СВ.ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ Нови ЗАТВОРНИК

                                                                                                       

(Бистров) је био добро припремљен за испите. Бојао се само писменог из филозофије код познатог професора М.И.Каринског, утолико пре, што филозофија није спадала у семинарски програм. Спремајући се за њега, он се усрдно молио светом мученику Јустину Философу и светим великим васељенским учитељима и светитељима, Василију Великом, Григорију Богослову и Јовану Златоустом. Молио се за просветљење ума, за даровање тачне и лаке мисли.

И ето, наступио је дан испита. Професор М.И.Карински је ушао, поздравио студенте, и окренувши се према табли, написао тему састава: ''Значај личног искуства за стварање погледа на свет.'' И заблагодарио је Богу млади Василије за тему блиску и разумљиву. По молитвама светих, Господ је подао мисао заиста лаку. Рад, за који је предвиђено четири часа, био је завршен за пола сата и то на свега једној страници. Свршени матурант Бистров устао је и замолио је да му дозволе да преда рад. Господин професор био је видљиво изненађен. Погледавши на сат, он је са извесном збуњеношћу рекао:

-Е па добро...Предајте.

Изгледа да је он тада помислио да најмлађи свршени матурант једноставно није схватио тему: мало се двоумио, када је примао лист са саставом. Замоливши Василија да мало причека, испитивач је почео да чита, За време читања неколико пута га је остављао, пажљиво гледајући аутора састава. Кад је прочитао до краја, рекао је:

-Благодарим, благодарим Вам!...Можете ићи.

Најтежи испит прошао је тако брзо и зачуђујуће лако! И нашло се име Василија Бистрова на списку студената као прво по резултатима свих испита.

Студент Василије Димитријевич Бистров, прошавши све четири академске године као најбољи, завршио је своје духовно образовање у двадесет првој години. По одлуци академског савета он је био задржан у Академији ради научне делатности у својству професорског стипендисте.

Касније он је веома топло износио своје мишљење о Академији: о приликама у којима су живели и учили студенти, о могућности научног рада.

Професори су радили савесно, па чак и надарено. Међу њима је блистао драгоцени самородни таленат-професор историје древне Цркве Василије Васиљевич Болотов (1854-1900). Василије Васиљевич говорио је врло много језика, не само нових, него и древних, а при том их је научио самостално и у најкраћем року. Знао је грчки, латински, старојеврејски, сиријски и асировавилонски клинопис (клинасто писмо), арапски, абисинијски (богослужбени-хеез и говорни ахмарски), коптски ( и староегипатске хијероглифе), јерменски, персијски ( клинасто писмо, зенд и ново-персијски), санскрит, немачки, француски, енглески, италијански, холандски, данско-норвешки, португалски, готски, келтски, турски, фински, мађарски. Све ове језике Василије Васиљевич користио је за своја научна истраживања. Он је све задивљавао и запрепашћивао својим знањима, која нису имала ништа заједничко са његовом професорском струком, као на пример, из више математике и астрономије. Што се тиче његове специјалности, опсег његовог знања може се схватити из следећег примера. Један путник, посетивши са научним циљем древну хришћанску земљу Абисинију, по повратку у Русију хтео је да повери професору Болотову своје утиске и научне податке. Професор, као дубоко религиозан и црквен човек, редовно је посећивао богослужења у храму. О томе је сазнао путник и очекивао га је у недељу код храма. Када је професор изашао, оријенталиста му се представио и саопштио да је недавно стигао са путовања, и почео је да му прича о ономе што је видео. Али показало се да професор о свему томе зна неупоредиво више него сам путник. Он је знао где се и какви споменици налазе, споменици археолошки на камењу, пергаменту, папирусу и осталим древним материјалима за писање. Професор је знао о свим подацима које су му они саопштавали, па чак и о онима из предхришћанских времена. Он је знао управо оне језике на којима су састављени натписи, језике давно ишчезле, а многе од тих натписа он је цитирао напамет.

Професор је сам говорио о свему томе, на шта путник као да је гледао слепим очима и није видео оно што су ти неми сведоци саопштавали из далеке-далеке прошлости, јер није знао језике на којима су ти натписи састављени. Професор је непрекидно говорио, не престајући, као да је читао из књиге. Сам путник је признао касније владики Теофану: ''Просто сам занемео од чуђења и задивљености, јер професор Болотов никада није био у Абисинији, а знао је до таквих археолошких подробности све тамошње споменике. Замислите само да ми је он цитирао многе натписе и пропраћао све то таквим историјским тумачењима, да је хиљаду година од нас удаљена слика збивања оживљавала са запањујућом реалношћу, као у препричавању очевица...Ја сам се брзо претворио тек само у благодарног и усхићеног слушаоца. Било ми је страшно неугодно што сам таквом човеку хтео да испричам нешто ново што он није знао. Професор Болотов показао се као да је био житељ тих места и тих далеких времена, а ја сам покушао да му саопштим нешто ново о Абисинији из мојих узгредних оскудних утисака. Он је знао све до таквих најситнијих детаља, о којима ја ни појма нисам имао...Морао сам све искрено да признам професору и да замолим да ми опрости''.

