ЈЕВАНЂЕЛСКА ЉУБЉВ И САВРЕМЕНИ МОРАЛ

Архиепископ Аверкије

Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Јн. 4,16).

Дух самоутврђујуће људске гордости донео је са собом у људски свет поделу, злобу и мржњу. Ова злоба и мржња међу људима породила је још у доба древног Рима карактеристичну изреку: "homo homini lupus est" - "човек је човеку вук". Живот се не може заснивати на злоби и мржњи, јер то је - разорно начело. Зато је оваплоћени Јединородни Син Божији, Господ наш Исус Христос, донео на земљу нову заповест, нови закон - закон љубави.

Заповест нову дајем вам - говорио је Он Својим светим Апостолима на Тајној Вечери - да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,34-35). Ова међусобна љубав представља карактеристично обележје хришћанства, стога тамо где нема љубави, нема ни хришћанства. Зашто то? Зато што је љубав једино стваралачко начело живота, будући да је она источник, корен и први узрок постанка света и човека. Једини подстицај Богу Творцу за стварање света и човека била је Његова љубав, која никада не трпи да остане сама, него стално тражи предмет, објекат на који би могла да се излије, који би могла да усрећи и да му учини добро. Љубављу Божијом саздан је свет, Божија љубав је продужила да се неуморно стара и да промишља о човеку, који је након свога пада у грех непостојан у верности Богу, љубав Божија узвела је на крст Јединородног Сина Божијег како би човека избавила од заслужених адских мука. Иста та љубав, изазвавши одговарајући огањ у душама првих хришћана, помагала им је да претрпе страшне муке у име Христово; распламсавши се у срцима подвижника, она их је надахњивала на одрицање од греховног света и подстицала да умртвљују и покоравају своје тело, како би се лакше и са мање препрека сјединили са Христом. Љубав облагорођује читав људски живот; она чини и надахњује све што је истински велико, истински лепо у свету: на љубави почива породични живот, живот друштва и државе. Једном речју, љубав је стваралачко начело, начело које подиже и одухотворује свет. И то је потпуно јасно, јер љубав је од Бога и Сам Бог је љубав.

Стога се у учењу о љубави састоји сва суштина јеванђелског закона, који је на земљу донео оваплоћени Син Божији. Када је једном неки законик приступио Христу искушавајући га и говорећи: Учитељу, која је заповест највећа у Закону? Исус му је, каже Јеванђеље, одговорио: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт. 22,37-40).

Љубав је дакле основ целокупног јеванђелског закона. На првом месту - љубав према Богу, а потом - љубав према ближњем. У овим двема заповестима садржано је читаво Јеванђеље, те их не називају узалуд "скраћеним Јеванђељем".

Али ево шта је интересантно. Када је дао заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ Исус Христос ју је одмах допунио учењем о Себи као Сину Бога Оца и о Својој Божанској природи. Када се сабраше фарисеји - говори даље иста јеванђелска повест - упита их Исус: Шта мислите за Христа? Чији је Син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим (Пс. 109,1). Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је син? И нико Му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да Га запита више (Мт. 22,41-46).

Шта ово значи? И каква је веза између учења о љубави и учења о Божанству Господа Исуса Христа? Нема ничег случајног, па тим пре не може бити случајног, нити, како ми кажемо, обичних фраза, у личним речима Господа Исуса Христа, које свагда одишу неземаљском премудрошћу и најдубљим логичким смислом и значењем. Своју заповест о љубави као темељу јеванђелског закона Господ је повезао са учењем о Себи као Сину Божијем, зато што без вере у Њега као Сина Божијег није могућа ни истинска љубав према Богу, ни истинска љубав према ближњем. Истинска, некористољубива и чиста љубав према Богу и људима није могућа другачије него само под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, вере у то да је Он оваплоћени Син Божији, Који је дошао на земљу да спасе човека.

