СВЕТО КРШТЕЊЕ У ОСАМНАЕСТОМ ВЕКУ

Прва Црква је увек инсистирала, следећи реч самога Христа (Јован 3,5), да је крштење неопходно за сваког новог обраћеника који тежи да се придружи Цркви. Међутим, од давнина се примењује пракса „икономије“, у којој су, ради спасења већег броја људи, одређене класе јеретика примане у Цркву не крштењем, већ само миропомазањем. Тако је свети Фирмилијан писао: „Шта ће онда, кажу, бити са онима који су, потекли од јеретика, примљени од Цркве без крштења? Ако је напустио овај живот, онда се убраја међу оне који су међу нама заиста били катихумени, али су умрли пре него што је крштен, немајући безначајну предност истине и вере, коју је постигао одричући се заблуде, иако је избегнут смрћу, није стекао довршење благодати. Али онај који је још у животу...

Сада се „једна велика теолошка контроверза унутар православља током осамнаестог века” тицала правилног поступка за пријем преобраћеника из јеретичких цркава. Православна црква верује да је само она управник благодати Христових тајни, од којих је прва свето крштење. У временима акутне конфронтације са јеретицима, ова тачка је наглашена, а јеретици који траже пријем у Православну Цркву бивају поново крштени (строго говорећи: крштени по први пут), што указује да раније нису били чланови Истинске Цркве. Тако је 1620. године Руска црква под патријархом Филаретом издала декрет о поновном крштењу католика преведених у православље.
Грчка црква је у то време заузела блажи приступ, дозвољавајући католици да буду примљени само миром (у којој се, међутим, сматрало да се благодат крштења даје). У 18. веку је, напротив, руска пракса, под утицајем петровског западњаштва, постала мекша, док је грчка пракса постала строжа. Чак и у Русији, међутим, расте притисак да се пооштри пракса. Тако је „Петар Велики 1718. писао да пита цариградског патријарха Јеремију  да ли треба да поново крсти новообраћене, и добио је одговор да то није потребно. Али говорећи ово, Јеремија није говорио у име целе своје Цркве.” И заиста, 1755. године, Цариградски синод под патријархом Кирилом  издао је декрет о крштењу свих преобраћених из католичанства. Ово се сматрало посебно неопходним



На декрет из 1755. године утицао је и успех католичке пропаганде на Блиском истоку, пише митрополит Диоклејски Калист: „Године 1724. већи део Антиохијске православне патријаршије потчинио се Риму; потом су православне власти, у страху да би се исто могло догодити и у другим деловима Турског царства, биле много строже у односима са римокатолицима. Антиримско расположење кулминирало је 1755. године када су патријарси из Константинопоља, Александрије и Јерусалима прогласили латинско крштење потпуно неважећим и захтевали да се сви преобраћеници у православље поново крсте. „Крштења јеретика морају бити одбачена и згађена“, каже се у декрету, „то су „воде које не могу бити од користи“... и не дају никакво освештање онима који их примају, и не доносе никакву корист умивању. далеко од греха.”

Са интензивирањем продора католичког утицаја у западноруске земље, неканонска пракса шкропљења почела је да се примењује чак и на православним крштењима, што је изазвало следећу важну енциклику о овом питању 1754. године архиепископа Слованско-херсонског Никифора: „ Због свог достојанства, дужан сам да све пратим и гледам да се све мора потпуно чувати и не мењати. Најпре скрећем пажњу на Свето Крштење, које је врата свих тајни, почетак нашег спасења, опроштења грехова и помирења са Богом. Ово је дар усиновљења, јер у крштењу постајемо синови Божији и наследници Христови, обукавши се у Христа Господа нашег, по речима светог апостола Павла: „Као што се многи од вас који се у Христа крстисте обукосте у Христа. ” Без овога спасење је немогуће. „Заиста, заиста, кажем вам: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.” (Јован 3:5)
„Разговарајући о светој тајни, треба да приметим да:
„1) Сама реч или назив ове мистерије, на језику који су првобитно користили просветљени апостоли да нам донесу добру вест о јеванђељу, заправо значи урањање, а не изливање или шкропљење.
„2) Први установитељ крштења, Господ и Спаситељ Исус Христос, ушао је у реку Јордан и, уроњен, крстио се.
„3) Апостол Филип је сишао на воду са евнухом да га крсти. „... и обојица сиђоше у воду, и Филип и евнух; и он га крсти“ (Дела 8:38).
„4) Православна Црква је, по апостолском предању, увек крштавала погружењем. То се види из 7. канона 2. Васељенског сабора, који говори о погружењу; у другој беседи о светосављу Светог Кирила Јерусалимског јасно се каже: „Исповедао си спасоносну исповест и, три пута у воду заронивши, изашао из ње“, а по речима Светог Василија Велики: „После три погружења и исто толико призива, врши се велика тајна крштења.
„5) Погружење у воду, а посебно троструко погружење, као и троструки излазак из воде, није установљено произвољно или случајно, већ као слика Васкрсења Христовог трећег дана. „Вода“, каже блажени Василије, „има симболично значење смрти и носи тело као у ковчег. Како се онда уподобљавамо Ономе који је сишао у ад, подражавајући Његово погребење кроз крштење? Тела оних који су крштени у води су, у извесном смислу, сахрањена. Дакле, крштење мистично представља напуштање телесних брига, по речима апостола: „У коме сте и ви обрезани нерукотвореним обрезањем, уклањањем од тела телесних грехова обрезањем Христовим“ ( Колошанима 2,11). Свети Кирило у свом коментару наведених речи каже: „Тако си помоћу ових знамења приказао тродневни погреб Христов, јер, као што је Спаситељ наш био у срцу земље три дана и три ноћи, тако си у првом изласку из воде симболизовао први дан Његовог боравка под земљом, а својим погружењем си симболизовао ноћ. Јер као што онај који хода ноћу не види ништа, а који иде дању, чини то у светлости, тако и ви, када сте били потопљени у воду, нисте видели ништа, као да нисте видели ништа ноћу, али када сте изашли из вода, све видиш као на дневном светлу. Обоје сте били мртви и онда сте рођени. Дакле, спасоносна вода је за вас била и ковчег и мајка. Иако заправо не умиремо, не сахрањујемо се, нисмо приковани на крст, већ га само симболички опонашамо, ипак постижемо спасење. Христос је заиста био распет, заиста сахрањен и заиста васкрсао. Све нам је ово дао, да ми, подражавајући страсти Његове,
6) Православна Црква широм света и данас крштава троструким погружењем. Све грчке, арапске, бугарске и српске цркве су крштене на овај начин. Тако се то ради у Руској Цркви. У свакој од ових цркава налази се посуда у коју се урањају разодене бебе уз призивање имена Свете Тројице. Нема сумње да је ова пракса крштења деце била иста у целој Малој Русији. Свети кнез Владимир, који је живео и царовао у Кијеву, примио је веру и све њене црквене обреде од Грка, који и тада и сада крштавају погружењем. Не изгледа ли чудно да они који су имали грчке учитеље и они које су Грци крстили сада не крштавају потапањем?
„Уопште, мислим да има разлога да се верује да је пракса крштења водом почела у Кијеву, а затим се проширила по Малој Русији. Такав отклон је наступио од времена када су унијати добили власт над Кијевском митрополијом. У Римској цркви до 12. века, тачније до краја 13. века, практиковало се крштење потапањем у воду. Али тада су почели да крштавају не само поливањем, већ и шкропљењем. Као резултат тога, Мали Руси су једини православни народ који је одустао од потапања у воду у корист поливања. Ово је дало повода расколницима да нас оптуже за занемаривање апостолског предања, које остаје непромењено у целој Православној Цркви. Оптужују нас да се угледамо на паписте, који су уз разна погрешна брисања имали дрскости да мењају и Свето Крштење.
1. посланица“ (1. Коринћанима 11:2). Он моли Солуњане да се чврсто држе традиције: „Зато, браћо, стојте чврсто и држите се предања којима сте научени било речју или нашим писмом. (Друга Солуњанима 2:15).
„Начин крштења троструким урањањем је заиста апостолско предање, које се Православна Црква чврсто и непоколебљиво придржава од апостолских времена до данас. Свети Василије сасвим јасно указује на опасност да се све што нам је дато искључи из тајне Крштења: „Туга је када неко умре без крштења, или када је нешто у тајни крштења, како нам је дато, прескочио."
„Зашто нам недостаје нешто тако важно? Зашто не поштујемо ово свето и апостолско предање (тј. крштење погружењем), као што га поштује цела Православна Црква? Који разлог, какво оправдање можемо дати да објаснимо зашто се ова тајна слави код нас на другачији начин? Зашто се ово не испуњава на начин на који су предали свети апостоли, како су учили свети оци, као што се увек испуњавало и испуњава и сада цела Православна Црква? Можда ће неко рећи да је опасно потапати бебе у воду? Али ово оправдање се може упоредити са оним за које се молио царски пророк: „Не пригни срце моје на речи зле да оправда оправдања за грехе“. Животи Његовог Царског Височанства, цара и великог кнеза Павла Петровића и његове краљевске деце су веома драгоцени. Они, међутим, без икаквог оклевања и милошћу Божијом крштени су троструким урањањем у прилично дубок сасуд, што сам својим очима видео у царској цркви. Ако такав пример није довољан, онда би требало да буде довољан пример безбројних беба широм света, које Црква крштава сваког дана, тачније сваког часа, троструким урањањем без опасности по живот. Коначно, ако неко каже да хладна вода зими може бити опасна по здравље одојчета, треба да зна да не постоји закон који каже да вода која се користи за крштење мора бити хладна или близу смрзавања. Можете користити воду собне температуре која није тако хладна као она напољу. Ако такав пример није довољан, онда би требало да буде довољан пример безбројних беба широм света, које Црква крштава сваког дана, тачније сваког часа, троструким урањањем без опасности по живот. Коначно, ако неко каже да хладна вода зими може бити опасна по здравље одојчета, треба да зна да не постоји закон који каже да вода која се користи за крштење мора бити хладна или близу смрзавања. Можете користити воду собне температуре која није тако хладна као она напољу. Ако такав пример није довољан, онда би требало да буде довољан пример безбројних беба широм света, које Црква крштава сваког дана, тачније сваког часа, троструким урањањем без опасности по живот. Коначно, ако неко каже да хладна вода зими може бити опасна по здравље одојчета, треба да зна да не постоји закон који каже да вода која се користи за крштење мора бити хладна или близу смрзавања. Можете користити воду собне температуре која није тако хладна као она напољу. да хладна вода зими може бити опасна по здравље одојчета, треба да зна да не постоји закон који каже да вода која се користи за крштење мора бити хладна или близу смрзавања. Можете користити воду собне температуре која није тако хладна као она напољу. да хладна вода зими може бити опасна по здравље одојчета, треба да зна да не постоји закон који каже да вода која се користи за крштење мора бити хладна или близу смрзавања. Можете користити воду собне температуре која није тако хладна као она напољу.
„Доста је речено, драга децо моја у Христу и часни свештеници. Доста је речено да крштавате не изливањем, него потапањем. Тако ћете међу првима у Малој Русији дати свети пример и постићи славу чувајући апостолско предање. Исто тако, док служите и чувате древна предања Цркве, бићете достојни Божје награде. Рекавши све ово, да нико не занемари ову уредбу под изговором одсуства кратких упутстава, ми својом архипастирском влашћу одређујемо да сви који су под нашом духовном управом:
„1) Настојте да свака црква има посуду од сребра или бакра (или неког другог погодног метала) која је у облику звона или каце, уска на дну и дубока колико је широка, практична за употребу.
„2) Упути свештеницима свуда да се над назначеним судом у коме се налази вода изговарају одговарајуће молитве и да се одојчад крсти у овој светој води троструким урањањем уз призивање једног од Лица Свете Тројице при сваком погружењу. Једном речју, све треба да се ради на исти начин као и крштења која се дешавају у Великој Русији.
„3) Строго инсистирајте да се света вода после крштења не баца ни на једно нечисто место, већ да се пажљиво, уз дужно поштовање, улива у умиваоник где свештеник пере руке. Посуда за крштење се не сме користити у друге сврхе и мора се чувати у цркви међу светим сасудима.
„Даље, наређујемо да у свакој цркви буду по два мања сасуда од сребра, бакра или месинга, један за чување светог мироја, који се увек мора чувати у цркви на одговарајућем месту, а други за чување светог уља, који се користи приликом крштења. Ову посуду, заједно са маказама, треба чувати у чистој кутији, која треба да буде прописно украшена да они који су ван вере немају разлога да оптужују.
„Онима који су послушни и вољни да се придржавају овог декрета, обећавамо благослов Божији, вечну славу и наш пастирски благослов.
Из архијерејског сведочења јасно је да је у деценијама откако је Кијевска митрополија припојена Москви, унијатска пракса поливања уместо потапања продрла је у Цркву у Украјини (или можда чак и раније). Било би немогуће рећи да ли би ситуација била боља да је Кијев остао под влашћу Цариграда. Међутим, ова чињеница је била важна не само за Украјинце, већ и за Русе, јер су, како ћемо видети, руски староверски расколници ухватили сваки доказ о утицају Запада у својим нападима на Руску цркву и државу...
У међувремену, Грци су наставили своју строгу праксу, о чему сведочи још почетком деветнаестог века свети Никодим Атонски, који је изјавио да је папско крштење, које користе јеретици и расколници, неприхватљиво и да треба да се крсте када се врате у земљу. католички [тј. Православна] Црква из следећих разлога:
„Прво, зато што постоји само једно крштење и зато што се оно може наћи само у Католичкој (православној) цркви. Јеретици и шизматици, пак, будући ван католичке цркве, стога немају ни једно крштење.
„Друго, вода која се користи за крштење прво мора бити очишћена и освећена молитвама свештеника и благодаћу Духа Светога; онда може очистити и осветити особу која се у њој крсти. Али јеретици и расколници нису ни свештеници, него богохулники; нити чист и неоскврњен, будући заиста нечист и укаљан; ни свети, јер немају Духа Светога. Дакле, ни они немају никакво крштење.
„Треће, опроштење грехова се даје кроз крштење у Католичкој цркви. Али кроз крштење које врше јеретици и расколници, пошто су ван Цркве, како се може дати било какво опроштење грехова?
„Четврто, крштени се после крштења мора помазати миром припремљеним од маслиновог уља и разних зачина, које је освећено посетом Светога Духа. Али како може јеретик да освети било који такав свет, а у ствари нема Духа Светога због тога што је одвојен од њега због јереси и раскола?
„Пето, свештеник се мора молити Богу за спасење особе која се крсти. Али како да Бог слуша јеретика или расколника када је, као што смо већ рекли, богохулник и грешник (не толико због својих дела, колико због јереси или раскола, што је највећи грех од свих грехова). ), када Библија каже да Бог не слуша грешнике.
„Шесто, зато што крштење које врше јеретици и расколници не може бити прихватљиво Богу као крштење, јер су они непријатељи и непријатељи Божији, а Јован их назива антихристима.
                                                                                                                        ВЛАДИМИР Мосс