Тако је потанко изложио архиепископ Теофан онај утисак који је оставио професор Василије Васиљевич Болотов на путника по Абисинији.

Професор Василије Васиљевич Болотов потицао је из простог народа. Он је био син сеоског појца (црквењака). Родио се 1.јануара 1854.године. Од детињства показивао је надпросечне способности за учење и тиме је скренуо на себе свеопшту пажњу. Тако је са одличним успехом завршио духовно училиште и семинарију. Док је био ученик семинарије, толико је добро знао старогрчки језик, да је на том језику саставио канон светом Василију Великом, чије име је носио. Граматика абисинског језика, која му је случајно дошла до руку, а која му је дата забуном уместо јеврејске граматике довела је до тога да је он научио абисински језик. По оценама учитеља семинарије Василије Васиљевич Болотов заузимао је у разреду место ''изнад најбољег'' и толико изнад најбољег, да је требало изостaвити иза њега четрдесет места, да би се ставио следећи ученик ( ''Светла успомена на професора В.В.Болотова'', В.Преображенски, Рига, 1928, стр.1).

Ступивши на СПБ духовну академију, он је такође одмах привукао на себе нарочиту пажњу Савета професора академије. Када је професор на катедри древне историје цркве преминуо, тада је Савет академије донео oдлуку да не попуњава упражњену катедру док студент В.В. Болотов не заврши курс. Толико се овај студент истакао у научном погледу. Та одлука је била донета 1878.године, а 1879.године, свега неколико месеци по завршетку курса, он је сјајно одбранио магистарску дисертацију из историје древне Цркве и заузео професорску катедру. Тема одбране је била: ''Учење Оригена о Светој Тројици''. Та тема захтевала је вишестрано и дубоко знање како из богословља, тако и из философије. Рецензент, професор И.Ј. Тројицки, оценио је да тај састав заслужује три докторска степена (''Светла успомена на просфесора В.В. Болотова'', стр.2). За многобројне следеће радове у тој области, он је био удостоjен научног степена доктора црквене историје.

Због знања многих језика, био је члан разних комисија: за питање о старокатолицима, за присаједињење Халдео-Сиријаца Православљу и других. Најзад, био је и члан државне Астрономске комисије. Тој комисији поверено је да испита могућност реформе календара. Међутим, када је професор Болотов прочитао свој извештај, уз навођење мноштва научног материјала - астрономског, математичког, археолошког, а осврнуо се и на древне календаре, вавилонске и друге, Комисија је донела одлуку да је питање реформе календара научно неосновано.

Све ово и много друго говорио је о Василију Васиљевичу Болотову епископ Теофан.

Oвај даровити професор са нарочитом срдачношћу се односио према младом студенту Василију Димитријевичу Бистрову. Тако једном, за време испитног рока професор Болотов је ушао у амфитеатар у коме је био у току испит из једног од важних предмета академског течаја, иако у испитној комисији професор није учествовао. Док су студенти напето чекали на свој ред за полагање испита, Василије Васиљевич неочекивано је сео поред студента В.Д.Бистрова. Сасвим природно студент је био збуњен свим овим. Но, професор је својим једноставним и наглашено другарским односом према студенту свладао ту збуњеност и, не као професор, него као са-студент другарски започео да испитује Василија Димитријевича:

Вероватно сте уморни! Та ја по себи знам да испитни рок веома замара, одузима много снаге. Али ви сте се ипак, као и увек, припремили?

Да, појачано сам радио. Но, да ли знам предмет, о томе не могу да судим, о томе ће већ рећи испитна комисија.

Не сумњам у вашу припремљеност. Али ово ишчекивање одузима много снаге.

''И некако неприметно професор је почео да се интересује за моје припремање за испит, - сећао се касније владика. - Међутим, његова питања нису била у форми питања професора студенту. Не, по тону то су била питања из разговора два студента, али различитих година, старијег и млађег. Он је питао, али тако као да је желео да ме убеди у моје знање. Професор ниједном није показао своју надмоћност у знању. Што се њега тиче, то је био сасвим колегијални, пријатељски, па чак и другарски разговор. Али ова беседа дотакла је круг питања неупоредиво шири од академских студија.

-Прекрасно, сјајно...Будите спокојни. Успех је обезбеђен!

После ових речи професор је изненада устао и, обраћајући се комисији, рекао:

-Студент Василије Димитријевич Бистров положио је испит из овог предмета са ''одличним''!

Али ја нисам могао знати да ће та тако необична пријатељска беседа да се покаже као испит. Вероватно се професор, да би нагласио свој добар, срдачан однос према мени, и у исто време, да би ме ослободио од узбуђења, претходно договорио са комисијом да обави испит на посебан начин. Зато је председник комисије, обраћајући се мени, гласно саопштио:

-Дакле, Ви сте испит, као што сте чули, већ положили. Слободно можете ићи!

Професор Болотов, обраћајући ми се, тихо је рекао:

-Дакле, слободни смо. Можемо ићи! Пођимо!

