ЗАВЕШТАЊЕ СРБСКОГ ЖУПАНА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Завештања Великог жупана српског Стефана Немање свом сину Светом Сави

Реч Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”)

1. Завештање земље

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. Завештање крви

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или србске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је србска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв србску браните.

3. Завештање гробова и костију

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

4. Завештање неба и звезда

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

5. Завештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

6. Завештање цркава

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара. Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

- Седам – одговорио је кратко.

- Много је, протомајсторе!

- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

7. Завештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. Завештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу србског или кнеза који му највише помогне.

Србски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Србског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. Завештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. Завештање песме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. Завјештање имена србских

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име србско и свако сјеме србско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су србска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПРАШТАЊА - Св.Филарет Исповедник

У целој црквеној богослужбеној години, данашње вече представља једно од најсветлијих и најрадоснијих тренутака јер, по поретку укорењеном у нашој Православној цркви, верујући људи, ступајући у Велики пост моле један другога за опроштај вољних и невољних сагрешења ради тога да би, помиривши се, ступили на поприште Свете четрдесетнице. Јасно је зашто је то тако. Током Великог поста већина чада Православне цркве пости и припрема се за Причешће; иако има и оних који тако посте често, и то не само у Великом посту.

Припремајући се да принесемо Богу покајање и памтећи речи Спаситеља о томе да ће Отац наш Небески опростити грехе само ономе ко и сам опрашта грехе својим ближњима, верујући људи се труде да се међусобно помире . На такав начин, при ступању на поприште поста и покајања, Црква као да нам поставља услов при уласку: ''Нећеш проћи кроз двери покајања ако се, пре него што затражиш од Бога милост и опроштај, не помириш са својим братом''. Јер апостол говори да је: "Суд без милости, не сотворшему милости" (Иак. 2:13). И зато, ако се човек не помири са својим ближњима, нека се не нада да ће добити милост од Господа.

У житијима светих постоји поражавајући пример тога како је опасно не опраштати својим ближњима. Некада давно, у Кијево-Печерској обитељи, међу монасима су била два најбоља друга: презвитер (јеромонах) Тит и јерођакон Евагрије. Дуго, блиско и дубоко пријатељство је повезивало та два монаха али десило се вражје искушење и пријатељство се претворило у непријатељство. Дуго су били у свађи, не попуштајући ни пред каквим наговорима братије да прекину свађу и помире се. И десило се да се један од њих, јеромонах Тит, тешко разболео.

Он је, после тога што је имао виђење у болести и осећајући да умире, почео да моли братију да му доведу Евагрија јер је хтео да се помири са њим. Братија је отишла. Евагрије се противио и није хтео да дође па су га довели на силу. Кад је Тит видео свог старог друга, без обзира на то што је био ослабио од смртоносне болести, он је сакупио своју последњу снагу и рекао: ''брате, опрости ми Христа ради'', подигао се са постеље и поклонио се Евагрију. Али Евагрије је узвикнуо: ''Нећу се помирити са њим ни у овом веку ни у будућем!''. Рекавши то, како говоре житија светих, он се отргао из руку братије, кренуо и пао на земљу мртав.

А презвитер Тит је устао здрав као да уопште није ни боловао. После је приповедао братији да, када је Евагрије злобно одбацио његов позив на помирење, он је ''видео анђела који је огњеним копљем ударио Евагрија и он је пао мртав, а мени је анђео дао руку, подигао ме и ја сам се одмах осетио здрав.''

Данашњи дирљиви обред, наравно, изазива умиљење код човека, и усмерава га у добром правцу. Али запамтите оно што смо говорили прошле године а ја сада понављам: на жалост, често бива да људи долазе у цркву и поштују тај благочестиви обичај, моле за опроштај поклањајући се један другоме, и врло често то раде и они који се скоро никада нису срели, а некада и међусобно сасвим непознати људи. Наравно, у томе нема ничег лошег, то је чисто хришћански поступак, тим пре што ми често и не знамо када можемо да повредимо свог ближњега, уопште не сумњајући на то, ако не речју онда нечим другим.