Зашто? Зато што само таква вера - жива и пламена вера у Сина Божијег, Који је ради нас унизио Себе и пошао на срамну и мукотрпну смрт - у стању да запали у нама одговарајућу благодарну љубав према Богу и ватрену жељу да се у свему живи по Његовој светој вољи, како Га ничим не бисмо увредили, те да сходно томе љубимо и наше ближње, као исту такву децу Божију каква смо и ми, као нашу браћу у Христу, за коју је наш Спаситељ на крсту такође пролио Своју пречисту Крв.

Осим тога, наша природа је толико повређена грехом, да без ове вере, без вере у спасоносну благодат Божију која нам је дарована крсним страдањима Сина Божијег, без освећења и просвећења том благодаћу, ми нисмо способни ни за шта истински добро - нисмо способни за чисту и некористољубиву љубав, како према Богу, тако и према ближњима. Без освећења и просвећења свише, наша љубав, ако је уопште имамо, лишена је јеванђелске чистоте и светости: она је у нама затрована самољубљем и егоизмом, понекад тако финим и тешко ухватљивим, да га човек сам и не примећује. Он мисли да истински љуби Бога и ближње, док заправо љуби једино себе и самоме себи служи и угађа, а не Богу и ближњима, обмањујући на тај начин и себе и друге. Само свесилна благодат Божија, која лечи греховну болест, препорађа човека и умртвљује егоистичко начело самољубља у њему, у стању је да запали искру праве, чисте и некористољубиве љубави.

Дух савремености, или, што је исто, дух самоутврђујуће људске гордости, пошто није у стању да сасвим порекне љубав као стваралачко и темељно начело људског живота, ипак се постарао да изокрене здраво јеванђелско учење о љубави, замењујући га сопственим учењем, које не само да не угрожава људско самољубље, него га још више потхрањује и утврђује. Од епохе Ренесансе, или хуманизма, уместо јеванђелске љубави према Богу и ближњима, истакнути су појмови "алтруизма", "филантропије" и такозваног "аутономног морала", то јест морала који не зависи од религије, од вере у Бога, од закона Божијег. Проповедници ове безрелигиозне етике труде се да убеде све и свакога у то, да се "и без вере у Христа може бити истински хришћанин по животу", то јест да неко може да буде неверујући, нерелигиозан човек и да уједно чини добро ближњима, да живи морално беспрекорним и хвале вредним животом. Такве људе они називају "алтруистима" и "филантропима", и говоре како је вера сувишна, како је потребна само људима на нижем степену културног развитка, да би се обуздали њихови ниски, егоистички инстинкти. Постоје чак и такви проповедници "алтруизма" који се труде да докажу да је религиозни, па чак и хришћански морал, по својим мотивима нижи од аутономне етике, зато што религиозни човек, па и хришћанин, чини добро из користољубивих и егоистичких побуда, не би ли добио награду у будућем животу и избегао адске муке, док нерелигиозни филантроп-алтруиста чини добро тобоже у име самог добра, те је сходно томе нерелигиозна етика по својим побудама узвишенија. Кажу, на крају, да постоје и веома религиозни људи, који се често и дуго моле Богу, а ипак су велики егоисти, груби и немилосрдни, и не само да не чине добра другима, него напротив, покушавају да их искористе за постизање својих личних циљева, те да религиозност никако не избавља од егоизма, услед чега је погрешно тражити тако тесну везу између религије и морала, како то чине проповедници јеванђелског морала.

Да ли је све ово заиста тако? Да бисмо схватили неистинитост свих набројаних тврдњи, неопходно је да их пажљиво размотримо.