Био сам запрепашћен свим оним што се догодило и, наравно, дубоко захвалан професору В.В.Болотову...Но, слава и хвала припада Господу.'

Гроб професора Болотова

На највећу жалост, професор Василије Васиљевич Болотов умро је веома млад, у четрдесет шестој години, иако је водио строги, аскетски начин живота. Глава руске државе, Цар Император Николај II изразио је у своје име и у име целе царске породице најдубље саучешће поводом његове смрти, назвавши профеосра доктора Василија Васиљевича Болотова ''неупоредивим''.

Господ му је послао праведну кончину. Три часа пре смрти изговорио је следеће знамените речи:

-Како су прекрасни предсмртни тренуци!

Час касније рекао је:

-Умирем!

Наставио је да одржава своје уобичајено животно-радосно стање и није престајао да изговара поједине речи, ма и са муком:

-Христос идет, Бог идет. Иду ко Христу...

Десет минута пре смрти ушао је свештеник и коленопреклоно са болничким особљем прочитао молитву на исход душе. Кончина је наступила за време свеноћног бдења пред Велики четвртак, 5.априла 1900.године. Знајући за пророчанства светих о наступању страшних догађаја у скорој будућности, он је за живота понављао:

-Ја не станујем у двадесетом веку!

Вјечнаја памјат!

Преузето из књиге: ''Духовник царске породице епископ Теофан Полтавски, нови Затворник''.

Светитељ Теофан Полтавски, Нови Затворник" духовник породице последњег руског Цара, истакнути богослов и ректор Санкт-Петербуршке Академије, био је уједно изузетан подвижник, у духу великих светих Отаца. Избегавши након Револуције из Русије, настанио се најпре у Србији, потом Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској... 

Последње године живота светитељ Теофан Полтавски провео је као истински отшелник у пећинама у месташцу Лимере на реци Лоари, неколико сати пута од Париза. Коначно је прекинуо свако општење са спољашњим светом. Тек сасвим малобројна духовна чеда имала су срећу да још извесно време добијају његова писма. Из тих ретких писама види се како је велика прозрења и откривења имао (они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским). Свакодневно је савршавао богослужења у домаћој црквици која је ту била уређена.Владика се упокојио у години немачке окупације 6/19. фебруара 1940. године. Опелу у пећини и погребу присуствовала су само четири православна човека. Покојни јерарх био је у пуној архијерејској одежди, са митром и са панагијом на прсима – даром Цара Николаја поводом архијерејске хиротоније 1909. године. Опело му је служио и сахранио га је јеромонах Варнава, његов духовник који је живео у оближњем насељу. Велики архиепископ сахрањен је скромно, очигледно зато да би се и тако уподобио мученицима у Христу. Његов гроб налази се на маленом католичком гробљу са древном црквом, на брежуљку пола километра удаљеном од села Лимере. На гробу је тихо: православни крст, име, датум. Место где је живео удаљено је око четири километра. То су пећине у кредним брежуљцима (на слици). Има их три, дугачке су и високе, правило усечене (Зар га ово није подсећало на живот светог Павла Тивејског и Антонија Великог?). У једној била је смештена Владикина келија, у другој његова домаћа црква, а у трећој остава за сеоско домаћинство. У врту бунар и воћке. На врх брежуљка виноград. У келији је стајала Библија са осушеним цветовима између листова, убраним на Дивјејевском рову, као и други свештени предмети, међу којима сандук са моштима, од којих 24 у златним кутијицама...

(Из књиге Свети Теофан Полтавски – Духовник Царске породице, стр. 63-64)