ИСТИНСКО КРШТЕЊЕ

Истинито крштење у Светој Саборној и Апостолској Цркви 

Преподобни НИКОДИМ Светогорац

46.канон: „Епископ или презвитер, који је прихватио крштење или причест од јеретикâ, заповедамо да се рашчини; јер, какво је слагање Христа са Велијаром? Или, шта заједничко има верник са безбожником?’’
(47. Апост. Јер би се за тако нешто по 47. Канону Св. Апостола дотични свештеник требао свргнути. Навешћу опширан цитат из његовог тумачења на 46, 47. и 50. Апостолски канон у Крмчији. 68 кан. 68. кан. 2. Вас. саб. 7. кан. 6. Вас. саб. 5. кан. Карт. саб. 1. Цар. кан. 2. посл. Кор. 6, 15.)
Слуга Исуса Христа Никодим
Тумачење:
Православни хришћани треба да презиру јеретике, као и јеретичка свештенослужења. Штавише, јеретици, треба да буду прекоревани и саветовани од стране епископâ и презвитерâ, како би се опаметили и одвратили од своје заблуде. Због тога, овај канон одређује следеће:
Наређујемо да се рашчини онај епископ или презвитер, који би прихватио, као исправно и истинско, јеретичко крштење (1), или који би прихватио причест коју они припреме.
(1) Због тога су и свештеномученик Кипријан, који је тада био епископ Картагене, као и цео његов Синод, састављен од осамдесет четири епископа, саставши се у Картагени, издали канон којим одбацују крштење јеретикâ и расколникâ заједно. При томе, они су се придржавали горе наведеног Апостолског канона, који једноставно одбацује јеретичко крштење, али и 68. Апостолског канона, који каже да они које су крстили или рукоположили јеретици не могу бити ни хришћани ни клирици. Они су то доказали и помоћу многих других писаних одредби, а понајвише помоћу ове апостол­ске: „Један је Бог, једна вера, једно крштење (Еф. 4)’’
„Јер, каже се, ако је једна Саборна Црква, и једно истинско крштење, како може да буде истинско крштење од стране јеретикâ и расколникâ, у време када они нису унутар Саборне Цркве, већ су се од ње отцепили због јереси?’ А ако је истинско крштење од стране јеретикâ и расколникâ, а истинско и оно од стране православне и Саборне Цркве, следи да нема једног крштења, како тврди Павле, већ да их има два, ’што је потпуно бесмислено’. Они додају и то, како мишљење да не прихвате јеретичко крштење није ново, позно и искључиво њихово, већ како је оно древно, и како су га одобравали и њихови претходници.
Канон овог Сабора потврдио је и Свети 6. Васељенски Сабор (2. канон). Од тада је тај канон, који је испрва био само канон Помесног Сабора, постао канон који је потврдио Васељенски Сабор. Усклађено са Светим Кипријаном и његовим Сабором, и Фирмилијан, који је тада био егзарх Сабора у Иконији, а кога Василије Велики, у свом 1. канону, назива блиским у својству епископа кесаријског, поништава и одбацује јеретичко крштење. Наиме, пишући Светом Кипријану, Фирмилијан каже следеће:
Прочитај цело то писмо, које се налази у документима о јерусалимским патријарсима (књ. 1, погл. 16, § 4), будући да је оно нужно за ово питање. Са овим мишљењем се слаже и Василије Велики, чије је каноне такође потврдио 6. Вас. Сабор (2. кан.). Наиме, намеравајући да, у свом 1. канону, каже која су крштења прихватљива, а која нису, он их дели на две групе: ’крштење јеретикâ, то јест оних који су се потпуно одвојили од Цркве; као и оних који се од православних разликују у погледу саме вере, а та разлика се тиче управо вере у Бога, тако да се старима учинило логичним да се такво крштење потпуно поништи.
И сабору који је одржан под Кипријаном, као и оном који је одржан под нашим Фирмилијаном, изгледало је логично да се ово расколничко крштење поништи, пошто су се они расколници, који се називају катари, енкратити, сакофори, хидропарастати и други, у почетку одвојили од Цркве и, тако одвојени, нису имали више благодат Светог Духа у свом делању, јер се његово преношење (прејемство-рукополагање) прекинуло. Стога, поставши попут лаикâ, нити су имали духовну благодат, нити су имали овлашћење да крштавају или да рукополажу, тако да је, следствено томе, заповеђено да се они које су они крстили крсте истинским крштењем саборне Цркве, будући да су крштени од стране лаикâ.’ Али, пошто се неколиким Оцима у Азији учинило логичним да је јеретичко крштење прихватљиво, из неког разлога, они су одредили да се оно прихвати. Треба приметити да он расколничко крштење, које у свом првом канону прихвата, у 48. канону поништава, говорећи да ’ми, једном речи, све катаре, енкратите и сакофоре крштавамо’. ’Иако је код вас забрањено поновно крштење, из неких разлога, као што је то и код Римљана, ипак нека би наша реч имала моћ да поништи такво крштење.’ Стога, ако Василије Велики поништва расколничко крштење, тиме што им је недостајала освећујућа благодат, сувишно је да неко пита да ли ми треба да крштавамо јеретике. У свом 20. канону он одлучно говори да Црква не прихвата јеретике, а да их претходно не крсти. Исто мишљење има и Атанасије Велики, чије је речи, такође, потврдио Шести Сабор. Он, наиме, у трећој беседи против аријанаца каже: ’Аријанци греше и по питању саме пуноће тајне, а ту мислим на крштење. Јер, ако се испуњење преноси преко крштења у име Оца и Сина, аријанци не називају Оца истинским, па самим тим одричу једнакост суштине која из њега проистиче, одричу се и истинског Сина, и другог (Сина) стварају у својој машти, кога граде из онога што не постоји, па то називају Сином. Како онда да крштење које се код њих даје не буде потпуно бескорисно и узалудно? По лажном уверењу, изгледа да је то крштење, али уистину оно нема никакву потпору у вери и побожности. Онај који каже само Господе, не даје и исправно крштење, већ то чини онај ко врши призивање тог имена, али има и правилну веру. Због тога, дакле, и Спаситељ није наложио апостолима само да једноставно крштавају, већ им је прво рекао да подуче следбенике да крштавају и да то раде тако у име Оца и Сина и Светога Духа како би се правилна вера овим учењем преносила и како би се испуњење крштења допуњавало правилном вером. Због тога и многе друге јереси изговарају само имена Свете Тројице, али пошто у том погледу не размишљају правилно, немају ни чисту веру, и крштење које се код њих даје је бескорисно, тиме што је лишено побо­жности. (тј. освећујуће благодати)
Из тога следи да се онај, кога они покропе, пре укаља безбожношћу него што се очисти од ње.’ (Ово све се управо односи на чланове тзв. „Помесних Цркава” светског „Православља” укључујући и СПЦ.)
(…) И божански Златоусти каже (Беседа о ’У почетку беше реч’”):
’Нека те не преваре, слушаоче, јеретички методи; наиме, они имају крштење, али немају просветљење, они се крштавају по телу, а у души се не просветљују.’
И Лав Свети, у посланици Никити, каже:
’Ниједан јеретик не пружа светост у својим тајнама’.
А Амвросије, у беседи о катихуменима, каже:
’Крштење безбожника не освештава’.
Пошто је све ово речено, неко би се, с правом, запитао зашто Свети 2. Васељенски Сабор, у свом 7. канону, али и 6. Васељенски Сабор, у свом 45. канону, нису одбацили крштење свих јеретика, према овим апостолским канонима, и према Сабору Светог Кипријана и према свим осталим великим и богомудрим Оцима, који су претходно поменути, а чије је списе сам тај 6. Васељенски Сабор, као што смо рекли, у свом 2. канону, потврдио; па ипак, овај Сабор је прихватио крштење једних јеретика, а неких других не. Како би се решење овог питања лакше схватило, потребно је да се зна да се у Цркви Христовој чувају два вида управљања и исправљања. Један вид назива се тачност (акривија), а други устројство (икономија, снисхођење) и послушност, помоћу којих спасењем душа управљају слуге Духа (епископи и свештеници), користећи се час једним, час другим видом.