Као прво, не можемо да назовемо "хришћанином", па још и "истинским", оног човека који чини добро другим људима, али не верује у Христа. Хришћанство се не састоји само из добрих дела, оно се не своди само на морал. Хришћанин, то је човек који у целини прихвата учење Господа Исуса Христа и усваја га као свој целовити и суштински поглед на свет. А Исус Христос није учио само о чињењу добра ближњима, него и вери у Бога и у Себе као оваплоћеног Сина Божијег, при чему је ту веру истицао као неизмењиви услов спасења. Без вере у Исуса Христа као Сина Божијег, нема ни хришћанства. Добра дела хришћанина природно проистичу из те вере. Чинити само видљиво, спољашње добро људима, из непознатих побуда, то још није хришћанство. Какво је то хришћанство, када Сам Христос учи да је прва и највећа заповест љубав према Богу, па сходно томе, пре свега, и вера у Њега, јер како љубити Онога чије постојање не признајеш? Без љубави према Богу и сходно томе вери у Њега нису могућа никаква добра дела, нити је могућ истински морал. Од времена пада у грех првих људи, који су уобразили да ће постати богови, егоизам се тако чврсто укоренио у људској природи, да човек уопште није у стању да чини добро ради самог добра. Он то чињење добра мора да осмисли, да му прида узвишенији смисао, да постави виши циљ за чињење добра, који ће га надахњивати на добро и давати му снаге за чињење добра. Хришћанство све то и пружа. Виши смисао за чињење добра оно показује у синовској љубави према Богу, као нашем заједничком Оцу Који нас љуби и добротвору, и према људима као нашој браћи у Христу, на љубав према којима нас подстиче и очинска заповест Бога Оца Који нас све љуби, и осећај природног сродства са њима. Ко може да каже како то није најузвишенија побуда за чињење добра која се може замислити?! У поређењу са тим, шта је несрећно наклапање хуманиста о некаквом апстрактном чињењу добра ради самог добра, које ни уму ни срцу ништа не говори!

По томе смо познали љубав, вели свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, што Он за нас живот Свој положи: и ми треба да живот свој полажемо за браћу, јер Сам Христос учи да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (1. Јн. 3,16; Јн. 15,15). Ако Ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15) - ето како узвишен подстицај за хришћански морални живот пружа Сам Христос. А ово је заповест Његова - објашњава Апостол: да верујемо у Њега и да љубимо једни друге као што нам је дао заповест (1. Јн. 3,23).

Присталице аутономног морала говоре да постоје религиозни људи, који верују у Бога, а који ипак не живе у складу са моралним нормама, нити чине добра људима. Ово је очигледно истина, али ту кривица није на религији, него на поменутим људима. Ови људи су религиозно учење усвојили на одвећ површан, чисто спољашњи и формални начин. То није права, истинска религиозност, него фарисејство, које је у Својим речима тако одлучно и строго осуђивао Сам Христос Спаситељ, упозоравајући своје следбенике да се чувају квасца фарисејског (Мт. 16,6). Апостол Јаков веру коју не прате одговарајућа добра дела назива мртвом вером (Јак. 2,17), док за људе који не живе према моралним захтевима вере каже да је њихова побожност узалуд (Јак. 1,26). Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем - каже он - јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од света (Јак. 1,27). Тако дакле истинска побожност - а не лажна, спољашња религиозност - искључује свако фарисејство и пројављује се кроз одговарајућа дела љубави и милосрђа према ближњима.

Коначно, аутономисти нападају хришћански морал и због тога што је тобоже инспирисан мотивима веома ниске моралне вредности: страхом од будућих адских мука и жељом да се као награда добије вечни живот. У Јеванђељу се заиста говори и о наградама које очекују праведнике, и о казнама којима ће бити подвргнути непокајани грешници, али те награде и казне нигде нису категорично истакнуте као главни и искључиви мотиви хришћанског морала. То заправо чак и нису мотиви, него само нужна објашњења - куда човека води овај или онај пут живота. Христос објашњава да пут који Он проповеда, узак и тежак овде, као резултат даје вечну радост и вечно блаженство тамо, док широки и простран овде, противан јеванђелском учењу, повлачи за собом вечну патњу и вечно мучење тамо. Ово нису мотиви, ово није спољашњи педагошки мотив да се човек натера да поступи овако или онако, него је реч о природној последици избора овог или оног животног пута, о чему Јеванђеље унапред упозорава све људе, пружајући им те последице на увид. Одавно је време да се одрекнемо тог ружног, бесмисленог и чак богохулног начина размишљања, који нам је наметнуо католицизам, да нас Бог тобоже за добра дела награђује, а за рђава кажњава. Бог никоме не жели погибељ, него хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, а човек себе погубљује сам, јер зла дела која се често понављају, чине и њега самога злим по природи и неспособним за светлост и радост, што представља природни удео добрих људи.