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - Ава Јустин

Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа:"Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова". Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо - то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.
Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: "Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил - с нама Бог". Он је стао. Како може девојка родити сина? Не, то је немогуће, ја ћу да променим, ја ћу да кажем: жена родиће сина. У томе му се јави Анђео и нареди му: Не, не мењај ништа из Свете Књиге. Тако ће бити како је речено: девојка ће затруднети и родиће сина, Емануила - с нама Бог, то ће рећи Бога. И да би се заиста Старац уверио, Анђео му је рекао: Ето, ти нећеш умрети док не видиш то у шта си посумњао сада, да видиш да је заиста девојка родила човека - Богочовека Христа. И зато је Свети Симеон живео двеста седамдесет година, пун Духа Светога, побожности и вере. На данашњи дан њему се јавио Дух Свети да иде у Храм и да тамо сретне Господа Исуса. То се и десило. Он је срео, узео је на руке своје Младенца, Детенце Исуса, и рекао: "Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи".
Какво је то откровење, каква је то истина коју је открио Свети Дух Светоме Старцу? То, да је Дјева родила Победитеља смрти, Спасење свету. Спасење од чега, од кога? Од греха, од смрти, спасење од ђавола, спасење од пакла. Заиста, он је у том часу, Бог му је дао, Дух Свети му је дао, и он је сагледао шта ће то Детенце да уради када одрасте, када постане човек, када постане Чудотворац и Проповедник. Он је Спасење, ево, очи моје виде Спасење Твоје. Спасење! Дух Свети је изнео пред духовне очи Светога Старца све шта је Господ урадио, све шта је Господ учинио ради ослобођења људи од греха, од смрти, и тиме показао пут спасења, спасења од греха, спасења од смрти, спасења од ђавола. То је спасење које је Он донео свету. И то је све видео Свети Старац, и зато је данашњи празник Сретење - сусрет човека и Бога, грешног човека и Спаситеља света Господа Христа.
Ми знамо из историје, од самих апостолских дана до данас, како су се људи сусретали са Господом Христом. Срео се Савле са Њим и постао Павле. Разбојник на крсту, срео се са Богом и Господом Исусом Христом на крсту, и тог истог дана био уведен у Рај. Срео се Закхеј цариник и постао Апостол[6]. Срела се Марија Магдалена бесомучна, из које је истерао седам ђавола, и постала Света Магдалина. И тако редом безброј, безброј људи, који су се сретали са Господом Христом, и у Њему, и кроз Њега добијали спасење, спасење од греха, и Вечни Живот. Добијали Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све што Бог доноси човеку када се јавља у овоме свету. А све то Господ је Сам донео, Господ је објавио роду људском.
И ми хришћани, први сусрет наш са Господом Христом, када је? Када се крштавамо. "Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте", каже Свети Апостол. Тако значи, тај сусрет са Богом, то облачење у Бога наше природе, то је ослобођење од греха, од порока, од страсти, од свега демонског, од свега прљавог. Тако је сусрет са Господом Христом најважнији догађај у животу свакога од нас. Наше сретење са Њим. Да, ми се у ствари сусрећемо са Господом Христом сваки дан. Кад станеш на молитву, гле, то је већ сусрет твој са Господом Христом. Кад чиниш добро дело, еванђелско добро дело, то је такође сусрет са Њим. Тако ми од тих сусрета живимо душом, живимо Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, живимо оним што је Христово, оним што је Божије, оним што је Свети и Праведни Симеон на данашњи дан осетио и видео када је узео у своја света наручја Детенце - Господа Христа.
И рекао је Свети Старац Пресветој Богомајци: "Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу". Шта то значи? То значи да ће Господ Христос Својом појавом у овом свету изазвати највећу промену рода људског. Лежи да многе обори и подигне. Како то Господ Христос подиже? Господ Христос диже човека из овог земаљског света, из пролазног света у Вечни Живот, дајући му Вечну Истину, дајући му Вечну Правду, Вечну Љубав. Тако, сваки од нас људи, верујућидиже се у небеса са Господом Христом, и живи Небом на земљи и Богом на земљи. Ако сваки верни и сваки хришћанин заиста то доживљава, Господ онда диже изнад греха и смрти, и дарује му Вечну Истину, Вечну Правду и Вечни Живот.
А како то обара Господ Христос? Обара све који су против Бога, све који свесно одричу Бога, хуле Бога, неће Бога. Тако, сваки од људи који слободно одбацују Господа Христа, неће Га као Бога, ето он бива оборен. Њега обарајумрачне силе, обарају га - у шта? У пакао. То је по слободној вољи његовој. Јер Господ никога од нас на силу не спасава. Он предлаже Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, свима људима, свакоме човеку. Примиш ли - ти си Његов, одбацујеш ли - то је твоје.
Зато, овај велики Свети Празник данас, браћо, нека нам послужи да ми проверимо себе. Како се ми сусрећемо са Господом Христом, на који начин, и како се треба срести са Њим?
Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело - то је наш сусрет са Господом Христом.
Нека нико не малакше у овом тешком земаљском свету. Јер, на Христово добро у овом свету са свих страна нагрћу зли људи, безбожни људи, да отму оно што је Господ Христос донео човеку. То је спасење. Ми хришћани, често смо и мученици због тога, због тог гоњења, али у томе и јесте сила Господа Христа који у свим мучењима даје блаженство души, и човек са радошћу прима све што у име Господа Христа дође на њега, и против њега, што људи чине. И да нико од нас не посумња у Вечну Истину Спасову, у Вечни Живот Спасов, већ да посведочи у роду људском о моћи и свемоћи Господа Христа, о истини коју је изрекао Свети Праведни Симеон: да Господ Христос нуди и даје спасење свету од греха, смрти и ђавола.
А Пресвета Богомајка, Која је Њега нама родила, чули сте из дивних наших песама (из тропара): Она је родила Сунце Правде, Које засија целоме свету. И постарајмо се да,заједно са Светим Старцем Симеоном, поверујемо у Господа Христа, да Њега примимо у душе своје као Победитеља смрти. Јер, он је узео у наручје своје Господа Христа, угледао у Њему спасење света, спасење у Богочовеку Господу Христу, које нам је дао Васкрсењем. А победа над смрћу - Васкрсење, то је најважнији догађај у Христовом животу. И њега ако имаш, ти си заиста хришћанин. А то значи, ти си се већ ухватио у коштац са смрћу, са гресима, да их сатреш и да осигураш себи Живот Вечни кроз васкрсење из мртвих.
Нека би Благи Господ ту јаку веру појачао у нама, да ми побеђујемо смрт духовно, Васкрслим Господом Христом и да тако и дочекамо велики празник - Васкрсење Христово. Да Га славимо, Њега Јединог Победитеља смрти, Једино Спасење света. Амин.

