ШТА ЈЕ НОВА ГОДИНА И КАКО ЈЕ ИСКРИВЉЕН СМИСАО НОВЕ ГОДИНЕ

Људи честитају срећне „Новогодишње и Божићне“ празнике… Да ли је, то, тако речено, исправно?…

Или: „Нову… годину, Божић и Српску Нову годину“!… Је ли, то, добро написано?!… – НИЈЕ!…

Та пракса приметна је и не мало распрострањена у српском народу данас. Скоро сви неизоставно честитају својим познаницима, пријатељима, сарадницима Нову годину 1. јануара по новом календару, а многи додају томе у наставку и „божићне празнике“!

Ретки су они који знају да је исправно заправо само честитати „Божић и Нову годину“, а још ређи они који заиста схватају смисао ових празника и њиховог редоследа.

Та збрка и пометња који настају око великог хришћанског празника Рођења Христовог – Божића, одраз су огромног незнања и непознавања од стране Срба самих основа своје Вере, па и незаинтересованости да се уложи и најмањи труд, како би се научиле макар најелементарније ствари.

Објашњење ћемо лако наћи у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након насилног и безаконог преузимања власти 1945, увели и наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…

До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара по новом календару (25. децембра по старом календару).

Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година.

Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана, и када се треба умом и срцем што више усредсредити на предстојећи празник, како бисмо га што достојније и спремније дочекали.

Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара по новом календару. Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле. Док данас живимо у ситуацији када Српска Црква издаје џепни календарић, у коме се налазе наведени не само и папистички празници, него чак и јеврејски празници и постови! И све то већ годинама (мирне савести) благосиљају сви Архијереји Српске Цркве! Да ли можда Јевреји у Србији купују Православни џепни календар како би се руководили када им који празник долази и када им је пост? Свакако да не! И да ли римокатолици купују џепни календар Српске Православне Цркве како би пратили своје празнике? Или можда Православни верници купују и користе јеврејски календар, како би га употребљавали током године за праћење својих празника и постова? Наравно да је бесмислено о томе и разговарати! Зашто се онда већ годинама у православном џепном календару наводе и јеврејски и римокатолички празници, када је извесно да их користе само православни верници? Какву то поруку треба да пренесе Православним Србима, пошто је већ без икаквог значаја за Јевреје и римокатолике? Шта то Архијереји Српске Цркве желе да поруче својим верницима? Да су све Вере исте? Да је исти Бог Православних, паписта и Јевреја? Да ли је то доследно следовање духу Глобализације и Новог доба, који тежи изједначавању свих и стварању једног синкретистичког веровања? То су питања која сваки верник треба да упути своме Архијереју, и да од њега тражи одговор.

Бесмислено је потпуно славити најпре Нову годину (1. јануара по новом календару) а потом славити Божић (7. јануара по новом календару)! Да ли то ико ради осим Православних Срба? А затим, након тога, не мали број њих, слави и „Српску Нову годину“! Пре свега, не постоји никаква „Српска Нова година“! Као што не постоји ни руска, грчка, бугарска, пољска, афричка… Ради се о једном врло несретном називу 1, који је често изговор за некакво „србовање“ и изражавање квази-патриотизма, јер се те прославе и дочеци своде углавном на јело и пиће (или чак преједање и опијање), затим (скаредну) музику и сличне ствари, које су све само не хришћанско православно празновање великих празника домостроја спасења људи, извршеног очовечењем Другог Лица Свете Тројице Бога Логоса и Његовим Рођењем у телу од Богородице Приснодјеве Марије.

Хришћани славе на следећи начин:

Прво Божић – 25. децембра

Затим Нову годину – 1. јануара

Римокатолици и Православне Цркве које су прихватиле нови календар славе Божић 25. децембра по новом календару, па затим Нову годину 1. јануара по новом календару.

Православне Цркве које нису мењале календар празнују Божић 25. децембра по старом календару, па затим Нову годину 1. јануара по старом календару.

Разлика је у томе што промена календара, тј. увођење новог, има за последицу да 25. децембар стиже 13 дана раније, те отуда и разлика у празновању. Односно, Православне Цркве које нису мењале календар славиће Божић 7. јануара по новом рачунању времена, а Нову годину 14. јануара.

Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година. То је дакле природан и једино могући след – ПРВО БОЖИЋ ПА ЗАТИМ НОВА ГОДИНА!

Никако није могуће да Нова година претходи Божићу, те да се прво „дочека“ Нова година, а да се затим празнује Божић!

Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава. Могуће је и исправно је само обрнуто!

Тако Православни Срби имају „привилегију“ да два пута, у року од 15 дана, „дочекују“ Нову годину! Да би све то добило мало смисла, ова друга по реду је добила назив „српска“ Нова година! Тако да скоро сви славе „редовну“ Нову годину, а они који су ношени посебним осећањем патриотизма и родољубља неће пропустити да прославе и „српску“ Нову годину.

Оно што чуди, па и забрињава, је чињеница, како да се људи не запитају – откуда то да славе две Нове године; и да ли је то исправно; па чак и да ли је нормално. Да ли је то „привилегија“ Срба, или заправо „пад“ Срба, њихова „вансебност“. Докле ћемо живети у тој схизофренији? Када ћемо једном почети да ступамо сигурним кораком (на путу спасења) а не да „храмљемо на обе ноге“. Где је Патријарх да о томе упозори Православне Србе, вернике и своје сународнике? Где је позив толиким душама које пропадају и „лудују“ да скрену са пута погибли? Где је пастирска активност Патријарха, или се он исцрпљује само у политици и тзв. црквеној дипломатији, а заправо непрекидно и упорно подилази актуелној црквеноборној и погубној по Српство власти.

Познато је да „дочеци“ и прославе „српске“ Нове године најчешће немају никакве везе са Црквом, Вером, са Предањем, са оним што заправо Црква тога дана заиста и прославља. Углавном се претворе у забаве, теревенке, паганска и дионизијска изопачења Христовог празника и Светитеља који се тога дана прослављају.

На дан 1. јануара Црква прославља обрезање Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и помен међу светима оца нашега Василија Великога, Архиепископа Кесарије Кападокијске.

Као што се у црквеној химнологији тога дана наводи: Христовим обрезањем обрезан је Закон; и обрезањем Закона уведена је благодат.

И на другом месту Црква кроз уста химнописца пева: Сишавши Спаситељ роду човечијему, примио је пеленама повијање; није се узгнушао телесног обрезања, осмодневан по Мајци, безначалан по Оцу…

Такође и: Није се застидео сведобри Бог телесним обрезањем да се обреже, него је дао себе образац и пример свима ка спасењу; јер Закона творац (прописе) Закона испуњава и пророцима објављено о њему. Који све садржиш у шаци и пеленама повивши се, Господе слава Ти.