Једини мотив хришћанског морала јесте љубав - љубав према Богу, као према нашем Оцу и доброчинитељу. У томе је љубав, говори свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,10-11). Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога Којега није видео (1. Јн. 4,20). И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (4,21). У чему се изражава наша љубав према Богу и чиме се доказује њена искреност? Јер ово је љубав Божија - објашњава Апостол - да заповести Његове држимо (5,3).

Шта може бити узвишеније од таквог мотива? Са друге стране, какав делатни мотив може да нам пружи аутономни морал? "Добро ради добра"? Али то је нешто врло магловито - нејасно је како такав неодређени мотив може да нам пружи снагу за савладавање егоизма који нам је урођен и да нас примора да чинимо оно што нам није интересантно или угодно. Друга ствар је - љубав. Љубав - то је велика сила која побеђује све инстинкте и доминира над њима, чак и над најјачим инстинктом самоодржања. Узмимо на пример љубав мајке која се жртвује ради своје деце - то је појава која је сасвим уобичајена и свима схватљива.

Ако Бога нема и ако сви ми нисмо браћа међу собом, чему онда морал, чему чињење добра другоме? Није ли онда боље да свако од нас живи само да задовољи себе, јурећи само за личним циљевима и интересима? Присталице аутономног морала ће рећи, и заиста говоре, да су морал и чињење добра неопходни за мир, благоустројство и благостање читавог људског друштва, да без морала и узајамног помагања и подршке људи, друштво не може да опстане, нити може бити загарантована добробит сваког појединог члана тога друштва. Тачно! Али, онда испада да управо аутономни морал представља, да тако кажемо, морал веома ниске врсте, само релативни морал. Ја чиним добро једино стога и толико, колико је то неопходно за моје лично благостање и корист: на пример, помажем ближњем, зато што ће и он мени помоћи када се појави потреба, не чинимо зла другоме само зато што се бојим да и мени не учине зло у одмазду. Опит показује да се морал већине људи своди управо на то. Да ли је вредност такве етике висока? - то није тешко просудити. А колико је она чврста, види се по како се лако руше све моралне бране савременог друштва и како на сцену опет ступа исти онај древни, егоистички принцип борбе за опстанак: "homo homini lupus est". Други мотив безрелигиозног морала, мотив који сам човек никада не примећује, то је више или мање груба или фина сујета. Добра дела се чине ради тога да би се стекла слава и уважавање од стране других људи, да би се стекло "добро име" и репутација добротвора сиромашних. Ово сујетно осећање веома често руководи осниваче и утемељитеље добротворних друштава, богаташе који безначајни делић свога богатства удељују за добра дела, како би се прославили као добротвори, али веома често сујета представља главну покретачку снагу и код оних сентименталних људи који себе искрено сматрају за добре и чине добра дивећи се доброти сопственог срца. Човек неки пут озбиљно мисли да "чини добро ради добра", хранећи тиме у ствари само сопствену сујету, а да тога није ни свестан. Услед одобравања савести он осећа сујетно самозадовољство, задовољство самим собом.

Мотив чињења добра "ради добра" одвећ је магловит и апстрактан да би било кога могао да покрене на самопожртвовано служење ближњима. Тим мотивом заправо се само прикривају или своја сујета, или некакав користољубиви рачун, или добитак од чињења добра.