Али тужно је када, клањајући се ономе са киме немамо, како кажу, никаквих ''нерашчишћених рачуна'', човек одлази и уклања се од помирења са онима са којима заиста има искварене односе и нема узајамне љубави. А баш ту и треба испунити хришћански дуг. Управо ту. Зато, ако имаш брата или сестру, било кога са киме немаш добре односе, неизоставно преломи своје самољубље и начини корак помирења. Ако и не наиђеш на разумевање, ти си испунио заповест Христову а онај ко неће да се помири, одговараће за то пред Богом јер, понављам, Свето Писмо говори: ''Немилостивом ће бити суд без милости''. Зато треба уложити све своје напоре да се позивом ка миру, љубави и праштању прекину сви лоши, несрећно изграђени односи.

Али пре свега, ми сами , служитељи Престола Божијег, обраћамо вам се са молбом да нам опростите. У Јеванђељу се каже: ''Коме је много дано, од њега ће се много и тражити.'' Једно је мирјанин, макар и благочестиви а друго су служитељи престола Божијег. Што је човек истакнутији, то су видљивији и његови недостаци. Што је виши положај који он заузима у Цркви, тиме више ти недостаци и погрешке падају људима у очи.

Зато вас ја, наравно, пре свега у своје име, а такође и у име своје сабраће и саслужитеља, усрдном молим за опроштај: покрите љубављу наше погрешке и недостатке. Нама, који смо исто тако немоћни људи као што сте и ви, разумљива су и позната сва искушења и слабости којима су сви људи подвргнути, јер ништа људско нама, служитељима Престола, није страно. Али ми, осим искушења заједничких са вама, имамо и своја, ако се тако може рећи, нарочита искушења, која су позната само онима који проходе пут служења Божијем олтару и Престолу.

Можда смо ми сагрешили према вама непажњом, неправедношћу, недостатком љубави, немарним понашањем за време служби Божијих, или нечим другим што, наравно, пада у очи верујућима. Често се догађало да су људи чија је вера била слаба и колебала се, нагло одлазили од Цркве, видевши нешто саблажњиво или неку непажњу свештенослужитеља.

Схватајући своју најдубљу недостојност и свецелу грешност, понављам, ми молимо од ваше љубави опроштај и снисхођење. Господ наш Исус Христос је својим апостолима, а кроз њих и свим својим свештенослужитељима, говорио: ''Чак и ако испуните све то вам је заповеђено'', ипак говорите смирено: ''Ми смо залудне слуге јер смо испунили оно што смо били дужни да испунимо''. (Лк. 17:10).

А ми , наравно, нисмо испунили како треба ни оно што смо били дужни да испунимо и осећамо се због тога кривима и молимо од ваше љубави и снисхођење и опроштај. Опростите нам грешнима. Амин.

Извор: Проповеди митрополита Филарета (Вознесенского),

КАРАЂОРЂЕВИЋИ И ВАТИКАН - КОНКОРДАТ

Карађорђевићи и Ватикан, и кога је њихова краљевска кућа задужила

За време владавине Карађорђевића дошло је до договарања и потписивања Конкордата са Светом столицом (Ватиканом), за који се слободно може рећи да био камен темељац свог будућег страдања које је Србе снашло током XX века.
Занемарљиво мало људи у Србији данас зна шта је то Конкордат и каква се катаклизма надвила над Србијом пред Други светски рат увођењем Конкордата.
Сви хвалоспеви краљу Александру I треба да падну у заборав историје због чињенице да је он са својим „Окторисаним уставом“ преузевши власт као диктатор, започео стварање услова да се Православље у тадашњој Југославији и Србији потчини Ватикану. Подсећамо на одредбу тог устава која каже да будући краљ Југославије може бити православне, католичке или мухамеданске вере !

Након тога га стиже злехуда судбина, коју је сам изазивао, давајући већа права католицима у Југославији но православцима у Србији. Али, његовом смрћу опасност за СПЦ и Православље не престаје, напротив. Долази Конкордат – корак до узимања црквене превласти Ватикана у Србији од СПЦ.