Телесно обрезање Господа Исуса Христа, према учењу Цркве, у осми дан од Рођења, представља потврду оваплоћења и непроменљивог примања од стране Бога Логоса савршене човечанске природе. Телесно обрезање Господа нашега Исуса Христа, које је примио Господ сагласно односном пропису Закона, али са циљем укидања овога прописа како би увео духовно и нерукотворено обрезање, тј. Свето Крштење, предали су нам Свети Оци да прослављамо сваке године. Јер Господ, као што је прихватио ради нас телесно Рођење и примио све особине људске природе, оне које не подлежу осуди (αδιάβλητα πάθη, неукоризненија страсти), тако је прихватио да прими и обрезање које је прописивао Јудејски Закон.

Обрезање је Господ примио углавном из следећих разлога:

Прво, да би затворио уста јеретика, који су имали дрскости да тврде како није примио истинско људско тело, него је постао човек по причини. Како би, међутим, био истински и обрезан, ако није примио истинско људско тело?

Друго, да затвори уста Јудејцима, који су га оптуживали да не поштује Суботу и да не држи Закон.

Према светом Јовану Дамаскину обрезање је било образ Крштења, нерукотвореног обрезања којим човек одбацује грехе. Обрезање је заправо било праслика Крштења, које ће доћи са очовечењем Логоса.

Стварање и спасење, сво милосрђе и човекољубље Свете Тројице, испуњава се у Богочовеку Христу, који је својим оваплоћењем и обрезањем, али и свим тајнама свога телесног појављивања, открио христолошки и христоцентрични корен и перпсективу сваке стварности и целе творевине.

Зато Црква и пева Христу: Обличје човечије непроменљиво си примио, Бог будући по суштини многомилостиви Господе, и испуњавајући Закон, обрезање телесно вољно примаш, да би укинуо пролазно, и подигао покривало страсти наших…

Док у кондаку му кличе: Господ свих трпи обрезање, и човечија прегрешења као благ обрезује; даје спасење данас свету; радује се на висинама и Творчев Јерарх и светоносац, божанствени тајник Христов Василије.

Истога дана, 1. јануара (односно 14. јануара по новом календару), Црква прославља и велико светило васељене светога Василија Великога, коме и пева у тропару – По свој земљи изиђе глас твој, јер она прими реч твоју, којом си богодолично богословствовао, природу бића објаснио, човечије нарави украсио. Царско свештенство, оче преподобни, Христа Бога моли, да нам дарује велику милост.

Светог Василија, великог подвижника и богослова Цркве, и обрезање Господа нашега Исуса Христа (14. јануара по новом календару/1. јануара по старом календару), како можемо прослављати уз пијанке, преједање, уз расејаност ума и незаситост очију. То је празник који се прославља молитвом, врлином, посвећеношћу Богу, трудом на разумевању његовог смисла, у кругу породице.

А шта тек рећи за „дочек“ тзв. Нове године, који бива 1. јануара (по новом календару)? Никаква тада Нова година не „долази“ да би је Срби „дочекивали“ и славили. Напротив, тада је време строгога поста. Божић је на прагу, пост је при крају. Хоћемо ли га тада нарушити? И то ради чега – ради прославе једнога „празника“, који заправо и није празник. И како ћемо након тога дочекати и примити Новорођенога Богомладенца Христа?

Безумље је дочекивати тзв. Нову годину, и уз то још препуштати се теревенкама, „лудовању“, похоти очију, греху. Нити је тада празник, нити је дозвољено разрешавати и прекидати Божићни пост. Немојмо служити, на тај начин, ђаволу и вршити његову вољу.

Него напротив, држимо доследно пост до празника Рођења Христовог, будимо причасници Светих Тајни, и у своје време прославимо празник обрезања Господњег, којим Христос „човечија прегрешења обрезује“ и укида „покривало страсти наших“.  

КАКО ДЕМОНИ ПРЕКО ТЕТОВАЖЕ ДЕЛУЈУ НА ЉУДЕ

СВЕДОЧЕЊА РУСКОГ СТРУЧЊАКА ЗА УКЛАЊАЊЕ ТЕТОВАЖА

...Међутим, у паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на телу (сакрални симболи), човек је у свој живот призивао духа коме се клањао.Црква одбацује тетовирање управо због његовог мистичког значења. Кроз тетоважу човек општи с нечистим и лукавим духовима, а не са Богом. Природа тетоваже је неизбежно култна и магијска...

„За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих бељега. Ја сам Господ“ (3. Мојс. 19,28); „Ви сте синови Господа Бога свог; немојте се резати нити бријати међу очима за мртвацем. Јер си народ свет Господу Богу свом, и тебе изабра Господ да си му народ особит између свих народа на земљи“ (5.Мојс.14,1-2).

Бог је ову заповест поновио свештенству: „Још рече Господ Мојсију: Кажи свештеницима синовима Ароновим, и реци им: ...Да се не начине ћелави чупајући косу с главе своје и да не брију браде своје, нити се режу по телу свом...“ (3.Мој.1,5) Веома је важно да забрана прати позивање на чињеницу да је њихов Бог Господ, то јест на прву заповест Закона: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме“ (2.Мој.20, 2-3).

Током људске историје тетоважа је играла различите улоге. У античком свету, где је један човек могао постати власништво другог, тетоважа је, на пример, имала функцију тапије. Тетоважа је човека низводила до нивоа животиње: стока носи обележје власника, а роб тетоважу с именом свог господара. Међутим, у паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на телу (сакрални симболи), човек је у свој живот призивао духа коме се клањао.Црква одбацује тетовирање управо због његовог мистичког значења. Кроз тетоважу човек општи с нечистим и лукавим духовима, а не са Богом. Природа тетоваже је неизбежно култна и магијска.

Свакако, људи се данас не тетовирају у циљу вршења неког магијског ритуала, већ, пре свега, ради моде или традиције. Но, сам чин наношења тетоваже је дубоко пагански.

С тога не чуди што тетоваже имају негативан утицај на људски живот. О таквим случајевима, наводећи масу примера, новинар Светлана Кузина писала је у свом чланку „Фаталност тетоваже“, цитирајући свој разговор са Константином Авраменком, руским стручњаком за уклањање тетоважа.

Алексеј Воронин из Одинцова послао нам је писмо у коме је навео: „Девојка коју сам волео била је као тихи и добри анђео. Две године смо живели у савршеној хармонији. Намеравали смо да се венчамо. И онда је једног дана у салону истетовирала, на доњим леђима, ђавола с бодежом. Њен карактер се напрасно сасвим изменио. Постала је свадљива, љубоморна и поганог језика. Као да је ђаво убо бодежом у леђа. На крају смо се растали. Зар тетоважа може заиста да промени човека?“

Може, - уверава Константин Авраменко, - Тату мења живот људи – оних који су непромишљено урадили тетоважу. У то сам се уверио из личног искуства.

Константин Авраменко, по образовању физичар-оптичар, специјалиста за ласерску оптику, већ неколико година бави се послом уклањања тетоважа са коже својих клијената. Он каже да тетоваже често мењају карактер људи и буквално навлаче невоље. Но, мода за овим „украшавањима“, на жалост, не пролази. Пацијенти обично причају Константину зашто су одлучили да се избаве од тату-а.