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРБСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са неверницима и идолослижитељима; он овде није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свиета (1 Кор. 5:10), него на општење у делима вере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смеју имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у световним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који верују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увреде ако на њих применимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми поседујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разумие, промиенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија лепше обрађена извана? Или - који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите риеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (2 Кор. 6:14). Стојте у вери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцено благо свете вере православне, наслеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Немац да остане Немац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и место живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се приећа, попут древних Јевреја, који су у плену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилепи језик мој за гркљан мој ако те се не сетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету веру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успешан развој човека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим пре што очување православне вере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита реч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа красноречиво сведочи да вера и добродетељи и правда узвисују народ и умањује грехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вера у Бога и крепка нада у Њега. Вером побеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и греши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за пример макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао веран благотворном Јехови? Сетите се и историје свог властитог народа. Није ли србски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био веран православној вери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и србског народа, његов отац Немања, његов брат кога је венчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли србски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

Слово Светитеља Тихона

(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),

изговорено у 17. недјељу по Педесетници,

Србима у Џексонској цркви

АКАТИСТ светом патријарху ТИХОНУ

празнује се 25. јануара (7. фебруара)

Кондак 1

Изабрани архијереју, предивни угодниче и исповедниче Христов, чврсти заштитниче Руске Цркве, отечеству нашем посредничe и заступниче, прослављајући Господа који те је прославио и даровао нам тебе, новог и великог заштитника, узносимо ти похвалне песме. Ти пак, пошто имаш велику смелост пред Владарем неба и земље, ослободи од свих невоља нас који кличемо:

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Икос 1

Господ и Творац Анђела у бурне дане метежа и велике неслоге зажелевши да страдалним људима подари утеху јави тебе, претихи и предобри патријарху, као светлозарну светиљку, која обасјава душе верних светлошћу Тросунчаног Божанства, да и сада долазе код тебе сви који желе да буду са Христом, због чега ти у умиљењу кличемо:

Радуј се, јер ниси одступио од жреба (избора) патријаршијског као од монашког послушања!

Радуј се, јер си се научио ревносном испуњавању воље Божије!

Радуј се, јер си на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице узашао на патријаршијски престо који је две стотине година био упражњен!

Радуј се, јер си на празник Благовести са првосветитељског престола прешао пред престо Пресвете Тројице!

Радуј се, украшени првосветитељством и исповедништвом!

Радуј се, јер си за Бога живео и од Бога си просвећен!

Радуј се, јер си својим подвигом непроменљиво утврдио патријараштво!

Радуј се, јер си собом показао пример доброг пастира!

Радуј се, двоструко прослављање Донскога манастира!

Радуј се, утврђење Православне Цркве у Америци!

Радуј се, боговидно наслеђе руске пастве!

Радуј се, богонаписани свитку праве вере!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 2

Чувши руски људи за уништење светиња православних и видевши тебе веома ожалошћеног и обузетог страхом, да си вернима полагао наду у живот вечни, а не да имају смрт; због тога светлошћу богоразума твога ,добросрдачни Тихоне, и нас озари да заједно са тобом кличемо Творцу свега: Алилуја!

Икос 2

Имајући богопросвећен разум, богомудри Тихоне, одбацио си свако мудровање тела, разумно си се повиновао вољи Господа; због тога си се јавио чист сасуд и станиште Духа истине. Због тога те прослављајући, као богомудрог учитеља, кличемо:

Радуј се, од младости прозвани Патријархом!

Радуј се, изабрани делатниче винограда Христовога!

Радуј се, јер си доброчинством и светитељством помогао у утврђењу Православља у Америци!

Радуј се, јер си увек ка висини врлина водио оне које си напасао!

Радуј се, јер си и сам свом душом желео Горње Царство!

Радуј се, видеоче и проповедниче премудрости Божије!

Радуј се, чувару разума Апостолске Цркве!

Радуј се, златоусти проповедниче правде православне!

Радуј се, неустрашиви покаратељу таштог размишљања и неправде!

Радуј се, дивни миомире праведности!

Радуј се, јер ниси посрамио нашу наду!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 3

Сила Вишњега јавно показа тебе, свештенопроповедниче Тихоне, крстоносца у тешкоћама ,када свеоружијем Божије благодати си развејао обмане многобројних непријатеља, певајући Богу победитељну песму: Алилуја!

Икос 3

Имајући несумњиву веру и чисте помисли, оставио си све красоте овога света, богоблажени Тихоне, и нелењо си послужио Господу у светитељском чину. Због тога си украшен добротом и озарен знањем са висине, као путеводитељна звезда сијаш свима који теби кличу:

Радуј се, јер си свим срцем заволео јединога Христа!

Радуј се, јер си умножио дани ти таланат!

Радуј се, јер си Богу угодио свим доброчинствима!

