ПОУКЕ - Св.Симеон Нови Богослов

Овде ћемо изнети известан број богомудрих мисли из учења овог пресветог Богослова, које могу много користити гладнима и жеднима Христове истине, увек божанске, увек вечне, увек свепреображујуће и свеобожујуће, увек свепобедне и свебесмртне. Поред тога, све његове мисли миришу на бесмртност и вечност , и уколико се човек ревносније уживљује у њих, оне све јаче и јаче миришу, и душа се испуњује милином која надлеће херувимске радости …

Господ Христос се назива Спаситељем зато што пружа спасење свима с којима се сједини. А спасење је ослобоћење од свих зала и вечно обретење свих блага у Њему, које дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу свима који су се сјединили са Христом, Спаситељем свих. И они онда стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање. Ту радост неће познати, ни схватити, ни угледати нико од оних који се нису истински и свесрдно прилепили уз Христа и сарастворили се с Њим у неисказаном сједињењу.

Бог хоће да од нас људи начини богове. Бог то тако силно жели, да је Он ради тога једино сишао на земљу и оваплотио се. Стога ако само усхтеднемо, ништа нас неће моћи спречити у томе, – само прибегнимо к Њему с ватреним покајањем. Довољна је само наша добра воља да нас узведе на такву висину. Јер где има добре воље, ту већ нема никакве сметње.

Господ Христос се назива Спаситељем зато што пружа спасење свима с којима се сједини. А спасење је ослобођење од свих зала и вечно обретење свих блага у Њему, које дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу свима који су се сјединили са Христом, Спаситељем свих. И они онда стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање. Ту радост неће познати, ни схватити, ни угледати нико од оних који се нису истински и свесрдно прилепили уз Христа и сарастворили се с Њим у неисказаном сједињењу.

Бог хоће да од нас људи начини богове. Бог то тако силно жели, да је Он ради тога једино сишао на земљу и оваплотио се. Стога ако само усхтеднемо, ништа нас неће моћи спречити у томе, – само прибегнимо к Њему с ватреним покајањем. Довољна је само наша добра воља да нас узведе на такву висину. Јер где има добре воље, ту већ нема никакве сметње.

Који је циљ оваплоћења Бога Логоса? Овај: да нас учини заједничарима онога што је Његово, пошто Он прво постаде заједничар онога што је наше. Син Божји зато постаде Син Човечији, да нас људе начини синовима Божјим, уздижући род наш по благодати у оно што је Он сам по природи, рађајући нас одозго Духом Светим и одмах нас уводећи у Царство небеско, или боље рећи, дарујући нам да имамо ово небеско царство унутра у нама (ср. Лк. 17. 21).

Бог поставши човек сједини се с људима, и узевши удела у човечанству даде свима који верују у Њега и показују веру од дела да узму удела (μετουσίας) у Његовом Божанству. Јер спашће се само они који узму удела у Његовом Божанству, као што Он, Творац свега, узе удела у нашој природи. 

Ради тога је сав богочовечански домострој спасења, ради тога је силазак Сина Божјег на земљу: да нас учини заједничарима и наследницима свога Божанства и свога Царства помоћу вере у Њега и држања заповести Његових. 

Који строго држе заповести Божје удостојиће се видети Бога, по мери труда свога који чине у томе, и постаће богови по благодати – θεοί καιάχάριν, и синови Божји, у Христу Исусу Господу нашем.

Благодат Христова даје се за веру у Њега, у њој је спасење. Стога се нико друкче не може спасти него на овај начин: да прими божанску благодат и да се њоме обожи, тојест да постане Бог по благодати.

По мери очишђења срца добија се божанска благодат; и обратно, по мери благодати бива и очишћење срца; а када се то заврши, онда човек скроз наскроз постаје бог по благодати. Благодат Све Духа чува се, држи се вршењем заповести Божјих, а испуњавање заповести поставља се као темељ за добијање благодати Божје, те нити је могуће да благодат Светога Духа остане у нама без вршења заповести, нити је вршење заповести Божјих корисно без благодати Божје.

Ако хоћеш да знаш шта је својствено Божанској природи, тојест какав је Бог, шта је око Бога, шта је из Бога и шта у Богу, онда чуј: Бог је светлост, светлост безгранична, несхватљива; и што је у Богу јесте светлост, сједињавано јединством природе и нераздељиво дељиво по Лицима. Отац је светлост, Син светлост, Дух Свети светлост, – три Лица су једна светлост, проста, несложена, безвремена, савечна, равночесна и равнославна. Тако исто и све оно што је од Бога јесте светлост, јер нам се дарује од светлости; наиме: живот је светлост, бесмртност – светлост: љубав, мир, истина, врата царства небеског, само царство небеско јесте светлост; рај, милина рајска, земља кротких, венци живота, саме ризе Светих – јесте светлост; Христос Исус, Спаситељ и Цар свега – јесте светлост; хлеб пречистог тела његовог – светлост; Чаша пречасне крви Његове – светлост; васкрсење Његово – светлост; лице Његово – светлост; рука, прст, уста, очи Његове – светлост; глас Његов – светлост, пошто произлази из светлости; благодат Свесветога Духа – светлост; Утешитељ – светлост; бисер, зрно горушично, виноград истинити, квасац, нада, вера – јесте светлост. Ово и све друго што чујеш од Пророка и апостола о неизрецивом и надсуштаственом Божанству, јесте суштаствено један Беспочетни Почетак, у јединству Тројичне светлости слављен. Јер један је Бог у Оцу, Сину и Светоме Духу; Он је светлост неприступна и превечна, која има многа имена и назива се на горе набројане начине, и на још многе друге, и не само назива се него и производи то у нама, као што нас томе научише они који то искуством сазнадоше и утврдише. Поред споменутих, да ти набројим и друге светлости Божје: доброта Његова јесте светлост, милост – светлост, жалостивост – светлост, целив Његов – светлост, благост Његова – светлост, жезал Његов и утеха – светлост. Много шта од овога говори се и о нама, али о нама се то говори као о људима а о Њему као о Богу. Ево примера за то: Бог се назива Оцем, и људи се називају оцима; Христос се назива Сином Божјим, и ми се називамо синовима људским; Дух Свети назива се Духом Божјим, и наше душе називају се духовима; Бог је живот, и ми имамо живот; Бог је љубав, љубав имају међу собом и многи грешници. Шта дакле? за љубав људску можеш ли рећи да је Бог? Настрану са таквом хулом! И мир који ми имамо међу собом када се не грдимо и не свађамо због нечега, можеш ли назвати миром који превазилази ум? Не. Речи људске су пролазне и празне, а реч Божја је жива, постојана и делатна. Исто тако и истина Божја је изнад ума и речи људске, Бог неизменљиви, вечни и живи. Најзад, ни вода коју ми имамо није као она вода жива, нити хлеб овај који обично једемо није као онај хлеб живота. Него, као што рекосмо, све је оно светлост, и Бог је једна светлост, и ко узима удела у тој светлости самим тим узима удела и у свима оним добрима која споменусмо: постаје кротак и смирен и готов на свако добро, јер и та добра заједно са другима јесу светлост, и ко има светлост, тај заједно са светлошћу има и та добра. Тада Бог потстиче на свако добро душу у којој обитава, и Он постаје за њу свако добро; и таква душа у којој обитава Бог, не оскудева ни у каквом добру, него се испуњује и изобилује свагда у свима оним неисказаним добрима Божјим, веселећи се заједно и боравећи заједно са Небеским Силама.

