АНЂЕО ЧУВАР ЈЕ ОДАН ЖИВОТНИ ПРИЈАТЕЉ
субота, 14. децембар 2019.
недеља, 28. јул 2019.
ПОУКЕ О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ -Никодим Светогорац
.png)
Неколико богомудрих мисли преподобног Никодима о молитви Исусовој, званој умној молитви, коју је он упражњавао целог свог живота, као и о чувању ума и срца:
„Умна или молитва срца, по светим Оцима, првенствено означава ону молитву при којој човек сабира ум свој у срце своје, и без да говори устима, он само са унутарњом речју, у срцу изговараном, говори ону кратку и једноставну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, задржавајући притом по мало дисање. У преносном и ширем смислу, умном молитвом се назива и свака друга проста молитва која се не изговара устима него умом и реченом унутарњом речју срца.
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви, молећи се Богу свим умом и срцем својим, да би те помиловао и да би ти даровао оно што је корисно за твоје спасење. Јер уколико већи труд захтева ова умна молитва од молитве произношене устима, утолико и допире пре до уха Божјег, који боље чује умни вапај срца него велико довикивање устима. Зато Бог и говораше Мојсију, који га само умно и у срцу мољаше за Јудеје: „што вапијеш к мени?“ (Изл. 14, 15).
Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају.
Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако:
„Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част“. Или овако:
„Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља“.
Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли: „Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе“. Или: „Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози, да не паднем“. Уколико се борба продужи, настави и ти да се овако молиш, јуначки се супротстављајући ономе који те напада. Кад љута борба утихне, окрени се Богу своме, стави пред њега непријатеља твог који те напада, и своју немоћ да му се одупреш, говорећи: „Гле, Господе, дело руку доброте твоје, купљено Крвљу Твојом! Гле, непријатељ Твој који тражи да га уништи и да га прогута! Теби, Господе, прибегавам! Ти си једина нада моја, Ти који си добар и свемоћан. Погледај на немоћ моју и спремност, ако ми Ти не помогнеш, да му се и невољно потчиним. Помогни, дакле, о надо моја и сило душе моје“.
И на то те потсећам: кад се умориш да се умно молиш и са срцем, тада можеш изговарати гласно устима, било молитву: „Господе Исусе Христе, Син Божији, помилуј ме“ (као што кажу свети Оци), било друге молитве које сам желиш. Али и тада се труди да сабираш ум свој, да пази на речи молитве.
Неки кажу да се умном молитвом назива још и то, када човек, сабравши све духовне силе своје душе у срце, и без да ишта збори, било устима било унутрашњом речју, само умом поима и дубоко у себи осећа присуство Бога; и неуклонљиво размишља о томе, како он стоји пред Њим некад са страхом и трепетом, као осуђеник, некад са живом вером у Његову помоћ, некад пак са љубављу и радошћу, спреман да му вечно служи. То је оно о чему говори Давид: „свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8). Ова молитва може да буде и само са једним неодступним погледом ума к Богу, покајним и молебним, који је као неко ћутљиво сећање на онај дар и ону благодат, коју смо тражили раније од Њега, речју и срдачним молењем. Зато, пошто ова молитва може да се без муке врши на сваком месту, сваким поводом и под свим околностима, – држи је у рукама својим као неко силно и лакоупотребљиво оружје, па ћеш добити велику корист и помоћ“.
Из „Невидљиве борбе, “ гл. 46
Какве и које плодове даје умна молитва
1. „Плод који се рађа од овог молитвеног делања је следећи: Кад се ум дугим подвигом навикне да борави у срцу, он се, по Св. Диадоху, удаљује од лепота овога света, и почиње да мрзи и избегава чулна задовољства; јер по речима истога оца „онај који се за свагда усели у своје срце, напушта све спољашње лепоте, и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље“ (гл. 57). Удаљује се исто тако и од заблуда (које настају) из фантазије и маштања, ослобађајући се тако и од напада које врше преко уобразиље прљаве и лукаве помисли. Јер сабирајући кроз молитвени мир своју голу и префињену силу у неизречену дубину срца, ум свлачи са себе сваки задебљали идол и слику уобразиље, због ускоће у срцу и малог простора, слично змији која скида своју кожу кад се провлачи кроз уско место. Поред тога, кад ум навикне да пребива у срцу, не само што воли да затвара двери одаје своје и да молитвено тихује, не само што воли да затвара врата уста својих и да ћути, него затвара стражењем и унутрашњу двер неизречене речи, не допуштајући злим духовима и демонима да преко њега говоре зло које би они хтели, и лукаве помисли, кроз које човек постаје нечист пред Богом, који истражује срце и бубреге. Зато је и рекао Св. Јован Лествичник: „телу затвори двер ћелије, говору врата језика, а духу унутрашњу двер“ (Поука 27).
2. Још је плод ове молитве у томе што ум, налазећи се у срцу и гледајући духовно и унутарњим оком, и видећи ружни и прљави лик који се уобличио у њему, и одвратну маску коју је навукао на себе преко нечистих и недозвољених ствари и претстава које је видео, преко прљавштина које је чуо – задобија тиме смирење и плач и сузе. А како да се и не смири бедник, видећи да му је све у срцу мрачно и погружено у некакву дубоку и тешку таму, чији узрок су греси, које је учинио речју, делом и помишљу. Ево шта о томе каже преподобни Марко: „Како ће онај којим су завладале (нечисте) помисли бити у стању да види њима прикривен грех, који им је извор, који и јесте мрак и магла душе, зачет од лукавих мисли и дела?“ (Глава 224, О онима који мисле да се делима оправдају). Како да не плаче и да се не жалости јадник, видећи да је његов разумни део препун са толико гордих, толико неразумних, толико безбожних и демонских помисли? Како да не плаче несрећник видећи своје осећање заробљено толиким прљавим помислима и толиким нечистим жељама? И своју вољу са толико злих помисли и толико неуравнотежених нагона и стремљења, уперених против ближњег? Једном речју, како да се не скруши и не пролије крваве сузе? Или како да не завапи к Исусу жалостиво, да му се смилује и да га излечи? Како да то не уради кад види срце своје оковано толиким безбројним страстима, отврдло каменом неосетљивошћу, и изранављено толиким ранама? И кад сазна да му је сав унутрашњи човек, не храм Божји и благодатни, но разбојничка пећина и радионица греха и демона? Тако ће му се, због тога смирења и плача и суза, Бог смиловати, одморити га од страсти, и ослободити од напада помисли и демона.
3. Плодотворна је она и по томе што овај повратак ума у срце, и неодступно бављење његово у срцу и умно созерцавање и стражење и чврста сабраност, и у тој сабраности молење, – постаје, по светом Калисту, као чисто огледало, у коме ум види рђаве наклоности срца, лукаве покрете својих помисли, нападе и прикрадања и заседе нечистих духова. Просто речено, ум ту види јасно све своје погрешке, све до најмање, и тако призива Исуса у помоћ, и тражи опроштај, каје се, тугује, пада пред Њега, додаје плач плачу и смирење смирењу, и чини све што му је могуће да се исправи и да више не греши. Зато нам о таквој молитви рече и Јован Лествичник: „молитва ће ти открити твоје духовно стање, због чега је богослови сматрају огледалом монаха.“ (Поука 28).
4. Плод ове молитве је и чистота природе, и ради чистоте природе давана надприродна енергија божанске благодати Св. Духа. Јер као што св. Оци пронађоше природна средства, начине и методе: пост, бдење, лежање на земљи, коленопреклањање, поклоне, уздржање, и друге трудове и злопаћење тела, да би очистили људску природу од страсти које се противприродно уселише у њу, – тако су исти ти св. Оци измислили и овај природни метод повратка и сабирања ума у срце, да би што лакше и што брже очистили и ум и срце, и то не само њих који су главни човекови органи, најпрефињенији и најпријемчивији за зло, а уз то и покретачи на грех, него и све друге делове и удове тела, дебље и теже променљиве (по зналцима природе и закона кретања, код сваког природног тела прво се покрећу и мењају тањи његови и префињенији делови а потом преко њих и дебљи). Циљ им је био да тако преко чишћења њих очисте сву човекову природу од страсти, и да је преко чистоте припреме да прими натприродну благодат и енергију Божју. А овај метод чисти природу брже зато што има за дело истовремено и материју и предмет којим се бави, тј. прву и општу и све заповести садржећу заповест: заповест о љубави човека према Богу свом душом, свим срцем, свом снагом и свим умом својим, због које заповести му се и даје (али и због других) натприродна благодат Божја.
5. Њен плод је и ово: кад се ум навикне да улази у срце, да разговара са унутрашњом речју и да налази своју вољу, да види самог себе и све своје силе, онда не остаје без радости и весеља, но, као што се радује и весели човек који после дуге отсутности уђе у свој дом, јер се удостоји да види своју жену и децу, тако бива, по речима божанског Никифора, и са умом, кад уђе у срце своје. Исто то каже и Јосиф Вриеније, у његовом делу „О уму“, позивајући се на Никифора који пре њега беше.
Остављајући за моменат сва остала добра и натприродне дарове којих се човек удостојава од овог духовног повратка ума и срдачне молитве, додајем укратко још и ово: преко ове умне и срдачне молитве можеш да сачуваш ум и срце своје, ако не потпуно чистим и безстрасним, – то је у свету врло тешко постићи (да не кажем и у пустињи и усамљености „због немарности и лукавства нашег“, како рече божански Јован Лествичник), али бар да их обестрастиш и очистиш колико је год то могуће. Јер такву заповест даде Бог човеку, да чува срце своје од страсти и злих помисли, рекавши: „пази се да не буде реч тајна у срцу твом безакоње“ (5 Мој. 15, 9). О тој изреци Св. Василије написа својим царским пером целу беседу (беседа о „Пази се“), а Св. Соломон поручује: „сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Приче Сол. 4, 23).
(Из књиге „Саветни приручник“, гл. 10, О чувању ума и срца)
О созерцавању имена Исусовог
Има ли ишта блаженије? или пријатније? или сладосније од непрестаног размишљања о славном, слатком и многожељеном имену Исуса Христа, кроз кога ма шта човек затражио од Оца или самога Христа – одмах то добија? … Која мисао или сећање могу бити радоснији и божанственији од помисли и сећања на спаситељно и богоприлично и страшно име Исуса Христа Сина Божјег, име које је изнад сваког имена, пред којим се приклања, и пред којим ће приклонити своје колено све што је на небу и на земљи и у преисподњи …
Ово ти написах, брате, побуђен преизобиљем љубави коју имам за твоје спасење. Научих то, као ђаче, пребогато из свештених књига богомудрих Отаца и чух преко живе речи неких духовних стараца, који га делимично испробаше и на опиту. Што се пак мене тиче, ништа од свега тога не успех окусити и опитно научити, због моје велике немарности и страсности“.
(Из исте књиге)
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви, молећи се Богу свим умом и срцем својим, да би те помиловао и да би ти даровао оно што је корисно за твоје спасење. Јер уколико већи труд захтева ова умна молитва од молитве произношене устима, утолико и допире пре до уха Божјег, који боље чује умни вапај срца него велико довикивање устима. Зато Бог и говораше Мојсију, који га само умно и у срцу мољаше за Јудеје: „што вапијеш к мени?“ (Изл. 14, 15).
Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају.
Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако:
„Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част“. Или овако:
„Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља“.
Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли: „Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе“. Или: „Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози, да не паднем“. Уколико се борба продужи, настави и ти да се овако молиш, јуначки се супротстављајући ономе који те напада. Кад љута борба утихне, окрени се Богу своме, стави пред њега непријатеља твог који те напада, и своју немоћ да му се одупреш, говорећи: „Гле, Господе, дело руку доброте твоје, купљено Крвљу Твојом! Гле, непријатељ Твој који тражи да га уништи и да га прогута! Теби, Господе, прибегавам! Ти си једина нада моја, Ти који си добар и свемоћан. Погледај на немоћ моју и спремност, ако ми Ти не помогнеш, да му се и невољно потчиним. Помогни, дакле, о надо моја и сило душе моје“.
И на то те потсећам: кад се умориш да се умно молиш и са срцем, тада можеш изговарати гласно устима, било молитву: „Господе Исусе Христе, Син Божији, помилуј ме“ (као што кажу свети Оци), било друге молитве које сам желиш. Али и тада се труди да сабираш ум свој, да пази на речи молитве.
Неки кажу да се умном молитвом назива још и то, када човек, сабравши све духовне силе своје душе у срце, и без да ишта збори, било устима било унутрашњом речју, само умом поима и дубоко у себи осећа присуство Бога; и неуклонљиво размишља о томе, како он стоји пред Њим некад са страхом и трепетом, као осуђеник, некад са живом вером у Његову помоћ, некад пак са љубављу и радошћу, спреман да му вечно служи. То је оно о чему говори Давид: „свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8). Ова молитва може да буде и само са једним неодступним погледом ума к Богу, покајним и молебним, који је као неко ћутљиво сећање на онај дар и ону благодат, коју смо тражили раније од Њега, речју и срдачним молењем. Зато, пошто ова молитва може да се без муке врши на сваком месту, сваким поводом и под свим околностима, – држи је у рукама својим као неко силно и лакоупотребљиво оружје, па ћеш добити велику корист и помоћ“.