Рсдуј се, наоружани мудрошћу, кротошћу и смирењем!

Радуј се, јер си изнад свега тражио правду и истину!

Радуј се, јер си смело јављао истину!

Радуј се, јер си без страха претрпео заточење правде ради!

Радуј се, узнесени смирењем!

Радуј се, јер си врлинама стекао вечну награду!

Радуј се, јер си њима задивио оне који се противе вољи Божијој!

Радуј се, увек посредниче за утврђење твоје пастве!

Радиј се, топли заштитниче наш пред Богом!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 4

Имајући буру сумњалачких и таштих помисли, не можемо, свемудри Тихоне, испричати величину твога исповедништва. Међутим, молитвама твојим пред престолом Свевишњега укрепљавани у правоверју и побожности, кличемо Њему: Алилуја!

Икос 4

Чувши људи за многоплодну доброту душе твоје, богоносни Тихоне, зажелеше да те виде на првосветитељском престолу, и одмах си са висине био осведочен као сасуд Божије воље. Стога дивећи се чудном Божијем промишљању приносимо ти овакве добре похвале:

Радуј се, Првосветитељу преднаречени од самога Господа!

Радуј се, мужу жељени,изабрани да напасаш стадо Христово!

Радуј се, добра вољо Пастиреначалника Христа!

Радуј се, непоколебљива потврдо вечних хришћанских истина!

Радуј се, заједничару са апостолима!

Радуј се, сапрестолниче великим светитељима!

Радуј се, јер си се јавио равноправан са богомудрим првопрестолницима!

Радуј се, јер си се наследницима твојим јавио као верни путовођа ка спасењу!

Радуј се, јер си телесна мудровања повиновао духу!

Радуј се, неућутна поуко спаститељног Православља!

Радуј се, увек текући изворе чудеса!

Радуј се, народни молитвениче, старче и љубимче васцеле Русије!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 5

Господ те објави као боговођену звезду, достохвални оче наш Тихоне, јер си паству твоју добро обасјао светлошћу Православља, показујући на прав пут ка Царству Христовом и учећи нас да увек кличемо Богу: Алилуја!

Икос 5

Када си био постављен на свећњаку првосветитељског служења, свемудри Тихоне, похитао си да сведушно угодиш Богу, и ниси се узалуд потрудио, просвећујући помрачене страстима. Ми пак, знајући те као богомудрог архипастира и верног и предоброг управитеља дома Божијега узносимо ти ове похвалне речи:

Радуј се, јер си чврсто стајао на кормилу управљања Црквом!

Радуј се, јер си вернима засијао светлост Христову!

Радуј се, јер хиташ у невољама духовно покраденима!

Радуј се, јер си у старању за Цркву био свакога дана спреман на умирање!

Радуј се, јер ниси допустио да душепропадљива звер растргне твоје стадо!

Радуј се, јер си сачувао Цркву верну Христу у гоњењима!

Радуј се, јер се тобом избављамо од непријатеља!

Радуј се, јер се тобом испуњавамо ревности по Богу!

Радуј се, јер си се јавио прекрасан богословљем и добрим делима!

Радуј се, јер си уништио мудровање мрскога непријатељства злобе!

Радуј се, јер си претекао обману гноја страсти!

Радуј се, похвало православном народу!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 6

Ваистину си се јавио проповедник побожности, непостидни делатниче и који идеш право речима истине, свештеноначалниче Тихоне, као добри војник Христов напасаш паству твоју у годинама смртних искушења, подижући и нас да кличемо истинитиоме Богу: Алилуја!

Икос 6

Засијао си у првосветитељима као светлозарна звезда, блистањем учења твојих и исповедништва озаравајући душе верних и одгонећи таму безбожија. И сада плодовима сејања твога насићујеш све, који ти са љубављу и дивљењем кличу:

Радуј се, јер си промислом Божијим узашао на престо првосветитељства!

Радуј се, јер си прошао крсни пут са својом паством!

Радуј се, јер си жезлом благовољења напасао стадо Христово!

Радуј се, јер ниси оставио заблуделе и осуђене овце на заклање !

Радуј се, јер си потражио и вратио изгубљену и прогнану овцу!

Радуј се, јер си превијао болесне и крепио поражене!

Радуј се, јер си истребио безбрижне и бујне овце!

Радуј се, јер си претрпео неправедно лишење чина и монашког звања!

Радуј се, јер си због руског народа сачувао његову скупоцену ризницу – Цркву и Свето Православље!

Радуј се, јер и сада се угледамо на твоје дела!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 7

Желећи да незабрањено будеш добар пастир, коме су овце своје, постарао си се, богоносни оче, да би био на корист душа стада свога, да би сви тражили јединога Бога. Ми пак, надајући се да ћемо достићи спасење преславним посредовањем твојим са смелошћу кличемо: Алилуја!

Икос 7

Знамо те као новог и дивног старатеља Цркве Руске, светитељу Тихоне. Будући да се ниси уплашио у твоме исповедању људских претњи и сачувао си светоотачке завете. Због тога нам те подари Подвигоположник Христос. Ми пак, недостојни ти кличемо.