Где је дубоко смирење, тамо је и изобиље суза; а где тога има, тамо је и долазак Светога Духа; када пак дође благодат обожаванога Духа, тада у ономе у коме Он дела настаје свака чистота и светост, и он види Бога и Бог погледа на њега. Јер Господ каже: На кога ћу погледати? на онога ко је кротак и смирен и дрхће од мојих речи (Ис. 66, 2).

Човек може победити страсти, али их не може потпуно искоренити. Он је добио власт не чинити зло, али не и не помишљати на њега. Побожност пак јесте не само чинито добро, него и не помишљати на зло. Стога ко помишља на зло, не може стећји чисто срце, јер се оно прља од нечистих помисли, као што се огледало прља од прашине. Чисто срце имати значи не само не бити узнемираван никаквом страшћу него и не помишљати ништа рђаво, и имати у себи једино сећање на Бога са незаустављивом љубављу. Јер око душе, ум, када ништа не смета његовом созерцању, у чистој светлости чисто види Бога.

Велико је и неизмерно снисхођење и човекољубље Божје према људима.  Потресно је чудотворна сила заповести Божјих, и у како чудесно расположење уводи оне који их извршују и држе! 

Као што изјутра када се рађа сунце мрак постепено отступа и ишчезава, тако и када врлина засија, одгони се грех као тама, и најзад се потпуно уништава. Тада ми постајемо добри и добродетељни у свему, као што смо раније били зли и рђави. Тако, помоћу малог трпљења и мајушне добре воље, или боље – помоћу Бога живога, ми прерађујемо себе и обнављамо, пошто се очистимо душом и телом и умом. Услед тога ми постајемо оно што раније нисмо знали због наше помрачености страстима, и још добијамо оно чега нисмо достојни. 

Крстивши се Свесветим Духом, сви смо ми постали заједничари Божанске и неисказане природе, деца Оца а браћа Христова… Ако Син Божји стварно постаде сином човечјим, онда Он несумњиво и тебе чини сином Божјим у самој стварности. Ако дакле Он постаде тело не провидно, онда и ми свакако постајемо дух не мислено. Али пошто Бог Логос заиста беше тело, тако Он и нас неизрециво преображава и истински нас чини децом Божјом. Неизменљив Божанством Логос постаде човек примањем тела; сачувавши човека неизменљивим по души и телу, Он и мене целог начини Богом. Узевши моје осућено тело, Он ме обуче у цело Божанство. Јер, крстивши се, ја се обукох у Христа, разуме се не на чулни већ на духовни начин. И како није Бог по благодати и усиновљењу онај који се осећањем, знањем и созерцањем обукао у Сина Божјег? Ако Бог Логос знањем, делом и созерцањем сав постаде човек, онда треба расућивати православно, да и ја кроз заједничарење са Богом сав осећањем и знањем постадох Бог, свакако не по суштини него узимањем удела. Јер као што се Бог не изменивши се роди човеком у телу и би видљив за све, тако Он и мене рађа духовно на неисказан начин и, премда ја остајем човек, Он ме чини Богом. И као што Њега, видљивог по телу, народ не позна да је Бог, тако и нас људи виде као људска бића, али шта смо ми постали благодаћу Божјом, то од људи виде само они у којих је око душе очишћено, и то виде нас као у огледалу; они пак који нису очистили себе, не виде ни Бога ни нас, и никако не верују да смо икада стварно постали такви… Стога, ако желиш да постанеш Бог по благодати, не речју, не уображењем, не мишљу, не само вером лишеном дела, него опитом, делом и умним созерцањем, и најтајнијим знањем, онда ради што ти Христос заповеда и што Он тебе ради претрпе. И тада ћеш угледати најблиставију светлост где се појављује у потпуно пречишћеном ваздуху душе, на невештаствен начин јасно угледавши невештаствену суштину, која стварно прожима сву душу наскроз, и од душе разлива се кроз цело тело, пошто се душа као бестелесна налази по целом телу; и засијаће тело твоје као и душа твоја. А душа ће опет, попут јавивше се светлеће благодати, заблистати као Бог. Ако пак не будеш подражавао смиреност, страдања и понижења Христа Господа, и не пожелиш да их претрпиш, онда си остао у мраку и тартару тела свог, тела које је трулеж[…

Говорећи о делатности благодатне светлости Духа Светога, свети Богослов благовести: 