Дакле, Свети Апостоли, у својим прет­ходно поменутим канонима, као и сви поменути Светитељи, употребљавали су тачност (акривију) и њоме одбацивали у потпуности јеретичко крштење; а два Васељенска Сабора су употребила устројство (икономију), па су и аријанско и македонијанско крштење, као и нека друга, прихватили; док су евномијанско, и још нека друга, одбацили. Свакако, у време Другог Сабора, аријанци и македонијанци су били у пуном замаху, и не само да су били многобројни, него су имали велику снагу и код царева и код конзула и код сената. Стога, с једне стране, како би их привукли Православљу и како би их лакше исправили, а са друге, како се не би десило да их још више подјаре против Цркве и хришћана и како не би настало веће зло, тако су спровели у дело одлуке богоносних Отаца, па су изволели да прихвате њихово крштење (Псалм 41, 5). Да ово не говоримо непоткрепљено и празним речима, сведоци су два велика Оца, а то су Василије и Григорије.
Наиме, Василије Велики, плашећи се царских и конзулских моћи духобораца, и уплашен да они не нападну Цркву у Кесарији, која је тада била једнородни феникс Православља, употребио је устројство (икономију) и, доста дуго, није јавно називао Богом Светог Духа.
А Григорије Велики, желећи да обзнани моћи и дивљаштво аријанаца и македонијанаца, у оној програмској беседи, коју је изговорио пред 950 епископа, на истом 2. Васељенском Са­бору, о овоме каже следеће: ’И заиста, попут страшних звери, они су се устремили на Цркву, коју нису поштедели због наше помирљивости, те су дрско стекли предност у времену.’ Он ту појашњава да, мада је и сам цар био православан, и мада је Православље преовладало, па је Сабор тиме постао Васељенски, ипак су они, моћни и дивљи, још били против Пра­вославља, и то моћнији од хришћана. А Василије Велики је, видели смо малочас, рекао да је крштење катарâ, илити новатијана (а које је прихватио и 2. и 6. Сабор), прихваћено снисхођењем, по жељи већине. Јер, да није постојао разлог да се примени ово снисхођење, како то да 6. Сабор не би дошао у супротност са самим собом и са 2. Васељенским Сабором, будући да је, с једне стране, прихватио крштење неколиких јеретика, а са друге, потврдио Василијеве каноне? Овај, наиме, у 1. и 47. канону сасвим осуђује крштење јеретика. Зар он, наводно, није признао Василијеве каноне? Или, зашто да не направи изузетак, да каже како потврђује све остале његове каноне, осим једино 1. и 47? Очигледно је, дакле, да је он оставио нама да мислимо да Василије Велики користи тачност, а да су он, као и 2. Ва­сељенски Сабор, користили снисхођење и да се тако не види никаква противуречност нити супротност међу њима. Управо је разлог за снисхођење тај који је први и најглавнији због којег су ти Сабори прихватили крштење једних јеретика, а других не. Поред разлога за снисхођење, постојао је и други разлог због кога су тако поступили. То је зато што су они јеретици, чије је крштење прихваћено, чували непромењеним и изглед и садржину крштења православних, и крштавали су по узору на Саборну Цркву.

А они јеретици, чије крштење није прихваћено, фалсификовали су вршење крштења и искривили или његов изглед, то ће рећи призивања, или употребу садржине, то ће рећи, потапања и израњања. Да је ово био повод, веродостојни сведоци су пре свега саме речи 7. канона 2. Сабора. Наиме, из ког другог разлога крштење евномијана и савелијана не би било прихваћено, а оно аријанаца и македонијана би било прихваћено, у време када су и евномијани и аријанци и македонијани били веома задрти јеретици? (…) Очигледно је да су аријанци и македонијани крштавали без одступања, као и православни, са три потапања и израњања, као и са три призивања Свете Тројице, а да при томе не мењају нити форму призивања, нити садржину воде. (Зато је, ипак, и аријанац Валенс поставио закон да се крштење обавља са једним потапањем, како каже Доситеј, на стр. 86. Дванаестокњижја, али овај закон није прихваћен и није потврђен, већ је изашао из употребе код аријанаца. То је зато што га уопште не помињу канони у којима се наводи аријанско крштење, па то не помињу ни Зонара, ни Валсамон, ни Аристин, ни непознати тумач канона. Ипак су аријанци променили и призивања приликом крштења, према Кедрину, и према самом Доситеју, говорећи: ’У име Оца већега и Сина мањега и Светог Духа слабијега’. Али, они нису учинили ту промену пре 2. Сабора, већ касније, као што каже сам Доситеј). А евномијани, изменивши садржину крштења, крштавали су се само једним потапањем, као што дословно кажу саме речи канона: ’Јер, каже да се евномијани крштавају једним потапањем, итд.’; савелијани су изменили форму крштења, то ће рећи три призивања, и учили су да је Отац и Син и Дух једно лице. Да су ови јеретици, чије је крштење Сабор прихватио, крштавали у складу са црквеним крштењем, сведок је и тумач канонâ Зонара. Развијајући, наиме, 7. канон 2. Сабора, он дословно каже: ’Они се, дакле, не крштавају поново, јер се, у погледу светог крштења, ни у чему не разликују од нас, већ се крштавају као и православни.’ А да се, напротив, они јеретици, чије крштење није прихваћено, нису крштавали у складу са црквеним крштењем, поново је сведок исти Зонара, који каже: ’Свети оци су наредили да се они и сви остали јеретици крсте. Наиме, они или нису имали божанско крштење, или ако су га имали, нису то обављали правилно, у складу са обрасцем православне Цркве.’ Дакле, пошто су ови јеретици чували образац апостолског крштења, канони ова два Сабора су их прихватили као крштене, али не само због тога, већ и због снисхођења (икономије), као што смо претходно рекли. Да ту није примењено снисхођење, свакако би били противни апостолским канонима, који одређују супротно, тј. да не прихватамо јеретичко крштење. Сва ова теорија, коју смо до сада овде излагали, није сувишна, штавише, она је веома потребна, и то у свакој прилици, а понајвише данас, када се покреће велика расправа и полемика око латинског крштења, не само између нас и Латина, него и између нас и латинофила (у нашем случају екумениста – п.п.). Дакле, следећи оно што је до сада речено, пошто то захтева образац апостолског канона, ми кажемо да је латинско крштење лажно крштење и да, као такво, не може бити при­хваћено ни са становишта тачности, ни са становишта снисхођења.

Са ста­новишта тачности оно није прихватљиво:

1) зато што су они јеретици. А да су Латини јеретици нема никакве потребе да у овој књизи наводимо икакав доказ. Само то што толику мржњу и толику аверзију, већ толико векова, имамо према њима, јесте очигледан доказ. Дакле, ми их одбацујемо као јеретике, исто као и аријанце или савелијане или духоборце македонијане. Али, ако неко можда воли да научи из књига њихове јереси, све ће их наћи у књигама Пресветог патријарха јерусалимског господина Доситеја, прекоритеља папе, са својим веома мудрим побијањима. Осим тога, довољно информација може да добије из књижице мудрог Мињатија, која се зове Камен спотицања; довољно је оно што о томе говори Свети Марко Ефески у Фиренци (на 25. заседању), отворено рекавши овако: ’Ми се ни због чега другог нисмо отцепили од Латина, него зато што су они не само расколници, него и јеретици’. Стога не треба уопште ни да се уједињујемо с њима. Велики еклисијарх Силвестар (погл. 9, § 5) рекао је: ’Разлика Латина јесте јерес, и тако су је сматрали наши претходници’. Дакле, опште је прихваћено да су Латини прастари јеретици, и то пре свега да су некрштени, према Василију Великом и према Светитељима пре њега, Кипријану и Фирмилијану; зато што, поставши лаици, пошто су се отцепили од Православне Цркве, више немају на себи благодат Светог Духа, којом православни свештеници врше Тајне. То је аргумент који је толико чврст и необорив, колико су чврсти и необориви канони Василија Великог и свештеномученика Кипријана, будући да су свакако примљени и имају потврду од стране светог 6. Васељенског Сабора.