Радуј се, јер си показао свецело самоодрицање!

Радуј се, јер си тражио спасење многих!

Радуј се, јер си мудро распозонао њихово лукавство!

Радуј се, јер си побеђивао све обмане ђаволске!

Радуј се, јер си узео свеоружје побожности!

Радуј се, проповедниче промисла Божијег о људима!

Радуј се, дивно очишћење нарави људи!

Радуј се, усрдни чувару ризница православне вере!

Радуј се, испунитељу Божије добре воље према људима!

Радуј се, поверениче тајни Божијих,који си још на земљи окусио небеска блага !

Радуј се, јер си животом твојим објавио светост душе твоје!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 8

Необично и преславно чудо је да виде маловерни и малодушни, богојављени Тихоне, како си у суровим гоњењима боравећи на првосветитељском престолу организовао свештени живот, утврдио православну веру и твојом премудрошћи и благодатним речима научио стадо твоје да богоугодно кличе: Алилуја!

Икос 8

Сав пун љубави Христове, добросрдачни Тихоне, ниси оставио паству твоју, као анђео чувар био си чедима твојим и за њих узносиш молитве Свевишњем. Због тога усрдно поштујемо светли спомен твој узносећи ти благодарне похвале:

Радуј се, јер си обиљем љубави твоје задивио свет!

Радуј се, јер си у чину вође показао кротост и благост!

Радуј се, јер си задобио славу предоброг и преблагог Владике!

Радуј се, је си на земљи показао славу Царства Небескога!

Радуј се, ревнитељу апостолских предања!

Радуј се, премудри уводиоче црквених канона!

Радуј се, јер си у светитељском служењу своме видео напор, труд и подвиг а не славу и почаст!

Радуј се, јер си истински дао правоверне заповести!

Радуј се, јер си био правило Божанског савршенства!

Радуј се, јер си примио велики дар првосветитеља!

Радуј се, драги камену који украшаваш целу Руску земљу!

Радуј се, јер нас слабе позиваш на прослављање Бога!

Радуј се, светитељу Тихоне,похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 9

Подвизавао си се добрим подвигом, свечасни Тихоне, неизменљиво си савршио време живота, милостивом и богопријатном душом твојом преселио си се у вечни живот где са небеским чиновима и свима светима певаш Богу победну песму: Алилуја!

Икос 9

Многоречити говорници не могу достојно исказати прехвално прослављање празника твога ,богогласни Тихоне, ми пак побуђени на покајање од тебе и желећи да подражавамо добросрдачности твојој, похвалним песмама те овако прослављамо:

Радуј се, добри учитељу и управитељу стада твога!

Радуј се, чврсти чувару оних који су колебљиви у вери!

Радуј се, јер си неустрашиво претрпео свирепост државних власти!

Радуј се, јер си дао ћесару само ћесарево!

Радуј се, јер си се храбро борио за славу Цара над царевима и Господа над господарима!

Радуј се, јер си нам предао спаситељна предања!

Радуј се, јер тобом се ревношћу чува светоПравославље!

Радуј се, јер се тобом благосиља свака намера на небесима!

Радуј се, јер си у мраку безбоштва сачувао праву веру!

Радуј се, јер си према нама грешнима претворио гнев Божији у милост!

Радуј се, јер нам помажеш са великим московским светитељима!

Радуј се, осењени покровом Пречисте Богородице!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утрврђење Православне вере!

Кондак 10

Желећи да спасеш Руску Цркву, преславни оче наш Тихоне, анатемисао си нечиста учења и успротивио си се богоборцима, тако да су се плашили тебе као другог Ермогена. Ми пак поштујући свечасни спомен страдања твојих кличемо Богу који те је прославио: Алилуја!

Икос 10

Јавио си се непоколебљиви грудобрани пун добре воље, показујући собом начин храбре борбе и утврђујући делима и речима чврсто стајање у правој вери, свештенопроповедниче Тихоне. И сада светлошћу твојом прогони се тама и показују се зле намере лукавих,и озарени Божанском мудрошћу твојом да би ти сви клицали овако:

Радуј се, јер си осниваче безбожних јереси показао посрамљенима!

Радуј се, јер си критиковао карактер свенародне дрске безбожности!

Радуј се, похвало новомученика руских у време гоњења за Цркву!

Радуј се, јер си и сам био затворен у тамницу за Христа!

Радуј се, јер си подражавао добровољна страдања Христова!

Радуј се, јер си радосно поштовао страдања за Христа и Цркву Његову!

Радуј се, јер си страдањем савршио исповедање!

Радуј се, јер си сву наду положио на Бога Промислитеља!

Радуј се, јер излажеш руглу сакривене обмане!

Радуј се, јер плашиш намере безбожника!

Радуј се, јер си кроз многе подвиге непроменљиво утврдио праву веру!

Радуј се, јер је изданак побожности узрастао напорима твојим!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 11

Приносимо ти свеумилне песме, поверениче Христов, сада сијаш на небесима украшен венцем красоте; као верни светитељ обукао си се правдом и веселиш се у рају сладости и приљежно се молиш за оне који због тебе прослављају Оца Небескога и који Му кличу: Алилуја!

