ТИРАНИЈА БЛУДА

 

Сваки грех који човек учини, по речима светог апостола Павла, ван тела је, једино грех блуда представља грех учињен телу. И заиста, ако завиримо у историју човечанства, видећемо да је блуд, на директан или индиректан начин, био узрок највећих људских трагедија. Почев од Содома и Гомора, преко Потопа, тројанског рата … и да не набрајамо.

Свети Оци су разликовали осам главних грехова или страсти као осам извора из којих потичу сви наши греси, душевни и телесни у свој својој разноврсности. Слика наше греховности коју ћемо овде предочити пре ће бити аскетичка, него богословска. Свети Оци су дефинисали конкретне грехове да би било могуће указати средства за борбу против њих. По њиховом учењу, заправо, постоји један главни извор греха - наше самољубље, односно неправилна љубав човека према себи, егоизам и егоцентризам. У томе је почетак свих грехова. Неки богослови су наводили три врсте самољубља: славољубље, сластољубље и среброљубље. Међутим, ова шема је прилично уопштена и апстрактна, тако да је овде тешко видети лице самог греха. И нису богослови и теоретичари Хришћанства, већ монаси и подвижници, чији је животни циљ било очишћење душе, пронашли осам главних непријатеља нашег спасења, осам примарних страсти. Уколико се човек не буде борио са њима, они ће њим овладати и претворити се у смртне грехове, односно, заувек ће одвојити људску душу од Бога.

 

Овде бих желео да испричам нешто о једној од најљућих страсти, која је нарочито тешка, која непрестано устаје против човека. Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Борба против блудне похоте, најтежа и најсуровија је, и Хришћанин је води до саме смрти. Свети Оци кажу: "Не веруј свом телу док не легне у сандук и док сандук не закују ексерима." Природна жеља, природна тежња према другом полу је генетски уграђена у сваког човека. Борба против греха блуда, како кажу Свети Оци, јесте борба против непријатеља који седи у нама.

 

Како се обично развија ова страст? За њен развој је потребна одређена представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата у њу и умире. Али, исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику, убацујући је у нашу свест. Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне борбе изаћи као победник.

 

Свети Оци су разрадили учење о трезвености и контроли свога срца. Ова контрола се врши посредством непрестане молитве, у чијој светлости човек види клицу помисли или слике у самом почетку. Ако човек нема молитву, он не може да забележи прву етапу зачињања помисли (кроз слику), бележи само касније етапе, када унутрашњим напором воље већ почиње да задржава ову помисао (тј. виђену слику) у својој свести, да је гледа, да се одушевљава и наслађује њоме. Зато су Свети Оци заповедали да у свом срцу имамо непрестану кратку молитву Молитву Исусову, која човеку осветљава дубине његовог срца. За непрестану молитву човек по свом избору може да изабере неке речи из псалма, кратку молитву: "Господе, помилуј!" или, пак, молитву: "Боже, милостив буди мени грешном!" Међутим, Исусова молитва је знатно дубља. Она је заиста свеобухватна. Како кажу Свети Оци, она је "Јеванђеље, сажето у осам речи."

Да, тренутак зачетка помисли (преко виђене слике) је најбоље време за борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када је корење дубоко урасло у земљу, потребни су већи напори; ако се овај изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не може да се бори са грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне помоћи других, помоћи својих наставника.

 

Дакле, најбољи начин за борбу против сладострасне помисли јесте његово одбацивање на самом почетку, у његовој првој етапи - етапи предлога (подстрекавања). Међутим, Хришћанин треба да се бори против греха и на следећим етапама. Чак и ако у тој борби буде оклевања и грешака, треба наставити борбу и молити Бога за опроштај почињеног мисленог греха. У борби против страсне помисли треба користити природне снаге људског гнева, односно, треба се гневити на ђавола, греховну помисао и сам грех. Гнев је (ако га правилно употребљава) човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу. Дакле, човек треба да научи да се гневи на нечисте помисли. Свети Оци уче: " Када пред тобом буде нечиста помисао, прво се разгневи на њу, као на несрећу која може да те лиши вечног живота, а затим се обрати Богу са молитвом. Немој да анализираш ову помисао. Не ступај с њом у разговор. Немој оповргавати речима оно што демон буде говорио. Гневом истеруј помисао из свог срца и затим се обрати Богу да Он очисти твоју душу од нечистоте."