ДЕВОЈКА И ДЕМОН

- Дошла ми је девојка с кинеским хијероглифом. Такође на доњем делу леђа, - прича Авраменко. – Она је плакала и молила да јој одмах уклоним тетоважу. По њеним речима, на њу су већ по наношењу цртежа навалиле невоље. За годину дана изгубила је посао, родила мртво дете и муж ју је оставио. На крају је била силована од стране групе младића, што је била последња кап, која ју је довела на ивицу самоубиства... Једва се дозвала памети и одлучила да уклони своју тетоважу, која је, како сам сазнао, значила „демон“. Сада је поново у њеном животу све у реду.

ПАДОБРАНАЦ И ПАУК

- Долазио ми је и бивши падобранац са компликованом тетоважом: авиони, крила, падобран и смрт са косом. Молио ме је, не питајући за цену, да уклоним слику смрти. Ја сам, говорио је, реалиста и не верујем у магију. Но, када сам почео да живим са том тетоважом, срећа као да ми је окренула леђа.

ЧУВАР И БРОЈ „13“

Пре двадесет година, 40-годишњи чувар банке на Арбати истетовирао је број „13“ на малом прсту. За све те године, по његовим речима, прогониле су га невоље. Најпре му се мајка тешко разболела. Како би платио лечење морао је да прода викендицу. Затим је имао саобраћајну несрећу, коју је морао да исплати станом. Ћерка му је постала наркоманка. Породица се распала.

Када сам избрисао тетоважу у његовом животу се све променило... Сада се број „13“ још помало назире. Недавно ме је позвао и замолио: дођи - доврши, може бити да ће ми се живот још више променити на боље.

ДЕВОЈКА И ЛЕПТИР

- 16-годишња девојка истетовирала је на леђима обојеног лептира. Од тог тренутка, главни посао у њеном животи постало је сваковечерње упознавање са новим младићем. Завршивши средњу школу, прекинула је даље школовање и лутала по ноћним клубовима. Младићи је нису поштовали. Није излазила из туђих постеља.

Момак јој је изговорио гомилу гадости и потом почео да се виђа се њеном другарицом. Неко ју је посаветовао да се отараси тетоваже, упућујући је на мене. Објаснио сам јој да је, по старом веровању, лептир знак проститутке. Након уклањања тетоваже младић јој се вратио и пре месец дана они су се венчали. Сада чека бебу.

ДЕЧАК И СМРТ

Недавно су ме замолили да дођем у 1. Градску болницу и уклоним тетоважу са 15-годишњег дечака, који је лежао у коми, - прича Константин. – Запањио сам се: зар треба да чекам док се он не пробуди? Испоставило се да су његови родитељи инсистирали да дођем, јер су тек у болници на синовом десном рамену запазили страшан натпис: «Live quickly die young» („Живи брзо, умри млад“).

Испоставило се да су родитељи послали дечака на одмор на Кипар. Тамо се тетовирао. После тога као да се откинуо с ланца. Кроз два месеца морао је да напусти школу. Неколико пута је хапшен због хулиганства. Покупио је и једну полну болест. На крају је украо очев ауто и при брзини од 120km/h ударио у стуб. Спасао га је ваздушни јастук. Сломио је карлицу и кук.

- Плашио сам се да уклоним цео натпис, - наставља Авраменко, - изненада могу наступити компликације. Одлучио сам да уклоним само реч «DIE» (умри), што ће променити смисао. И онда се догодило нешто чудно. Дечак је лежао без свести. Ја сам му дао још и локалну анастезију. Почео сам да уклањам тетоважу и дечак је у коми (!) одједном почео да одмиче раме, а другом руком је покушавао да одгурне прибор.

Пулс му је скочио на 138 откуцаја. Ја сам дуплирао дозу – но дечак је још увек све осећао. Биле су присутне три медицинске сестре и шеф реанимационог одељења, који су, као и ја, били у шоку. Имали смо утисак да се сам сатана у њега уселио и није дао да се отараси фаталних речи. Када сам уклонио тетоважу, пулс му се вратио на нормалу и дечак је убрзо почео да се опоравља.

БРОЈ ЗВЕРИ 666

-Знак сатане човеку не може донети ништа добро. Штавише, када „бришем“ те страшне ствари, сва њихова негативна енергија обруши се на мене. Познавао сам младог човека који је на зглобу имао „666“.

Момак је одавао утисак опседнутости. После првог дана рада, спотакао сам се на равном месту, пао сам и поломио руку. Рука је зарастала, угануо сам ногу. Завршило се тиме што сам отишао у цркву, заказао 40 Литургија за здравље, и тек после тога наставио сам рад са њим. Након уклањања три шестице дечак је помало дошао к себи – почео је похађати школу, боље се осећао... Но, кроз годину дана он је на истом месту истетовирао Леприкона – шумског духа. Такође страшан симбол. Тада ме је позвала његова уплакана мајка: „Са сином је поново кренуло наопако“. Ја сам тада само слегнуо раменима: „Ту сам већ немоћан“. Већ четири године ништа нисам чуо о тој породици, мада смо раније често били у контакту...

Константин Авраменко уклања још једну тетоважу - фото из личног архива

РЕЗИМЕ

- Сматрам да се не треба тетовирати, - наставља Авраменко. – Није узалуд у Јеванђељу заповеђено: „Не украшавајте своја тела цртежима и натписима“.

- Лако је урадити тетоважу, - каже Константин. – Но, много је теже решити се ње. На жалост, људи немају појма са чиме ће се суочити. Какве ће муке истрпети... Ту је потребна операција. Најстарији начин је – одрезати парче коже ножем или скалпелом.

У пластичној хирургији за уклањање тетоваже велике површине потребно је неколико година. Време се може скратити ако се на место одсеченог дела коже пресади кожа са леђа или кукова. Али онда ће се појавити ране на два места. Неки покушавају да тетоваже уклоне ласером. Међутим, он спаљује ткиво до знатне дубине. Оно умире. На том месту се појављују ожиљци. Зашто вам све ово говорим? Да бисте десет пута размислили пре него што се истетовирате.

На сајту „Културолог.ру“, у чланку о тетоважама, дата је, такође, ванредна анализа ове појаве.

Очигледно је да истетовирана особа провоцира околину да обрати пажњу на њу. То даје осећај сопственог значаја. Свака тетоважа скреће пажњу, али је потребно конкретизовати – пажњу на шта? На првом месту – на тело... Тетовирање је, по својој природи, исповедање телесности. Човек с тетоважом, може се рећи, исповеда култ свог тела. Несумњиво, такво бегство у спољашње јесте знак духовне слабости.