Светлост неприступна, светлост све извршујућа јавља се на кратко време и скрива, и изгони из срца страсти једну по једну. Јер човек не може победити страсти ако му она не дође у помоћ; но и тада их не изгони све одједном, јер је немогуће телесном човеку одједаред примити целога Духа и постати бестрастан. Али када човек учини све што може: пригрли уздржање, ослободи се страсне привржености овоме свету, одвоји се од својих, отсече своју вољу, одрече се света, трпи искушења, моли се и плаче, сиротује и смирава себе према својим моћима, – тада на кратко време као нека слабачка и најмања светлост, окруживши изненада ум, узнесе га у вансебност (= у екстазу), али да он не би умро, она га ускоро остави са тако великом брзином, да је човеку који ју је видео немогуће ни схватити ни сетити се лепоте њене, да он, још неискусан, не би окусио од хране људи савршених, и очас се распао или нашкодио себи, повративши је. И тако, од тада светлост руководи, окрепљује и поучава; када нам је потребна, она се појављује и бежи; појављује се не када ми желимо, – само се савршенима она појављује на њихову жељу – него када смо у неприликама и потпуно онемоћали, она долази у помоћ, раћајући се издалека, и чини да је осетим у своме срцу. Запањен и задихан ја хоћу да је задржим. Али наоколо је све сама ноћ. И ја празних и јадних руку, заборављам све, седим и плачем, не надајући се да је други пут видим на такав начин. А када се добро исплачем, и хоћу да престанем, тада она долази и тајанствено се дотиче мога темена, .и ја се купам у сузама не знајући ко је то; и тада она силно озарава мој ум слатком светлошћу. А када је распознам. она одмах одлеће, остављајући у мени огањ божанствене љубави к њој, који не дозвољава ни смејати се, ни гледати на људе, ни желети ишта од видљивога. Малопомало он се трпљењем разгорева и разбуктава у велики пожар који досеже до неба. Њега гасе доколица и брига око житијских ствари. А мрзети сваку славу, газити себе као ћубре, он то воли, и помоћу тога нас учи свемоћној смирености. И тако, када ја то радим и постајем смирен, тада он остаје неодвојив од мене: разговара са мном, просвећује ме, гледа ме, и ја га гледам. Он се налази и у моме срцу и на небу. Он ми тумачи Свето Писмо и умножава знање у мени. Он ме научава тајнама које ја изрећи не могу. Он ми показује како ме је узнео из света, и наређује ми да будем милостив према свима који се налазе у свету. И тако, мене опкољавају зидови и задржава тело, но ја се, не сумњај, ваистину налазим изван њих. Ја не осећам тутњаву и не чујем гласове. Ја се не бојим смрти, јер сам је превазишао. Ја не знам шта је јад, иако ме сви ожалошћују. Сласти су горке за мене; све страсти беже од мене, и ја стално ноћу и дању видим светлост. Дан ми се показује ноћ; и ноћ је дан. Ја и не желим да спавам, јер то је губитак за мене. А када ме опколе сваковрсна зла, и прете да ме оборе и надвладају, тада ја, обретајући се изненада са светлошћу изван свих радости и жалости и сласти овога света, наслађујем се неисказаном и божанском радошћу, уживам у красоти њеној, често је грлим, целивам и обожавам, осећајући велику благодарност према онима који ми дадоше могућност да видим оно што сам желео, и да узмем удела у неисказаној светлости, и да постанем светлост, и да отсад заједничарим у дару њеном, и да стекнем Даваоца свих блага.

Врлина није ништа друго до испуњење воље Божје.

Свако добро дело које бива по заповести Божјој назива се врлина.

Пре сваке друге врлине долази преко вере благодат Божја, као темељ сваке врлине, а са благодаћу Божјом долази и свака врлина, и остаје, и делује. Свака врлина која бива без благодати Божје, пред Богом је нижа од свакога зла, јер таква врлина је демонска… Добра дела која бивају без благодати Светога Духа, Бог ниушта не рачуна. Јер добро није добро када не бива на добар начин. А да се добро учини на добар начин, немогуће је без благодати Христове.

Богонадахнута благовест светог апостола Павла: „Ми ум Христов имамо“, нашла је своје богонадахнуто објашњење у речима светог Симеона Новог Богослова, које он упућује Господу Христу: Ко, видећи Тебе, Господе, и осећајући себе озареним Твојом славом и Божанском светлошћу Твојом, није се изменио умом, душом и срцем, и није се удостојио и друкчије гледати и друкчије слушати? Јер ум, погружавајући се у Твоју светлост, просветљује се и постаје светлост, слично слави Твојој, и назива се Твојим умом. Ко се удостојио постати такав, удостојава се онда и ум Твој имати и постаје са Тобом нераздељиво један. И како неће он све гледати и слушати бестрасно – άπαθως – као Ти? Поставши Бог по благодати, како ће он уогапте пожелети ишта материјално, ишта пролазно и трулежно, или ишта што припада празној слави? Јер онај који се уздигао изнад свега видљивога и приближио се Богу, или боље, који је сам постао Бог по благодати, како би пожелео да тражи славе или раскоши од онога што је земаљско? Та све је то за њега ваистину – срам и увреда и понижење и бешчешће. За њега је слава и радост и богатство Бога Тројица и све што је Божје и од Бога.

Ко је вољу своју сјединио са Божанственим Духом, постао је боголик примивши у срцу Христа, он је постао хришћанин од Христа, имајући у себи уобличеног Христа, који је потпуно недостижан и заиста неприступан тварима уопште.

Ми смо удови Христови, а Христос удови наши. И рука моја и нога моја – Христос. И рука Христова и нога Христова – ја бедни. Покрећем руку? – такође и Христос, јер рука моја то је Он: Божанство је недељиво. Покрећем ногу? и гле, она блиста као Он. Не реци да ја богохулим, него признај то и обожавај Христа који те начинио таквим. Јер и ти ако пожелиш, постаћеш уд Његов. И на тај начин сви удови свакога од нас посебно постају удима Христовим и Христос – удима нашим; и све ружне удове Он ће учинити лепима, украшавајући их лепотом и славом Божанства Свога; и ми ћемо једновремено с тим постати Богови  присно сједињени са Богом, не примећујући никакву мрљу у телу нашем, већ сви уподобивши се свему телу – Христу, а сваки од нас – уд његов, јесте сав Христос.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА - Ава Јустин Ћелијски

.