 

Шта је још потребно за борбу против демона блуда? Уздржање. Свети Оци су блудни грех, ову болест, ставили одмах после чревоугађања, јер је демон блуда тесно везан са демоном чревоугађања. Чревоугађање распламсава блудну страст. Свети ( Оци су говорили: "Уколико желиш да се бориш против блуда не обуздавши своју утробу, то је исто као да човек покушава да угаси ватру бацајући у њу грање." Како човек да одреди своју меру у храни? Свети Оци уче овако: "Одреди колико ти је хране потребно да се наједеш, а онда поједи две трећине те количине, а остало остави; или устани од стола када још увек не осећаш да си се потпуно најео, онда, када би хтео још мало да једеш. То ће ти бити мера."

 

Код светог Јована Лествичника читамо: "У укроћавању стомака употребићемо благоразумну постепеност: прво ћемо укинути масну храну, затим ону која распаљује, а после и ону која наслађује." Човек не може одмах да пређе на строги пост, већ треба постепено да се учи уздржању. Осим тога, у посту треба имати меру. Преподобни Јован Касијан Римљанин пише да понекад претерани пост не кроти, већ напротив, распаљује блудну страст. Опште правило умерености и уздржавања се састоји у томе да свако у складу са својим снагама, стањем тела и узрастом једе онолико хране колико је потребно да би се сачувало здравље тела, а не колико захтева жеља са храном. Крајности су и са једне и са друге стране подједнако штетне - и неумерена строгост поста и преједање. Монах треба да пости тако разумно као да ће живети у телу сто година; и треба тако да обуздава душевни немир - да заборавља на увреде, да одбацује тугу, да ни за шта не сматра жалости и губитке као човек који свакога дана може да умре. Зато се када се говори о посту има у виду разумно уздржавање, а не довођење себе до болесног стања које је често праћено унутрашњом гордошћу и прелешћу. Дакле, не заборавимо да умерена употреба хране служи као средство за обуздавање блудне страсти. Тако је за време нарочито јаке блудне узбуђености корисно пити мало воде, јер осећај жеђи отупљује и слаби ову страст. Отшелници нису само храну узимали с мером, већ и воду.

 

Свети Оци говоре: "Уколико се вежеш постом, везаћеш демона блуда канапом, али да би га бацио на земљу потребно је смирење." Један од древних египатских подвижника је, тумачећи библијску причу о томе како је пророк и боговидац Мојсије убио Египћанина и закопао га у песак, рекао да је то слика борбе са блудним демоном. Песак је пустиња, место где ништа не расте. "Закопати Египћанина у песак" значи победити демона блуда смирењем. За време борбе са блудном страшћу Хришћанин мора дубоко да смири свој дух, да постане свестан да је он центар греха и да без помоћи Божије не може да се бори са овом страшћу, и да притом не пада духом, већ да се нада на помоћ Божију и да се моли. Демон блуда је повезан са демоном гордости. Понекад Промисао допушта нарочито јаку борбу са блудом да би се мањим грехом излечио већи, слабијом болешћу јача. Али, ако се човек сам на време смири, неће бити потребно овако сурово лечење.