2) Латини су некрштени, јер не чувају три потапања онога који се крсти, као што је православна Црква примила од Светих Апостола. Ранији Латини, први пут изменивши апостолско крштење, користили су кропљење, илити поливање са нешто мало воде на врх главе детета, а то се и до дана данашњег врши на неким местима; а већина њих, четкицом од свињске длаке, три пута бацају неколико капи воде на чело детета. На неким другим местима, као што нас је неко ко се оданде враћао обавестио, они умоче нешто мало памука (свако зна колико воде може да упије памук), и њиме кропе дете и крсте га. Дакле, Латини (и екуменисти) су некрштени зато што не чине три потапања и израњања, према апостолском предању. О томе, колико су неопходна и нужна, приликом вршења крштења ова три потапања, овде не говоримо. Онај ко то жели нека прочита, и то нека прочита обавезно, приручник веома ученог и мудрог Евстратија Аргента. Али и ми, код 50. апостолског канона, рећи ћемо онолико колико је то потребно. Ако би неко од ових Латина, или латинофила, навео три призивања Свете Тројице, не треба да се претвара да је заборавио оно што је чуо малочас од Светог Фирмилијана и од Атанасија Великог; тј. да су закаснела и неделотворна она божанска имена, која изговарају уста јеретика. Да није тако, свакако треба да сматрамо да и врачаре чине чуда тиме што запевају божанска име­на. Када, дакле, Латини (и екуменисти), као јеретици, не могу да изврше крштење, јер су изгубили освећујућу благодат, а и поред тога још су и одбацили апостолско крштење са три потапања, нека, дакле, они који прихватају латинско (и екуменистичко) кропљење, размисле шта имају да одговоре ауторитету овога апостолског канона, као и следећег 47. Знам шта наводе неплаћени браниоци латинског (и екуменистичког) лажног крштења. Наиме, они наводе да је наша Црква уобичајила да оне, који се враћају од Латина, прихвата миропомазањем, и стиче се одређени утисак да се наводи нешто слично како бисмо их прихватили. На то, једноставно и праведно, одговарамо следеће: Довољно је ако ви признајете то да их је Црква прихватила миропомазањем. Дакле, они су јеретици. Зашто би их уопште и миропомазивали, ако нису јеретици? Дакле, пошто су они признати јеретици, није вероватно да је православна и апостолска Црква желела намерно да поништи те апостолске каноне и оне синодалне, које смо претходно означили. Али, како се чини и као што треба да сматрамо, Црква је желела да за Латине употреби одређено значајно снисхођење, јер је, у том свом циљу, имала пример у оном великом и Светом 2. Васељенском Сабору. Наиме, 2. Сабор је, као што смо рекли, устројио и прихватио крштење аријанаца и македонијана са циљем и надом да ће се они вратити и призвати памети, као и зато да не постану још више дивље звери против Цркве него што су то били, као и веома бројни и моћни у материјалном погледу. И постигавши тај циљ испунила им се та нада. Таквим снисхођењем постали су питомији према православнима, и толико су се вратили побожности да су, током мало година, или потпуно нестали, или их је веома мало остало. И наши претходници су, дакле, слично устројили и прихватили крштење Латина, и то на други начин, зато што је тада папизам цветао и имао у својим рукама све силе тадашњих краљевина у Европи, док је наша била на издисају. Стога је постојала бојазан, да није било тог снисхођења, да папа подстакне латинска племена против источњака, како би их заробљавали, убијали и чинили им многе друге страхоте. Али сада, када не могу да нам чине таква зла, тиме што нам је божанско провиђење поставило таквог чувара (тј. Турке), који је и њима самима сломио осионост, дакле сада, када бес папизма није у стању да учини ништа против нас, чему више служи ово снисхођење? Снисхођење (икономија), наиме, има мере и границе, и није вечно и безгранично. Стога, и Теофилакт Бугарски каже:
’Онај ко нешто чини по снисхођењу, не чини само добро, већ и корисно за одређену прилику (тумачење на посл. Галатима 5, 11)’.
’Устројмо (икономишимо) добро’, каже Григорије Богослов у похвали упућеној Атанасију, ’тако да не узмемо оно што је туђе, оно што је страно, а да оно што је наше уништимо, што је заиста својствено лошим устројитељима.’ Тако кажем и ја (тј. Никодим Светогорац).
Наравно, лоше снисхођење је то када тиме ни Ла­тине не можемо да придобијемо, а и ми кршимо тачност светих канона и прихватамо лажно крштење јеретикâ.
’Треба снисходити тамо, где се не крши закон’, каже божански Златоусти.
Да је ова формулација настала снисхођењем, види се по томе што су, до тада, источњаци крштавали западњаке који су се одвајали (од паписта), као и што то исто сведочи помесни римски сабор у Латерану, одржан 1215. године од рођења Христо­вог. Он, наиме, у свом 4. канону, каже да источњаци не би служили тамо где је раније служио западњак, уколико не би прво освештали то место, ради чишћења. И опет каже да су сами источњаци поново крштавали и оне који су прилазили источној Цркви, (наш додатак: на тај начин је крштен и свети Симеон Мироточиви пошто је претходно био окропљен од стране Латина) тј. као оне који нису имали свето и апостолско крштење. (Види Досит. стр. 8, 24, Дванаестокњижја). Дакле, пошто су их до тада, по сведочењу самих Латина, источњаци крштавали, очевидно је да су, по снисхођењу, касније употребљавали миро…
Тако да, пошто је време за снисхођење прошло, тачност и апостолски канони треба да заузму своје место.
Какво слагање има Христос са ђаволом? Или, какве везе има верник са неверником? Они који прихватају учење јеретикâ, или и сами имају исте мисли као и они, или немају жељу да се ослободе од њихове јереси. Наиме, они који се слажу са њиховим обредима, како могу да их прекоре и наведу их да се одрекну своје зле заблуде и јереси?”
(Колико тачна мисао Светог Никодима, и колико актуелна за наш зилотски спор о том питању са екуменистима)

Али ко је тај ко може, макар доспео до врхунског савршенства у мудрости, да устврди или да поверује у то да је сâмо призивање трију имена Свете Тројице довољно за опроштај грехова и за освештаност крштења, уколико, дакле, онај ко крштава и сам није православан?’

47. КАНОН:
Епископ или презвитер, који поново крсти онога ко има истинско крштење, или уколико не крсти поново онога који је укаљан (оскврњен) од нечастивих безбожника, нека буде рашчињен, јер се наругао Крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних. (46. апост. кан., 68. кан. 2. Вас. сабора, 7. кан. 6. Вас. саб., 84. кан. саб. у Картагени, 1. кан. саб. у Картаг., 35, 57. и 80. кан. Васил. Вел., 1, 20. и 47. Посл. Ефеш. 4, 4.)

Тумачење:
Једно крштење је предато нама православним хришћанима, како од нашег Господа, тако и од божанских Апостола и Светих Отаца, пошто је један Крст и једна смрт Господа, по чијем обрасцу се врши крштење. Због тога овај апостолски канон одређује да епископ или презвитер који би крстио други пут, поново и испочетка, и то онога који као да је потпуно некрштен, а у ствари је истински крштен по заповести Господњој, Апостола и Светих Отаца, тј. онако као што се неизмењено крштавају православни хришћани – да се, дакле, такав рашчини, пошто тим другим, поновним, крштењем, он поново разапиње и лажно призива Сина Божијег, што Павле каже да је немогуће; он и понавља смрт Господа (Јевр. 6, 4), над којим смрт више не влада, према том истом Павлу (Рим. 6, 5). (1)

(1) Дакле, Валсамон, у тумачењу 19. канона 1. Васељенског Сабора, као и други који се можда слажу са Валсамоном, не говоре правилно да треба да се крштавају по други пут они који су, будући раније крштени на православни начин, касније постали јеретици и који се, после тога, поново враћају православној вери. Наводећи као сведочанство овај апостолски канон и 19. кан. 1. Сабора, који каже да павликијани, када буду прибегли Саборној Цркви, треба да буду поново крштени; дакле, они не говоре правилно из три разлога:
1) Зато што, тим поновним крштењем које они захтевају, уводе два крштења у Саборној Цркви, која, у Символу Вере, исповеда једно крштење, узимајући за порекло таквог исповедања Павла, који каже: Један Господ, једна вера, једно крштење. (Ефес. 4, 4). Према томе, они поновним крштењем поново разапињу Сина Божијег, а његов Крст и смрт понављају, што је веома безбожно. ’Наиме, иако ми свесно грешимо, још није одсутно служење за опроштај грехова, то јест крст и образац крста – крштење’, према божанском Златоусту (беседа 20. на посл. Јевр.). ’Јер једним приносом’, каже, ’савршио је ва век оне који бивају освећени’ (Јевр. 10), и немогуће је оне који су једном просветљени ’а потом пали (дакле, у јудаизам или једноставно у јерес, према Златоусту) поново покајањем (крштењем) препородити, будући да они поново разапињу Сина Божијег’ (Јевр. 6)

2) Овај апостолски канон, који они наводе у прилог свом мишљењу, не говори о православнима који су раније крштени, већ о онима који су јеретици од рођења и који су од њих укаљани, а потом пришли Православљу. Стога он не каже да их ми поново крстимо, као оне који су крштени раније, ВЕЋ ДА КРШТАВАМО као оне који никада нису били крштени НА ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН.
А 19. канон . Првог. Сабора, говорећи да се поново крштавају павликијани, павликијанима назива оне који су од рођења у Павловој јереси, а не оне који су касније постали такви (иако реч павликијанство изгледа да има и тако неко значење). Пошто је Шести. Васељенски Сабор, у свом 45. канону, сећајући се тог истог канона Првог. Васељенског. Сабора, променио реч ’павликијанаца’ у реч ’павлијаниста’, дакле, слично са ’донатисти’ и ’монтанисти’, а ова имена одсликавају више јерес од рођења, него ону касније стечену. Како и сам Валсамон, тако и Зонара, у овом смислу тумачи канон. Мада је овај канон употребио реч ’поново крштавам’, која означава крштавање по други пут, ипак ју је употребио не буквално, већ преувеличано: наиме, наводећи наше сопствено крштење, у супротности са крштењем јеретика Павла.
И Василије Велики, у 47. канону, употребио је исту реч ’поновно крштење’, у том смислу да то није било истинско крштење, већ онако како су га употребљавали они јеретици. И Апостол Павле је боговима и господима називао јелинске богове, не зато што су били истински богови, већ зато што су их они тако звали (1. посл. Коринћ., 8)