Данас је Света Недеља Православља, света Недеља човекославља… Данас Православна Црква казује сву тајну човекову. Шта је човек, ко је човек? Шта сам ја, шта си ти, шта је сваки од нас? И одговара света Црква: Човек је божанско величанство на земљи. Људи обично сматрају да је царско величанство на земљи највеће. Не! Божанско величанство човеково веће је од сваког величанства на овоме свету.

Црква данас, славећи то божанско величанство човека- шта слави уствари? Слави живу икону Божју у овоме свету живу слику Божју у овоме свету, слави човека. Јер човек, душа му је од Бога, душа слика Божја у човеку, икона Божја у човеку, а тело рам око те свете иконе. То је човек. Таквог човека Црква слави и прославља. То си ти. Човек је ходећа жива икона Божја кроз овај свет. У томе је Благовест ове Велике Свете Недеље.

Данашња Света Недеља установљена је као празник Православља, знате ли због чега? Због тога што је на данашњи дан 843. године, у деветом веку, за време благочестиве и Свете царице Теодоре и њеног сина Михаила, а по одлуци Светих Отаца светог Васељенског Сабора, на данашњи дан је прослављена победа над јеретицима иконоборцима. Сто двадесет година цареви иконоборни и безбожни, гонили су иконе, уништавали, спаљивали, газили. Црква се борила преко својих православних епископа, свештеника и народа. Гинули су, тамновали, али Црква се није одрекла светих икона.

Кад је Бог сишао у овај свет, Господ Христос, Он је постао видљив за нас људе. Бог је постао видљив. И гледајући Њега ми уствари гледамо Живога Бога. Он је живи Лик Божји у свету, Икона Божја у свету. И бранећи ту живу Икону Божју у овоме свету Православна Црква је одбранила човека, одбранила Христа као човека. Он Бог, постао је човек, да би у нама људима пронашао Икону Божју, живу Икону Божју, коју смо ми затрпали гресима и страстима, унаказили је, изгребали је сву својим порочним животом. Господ је сишао у овај свет, постао човек, како се вели у дивним црквеним песмама и молитвама, да обнови Свој Лик у човеку, да обнови Своју Икону у човеку, која је иструлела у страстима, иструлела у пороцима нашим, иструлела у гресима нашим, и човек је постао унакажена Икона Божја, унакажена. И Он, сишавши у овај свет као чиста, пречиста Икона Божја, као Бог, Он је показао шта је човек, шта је савршени човек, какав треба да је човек у овоме свету.

Јер шта то значи бити Икона Божја, бити Слика Божја? То значи ово, браћо: ми ум имамо – а ум јесте слика ума Божјег у нама; ми имамо вољу – воља је слика воље Божје у нама; ми имамо осећања, имамо срце – то је слика Божјих осећања у нама; ми живимо у овоме свету – то је слика живота Божјег; ми смо као иконе Божје бесмртне, то је слика бесмртности Божје. И Бог нас је створио боголикима да бисмо ми у овоме свету живели Њиме, да би ум наш увек мислио: пази од кога си, ти си од Бога, мисли чисте мисли, мисли божанске. Онда је наша воља савршена и здрава, када се управља према вољи Божјој, према оригиналу свом. Наше осећање чисто је, здраво је, божанско је, када се управља према осећању Божјем.

У овоме свету, Богом смо постављени да живимо угледајући се на Бога. Зато је створио Бог човека боголиким, зато је Бог Господ Христос и дошао у овај свет да нам покаже како треба да живимо, како треба да мислимо, како треба да осећамо, како треба да радимо у овоме свету. Он – Он је савршен образац нашег осећања. Зато се у Еванђељу наређује: Живите као што доликује Христу. Хришћанин си! Хришћанин си само ако живиш као што Господ Христос хоће и како Он живи. Још се у Светом Еванђељу вели: Живите као што доликује Богу. Коме Богу? Богу који се јавио у телу – Господу Христу. Ти си хришћанин, и позван си да живиш као што је Бог живео у овоме свету. Какав велики подвиг браћо, каква велика и тешка и страшна дужност, али и величанствена, божански величанствена!

Ми у овоме свету уствари стално водимо борбу, борбу за Икону Божју што је у нашој души. Ко је краде од нас? Сви иконоборци, сви противници икона, а први иконоборац је грех. Грех не трпи Бога, неће Бога ни у човеку ни у свету око човека. А кроз грех главни иконоборац јесте сатана, и анђели његови, црни ђаволи. Они су ти који краду нашу душу, који лију грехе у нашу душу и затрпавају Лик Божји што је у нама. Црним катраном греха премазују они Лик Божји што је у нашој души. И човек, када непокајан живи у гресима, када се не бори против грехова својих, када остаје у њима, када их не исповеда, шта остаје од његове душе? Остаје Лик Божји сав премазан црним гнојем порока, страсти и смрти. Страшна слика, страшна срамота!

Божански Лик у човеку који сачињава Божанско величанство свакога од нас, који доживљава божанску силу и величину свакога од нас, ето, грех уништава, ђаво уништава, а уствари ми сами уништавамо, јер ђаво нам не може наметнути грех ако га ми не примимо, ако ми не пристајемо на грех. Нико нас не може натерати у овоме свету; ђаво само предлаже грехе, баца мамце, а ти, ти имаш слободну вољу. Бирај – ђавола или Бога!

Господ је дошао у овај свет, основао Цркву – ради чега? Зашто је Господ дошао у овај свет? Није он, браћо, дошао за ситну ствар. Он је дошао да нас ослободи највећег непријатеља, несравњено јачег од нас, а тај наш непријатељ јесте грех, иза њега ђаво, иза њега сатана. Нико од људи није их могао победити. Господ се јавио у свету као човек и животом Својим на земљи, Еванђељем Својим, Крштењем, Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем – победио је грех, победио смрт, победио ђавола, и све те Божанске силе Своје дао нам у Цркви Својој. И ми хришћани у Цркви Христовој имамо све оружје потребно да победимо сваки грех, имамо све оружје потребно да победимо свакога ђавола, имамо све оружје потребно да победимо сваку смрт, јер у овоме свету земаљском нема победитеља смрти осим Господа Христа.