 

Најефикасније средство у борби са блудом јесте исповест духовном оцу. Свети подвижници говоре да демон блуда не трпи разобличавање. Он воли да се скрива, да се крије у нашој души као шкорпион у својој рупи. Разобличити блудног демона пред духовником, испричати му о својој борби значи одмах добити олакшање. Међутим, ово треба учинити са вером у молитву свог духовника. У Патерику постоји прича о два монаха, које је нападао демон блуда. Они одоше код старца и испричаше му о својој борби. Један је осетио олакшање, а други није. И први на жалбу другог упита овог: "А како си своју борбу открио оцу?" Овај одговори: "Дошао сам, испричао му, поклонио се и отишао." Онај који га за ово упита рече: " А ја сам дошао код њега, као што бих дошао код Самог Христа Спаситеља: са вером да ће његове молитве отерати од мене демона блуда. Док сам причао о искушењу у себи сам се кајао и плакао, и када сам отишао од њега осетио сам као да сам се поново родио." Зато, ако пред својим духовником откривате борбу са блудом, то не сме бити обична сува прича. Морате у себи да оплакујете своју греховност и да верујете да по молитвама духовника Господ може да вас избави од ове борбе, да је умањи или да вас учини победником.

 

Да бисмо се успешно борили са демоном блуда, морамо да се трудимо да никога не осуђујемо, нарочито оне који пате од ове страсти. Када осуђујемо друге, ми истовремено подразумевамо да на њиховом месту не бисмо учинили исто то и у себи на известан начин замишљамо себе као победника демона. И зато, због осуђивања других Господ понекад допушта да нас исто тако нешто нападне и ми често не издржавамо и падамо. Једно од најважнијих правила духовног живота је неосуђивање другог. То не значи да оправдавамо његов грех, већ да му састрадавамо, као што сажаљевамо болесника. Један Свети је говорио: "Кад видим човека који греши или сазнам за њега, говорим себи: "Гледај да и ти не учиниш то! Ко зна шта ће сутра бити с тобом?!"

Још једно од средстава борбе са демоном блуда је разумно осамљивање, осамљивање онда када нас он нарочито јако напада. Осим тога, треба стално радити: демон блуда најљуће напада човека који се не бави нечим корисним.

Свети Оци говоре да не треба претерано да водимо рачуна о својој спољашњости. Сасвим је довољно да човек буде уредно и чисто одевен. Сама мисао о лепој одећи, која ће се другима свидети садржи у себи тајни блуд. Свети Оци не саветују да се људи претерано слободно понашају. Један подвижник је говорио: "Претерана слобода је почетак блудног греха. Слобода у понашању је налик ветру из пустиње који спаљује и уништава семена на месту којим прође." Дела Светих Отаца уче да се у смеху и шалама такође крије блуд. Са аскетске тачке гледишта смех и шале прљају човекову душу. Они уништавају страхопоштовање као расположење срца. Црквено Предање нам говори да нико није видео Исуса Христа да се смеје или осмехује, као ни Његову Пречисту Мајку. А демон се често приказује како се кикоће. Ако бисмо схватали због чега нам је Господ дао земаљски живот, и ако бисмо чешће размишљали о ономе што нас очекује у вечности - рај или пакао, не бисмо се шалили, не бисмо се смејали и не бисмо се кикотали. Када бисмо знали колико је грехова концентрисано у нашој души, какво огромно море греха представља овај свет, не би нам било до смеха. Међутим, ова ужасна слика је скривена од нас...

 

Свети Оци нам заповедају да уколико је могуће избегавамо било какво присније општење са другим полом, јер ће ово општење у нама, услед наше слабости, сигурно временом изазвати блудну страст, јавну или тајну. Неки изјављују: "Разговарао сам са женом и нисам осетио апсолутно никакву штету." Свети су на ово гледали другачије: то је штетно по човека, али он сам то није приметио. Један подвижник је писао: "Неколико дана после разговора са женом осетио сам напад блудне страсти и преда мном се појавила њена слика. Док смо разговарали изгледало ми је да сам бестрасан. Међутим, њена слика је оставила траг негде дубоко у души и затим је за време борбе као удица испливала из дубина подсвести." Ми не знамо шта се дешава у нашем срцу. Сви наши разговори, сусрети и утисци су семена која падају у дубину срца, а затим дају своје изданке. У општењу са сваком женом треба да будемо максимално опрезни, чак и ако нам се чини да према њој не осећамо никакву нечисту жељу. Такође треба на све начине да избегавамо претерано општење, јер често желимо да будемо са женама не због неке важне или неодложне ствари, већ због тајног унутрашњег задовољавања блудне страсти. Свети Јован Златоуст пише: "Није обавезан пад са женом: понекад само присуство жене за човека већ представља скривену насладу."