Међутим готово сензационално звучи данас чињеница да је један српски краљ кога сматрају највећим Србином над Србима – Краљ Петар I. направио Споразум са Ватиканом 1914. године, који се тицао Католика у Србији и Срба на територији тадашње Аустроугарске!
Материјал је представљен углавом хронолошки, фактографски у суштинским и појмовним целинама из више извора.

ПОТПИСИВАЊЕ КОНКОРДАТА

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између Римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском Патријарху. Министар Ауер је потписао Конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се Конкордатом спровести, “Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама.” Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија Конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве, вероватно од неког из опозиције.

РАТИФИКАЦИЈА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата.

Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који су нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.

“КРВАВА ЛИТИЈА”

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Замишљена “као велика манифестација у борби против Конкордата”, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална.

Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода “у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна – од Цркве, опозиционара, масона.
Почетак крваве литије – Испред Саборне цркве
ГЛАСАЊЕ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ И СМРТ ПАТРИЈАРХА

Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.
Конкордат је прихваћен, и, између осталог, предвиђао је да свака особа која није римокатолик а склопи брак са римокатоликом мора да предје у римокатолицку веру.
Друга тачка које је била веома проблематична и упозоравајућа, била је одлука Ватикана да се Краљевина Југославија убудуће има третирати као мисионарско подручје. Да појаснимо: мисионарским подручјима су се проглашавале територије и земље у којим живе незнабошци и нехришчани – примитивни народи и племенске заједнице. На пример католичке мисије састављене од језуита са мисионарским задатком су осниване током XВИ, XВИИ, XВИИИ по Латинској Америци, Филипинима, Африци и слично, да би се домородачко становниство упознало са хришћанством и покатоличило ! То је била дакле судбина Срба у Краљевини Југославији.