Зато је Он Једини Истинити Бог. Зато Га нико не може одагнати са ове планете, нико Га не може одузети роду људскоме. Господ Христос је као Победитељ смрти и греха и ђавола, потребнији свакоме човеку од његовог оца, од његове мајке, потребнији од ваздуха, потребнији од сунца, од небеса и од свега видљивог и невидљивог. Шта ће ти живот, брате и човече, шта ће ти тело кад завршаваш живот смрћу?! Усмрди се тело. Шта ће ти душа, ако је у њој ђаво и грех?! Дошао је Господ у овај свет да душу ослободи од греха, од ђавола, и да телу да бесмртност и Живот Вечни васкрснувши га из мртвих. Нама је Господ дао и тело и душу. Није тело од ђавола, тело је од Бога. Бог је створио и тело и душу, целога човека створио за бесмртност и Живот Вечни. И Он је дошао у овај свет да нам осигура двоструку бесмртност и Живот Вечни – и за душу и за тело. На дан Страшнога Суда, када будемо васкрсли, наша тела сјединиће се са нашим душама, и онда ће сваки од нас добити оно што је заслужио својим земаљским животом, својим делима на земљи. Добиће или Царство Небеско или вечну таму и мрак.

У овоме свету, ми смо, браћо, на бојишту, стално у борби. Никада та борба не престаје. Нема примирја између човека и ђавола, нема примирја између човека и греха. Ђаво се стално шуња око свакога од нас да Икону Божју што је у нама унакази, оцрни, упропасти, уништи, да би човека могао водити по својој лудој демонској, ђавољој вољи, и сатера га у пакао. Зато се у Еванђељу безброј пута из уста Спаситељевих чује: Стражите, стражите над душом својом! Пазите како живите у овом свету![Душа је божанско величанство у теби, божанска величина. То је највећа вредност коју имаш, највећа вредност после Бога у свима световима – душа човекова. Пази шта радиш са својом душом! Она је бесмртна и вечна. Куда ће твоја душа зависи од тебе: да ли ће у вечно Царство Небеско, или ће у вечни мрак, у пакао, зависи од твоје слободне воље.

Ти си хришћанин, то значи ти живиш по Христовом Еванђељу. Твој живот треба да је вршење еванђелских заповести, твој живот треба да је сав светао, чист и безгрешан, као што је живот Господа Христа. Да, ми смо људи слаби и немоћни. Падамо често у исти грех, сваког дана по неколико пута падамо у исти грех. Али Господ је дошао у овај свет да објави велику милост Своју према човеку. Његова Божанска уста су објавила да треба опростити човеку ако и седамдесет пута на дан сагреши, ако се покаје пред Господом. По слабости својој ми грешимо, по милости Својој Господ опрашта, али кајање зависи од нас. Нико нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути љубав – љубав човека према Богу, и уништити слободу коју је човеку дао.

Православна Црква, која данас слави победу над јеретицима и иконоборцима, даје нам силе и моћи да и ми данас славимо божанско величанство човека, да и ми данас покажемо силу своју према савременим новим иконоборцима. Колико је данас у Европи и широм света лажних учења о човеку? Колико лажних учења и бруји и струји и грми кроз нашу земљу, колико лажних учења да човек није Божје створење, да је човек постао од мајмуна? Какав стид, какав срам! Што нас вређате, ви лажни научници?! Што понижавате човека до скота?! Ми ~ ми смо Божанско величанство, ми смо Божја створења, ми смо живе иконе Божје. А ви, ви који тобоже волите човека, ви … Европа се помами и изгуби радећи за човека, а милионе људи сатерала је у смрт. Та Европа својим лажним учењима, ето, поплавила је све континенте: Азију, Америку, Аустралију. Шта је европски човек? Европски човек без Христа то је крвава врећа пуна смрдљивог гноја. То је човек без Христа! Тело врећа, врећа пуна смрдљивог гноја! И они се усуђују да објављују: ето, ми се боримо за човека, ми му дајемо вредност. Какву вредност кад ме ти смањујеш до мајмуна? Ти велиш да сам ја мајмунов потомак? Не примам ја то – то је лаж, то је ужас за човека, највећи ужас који човек може да доживи у овоме свету. То, то је сатанска измишљотина; сатана се грохотом смеје кроз сва учења на мудрост европску, на мудрост наших универзитета, наших бедних школа.

Човече, шта је теби важно, шта теби треба у овоме свету? Погледај себе са ивице гроба, погледај себе из свог гроба. Кад-тад ти и ја морамо сићи у свој гроб. Шта вреди у гробу? Душа, тај божански Лик који нам је Господ дао. То је оно што вреди, то је вечна вредност. Господ Благи је то објавио када је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој нашкоди“?Каква је корист? Душа више вреди него сви светови, небеса, земља, ова кугла гнојавог блата око које се људи ломе и отимају, и боре и крваре, милионе људских живота жртвују, иконе Божје убијају. Шта је земља? А Спаситељ вели да душа твоја више вреди неголи сви светови, сва сунца, све васионе…

Пази, брате, како живиш! Знај ко си: ти си Божанско величанство у овоме свету. Знај ту своју вредност, живи за њу. А њу чува, увек чува само Господ Христос, Његова Света Црква и све свете силе које је дао у њој. Гле, Цркви је Господ дао сва средства и силе да ми то Божанско величанство одржимо у себи, и развијемо га до највише мере. Дао нам је Свете Тајне и свете врлине. Ето, шта је свети пост? Свети пост – то је чишћење душе, чишћење иконе у души својој од блата греха, од катрана страсти, од муља порока, кад човек свим срцем искрено пред Богом очисти душу своју, икону душе своје очисти која је сва запрљана, а често и иструлела у гресима. Господ, Црква Његова света, установила је свети пост да ми у току поста постом чистимо себе од сваке прљавштине, чистимо тај лик Божји, ту слику Божју у себи коју смо испрљали.