Из „Невидљиве борбе, “ гл. 46
Какве и које плодове даје умна молитва
1. „Плод који се рађа од овог молитвеног делања је следећи: Кад се ум дугим подвигом навикне да борави у срцу, он се, по Св. Диадоху, удаљује од лепота овога света, и почиње да мрзи и избегава чулна задовољства; јер по речима истога оца „онај који се за свагда усели у своје срце, напушта све спољашње лепоте, и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље“ (гл. 57). Удаљује се исто тако и од заблуда (које настају) из фантазије и маштања, ослобађајући се тако и од напада које врше преко уобразиље прљаве и лукаве помисли. Јер сабирајући кроз молитвени мир своју голу и префињену силу у неизречену дубину срца, ум свлачи са себе сваки задебљали идол и слику уобразиље, због ускоће у срцу и малог простора, слично змији која скида своју кожу кад се провлачи кроз уско место. Поред тога, кад ум навикне да пребива у срцу, не само што воли да затвара двери одаје своје и да молитвено тихује, не само што воли да затвара врата уста својих и да ћути, него затвара стражењем и унутрашњу двер неизречене речи, не допуштајући злим духовима и демонима да преко њега говоре зло које би они хтели, и лукаве помисли, кроз које човек постаје нечист пред Богом, који истражује срце и бубреге. Зато је и рекао Св. Јован Лествичник: „телу затвори двер ћелије, говору врата језика, а духу унутрашњу двер“ (Поука 27).
2. Још је плод ове молитве у томе што ум, налазећи се у срцу и гледајући духовно и унутарњим оком, и видећи ружни и прљави лик који се уобличио у њему, и одвратну маску коју је навукао на себе преко нечистих и недозвољених ствари и претстава које је видео, преко прљавштина које је чуо – задобија тиме смирење и плач и сузе. А како да се и не смири бедник, видећи да му је све у срцу мрачно и погружено у некакву дубоку и тешку таму, чији узрок су греси, које је учинио речју, делом и помишљу. Ево шта о томе каже преподобни Марко: „Како ће онај којим су завладале (нечисте) помисли бити у стању да види њима прикривен грех, који им је извор, који и јесте мрак и магла душе, зачет од лукавих мисли и дела?“ (Глава 224, О онима који мисле да се делима оправдају). Како да не плаче и да се не жалости јадник, видећи да је његов разумни део препун са толико гордих, толико неразумних, толико безбожних и демонских помисли? Како да не плаче несрећник видећи своје осећање заробљено толиким прљавим помислима и толиким нечистим жељама? И своју вољу са толико злих помисли и толико неуравнотежених нагона и стремљења, уперених против ближњег? Једном речју, како да се не скруши и не пролије крваве сузе? Или како да не завапи к Исусу жалостиво, да му се смилује и да га излечи? Како да то не уради кад види срце своје оковано толиким безбројним страстима, отврдло каменом неосетљивошћу, и изранављено толиким ранама? И кад сазна да му је сав унутрашњи човек, не храм Божји и благодатни, но разбојничка пећина и радионица греха и демона? Тако ће му се, због тога смирења и плача и суза, Бог смиловати, одморити га од страсти, и ослободити од напада помисли и демона.
3. Плодотворна је она и по томе што овај повратак ума у срце, и неодступно бављење његово у срцу и умно созерцавање и стражење и чврста сабраност, и у тој сабраности молење, – постаје, по светом Калисту, као чисто огледало, у коме ум види рђаве наклоности срца, лукаве покрете својих помисли, нападе и прикрадања и заседе нечистих духова. Просто речено, ум ту види јасно све своје погрешке, све до најмање, и тако призива Исуса у помоћ, и тражи опроштај, каје се, тугује, пада пред Њега, додаје плач плачу и смирење смирењу, и чини све што му је могуће да се исправи и да више не греши. Зато нам о таквој молитви рече и Јован Лествичник: „молитва ће ти открити твоје духовно стање, због чега је богослови сматрају огледалом монаха.“ (Поука 28).
4. Плод ове молитве је и чистота природе, и ради чистоте природе давана надприродна енергија божанске благодати Св. Духа. Јер као што св. Оци пронађоше природна средства, начине и методе: пост, бдење, лежање на земљи, коленопреклањање, поклоне, уздржање, и друге трудове и злопаћење тела, да би очистили људску природу од страсти које се противприродно уселише у њу, – тако су исти ти св. Оци измислили и овај природни метод повратка и сабирања ума у срце, да би што лакше и што брже очистили и ум и срце, и то не само њих који су главни човекови органи, најпрефињенији и најпријемчивији за зло, а уз то и покретачи на грех, него и све друге делове и удове тела, дебље и теже променљиве (по зналцима природе и закона кретања, код сваког природног тела прво се покрећу и мењају тањи његови и префињенији делови а потом преко њих и дебљи). Циљ им је био да тако преко чишћења њих очисте сву човекову природу од страсти, и да је преко чистоте припреме да прими натприродну благодат и енергију Божју. А овај метод чисти природу брже зато што има за дело истовремено и материју и предмет којим се бави, тј. прву и општу и све заповести садржећу заповест: заповест о љубави човека према Богу свом душом, свим срцем, свом снагом и свим умом својим, због које заповести му се и даје (али и због других) натприродна благодат Божја.
5. Њен плод је и ово: кад се ум навикне да улази у срце, да разговара са унутрашњом речју и да налази своју вољу, да види самог себе и све своје силе, онда не остаје без радости и весеља, но, као што се радује и весели човек који после дуге отсутности уђе у свој дом, јер се удостоји да види своју жену и децу, тако бива, по речима божанског Никифора, и са умом, кад уђе у срце своје. Исто то каже и Јосиф Вриеније, у његовом делу „О уму“, позивајући се на Никифора који пре њега беше.
Остављајући за моменат сва остала добра и натприродне дарове којих се човек удостојава од овог духовног повратка ума и срдачне молитве, додајем укратко још и ово: преко ове умне и срдачне молитве можеш да сачуваш ум и срце своје, ако не потпуно чистим и безстрасним, – то је у свету врло тешко постићи (да не кажем и у пустињи и усамљености „због немарности и лукавства нашег“, како рече божански Јован Лествичник), али бар да их обестрастиш и очистиш колико је год то могуће. Јер такву заповест даде Бог човеку, да чува срце своје од страсти и злих помисли, рекавши: „пази се да не буде реч тајна у срцу твом безакоње“ (5 Мој. 15, 9). О тој изреци Св. Василије написа својим царским пером целу беседу (беседа о „Пази се“), а Св. Соломон поручује: „сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Приче Сол. 4, 23).
(Из књиге „Саветни приручник“, гл. 10, О чувању ума и срца)
О созерцавању имена Исусовог
Има ли ишта блаженије? или пријатније? или сладосније од непрестаног размишљања о славном, слатком и многожељеном имену Исуса Христа, кроз кога ма шта човек затражио од Оца или самога Христа – одмах то добија? … Која мисао или сећање могу бити радоснији и божанственији од помисли и сећања на спаситељно и богоприлично и страшно име Исуса Христа Сина Божјег, име које је изнад сваког имена, пред којим се приклања, и пред којим ће приклонити своје колено све што је на небу и на земљи и у преисподњи …
Ово ти написах, брате, побуђен преизобиљем љубави коју имам за твоје спасење. Научих то, као ђаче, пребогато из свештених књига богомудрих Отаца и чух преко живе речи неких духовних стараца, који га делимично испробаше и на опиту. Што се пак мене тиче, ништа од свега тога не успех окусити и опитно научити, због моје велике немарности и страсности“.
(Из исте књиге)
субота, 27. јул 2019.
ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА Патријарха ВАРНАВЕ
Шаље свој очински благослов и поздрав свему свештенству и народу, старешинама и деци.
Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља и Св. Саве!
25. А Исус рече: ,Ја сам васкрсење и живот.
Ко верује у Мене, ако и умре - оживеће"! –
(Јован, 11 гл.).
15. „Чувајте се лажних пророка,
који долазе к вама у оделу овчијем
а унутра су вуци грабљиви".
(Матија, 7 гл.).
Дужност је наша, као Патријарха СрБске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.
За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.
Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих... оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .
Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове. Где је душа отрована, где су душевна и телесна зла и болови, ту не може да буде ни духовне радости. Таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост. Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави уз поздрав: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала срБски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашњице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежу припадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтели напустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама, неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и срБског народа, нити примити нов јарам.
Светосавска срБска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска срБска Црква и чемерну је судбину делила са срБским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну срБску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.
Светосавска срБска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.
СрБска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.
Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).
Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).
Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.
Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни и од оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.
Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога, племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и за жртвовање својих живота.
Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.
Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује (Дела Апостолска 2, 2).
Драга децо у Господу,
Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек далимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утеха и радост.
Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
На Васкрс 1937 г. Београд.
Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,
+ Патријарх Варнава
понедељак, 10. јун 2019.
ИКОНОПОШТОВАЊЕ
Покајничко обраћање и православно вероисповедање на седмом Васељенском сабору оних епископа који беху пали у јерес иконоборства:
Онима који не поштују свете иконе – анатема! онима који свете иконе називају идолима – анатема! онима који одбацују предања светих Отаца, као што их одбацише Арије, Несторије, Евтихије, Диоскор, и неће да приме она која им се из Светог Писма не покажу – анатема! онима који говоре да свете иконе нису предане од светих Отаца – анатема! онима који говоре да васељенска Црква прима идоле – анатема!
Св.ГЕРМАН патријарх цариградски - Откако се Господ и Спаситељ наш оваплоти од пречисте крви Пресвете Богородице и изврши сав домострој спасења нашег, уништено би свако служење идолима, и сви ликови идолски бише предани огњу и тами. Већ је прошло више од седам стотина година откако су се апостоли подвизавали и објавили свету спасоносно учење Христово. У току тих седам стотина година било је врло много праведних и светих Отаца, и ни један од њих не похули свете иконе, нити ико икада чу такво зло умовање какво ви сада уносите у Цркву, одбацујући поштовање светих икона, које од древних времена постоји у Цркви. Од самог почетка Црква је примила изображавање светих икона и њихово поштовање, почевши од оног нерукотвореног образа, који сам Спаситељ на убрусу посла Авгару, кнезу едеском. Затим она крвоточива жена, која се додиром хаљине Христове исцели, после Вазнесења Христовог начини од камена подобије Исуса Христа. Потом свети еванђелист Лука намала икону Пречисте Дјеве Богородице; и од тада отпоче побожно малање светих икона и украшавање иконама храмова Господњих и домова хришћанских. Ето, и шест Васељенских Сабора који су до сад били, не покудише овај обичај, него, напротив, наредише клањати се иконама светих, а не одбацивати их. Знај дакле, царе, да сам ја готов ради светих икона не само претрпети свако зло него и умрети: јер икона Христова носи име оног самог Христа, који се оваплоти од Пренепорочне Дјеве Марије и поживе на земљи са људима. И сваки правоверни хришћанин треба да буде готов умрети како за име Христово тако и за икону Његову, јер ко бешчести икону, бешчести самог оног који је изображен на икони.
Преподобномуч. ТЕОДОСИЈА цариградска - Од самог почетка Црква је примила изображавање светих икона и њихово поштовање, почевши од оног нерукотвореног образа, који сам Спаситељ на убрусу посла Авгару, кнезу едеском. Затим она крвоточива жена, која се додиром хаљине Христове исцели, после Вазнесења Христовог начини од камена подобије Исуса Христа. Потом свети еванђелист Лука намала икону Пречисте Дјеве Богородице; и од тада отпоче побожно малање светих икона и украшавање иконама храмова Господњих и домова хришћанских. Ето, и шест Васељенских Сабора који су до сад били, не покудише овај обичај, него, напротив, наредише клањати се иконама светих, а не одбацивати их. Знај дакле, царе, да сам ја готов ради светих икона не само претрпети свако зло него и умрети: јер икона Христова носи име оног самог Христа, који се оваплоти од Пренепорочне Дјеве Марије и поживе на земљи са људима. И сваки правоверни хришћанин треба да буде готов умрети како за име Христово тако и за икону Његову, јер ко бешчести икону, бешчести самог оног који је изображен на икони.
Св. ВАСИЛИЈЕ Велики - Част која се указује пред иконом за време молитве,не односи се на саму икону као на ствар, већ та част и молитва од образа усходи ка првообразу тј. усходи од иконе ка ономе ко је или шта је изображено на светој икони.
Св. ГРИГОРИЈЕ Омиритски - Бог устројава наше спасење преко видљивих икона, јер оне, иако су бездахне, ипак су одређене за Наше спасење. Гледајући на иконе, ми се умом узносимо ка Прволику и запаљујемо у себи жељу за Богом и богоугодну ревност; а сликамо ми не идоле него Господа нашег Исуса Христа, и то по Његовој човечанској природи, а не по Божанској која је неописива и неуобличљива. И као што Ноје због спасења свог у ковчегу принесе благодарност Богу начинивши жртвеник, тако и ми благодаримо Христа Бога изображавајући лик Његов, икону Његову, јер се ми Његовим телесним домостројем спасења избависмо мисленога потопа; и Његову човечанску природу ми сматрамо као други ковчег, којим Он понесе грехе наше, и обоживши нас Својим Божанством узнесе нас на небо. Њега, који беше видљив за телесне очи, ми сликамо бојама, изображавајући пречисто обличје Његове човечанске природе, и под видом телесног обличја Његовог ми се уједно поклањамо и Божанству Његовом, и почитујемо у Њему доличним поклоњењем подједнако Оца и Светога Духа.