ЕСКОМУНИКАЦИЈА

После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији.
Милан Стојадиновић и Анте Павелић у аргентинском избеглиштву
На спољнополитичком плану, Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према Конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.
РЕАГОВАЊА
Телеграм Господину Милану Стојадиновићу
Председнику Краљевске владе
Краљево 20.07.1937.г.
Епископ Николај
Као сина ове Светосавске епархије, преклињем Вас, Скидајте зло са дневног реда. Прекините насиља према цркви Православној. Знајте, тешка је рука Немањића Саве!
Епископ Николај
Одговор Стојадиновића:Телеграм
Његовом Велечасном Преосвештенству
Др. Николају Епископу Жичком
Београд
20.07.1937.г.
У одговору на Ваше жеље. молим Вас да имате поверења у мене лично. Водим о свему рачуна, али молим и Вас да са своје стране помирљиво утичете на своје колеге.
М.Стојадиновић
ПИСМО ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА СТОЈАДИНОВИЋУ:
Председнику краљевске владе г. Милану Стојадиновићу
Поштовани Господине Министре Председниче,
Ви, свакако, нисте прочитали мој јучерашњи телеграм, када ми одговарате да ја треба “помирљиво да дејствујем на своје колеге”. Какву помирљивост Ви можете очекивати после ономадашње туче пред Саборном црквом? Др. Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха! Уникум.
А, замислите како би Папа римски потресао цео свет, да је један српски жандарм, ударио католичког бискупа.
Владика Николај
Све то народ гледа. Све то народ слуша, ја Вас уверавам да у народу кључа гнев, као у вулкану. Уверавам Вас, да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни оно ни ово. Но, сав народ је потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт – све због овог Конкордата. Као кад би дјак написао читко пропис, па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама данас не види до Конкордата. Од времена тзв. “владановштине” ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас.
И немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје, да је Кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом и сви просвећени католици ужасавају се власти, која се даје том кнезу у овој нашој слободној земљи.
Зато вас и овим путем и последњи пут, молим и преклињем – скините то чудовиште с дневног реда, те сачувајте земљу од потреса. Сачувајте своју част и повратите углед у народу. Сачувајте и себе од моралне и политичке смрти. То је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у дванаестом часу.
Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути с дневног реда. Можда. Но, сетите се да ће теже бити ако продје. Нека језива атмосфера окружава нас. Свак очекује најгоре. Ако изагитујете насупрот вољи народној, вољи седам милиона Срба, и скоро толико католика, да се Конкордат изгласа у скупштини, шта сте тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње, а Ви нисте самац, Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма.
Нека Вам је сам Бог у помоћи.
Ваш поштововалац
Епископ Николај с. р.
Краљево
Епископ Николај је иначе докторирао на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској на тему “Вера у Христово васкрсење, као основна догма апостолске цркве” и на философском факултету у Оксфорду на тему “Философија Берклија”. После тога једно време борави у Русији, да би по повратку почео серију проповеди по београдским црквама. У време И. Светског рата задесио се у Америци, а потом отишао у Енглеску борећи се својим беседама за српску и југословенску ствар. За Епископа Жичког постављен је 1919 г., а потом је 1920 г. пребачен у Охрид. Вратиће се у Жичу 1934 г. и у њој ће као Епископ Жички дочекати Конкордатску кризу.
Конкордатска борба 1937.г. несумњиво је један од најдраматичнијих унутрашње-политичких догадјаја у краткотрајном животу Краљевине Југославије. Српско-хрватски односи и питање односа вера, била су два горућа питања која су тровала државни организам од самог настанка државе. Појавом државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нестала је српска држава у којој је становништво било готово 100% православно. Православље је престало бити државна вера, а свим осталим вероисповестима загарантована је равноправност, нарочито католицима, који су после православних били најбројнији.
Насртање полиције на литију 19.07.1937 г. у Београду, туча српских Епископа од стране жандарма , прогони у унутрашњости свештенства и верника и загонетна смрт Патријарха Варнаве, довешће до кулминације ионако већ распаљених политичких и духовних страсти. Писмо Владике Николаја, писано само два дана после „крваве литије“ у Београду и испред Саборне цркве , Председнику владе др. Милану Стојадиновићу, само делимично одсликава ситуацију у којој се држава налазила тих дана. Проблем Конкордата не само да је потресао политичко, црквено и интелектуално јавно мњење, него је тај пројекат дигао тензије у читавом православном српском народу, доводећи земљу до ивице градјанског рата.
Усташе НДХ
Хрватски католички клер за време НДХ
Скоро је потпуно непознато да је односн са “Светом Столицом” био је проблем српске државе и пре И Светског рата. Коначан споразум успела је да постигне 24.06.1914 г. неколико дана пред атентат у Сарајеву, када су кардинал Мери дел Вал и др. Миленко Веснић потписали су у Ватикану такозвани Први Конкордат у име Папе Пија X и Петра И, Краља Србије. Не улазећи у детаље тог Споразума може се само рећи, да је ово био један од најповољнијих Конкордата за католике који је закључио Ватикан до тада са неком државом , упркос негативном одјеку у Аустроугарској.