 

У књизи Преподобног Јована Лествичника, великог игумана Синајске горе, читамо: "Демон плотског сладострашћа се веома често потпуно скрива, изазива у монаху крајње страхопоштовање и рађа у њему извор суза када седи или беседи са женама и наводи га да их учи сећању на смрт, о Последњем Суду и чувању чедности, како би оне несрећнице, саблазнивши се његовим речима и лажним страхопоштовањем, прибегле овом вуку као пастиру; али овај највећи несрећник, стекавши због блиског познанства дрскост, на крају бива подвргнут паду." Због тога је у општењу са женама, чак и када им свештеник даје поуке и води духовну беседу, обавезно потребна мера. Треба говорити кратко и јасно. Онима које желе да изврше поуке и да се спасу нису потребне дуге беседе. Оне само треба да сазнају шта треба да раде.

 

Обично жене које се често обраћају свом духовном оцу и дуго са њим разговарају непрекидно понављају једно те исто, као да прежвакавају стално исту жваку, а у ствари на тај начин задовољавају у себи своју блудну страст. Оне које се брину о чистоти говоре сабрано и лаконски. У општењу са женама, по учењу Светих Отаца, без обзира на сву добру жељу и љубазност, треба поштовати строгост. Човек никада не сме да мисли да је победио блуд. У томе је једно од лукавстава демона. Свети Јован Лествичник говори: "Лисица се претвара да спава, а демон да је чедан; ова жели да превари птицу, а овај да погуби душу. Не веруј целог живота свом пропадљивом телу и не уздај се у њега док не станеш пред Христа." Демон блуда може неко време да нас остави на миру да бисмо помислили да смо већ победили нечисту страст и изгубили опрез. После тога нас он неочекивано напада као своју жртву и по правилу затиче неспремне. Због тога никада не треба да имамо поверења у себе и да се сматрамо победницима у овој борби.

 

Преподобну Марију Египатску, која је живела у Јорданској пустињи је много година нападао демон блуда кроз сећања на њен прошли грешни живот. За време непријатељских напада она је падала на земљу и викала на сав глас: "Боже, спаси ме! Господе, ја сам немоћна!" И због овог смирења благодат Божија ју је покривала. Подвижница је побеђивала непријатеља у овој суровој, веома тешкој борби. Дакле, сви ми треба да имамо на уму: победа над блудом је победа благодати над демоном. Без истинског самопознања, у духу срдачне скрушености и дубоког смирења, немогуће је победити блудну страст!

Потрудићемо се да укратко сумирамо све горе наведено. Борба са блудном страшћу је пре свега стражење ума и срца, односно благовремено откривање и брзо одсецање нечисте помисли (слике), што је могуће само у светлости сталне молитве; усмеравање гнева против нечистих помисли (слика); стални труд, исповест и откривање помисли свом духовном оцу, духовном наставнику; борба против стомакоугодништва, скромност у одевању и понашању, неосуђивање, ћутање и разумно осамљивање за време нарочито јаких напада блудног духа и оно што је главно јесте нелицемерно, дубоко смирење. Свети Оци говоре: "Целомудреност је скуп свих врлина."

ВЕРНОСТ ИСТИНИ

Св.Филарет Исповедник

Хтео бих да вам кажем неколико речи о тој саблазни која се посвуда разлива као широка река. То је саблазан такозваног екуменизма, која свим људима предлаже да се уједине, ма какво вероисповедање они сами да имају. Да се сви заједно уједине ради тога да би саздали, како они говоре, ''истиниту Христову Цркву''.