3) Ако је било дозвољено да се они хришћани, који би постали јеретици или би се одрекли вере, поново крсте, зашто сам први Сабор, у свом 11. и 12. канону, одређује да они, који се одрекну вере у доба прогона, треба толико година да буду покајници другог степена (ακροωµενοι = они који слушају), и исто толико година покајници трећег степена (υποπιπτοντεζ = они који клече), у доба када је било могуће да се крсте други пут, и тако да се очисте од одрицања и да се оно искупи толиким напорима и трудом за њихово душевно побољшање? Из тих разлога, дакле, није дозвољено да се онај, ко је истински крштен, поново крсти, према 47. апостолском канону и према 57. кан. Сабора у Картагени, чак иако је укаљан од стране јеретика, пошто остаје на снази прво крштење, јер су дарови Божији непоновљиви код оних који имају ИСТИНСКО АПОСТОЛСКО КРШЕЊЕ ТРОКРАТНИМ ПОГРУЖЕЊЕМ.
Стога и 35. канон Сабора у Картагени не допушта да се поново крштавају клирици који су рашчињени због преступа, и да тако поново буду унапређени на степен свештенства. Особа се чисти од прљавштине јереси проклињањем исте јереси, веродостојним покајањем, читањем покајних молитава патријарха Методија, које Црква чита онима који су се одрекли, и напослетку печаћењем Светим миром. А после обавезне епитимије треба прочитати канон одређен од стране духовног оца, и причестити се Телом и Крвљу Господњом:
’Крв Исуса Христа, Сина Његова, очишћава нас од сваког греха’ (1. посл. Јованова 1).

Деца Агарјана, која се крштавају нашим крштењем не са побожним циљем, већ да њихова тела не би постала болесна или гњила, синодално је одлучено, за патријарховања господина Луке, да се други пут крштавају, како би можда пришли нашој вери, пошто приликом нашег крштења није била сагласна вера њихових безбожних родитеља. Слично томе, треба да се крштавају и они који су били крштени од стране некога ко се лажно представља као свештеник. Осим тога, они који су били крштени од стране лаика у доба опасности, уколико не умру, већ поживе после тога, према 47. апостолском канону, дозвољено је једино епископима и презвитерима да крштавају, а не лаицима, према 1. кан. Василија Вел., који каже: Крштавамо оне које су крстили лаици. Крштење које је извршено у време опасности и у складу са околностима, није закон у Цркви, према 17. кан. 1. и 2. Сабора. Исто кажу и Валсамон и Властар. Треба да додамо и ту напомену у овом тексту да, према 80. кан. Картагенског Сабора и 84. кан. 6. Сабора, треба да се крштавају она деца која нити сама знају да ли су крштена због малолетства, нити се налазе други сведоци који ће потврдити да су крштена. Види и напомену 24. кан. Јована Посника, о детету које је у опасности крштено од стране несвештеног лица, тј. да уколико оно поживи, крштава га свештеник. И Дионисије Александријски је некога Јеврејина, кога је крстио лаик у доба болести која је претила смрћу, крстио поново, пошто је овај још поживео, како се приповеда у 11. тому стр. 188 Византије (наш додатак: то је онај познати случај када је дотични Јеврејин био крштен у пустињи песком, јер није било воде. И без обзира што се при таквом крштењу десило и чудо исцељења Јеврејина, Свети Дионисије је решио да га крсти у води троструким погружењем). Овде додајемо и то да, уколико лаик у доба опасности може да их крсти, сходно томе може и да их миропомаже, и да их причести (види напомену уз 58. кан. 6. саб.). Нечије мишљење је да деца, коју су крстили лаици у доба опасности, треба да се помињу међу православнима уколико умру, јер имају наду да ће добити божанску милост. Она која нису крштена у нужди од стране лаика, и човека који се претварао да је свештеник а није, уколико умру не помињу се, јер нису крштена.

Свети Никодим: ТРЕБА ПРИМЕТИТИ ДА НЕ КАЖЕМО КАКО ЛАТИНЕ ПОНОВО КРШТАВАМО, ВЕЋ КАКО ИХ КРШТАВАМО, ПОШТО ЊИХОВО КРШТЕЊЕ ИМА ЛАЖНО ИМЕ, И УОПШТЕ НИЈЕ КРШТЕЊЕ, ВЕЋ САМО ГОЛО КРОПЉЕЊЕ.(ми додајемо И ЕКУМЕНИСТЕ СПЦ и осталих помесних Цркава)


Слично томе, онај епископ или презвитер, који не би крстио крштењем саборне Цркве онога који је укаљан, илити онога који је крштен од стране безбожника, тј. јеретика, нека се рашчини, пошто исмева Крст и смрт Господњу, зло и погрешно сматрајући да је укаљано и упрљано крштење јеретика одраз Крста и смрти Господње, што ово НИЈЕ, и стога га прихвата и сматра равним са крштењем православних. Нека се рашчини такав епископ или презвитер, будући да не разликује истинске свештенике православних од лажних свештеника јеретика, већ подједнако прихвата и једне и друге као истинске. Наиме, нити зло крштење јеретика не чини истинским хришћанима оне који су њиме крштени, нити њихово рукополагање чини истинским свештеницима оне који су њиме рукоположени, а према 68. апостолском канону треба напоменути да, као што смо рекли, свето крштење се врши као одраз Крста и смрти Господње. Јер ми који смо се – каже Павле – крстили у Христу, крстили смо се Његовом смрћу. (Рим. 6, 9; Мат. 20, 22–23; Лука, 12, 50.) Каже још: Погребосмо се с Њим кроз крштење у смрт, и: постали смо сродни по образу Његове смрти. Али и Крст је Господ назвао крштењем, према Златоустом: ’Крштењем којим се ја крштавам ви ћете се крштавати’, ’И имам да крштавам крштењем и бићу доследан док се оно не изврши.’”

крштење Господа Исуса Христа. фреска 12. век


50. КАНОН:
„Ако неки епископ или свештеник не изврши ТРИ ПОТАПАЊА прили­ком једног крштења, већ једно потапање, оно које се даје за смрт Го­сподњу, нека се рашчини. (Мат. 28, 19)
’Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.’
Тумачење (св. Никодим):
Три ствари су, наиме, у сваком случају, НЕОПХОДНЕ у Тајни светог Крштења: освештана вода; ТРОСТРУКО ПОТАПАЊЕ И ИЗРАЊАЊЕ ИЗ ВОДЕ, и призивање Трију Пресветих Божанских Лица. У горе наведеном, 49. канону, Свети Апостоли су заповедили и подучили, у вези са тим трима призивањима, која имена да изговарамо и којим редом. А у овом, 50. канону, тако о ТРИМА ПОТАПАЊИМА и ИЗРАЊАЊИМА заповедају; ово је, као што смо рекли, НЕОПХОДНО (1) и упутно за ИСТИНСКО И ПРАВОСЛАВНО КРШТЕЊЕ.