Ми израђујемо иконе оних који знађаху Бога, и вероваху у Њега, и угодише Му светошћу и правдом, и беху људи чесни, свети и мили Богу, и благодаћу Божјом сатворише премнога чудеса: они васкрсаваху мртве, исцељиваху болесне, слепе, хроме, глуве, раслабљене, губаве, изгоњаху демоне, кончина им биваше чесна и спомен славан и вечан; јер: Чесна је пред Господом смрт светаца његових; спомен праведника је с похвалама, и праведник ће се спомињати вечито (Псал. 113, 12; 115, 6; 111, 6).
среда, 15. мај 2019.
БОГОНАДАХНУТЕ ПОУКЕ Св. Атанасија Великог
.png)
Овде ћемо дати само прегршт духовног бисерја из пребогате божанском мудрошћу ризнице Св. Атанасија Превеликог, из његових богонадахнутих дела.
Ово је првобитно предање и учење и вера Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве коју је Господ дао, Апостоли проповедали, и Оци очували, јер је на тој вери Црква утемељена, и онај који од ње отпадне нити јесте нити се зове хришћанин. Дакле: Тројица Света и Савршена, у Оцу и Сину и Светоме Духу богословствована, која у Себи ничега туђег ни споља помешаног нема…, него је Себи равна и нераздељива природом, и једна је њена енергија (дејство). Јер Отац кроз Логоса у Духу Светом све твори, и тако се очувава јединство Свете Тројице, и тако се Један Бог у Цркви проповеда: „Који је над свима, и кроза све, и у свему“ – (Еф. 4, 6).
И то: , Над свима’ као Отац, као почетак и извор; , кроза све’ кроз Логоса; , у свему’ пак у Духу Светом. А Тројица је не само по имену и замисли речи, него истином и бићем Тројица (Посл. Серапиону I, 28).
Свето Предање, као што су нам га Оци предали, јесте истинито учење. А доказ истинитости истинитих учитеља јесте то што једно и исто исповедају међу собом и што не поричу ништа ни у односу према себи самима ни у односу према својим Оцима. Они пак који се не понашају тако уствари су искварени и не могу се називати истинским учитељима. Тако Грци (незнабошци), који не уче једно и исто, него се међусобно не слажу, немају истинито учење, док Светитељи, као прави проповедници Истине, слажу се међу собом и не противрече сами себи. Јер, ако су и живели у разним временима, они сви теже једном истом, пошто су пророци Једнога истога Бога и пошто сагласно проповедају једну исту реч Еванђеља. (О Никејском Сабору, 4).
Што је предано вери, то се постиже не људском мудрошћу него слухом вере. Учење о Божанству не даје се у логичким доказима, него помоћу вере и смерног побожног размишљања. (Посл. Серапиону I, 17. 20).
По доброти и сили својој Бог борави у свему, а по природи Својој – изван свега. (О Никејском Сабору, 11).
Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се разлила по њој, и чува чистом своју боголикост, тада она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој лик Очев – Логоса, и у Логосу – Оца.
(Против Јелина, 34).
Отац Господа нашег Исуса Христа као најбољи Управитељ Својом сопственом Премудрошћу и Својим сопственим Логосом (Сином), Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља и све уређује и чини како сам најбоље зна… Отац је вечним Сином Својим сву твар створио и уредио, и озарава је Својим Промислом. Логос пак Божји, као добри Логос (Син) доброга Оца, удесио је поредак у васељени спајајући супротности са супротностима и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он покреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлосно и обасјава васељену. Од Њега месец и звезде имају своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу. Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљем… Њиме је и човек створен мудрим и разумним, по слици Божјој… Природа створених бића и твари, пошто је створена из ничега (из небића), узета сама по себи јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Зато да се не би сва твар као трошна и распадљива поново вратила у небиће, добри Бог, Који је сву твар створио Својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и колебa, од чега би јој претила опасност да поново утоне у небиће, него као Добар управља васељеном и подржава је у бићу Својим Логосом, Који је и сам Бог, да би твар, обасјавана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стајати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. пропасти и небићу) када је Бог Логос не би чувао… Као што музичар, наштимовавши харфу и вешто спајајући дубоке тонове са високим и средњим, производи једну мелодију, тако и Логос, Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, својим мигом и вољом прекрасно и складно производи свет и један поредак у свету, и на тај начин Њиме се ствара нека чудесна и (ваистину божанска хармонија (Против Јелина, 40-43, 81).
Наш је дом црква, и у њој треба да нам је и мишљење једно и исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: „Уселићу се у њих и живећу у њима“ (2 Кор. 6, 16), и: „Овде ћу се настанити јер сам је заволео“ (Пс. 131, 14). А то , овде’ где је, ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност? (Томос Антиохијцима, 1).
Праву и истиниту веру подарио је Цркви сам Христос; њу су проповедали Апостоли, и њу су нам предали Свети Оци.
(Писмо Афричким епископима, 1).
Довољна је и потпуна је она вера која је исповеђена на Никејском Сабору (тј. Првом Васељенском), да би се уништила свака нечестива јерес и да би се утврдило и подржало црквено учење. (Писмо Афричким епископима).
Свети Никејски Сабор (Први Васељенски) заиста је јавно и писмено изобличење против сваке јереси. Оци тог Сабора су исповедили веру у Оца и Сина, а додали су и веру у Духа Светога, осудивши оне који хуле на Духа Светога називајући Га створењем. Они су исповедили пуну и савршену веру у Свету Тројицу и тиме су обзнанили карактер вере у Христа и учење Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Јер постало је јасно свима, и нико од хришћана више у то не сумња, да наша вера није вера у твар, него у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, и у једнога Духа Светога, Једнога Бога познаванога у Светој и Савршеној Тројици, у Коју смо и крштени и у Којој се сједињујемо са Божанством, верујући да ћемо наследити царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, кроз Којега слава и моћ Оцу са Светим Духом у векове. Амин (Писмо Афричким епископима, 11).
Који хуле Духа Светога и говоре да је Он створење, нека се постиде због следећег. Ако Тројица јесте Тројица, и ако је вера наша вера у Тројицу, нека кажу: да ли је Тројица увек Тројица, или је било када Тројице није било? Ако је пак Тројица вечна, онда Дух Свети није твар пошто вечито сапостоји са Логосом и у Њему јесте. Јер твари, било је времена када нису постојале. Ако је пак Дух твар, а твари су постале из ничега, онда је очигледно да је било када Тројице није било него је била Двојица. А шта је безбожније рећи него то?… Као што Син, будући увек Сином, није твар, тако и Тројица, будући увек Тројицом, ништа нема у Себи тварно, те стога и Дух није твар. Као што је увек била Тројица, тако је Она и сада; и као што је она cада, тако је увек била и јесте Тројица, и у Тројици: Отац и Син и Свети Дух (Посл. Серапиону III, 7).
Мада није могуће схватити шта је Бог, ипак је могуће рећи шта Он није (Писмо монасима, 2).
Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће. (Против Јелина, 28).
Благодат и дар што се у Тројици даје, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер као што дарована благодат јесте од Оца кроз Сина, тако и ми не можемо бити заједничари дара благодати у Духу Светоме. Јер поставши заједничари Његови, ми имамо љубав Оца, благодат Сина, и заједницу самога Духа. (Посл. Серапиону I, 30).
У Цркви треба увек одбацивати и спречавати оно што јој је страно и што изазива саблазан, а више од свега држати се мира и слоге, само под условом да вера буде здрава (тј. правилна, православна). Тада ће нас и Господ помиловати и оно што је раздељено сјединити. А када буде једно стадо, опет ћемо сви имати једнога Вођу – Господа нашег Исуса Христа (Томос Антиохијцима, 8).
За изучавање Светога Писма и за истинско знање потребан је добар живот, чиста душа и врлина по Христу, да би тако ум, идући кроз ту врлину, могао достићи и схватити оно чега је жељан, и научити о Богу Логосу онолико колико је доступно људској природи. Јер без чистог ума и без подражавања живота Светих, нико не може схватити речи Светих.
(О очовечењу Логоса, 57).
Тело је као харфа на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти… Живот пак душе је Логос Божји, и она се умртвљује чим се одвоји од заједнице с Њим. (Против Јелина, 32-33).
Велики злочин чини епископ кад напушта Цркву и не води бригу о Божјем стаду. Јер отсуство пастира даје повод вуковима за напад на стадо. То су тражили Аријанци, а и сви други јеретици, да у отсуству нас пастира нађу згоду за обмањивање народа својом нечестивом науком. Ако дакле будемо бежали, какав ћемо онда одговор дати оним правим епископима, или још боље – Ономе који нам је поверио стадо, Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем и истинском Цару свих, Који ће судити свој земљи?
(Апологија цару Констанцију, 26).
Чаша Свете Тајне, тојест Свето Причешће Тела и Крви Христове, налази се само код законитих предстојатеља Цркве. Ту Свету Тајну имају само представници Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Њу су црквене старешине примиле по црквеним канонима (правилима) и она једино припада предстојатељима (епископима и свештеницима) Католичанске (= Православне, Саборне) Цркве, и једино се они законито из ње причешћују пред народом. Јер Крвљу Христовом једино се они могу причешћивати, и нико други, тј. ниједан јеретик. Сваки који врши Причешће противно црквеној установи и правилу, наноси увреду Крви Христовој… Јер како може бити позната Чаша Христова онима који Христа не знају? И како се могу правити да поштују Чашу Христову они који Бога те Чаше срамоте (својом јересју)? (Апологија против Аријанаца, 11, 17).
Царе, престани прогонити Цркву, и сети се да си смртан човек; убој се судњег дана и сачувај себе чистим за тај дан. Не мешај се у црквене ствари, и немој да ти нама (епископима) заповедаш о томе, него се ти пре од нас учи њима. Теби је Бог уручио царство, а нама епископима је поверио ствари Цркве. И као што се онај који твоју власт руши противи заповести Божјој, тако се бој да и ти, присвајајући себи оно што се тиче Цркве, не подлегнеш великој осуди. Јер је написано: „Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Историја Аријанаца, 41-45).
Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану („икономији“) о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: „Дрзак на речима, сам ће себе уплашити“ (Приче 13, 3)… Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: „Блажени прогнани правде ради“ (Мт. 5, 10)… Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану („кат’икономиан“) Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада „боримо за истину до смрти“ (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани – бежали су, и не будући пронађени – очекивали су; када су пак били откривани – онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога. (Апологија о свом бекству, 17-22).
Син Божји, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, ради нас поставши човек и уништивши смрт и ослободивши род наш од робовања трулежи, подарио нам је уза све остало и слику анђелске светости да је имамо на земљи, тојест девичанство (παρθευία). Саборна (Православна) Црква назива оне који имају ту врлину невестама Христовим. Гледајући њих као храмове Логоса Божијег, Јелини (незнабошци) се диве; јер заиста нико није могао да оствари то честито и небеско звање него једино ми хришћани. То пак и јесте нарочито велики доказ да ми поседујемо истинско и право богопоштовање. (Апологија цару Констанцију, 33).
Међу првим анђелским девственицима и монасима био је преподобни Антоније Велики. Раздавши све родитељско имање, Антоније је сву своју љубав и све своје стварање устремио на усрдни подвиг. Радио је сопственим рукама, јер је чуо реч Св. Писма: Ко не ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Оно што је зарађивао трошио је један део за хлеб, а остало је раздавао невољнима. Он се стално молио, знајући из Св. Писма да се треба молити непрекидно (Мт. 6, 6). Уопште, он је тако пазио на оно што се читало из Св. Писма, да ништа од прочитанога не упусти да падне доле, него да све држи у себи, тако да му је надаље памћење служило уместо књига. (Живот Антонијев, 3).
У почетку свог подвижничког живота Антоније је одлазио код познатих подвижника и, искрено им се подчињавајући, од свакога је учио његове посебне врлине и подвиге. Од једнога се учио радости, од другога усрдној молитви, од трећега негневљивости, од четвртога човекољубивости, од петога бдењу и неспавању, од шестога мудрости учења и речи, од седмога cтрпљивости и издржљивости, од осмога посту и лежању на земљи, од деветога кротости, од десетога дуготрпељивости. Од свих пак заједно он се учио побожној вери у Христа и њиховој међусобној и узајамној љубави. Тако испуњен свим тим, он се враћао у место свога подвизавања и онда се старао да сваку од тих врлина које је видео код подвижника стекне и оствари у себи. (Живот Антонијев, 4).
Нама је печат и тврђава вера у Господа нашег Исуса Христа. (Живот Антонијев, 9).
Најпре ово знајмо: демони (ђаволи) се не називају демонима зато што су такви створени, јер Бог ништа зло није створио, него су и они створени добрима; међутим, они су сами отпали од небеског умовања, и од тада се ваљају у земљаном блату. Они су и Јелине (незнабошце) преварили, и нама хришћанима завиде, и свашта чине да би нас спречили да се не успењемо на небо, и на тај начин стигнемо тамо одакле су они спали. Зато нам је у борби са њима потребно много молитве и подвига, да бисмо, добивши од Духа Светог дар разликовања духова, могли упознати њихове замке и избавити се од њих… Не треба се бојати демона и њихових искушења и злих помисли, које они убацују, јер се молитвама и постовима и вером у Господа они лако обарају и побеђују.