Са стварањем државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца питање Конкордата ће се опет наћи на дневном реду, али ће се његово решавање показати много компликованије. У новонасталој држави је било много више католика (неколико милиона) за разлику од Србије 1914 године , где их је било једва 25-30 хиљада.
Мада је Конкордат изнет у југословенску скупштину на гласање 1937 године, о њему се практично почело размишљати убрзо после завршетка Версајске конференције, на којој је решен проблем уједињења југословенских народа и после много дипломатских напора била призната држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
У том циљу направљено је наколико Нацрта за споразум, тачније три. Први 1923 г. други 1925 г. и трећи 1931 г. Последњи Нацрт одобрио је Краљ Александар И. и ова три Нацрта су претходила коначном тексту Конкордата потписаном у Риму 25.07.1935 године.
Али шта каже СПЦ ?       Она је неко време била сасвим пасивна.Делимично због поверења у краља Александра I., иако је Нацрт пројекта Конкордата радјен у тајности, Свети Синод се први пут у вези са Конкордатом изјаснио меморандумом од 05.12.1935 г. који је достављен председнику владе Стојадиновићу. После одлуке владе да се Конкордат упути Народној скупштини на ратификацију, одржава се ванредно заседање Архијерејског сабора СПЦ 26.11.1936 г. с којег долази одлучан став да се Конкордат, парафиран 25.07.1935 г. у Риму, не може озаконити.
Поводом овога у својим мемоарима Патријарх Српски Гаврило пише: ”26.11. састао се Архијерејски сабор да донесе одлуку и став о Конкордату. Констатовано је да је Конкордат тешко погодио српску цркву и њене интересе, и одлучено је да се иде до краја са Патријархом на челу у борби против њега. Формиран је одбор који је имао да изради Декларацију у погледу штетних прописа Конкордата. На чело одбора изабран је митрополит Гаврило једногласно”.
                                                Патријарх Српски Гаврило
Што се тиче самог пројекта, примедбе на њега није имала само црква, него и многе угледне личности и органиазације.
Већина примедаба односила се на нови положај који је добијала Католичка црква у Краљевини, а који ниједна друга вероисповест није имала па ни СПЦ:
Наиме, Чланом 7, на пример, предвидјено је било да се од католичких свештеника не могу захтевати било каква обавештења о лицима или стварима, које су они могли сазнати вршећи своје духовничке службе и послове , иако су о томе постојали прописи у градјанском и кривичном поступку.
Најоштрија примедба односила се на члан по коме би Католичка црква имала пуно право да слободно и јавно врши своју мисију по целој Краљевини Југославији. Због термина “Мисија” који је у другим конкордатима означавано као слободно исповедање католичке вере, највише је дигнуто протеста у антиконкордатским таборима. Професор Троицки је то тумачио, као да је Краљевина Југославија непросвећена незнабожачка земља.
Такодје је споран и члан по коме брак склопљен у католичкој цркви у складу са одредбама канонског права, чак и у случају мешовите вере, добија самим тим сва градјанска дејства и предности . У истом члану налазила се још једна тешка спорна одредба, која каже да у случајевима мешовитих бракова градјанске власти ће учинити да се на захтев службене католичке стране поштује јемство да ће сви синови и кћери без изузетка, бити одгојени искључиво у католичкој вери.
Конкордат је такодје признавао Католичкој цркви да оснива Удружења католичке акције , (друштва и братства као Капуцинери, Језуити и сл.) самостане, школе и семеништа, свуда по Краљевини, како би унапредјивала верски и морални живот под руководством католичке хијерархије, што такодје ниједној другој вероисповести није одобрено.
…Расположење у унутрашњости није било ништа мање напето и непријатељско према држави него у престоници. Доказ за ово је и деловање власти унутар државе, која није бирала средства да угуши и прикрије незадовољство народа. Терор спроводјен према православном свештенству и народу, гушење сваке јавне речи најбоље се види из писма Владике Николаја упућеном Корошцу, министру унутрашњих дела, августа месеца 1937.г. где он каже:
…Но овај страшни догадјај у престоници (мисли на Крваву литију од 19.07.1937 г.), у којој живи преко 200.000 православних душа, представља само крвави пролог даљих гоњења Православне цркве божје и њених верних. Проливена је српска крв у Сарајеву и другим местима. Отпуштају се из службе наши чиновници који се усуде рећи ма у четири ока нешто против ове Велике Неправде, која је назвата слатким именом “Конкордат”. Забрањује се изговор ове речи, а Ви сте ову реч ставили на индекс у Југославији, Римска курија ставља књиге на индекс, а Ви сте надмашили Римску курију.
Угушењем слободе говора и писања Ви желите да ућуткате народ: но тиме се показујете слабији психолог од једног сељачког кнеза српског, који је рекао, да је народ најопаснији кад ућути.