Ево на шта бих хтео кратко да вам скренем пажњу: они који нас позивају да учествујемо у том екуменизму говоре: свака Црква, свако исповедање има свој део хришћанске, Христове истине и свако исповедање треба да унесе тај свој део истине у заједничку духовну ризницу и тада ће, значи, настати јединствена црква. То јест, другим речима, предлаже се да се сваком вероисповедању призна да у његовој вери постоји само део истине, да није цела његова вера истинита, већ само некакав део, а остатак да је – лаж и заблуда од чега се треба одрећи, улазећи у ту вештачку заједницу.

Али ми треба себи да дамо одговор на то шта се од нас тражи ако нас позивају да се присаједнимо екуменизму. Ево шта ми треба да урадимо: да објавимо како ми имамо део истине, како они говоре; значи – није сва наша вера истинита, није цело православно учење истинито већ само неки део а остало је заблуда.

Ко ће од  православних људи пристати да призна да нешто у његовој православној вери није тачно? Да је она само делимично праведна и истинита? – Никада то неће признати ниједна тврда хришћанска православна савест.

Сувише је мека данас постала савест код људи, када пристају на многе ствари које хришћанска савест не би требало да прими. Ко ће од нас  пристати да призна да је у нашој вери нешто нетачно? Шта би нам онда рекли преподобни Серафим Саровски и свети праведни баћушка Јован Кронштатски, који су живели по тој вери, који су је прослављали, који су јој се радовали? Да, шта би они рекли, када бисмо ми почели да говоримо да у тој вери није све тачно? Они би са негодовањем одбацили и наше речи и нас саме.

Тако да ћемо памтити да је због тога за нас немогуће било какво ступање у тај екуменизам. Наша православна Црква зна да она стоји у истини. Она ту истину свима предлаже, она је свима открива, она је не држи сакривеном код себе, непознатом за друге, већ све призива да препознају ту истину. Али она се никада не може одрећи те истине, и неће се одрећи, и она сама никада неће признати своју истину за лаж и неће се сагласити са тим безумљем.

Зато и нама нема места тамо, где се говори о том екуменизму, зато што његова споља привлачна страна, свеједно прикрива собом баш ту неправду о којој сам управо говорио. Запамтите, љубљени: Црква наша православна поседује сву пуноту истине а никако само њен део.

Православна Црква чува хришћанску веру онако како су нам је предали свети апостоли.

Католици - и они се слажу са тиме да је баш у православној вери све онако како је било код светих апостола. Они само штите своје новотарије, а ми, не признајући их, брижно се старамо да чувамо оно што су нам предали свети апостоли и свети оци као најдрагоценије наслеђе за нас. И никада не би требало да пристанемо на то да ступимо у такво друштво у коме ће нам говорити: ви имате део истине, а све остало је – заблуда.

Нека они иду својим путем ако неће да признају да ми поседујемо свецелу, чисту истину – то је њихова ствар, а ми нећемо тим путем са њима. Црква православна носи своје светиње, своју веру и донеће је до самог краја постојања рода људског овде на земљи.

Руска црква је покренула Комисију за канонизацију митр. Филарета.

И зато ћемо још више благодарити Богу и ценити то што смо чеда Заграничне Руске Православне Цркве, Цркве која је поставила за свој циљ да чува неповређеном нашу свету веру, наше исконско руско православно благочашће, да га чува у том облику у коме су га чували наши благочестиви преци и да донесе ту чисту благовест до тог дана, за који се ми заједно надамо - да ће доћи тај благословени дан када ће Господ помиловати руску земљу и руски народ и када ће се тамо зацарити благочашће, онако као што је некада било на Руси. А док ми живимо у тој долини изгнанства, док припадамо Руској Заграничној Цркви, ми ћемо, понављам још једном, за то благодарити Господу и на сваки начин се трудити да јој будемо верни.