Мистичка компонента

Тетоважа може да промени човеков живот. Да би се ово разумело, не мора се обраћати мистици. Учинивши, наношењем тетоваже на своје тело, свестан чин, усвајајући било какав знак као дефиницију сопственог бића, а делимично бацивши изазов целом окружењу у лице, човек никако не може остати какав је био. И та промена не може донети човеку ни покој ни мир у души. Тетоважа делује као сидро, говорећи језиком психоанализе.

Она непрекидно подсећа њеног власника на то какав је избор начинио, изазивајући одређене емоције. Немогуће је од себе правити вука, а притом не попримити ништа вучје. Наравно, навике правог вука немају с тим никакве везе. Реч је о имиџу звери, коју ми собом стварамо.

У принципу, човек је симболичко биће, као и свет, кога и перципирамо и кога смо свесни, и он је, најмање од свега, материјалан. Иза сваког физичког објекта и сваке ствари постоји традиција тумачења, симболи и знакови, које ми увек и не примећујемо. Многи знакови делују на нас кроз подсвест.

Ми понекад подцењујемо силу знакова, но тетоважа не сме бити такав случај. Не смемо подлећи комерцијалним рекламама тату салона, који настоје да тетоважу представе као својеврсни модни детаљ. Они који тетоважи приступају озбиљно, знају за њену симболичку моћ.

Такође, међу знаковима који се тетовирају има много пентаграма и других магијских симбола, укључујући и такве чија магијска природа није очигледна. Но, она постоји; такви су, на пример, хијероглифи и руне. Магијски знаци се од давнина користе за разне паганске ритуале, за које су обично били потребни крв и жртва. Тетовирање се не врши без крви; човек, на чије тело се она наноси, има улогу жртве. Знак, жртва и крв – ту су сви елементи који тетовирање претварају у пагански ритуал.

Модерна свест сличне ритуале сматра безазленом архаиком. Међутим, психологија човека се није пуно променила. У прошлости се уз помоћ сличних ритуала успостављала власт једног човека над другим. Постоје основе за мишљење да се тетоважа и данас може користити као једна од техника зомбирања, то јест човековог потчињавања туђој вољи. Остаје само да се каже да та воља може бити не само људска, већ и демонска. Због тога религиозна свест недвосмислено дефинише тетоважу као општење с демонима... Немогуће је обратити се Богу без прекидања везе с демонима...

Ако ову везу човека и демона посматрамо с друге стране, онда се тетоважа може сматрати својеврсном заклетвом на верност. Човек себе посвећује том духу. У многим културама није се развио обзиљан однос према речима. Реч је лако променити. Преварити речју лако је. Али урађена тетоважа прати човека кроз цео живот.

Кроз тетоважу нечисти дух поробљава човека заувек – како за време ношења његовог смртног тела на замљи, тако и после смрти. А страшно је и замислити посмртни удео хришћанина, када он, представши пред Бога, на свом телу буде имао тетоважу, која сведочи о његовом припадању демону. И овде, као и другде, боље је не преступати тачку са које нема повратка, - то је лакше, него вратити се натраг.

ЗАВЕШТАЊЕ АРХИЕПИСКОПА СЕРАФИМА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

Не прилагођавајте веру своме животу већ живот прилагођавајте вери.

...Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. Модернисти не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28)... 

Пазите, браћо – говори Апостол – да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу. (Кол. 2, 8). Овде велики Апостол исказује не само жељу већ и опомену да се тврдо и непоколебиво држимо Православне вере и не падамо ни у какве јереси. 

Апостол Павле нас чува од највећег зла, од најтежег греха, какав је јерес. То је грех самог сатане, који је први јеретик, јер је неправославно помислио да може бити раван Богу. По сили тог греха, Деница је устао против свог Саздатеља и због тога је био лишен те највеличанственије благодатне славе, коју му је даровао Господ: он је изгубио своје блажено јединство са Богом, био низвергнут са неба на земљу и осуђен на вечна адска мучења у геени огњеној. 

Али и сви јеретици греше тим истим сатанским грехом. Изврћући и газећи једно или друго учење Христа Спаситеља, које им је предала Православна Црква кроз Апостоле и Свете Оце, они самим тиме устају против Бога и зато и наслеђују удео ђавола – вечно адско мучење. 

Ова горка истина је описана у житију Киријака Отшелника. Овде се говори о томе како је неком иноку Теофану, Господ кроз Свог анђела открио о загробном уделу Арија, Дискора, Севера, Нестора, Евтихија и других јеретика. Инок Теофан их је видео у адским мукама, обузетих пламеном адског огња. 

Уосталом, јеретици подлежу тешкој казни не само у будућем животу, већ и у садашњем, земном. Исти тај велики Апостол говори: ''Аще мы, или ангел с небесе благовестит вам паче, еже благовестихом вам, анафема да будет'' (Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде) (Гал. 1, 8). 

А шта то значи анатема? То значи удаљавање од нас унутрашње благодати крштења. А у њој је источник Истине и несаломиве силе за нашу борбу са злом. Она је наше средство достизања истините среће и вечне божанствене радости од сједињења са Христом. 

Последично, православни хришћани који примају другу благовест, то јест ову или ону јерес – одвајају се од општења са Богом, Источником нашег спасења, од сваког истинитог добра и постају оруђе у рукама ђавола, т.ј. најнесрећнији људи на свету. 

Какав закључак ми треба да извучемо из свега реченог? Ако је јерес тако погубна, онда ћемо се, возљубљена браћо и сестре у Христу, тврдо и неуклоно држати Православне вере, коју исповеда наша света Црква. 

Та вера није само Апостолска већ и Отачка. Она се тако назива зато што су је Свети Оци коначно установили на Седам Васељенски Сабора, изложили је и предали нам је у наравственим (моралним) и вероучитељским нормама т.ј. у светим правилима (канонима) и догматима Православне Цркве. 

Отачком се наша вера назива још и зато што су Свети Оци Васељенских Сабора, пре него што су обнародовали своје саборске одлуке, њих упоређивали са учењем Светих Отаца који су били пре њих. На тај начин, за саме Оце Васељенских Сабора, како сведоче о томе дела тих Сабора која су дошла до нас, вера Отаца који су били пре њих, била је критеријум истине. Па ако је за саме стубове Цркве Отачко учење било критеријум истине, онда тим пре за нас, грешне, свагда заблуделе, оно треба да буде то. 

Ето зашто је највећи Свети Отац Руске Православне Цркве, преп. Серафим Саровски. говорио: ''Све што је целивала и примила Света Црква на Седам Васељенских Сабора, свето и неуклоно испуњавај. Тешко томе човеку који макар једну реч одузме или дода одлукама Васељенских Сабора.'' Овде св. Серафим Саровски под речју ''све'', наравно, подразумева сва правила (каноне) који се односе на наш морални живот и догмате наше вере. 

Значајно је што се те светоотачке речи савршено поклапају са речима ап. Павла, који у својој Другој посланици Солуњанима каже: ''Стойте и держите предания, имже научистеся или словом, или посланием нашим'' (Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.) (2 Фес. 2, 15). 