Сем свега наведеног сада вам могу набројати и ове примере гоњења цркве Божије у овој Жичкој епархији, који су се догодили од смрти Блаженопочившег Патријарха Варнаве до данас. Свештеник Велимир Славковић, старешина цркве у Брусу, кажњен је од ваше полиције десет дана затвора, само зато што је истакао црн барјак на храму и што је ударио у клепало. Овај свештеник спада медју најбоље свештенике у том крају. Његово хапшење ја морам сматрати својим хапшењем, јер ја сам био наредбодавац, а он извршилац…
…Забрањено је православном народу из околине Бајине Баште да додје у то место на свечаност освешења звонаре на Илиндан.
Ваши органи цепају посмртне листе нашег Патријарха, прилепљене на црквеним вратима, као што је био случај у селу Ратају.
Ваши органи наредјују да се и пре Четрдесетнице од смрти Патријарха скидају црни барјаци са кућа и општинских судница у местима где живи чист православни народ. Чак и сами ноћу жандарми скидају те барјаке, као што је био случај у селу Медведји. Такав поступак дубоко вредја и дражи наш православни народ, који се држи у жалости четрдесет дана и за најобичнијим покојником.
У срезу Моравичком ваши органи хапсе народ непрестано само због говора и разговора о оној забрањеној речи коју сте ви ставили на индекс…”.
Владика Николај Велимировић је за време кризе деловао у унутрашњости државе, али његов глас се и те како чуо и у престоници. Дана 19.07.1937 г., он пише свим посланицима да не гласају за Конкордат. Он је већ тада прослављени богословски писац, чији глас има ванредни значај у свим друштвеним слојевима у држави. Медју тадашњим епископима он је èовек који је по вокацији највише историчар, и најбоље познаје историју српског народа, наравно са богословског аспекта. Можда је и зато био најнепомирљивији противник Конкордата, схватајући трагићност његових последица по СПЦ и српски народ, али и државу. Он са крстом у руци креће по Србији и одржава низ беседа, пре свега да би народу који је збуњен, и који је понекад у недоумици, објаснио значење Конкордата и његове штетне последице. Он не узбуњује народ, нити га дражи да изазове какав инцидент, него управо супротно, на тим саборима он стрпљиво објашњава народу његову историју, историју СПЦ, доводећи је у везу са новонасталом кризом. Оружје које он проповеда у борби против државног апарата су молитва , христов крст и јевандјеље , чиме управо медју најекстремнијима спречава инцидент.
Овакве проповеди нису у сагласности са жељама многих опозиционих лидера, који Конкордат хоће да искористе у борби против режима др.Стојадиновића. Његове проповеди одржане у Горњем Милановцу 20.08.1937 г. и Ваљеву 26.09.1036 г. потврдјују горе наведено. Он је популаран у свом православном народу српском. Његова реч се чује у целој држави. Он неустрашиво брани права СПЦ без икакве бојазни за последице које може лично имати. Услед такве популарности и таквог значаја његовог деловања, министар унутрашњих дела др. Антон Корошец, доставља жалбе Светом архијерејском синоду на његове говоре у јужној Србији. Николај одговара др. Корошцу једним писмом у ком измедју осталог каже: ”… У положају у коме се Ви данас налазите, Вама стоје на расположењу сва материјална и физичка средства у борби против православног свештенства у Југославији. Свим тим средствима обилно се служе Ваши полицијски органи, а нарочито како ми изгледа, у епархијама у којима ја управљам. Мени и мојим свештеницима није остало ниједно средство за одбрану осим молитве и речи. Ви би сте хтели да ми напустимо и то једино, духовно и морално средство! С каквим правом можете Ви то захтевати од нас?
Са тим захтевом не стоји у складу ни Божанско ни човечанско право, па чак ни старо незнабожачко ” Јус Романум”. Изволите сконцентрисату своју пажњу само на један једини срез … Па кад то све пажљиво испитате, Ви ћете по души и савести признати да су све моје речи исувише благе да оцртају оне нескрупулозне и гломазне неправде и незаконисти, које се догадјају у Вашој надлежности и које се морају формално уписати у Ваш рачун све од 19. јула до данас…”.
Владика Нилолај као средство за одбрану спомиње молитву и реч. СПЦ не води борбу против режима (мада многи политичари хоће да је искористе за то), него само против једног пројекта режима, који дубоко засеца у корене духовног живота православног народа. Па ипак, СПЦ је оптуживана од стране режима да се умешала у политику. Да је прекорачила своју мисију у народу која је чисто духовна, тј. проповедање речи Божије.
У тим оптужбама можда најчудније објашњење за деловање СПЦ има др. Милан Стојадиновић који у својим мемоарима каже:
,,… Док је у питању политичара ствар јасна, пошто се ради о борби за власт, случај Православне цркве је различит. Премда је и ту било амбициозних архијереја, црква као таква морала је имати и других побуда.