Па, молитва – молитва је призивање помоћи Божје, светлости небеске да се спусти у нашу помрачену душу, да мрак помрчине греха скине са иконе у нашој души. Шта је љубав еванђелска? Шта милостиња, шта кротост, шта смиреност? Све су (то) божанске силе, браћо, свете врлине еванђелске које нам је Господ Христос дао, и Црква нам препоручује и даје да ми душу своју чистимо од греха, икону своју маламо, Христову икону у души својој.

Врхунац свега сачињава Свето Причешће – Свето Причешће којим се сваки од нас причешћује, киме? Самим Господом Христом! Јер у Светом Причешћу сваки хришћанин прима васцелог Бога, прима чудесног Господа Христа, прима сву Његову Вечну Истину, сву Његову Вечну Правду, прима сав Његов Вечни Живот. Кад се причестиш, брате и сестро, пази како ћеш живети од тога дана и надаље. Примио си Господа Христа, ти кроз Свето Причешће постајеш Богоносац, постајеш Христоносац, постајеш прави човек. Уствари, Господ у твојој души … Гле, Он скида сав мрак са ње, Он изгони сваки грех из ње. Зато се потруди да се грех више не врати у твоју душу. Он очисти сву душу твоју и она заблиста божанском лепотом, оном лепотом којом је Бог украсио створивши је као слику Своју, као Слику Божанску.

Зато је, браћо моја, Свето Причешће најважнији доживљај у животу сваког хришћанина, најважнији. Тиме ти примаш сву бесмртност Христову у своју душу, примаш Њега целог, све Еванђеље Његово примаш. Пази како живиш до данашњега дана. Немој опет унаказити лик Божји у души својој и Господа Христа, Који је кроз Свето Причешће ушао у тебе, немој мучити. Немој Му гресима плести трнов венац око главе у души твојој. Немој Му чудесно дивно и Свето Лице премазивати калом грехова својих, катраном страсти својих. Пази како живиш! Ако си досад и допуштао себи који грех, или крао, или прељубу чинио, или био среброљубац, или нечисте помисли имао у души својој, потруди се и све то одбаци. Ти Господа целиваш – каква одговорност, каква страхота! Сваки твој грех, нови грех, знаш ли да је то шамар у Свето Лице Његово, знаш ли да је сваки твој грех смртни ударац по живој икони твојој у души твојој. Самоубиство је то. Причестио си се, постао си христоносац, исправи се, поправи живот свој. Не допусти да те никакве жеље море. Рђаве те мисли узнемиравају: бори се против њих, не дај се од зла савладати. Надвладај зло добром! Надвладај ђавола Богом! Богом смо јаки – само Богом. Иначе, без Њега људи су мољци и стенице, које ђаво сатире ноктом свога малога прста. Ми смо само Господом Христом Богом јаки. И Он влада над нашим животом, васцелим животом на земљи

Нека нас Он очисти од свакога греха.од сваке страсти, од сваке смрти, ослободи нас свакога ђавола, да бисмо ми заиста и на земљи представљали живе иконе Божје, да би божанско величанство на земљи био човек. Човече, брате! Никада не заборави да си ти мали Бог у блату! У блату тела свог ти имаш живу икону Божју. Пази како живиш, пази шта радиш са иконом Божјом што је у теби. Пази – човече! човече! човече! Јер, наш живот полази са земље и одводи пред пресветло Лице Божје, да тамо дамо одговор шта смо радили са сликом Божјом у овоме свету.

Нека Благи Господ свакоме од нас дарује у срце све небеске дарове, све еванђелске врлине: и веру и љубав и наду и молитву и пост и трпљење и кротост и смиреност све да бисмо се у овој страшној земаљској борби одржали, очували Божански лик у души својој, и кренули из овог света ка Васкрслом Господу у онај свет. А дотле, нека нас свети пост води ка Светоме Ускрсу, Светоме Васкрсу Христовом – да се поклонимо још док смо у телу Њему, Васкрслом Господу, Победитељу греха, смрти и ђавола, Њему који је осигурао Живот Вечни и нашем телу и нашој души. Њему, једино Њему, само Њему, вечна слава и част сада и увек и кроза све векове. Амин.

19б5.године у манастиру Ћелије

ШТА ЈЕ АНАТЕМА - Св.Теофан Затворник

Ретко се догађа да се Молебан Православља, који се сада врши, врши без осуда и прекора на нечији рачун. И без обзира колико се много беседа говори и објашњава да Црква овде делује мудро ради спасења Своје деце и даље незадовољни само понављају своје реченице. Или не слушају проповеди, или те проповеди не воде рачуна о каснијим сложеностима, или су вероватно створили своје сопствено схватање овог обреда и не желе да га напусте, без обзира шта би им могли рећи.
Неким људима анатеме изгледају нељудски, другим сужавајуће. Такве оптужбе би могле бити ваљане у другим ситуацијама, али нема начина на који би се оне могле применити на наш Молебан Православља. Кратко ћу ти разјаснити зашто Црква ово ради, и мислим да ћеш се и сам сложити са мном, да тако чинећи, Црква поступа мудро.

Шта је Света Црква? 
То је заједница верујућих, сједињених међусобно јединством исповедања Божански откривених истина, јединством освећења Богом установљених Тајни и јединством власти и вођством Богом даних пастира. Јединство исповедања, освећења и власти успоставља правила овог друштва, које је обавезно за свакога ко му се придружује.