(Живот Антонијев, 22-23).
Господ Христос као Бог побеђивао је демоне, а ми, научивши се од Светитеља, треба да чинимо исто што су и они чинили и да подражавамо њихову храброст, веру и начин живљења. (Живот Антонијев, 27).
Највеће оружје против ђавола је прави живот и вера у Бога (исто, 30).
Шта је боље и правилније говорити него да Логос и Син Божји, поставши човек, није се изменио већ је остао исти и ради спасења и доброчинства људима узео на Себе тело људско, да би, узевши удела у људском бићу, учинио људе заједничарима божанске и умне природе.
(Живот Антонијев, 74).
Син Божји је постао човек, да би људе учинио синовима Божјим. Он је постао Бог да би се ми обожили и постали богови по благодати.
(Против Аријанаца, I, 40).
Чувајмо себе увек чистим од јеретика и расколника, и чувајмо предање Светих Отаца, а пре свега – правилну и побожну веру у Господа нашега Исуса Христа (Живот Антонијев, 89).
Највећма се старајмо да се слажемо и сједињујемо међусобно, а пре свега да се присаједињујемо Господу нашем и затим Његовим Светитељима. (Исто, 91).
Молитвама Светог оца нашег Атанасија, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.
.png)
Овде ћемо дати само прегршт духовног бисерја из пребогате божанском мудрошћу ризнице Св. Атанасија Превеликог, из његових богонадахнутих дела.
Ово је првобитно предање и учење и вера Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве коју је Господ дао, Апостоли проповедали, и Оци очували, јер је на тој вери Црква утемељена, и онај који од ње отпадне нити јесте нити се зове хришћанин. Дакле: Тројица Света и Савршена, у Оцу и Сину и Светоме Духу богословствована, која у Себи ничега туђег ни споља помешаног нема…, него је Себи равна и нераздељива природом, и једна је њена енергија (дејство). Јер Отац кроз Логоса у Духу Светом све твори, и тако се очувава јединство Свете Тројице, и тако се Један Бог у Цркви проповеда: „Који је над свима, и кроза све, и у свему“ – (Еф. 4, 6).
И то: , Над свима’ као Отац, као почетак и извор; , кроза све’ кроз Логоса; , у свему’ пак у Духу Светом. А Тројица је не само по имену и замисли речи, него истином и бићем Тројица (Посл. Серапиону I, 28).
Свето Предање, као што су нам га Оци предали, јесте истинито учење. А доказ истинитости истинитих учитеља јесте то што једно и исто исповедају међу собом и што не поричу ништа ни у односу према себи самима ни у односу према својим Оцима. Они пак који се не понашају тако уствари су искварени и не могу се називати истинским учитељима. Тако Грци (незнабошци), који не уче једно и исто, него се међусобно не слажу, немају истинито учење, док Светитељи, као прави проповедници Истине, слажу се међу собом и не противрече сами себи. Јер, ако су и живели у разним временима, они сви теже једном истом, пошто су пророци Једнога истога Бога и пошто сагласно проповедају једну исту реч Еванђеља. (О Никејском Сабору, 4).
Што је предано вери, то се постиже не људском мудрошћу него слухом вере. Учење о Божанству не даје се у логичким доказима, него помоћу вере и смерног побожног размишљања. (Посл. Серапиону I, 17. 20).
По доброти и сили својој Бог борави у свему, а по природи Својој – изван свега. (О Никејском Сабору, 11).
Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се разлила по њој, и чува чистом своју боголикост, тада она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој лик Очев – Логоса, и у Логосу – Оца.
(Против Јелина, 34).
Отац Господа нашег Исуса Христа као најбољи Управитељ Својом сопственом Премудрошћу и Својим сопственим Логосом (Сином), Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља и све уређује и чини како сам најбоље зна… Отац је вечним Сином Својим сву твар створио и уредио, и озарава је Својим Промислом. Логос пак Божји, као добри Логос (Син) доброга Оца, удесио је поредак у васељени спајајући супротности са супротностима и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он покреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлосно и обасјава васељену. Од Њега месец и звезде имају своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу. Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљем… Њиме је и човек створен мудрим и разумним, по слици Божјој… Природа створених бића и твари, пошто је створена из ничега (из небића), узета сама по себи јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Зато да се не би сва твар као трошна и распадљива поново вратила у небиће, добри Бог, Који је сву твар створио Својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и колебa, од чега би јој претила опасност да поново утоне у небиће, него као Добар управља васељеном и подржава је у бићу Својим Логосом, Који је и сам Бог, да би твар, обасјавана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стајати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. пропасти и небићу) када је Бог Логос не би чувао… Као што музичар, наштимовавши харфу и вешто спајајући дубоке тонове са високим и средњим, производи једну мелодију, тако и Логос, Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, својим мигом и вољом прекрасно и складно производи свет и један поредак у свету, и на тај начин Њиме се ствара нека чудесна и (ваистину божанска хармонија (Против Јелина, 40-43, 81).
Наш је дом црква, и у њој треба да нам је и мишљење једно и исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: „Уселићу се у њих и живећу у њима“ (2 Кор. 6, 16), и: „Овде ћу се настанити јер сам је заволео“ (Пс. 131, 14). А то , овде’ где је, ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност? (Томос Антиохијцима, 1).
Праву и истиниту веру подарио је Цркви сам Христос; њу су проповедали Апостоли, и њу су нам предали Свети Оци.
(Писмо Афричким епископима, 1).
Довољна је и потпуна је она вера која је исповеђена на Никејском Сабору (тј. Првом Васељенском), да би се уништила свака нечестива јерес и да би се утврдило и подржало црквено учење. (Писмо Афричким епископима).
Свети Никејски Сабор (Први Васељенски) заиста је јавно и писмено изобличење против сваке јереси. Оци тог Сабора су исповедили веру у Оца и Сина, а додали су и веру у Духа Светога, осудивши оне који хуле на Духа Светога називајући Га створењем. Они су исповедили пуну и савршену веру у Свету Тројицу и тиме су обзнанили карактер вере у Христа и учење Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Јер постало је јасно свима, и нико од хришћана више у то не сумња, да наша вера није вера у твар, него у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, и у једнога Духа Светога, Једнога Бога познаванога у Светој и Савршеној Тројици, у Коју смо и крштени и у Којој се сједињујемо са Божанством, верујући да ћемо наследити царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, кроз Којега слава и моћ Оцу са Светим Духом у векове. Амин (Писмо Афричким епископима, 11).
Који хуле Духа Светога и говоре да је Он створење, нека се постиде због следећег. Ако Тројица јесте Тројица, и ако је вера наша вера у Тројицу, нека кажу: да ли је Тројица увек Тројица, или је било када Тројице није било? Ако је пак Тројица вечна, онда Дух Свети није твар пошто вечито сапостоји са Логосом и у Њему јесте. Јер твари, било је времена када нису постојале. Ако је пак Дух твар, а твари су постале из ничега, онда је очигледно да је било када Тројице није било него је била Двојица. А шта је безбожније рећи него то?… Као што Син, будући увек Сином, није твар, тако и Тројица, будући увек Тројицом, ништа нема у Себи тварно, те стога и Дух није твар. Као што је увек била Тројица, тако је Она и сада; и као што је она cада, тако је увек била и јесте Тројица, и у Тројици: Отац и Син и Свети Дух (Посл. Серапиону III, 7).
Мада није могуће схватити шта је Бог, ипак је могуће рећи шта Он није (Писмо монасима, 2).
Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће. (Против Јелина, 28).
Благодат и дар што се у Тројици даје, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер као што дарована благодат јесте од Оца кроз Сина, тако и ми не можемо бити заједничари дара благодати у Духу Светоме. Јер поставши заједничари Његови, ми имамо љубав Оца, благодат Сина, и заједницу самога Духа. (Посл. Серапиону I, 30).
У Цркви треба увек одбацивати и спречавати оно што јој је страно и што изазива саблазан, а више од свега држати се мира и слоге, само под условом да вера буде здрава (тј. правилна, православна). Тада ће нас и Господ помиловати и оно што је раздељено сјединити. А када буде једно стадо, опет ћемо сви имати једнога Вођу – Господа нашег Исуса Христа (Томос Антиохијцима, 8).
За изучавање Светога Писма и за истинско знање потребан је добар живот, чиста душа и врлина по Христу, да би тако ум, идући кроз ту врлину, могао достићи и схватити оно чега је жељан, и научити о Богу Логосу онолико колико је доступно људској природи. Јер без чистог ума и без подражавања живота Светих, нико не може схватити речи Светих.
(О очовечењу Логоса, 57).
Тело је као харфа на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти… Живот пак душе је Логос Божји, и она се умртвљује чим се одвоји од заједнице с Њим. (Против Јелина, 32-33).
Велики злочин чини епископ кад напушта Цркву и не води бригу о Божјем стаду. Јер отсуство пастира даје повод вуковима за напад на стадо. То су тражили Аријанци, а и сви други јеретици, да у отсуству нас пастира нађу згоду за обмањивање народа својом нечестивом науком. Ако дакле будемо бежали, какав ћемо онда одговор дати оним правим епископима, или још боље – Ономе који нам је поверио стадо, Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем и истинском Цару свих, Који ће судити свој земљи?
(Апологија цару Констанцију, 26).
Чаша Свете Тајне, тојест Свето Причешће Тела и Крви Христове, налази се само код законитих предстојатеља Цркве. Ту Свету Тајну имају само представници Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Њу су црквене старешине примиле по црквеним канонима (правилима) и она једино припада предстојатељима (епископима и свештеницима) Католичанске (= Православне, Саборне) Цркве, и једино се они законито из ње причешћују пред народом. Јер Крвљу Христовом једино се они могу причешћивати, и нико други, тј. ниједан јеретик. Сваки који врши Причешће противно црквеној установи и правилу, наноси увреду Крви Христовој… Јер како може бити позната Чаша Христова онима који Христа не знају? И како се могу правити да поштују Чашу Христову они који Бога те Чаше срамоте (својом јересју)? (Апологија против Аријанаца, 11, 17).
Царе, престани прогонити Цркву, и сети се да си смртан човек; убој се судњег дана и сачувај себе чистим за тај дан. Не мешај се у црквене ствари, и немој да ти нама (епископима) заповедаш о томе, него се ти пре од нас учи њима. Теби је Бог уручио царство, а нама епископима је поверио ствари Цркве. И као што се онај који твоју власт руши противи заповести Божјој, тако се бој да и ти, присвајајући себи оно што се тиче Цркве, не подлегнеш великој осуди. Јер је написано: „Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Историја Аријанаца, 41-45).
Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану („икономији“) о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: „Дрзак на речима, сам ће себе уплашити“ (Приче 13, 3)… Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: „Блажени прогнани правде ради“ (Мт. 5, 10)… Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану („кат’икономиан“) Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада „боримо за истину до смрти“ (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани – бежали су, и не будући пронађени – очекивали су; када су пак били откривани – онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога. (Апологија о свом бекству, 17-22).
Син Божји, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, ради нас поставши човек и уништивши смрт и ослободивши род наш од робовања трулежи, подарио нам је уза све остало и слику анђелске светости да је имамо на земљи, тојест девичанство (παρθευία). Саборна (Православна) Црква назива оне који имају ту врлину невестама Христовим. Гледајући њих као храмове Логоса Божијег, Јелини (незнабошци) се диве; јер заиста нико није могао да оствари то честито и небеско звање него једино ми хришћани. То пак и јесте нарочито велики доказ да ми поседујемо истинско и право богопоштовање. (Апологија цару Констанцију, 33).
Међу првим анђелским девственицима и монасима био је преподобни Антоније Велики. Раздавши све родитељско имање, Антоније је сву своју љубав и све своје стварање устремио на усрдни подвиг. Радио је сопственим рукама, јер је чуо реч Св. Писма: Ко не ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Оно што је зарађивао трошио је један део за хлеб, а остало је раздавао невољнима. Он се стално молио, знајући из Св. Писма да се треба молити непрекидно (Мт. 6, 6). Уопште, он је тако пазио на оно што се читало из Св. Писма, да ништа од прочитанога не упусти да падне доле, него да све држи у себи, тако да му је надаље памћење служило уместо књига. (Живот Антонијев, 3).
У почетку свог подвижничког живота Антоније је одлазио код познатих подвижника и, искрено им се подчињавајући, од свакога је учио његове посебне врлине и подвиге. Од једнога се учио радости, од другога усрдној молитви, од трећега негневљивости, од четвртога човекољубивости, од петога бдењу и неспавању, од шестога мудрости учења и речи, од седмога cтрпљивости и издржљивости, од осмога посту и лежању на земљи, од деветога кротости, од десетога дуготрпељивости. Од свих пак заједно он се учио побожној вери у Христа и њиховој међусобној и узајамној љубави. Тако испуњен свим тим, он се враћао у место свога подвизавања и онда се старао да сваку од тих врлина које је видео код подвижника стекне и оствари у себи. (Живот Антонијев, 4).
Нама је печат и тврђава вера у Господа нашег Исуса Христа. (Живот Антонијев, 9).