Прави разлог СПЦ не лежи у незадовољству цркве мојом личношћу или мојом политиком, већ положајем у који је та црква доспела у новој држави. За разлику од предратне Србије, у којој је скоро 100% становништва било православне вере, утицај цркве је био далеко већи него у држави где је православаца било свега 48%. Изгледа да се она није могла помирити с тим да је дошла у исти ред са осталим признатим вероисповестима….
Рекло би се да је желела повраћај на свој ранији повлашћен положај, какав је заузимала покрај краља Петра И. или још бољи који је заузимала некада у Црној Гори где су верска и световна власт биле усредсредјене у једној личности, у некој врсти Цезаро-Папизма у маломе”.
Са становишта власти црква се умешала бесправно у политику, са одредјеним претензијама да поврати свој утицај, који је имала у некадашњој српској држави. На оптужбе да се црква умешала у политику одговорили су сви архијереји, објашњавајући због чега је црква изашла непоколебљиво са таквим ставом у питању Конкордата.
Ни Владика Николај није ћутао. Као што је већ поменуто, он је можда био најгласнији и најсмелији апологет става цркве и на оптужбе да се црква умешала у политику он у једном свом кратком чланку децидно одговара:
,, Није истина да се СПЦ умешала у политику , од свршетка рата 1914. до данас, Православна црква се није умешала ни у једно политичко питање, медјународног и унутрашњег карактера, него се бавила својим чисто Јевандјељским послом. У питање Конкордата пак црква је ушла не као у неко политичко питање, него као у једно многострано питање, које засеца у све нерва нашег народног живота, па и у интересе СПЦ.
… Садашњим Конкордатом учињен је један џиновски корак у рушењу оне уставне равноправности у корист Римске цркве, а на штету Православне цркве. Римска црква добија таква права у овој држави, каква црква Православна није имала никада ни као државна црква у Србији и Црној Гори.
Нека сваки разуман и савестан човек просуди и каже, да ли је преко једне такве страшне неправде и незаконитисти могла СПЦ прећи ћутке…”, каже Николај.
Владика Николај децидирано каже да се православна црква до тада није мешала у политику, медјутим, после скидања Конкордата са дневног реда на неодредјено време, он не верује много режиму и тражи оставку др.Стојадиновића. Тек тада би се, по његовом мишљењу, после формирања нове владе стекли услови за измирење цркве и државе. Шта је подстакло Владику Николаја на тако радикалан став, којим је дошао у сукоб и са неким архијерејима СПЦ ? Сумња у искреност режима у тренутку када је скинуо Конкордат са дневног реда, посведочена је у многим листовима стране штампе, који су на свој начин објашњавали разлоге због којих је Конкордат остављен за нека боља времена.
Он свој суд о могућности враћања питања Конкордата на дневни ред износи у чланку ,,Народе размисли добро, да ли је Конкордат мртав или ће се повампирити?”.
Његово мишљење наишло је на опозицију у Светом Синоду, а такодје и код новоизабраног Патријарха др.Гаврила Дожића, који о свему овоме у својим мемоарима каже: ”…Ово резоновање Епископа др.Николаја Велимировића ни са које стране не може да се брани, а најмање са хришћанске и правне, а поготову са националне. Ако би српска црква примила и применила ово мишљење, онда бисмо ми сишли на политички терен, који се не би могао никако дозволити, јер не би доносио никакву корист, ни СПЦ ни држави, нити народу као целини…”.
После јаког притиска од стране архијереја и самог новоизабраног Патријарха Гаврила, Владика Николај се повиновао и прихватио општи став цркве, да је црква остварила оно за шта се борила, а то је скидање Конкордата са дневног реда Сената и Скупштине и онемогућавање озакоњења тог пројекта. Почетак Другог светског рата 1939. године потпуно је бацило у заборав питање Конкордата, али су догадјаји у Краљевини, радјање НДХ и геноцид над православним живљем, као и прекрштавање више од сто хиљада православаца у Хрватској и БИХ, показује да је страх од Ватиканских планова био оправдан.
Додајмо на крају да се бојазан неких епископа СПЦ данас од Споразума и преговора са Ватиканом о доласку Папе у Србију може сигурно објаснити горким искуствима кроз које је СПЦ и српски народ прошао у блиској историји.
За крај и за незаборав оставила сам Новогодишњу посланицу Патријарха српског Варнаве 1937. године:
Ево свиће нам Нова година. Ја бих желео да вам је честитам. Но не знам како да вам је честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас?
Како могу рећи: срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас је несрећа стегла својим канџама са свих страна? Једна је несрећа наша у дегенерацији разума, а друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.