Чланство у овом друштву је зависно од прихватања овог правила и слагања са њим; остајање у друштву је у вези са испуњавањем овог правила.
Погледајмо како је Света Црква порасла и како наставља да расте!Проповедници проповедају. Неки од слушалаца не прихватају проповед и одлазе; други прихватају и као последица тог прихватања, бивају освећени Светим Тајнама, следећи руковођење својих пастира, и тако бивају уграђени у Свету Цркву - бивају уцрквењени. Ето како сви чланови Цркве улазе у Њу.
При уласку у Њу, они се мешају са другим члановима, они су сједињени са њима, и остају у Цркви, све док настављају да буду једно са свима. Из овог простог примера у погледу тога како је Црква формирана, можеш видети да је као друштво, заједница, Света Црква постала и наставља да постоји као свако друго друштво. И посматрај је као и свако друго друштво, и немој је лишавати права које припадају било ком друштву.
Узмимо, на пример, трезвено друштво. Оно има правила која сваки члан мора испунити. А сваки од њих је управо члан, зато што испуњава и повинује се правилима тог друштва. Сада претпостави да неки од чланова не само да одбије да се повинује правилима, већ такође има погледе потпуно супротне онима у друштву, па чак и устаје против самог циља тог друштва.
Не само да се сам не придржава трезвености, већ чак хули на саму трезвеност и шири мишљења која би могла да искушају друге и да их одврате од трезвености. Шта обично, друштво ради са таквим људима? Прво их упозорава, а онда их истерује. Ето овде имате анатему! Нико не протестује на ово, нико не прекорева друштво да се понаша нељудски. Свако признаје да се друштво понаша на потпуно законити начин и да, када би се понашало другачије, не би могло постојати.
Па зашто онда прекоревати Свету Цркву када делује слично? Након свега, анатема је управо одвајање од Цркве, или искључивање из Њене средине, међу оне који не испуњавају услове јединства са Њом и почиње да мисли другачије од начина на који Црква размишља, другачије од обећања које су дали да ће мислити приликом придруживања Њој. Сети се како се догодило!
Појавио се Арије, који је имао безбожна мишљења у вези са Христом Спаситељем, тако да је тим својим мишљењима кривио само дело нашег спасења. Шта се учинило са њим? Прво је био упозорен, и то упозорен много пута, сваким могућим начином убеђивања и разговора. Али пошто је тврдоглаво инсистирао на свом мишљењу, био је осуђен и искључен из Цркве,то јест, искључен из нашег друштва.
Чувај се, немај додира са њим и оним сличним њему. Немој се сам држати таквих мишљења и не слушај или примај оне, који тако чине. Тако је Света Црква учинила са Аријем; тако је радила и са свим другим јеретицима; и тако ће учинити и сада, такође, ако се неко појави негде са безбожним мишљењима. Па реци ми, каква је кривица овде? Шта би друго могла учинити Света Црква? И да ли би она могла да настави да постоји, ако не би испољавала овакву строгост и упозоравати Своју децу са таквом забринутошћу, на оне који би је могли искварити и уништити?
Да видимо  која су лажна учења и који лажни учитељи искључени?
Они који одбацују постојање Бога, бесмртност душе, Божански Промисао; оне који не исповедају Свесвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светог, Једног Бога; оне који не признају Божанство Господа Исуса Христа и наше искупљење смрћу Његовом на Крсту; оне, који одбацују благодат Духа Светог и Божанске Тајне које је дарују, и тако даље. Да ли видиш чега се они дотичу? Ово су теме, које су сами разлог зашто је Света Црква Црква, начела на којима је она заснована и без којих она не би могла да буде оно што јесте. Према томе, они који устају против ових истина, јесу Цркви, оно што су нама они који покушавају да нам угрозе животе и имовину у свакодневном животу. Лоповима и разбојницима се, након свега, сада дозвољава да наставе слободно и да одлазе некажњени! А када су везани и предани закону и казни, нико не сматра ово нељудским или нарушавањем слободе. Напротив, људи виде у самом овом поступку, дело љубави према човеку и заштиту слободе у погледу свих чланова друштва. Ако тако расуђујеш овде, расуђуј тако и у погледу заједнице у Цркви. Ови лажни учитељи, слично лоповима и разбојницима, пљачкају имовину Свете Цркве и Бога, кварећи њену децу и уништавајући их.
Да ли Црква заиста греши у њиховом осуђивању, везујући их, одбацивати их? И да ли би то била љубав према човеку, ако би посматрала дела ових људи са равнодушношћу и остављала их да слободно уништавају сваког другог? Да ли би мајка дозволила змији да слободно гмиже и уједе њену бебу, која не схвата опасност? Ако би нека неморална особа добила приступ твојој породици и почела да искушава твоју кћер, или твог сина  да ли би био способан да посматраш његово понашање и говор са равнодушношћу?
Да ли би везао своје руке, плашећи се да ћеш стећи репутацију нечовека и старомодног? Зар не би избацио такву особу кроз врата и затворио их за њу заувек? Треба да гледаш на дела Цркве на исти начин.
Она види да се појављују појединци поквареног ума и кваре друге, устаје против њих, тера их, и говори онима који су Њени: Чувајте се такви и такви људи желе да униште ваше душе. Не слушајте их; бежите од њих.Тако она испуњава дужност мајчинске љубави и према томе делује из љубави  или како би ти рекао, људски.
У садашње време, имамо бујање нихилиста, спиритиста и других убитачних паметњаковића, који су занети лажним учитељима Запада. Да ли заиста мислиш да би наша Света Црква требала да ћути и да не подиже свој глас на осуду и њихово анатемисање, ако су њихова разорна учења нешто ново? Никако.
Сабор би се одржао, а на Сабору би сви они, са својим учењима били предани анатеми, а на Молебану који је у току, била би додата следећа реченица: Фојербаху, Бухнеру и Ренану, спиритистима и свим њиховим следбеницима, нихилистима - анатема. Али нема потребе за таквим Сабором, и нема никакве потребе за таквом реченицом.
Њихова лажна учења су већ била предана анатеми у додатку оним местима, где је анатема проглашена за оне, који одбацују постојање Божије, духовност и бесмртност душе, учења у погледу Свесвете Тројице и у погледу Божанства нашег Господа Исуса Христа.
Зар не видиш мудрост и предвиђање које чини Света Црква када заповеда да изводимо садашњи проглас и слушамо га? А ипак неко ће рећи: Ово је застарело.Управо сада је битно. Вероватно пре 100 година није било битно.
Али човек мора рећи, у вези са нашим временом, да када Молебан Православља не би постојао, било би потребно увести га, и изводити га не само у великим градовима, већ и на свим местима и у свим црквама: са циљем да сакупи сва зла учења која су у супротности Речи Божијој, да их учини познатим свима, са циљем да би могла знати чега треба да се чувају и коју врсту учења да избегавају. Многи су искварени у уму, само ради незнања, док би их јавна осуда ових погубних учења, спасила од пропасти.
Тако, Црква искључује, избацује из Своје средине (када се каже, Анатема томе и томе, то значи исту ствар, као са тим и тим: напоље), или анатемише из истог разлога, из кога то чини и свако друго друштво. Према томе, нема ничег достојног прекора или несхватљивог у садашњем Молебану.
Ако се неко плаши анатеме, нека избегава учења која узрокују да човек потпадне под њу. Ако се неко плаши за друге, нека му представи јасно учење. Ако си Православан, а опет ниси добро расположен према овом делу, онда се налазиш у противречности себи. Али ако си већ напустио јасно учење, онда какав посао који се чини у Цркви од оних који га одржавају? Самом чињеницом што си смислио другачији поглед на ствари, од онога који је успостављен у Цркви, ти си себе већ одвојио од Цркве. Нису записи у крштеницама, ти који чине човека чланом Цркве, већ дух и садржај човекових мишљења.
Било да је твоје учење и твоје име проглашено под анатему или не, ти си већ потпао под њу, када су твоја мишљења у супротности са онима у Цркви, и када инсистираш на њима.
Страшна је анатема. Остави своја зла мишљења. Амин.