Коначно, треба рећи да ако се човек који чини добро декларише као неверујући, то још не значи да је он и на делу потпуно неверујући и нерелигиозан човек, и да је његов морал аутономан, да не зависи ни од каквих религиозних осећања. Потпуно неверујући људи, којима је туђа свака религиозност и религиозни доживљај, или уопште не постоје, или се срећу, као изузеци, сасвим, сасвим ретко. Код већине људи, религиозни осећај, макар и пригушен, ипак живи, или макар тиња као сићушна искра негде у дубини њиховог бића, но чак и у том облику служи као подстицај за морално деловање, те човек понекад и несвесно, да и не помишља на то, чини добро покренут управо тим религиозним осећајем који живи у њему.

Уопштено говорећи, чиста је бесмислица тврдити да човек тобоже може да буде заиста испуњен врлинама у хришћанском смислу те речи, без вере у Бога и љубави према Њему! Ради чега, у име чега ће он ограничавати своје егоистичке тежње? Није ли онда боље да живи просто ради свога задовољства, не обраћајући пажњу на потребе и интересе других људи, не водећи рачуна о њима?

Догађаји у нашој несрећној отаџбини показали су колико су чврсти принципи "аутономне" етике. Срушила су се вековна религиозна начела на којима је претходно почивала наша матушка Света Русија, са њима се срушио и морал, а човек се претворио у звер, за коју не постоји ништа свето. Заиста, то је очигледан и жив пример да "ако нема Бога, све је дозвољено". Не само зато што у том случају не прети казна за грехе, него пре свега зато што нема моћног подстицаја за морални живот - љубави према Богу. Љубав према Богу ишчезава, ишчезава и љубав према ближњима, која је са њом тесно повезана и проистиче из ње, а човек постаје звероподобно биће без стида и савести. О каквом ту онда моралу може бити речи, о каквом алтруизму, о каквој филантропији?! Све су то само празне речи којима се прикрива исти окорели егоизам, који се само ради сујете облачи у раскошну одежду доброчинства. Јавно доброчинство, то је појава која је данас веома модерна. Треба ли посебно да се истиче, да срце ту не учествује, иако се понекад, додуше сасвим ретко, спомиње чак и име Христово. Читав понор лежи између наше старе руске милостиње "Христа ради" и те савремене, хладне друштвене добротворне делатности. Ми нећемо посебно да говоримо о томе да од ове добротворне делатности неко стално извлачи корист, како то показује свакодневно искуство, тако да она ни изблиза није увек некористољубива, чак ни у најелементарнијем смислу те речи. Људи који користе плодове те друштвене добротворне делатности не само да не осећају ничије топло саучешће, него је добијање помоћи за њих често повезано са излагањем свакојаким понижењима. Како је све то бесконачно далеко од јеванђелске љубави! Довољно је да се човек над тим мало дубље замисли, па да себи у потпуности разјасни какав бездан лежи између тог чињења добра "у име добра" и истинске јеванђелске љубави према ближњем.

Шта да се каже о савременој етици сваке посебне индивидуе, која занемарује јеванђелски закон? Ми то јасно видимо у савременом свакодневном животу свуда око нас. Има ли данас много беспрекорно часних људи, поштених, благородних, на које у потпуности можемо да се ослонимо, којима можемо да верујемо као самоме себи? А бестидни разврат, са којим се наша несрећна омладина упознаје већ у најранијој младости, кроз разне забавне скупове, посећивање саблажњивих представа, или недоличних места, где младе често воде одрасли, па чак и њихови родитељи! Све је то ужасни бич нашег времена. Али узрок тог моралног расула и пропадања лежи само у томе, што је одбачено Јеванђеље и што је гордо проглашена "аутономна" етика, којој тобоже нису потребни никакви религиозни основи. Плодове на сунце! Чије је то дело? Ко гура човека у ту моралну пропаст? Иста та самоутврђујућа људска гордост, која не жели да се смири пред јеванђелским законом, нити да сагне свој гвоздени врат и бакрено чело пред ауторитетом Христовог учења и да призна да је једини исправни и спасоносни пут за човека - пут јеванђелске љубави: љубави најпре према Богу, а затим и према ближњем.