(1) Беспоговорна догма наше православне вере јесте да је смрт Исуса Христа била беспоговорно средство за спасење целог људског рода, као и за помирење са Богом. Јер, без ње није било могуће да се човек икада помири с Богом, већ је морао да остане до вечности његов непомирљиви непријатељ. Павле је сведочио то, говорећи:
Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се пре, већ помирени, спасити животом Његовим. (Рим. 5, 10).
Стога, и да би вазда сећање на то неизрециво доброчинство Божије према човеку било делотворно, као и да би спасење људи, које из те смрти следи, било увек делотворно убудуће, заповедио је, с једне стране, Сам онај ко је ту смрт поднео у телу, тј. Вожд нашег спасења – Господ, а са друге, Његови божански ученици и сви богоносни Оци, да се у свакој Тајни, сваком свештенодејству и освештавању у нашој Цркви, обавезно и неопходно одражава образац и лик те смрти.
На изузетан начин, образац смрти Господње испољава се у Тајни крштења преко три потапања која се врше том приликом. Рекох на изузетан начин, пошто се у свим осталим Тај­нама, у којима човек не учествује, одражава образац смрти Господње. Приликом светог Крштења, човек сам по себи одражава смрт Господњу; то јест, онај који се крштава симболично умире и сахрањује се са Христом у води крштења. Сведок томе јесте апостол Павле, који каже: „Сви који се крстисмо у Христа, у смрт Његову крстисмо се. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт.’’ (Рим. 6, 3–4). Дакле, како бисмо се уподобили смрти Христовој, као и Његовом тродневном погребењу, НУЖНА СУ ТРИ ПОТАПАЊА; друкчије је то немогуће постићи. Па почуј колико је у сагласју, са Светим Писмом и са апостолским канонима, отачко Предање, а у вези са нужношћу потапања. Ево како ово образлаже, својим уобичајено велелепним изразом, апостолски савременик и мистичар свети Дионисије (Ареопагит):
’Символично учење упућује, онога који се на свештени начин крштава, како да се, трима потапањима у воду, уподоби богоначалној, тродневној и троноћној, смрти Исуса животодавца.’
И још:
’На погодан начин се потпуно прекривање водом претаче у слику смрти и невидљивог погребења.’
А на другом месту опет:
’Трипут га (тј. катихумена) свештеник крштава, вршећи три урањања и израњања, призивајући троструку личност божанског блаженства.’
Кирил Јерусалимски, у својим списима о веронауци, на символичан начин тумачи тродневно погребење Христово:
’Јер, као што је Спаситељ наш провео три дана и три ноћи у утроби земљиној, тако се и ми, при првом израњању, уподобљавамо дану на земљи, а приликом потапања – ноћи. И опет, као што је Исус, преузевши васељенске грехе, умро како би те, усмртивши грех, на правди васкрсао, тако и ти, заронивши у воду, и на неки начин будући погребен, као и он у гробу, устајеш и идеш препорођен. И опет, биваш доведен до свете крстионице божанског Крштења, као што је Христос однет до оближњег гроба. И још, као што је Христос, окупавши се у реци Јордану и преневши тим водама део светости Богојављења, изашао оданде, а суштаствени силазак Светог Духа се извршио над њим, поверивши тако слично сличноме, тако се и нама, који изађемо из крстионице са светом водом, даје помазање слично ономе којим је био помазан Христос.’
Многонапаћени Атанасије, тумачећи онај апостолски канон, каже да смо ми преко сличности постали сродници са смрћу његовом. ’Постали смо сродници’, односно учесници, јер, као што је тело Господње, погребено у земљу, посејало спасење свету, тако је и наше тело, погребено у крштењу, посејало правду нама самима. А овако се објашњава сличност: Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући приликом крштења, васкрсавамо. Наиме, троструко потапање и израњање детета у крстионици означава тродневну смрт и васкрсење Христово.
Па и Василије Велики каже да се у три потапања, и исто толико призивања, врши Тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем. На другом месту каже да ми знамо за једно, спасоносно крштење, будући да се десила једна смрт за човечанство и једно васкрсење из мртвих, а чији је образац крштење. И још:
’Како, дакле, успевамо да се приближимо силаску у Ад? Тако што се уподобљавамо погребењу Христовом. Наиме, као да се тела, оних који се крштавају, сахрањују у води.’
Мало даље, он каже да вода пружа слику смрти, а да Дух удахњује животворну силу.
Григорије Ниски, у својој књизи са веронауком, каже:
’Потапање у воду, као и то што се човек нађе у њој три пута, садржи у себи друкчију тајну…’
И још:
’Бог наш и Спаситељ, испуњавајући устројство на нашу добробит, ушао је у четврти елемент – земљу, а ми, примајући крштење по узору на Господа, као нашег учитеља и предводника, не сахрањујемо се у земљи, већ улазимо у, земљи сродан, елемент – воду, њоме се прекривамо управо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута сами изображавамо тродневну благодат васкрсења.’
Свети Јован Златоусти у 24. беседи на Јеванђеље по Јовану каже:
’Који је значај крштења? У њему се врше божански симболи: погребење, смрт, васкрсење и живот; и све се то заједно догађа одједном. Јер, као што се, када главе потапамо у воду, стари човек сахрањује као у неком гробу, и цео одједном потопивши се остаје скривен, тако исто потом, будући да се тада препорађамо, поново израња као нов човек.’
И још (Бес. 40. на 1. посл. Коринћ.):
’То што се приликом крштења потапамо, и то поновљено, јесте симбол силаска у ад и изласка одатле. Стога Павле крштење назива и погребењем, говорећи: ’Јер са њиме смо погребени крштењем’. И још: ’Оно што је материца плоду, то је вернику вода; јер, у води се обликује и образује.’
Свети Јован Дамаскин:
’Трима потапањима крштење означава три дана погребења Господњег.’
Али, зашто као сведочанство за неопходност потапања при крштењу наводим старе и нове Оце? Ко жели, нека прочита код мудрог човека и латинског богослова Кордерија, па ће видети, у његовој књизи о крштењу, како он оповргава изопачено мишљење Томе Аквинског (наш додатак: треба да напоменем и то да је данашњи „поглавар СПЦ” „Павле пре 15-так година благословио штампање књиге „духовних поука” дотичног јеретика Томе Аквинског), који сматра да је небитна ствар то да се крштење врши или не врши са три потапања; видеће и како се изјашњава за то да се неизмењенима одржавају та три потапања и израњања, у складу са начином крштења у нашој Источној Цркви. Па и само име ’крстионица’ (купалиште), у којима су се људи крштавали и потапали, може само по себи да прикаже нужност ових потапања, без многих других доказа. Наиме, у Апостолским Установама (Књ. 7, погл. 45) пише да се катихумен спушта под воду. И још: Заиста се крштење врши по обрасцу смрти Господње; вода је уместо погребења; уље, уместо Духа Светога. Печаћење, уместо Крста. Помазање, као потврда исповедања… Потапање, као заједничко умирање. Израњање, као заједничко васкрсење. (Књ. 3, погл. 17). Стога је био, и до данас остао, обичај да се, у ноћи Велике суботе, катихумени крштавају, као што то показују саме Апостолске Установе у књ. 5, погл. 19, као и 45. кан. Сабора у Лаодикеји. А разлог за то је, према Валсамону и Зонари, што је ноћ те Велике суботе управо она када је извршено погребење и васкрсење Господње, по чијем се обрасцу врше потапања и израњања при крштењу. Другим речима, катихумен не само да се заједно сахрањује и васкрсава са Христом, у потапањима и израњањима приликом крштења, него се то врши и у исто време.
А у речнику Франциска Пивата записано је да је и Свети Отон крштавао са три потапања (наш додатак: није нам познато име Светог Отона којега Свети Никодим овде наводи, али се вероватно ради о неком западном Светитељу који је живео у време до отпада Латина 1054. године. Можда се ради и о неком познијем Светитељу који је живео на западу у време после раскола, пошто је познато да је и цела јужна Италија била у јединству са православном Црквом у току неколико векова после отпада латина у јерес). Каже се и то да је овај, из страха да ће Латини, поништивши Апостолске каноне у вези са крштењем, овима нанети неку штету, наредио да се начине крстионице од мермера и да се уграде унутар цркава, изнад пода у висини колена, како би у њима са лакоћом могла да се потапају деца. Стога се и у цркви Светог Марка у Венецији до дана данашњег налази таква крстионица, на срамоту паписта.
Па и папа Пелагије, у складу с тим, изјављује да су три потапања приликом крштења нужно потребна. Из свега овога, дакле, што је досада речено, какав закључак следи? То да су три потапања и израњања на крштењу неопходна како би се изобразила тродневна и троноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, а тиме се од Бога човеку дарује спасење, опроштај и спокој.
Али латинско (СПЦ екуменистичко) шкропљење, које је лишено потапања и израњања, следствено томе, лишено је и обрасца тродневне и троноћне смрти, погребења и васкрсења Господњег. Из тога је очигледно и јасно да је оно ЛИШЕНО И СВАКЕ БЛАГОДАТИ И СВЕТОСТИ, КАО И ОТПУШТАЊА ГРЕХОВА (дакле крштење не важи и безблагодатно је уколико није извршено по светом Апостолском Предању).
Иако се Латини (ми додајемо и екуменисти) опиру да њихово кропљење пружа светост и благодат путем призивања Свете Тројице, ипак нека знају да се крштење не врши само путем самих призивања Тројице, већ и да му је неопходан и образац смрти, погребења и васкрсења Господњег. Наиме, ни сама вера у Тројицу не спасава катихумена, већ је, уз њу, неопходна и вера у смрт Месијину, па се тако он, помоћу обе те вере, смешта унутар спасења и блаженства.
’У три потапања (добро је, наиме, поновити речи Василија Великог) и исто толико призивања, врши се тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем.’
Међутим, имај на уму да, исто онако како говоримо да је латинско крштење јеретичко и неприхватљиво, из раније поменутих разлога, и ми православни треба добро да пазимо да се наше сопствено крштење НЕ СМЕ ВРШИТИ у некаквим посудама и коритима, у којима се потапа само мали део ногу деце која се крштавају. Нећу рећи то да се често преврћу и таква корита и да се света вода пролива. Јер, ако прекоревамо Ла­тине да су поништили апостолско крштење, ми треба, насупрот томе, да наше одржавамо чистим и беспрекорним. За то, као и за све друго, брига и дужност леже на пастирима душа. Ми ипак вршимо нашу дужност и позивамо информишући, а они нека се постарају да своје дужности изврше и оправдају поверење. Томе додајемо још и оно што каже велики Григорије Солунски:
„Ако нам је Господ унапред показао силазак у ад и повратак оданде, то је учи­нио како би верници вршили крштење у њему, које се потом врши на спасење.’’ (Бес. 2. о крштењу). Православно крштење није само образац погребења тела Господњег, као што је рекао Апостол и остали Оци, већ и силаска у ад душе Његове, као што су претходно рекли Василије и Златоусти; наиме, према истом овом Григорију, преко обрасца погребења Христовог обожује се тело онога који се крштава, а преко обрасца силаска у ад, обожује се његова душа.
Дакле, као код семена и биљака, уколико се не посаде дубоко у земљу, већ остану горе на површини, не могу да проклијају, него или се суше, или бивају згажене, или их разграбе птице, исто то се дешава и несрећним Латинима (и екуменистима), пошто не постају сродници Божији, према Апостолу, то јест не срастају са Христом, попут биљака, на крштењу. Ово ’сродници’, према Василију, значи следеће: Погребени заједно са Христом, ми не примамо трошност смрти, већ погребење, и као да се уподобљавамо некаквом сејању. И опет, посејани заједно под видом смрти, свакако и заједно поново ничемо. Јер, таква је последица која проистиче из тог сејања. (Бес. 1. о крштењу, стр. 636 у 2. тому). И заиста, и Господ је упоредио себе са семеном жита, а своје погребење са сејањем жита, рекавши: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре (односно буде посејано и са­храњено), онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јов. 12, 24). Ја кажем (св.Никодим), пошто Латини (ми додајемо и екуменисти) не сеју Христовим двогубим зрном у води крштења, ни њихово тело се не обожује, а ни њихова душа, и једностано речено, не могу да изникну ка спасењу, већ се суше и пропадају (њихово крштење не важи-безблагодатно је). Наиме, Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају:
’Крштавајте у смрти мојој’ – не! Већ им је рекао: Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа. Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању призивајте по једно име Свете Тројице. Јер, са једним потапањем и израњањем, нити се смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је и такво крштење, будући лишено како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко.
А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се одсликава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево. Сходно томе, наше крштење тиме у себи садржи две основне догме наше православне вере – мислим на богословље животворне Тројице и на оваплоћено устројство Бога Логоса.”

древна крстионица у Картагини

КРШТЕЊЕ - Архиеп. АВЕРКИЈЕ - ЛИТУРГИКА

 

Свету Тајну Крштења је установио Господ Исус Христос. Јеванђеље прича о томе како се Господ после васкрсења јављао Својим ученицима-апостолима. За време једног таквог јављања рекао им је: Даде Ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 18-20). Постоји још једно место, из разговора Господа са Никодимом, где Он вели: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5). 

Историја древне Цркве сведочи о томе да су свету Тајну Крштења савршавали и апостоли и касније сви њихови наследници. Крштење је Света Тајна у којој се крштавани, уз трикратно погружавање у воду и изговарање речи: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин; и Сина, амин; и Светога Духа, амин", очишћује од првородног греха и од свих својих грехова (ако се крштава као одрастао човек), умире за греховни живот, и рађа се за нови, духовни и благодатни. На тај начин крштење је духовно рођење, а пошто човек може да се роди само једном, и крштење се не понавља, уколико је обављено правилно, то јест кроз трикратно погружавање у воду, уз произношење горе поменутих речи, у смислу учења свете Православне Цркве о Светој Тројици. 