Данас често човек отпада од верности из земаљских разлога, због земних користи, тражећи земно благостање. Али који православни хришћанин не памти то да, ма шта човек да тражи и ма чему да стреми, смрт ће свему поставити крај а даље иза смрти – одговор пред Божијом правдом и одговор, пре свега, да ли си ти био веран Господу Спаситељу, божанственом Оснивачу Цркве и Његовој светој Цркви и истини Његовој. И ако ту верност сачувамо, онда је благословен наш удео у вечности, а ако не – онда тешко нама и несрећа непролазна.

Памтићемо и то како је непостојан човек у добру и зато ћемо молити Господа да нас Он Својом свемогућом силом учини постојанима у чувању чистоте истине, постојанима у добру да не бисмо подлегли никаквим савременим саблазнима.

Чиме све није испуњен садашњи живот. Сваком сујетом, сваком нечистотом и бестидношћу. Колико злобе, колико преваре, колико лажи и обмане!

Живот је данас постао тежак, живот је постао развраћен и нечист као никада раније и хришћанину је тешко да крчи пут – стазицу усред те сујете и нечистоте којом је испуњен данас живот. А пошто смо непостојани, пошто се лако подајемо саблазнима, пошто нисмо тврди у добру, дужни смо и да молимо Господа да би нас Господ укрепио да се не само зовемо тако, већ и да будемо прави православни хришћани.

Амин.

СПРЕМНО ЗА ПОДЗЕМЉЕ

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

  