РАЗГОВОР СА БОГОМ

"Дакле, ти би желео да разговараш са мном?" рече Бог.

"Ако имаш времена" рекох.

Бог се насмеши."Моје је време вечност" .

"Шта си ме хтео питати?"

"Шта те највише изненађује код људи?"

Бог одговори:

"Што им је детињство досадно. Журе да одрасту, а потом би желели поново бити деца.

Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље.

Што размишљају уско о будућности, заборављајући садашњост. На тај начин не живе ни у садашњости ни у будућности.

Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели."

Бог ме прими за руку. Остадосмо на тренутак у тишини.

Тада упитах: "Као родитељ, које би животне поуке желео да твоја деца науче?"

Осмехујући се, Бог одговори:

"Да науче да никога не могу присилити да их воли. Могу само волети. 

Да науче да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче како се није добро упоређивати с другима ... 

Да науче како није богат онај човек који највише има, него онај којем најмање треба. 

Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. 

Да науче опраштати.... тако да сами опраштају. Да спознају како постоје особе које их нежно воле, али то не знају изрећи нити показати. 

Да науче, да се новцем може купити све. Осим среће и љубави. 

Да науче да две особе могу проматрати исту ствар, а видети је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све о њима ... а ипак их воли. Да науче како није увек довољно да им други опросте. Морају и сами себи опраштати.

Људи ће заборавити шта си рекао.

Људи ће заборавити шта си учинио.

Али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио."

Св. н.муч. АМФИЛОХИЈЕ

Катакомбни исповедник јеромонах Амфилохиј (Андреј Петрович Фурс) се родио 1877.г. у селу Слабино, черниговска област у хришћанској породици.

Од јуна 1902. пребива у Кијево Печерској Лаври (на Жуковом острву), а од јануара 1903.г. постаје искушеник у манастиру. 21. марта 1911. од стране намесника Лавре архимандрита Амвросија (Булгакова) обучен у расофорну одећу. Пострижен у монаха 28.марта 1918.г, док је 27.маја 1920. рукоположен у јерођакона.

У октобру 1920. је добио двомесечни отпуст „ради прибављања намирница“. 11.августа 1922.г. премештен у Спасо Преображенску пустињу због стања у држави. У новембру те године прешао у Троицки Болнички манастир.

21. новембра 1923. стаје јеромонахом и за послушање има богослужење у Великој цркви. 1929.г. наставља да живи у Лаври, настањен у подруму. Између 1928 – 1930.г. отишао у <<истинско православну цркву>> и служио у Покровској цркви у Подолу. Затим је отишао у Ирпен.

Ухапшен и испитиван је био 23.октобра 1932.г. у Кијеву. О. Амфилохије је био у групи лаврских монаха и верујућих, живећи у Ирпене и Кијеву. Оптужен је за учешће у <<к/р организацији>> од стране ГПУ УССР, и протеран је 22.августа 1933.г. у Казахстан са роком од три године, рачунајући и период од 23.октобра 1932. Пасош са роком до 15.марта 1941.г. му је послат у г. Уралск.

Из прогонства се вратио на прољеће 1936.г. и до прољећа 1938.г. је живио у граду Нежини, када му је газдарица из страха отказала стан. Даље наставља нелегално да живи у Кијеву. Ноћио је на станицама и редом и радио различите послове. У Кијеву је држао везу са ИПЦ.

17.априла 1939. г је био ухапшен на улици и узете су му личне ствари: ручни метални крст, епитрахиљ, Требник, Јеванђеље и др. Чува се у посебном Кијевском затвору. Био је оптужен за контрареволуциону борбу и при том путује по градовима УССР ради везе са ИПЦ и <<учествује у нелегалној црквеној служби и другим црквеним потребама.>> Од 20.априла до 11.јула 1939.г испитиван је 22 пута, која су знала трајати од 30 минута до 9:15ч. Одбацивао је контрареволуционе активности. УГБ НКВД УССР је 29.јула 1939.г. послала његове изјаве на разматрање и 17.октобра осудило о. Амфилохија на пет година радних логора у Казахстану, рачунајући период од 17. априла 1939.г.

                      НОВОМУЧЕНИК И ИСПОВЕДНИК КАТАКОМБНЕ ЦРКВЕ 

                                       јеромонах Амфилохије Фурс, 1939.г.  

Потом се вратио у Украјину и населио у Харкову, у дому матушке, бившег подворја Серафимо-Дивјејевског манастира. У једној соби је уређен храм, у којем је и раније служио о. Амфилохије. Живио је у подруму, имао је дар прозорљивости и јуродства. Служио је тајно. Имао је много монашких духовних чеда. Сергијанску Московску Патријаршију никада није признавао. Опслуживао је катакомбне парохије на Донбасу. Упокојио се 8. Марта 1969.г. 2008.г. је на Сабору РИПЦ присаједињен светим оцима и исповедницима Катакомбне Цркве.