Најпре ово знајмо: демони (ђаволи) се не називају демонима зато што су такви створени, јер Бог ништа зло није створио, него су и они створени добрима; међутим, они су сами отпали од небеског умовања, и од тада се ваљају у земљаном блату. Они су и Јелине (незнабошце) преварили, и нама хришћанима завиде, и свашта чине да би нас спречили да се не успењемо на небо, и на тај начин стигнемо тамо одакле су они спали. Зато нам је у борби са њима потребно много молитве и подвига, да бисмо, добивши од Духа Светог дар разликовања духова, могли упознати њихове замке и избавити се од њих… Не треба се бојати демона и њихових искушења и злих помисли, које они убацују, јер се молитвама и постовима и вером у Господа они лако обарају и побеђују.
(Живот Антонијев, 22-23).
Господ Христос као Бог побеђивао је демоне, а ми, научивши се од Светитеља, треба да чинимо исто што су и они чинили и да подражавамо њихову храброст, веру и начин живљења. (Живот Антонијев, 27).
Највеће оружје против ђавола је прави живот и вера у Бога (исто, 30).
Шта је боље и правилније говорити него да Логос и Син Божји, поставши човек, није се изменио већ је остао исти и ради спасења и доброчинства људима узео на Себе тело људско, да би, узевши удела у људском бићу, учинио људе заједничарима божанске и умне природе.
(Живот Антонијев, 74).
Син Божји је постао човек, да би људе учинио синовима Божјим. Он је постао Бог да би се ми обожили и постали богови по благодати.
(Против Аријанаца, I, 40).
Чувајмо себе увек чистим од јеретика и расколника, и чувајмо предање Светих Отаца, а пре свега – правилну и побожну веру у Господа нашега Исуса Христа (Живот Антонијев, 89).
Највећма се старајмо да се слажемо и сједињујемо међусобно, а пре свега да се присаједињујемо Господу нашем и затим Његовим Светитељима. (Исто, 91).
Молитвама Светог оца нашег Атанасија, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.
уторак, 26. март 2019.
ПОУКЕ - Св.Симеон Нови Богослов
Овде ћемо изнети известан број богомудрих мисли из учења овог пресветог Богослова, које могу много користити гладнима и жеднима Христове истине, увек божанске, увек вечне, увек свепреображујуће и свеобожујуће, увек свепобедне и свебесмртне. Поред тога, све његове мисли миришу на бесмртност и вечност , и уколико се човек ревносније уживљује у њих, оне све јаче и јаче миришу, и душа се испуњује милином која надлеће херувимске радости …
Господ Христос се назива Спаситељем зато што пружа спасење свима с којима се сједини. А спасење је ослобоћење од свих зала и вечно обретење свих блага у Њему, које дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу свима који су се сјединили са Христом, Спаситељем свих. И они онда стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање. Ту радост неће познати, ни схватити, ни угледати нико од оних који се нису истински и свесрдно прилепили уз Христа и сарастворили се с Њим у неисказаном сједињењу.
Бог хоће да од нас људи начини богове. Бог то тако силно жели, да је Он ради тога једино сишао на земљу и оваплотио се. Стога ако само усхтеднемо, ништа нас неће моћи спречити у томе, – само прибегнимо к Њему с ватреним покајањем. Довољна је само наша добра воља да нас узведе на такву висину. Јер где има добре воље, ту већ нема никакве сметње.
Господ Христос се назива Спаситељем зато што пружа спасење свима с којима се сједини. А спасење је ослобођење од свих зала и вечно обретење свих блага у Њему, које дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу свима који су се сјединили са Христом, Спаситељем свих. И они онда стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање. Ту радост неће познати, ни схватити, ни угледати нико од оних који се нису истински и свесрдно прилепили уз Христа и сарастворили се с Њим у неисказаном сједињењу.
Бог хоће да од нас људи начини богове. Бог то тако силно жели, да је Он ради тога једино сишао на земљу и оваплотио се. Стога ако само усхтеднемо, ништа нас неће моћи спречити у томе, – само прибегнимо к Њему с ватреним покајањем. Довољна је само наша добра воља да нас узведе на такву висину. Јер где има добре воље, ту већ нема никакве сметње.
Који је циљ оваплоћења Бога Логоса? Овај: да нас учини заједничарима онога што је Његово, пошто Он прво постаде заједничар онога што је наше. Син Божји зато постаде Син Човечији, да нас људе начини синовима Божјим, уздижући род наш по благодати у оно што је Он сам по природи, рађајући нас одозго Духом Светим и одмах нас уводећи у Царство небеско, или боље рећи, дарујући нам да имамо ово небеско царство унутра у нама (ср. Лк. 17. 21).
Бог поставши човек сједини се с људима, и узевши удела у човечанству даде свима који верују у Њега и показују веру од дела да узму удела (μετουσίας) у Његовом Божанству. Јер спашће се само они који узму удела у Његовом Божанству, као што Он, Творац свега, узе удела у нашој природи.
Ради тога је сав богочовечански домострој спасења, ради тога је силазак Сина Божјег на земљу: да нас учини заједничарима и наследницима свога Божанства и свога Царства помоћу вере у Њега и држања заповести Његових.
Који строго држе заповести Божје удостојиће се видети Бога, по мери труда свога који чине у томе, и постаће богови по благодати – θεοί καιάχάριν, и синови Божји, у Христу Исусу Господу нашем.
Благодат Христова даје се за веру у Њега, у њој је спасење. Стога се нико друкче не може спасти него на овај начин: да прими божанску благодат и да се њоме обожи, тојест да постане Бог по благодати.
По мери очишђења срца добија се божанска благодат; и обратно, по мери благодати бива и очишћење срца; а када се то заврши, онда човек скроз наскроз постаје бог по благодати. Благодат Све Духа чува се, држи се вршењем заповести Божјих, а испуњавање заповести поставља се као темељ за добијање благодати Божје, те нити је могуће да благодат Светога Духа остане у нама без вршења заповести, нити је вршење заповести Божјих корисно без благодати Божје.
Ако хоћеш да знаш шта је својствено Божанској природи, тојест какав је Бог, шта је око Бога, шта је из Бога и шта у Богу, онда чуј: Бог је светлост, светлост безгранична, несхватљива; и што је у Богу јесте светлост, сједињавано јединством природе и нераздељиво дељиво по Лицима. Отац је светлост, Син светлост, Дух Свети светлост, – три Лица су једна светлост, проста, несложена, безвремена, савечна, равночесна и равнославна. Тако исто и све оно што је од Бога јесте светлост, јер нам се дарује од светлости; наиме: живот је светлост, бесмртност – светлост: љубав, мир, истина, врата царства небеског, само царство небеско јесте светлост; рај, милина рајска, земља кротких, венци живота, саме ризе Светих – јесте светлост; Христос Исус, Спаситељ и Цар свега – јесте светлост; хлеб пречистог тела његовог – светлост; Чаша пречасне крви Његове – светлост; васкрсење Његово – светлост; лице Његово – светлост; рука, прст, уста, очи Његове – светлост; глас Његов – светлост, пошто произлази из светлости; благодат Свесветога Духа – светлост; Утешитељ – светлост; бисер, зрно горушично, виноград истинити, квасац, нада, вера – јесте светлост. Ово и све друго што чујеш од Пророка и апостола о неизрецивом и надсуштаственом Божанству, јесте суштаствено један Беспочетни Почетак, у јединству Тројичне светлости слављен. Јер један је Бог у Оцу, Сину и Светоме Духу; Он је светлост неприступна и превечна, која има многа имена и назива се на горе набројане начине, и на још многе друге, и не само назива се него и производи то у нама, као што нас томе научише они који то искуством сазнадоше и утврдише. Поред споменутих, да ти набројим и друге светлости Божје: доброта Његова јесте светлост, милост – светлост, жалостивост – светлост, целив Његов – светлост, благост Његова – светлост, жезал Његов и утеха – светлост. Много шта од овога говори се и о нама, али о нама се то говори као о људима а о Њему као о Богу. Ево примера за то: Бог се назива Оцем, и људи се називају оцима; Христос се назива Сином Божјим, и ми се називамо синовима људским; Дух Свети назива се Духом Божјим, и наше душе називају се духовима; Бог је живот, и ми имамо живот; Бог је љубав, љубав имају међу собом и многи грешници. Шта дакле? за љубав људску можеш ли рећи да је Бог? Настрану са таквом хулом! И мир који ми имамо међу собом када се не грдимо и не свађамо због нечега, можеш ли назвати миром који превазилази ум? Не. Речи људске су пролазне и празне, а реч Божја је жива, постојана и делатна. Исто тако и истина Божја је изнад ума и речи људске, Бог неизменљиви, вечни и живи. Најзад, ни вода коју ми имамо није као она вода жива, нити хлеб овај који обично једемо није као онај хлеб живота. Него, као што рекосмо, све је оно светлост, и Бог је једна светлост, и ко узима удела у тој светлости самим тим узима удела и у свима оним добрима која споменусмо: постаје кротак и смирен и готов на свако добро, јер и та добра заједно са другима јесу светлост, и ко има светлост, тај заједно са светлошћу има и та добра. Тада Бог потстиче на свако добро душу у којој обитава, и Он постаје за њу свако добро; и таква душа у којој обитава Бог, не оскудева ни у каквом добру, него се испуњује и изобилује свагда у свима оним неисказаним добрима Божјим, веселећи се заједно и боравећи заједно са Небеским Силама.
Где је дубоко смирење, тамо је и изобиље суза; а где тога има, тамо је и долазак Светога Духа; када пак дође благодат обожаванога Духа, тада у ономе у коме Он дела настаје свака чистота и светост, и он види Бога и Бог погледа на њега. Јер Господ каже: На кога ћу погледати? на онога ко је кротак и смирен и дрхће од мојих речи (Ис. 66, 2).
Човек може победити страсти, али их не може потпуно искоренити. Он је добио власт не чинити зло, али не и не помишљати на њега. Побожност пак јесте не само чинито добро, него и не помишљати на зло. Стога ко помишља на зло, не може стећји чисто срце, јер се оно прља од нечистих помисли, као што се огледало прља од прашине. Чисто срце имати значи не само не бити узнемираван никаквом страшћу него и не помишљати ништа рђаво, и имати у себи једино сећање на Бога са незаустављивом љубављу. Јер око душе, ум, када ништа не смета његовом созерцању, у чистој светлости чисто види Бога.
Велико је и неизмерно снисхођење и човекољубље Божје према људима. Потресно је чудотворна сила заповести Божјих, и у како чудесно расположење уводи оне који их извршују и држе!
Као што изјутра када се рађа сунце мрак постепено отступа и ишчезава, тако и када врлина засија, одгони се грех као тама, и најзад се потпуно уништава. Тада ми постајемо добри и добродетељни у свему, као што смо раније били зли и рђави. Тако, помоћу малог трпљења и мајушне добре воље, или боље – помоћу Бога живога, ми прерађујемо себе и обнављамо, пошто се очистимо душом и телом и умом. Услед тога ми постајемо оно што раније нисмо знали због наше помрачености страстима, и још добијамо оно чега нисмо достојни.
