Свеш.муч НИКОЛАЈ Србски
Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас„Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац Који ме посла“, (Јн 6,44)Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.
Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.
Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.
Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.
Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов.
Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара.
Непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву.
Христос је огледало, у коме се свак види онакав какав је.Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој.
Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело.
Покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота.Презрење и завист - то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу.
Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје.
Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.
Преп.ЈЕФРЕМ Сирин
ПОКАЈАЊЕ је мајка живота. Оно је потребно увек, свима грешницима и праведницима, који ишту спасења. И нема краја усавршавању, пошто је и савршенство најсавршенијих уствари несавршенство. Стога до саме смрти нема граница за покајање, ни у времену ни у делима. Као благодат на благодат, – људима је по крштењу дато покајање. Јер покајање је друго рођење од Бога. Дарове вере примамо покајањем. Покајањем стичемо милост Божју. Покајање је друга благодат, и рађа се у срцу од вере и страха Божјег.
НИКАКВО ПОКАЈАЊЕ НЕМА ВРЕДНОСТИ БЕЗ ПРАШТАЊА.
КАДА НАШИ ГРЕСИ ПРЕВАЗИЂУ СВАКУ МЕРУ,БОГ НАС ЛИШАВА СВИЈУ ДАРОВА ДУХА СВЕТОГА, КОЈИ ЧИНИ ЧОВЕКА ЧОВЕКОМ
Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас„Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац Који ме посла“, (Јн 6,44)Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.
Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.
Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.
Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.
Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов.
Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара.
Непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву.
Христос је огледало, у коме се свак види онакав какав је.Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој.
Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело.
Покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота.Презрење и завист - то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу.
Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје.
Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.
Преп.ЈЕФРЕМ Сирин
ПОКАЈАЊЕ је мајка живота. Оно је потребно увек, свима грешницима и праведницима, који ишту спасења. И нема краја усавршавању, пошто је и савршенство најсавршенијих уствари несавршенство. Стога до саме смрти нема граница за покајање, ни у времену ни у делима. Као благодат на благодат, – људима је по крштењу дато покајање. Јер покајање је друго рођење од Бога. Дарове вере примамо покајањем. Покајањем стичемо милост Божју. Покајање је друга благодат, и рађа се у срцу од вере и страха Божјег.
НИКАКВО ПОКАЈАЊЕ НЕМА ВРЕДНОСТИ БЕЗ ПРАШТАЊА.
КАДА НАШИ ГРЕСИ ПРЕВАЗИЂУ СВАКУ МЕРУ,БОГ НАС ЛИШАВА СВИЈУ ДАРОВА ДУХА СВЕТОГА, КОЈИ ЧИНИ ЧОВЕКА ЧОВЕКОМ
Нема коментара:
Постави коментар