје, но ти ниси Божији; па и самом појму „мога“ и „твога“ овде нема места, и ради оваквога будућег живота ми омрзнусмо имовину (на земљи), поставши зато наследници овога Царства.“ Тамо где је на лицу утиснут печат те хладне речи („моје“), нема савеза љубави и Христос је прогнан, уче Свети Оци; онима којима је овладала оваква страст (стицања имовине) постају својствени самољубље, среброљубље, мржња према брату и сваки облик зла, који их и сада (у овом, привременом животу) срамоти.

Нека се сви ми удостојимо да га примимо у Самоме Христу Богу нашему, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

У морским дубинама постоје и места која пружају уточиште и храну големим зверима – китовима. Стога морепловци, отиснувши се у такве пределе, о своје лађе каче звонца, како би се китови разбежали када зачују њихов звук. И море нашег живота пружа уточиште и потхрањује многе, кудикамо опасније зверове – имам у виду рђаве страсти и њихове покровитеље, злобне демоне; а кроз то море, као својеврстан брод, плови Света Црква, и од ње се, као звоно, разлеже глас духовних учитеља, чије свештено учење нагоне духовне звери у бекство. Тако је као образ (слика, символ) свега овога, и Аронова одежда била искићена милозвучним звонцима обешеним о њу. Било је веома свечано слушати њихов звук док је овај свештенодејствовао.

Ми пак, на чудесан начин претварајући слово у дух, „звонићемо“ вам, сходно томе, у духовном смислу, особито у ово доба поста, када видљиве и невидљиве звери нарочито устају на нас. Видљиве су: стомакоугађање, пијанство и томе слично, док друге невидљиво вребају у заседи: сујета, гордост, преузношење и лицемерје. А ова „звоњава“, с једне стране, такве зверове нагони на бекство, а с друге чува и штити оне што се држе поста.

Пост и неуздржање су, дакле, толико међу собом супротни, колико је живот далеко од смрти. А заповест о посту једнако је стара, као и живот и природа људска, и дата је од Бога Адаму ради очувања богодарованог му живота и благодати Божије. Неуздржање пак представља одлуку која доводи до смрти тела и душе, а дата је од ђавола на подмукао начин Адаму преко Еве са циљем да обоје отпадну од живота и постану туђи оној благодати која исходи од Бога. Бог, наиме, није створио смрт, нити се радује пропасти живих. Дакле, ко је такав човек да жуди за животом и жели да стекне благодат што је у Богу и што је Бог дарује? – Нека се такав клони смртоносног неуздржања и нека прибегне посту и уздржању који човека обожују, како би се у радости вазнео у рај.

Тако је Мојсеј, држећи на гори четрдесетодневни пост, узлетео на висину боговиђења и задобио таблице закона; за то време се јеврејски народ, налазећи се доле, у свом пијанству сурвао у бешчашће и излио кумира – божанство налик на египатског теоца Асписа. И да Мојсеј није стао пред Бога да заступи свој народ, претходно Га умилостививши беспоштедним истребљењем криваца за народно безакоње, Бог Израиљу ово никако не би опростио. Стога се и ми, ако већ уживамо у милости Божијој, немојмо опијати вином нити отежавати од преједања, у чему је разврат и бешчашће. И Илија је био боговидац, али тек пошто се претходно очистио постом. И Данило се удостојио боговиђења и виђења једнога од Архангела који му је подарио прозрење будућности, али је претходно читавих двадесет дана уздржавао од хране. А другог пророка је, насупрот њему, усмртио лав, зато што је окусио од јестива не обазирући се на заповест Божију. Наравно, чули сте и за Исава, сина Исааковог, који је због стомакоугађања изгубио очев благослов, будући лишен и других предности које припадају најстаријем сину. Стога се заплашимо да и ми, пошто смо се предали стомакоугађању, не будемо лишени онога обећаног благослова и наследства Оца Небескога! Није вам непознато ни како су три младића, приљежна у посту, својом обућом и телима које није сажегао огањ надвладали ужарену вавилонску пећ, која је због њиховог погубљења седам пута потпаљивана.

И ми ћемо, будемо ли се држали истинскога поста, надвладати и угасити овдашњи огањ свога тела, као што ћемо неоштећени проћи и кроз ону будућу пећ, када ће, према речима апостола Павла, огањ испитати свачија дела. А шта бисмо ли тек били кадри казати о Господу над Пророцима, Који је, примивши наше тело и нас ради поставши човек, показавши нам начин како да побеђујемо ђавола, успео да га надвлада, премда је овај на Њега наводио мноштво искушења, и Који је за немог и глувог демона Својим ученицима изрекао овакве речи: Овај се род изгони само молитвом и постом.

А сада, браћо, дозволите да вам покажемо у чему се састоји богоугодни и истински пост: морате, наиме, знати да ми не хвалимо телесни пост сам по себи, него као средство које помаже другом, души кориснијем делању; јер, како и свети Павле говори, телесно делање (само по себи) доноси мало користи. Из овог разлога богоносни Оци, који говоре на основу духовног искуства, не одобравају вишедневно неузимање хране, већ сматрају да је боље узимати храну једном дневно, и то не до насићења, називајући такав пост прикладним и разумним. То казује и Свето Писмо, упозоравајући нас да се не прелашћујемо насићењем желуца и наслађивањем грла, него (само) да задовољавамо природну потребу за храном, док њена каквоћа и количина морају бити у сразмери са снагом и укупним стањем тела, како би и оно и његово здравље били сачувани колико је то могуће. Ако пак, због своје слабости, немоћан човек узима од датих му јестива, али не додајући ономе што је неопходно било шта сувишно и непотребно, и ако осећа потребу за пићем, но не жуди за опијањем, и има жељу за умереним узимањем (хране и пића), не тежећи, међутим, неумерености, неуздржљивости и злоупотреби – он се, због неопходности да узима већу количину или бољу каквоћу хране, неће лишити светиње поста.

Стога вас молим , браћо, да се устрашимо свега овога, јер је то заиста ужасно! Управљајмо својом имовином онако како је угодно Богу; опростимо, да би и нама било опроштено; учинимо милосрђе, да би и нама на многе начине била учињена милост; јер Онај што нас ради осиромаши, примајући милостињу као да је Њему Самоме пружена, умножава награду са Своје преизобилне штедрости. Нека зато човек буде сиромашан угледајући се на Њега да би живео заједно са Њим, а нека заједничарима свога иметка начини сиромахе, на Њега се угледајући, ради чега ће се и сам спасти. Саградимо милосрдно срце; пружимо доказ да имамо љубав према брату и да смо привољени Оцу Владару свију. Повољнији час за овакво прегнуће од ових дана поста нико неће наћи. Онај ко посту дометне и милостињу спраће са себе сваки грех, те ће се са смелошћу поклонити Спасоносним Мукама, сазрадовати у Васкрсењу Христовом и задобити вечно Искупљење.

Беседа изговорена у пету недељу Великог постa
Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“,

Ава Јустин Ћелијски

Беседа у пету Недељу Великога поста

Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: "Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи". Ето правила, небеског правила за земљу.И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: "Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга". Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек - ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: "Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе".И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе - од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла - то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима - сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи - шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. "Свима сам био све да како год спасем кога" - вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све.Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу - како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: "Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету.Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.