Крстивши се Свесветим Духом, сви смо ми постали заједничари Божанске и неисказане природе, деца Оца а браћа Христова… Ако Син Божји стварно постаде сином човечјим, онда Он несумњиво и тебе чини сином Божјим у самој стварности. Ако дакле Он постаде тело не провидно, онда и ми свакако постајемо дух не мислено. Али пошто Бог Логос заиста беше тело, тако Он и нас неизрециво преображава и истински нас чини децом Божјом. Неизменљив Божанством Логос постаде човек примањем тела; сачувавши човека неизменљивим по души и телу, Он и мене целог начини Богом. Узевши моје осућено тело, Он ме обуче у цело Божанство. Јер, крстивши се, ја се обукох у Христа, разуме се не на чулни већ на духовни начин. И како није Бог по благодати и усиновљењу онај који се осећањем, знањем и созерцањем обукао у Сина Божјег? Ако Бог Логос знањем, делом и созерцањем сав постаде човек, онда треба расућивати православно, да и ја кроз заједничарење са Богом сав осећањем и знањем постадох Бог, свакако не по суштини него узимањем удела. Јер као што се Бог не изменивши се роди човеком у телу и би видљив за све, тако Он и мене рађа духовно на неисказан начин и, премда ја остајем човек, Он ме чини Богом. И као што Њега, видљивог по телу, народ не позна да је Бог, тако и нас људи виде као људска бића, али шта смо ми постали благодаћу Божјом, то од људи виде само они у којих је око душе очишћено, и то виде нас као у огледалу; они пак који нису очистили себе, не виде ни Бога ни нас, и никако не верују да смо икада стварно постали такви… Стога, ако желиш да постанеш Бог по благодати, не речју, не уображењем, не мишљу, не само вером лишеном дела, него опитом, делом и умним созерцањем, и најтајнијим знањем, онда ради што ти Христос заповеда и што Он тебе ради претрпе. И тада ћеш угледати најблиставију светлост где се појављује у потпуно пречишћеном ваздуху душе, на невештаствен начин јасно угледавши невештаствену суштину, која стварно прожима сву душу наскроз, и од душе разлива се кроз цело тело, пошто се душа као бестелесна налази по целом телу; и засијаће тело твоје као и душа твоја. А душа ће опет, попут јавивше се светлеће благодати, заблистати као Бог. Ако пак не будеш подражавао смиреност, страдања и понижења Христа Господа, и не пожелиш да их претрпиш, онда си остао у мраку и тартару тела свог, тела које је трулеж[…
Говорећи о делатности благодатне светлости Духа Светога, свети Богослов благовести:
Светлост неприступна, светлост све извршујућа јавља се на кратко време и скрива, и изгони из срца страсти једну по једну. Јер човек не може победити страсти ако му она не дође у помоћ; но и тада их не изгони све одједном, јер је немогуће телесном човеку одједаред примити целога Духа и постати бестрастан. Али када човек учини све што може: пригрли уздржање, ослободи се страсне привржености овоме свету, одвоји се од својих, отсече своју вољу, одрече се света, трпи искушења, моли се и плаче, сиротује и смирава себе према својим моћима, – тада на кратко време као нека слабачка и најмања светлост, окруживши изненада ум, узнесе га у вансебност (= у екстазу), али да он не би умро, она га ускоро остави са тако великом брзином, да је човеку који ју је видео немогуће ни схватити ни сетити се лепоте њене, да он, још неискусан, не би окусио од хране људи савршених, и очас се распао или нашкодио себи, повративши је. И тако, од тада светлост руководи, окрепљује и поучава; када нам је потребна, она се појављује и бежи; појављује се не када ми желимо, – само се савршенима она појављује на њихову жељу – него када смо у неприликама и потпуно онемоћали, она долази у помоћ, раћајући се издалека, и чини да је осетим у своме срцу. Запањен и задихан ја хоћу да је задржим. Али наоколо је све сама ноћ. И ја празних и јадних руку, заборављам све, седим и плачем, не надајући се да је други пут видим на такав начин. А када се добро исплачем, и хоћу да престанем, тада она долази и тајанствено се дотиче мога темена, .и ја се купам у сузама не знајући ко је то; и тада она силно озарава мој ум слатком светлошћу. А када је распознам. она одмах одлеће, остављајући у мени огањ божанствене љубави к њој, који не дозвољава ни смејати се, ни гледати на људе, ни желети ишта од видљивога. Малопомало он се трпљењем разгорева и разбуктава у велики пожар који досеже до неба. Њега гасе доколица и брига око житијских ствари. А мрзети сваку славу, газити себе као ћубре, он то воли, и помоћу тога нас учи свемоћној смирености. И тако, када ја то радим и постајем смирен, тада он остаје неодвојив од мене: разговара са мном, просвећује ме, гледа ме, и ја га гледам. Он се налази и у моме срцу и на небу. Он ми тумачи Свето Писмо и умножава знање у мени. Он ме научава тајнама које ја изрећи не могу. Он ми показује како ме је узнео из света, и наређује ми да будем милостив према свима који се налазе у свету. И тако, мене опкољавају зидови и задржава тело, но ја се, не сумњај, ваистину налазим изван њих. Ја не осећам тутњаву и не чујем гласове. Ја се не бојим смрти, јер сам је превазишао. Ја не знам шта је јад, иако ме сви ожалошћују. Сласти су горке за мене; све страсти беже од мене, и ја стално ноћу и дању видим светлост. Дан ми се показује ноћ; и ноћ је дан. Ја и не желим да спавам, јер то је губитак за мене. А када ме опколе сваковрсна зла, и прете да ме оборе и надвладају, тада ја, обретајући се изненада са светлошћу изван свих радости и жалости и сласти овога света, наслађујем се неисказаном и божанском радошћу, уживам у красоти њеној, често је грлим, целивам и обожавам, осећајући велику благодарност према онима који ми дадоше могућност да видим оно што сам желео, и да узмем удела у неисказаној светлости, и да постанем светлост, и да отсад заједничарим у дару њеном, и да стекнем Даваоца свих блага.
Врлина није ништа друго до испуњење воље Божје.
Свако добро дело које бива по заповести Божјој назива се врлина.
Пре сваке друге врлине долази преко вере благодат Божја, као темељ сваке врлине, а са благодаћу Божјом долази и свака врлина, и остаје, и делује. Свака врлина која бива без благодати Божје, пред Богом је нижа од свакога зла, јер таква врлина је демонска… Добра дела која бивају без благодати Светога Духа, Бог ниушта не рачуна. Јер добро није добро када не бива на добар начин. А да се добро учини на добар начин, немогуће је без благодати Христове.
Богонадахнута благовест светог апостола Павла: „Ми ум Христов имамо“, нашла је своје богонадахнуто објашњење у речима светог Симеона Новог Богослова, које он упућује Господу Христу: Ко, видећи Тебе, Господе, и осећајући себе озареним Твојом славом и Божанском светлошћу Твојом, није се изменио умом, душом и срцем, и није се удостојио и друкчије гледати и друкчије слушати? Јер ум, погружавајући се у Твоју светлост, просветљује се и постаје светлост, слично слави Твојој, и назива се Твојим умом. Ко се удостојио постати такав, удостојава се онда и ум Твој имати и постаје са Тобом нераздељиво један. И како неће он све гледати и слушати бестрасно – άπαθως – као Ти? Поставши Бог по благодати, како ће он уогапте пожелети ишта материјално, ишта пролазно и трулежно, или ишта што припада празној слави? Јер онај који се уздигао изнад свега видљивога и приближио се Богу, или боље, који је сам постао Бог по благодати, како би пожелео да тражи славе или раскоши од онога што је земаљско? Та све је то за њега ваистину – срам и увреда и понижење и бешчешће. За њега је слава и радост и богатство Бога Тројица и све што је Божје и од Бога.
Ко је вољу своју сјединио са Божанственим Духом, постао је боголик примивши у срцу Христа, он је постао хришћанин од Христа, имајући у себи уобличеног Христа, који је потпуно недостижан и заиста неприступан тварима уопште.
Ми смо удови Христови, а Христос удови наши. И рука моја и нога моја – Христос. И рука Христова и нога Христова – ја бедни. Покрећем руку? – такође и Христос, јер рука моја то је Он: Божанство је недељиво. Покрећем ногу? и гле, она блиста као Он. Не реци да ја богохулим, него признај то и обожавај Христа који те начинио таквим. Јер и ти ако пожелиш, постаћеш уд Његов. И на тај начин сви удови свакога од нас посебно постају удима Христовим и Христос – удима нашим; и све ружне удове Он ће учинити лепима, украшавајући их лепотом и славом Божанства Свога; и ми ћемо једновремено с тим постати Богови присно сједињени са Богом, не примећујући никакву мрљу у телу нашем, већ сви уподобивши се свему телу – Христу, а сваки од нас – уд његов, јесте сав Христос.
Овде ћемо изнети известан број богомудрих мисли из учења овог пресветог Богослова, које могу много користити гладнима и жеднима Христове истине, увек божанске, увек вечне, увек свепреображујуће и свеобожујуће, увек свепобедне и свебесмртне. Поред тога, све његове мисли миришу на бесмртност и вечност , и уколико се човек ревносније уживљује у њих, оне све јаче и јаче миришу, и душа се испуњује милином која надлеће херувимске радости …
Бог хоће да од нас људи начини богове. Бог то тако силно жели, да је Он ради тога једино сишао на земљу и оваплотио се. Стога ако само усхтеднемо, ништа нас неће моћи спречити у томе, – само прибегнимо к Њему с ватреним покајањем. Довољна је само наша добра воља да нас узведе на такву висину. Јер где има добре воље, ту већ нема никакве сметње.
Господ Христос се назива Спаситељем зато што пружа спасење свима с којима се сједини. А спасење је ослобођење од свих зала и вечно обретење свих блага у Њему, које дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу свима који су се сјединили са Христом, Спаситељем свих. И они онда стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање. Ту радост неће познати, ни схватити, ни угледати нико од оних који се нису истински и свесрдно прилепили уз Христа и сарастворили се с Њим у неисказаном сједињењу.
Бог хоће да од нас људи начини богове. Бог то тако силно жели, да је Он ради тога једино сишао на земљу и оваплотио се. Стога ако само усхтеднемо, ништа нас неће моћи спречити у томе, – само прибегнимо к Њему с ватреним покајањем. Довољна је само наша добра воља да нас узведе на такву висину. Јер где има добре воље, ту већ нема никакве сметње.
среда, 20. март 2019.
БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА - Ава Јустин Ћелијски
.
Данас је Света Недеља Православља, света Недеља човекославља… Данас Православна Црква казује сву тајну човекову. Шта је човек, ко је човек? Шта сам ја, шта си ти, шта је сваки од нас? И одговара света Црква: Човек је божанско величанство на земљи. Људи обично сматрају да је царско величанство на земљи највеће. Не! Божанско величанство човеково веће је од сваког величанства на овоме свету.
Црква данас, славећи то божанско величанство човека- шта слави уствари? Слави живу икону Божју у овоме свету живу слику Божју у овоме свету, слави човека. Јер човек, душа му је од Бога, душа слика Божја у човеку, икона Божја у човеку, а тело рам око те свете иконе. То је човек. Таквог човека Црква слави и прославља. То си ти. Човек је ходећа жива икона Божја кроз овај свет. У томе је Благовест ове Велике Свете Недеље.
Данашња Света Недеља установљена је као празник Православља, знате ли због чега? Због тога што је на данашњи дан 843. године, у деветом веку, за време благочестиве и Свете царице Теодоре и њеног сина Михаила, а по одлуци Светих Отаца светог Васељенског Сабора, на данашњи дан је прослављена победа над јеретицима иконоборцима. Сто двадесет година цареви иконоборни и безбожни, гонили су иконе, уништавали, спаљивали, газили. Црква се борила преко својих православних епископа, свештеника и народа. Гинули су, тамновали, али Црква се није одрекла светих икона.
Кад је Бог сишао у овај свет, Господ Христос, Он је постао видљив за нас људе. Бог је постао видљив. И гледајући Њега ми уствари гледамо Живога Бога. Он је живи Лик Божји у свету, Икона Божја у свету. И бранећи ту живу Икону Божју у овоме свету Православна Црква је одбранила човека, одбранила Христа као човека. Он Бог, постао је човек, да би у нама људима пронашао Икону Божју, живу Икону Божју, коју смо ми затрпали гресима и страстима, унаказили је, изгребали је сву својим порочним животом. Господ је сишао у овај свет, постао човек, како се вели у дивним црквеним песмама и молитвама, да обнови Свој Лик у човеку, да обнови Своју Икону у човеку, која је иструлела у страстима, иструлела у пороцима нашим, иструлела у гресима нашим, и човек је постао унакажена Икона Божја, унакажена. И Он, сишавши у овај свет као чиста, пречиста Икона Божја, као Бог, Он је показао шта је човек, шта је савршени човек, какав треба да је човек у овоме свету.
Јер шта то значи бити Икона Божја, бити Слика Божја? То значи ово, браћо: ми ум имамо – а ум јесте слика ума Божјег у нама; ми имамо вољу – воља је слика воље Божје у нама; ми имамо осећања, имамо срце – то је слика Божјих осећања у нама; ми живимо у овоме свету – то је слика живота Божјег; ми смо као иконе Божје бесмртне, то је слика бесмртности Божје. И Бог нас је створио боголикима да бисмо ми у овоме свету живели Њиме, да би ум наш увек мислио: пази од кога си, ти си од Бога, мисли чисте мисли, мисли божанске. Онда је наша воља савршена и здрава, када се управља према вољи Божјој, према оригиналу свом. Наше осећање чисто је, здраво је, божанско је, када се управља према осећању Божјем.
У овоме свету, Богом смо постављени да живимо угледајући се на Бога. Зато је створио Бог човека боголиким, зато је Бог Господ Христос и дошао у овај свет да нам покаже како треба да живимо, како треба да мислимо, како треба да осећамо, како треба да радимо у овоме свету. Он – Он је савршен образац нашег осећања. Зато се у Еванђељу наређује: Живите као што доликује Христу. Хришћанин си! Хришћанин си само ако живиш као што Господ Христос хоће и како Он живи. Још се у Светом Еванђељу вели: Живите као што доликује Богу. Коме Богу? Богу који се јавио у телу – Господу Христу. Ти си хришћанин, и позван си да живиш као што је Бог живео у овоме свету. Какав велики подвиг браћо, каква велика и тешка и страшна дужност, али и величанствена, божански величанствена!
Ми у овоме свету уствари стално водимо борбу, борбу за Икону Божју што је у нашој души. Ко је краде од нас? Сви иконоборци, сви противници икона, а први иконоборац је грех. Грех не трпи Бога, неће Бога ни у човеку ни у свету око човека. А кроз грех главни иконоборац јесте сатана, и анђели његови, црни ђаволи. Они су ти који краду нашу душу, који лију грехе у нашу душу и затрпавају Лик Божји што је у нама. Црним катраном греха премазују они Лик Божји што је у нашој души. И човек, када непокајан живи у гресима, када се не бори против грехова својих, када остаје у њима, када их не исповеда, шта остаје од његове душе? Остаје Лик Божји сав премазан црним гнојем порока, страсти и смрти. Страшна слика, страшна срамота!