Икос 11

Христос те јави као светиљку целоме свету,богонадахнути оче наш Тихоне; знајући смирење срца твога и постави те на престолу светитељском (епископском, одн. патријаршијском). Ти пак приносећи Му себе самога као миомирис, био си и свештеник и жртва; због тога ти неућутним речима узносимо:

Радуј се, јер си засијао светлошћу живота!

Радуј се, јер си достојно примио нестарели живот!

Радуј се, моћни поборниче истине!

Радуј се, љубазни проповедниче покајања!

Радуј се, јер уништаваш лукавство лажних учитеља!

Радуј се, јер утврђујеш маловерне у Православној вери !

Радуј се, јер си заточен у тамницу за православну веру и побожност од безбожника!

Радуј се, јер си добродушно претрпео мучење за Христа!

Радуј се, јер си се силом Божијом јавио непобедиви у подвигу!

Радуј се, јер си био свечасни храм Богу!

Радуј се, посебни стараоче за душе твоје пастве!

Радуј се, брзи помоћниче онима који те позивају на помоћ!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 12

Зажелевши да примиш благодат од Даваоца милости, Владара и Господа свих, пре краја јавио си се, свехвални оче Тихоне, мртав греху, учећи нас да поштујемо Христа, богопријатни. Он те обогати даром чудеса, освети те и прослави на небу и на земљи, учећи нас да због тебе певамо: Алилуја!

Икос 12

Прослављајући венац исповедништва, који си задобио достохвални оче наш Тихоне, ваистину незнамо како да те назовемо, јер тобом се славно прослави Бог наш у Светој Тојици. Због тога ти приносимо ове похвале:

Радуј се, јер си богоугодно поднео напор ношења крста!

Радуј се, јер си тражио само Божију добру вољу!

Радуј се, пуни сасуде Духа Светога!

Радуј се, обогаћени даровима Христа!

Радуј се, јер си од Бога примио вечни благослов!

Радуј се, јер си људима својим молио Божију добру вољу!

Радуј се, јер си у огњу јавио многоиселитељске мошти твоје!

Радуј се, јер њима чуваш храм од огња!

Радуј се, велики ревнитељу славе Божије!

Радуј се, брзи испунитељу наших молитава!

Радуј се, стална радости твоје пастве!

Раддуј се, путовођо Православља у целом животу твоме!

Радуј се, светитељу Тихоне, похвало и утврђење Православне Цркве!

Кондак 13

О, предобри пастиру наш, свети патријарху Тихоне, прими ове мале похвале и моли Господа Сила који те је овенчао славом, да препороди Русију (и Србију) у Христу, да подари мир људима нашим и светој Својој Цркви, да је сачува од свих душепагубних и безбожних праваца, да обрати срца свих људи према Себи и ближњему, да подари да познамо Духом Светим велико мноштво суграђана наших ненаучених вери и одвраћених од вере и да се удостојимо да једним устима и једним срцем певамо Њему у векове: Алилуја!

Овај кондак чита се три пута, а потом кондак 1 и икос 1

Молитва

О, добри наш пастиру, свети велики патријарху Тихоне, јавио си се као горњи град, добра дела твоја и до сад сијају пред људима. Знамо, да ти стојећи пред престолом Пресвете Тројице, имаш велику слободу у молитвама пред Господом. Погледај сада на нас грешне и недостојна чеда твоја, и теби који имаш велику смелост пред Творцем свега ,сад прилазимо и молимо се: умоли Господа да нам подари решеност да стекнемо побожност отаца наших,коју си ти стекао од младости твоје. Ти си у животу твоме био ревносни заштитник и чувар истините вере, помози и нама да сачувамо непоколебљивом веру православну. Тиха пак, душа твоја веома је успела у Божанском смирењу, научи и да се наш разум не храни многометежном мудрошћу људском, него смиреним познањем воље Божије. Ти си пред лицем сурових непријатеља Христових смело исповедао истинитога Бога, молитвом својом укрепи нас молодушне да и ми увек и свуда станемо против духа безбожности и обмана. Угодниче Божији, не презри нас који се молимо теби, јер не молимо само избављење од невоља и недаћа, него снагу и чврстину великодушност и љубав да би могли победити оне невоље које устају на нас. Измоли нам неослабно трпљење, све до краја живота нашега, мир са Господом и отпуштење грехова. Свети оче, укроти у земљи нашој ветрове неверја и смутње, да Господа настани у Руској (и Србској) земљи мир и побожност нелицемерну љубав. Молитвама твојим нека је сачува од међсобног рата, да укрепи Свету Цркву нашу Православну, да не оскудева у истинским пастирима, добрим делатницима који право ходе речима јеванђељске истине. Напасај и заблуделе овце стада Христовога. Најпре пак, моли Господа Сила, да се Руска (и Србска ) земља препороди покајањем, и да једним срцем и једним устим прославља дивног у светима Својим Бога у Тројици слављеног Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.Амин.