Шта велики Апостол сматра под речју ''предања''? Несумњиво, и наравоученије (моралну поуку) и вероучење, т.ј. она правила моралног хришћанског живота и догмате наше вере, чему је он, као и сви други Апостоли, учио хришћане, и усмено и писмено. При чему нам Апостол, како овде објашњава епископ Теофан Затворник, заповеда да стојимо и будемо непромењиви у том њиховом учењу т.ј. да не допуштамо никакве измене у светим правилима и догматима Православне Цркве. 

Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. 

Модернисти не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28). 

Такви модернисти су били код нас у Русији, и то недавно. Они су се организовали у безакону заједницу под именом ''Жива црква'', која је допуштала жењени епископат, другобрачно свештенство и на друге начине уништавала наша света правила. Али Руски народ, је својом православном, кристално чистом вером, одбацио ''Живу цркву'' и она је ишчезла са лица руске земље. 

Даље. Исходећи из лажне мисли о примени научног развоја на догмате, модернисти се труде да уведу измене и униште чак и саме догмате. И такви модернисти су били недавно код нас у Русији, под именом обновљенаца. Али и њих је Руски народ одбацио својом вером. И сада код нас нема ни ''Живе'' ни ''Обновљене'' цркве. Код нас постоји само једна, истинито Света и Православна Црква. 

То вам је, љубљена у Христу децо, моја жеља: држите се свето и неуклоно наше Православне вере и у њеним правилима и у њеним догматима. Не прилагођавајте веру свом животу већ живот прилагођавајте вери. У истинито правславној вери налазите сву своју срећу. 

Тада ћете бити истинити синови Православне Цркве и Господ ће излити на вас још овде Своју неизрециву милост. А у будућем, загробном, животу, Он ће вам дати бескрајно блаженство Свог Небеског царства, чега да удостоји Господ све нас, молитвама Пречисте Мајке Божије и ради молитава великог борца против јереси и стуба Православља кога данас празнује Црква - светог Василија Великог. Амин. 

Из ''Слова на Нову 1946. годину.'

Што се тиче екуменистичког питања, ми не смемо да испуштамо из вида, да на самом првобитном извору екуменистичког покрета пред нама стоје не само исконски непријатељи наше Православне Цркве, но стоји отац сваке лажи и погибије – ђаво. У ранијим вековима, подстрекавајућиу Цркви свакакве јереси, он је желео да погуби Свету Цркву кроз мешање православних с јеретицима. То он дела и сада кроз исто то само мешање посредством екуменизма уз његов неисцрпни масонски капитал.

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СВ. ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ 1937.

Шаље свој очински благослов и поздрав свему свештенству и народу, старешинама и деци.

Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља и Св. Саве!

А Исус рече: ,Ја сам васкрсење и живот.

Ко верује у Мене, ако и умре – оживеће“! –

(Јован, 11 гл.).

„Чувајте се лажних пророка,

који долазе к вама у оделу овчијем

а унутра су вуци грабљиви“.

(Матија, 7 гл.)

Дужност је наша, као Патријарха Српске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.

За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:

Христос васкрсе!

Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.

Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих… оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .

Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове.Е.Таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост.Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави узпоздрав:

Христос васкрсе!

Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала српски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашнице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежуприпадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтелинапустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама,неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и српског народа, нити примити нов јарам.

Светосавска српска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска српска Црква и чемерну је судбину делила са српским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну српску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.

Светосавска српска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.

Српска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.

Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).

Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).

Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.

Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни иод оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.

Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога,племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и зажртвовање својих живота.

Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.

Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује(Дела Апостолска 2, 2).

Драга децо у Господу,

Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек данимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утехаи радост.

Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

На Ускрс 1937 г. Београд.

Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,

+Патријарх Варнава

БЕСЕДА О ПОСТУ - Григорије Палама

БЕСЕДА У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ

1. Истина и чврсто веровање, усаглашени и једномислени са нашим богоносним Оцима, представљају крајњи циљ божанских догми, истрајног рада на њима и созерцања. За делатну врлину, међутим, то не представља крај и пре би се могло рећи да је то њен почетак, који ће, ако се не здружи са одговарајућим завршетком, бити узрок још веће осуде за онога ко њу на себе привуче, јер је речено: А онај слуга који је знао вољу господара свога и није учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12; 47). На тај начин, за делатну врлину није довољно знање о њој и истина, него је учињено добро оно што представља њен завршетак.

2. Према томе, када видимо људе који су непоколебиви у познатом добру, који га претварају у дело и путем дела постају добри, не допуштајући никакво одступање од правилног веровања које носе у души, нећемо таквима много говорити o праведним поступцима, целомудрености, уздржању и сличним стварима.

Коме није познато да је свака од ових врлина добра, а особито живот у уздржању, који, као што сви знамо из личног искуства, доноси велику корист и души и телу? Међутим, многи ово знају, и то врло добро, али острашћеност и гнев надвладавају њихову добру вољу, као што каже апостол: Видим други закон у удовима мојим који се бори против закона ума мога и поробљава ме законом греха који је у удовима мојим (Рим. 7,23).

Зато вас ми, браћо, стално саветујемо, да бисмо вас усправили и да бисте се без скретања и правилним размишљањем латили творења добрих дела и тако њиховом познању (тј. знању о добрим делима) придодали и добар крај. Доброг су разума, каже Давид, сви који творе заповести Његове (в. Пс. 110,10) и: Правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове да их извршују (Пс. 102; 17-18). Павле, опет, каже: Нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2; 13). Господ пак обојици каже: Кад ово знате, блажени сте ако то творите (Јн. 13; 17).

3. Досегнимо, браћо, посредством дела прекрасна дарове поста и добре дарове уздржања; добрим делима потврдимо своју добру вољу према њима (посту и уздржању). На делу покажимо какве плодове они доносе, јер се дрво по плоду познаје. Међутим, земљорадник треба први да окуси од плодова. Разуми шта говорим (2. Тим. 2; 6), каже апостол. Тако свака од врлина очишћује и украшава или душу, или тело, тачније речено - само неки део душе или тела. Рецимо, молитва и знање украшавају и очишћују ум, кротост обуздава гнев, целомудреност гаси пожуду. Пост и уздржање умирују побуну тела, махнитост гнева и гасе пожуду, стварајући у уму чисто и ведро небо без иједног облачка и очишћујући душу од испарења насталих услед преједања као и помрчину која отуда следи.

Благодарећи посту и уздржању, спољашњи човек копни, а сразмерно томе колико он копни, унутрашњи човек се обнавља, као што каже апостол.

Неко је рекао да препун желудац не рађа истанчани ум; према томе, сразмерно томе уколико човек бива истанчанији услед поста и уздржања, утолико истанчанији бива и његов ум.

4. На тај начин се све што је прекрасно и добро успешно окончава и савршава. Пост и уздржање су двоструке зидине, и онај који живи унутар њих наслађује се великим спокојством, као да се налази унутар Јерусалима, пошто "Јерусалим" у преводу означава "мир".