Ако постоји сумња да ли је дете било крштено (уколико је, на пример, напуштено), неопходно је да се крсти, како не би било лишено тако велике и за спасење неопходне Свете Тајне, при чему се практикује условна формула: "ашче не крешчен јест" ("ако није крштен"). Према правилима Цркве, крштење треба да се обавља у храму, а само у случају нужде дозвољава се да буде обављено у кући. Крштење не треба да се савршава ни у каквој другој течности, осим у води. Вода треба да буде чиста и да није помешана ни са каквом другом материјом. У једној истој води може се крстити неколико деце (једно за другим) не одливајући од ње и не доливајући поново. Вода за Свету Тајну Крштења треба сваки пут поново да се освећује: не треба крштавати у води која није освећена (изузев случајева када нема свештеника који би могао да освети воду како треба), којој је само додата освећена вода, Богојављенска или друга. После крштења воду треба излити на чисто место. За време крштења поред воде се пале три свеће. Крштењу увек претходи чин оглашења. Одраслом човеку, односно ономе ко је старији од седам година, Црква не допушта да приступи крштењу ако прстходно није био оглашен, то јест ако није био поучен истинама православно-хришћанске вере. Он треба да остави своје пређашње заблуде - незнабожачке, јеврејске, муслиманске или јеретичке, те да јавно исповеди жељу да се одрекне своје раније вере и да постане православни хришћанин. Оглашење се врши једнако над сваким дететом, без обзира на то да ли оно има православне или иноверне родитеље. Над одраслима се оглашење врши различито, у зависности од тога којој вероисповести припада онај ко жели да се крсти. Приликом крштења одраслог човека, њему се најпре даје хришћанско име (Данас нема посебног чина давања имена одраслом човеку. Неки читају молитву из чина "којим се знаменује дете..." у осми дан. У Требнику Петра Могиле постоји Чин како у први дан огласити одрасле и дати им хришћанска имена". Тамо се каже да код онога ко жели да прими крштење најпре испитују чврстину његове намере, а потом га поучавају у православној вери". Затим се читају две кратке молитве: "Благословен си Господе боже, Оче Господа нашег Исуса Христа..." и "Ти си Владико, Боже Оче, послао спасење свету...". И следи отпуст. Неки сматрају да се приликом крштења одраслих они најпре оглашују и да им се на оглашењу дају православна имена са којима се крсте, па стога нема потребе да се обавља посебан чин давања имена). Затим се над оним ко жели да се крсти врше три оглашења. Прописано је да се она обављају код црквених двери, то јест у припрати. 

У првом оглашењу онај ко жели да се крсти детаљно набраја заблуде своје раније вере, одриче их се и изјављује да жели да се сједини са Христом. У другом оглашењу он јасно исповеда догмате Православне Цркве и чита исповедање о одрицању од својих ранијих заблуда са заклетвом, као и о верности Православној Вери коју добровољно прима. Треће оглашење се врши и над одраслима и над децом. У њему се оглашени одриче сатане и сједињује се са Христом. Онај ко приступа светом крштењу ако је одрастао долази у храм[1] само у доњој одећи, без појаса и обуће, као лишен првобитне праведности, са спуштеним рукама, које као да су свезане узама греха, и са погледом усмереним ка истоку, где се налазио давно изгубљени рај. У почетку он стаје у припрати храма, као онај ко је још недостојан да буде унутар дома Божијег, а свештеник му три пута (крстолико) дува у лице, три пута га осењује крсним знамењем на челу и прсима, полаже руку на његову главу и чита предоглашавајућу молитву. Дувањем свештеника изображава се обнављање лика Божијег у човеку који се крштава; кроз крсно знамење новообраћени се одваја од друштва неверујућих; полагање руке на његову главу означава предавање благодати. Након предоглашавајуће молитве следе четири заклињуће молитве које се у Требнику називају "заклињањима". У прве две свештеник именом Божијим заклиње ђавола да одступи од новоизабраног војника Христовог, заједно са свим својим злим анђелима. У последње две он моли Бога да истера из оглашеног сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом. Приликом овог последњег заклињања свештеник опет дува у уста, чело и прса крштаванога, да би коначно од њега одагнао ђавола, коме је од тренутка Адамовог пада у грех добио отворен приступ човеку и извесну власт над њим, као над својим заробљеником у слугом. Веома је важно прочитати увек у целини и са пажњом све четири ове заклињуће молитве. Познати су случајеви када је изостављање неких од ових молитава, из лењости или непажње, имало погубне последице за крштене: они су и после крштења показивали знаке бесомучности или у сваком случају извесне поседнутости. Даље следи одрицање самог оглашеног од сатане. Свештеник окреће оглашеног лицем ка западу, као ка оној страни где залази сунце и одакле се појављује тама, јер ђаво, кога треба да се одрекне, јесте тама, и његова владавина је у тами; затим заповеда оглашеном да подигне руке, као пред сатаном који се налази близу њега, па му три пута поставља питање: "Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?" На ово оглашени такође три пута одговара: "Одричем се". Онда га три пута пита: "Јеси ли се одрекао сатане?", а овај одговара: "Одрекао сам се". Ово трикратно одрицање оглашени завршава тиме што на тражење свештеника: "И дуни и пљуни на њега" дува и пљује на сатану, показујући тиме немоћ ђавола, сведочећи о своме презиру према њему и своме одлучном раскиду са њим. После одрицања од сатане оглашени се сједињује са Христом. Он се ради тога окреће ка истоку, одакле нам је засијала светлост истинита, што просвећује и освећује сваког човека који долази у свет, спушта руке показујући тиме своје смирење и покорност Богу, и на три пута поновљено питање свештеника: "Сједињујеш ли се са Христом?" и "Јеси ли се сјединио са Христом?" одговара: "Сједињујем се" и "Сјединио сам се". Ово сједињење са Христом није ништа друго него обећавање верности Њему: као што војник приликом ступања у службу полаже заклетву верности своме цару, тако и оглашени, ступајући у благодатни савез са Христом, у виду заклетве три пута изговара Символ вере. Потом га свештеник позива да се поклони Христу, што он чини уз речи: "Поклањам се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Једносуштној и Нераздељивој". Ово поклоњење, према светом Василију Великом, треба да буде са преклањањем колена. Када се крштење савршава над дететом, онда све ово за њега говоре кум или кума, који су пред читавом Црквом јемци вере крштаванога и самим тим преузимају на себе одговорност да крштавани, када дође време, њиховим старањем буде васпитан и поучен у православно-хришћанској вери. Зато је јасно само по себи да иноверни и инославни не могу да буду кумови. Приликом крштења детета мушког пола потребан је један кум, а приликом крштења детета женског пола једна кума. И одрасли на крштењу имају кумове. У том случају они представљају сведоке вере и завета крштаваног, и на тај начин отклањају могућност било какве обмане, прстварања, дволичности и томе сличног. Кумови могу да буду они који су достигли петнаестогодишњи узраст, а куме тринаестогодишњи. Кумови ступају у духовно сродство са крштенима и њиховим сродницима, које представља препреку за брак према 53. правилу Шестог Васељенског сабора. Монах не може да буде кум. Свештеник не може да буде кум ономе кога крштава. У случају крајње нужде крштење може бити обављено и без кума. Само крштење почиње одмах после оглашења (обично пре Литургије на којој новокрштени треба да се причести). Свештеник облачи белу одежду: епитрахиљ, фелон и наруквице (оглашење се врши само у епитрахиљу), даље се пале све свеће у храму и свештеник кади крстионицу. Бела одежда свештеника и паљење свећа изражавају духовну радост Цркве, која се весели због препорађања својих нових чеда. Обично се три свеће постављају на саму крстионицу, а и кум добија свећу у руке. Први део чина састоји се из освећења воде. Свештеник почиње чин крштења литургијским возгласом: "Благословено царство..." Ђакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама за освећење воде и за онога ко се крштава. За то време свештеник почиње тајно да чита молитву, коју по завршетку јектеније наставља гласно, три пута возглашавајући: "Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја". Ова молитва је у свом првом делу истоветна са молитвом за освећење воде која се чита на празник Богојављења, што неким свештеницима даје повод да је у чину крштења изоставе и да уместо освећења воде налију у крстионицу мало Богојављенске воде. Но, то је сасвим недопустиво, поготово ако се узме у обзир да друга половина ове молитве садржи мољење за онога ко се крштава: "...јави се, Господе, на води овој, и дај да се крштавани у њој преобрази..." Након освећења воде, освећује се и јелеј (уље) којим се помазује крштавани (јелеј се обично освећује одједном за неколико крштења унапред и чува се у нарочитој посудици, па се у том случају молитва за освећење јелеја не чита). 