Божански Лик у човеку који сачињава Божанско величанство свакога од нас, који доживљава божанску силу и величину свакога од нас, ето, грех уништава, ђаво уништава, а уствари ми сами уништавамо, јер ђаво нам не може наметнути грех ако га ми не примимо, ако ми не пристајемо на грех. Нико нас не може натерати у овоме свету; ђаво само предлаже грехе, баца мамце, а ти, ти имаш слободну вољу. Бирај – ђавола или Бога!
Господ је дошао у овај свет, основао Цркву – ради чега? Зашто је Господ дошао у овај свет? Није он, браћо, дошао за ситну ствар. Он је дошао да нас ослободи највећег непријатеља, несравњено јачег од нас, а тај наш непријатељ јесте грех, иза њега ђаво, иза њега сатана. Нико од људи није их могао победити. Господ се јавио у свету као човек и животом Својим на земљи, Еванђељем Својим, Крштењем, Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем – победио је грех, победио смрт, победио ђавола, и све те Божанске силе Своје дао нам у Цркви Својој. И ми хришћани у Цркви Христовој имамо све оружје потребно да победимо сваки грех, имамо све оружје потребно да победимо свакога ђавола, имамо све оружје потребно да победимо сваку смрт, јер у овоме свету земаљском нема победитеља смрти осим Господа Христа.
Зато је Он Једини Истинити Бог. Зато Га нико не може одагнати са ове планете, нико Га не може одузети роду људскоме. Господ Христос је као Победитељ смрти и греха и ђавола, потребнији свакоме човеку од његовог оца, од његове мајке, потребнији од ваздуха, потребнији од сунца, од небеса и од свега видљивог и невидљивог. Шта ће ти живот, брате и човече, шта ће ти тело кад завршаваш живот смрћу?! Усмрди се тело. Шта ће ти душа, ако је у њој ђаво и грех?! Дошао је Господ у овај свет да душу ослободи од греха, од ђавола, и да телу да бесмртност и Живот Вечни васкрснувши га из мртвих. Нама је Господ дао и тело и душу. Није тело од ђавола, тело је од Бога. Бог је створио и тело и душу, целога човека створио за бесмртност и Живот Вечни. И Он је дошао у овај свет да нам осигура двоструку бесмртност и Живот Вечни – и за душу и за тело. На дан Страшнога Суда, када будемо васкрсли, наша тела сјединиће се са нашим душама, и онда ће сваки од нас добити оно што је заслужио својим земаљским животом, својим делима на земљи. Добиће или Царство Небеско или вечну таму и мрак.
У овоме свету, ми смо, браћо, на бојишту, стално у борби. Никада та борба не престаје. Нема примирја између човека и ђавола, нема примирја између човека и греха. Ђаво се стално шуња око свакога од нас да Икону Божју што је у нама унакази, оцрни, упропасти, уништи, да би човека могао водити по својој лудој демонској, ђавољој вољи, и сатера га у пакао. Зато се у Еванђељу безброј пута из уста Спаситељевих чује: Стражите, стражите над душом својом! Пазите како живите у овом свету![Душа је божанско величанство у теби, божанска величина. То је највећа вредност коју имаш, највећа вредност после Бога у свима световима – душа човекова. Пази шта радиш са својом душом! Она је бесмртна и вечна. Куда ће твоја душа зависи од тебе: да ли ће у вечно Царство Небеско, или ће у вечни мрак, у пакао, зависи од твоје слободне воље.
Ти си хришћанин, то значи ти живиш по Христовом Еванђељу. Твој живот треба да је вршење еванђелских заповести, твој живот треба да је сав светао, чист и безгрешан, као што је живот Господа Христа. Да, ми смо људи слаби и немоћни. Падамо често у исти грех, сваког дана по неколико пута падамо у исти грех. Али Господ је дошао у овај свет да објави велику милост Своју према човеку. Његова Божанска уста су објавила да треба опростити човеку ако и седамдесет пута на дан сагреши, ако се покаје пред Господом. По слабости својој ми грешимо, по милости Својој Господ опрашта, али кајање зависи од нас. Нико нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути љубав – љубав човека према Богу, и уништити слободу коју је човеку дао.
Православна Црква, која данас слави победу над јеретицима и иконоборцима, даје нам силе и моћи да и ми данас славимо божанско величанство човека, да и ми данас покажемо силу своју према савременим новим иконоборцима. Колико је данас у Европи и широм света лажних учења о човеку? Колико лажних учења и бруји и струји и грми кроз нашу земљу, колико лажних учења да човек није Божје створење, да је човек постао од мајмуна? Какав стид, какав срам! Што нас вређате, ви лажни научници?! Што понижавате човека до скота?! Ми ~ ми смо Божанско величанство, ми смо Божја створења, ми смо живе иконе Божје. А ви, ви који тобоже волите човека, ви … Европа се помами и изгуби радећи за човека, а милионе људи сатерала је у смрт. Та Европа својим лажним учењима, ето, поплавила је све континенте: Азију, Америку, Аустралију. Шта је европски човек? Европски човек без Христа то је крвава врећа пуна смрдљивог гноја. То је човек без Христа! Тело врећа, врећа пуна смрдљивог гноја! И они се усуђују да објављују: ето, ми се боримо за човека, ми му дајемо вредност. Какву вредност кад ме ти смањујеш до мајмуна? Ти велиш да сам ја мајмунов потомак? Не примам ја то – то је лаж, то је ужас за човека, највећи ужас који човек може да доживи у овоме свету. То, то је сатанска измишљотина; сатана се грохотом смеје кроз сва учења на мудрост европску, на мудрост наших универзитета, наших бедних школа.
Човече, шта је теби важно, шта теби треба у овоме свету? Погледај себе са ивице гроба, погледај себе из свог гроба. Кад-тад ти и ја морамо сићи у свој гроб. Шта вреди у гробу? Душа, тај божански Лик који нам је Господ дао. То је оно што вреди, то је вечна вредност. Господ Благи је то објавио када је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој нашкоди“?Каква је корист? Душа више вреди него сви светови, небеса, земља, ова кугла гнојавог блата око које се људи ломе и отимају, и боре и крваре, милионе људских живота жртвују, иконе Божје убијају. Шта је земља? А Спаситељ вели да душа твоја више вреди неголи сви светови, сва сунца, све васионе…
Пази, брате, како живиш! Знај ко си: ти си Божанско величанство у овоме свету. Знај ту своју вредност, живи за њу. А њу чува, увек чува само Господ Христос, Његова Света Црква и све свете силе које је дао у њој. Гле, Цркви је Господ дао сва средства и силе да ми то Божанско величанство одржимо у себи, и развијемо га до највише мере. Дао нам је Свете Тајне и свете врлине. Ето, шта је свети пост? Свети пост – то је чишћење душе, чишћење иконе у души својој од блата греха, од катрана страсти, од муља порока, кад човек свим срцем искрено пред Богом очисти душу своју, икону душе своје очисти која је сва запрљана, а често и иструлела у гресима. Господ, Црква Његова света, установила је свети пост да ми у току поста постом чистимо себе од сваке прљавштине, чистимо тај лик Божји, ту слику Божју у себи коју смо испрљали.
Па, молитва – молитва је призивање помоћи Божје, светлости небеске да се спусти у нашу помрачену душу, да мрак помрчине греха скине са иконе у нашој души. Шта је љубав еванђелска? Шта милостиња, шта кротост, шта смиреност? Све су (то) божанске силе, браћо, свете врлине еванђелске које нам је Господ Христос дао, и Црква нам препоручује и даје да ми душу своју чистимо од греха, икону своју маламо, Христову икону у души својој.
Врхунац свега сачињава Свето Причешће – Свето Причешће којим се сваки од нас причешћује, киме? Самим Господом Христом! Јер у Светом Причешћу сваки хришћанин прима васцелог Бога, прима чудесног Господа Христа, прима сву Његову Вечну Истину, сву Његову Вечну Правду, прима сав Његов Вечни Живот. Кад се причестиш, брате и сестро, пази како ћеш живети од тога дана и надаље. Примио си Господа Христа, ти кроз Свето Причешће постајеш Богоносац, постајеш Христоносац, постајеш прави човек. Уствари, Господ у твојој души … Гле, Он скида сав мрак са ње, Он изгони сваки грех из ње. Зато се потруди да се грех више не врати у твоју душу. Он очисти сву душу твоју и она заблиста божанском лепотом, оном лепотом којом је Бог украсио створивши је као слику Своју, као Слику Божанску.
Зато је, браћо моја, Свето Причешће најважнији доживљај у животу сваког хришћанина, најважнији. Тиме ти примаш сву бесмртност Христову у своју душу, примаш Њега целог, све Еванђеље Његово примаш. Пази како живиш до данашњега дана. Немој опет унаказити лик Божји у души својој и Господа Христа, Који је кроз Свето Причешће ушао у тебе, немој мучити. Немој Му гресима плести трнов венац око главе у души твојој. Немој Му чудесно дивно и Свето Лице премазивати калом грехова својих, катраном страсти својих. Пази како живиш! Ако си досад и допуштао себи који грех, или крао, или прељубу чинио, или био среброљубац, или нечисте помисли имао у души својој, потруди се и све то одбаци. Ти Господа целиваш – каква одговорност, каква страхота! Сваки твој грех, нови грех, знаш ли да је то шамар у Свето Лице Његово, знаш ли да је сваки твој грех смртни ударац по живој икони твојој у души твојој. Самоубиство је то. Причестио си се, постао си христоносац, исправи се, поправи живот свој. Не допусти да те никакве жеље море. Рђаве те мисли узнемиравају: бори се против њих, не дај се од зла савладати. Надвладај зло добром! Надвладај ђавола Богом! Богом смо јаки – само Богом. Иначе, без Њега људи су мољци и стенице, које ђаво сатире ноктом свога малога прста. Ми смо само Господом Христом Богом јаки. И Он влада над нашим животом, васцелим животом на земљи
Нека нас Он очисти од свакога греха.од сваке страсти, од сваке смрти, ослободи нас свакога ђавола, да бисмо ми заиста и на земљи представљали живе иконе Божје, да би божанско величанство на земљи био човек. Човече, брате! Никада не заборави да си ти мали Бог у блату! У блату тела свог ти имаш живу икону Божју. Пази како живиш, пази шта радиш са иконом Божјом што је у теби. Пази – човече! човече! човече! Јер, наш живот полази са земље и одводи пред пресветло Лице Божје, да тамо дамо одговор шта смо радили са сликом Божјом у овоме свету.
Нека Благи Господ свакоме од нас дарује у срце све небеске дарове, све еванђелске врлине: и веру и љубав и наду и молитву и пост и трпљење и кротост и смиреност све да бисмо се у овој страшној земаљској борби одржали, очували Божански лик у души својој, и кренули из овог света ка Васкрслом Господу у онај свет. А дотле, нека нас свети пост води ка Светоме Ускрсу, Светоме Васкрсу Христовом – да се поклонимо још док смо у телу Њему, Васкрслом Господу, Победитељу греха, смрти и ђавола, Њему који је осигурао Живот Вечни и нашем телу и нашој души. Њему, једино Њему, само Њему, вечна слава и част сада и увек и кроза све векове. Амин.
19б5.године у манастиру Ћелије
Данас је Света Недеља Православља, света Недеља човекославља… Данас Православна Црква казује сву тајну човекову. Шта је човек, ко је човек? Шта сам ја, шта си ти, шта је сваки од нас? И одговара света Црква: Човек је божанско величанство на земљи. Људи обично сматрају да је царско величанство на земљи највеће. Не! Божанско величанство човеково веће је од сваког величанства на овоме свету.
Данашња Света Недеља установљена је као празник Православља, знате ли због чега? Због тога што је на данашњи дан 843. године, у деветом веку, за време благочестиве и Свете царице Теодоре и њеног сина Михаила, а по одлуци Светих Отаца светог Васељенског Сабора, на данашњи дан је прослављена победа над јеретицима иконоборцима. Сто двадесет година цареви иконоборни и безбожни, гонили су иконе, уништавали, спаљивали, газили. Црква се борила преко својих православних епископа, свештеника и народа. Гинули су, тамновали, али Црква се није одрекла светих икона.
Кад је Бог сишао у овај свет, Господ Христос, Он је постао видљив за нас људе. Бог је постао видљив. И гледајући Њега ми уствари гледамо Живога Бога. Он је живи Лик Божји у свету, Икона Божја у свету. И бранећи ту живу Икону Божју у овоме свету Православна Црква је одбранила човека, одбранила Христа као човека. Он Бог, постао је човек, да би у нама људима пронашао Икону Божју, живу Икону Божју, коју смо ми затрпали гресима и страстима, унаказили је, изгребали је сву својим порочним животом. Господ је сишао у овај свет, постао човек, како се вели у дивним црквеним песмама и молитвама, да обнови Свој Лик у човеку, да обнови Своју Икону у човеку, која је иструлела у страстима, иструлела у пороцима нашим, иструлела у гресима нашим, и човек је постао унакажена Икона Божја, унакажена. И Он, сишавши у овај свет као чиста, пречиста Икона Божја, као Бог, Он је показао шта је човек, шта је савршени човек, какав треба да је човек у овоме свету.