И ево, у освајачком походу под ове зидине стиже "архи - кувар" вавилонског кнеза! Тамо, где опази да зидине нису изнутра беспрекорно утврђене, наваљује и руши их обманама куварске вештине, као ратним пробојним направама.

5. Они пак који се налазе иза ових зидина, не само да презиру разноврсна јела него, ради уштеде, сами и хлеб месе. Тачније речено, они су, благодарећи једино уздржању, срушили мадијамске шаторе.

Управо је то предизображавала повест о Гедеону: Гле, печен хлеб јечмени, каже, котрљаше се ка табору мадијамском (Суд. 7; 13). Јечмени хлеб представља скромност и уздржање оних који су ратовали заједно са Гедеоном, чак и у погледу неопходног јела. И докотрља се до шатора мадијамскш и испремета их, и попадаше шатори,речено је у наставку.

Мадијамски шатор, оборен јечменим хлебом (у нашем поређењу) представља жарка жеља грла и стомака чије јаросне захтеве одсеца пост и скромна трпеза. Онај вољени човек, Данило, не само да је тестом убио змаја, бога оних којима је бог - стомак, него је, не окушајући жељеног хлеба и не пијући вина током многих недеља, имао нова виђења и био удостојен архангелског надзора.

6. Тако је поступио Данило. Напротив, незасити и незахвални народ је говорио: Ко ће нас нахранити месом, јер нам је сада душа изнемогла (4. Мојс. 11; 6). Међутим, кад су се толико наситили меса да им је и на нос излазило, били су погођени опаком болешћу. И разгневи се, каже, Бог на људе и ситост се њихова обрати у колеру."Гробови незаситости (пожуде, похоте)" о којима се говори на том месту (4. Мојс. 11; 33,35) означавају споменик божанског гнева на те људе.

Гледајући на овај споменик, бежимо од стомакоугађања и пригрлимо уздржање, заволимо ове дане поста, јер они чине да тело буде послушно души и истанчавају ум, због чега се он хитро узноси ка Богу. Јован, Претеча благодати, током читавог живота хранио се само акридама (изданци трава или биљака прим.прир) и дивљим медом. Петар је употребљавао само усољене маслине, вучји боб и очишћено поврће. Шта тек можемо рећи о Павлу, који каже: У глади и жеђи, често у постовима (2. Кор. 11; 27)?

7. Период четрдесетодневног поста не обухвата цели твој живот. Осим тога, из дана у дан залазак сунца ограничава твој пост. О, зар није свима лако, зар свима не погодује ово уздржавање од хране?! Нека оброци буду примерени посту, тако да ни онај ко се умерено уздржава од хране и умерено једе не буде много иза онога који гладује.

Ти се, можда, бринеш за тело и клониш се поста мислећи да те он исцрпљује? Напротив! Управо преједање узрокује костобољу, главобољу и остале болести, док је пост мајка здравља. Услед тога, против свог тела не греши само блудник, него и прождрљивац, јер тело чини слабим и болеснијим.

8. Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.

9. Ако се, дакле, будемо неразумно клонили поста, очекују нас паклене муке, одсецање и горење, јер ће Христос неисцељене одсећи и предати неугасивом огњу на вечну казну. И као што некад нисмо постили у рају па смо били протерани у овај многострадални живот, тако ћемо и сад, ако не будемо постили и ако, сагласно својим снагама, не будемо живели у уздржању, бити бачени у неугасиву и неподношљиву геену (пакао).

10. Обратите се, синови одступници, каже пророчанство (Јер. 3,14)! Ништа потпуније не садејствује милости Божијој према преобраћенима као пост, чему нас учи пример преобраћених Ниневљана.

Ништа пак тако не умртвљује као стомакоугађање, а што показује Онај Који говори о преобраћеном блудном сину: Овај син мој беше мртав и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15; 24). Блудни син је изабрао свињски живот, наслађивао се свињским блатом, изједначивши се са свињама и уподобивши им се, свукавши са себе подобије Божије.

Велики Јов каже да се он уподобио не само животињама него и потпуно неосетљивом мочварном биљу, дивљим травама, папирусу и трсци, међу којима борави сваштождер левијатан. Давид је ову влагу прогнао тако што је живео у уздржању, због чега каже: Сасуши се као опека снага моја... и кости моје као сува грана сасушише се.., колена моја изнемогоше од поста и тело моје се измени јелеја ради (Пс. 21; 16, 101; 4. и 108; 24).Изменивши самога себе, изменио је и "десницу Вишњега" (тј. одлуке Божије за њега) и васцелог себе предао Њему, у свему Га гледајући испред себе и имајући Га пред собом чак и у помислима срца.

11. Ово ћемо, љубљени, и ми подражавати, и не само да ћемо од себе удаљити размажен и разнежен начин живота, него ћемо наш пост, молитву и псалмопојање савршавати тако као да је ту присутан и да нас посматра Сам Бог. При том ћемо знати да нас ни пост, ни псалмопојање, ни молитва не могу спасти сами по себи, него да нас спасавају када их творимо пред очима Божијим. И као што сунце греје оне које обасјава, тако нас и очи Господње освећују када нас посматрају.

12. Све ово пак творимо пред пред лицем Божијим онда, када ум нетремице мотри на Њега и када, гледајући на Њега, постимо, певамо псалме и молимо се. Међутим, ако нам се током молитве и псалмопојања ум понекад узноси ка Богу, а понекад малаксава и бива расејан, то значи да се још нисмо потпуно предали Богу и да циљ онога што чинимо није само и једино закон Божији. Дакле, у оној мери у којој одступамо од дела праведности, у тој мери не можемо да опстанемо пред очима Божијим, као што је речено: Безаконици неће стајати пред очима Твојим (Пс. 5; 5). Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране.

13. Молим вас да себи не допустимо да ослабимо, и да Га постом, молитвама, сузама и на сваки други начин призивамо све дотле док нам се не приближи и док нас не исцели. Покажимо и делима да смо толико богати да за Женика имамо Христа, Којега са надом ишчекујемо, иако је сада далеко од нас и скрива се у небеском. Доћи ће дани када ће бити отет од њих Женик, и онда ће постити (Мт. 9; 15).

Отуда је очигледно да они које Христос призива морају цео живот проводити у уздржању и у посту, ишчекујући у доброј нади Његов страшни Други долазак. Посебно пак треба да постимо и да се припремамо у ове дане, када очекујемо и годишњи дан Васкрсења Христовог, како бисмо као чисти чисто прославили Његова страдања и посредством њих задобили бесмртни и блажени живот који нам је Сам Господ приуготовио.