А да су изгубили памет, показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима – а то би заиста требало да буду као и сви грађани ове земље – међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности дају измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну а грле другу интернационалу, гоне црвену а грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам? Наш народ библијски је изрекао ону пословицу: ,, Кад бог хоће некога да казни, прво му памет узме.”
Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, па били то мали или велики људи. То сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: ,,Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља.” (Рим. 1, 28)
Ја се позивам на све вас као сведоке, да је корупција заиста захватила наш живот. Не гледа се ни карактер ни поштење, него се све цијени према партијској боји и према патризанској ревности. Не награђује се чиновник према савесном раду, негó према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. На видику свега овога ја не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радостан поздрав: Срећна Вам Нова година!
Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада је дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.
Из сасвим непознатих разлога и ником докучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са св. Савом. Кад је српско царство пало на Косову, и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су гониле, али су је сматрале за веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на веру негó као на политику.
И ето, браћо моја тој бескрупулозној политичкој организацији данас наши наши властодршци широм отварају све капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају националистима и то у времену не наше какве слабости, негó у напону државне снаге! Нека је част Турцима, и нека је срамм таквим православцима и таквим Србима!
Сваки разуман и поштен човек може лако да увиди страшне и многобројне штете по васцели наш народ од тог црног уговора, по Југославију, по цео мученички Балкан наш и по Словенство. Тим уговором се пре свега ударају окови на јадну нашу браћу католичку у Југославији. По том уговору, они постају безхропотни робови једног страног суверена. Римска црквена организација, прво пилитичка па онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала ни државна црква у Србији.
Зашто оковати католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која је кроз све векове мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили цркву од најезде интернационалних црних чета од преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег дивног и чистог национализма?
Пребацује нам се што уносимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, негó уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ја не говорим овде против једне политике или једног режима, негó против корупције која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ко ће казати народу истину ако не народна света црква? Одакле ће се чути глас божји и глас пригушене народне савијести , ако не из Светославне цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам требао ово рећи раније. Бојим се, одговараћу зато пред судом божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити. Но зло се не покраћује, негó умножава. Плима корупције не опада, негó расте и ево, дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст. Ја чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас бог може спасити, припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас је до сада спасавао од пропасти и од сад ће нам бит спас. Но осим молитве богу треба И сами све да учинимо што је у нашој власти , да изађемо из ове помрчине на светлост. Зато вас позивам, браћо И сестре, да се пренемо И устанемо И збијемо редове, као војска Божја против војске сатанске. Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад је час опасности. Ја вас позивам као ваш патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.
Светосавска црква, иако је заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва негó жива. У њој је дух Божји, онај силни дух који се јавио апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време је да му се даде маха да дејствује. У цркви православој крманош је Свети Сава. А Свети Сава је жив а не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и дуже успаване Србе.
А ја, као први слуга божји И наследник Светог Саве И мученичких патријарха српских, вичем вам свима:
,,На окуп, српски народе! На окуп, не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља И корупције! На окуп, српски народе, у име части И образа! На окуп, српски народе, у име Бога И Светог Саве! На окуп, српски народе, у име историје твоје И легиона мученика твојих! На окуп, српски народе, на понос младог краља Петра Карађорђевића! На окуп, српски народе, ради деце твоје И будућности твоје!
Без тога неће ти бити ни срећна ни Нова година нити И један дан, нити И један сат. А с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена. Нека би Бог дао да тако буде! Амин.