Јер шта то значи бити Икона Божја, бити Слика Божја? То значи ово, браћо: ми ум имамо – а ум јесте слика ума Божјег у нама; ми имамо вољу – воља је слика воље Божје у нама; ми имамо осећања, имамо срце – то је слика Божјих осећања у нама; ми живимо у овоме свету – то је слика живота Божјег; ми смо као иконе Божје бесмртне, то је слика бесмртности Божје. И Бог нас је створио боголикима да бисмо ми у овоме свету живели Њиме, да би ум наш увек мислио: пази од кога си, ти си од Бога, мисли чисте мисли, мисли божанске. Онда је наша воља савршена и здрава, када се управља према вољи Божјој, према оригиналу свом. Наше осећање чисто је, здраво је, божанско је, када се управља према осећању Божјем.
У овоме свету, Богом смо постављени да живимо угледајући се на Бога. Зато је створио Бог човека боголиким, зато је Бог Господ Христос и дошао у овај свет да нам покаже како треба да живимо, како треба да мислимо, како треба да осећамо, како треба да радимо у овоме свету. Он – Он је савршен образац нашег осећања. Зато се у Еванђељу наређује: Живите као што доликује Христу. Хришћанин си! Хришћанин си само ако живиш као што Господ Христос хоће и како Он живи. Још се у Светом Еванђељу вели: Живите као што доликује Богу. Коме Богу? Богу који се јавио у телу – Господу Христу. Ти си хришћанин, и позван си да живиш као што је Бог живео у овоме свету. Какав велики подвиг браћо, каква велика и тешка и страшна дужност, али и величанствена, божански величанствена!
Ми у овоме свету уствари стално водимо борбу, борбу за Икону Божју што је у нашој души. Ко је краде од нас? Сви иконоборци, сви противници икона, а први иконоборац је грех. Грех не трпи Бога, неће Бога ни у човеку ни у свету око човека. А кроз грех главни иконоборац јесте сатана, и анђели његови, црни ђаволи. Они су ти који краду нашу душу, који лију грехе у нашу душу и затрпавају Лик Божји што је у нама. Црним катраном греха премазују они Лик Божји што је у нашој души. И човек, када непокајан живи у гресима, када се не бори против грехова својих, када остаје у њима, када их не исповеда, шта остаје од његове душе? Остаје Лик Божји сав премазан црним гнојем порока, страсти и смрти. Страшна слика, страшна срамота!
Божански Лик у човеку који сачињава Божанско величанство свакога од нас, који доживљава божанску силу и величину свакога од нас, ето, грех уништава, ђаво уништава, а уствари ми сами уништавамо, јер ђаво нам не може наметнути грех ако га ми не примимо, ако ми не пристајемо на грех. Нико нас не може натерати у овоме свету; ђаво само предлаже грехе, баца мамце, а ти, ти имаш слободну вољу. Бирај – ђавола или Бога!
Господ је дошао у овај свет, основао Цркву – ради чега? Зашто је Господ дошао у овај свет? Није он, браћо, дошао за ситну ствар. Он је дошао да нас ослободи највећег непријатеља, несравњено јачег од нас, а тај наш непријатељ јесте грех, иза њега ђаво, иза њега сатана. Нико од људи није их могао победити. Господ се јавио у свету као човек и животом Својим на земљи, Еванђељем Својим, Крштењем, Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем – победио је грех, победио смрт, победио ђавола, и све те Божанске силе Своје дао нам у Цркви Својој. И ми хришћани у Цркви Христовој имамо све оружје потребно да победимо сваки грех, имамо све оружје потребно да победимо свакога ђавола, имамо све оружје потребно да победимо сваку смрт, јер у овоме свету земаљском нема победитеља смрти осим Господа Христа.
Зато је Он Једини Истинити Бог. Зато Га нико не може одагнати са ове планете, нико Га не може одузети роду људскоме. Господ Христос је као Победитељ смрти и греха и ђавола, потребнији свакоме човеку од његовог оца, од његове мајке, потребнији од ваздуха, потребнији од сунца, од небеса и од свега видљивог и невидљивог. Шта ће ти живот, брате и човече, шта ће ти тело кад завршаваш живот смрћу?! Усмрди се тело. Шта ће ти душа, ако је у њој ђаво и грех?! Дошао је Господ у овај свет да душу ослободи од греха, од ђавола, и да телу да бесмртност и Живот Вечни васкрснувши га из мртвих. Нама је Господ дао и тело и душу. Није тело од ђавола, тело је од Бога. Бог је створио и тело и душу, целога човека створио за бесмртност и Живот Вечни. И Он је дошао у овај свет да нам осигура двоструку бесмртност и Живот Вечни – и за душу и за тело. На дан Страшнога Суда, када будемо васкрсли, наша тела сјединиће се са нашим душама, и онда ће сваки од нас добити оно што је заслужио својим земаљским животом, својим делима на земљи. Добиће или Царство Небеско или вечну таму и мрак.
У овоме свету, ми смо, браћо, на бојишту, стално у борби. Никада та борба не престаје. Нема примирја између човека и ђавола, нема примирја између човека и греха. Ђаво се стално шуња око свакога од нас да Икону Божју што је у нама унакази, оцрни, упропасти, уништи, да би човека могао водити по својој лудој демонској, ђавољој вољи, и сатера га у пакао. Зато се у Еванђељу безброј пута из уста Спаситељевих чује: Стражите, стражите над душом својом! Пазите како живите у овом свету![Душа је божанско величанство у теби, божанска величина. То је највећа вредност коју имаш, највећа вредност после Бога у свима световима – душа човекова. Пази шта радиш са својом душом! Она је бесмртна и вечна. Куда ће твоја душа зависи од тебе: да ли ће у вечно Царство Небеско, или ће у вечни мрак, у пакао, зависи од твоје слободне воље.
Ти си хришћанин, то значи ти живиш по Христовом Еванђељу. Твој живот треба да је вршење еванђелских заповести, твој живот треба да је сав светао, чист и безгрешан, као што је живот Господа Христа. Да, ми смо људи слаби и немоћни. Падамо често у исти грех, сваког дана по неколико пута падамо у исти грех. Али Господ је дошао у овај свет да објави велику милост Своју према човеку. Његова Божанска уста су објавила да треба опростити човеку ако и седамдесет пута на дан сагреши, ако се покаје пред Господом. По слабости својој ми грешимо, по милости Својој Господ опрашта, али кајање зависи од нас. Нико нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути љубав – љубав човека према Богу, и уништити слободу коју је човеку дао.
Православна Црква, која данас слави победу над јеретицима и иконоборцима, даје нам силе и моћи да и ми данас славимо божанско величанство човека, да и ми данас покажемо силу своју према савременим новим иконоборцима. Колико је данас у Европи и широм света лажних учења о човеку? Колико лажних учења и бруји и струји и грми кроз нашу земљу, колико лажних учења да човек није Божје створење, да је човек постао од мајмуна? Какав стид, какав срам! Што нас вређате, ви лажни научници?! Што понижавате човека до скота?! Ми ~ ми смо Божанско величанство, ми смо Божја створења, ми смо живе иконе Божје. А ви, ви који тобоже волите човека, ви … Европа се помами и изгуби радећи за човека, а милионе људи сатерала је у смрт. Та Европа својим лажним учењима, ето, поплавила је све континенте: Азију, Америку, Аустралију. Шта је европски човек? Европски човек без Христа то је крвава врећа пуна смрдљивог гноја. То је човек без Христа! Тело врећа, врећа пуна смрдљивог гноја! И они се усуђују да објављују: ето, ми се боримо за човека, ми му дајемо вредност. Какву вредност кад ме ти смањујеш до мајмуна? Ти велиш да сам ја мајмунов потомак? Не примам ја то – то је лаж, то је ужас за човека, највећи ужас који човек може да доживи у овоме свету. То, то је сатанска измишљотина; сатана се грохотом смеје кроз сва учења на мудрост европску, на мудрост наших универзитета, наших бедних школа.
Човече, шта је теби важно, шта теби треба у овоме свету? Погледај себе са ивице гроба, погледај себе из свог гроба. Кад-тад ти и ја морамо сићи у свој гроб. Шта вреди у гробу? Душа, тај божански Лик који нам је Господ дао. То је оно што вреди, то је вечна вредност. Господ Благи је то објавио када је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој нашкоди“?Каква је корист? Душа више вреди него сви светови, небеса, земља, ова кугла гнојавог блата око које се људи ломе и отимају, и боре и крваре, милионе људских живота жртвују, иконе Божје убијају. Шта је земља? А Спаситељ вели да душа твоја више вреди неголи сви светови, сва сунца, све васионе…
Пази, брате, како живиш! Знај ко си: ти си Божанско величанство у овоме свету. Знај ту своју вредност, живи за њу. А њу чува, увек чува само Господ Христос, Његова Света Црква и све свете силе које је дао у њој. Гле, Цркви је Господ дао сва средства и силе да ми то Божанско величанство одржимо у себи, и развијемо га до највише мере. Дао нам је Свете Тајне и свете врлине. Ето, шта је свети пост? Свети пост – то је чишћење душе, чишћење иконе у души својој од блата греха, од катрана страсти, од муља порока, кад човек свим срцем искрено пред Богом очисти душу своју, икону душе своје очисти која је сва запрљана, а често и иструлела у гресима. Господ, Црква Његова света, установила је свети пост да ми у току поста постом чистимо себе од сваке прљавштине, чистимо тај лик Божји, ту слику Божју у себи коју смо испрљали.
Па, молитва – молитва је призивање помоћи Божје, светлости небеске да се спусти у нашу помрачену душу, да мрак помрчине греха скине са иконе у нашој души. Шта је љубав еванђелска? Шта милостиња, шта кротост, шта смиреност? Све су (то) божанске силе, браћо, свете врлине еванђелске које нам је Господ Христос дао, и Црква нам препоручује и даје да ми душу своју чистимо од греха, икону своју маламо, Христову икону у души својој.
Врхунац свега сачињава Свето Причешће – Свето Причешће којим се сваки од нас причешћује, киме? Самим Господом Христом! Јер у Светом Причешћу сваки хришћанин прима васцелог Бога, прима чудесног Господа Христа, прима сву Његову Вечну Истину, сву Његову Вечну Правду, прима сав Његов Вечни Живот. Кад се причестиш, брате и сестро, пази како ћеш живети од тога дана и надаље. Примио си Господа Христа, ти кроз Свето Причешће постајеш Богоносац, постајеш Христоносац, постајеш прави човек. Уствари, Господ у твојој души … Гле, Он скида сав мрак са ње, Он изгони сваки грех из ње. Зато се потруди да се грех више не врати у твоју душу. Он очисти сву душу твоју и она заблиста божанском лепотом, оном лепотом којом је Бог украсио створивши је као слику Своју, као Слику Божанску.
Зато је, браћо моја, Свето Причешће најважнији доживљај у животу сваког хришћанина, најважнији. Тиме ти примаш сву бесмртност Христову у своју душу, примаш Њега целог, све Еванђеље Његово примаш. Пази како живиш до данашњега дана. Немој опет унаказити лик Божји у души својој и Господа Христа, Који је кроз Свето Причешће ушао у тебе, немој мучити. Немој Му гресима плести трнов венац око главе у души твојој. Немој Му чудесно дивно и Свето Лице премазивати калом грехова својих, катраном страсти својих. Пази како живиш! Ако си досад и допуштао себи који грех, или крао, или прељубу чинио, или био среброљубац, или нечисте помисли имао у души својој, потруди се и све то одбаци. Ти Господа целиваш – каква одговорност, каква страхота! Сваки твој грех, нови грех, знаш ли да је то шамар у Свето Лице Његово, знаш ли да је сваки твој грех смртни ударац по живој икони твојој у души твојој. Самоубиство је то. Причестио си се, постао си христоносац, исправи се, поправи живот свој. Не допусти да те никакве жеље море. Рђаве те мисли узнемиравају: бори се против њих, не дај се од зла савладати. Надвладај зло добром! Надвладај ђавола Богом! Богом смо јаки – само Богом. Иначе, без Њега људи су мољци и стенице, које ђаво сатире ноктом свога малога прста. Ми смо само Господом Христом Богом јаки. И Он влада над нашим животом, васцелим животом на земљи
Нека нас Он очисти од свакога греха.од сваке страсти, од сваке смрти, ослободи нас свакога ђавола, да бисмо ми заиста и на земљи представљали живе иконе Божје, да би божанско величанство на земљи био човек. Човече, брате! Никада не заборави да си ти мали Бог у блату! У блату тела свог ти имаш живу икону Божју. Пази како живиш, пази шта радиш са иконом Божјом што је у теби. Пази – човече! човече! човече! Јер, наш живот полази са земље и одводи пред пресветло Лице Божје, да тамо дамо одговор шта смо радили са сликом Божјом у овоме свету.
Нека Благи Господ свакоме од нас дарује у срце све небеске дарове, све еванђелске врлине: и веру и љубав и наду и молитву и пост и трпљење и кротост и смиреност све да бисмо се у овој страшној земаљској борби одржали, очували Божански лик у души својој, и кренули из овог света ка Васкрслом Господу у онај свет. А дотле, нека нас свети пост води ка Светоме Ускрсу, Светоме Васкрсу Христовом – да се поклонимо још док смо у телу Њему, Васкрслом Господу, Победитељу греха, смрти и ђавола, Њему који је осигурао Живот Вечни и нашем телу и нашој души. Њему, једино Њему, само Њему, вечна слава и част сада и увек и кроза све векове. Амин.
19б5.године у манастиру Ћелије
Пријавите се на:
Постови (Atom)