14. Нека се и сви ми удостојимо овог блаженог и бесмртног живота, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

О ПОСТУ

У морским дубинама постоје и места која пружају уточиште и храну големим зверима – китовима. Стога морепловци, отиснувши се у такве пределе, о своје лађе каче звонца, како би се китови разбежали када зачују њихов звук. И море нашег живота пружа уточиште и потхрањује многе, кудикамо опасније зверове – имам у виду рђаве страсти и њихове покровитеље, злобне демоне; а кроз то море, као својеврстан брод, плови Света Црква, и од ње се, као звоно, разлеже глас духовних учитеља, чије свештено учење нагоне духовне звери у бекство. Тако је као образ (слика, символ) свега овога, и Аронова одежда била искићена милозвучним звонцима обешеним о њу. Било је веома свечано слушати њихов звук док је овај свештенодејствовао.

Ми пак, на чудесан начин претварајући слово у дух, „звонићемо“ вам, сходно томе, у духовном смислу, особито у ово доба поста, када видљиве и невидљиве звери нарочито устају на нас. Видљиве су: стомакоугађање, пијанство и томе слично, док друге невидљиво вребају у заседи: сујета, гордост, преузношење и лицемерје. А ова „звоњава“, с једне стране, такве зверове нагони на бекство, а с друге чува и штити оне што се држе поста.

Пост и неуздржање су, дакле, толико међу собом супротни, колико је живот далеко од смрти. А заповест о посту једнако је стара, као и живот и природа људска, и дата је од Бога Адаму ради очувања богодарованог му живота и благодати Божије. Неуздржање пак представља одлуку која доводи до смрти тела и душе, а дата је од ђавола на подмукао начин Адаму преко Еве са циљем да обоје отпадну од живота и постану туђи оној благодати која ис ходи од Бога. Бог, наиме, није створио смрт, нити се радује пропасти живих. Дакле, ко је такав човек да жуди за животом и жели да стекне благодат што је у Богу и што је Бог дарује? – Нека се такав клони смртоносног неуздржања и нека прибегне посту и уздржању који човека обожују, како би се у радости вазнео у рај.

Тако је Мојсеј, држећи на гори четрдесетодневни пост, узлетео на висину боговиђења и задобио таблице закона; за то време се јеврејски народ, налазећи се доле, у свом пијанству сурвао у бешчашће и излио кумира – божанство налик на египатског теоца Асписа. И да Мојсеј није стао пред Бога да заступи свој народ, претходно Га умилостививши беспоштедним истребљењем криваца за народно безакоње, Бог Израиљу ово никако не би опростио. Стога се и ми, ако већ уживамо у милости Божијој, немојмо опијати вином нити отежавати од преједања, у чему је разврат и бешчашће. И Илија је био боговидац, али тек пошто се претходно очистио постом. И Данило се удостојио боговиђења и виђења једнога од Архангела који му је подарио прозрење будућности, али је претходно читавих двадесет дана уздржавао од хране. А другог пророка је, насупрот њему, усмртио лав, зато што је окусио од јестива не обазирући се на заповест Божију. Наравно, чули сте и за Исава, сина Исааковог, који је због стомакоугађања изгубио очев благослов, будући лишен и других предности које припадају најстаријем сину. Стога се заплашимо да и ми, пошто смо се предали стомакоугађању, не будемо лишени онога обећаног благослова и наследства Оца Небескога! Није вам непознато ни како су три младића, приљежна у посту, својом обућом и телима које није сажегао огањ надвладали ужарену вавилонску пећ, која је због њиховог погубљења седам пута потпаљивана.

5. И ми ћемо, будемо ли се држали истинскога поста, надвладати и угасити овдашњи огањ свога тела, као што ћемо неоштећени проћи и кроз ону будућу пећ, када ће, према речима апостола Павла, огањ испитати свачија дела. А шта бисмо ли тек били кадри казати о Господу над Пророцима, Који је, примивши наше тело и нас ради поставши човек, показавши нам начин како да побеђујемо ђавола, успео да га надвлада, премда је овај на Њега наводио мноштво искушења, и Који је за немог и глувог демона Својим ученицима изрекао овакве речи: Овај се род изгони само молитвом и постом.

6. А сада, браћо, дозволите да вам покажемо у чему се састоји богоугодни и истински пост: морате, наиме, знати да ми не хвалимо телесни пост сам по себи, него као средство које помаже другом, души кориснијем делању; јер, како и свети Павле говори, телесно делање (само по себи) доноси мало користи. Из овог разлога богоносни Оци, који говоре на основу духовног искуства, не одобравају вишедневно неузимање хране, већ сматрају да је боље узимати храну једном дневно, и то не до насићења, називајући такав пост прикладним и разумним. То казује и Свето Писмо, упозоравајући нас да се не прелашћујемо насићењем желуца и наслађивањем грла, него (само) да задовољавамо природну потребу за храном, док њена каквоћа и количина морају бити у сразмери са снагом и укупним стањем тела, како би и оно и његово здравље били сачувани колико је то могуће. Ако пак, због своје слабости, немоћан човек узима од датих му јестива, али не додајући ономе што је неопходно било шта сувишно и непотребно, и ако осећа потребу за пићем, но не жуди за опијањем, и има жељу за умереним узимањем (хране и пића), не тежећи, међутим, неумерености, неуздржљивости и злоупотреби – он се, због неопходности да узима већу количину или бољу каквоћу хране, неће лишити светиње поста.

Ово је, дакле, почетак истинског и богоугодног поста; његов крај и циљ ради којега је он узакоњен и ради којега је тако почаствован код хришћана јесте очишћење душе. Каква је корист човеку ако се уздржава од телесне хране, а у исто време се предаје телесним помислима и страстима? И какав је добитак уздржавати се од вина, а у исто време бити мучен жеђу и опијати се, премда не од вина, већ, како се казује у Светом Писму: „тешко пијанима што се од вина не опише“, од тога што је душа растрзана гневом и завишћу? Каква је корист уздржавати се од раскошних гозби, а немати у исто време душу скрушену, и, телом изнемогавши од поста (Пс. 108; 24), не смирити душу у посту, како је себе смиривао Давид? Какав је добитак ослободити се од магле испарења, усковитлане од преобилних јестива, али бригама и испразним мислима ум учинити неприкладним, тако да и молитве Богу буду бескорисне?

Због тога је ваљан онај пост који се држи у циљу гашења страсти, довођења душе у стање смирења, омрзнућа гордости, уништења гнева, одстрањења злопамћења, очишћења ума и творења молитве.. Ако живиш у благостању, нека ти сувишак хране послужи за помоћ невољнима. Будеш ли се на овај начин придржавао поста, не само да ћеш постати заједничар мука и смрти Господње, већ ћеш са Њим и саваскрснути, сазацаривши се са Христом у бесконачне векове. Уподобивши се кроз овакав пост Његовој смрти, бићеш и заједничар Васкрсења и наследник живота у Њему. Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога што га куша; а ако не носи искушења, чува мир душевни и телесни, изнурујући и покоравајући (духу) тело, по примеру Павловом, који се плашио да оно не постане сувишним (тј. погубним за душу). А ако се овога плашио сам Павле, колико би онда ми требало да страхујемо?! Дакле, онај што пости надвладава тело и чини душу опитном; онај пак што тело своје, које ће ускоро иструнути, гоји, што се не храни толико да би живео него живи да би јео, попут животиња које људи узгајају да би их доцније одвели на заклање, онај што неопходном придодаје сувишак како би плот своју угојио или је навео на скверне страсти, или уопште (тако поступа) ради телесног сластољубља, не чини ништа друго него готови обилнију храну црвима. Стога Пророк Давид лепо казује: Каква је корист у крви мојој, када сиђем у пропаст (Пс. 29; 10).