Освећеним јелејем се на ђаконов возглас: "Пазимо!" помазује вода у крстионици, при чему свештеник и народ три пута певају: "Алилуја", у спомен на то како је онима који су се налазили у Нојевој барци Господ послао голубицу са маслиновом гранчицом, као знамењем помирења и спасења од потопа: на води се три пута јелејем прави знак крста, што показује да воде крштења служе за помирење са Богом и да је кроз њих људима - грешницима показана милост Божија, која их спасава од вечне погибељи. Након тога крштавани се помазује јелејем, као подвижник Христов који треба да ступи у борбу да светом који у злу лежи. Помазују му се чело - у име Оца и Сина и Светога Духа, прса - на исцељење душе и тела, уши - на слушање вере, руке - за света дела, и ноге - да би ходио путем заповести Господњих. ("Када се помаже цело тело") свештеник полаже руку на помазаног, "(усправног и) окренутог истоку" и три пута га погружава у воду, говорећи приликом првог погружења: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин", приликом другог погружења: "и Сина, амин", приликом трећег погружења: "и Светога Духа, амин". "Амин" три пута понавља и кум. Грчки назив за крштење је "то ваптисма" (од βαπτίζω) што на руском (и српском) значи "погружење". Зато крштење треба да се обавља кроз погружење, а не кроз обливање, како је то прихваћено на западу, а код нас је, под утицајем католика, постало уобичајено на југозападу Русије. Кроз погружење се упечатљиво изражава суштина Свете Тајне - смрт за греховни, телесни живот и васкрсење или поновно рађање за свети, духовни живот. Погружење је погребење заједно са Христом, а појављивање из воде устајање заједно са Њим. Погружење се обавља трикратно као прво, у част три лица Пресвете Тројице, која пресаздава човека кроз благодатно крштење, а као друго, да би било представљено тридневно васкрсење Господа Исуса Христа. Одређено је да се након што је крштење обављено три пута пева 32. псалам, који указује на унапред донету одлуку Божију о остављењу грехова: "Благо ономе, коме је опроштена кривица..." За то време свештеник облачи онога ко је изашао из крстионице у одећу правде, беле боје. Ово означава да се крштени обукао у Христа (Гал. 3, 27), или у новога човека, сазданога по Богу у праведности (Еф. 4, 24), да је постао чист од сваког греха. При томе се на крштенога полаже крст, ради сталног подсећања на заповест Христову: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). Свету Тајну Крштења могу да савршавају само епископи и свештеници. Али у случају нужде, ако нема свештеника, а некрштеноме прети опасност да ће умрети, крштење може да обави и мирјанин [лаик], мушкарац или жена, само је потребно да то лице буде православно и да схвата значење и важност крштења. Овакво крштење сматра се за делотворно ако је обављено кроз трикратно погружавање у воду са изговарањем установљене формуле: "Крштава се слуга Божији..." Такво крштење, ако крштени остане жив, презвитер потом треба да доврши другим обредима ове Свете Тајне, али без поновног крштавања. Према правилима свете Православне Цркве, над крштеним се одмах после Крштења савршава и друга Света Тајна - Миропомазање.

ПРОТИВ КРШТЕЊА КРОПЉЕЊЕМ

  Посланица Никифора Архиепископа

Слованије и Херсона, из 1754 г.

 

Због мог положаја ја сам дужан да пазим и посматрам да све остане потпуно сачувано и непромењено. Најпре ћу вам скренути пажњу на свето Крштење које значи улаз у све свете тајне, почетак нашег спасења, опроштење наших греха и поновно измирење са Богом. То је дар усвајања, јер кроз Крштење ми постајемо синови Божји и следбеници Христови, облачимо се у Христа Господа нашег, као што каже свети апостол Павле: „јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ Без тога спасење није могуће. „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн. 3, 5).

 

 Што се тиче ове свете Тајне, морам нагласити следеће:

 

1. Право значење или име ове Тајне, на језику који су у почетку употребљавали просветљени апостоли у саопштавању благе вести Јеванђеља нама, у суштини значи погружавање, а не обливање или кропљење.

2. Први установитељ крштења – Господ и Спаситељ Исус Христос, сишао је у реку Јордан и погружавањем био крштен.

3. Апостол Филип сишао је до воде са ушкопљеником с намером да га крсти: „... и сиђоше оба у воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га“ (Дап. 8, 38).

4. Православна Црква, по апостолском предању, увек је крштавала погружавањем. То се види у 7. канону 2. Васељенског сабора који говори о крштењу; у другој беседи о вршењу Тајни Св. Кирила Јерусалимског јасно стоји: „Исповедали сте спасоносно исповедање, и потопили сте се три пута у воду, а потом се појавили из ње“, као и у речима Св. Василија Великог: „Кроз три погружења и исти број призивања извршава се света Тајна Крштења“.

5. Погружење у воду, а посебно трократно погружење са трократним изласком из воде није било установљено самовољно или случајно, него као слика Васкрсења Христовог у трећи дан. „Вода“, каже Свети Василије, „има символичко значење смрти, и прима тело као у мртвачки ковчег“. Како онда, да се упоредимо са Оним, Који је сишао у ад, имитирајући Његово погребење крштењем? Тела оних, који се крштавају, на неки начин су погребена у води. Због тога, крштење тајанствено представља стављање на страну телесних брига, речима апостола: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол. 2, 11). Св. Кирило у тумачењу ових речи каже: „Тако сте ви, помоћу ових знакова представили Христово три-дневно погребење, јер као што је наш Спаситељ био у срцу земље три дана и три ноћи, тако и ваше прво појављивање из воде символизује први дан Његовог привременог бивања под земљом, а ваше погружење символизује ноћ. Као што и онај, који хода ноћу, не види ништа, а онај, који хода дању види, тако и ви потопивши се у воду не видите ништа, као што не видите ни ноћу, а појавивши се из воде видите све, као што видите дању. Били сте и погребени и рођени. Тако је спасоносна вода за вас била обоје, и мртвачки ковчег и мајка. Иако ми у ствари нисмо умрли, били погребени, нити били распети на крст, него смо представили то само символички, ми, свеједно, заиста постижемо спасење. Христос је био истински распет, истински погребен и истински је васкрсао. Све ово је даровао нама, тако да ми, имитирајући Његове муке, постајемо њихови саучесници  и заиста добијамо спасење.

6. Православна Црква свуд у свету све до данашњег дана крштава са трократним погружењем и излажењем из воде. Грчке, арапске, бугарске и српске цркве^{(1) (}све крштавају на такав начин. Свака од тих цркава има посуду у којој погружавају необучену децу са призивањем имена Свете Тројице. Нема сумње да је исти начин крштења деце био присутан и у Малој Русији. Свети принц Владимир, који је живео и владао у Кијеву, примио је веру и све црквене обреде од Грка који су и тада, а и сада крштавали погружавањем. Зар није чудно да они, који су имали Грке за своје учитеље и које су крстили Грци, сада не крштавају погружавањем?

Све у свему, мислим да је оправдана претпоставка да је крштавање обливањем почело у Кијеву, и раширило се Малом Русијом. Ово застрањење постоји од времена када су унијати стекли власт над Кијевском митрополијом. У римској Цркви, до 12. века, или боље речено, до 13. века крштавало се погружавањем. Али касније они не само да су почели да крштавају обливањем, него чак и кропљењем. Као последица тога Малоруси су једини православни људи, који су укинули погружавање и увели обливање. То је дало изговор расколницима да нас оптужују за запуштање апостолског предања, које је остало непромењено у целокупној Православној Цркви. Оптужују нас да следимо пример паписта који су се заједно са многим другим неправилним укидањима, усудили да мењају и Свето Крштење. Божански апостол Павле јако је молио Коринћане за очување предања следећим речима: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и чврсто држите предања као што вам предадох“ (1.Кор.11, 2). Молио је Солуњане да „чврсто држе предања, којима су научени, било ријечју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15).

Начин крштења погружавањем је заиста апостолско предање које чува Православна Црква чврсто и непоколебљиво од апостолских времена до данашњих дана. Св. Василије доста јасно указује на опасност која лежи у испуштању било чега што нам је било предато о светој Тајни крштења: „Велика је мука кад неко умре без крштења, или кад је нешто, што нам је било предато, у светој Тајни крштења изостављено.“

Зашто правимо пропусте код тако важних ствари?^[2] Зашто не чувамо ово свето и апостолско предање (тј. крштење погружавањем), које се чува у читавој Православној Цркви? Који разлог, који изговор можемо  изнети да објаснимо зашто се ова света тајна врши код нас другачије? Зашто је не вршимо на начин као што нам је предата од светих апостола, као што су учили свети оци, као што је читава Православна Црква вршила и врши чак и сада? Можда ће неко рећи да је опасно погружавати децу у воду? Али овакав изговор може да буде повезан са оним за кога цар-пророк каже: „Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно“. Животи Његовог Царског височанства, императора и великог принца Павла Петровича и његове царске деце веома су драгоцени. Али они су, ипак, без размишљања и милошћу Божјом били крштени трократним погружењем у прилично дубокој посуди, коју сам видео својим очима у царској цркви. Ако овакав пример није довољан, онда ће пример безброј деце по читавом свету, које Црква крштава сваки дан, или боље речено, сваког часа трократним погружењем без опасности по њихове животе, бити довољан. На крају крајева, ако неко каже да хладна вода зими може да буде опасна по здравље деце, онда тај треба да зна да не постоји никакво правило, које заповеда, да вода на крштењу мора да буде хладна или близу смрзавања. Могуће је употребљавати воду собне температуре, која није хладна као она, која се налази напољу. Довољно је било речено, моја љубљена децо у Христу, и поштовани свештеници. Довољно вам је било речено да не крштавате обливањем, него погружавањем. Тако ћете бити међу првима у Малој Русији који следе свети пример и који достижу славу чувањем апостолског предања. Такође, за чување исконског предања Цркве, бићете награђени од Бога. Рекавши све ово, да нико не прекрши ове одредбе под изговором, да није било довољно јасних упутстава. Наше архијерејство одређује да сви под нашим духовним вођством:
 

1. Настоје да у свакој цркви буде сребрна или бакарна посуда (или од ког другог подесног материјала) која ће имати облик звона или бурета, сужена према дну, исте ширине као и дубине и једноставна за употребу.
 

2. Заповедамо свештеницима свуда, да морају изнад посуде са водом бити прочитане одговарајуће молитве, и бити крштена у тој светој води са трократним погружавањем уз призивање Лица Свете Тројице са сваким погружењем. Једном речју, све ово треба да се врши као што то раде у Великој Русији.
 

3. Стриктно инсистирамо да света вода после крштења не сме бити просипана на неко нечисто место, него треба да буде преливена опрезно, са поштовањем, у умиваоник где свештеник умива руке. Посуда за крштење не сме се употребљавати ни у коју другу сврху и нек се чува међу осталим светим сасудима.

Поред тога одређујемо да у свакој цркви треба да буду две мање посуде од сребра, бакра или бронзе – једна за свето миро, која се увек мора чувати у цркви на одговарајућем месту, и друга за свето уље, које се употребљава на крштењу. Ова посуда, заједно са паром маказа треба да се држи у чистој кутији, која мора бити одговарајуће украшена, да не би они, који нису у вери, имали разлога за оптуживање.

Онима који су послушни и вољни да се повинују овим одредбама, обећавамо благослов Божји, вечну славу и наш пастирски благослов.  

[1] Реч је о некадашњој Српској Цркви (из 18. века) која је била православна, а не данашњој „Српској Патријаршији“ *** у којој се исто као и у њеном „другом плућном крилу“ – Римокатоличкој Цркви, признаје дејственост (благодатност) „крштења“ кропљењем и обливањем и свуд редом практикује – нап. прир..

[2] Те страшне пропусте праве они који не верују да су то важне ствари. Дакле, они који немају вере, праве вере. – нап. прир.