Љубав према Богу, по речима Самог Христа Спаситеља, прва је и главна заповест Јеванђеља. Ово је јасно, јер само она представља моћан и снажан подстицај за истински моралан живот.

Кад неко неког воли, искрено се и од срца труди да му на сваки начин угоди, и да не чини оно што му не прија, што му смета, а тим оно што га вређа. Сходно томе, ако љубимо Бога, ми ћемо се на сваки начин трудити да испунимо Његову свету вољу, да своју вољу потчинимо захтевима Божанског закона, и то не као робови, невољно, нерадо, гунђајући, него са радошћу, као синови који Га љубе. Као што знамо, Богу је прија пре свега да нас види као праведне, а понајвише Га љуте наши греси. Дакле, ако заиста љубимо Бога, тежићемо ка томе да водимо праведан живот, трудићемо се да не грешимо.

Кад некога силно волимо, онда све што чинимо, чинимо тако, као да се стално налазимо пред очима вољеног, у његовом присуству. Ако заиста љубимо Бога, онда никада, ни за трен не заборављамо на Њега, него где год да пођемо и шта год да чинимо, све чинимо као пред очима Његовим. Тада природно тежимо ка томе да избегнемо све оно чиме бисмо могли да се искомпромитујемо у Његовим очима, и плашимо се да некаквим нечасним, неблагородним или срамним поступком не угрозимо Његово мишљење о нама.

На крају, ако некога волимо, ми се трудимо да унапред препознамо и најмању његову жељу, а све што од њега долази примамо са потпуном покорношћу и спокојством, макар на то и не било сасвим угодно: у име љубави и поверења спремни смо да претрпимо чак и непријатности. Тако и када љубимо Бога, ми у свему показујемо потпуну послушност Њему, и са кротошћу и смирењем примамо и без роптања подносимо сваку невољу и искушење које нам Он пошаље; не проклињемо судбину, не љутимо се, не бивамо тврда срца, него се трудимо да спокојно појаснимо смисао невоља које нам се шаљу и да исправимо своје моралне погрешке и недостатке.

Тако се под благотворним утицајем љубави према Богу формира наш морални карактер, који нас чини погодним за друштво људи и испуњавање друге заповести - љубави према ближњима. Љубав према ближњима и представља пробни камен истинске вере и љубави према Богу. Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов тако и каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је (1. Јн. 4,20). То је и разумљиво. Ако истински, а не лицемерно, љубимо Бога, као нашег Оца, онда и ближње треба да љубимо као нашу браћу. Ми смо дужни да их љубимо и зато што нам Он заповеда да их љубимо, и много пута нас кроз читаво Јеванђеље подстиче на ту љубав, постављајући је као услов за право да се називамо Његовим следбеницима и синовима: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,35). Љубљени! Кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге (1. Јн. 4,11).

Ево јединог поузданог основа истинске моралности! Наравно, таква љубав, ако је истинска, не пројављује се само на речима, него пре свега на делима. Дечице моја - поучава апостол - не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3,18), јер ако неко има богатства овога света, и види брата свога у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? (3,17).

Управо такве љубави нема у савременом свету. Свет умире због оскудице љубави. Уместо љубави, њиме су завладале злоба и мржња, а у бољем случају - ледена хладноћа и немилосрдна равнодушност према патњи и потребама ближњег. Свет који пропада у злоби и немилосрдности, могла би да васкрсне једино љубав. Али одакле је узети, ако у природном срцу човековом, помраченом страстима, живи само бездушни егоизам. Ону љубав, која би била у стању да васкрсне умирући свет, може да пружи само Христово Јеванђеље. Стога се смири, гордости људска, која у злоби погибаш, и сагни свој гвоздени врат под благи јарам Христов, јер ти другачије нема спасења! Приђите, заплачимо пред Богом, Који нас је створио, исплачимо се пред Њим за све грехе безумне гордости наше. "Приђите поклонимо се и ничице паднимо пред Христа: спаси нас Сине Божији, Који си васкрсао из мртвих, (спаси нас) који ти певамо: Алилуја".