Следствено томе, постећи и хранећи се са уздржањем, немој сувишак остављати за сутра, већ, као што је Господ, осиромашивши, нас обогатио, тако и ти, добровољно гладујући, нахрани онога што глад трпи из нужде, и нека пост твој буде налик на голубицу што носи маслинову гранчицу и јавља ти радосну вест о ослобођењу од Потопа. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и творити зло, говори велики Исаија, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне (Ис. 58,9-10). Уколико не желиш да пружиш од својега, онда се макар уздржи од туђега и не задржавај код себе оно што ти не припада; чувај се да се не богатиш нечасно отетом имовином сиромаха, да не би какогод по правди зачуо глас истога Пророка који говори: Такав ли је пост који изабрах… да (човек) савија главу своју као сита… то ли ћеш звати пост и дан угодан Господу! (ст. 5), … да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена… и да изломите сваки јарам (ст. 6). Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража (Ис. 58; 5, 6, 8).

Не пружаш ли убогоме од својега, и то – од сувишка, макар се немој богатити на његов рачун, премда Владар над свима, Христос, одгонећи у огањ оне што су Му с леве стране и проклињући их, изриче осуду не зато што су такви били крадљивци, већ зато што нису уделили убогима. Крадљивци и лопови неће васкрснути да положе рачуне о делима својим и да изађу на суд, већ их одмах чека казна и осуда, пошто се и овде, очигледно, они својом душом нису приближавали Богу. Једу народ Мој као што једу хлеб, а Господа не призивају, казује се у Псалмима (Пс. 13; 5). Богаташ којем је добро родила њива и онај што се облачи у пурпур и свилу праведно ће бити осуђени – не као крадљивци нечије имовине, већ као немилостиви, пошто од онога што су стекли нису делили убогима.

11. Она блага, којима је извор заједничка ризница Божијих добара, припадају свима. Није ли зато крадљивац и онај ко себи присваја заједничку имовину, премда није наочиглед свију пљачкао туђе? Зато ће један, као зли слуга (који је злоупотребио заједничку имовину), бити страшно расечен (Мт. 24, 51), док ће други (тј. пљачкаш туђе имовине) упасти у још теже и ужасније стање, и ни први ни други никада неће моћи да избегну овакав удео, изузев уколико не буду (сада, у овоме веку) показали милосрђе према сиромасима: први – тако што ће на најбољи начин почети да управља имовином повереном му од Бога, а други – што ће на најбољи начин раздати оно што је неправедно стекао.

Велики Павле у Посланици Солуњанима, прецима свију нас,казује о братољубљу овако: А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом (1. Сол. 4; 9).

Пошто је Господ некима казивао: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова (Јн. 8; 39), и ми смо дужни да се устрашимо ових речи, које нисмо у то доба зачули, већ их – не дао Бог! – можемо зачути у онај страшни дан када се, управо према нашим поступцима, буде одређивало наше сродство: када сви што заволеше сиромаштво у Христу или макар узљубише сиромахе, када сви што презреше славу људску и пригрлише уздржање, када сви који не само што слушаху Еванђелску благу вест већ је и испуњаваху на делу, када сви такви, дакле, сагласно молитви заједничког по благодати Оца, природно постану једно; јер Он казује: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17,22); када, дакле, правосудни мач Духа наочиглед свију растави човека од оца његовог, и кћер од матере њезине, и разлучи оне који нису били сродници међу собом по начину како су проживели свој земни век; јер ако и овде тако бива, како ли је тек тамо, где Онај Који све зна обзнањује свакоме који му не одговара врлинама својим: Не познајем вас. Очигледно је, наиме, да такви не носе у себи лик Оца Небескога: нису били милостиви, какав је Отац свију; заједничка добра нису чинили доступним и за убоге, како је Он свакога чинио причасником добара које је даривао свету; нису били добронамерни према ближњима; нису доброчинствима приближили себи оне што су им били далеко. Пошто немају овакво сродство са Њим, Свеблаги Господ такве не познаје и не уводи их у Свој дом. Ако пак Он тако поступа, онда ће и они што су овде живели по Његовом примеру, а којима је тамо уготовљено сазацарење са Њим, вероватно исто то рећи ближњима, сродницима својим по крви, који им, међутим, нису били блиски и сродни по врлини.

Рекне ли когод: „Ја сам твоје дете“, или: „Био сам ти отац“, или „Брат ти бејах“ – авај, ваистину ће зачути речи: Човјек неће никако брата ослободити (49,7); неки ће ушима својим чути: „Нико није отац, осим Јединога Бога“, други пак: „Да си био моје чедо, на мене би се угледао; а сада си син онога оца чију си вољу творио; иди к њему, да би са њим пребивао вавек, јер ја те не познајем: све оно што је Божије јесте и моје, но ти ниси Божији; па и самом појму „мога“ и „твога“ овде нема места, и ради оваквога будућег живота ми омрзнусмо имовину (на земљи), поставши зато наследници овога Царства.“ Тамо где је на лицу утиснут печат те хладне речи („моје“), нема савеза љубави и Христос је прогнан, уче Свети Оци; онима којима је овладала оваква страст (стицања имовине) постају својствени самољубље, среброљубље, мржња према брату и сваки облик зла, који их и сада (у овом, привременом животу) срамоти.

Стога вас молим , браћо, да се устрашимо свега овога, јер је то заиста ужасно! Управљајмо својом имовином онако како је угодно Богу; опростимо, да би и нама било опроштено; учинимо милосрђе, да би и нама на многе начине била учињена милост; јер Онај што нас ради осиромаши, примајући милостињу као да је Њему Самоме пружена, умножава награду са Своје преизобилне штедрости. Нека зато човек буде сиромашан угледајући се на Њега да би живео заједно са Њим, а нека заједничарима свога иметка начини сиромахе, на Њега се угледајући, ради чега ће се и сам спасти. Саградимо милосрдно срце; пружимо доказ да имамо љубав према брату и да смо привољени Оцу Владару свију. Повољнији час за овакво прегнуће од ових дана поста нико неће наћи. Онај ко посту дометне и милостињу спраће са себе сваки грех, те ће се са смелошћу поклонити Спасоносним Мукама, сазрадовати у Васкрсењу Христовом и задобити вечно Искупљење.

Нека се сви ми удостојимо да га примимо у Самоме Христу Богу нашему, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.