Пар људи данас зна да је Православна Црква ништа мање него Црква, која је сачувала неупрљана, изворна учења Исуса Христа, она учења која су предавана свакој следећем покољењу верујућих. Ова учења су дошла кроз векове, од Светих Апостола, објашњена и пажљиво протумачена од стране њихових законитих наследника (њихових ученика и Светих Отаца), предана и сачувана неискривљеним у нашој Источној Цркви, која се сама способна да докаже своје право да се назове „Православна Црква“. Божански Оснивач Цркве, Господ наш Исус Христос, јасно је рекао, „Саградићу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16 гл.). Цркви је Он послао Духа Светог. Дух је сишао на Апостоле, Дух Истине (Јован 15 гл.), Који јој „показује све ствари“ и Који је руководи (Јован 16 гл.), штитећи је од заблуда. Заиста, објављена је Истина људима, да је Господ дошао у космос, према Својим сопственим речима (Јован 18 гл.). И Свети Апостол Павле потврђује ову чињеницу свом ученику, Епископу Тимотеју, говорећи да је, „Црква Живог Бога стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3 гл.). Из разлога што је Она „стуб и тврђава Истине“, „врата пакла неће је надвладати“. Следи из тога да, је Истинска Хришћанска Црква – опипљиво јединствена још од када је Христос установио Једину Цркву – увек постојала на земљи и да ће увек постојати до краја времена. Она је примила обећање од Христа, „Бићу са вама до краја света“. Да ли може бити и најамње сумње да се Господ овде обраћа Цркви? Свако са часним и разумним расуђивањем, свако добре савести, свако упознат са историјом Хришћанске Цркве, чистим и неисквареним моралом и богословским учењима Хришћанске религије, мора признати је постојала само Једна Истинска Црква, основана Господом нашим, Исусуом Христом, и да је Она очувала Његову Истину светом и непромењеном. Историја открива, штавише, благодат која се може пратити од Светих Апостола, њиховим наследницима и Светим Оцима. Насупрот ономе што су други радили, Православна Црква никада није уводила новине у Своја учења са циљем „да се остане у корак са временом“, да се буде „прогресиван“, „да се не буде остављен са стране пута“, или да се прилагоди текућим потребама и модама које су увек обливене са злом. Црква се никада не прилагођава свету. Заиста не, јер је Господ рекао Својим ученицима на Последњој Вечери, „Ви нисте од овог света“. Морамо се држати ових речи, ако желимо да останемо верни истиснком Хришћанству – истинској Цркви Христовој која је увек била и увек ће бити страна у овом свету. Одвојена од њега, Она је у стању да преда учења Господа Христа непромењена, јер ју је та одвојеност сачувла непромењеном, то јест, слично непромењености Самог Господа. Оно што учени називају „конзерватизмом“ је главна и, можда, најкарактеристичнија ознака Истинске Цркве. Пошто је ИСТИНА једном и за увек предана, наш задатак је да се пре прилагодимо, него да је откривамо. Намо је заповеђено да прилагодимо себе и друге у Истини и тако доведемо свакога до Истинске вере, Православља. Нажалост, појавила су се у самим недрима Цркве, чак међу јерархијом, мишљења изражена од стране добро познатих појединаца која су штетна за Њу. Жеља да се „иде у корак са временом“, чини их уплашеним, да неће бити препознати као „културни“, „либерални“ и „прогресивни“. Ови савремени одступници од Православља су „постиђени“ да исповеде да је управо наша Православна Црква, Истинска Црква, која је основана Господом нашим Исусом Христом, Црква на коју се односи велико обећање „да је врата Ада неће надвладати“, и којој је Он поверио пуноћу Божанске Истине. Њиховом обманама и лажним смирњењм, њиховим богохуљењем на Господа, ови лажни пастири и они са њима, су се отуђили од Истинске Цркве. Они су дали прећутну сагласност идеји да су „врата пакла надвладала“ Цркву. Другим речима, ови одступници говоре да је наша Света Православна Црква, једнако „одговорна“ за „поделу цркава“ и сада треба да „покаје“ своје грехе и уђе у заједницу са осталим „хришћанским црквама“ уз помоћ одређених уступака њима, што би створило нову, неподељену цркву Христову. Ово је идеологија религиозног покрета, који је данас постао толико популаран: „Екуменског Покрета“, међу чијим чланством човек може рачунати Православне, чак и свештенство. Већ дуже време, слушали смо да они припадају овом покрету са циљем „да сведоче људима других вероисповести Истину Светог Православља“, али нам је тешко да поверујемо да је ова изјава, нешто више од „бацања прашине у очи“. Њихове честе теолошке изјаве у међународној штампи, не могу нас довести до другог закључка, осим да су они издајници Свете Истине. Као историјска чињеница, „екуменски покрет“ – у коме је Светски Савет Цркава врховни орган – је једна организација, чисто протестантског порекла. Скоро све Православне Цркве су се придружиле, док је Руска Загранична Црква најуочљивији изузетак. Чак су се и оне цркве, иза „гвоздене завесе“ придружиле. Неко време се Руски Патријархат опирао, ласкајући себи са чистотом Православља и прилично природно гледајући овај покрет као непријатељски Православљу. Он је давно постао члан. Руски Синод скоро да сам стоји у свом супротстављању „екуменском покрету“. Како можемо објаснити њену изолацију од остатка „васељенског Православља“? Марамо схватити ситуацију у речима „да се ово мора догодити“ (Лука 21: 9), то јест, „велико одступништво“ јасно предсказано Господом (2Сол 3:12). „Одступништво је допуштено од Господа“ рекао је Свети Игњатије Брјанчанинов, скоро пре једног века. (Други духовни Отац, Теофан Затворник, објавио је са тугом да је грозно одступништво почело у Русији.) Свети Игњатије пише: „Немоћни смо пред одступништвом. Немоћне руке неће имати моћи против њега и биће само покушаја да се заустави. Дух времена ће открити одступништво. Проучавај га, ако желиш да га избегнеш, ако желиш да побегнеш ово време и искушења његових духова. Може се претпоставити, такође, да ће се институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненадно. Заиста нико није у стању да га заустави или спречи. Садашања средства да се одржи институција Цркве, позајмљује се од света, предмета непријатељских Цркви, и последице ће бити да ће то само убрзати њен пад. Ипак, Господ ће заштити изабране и њихов ограничени број ће се попунити.“ Непријатељ човечанства чини сваки напор и корости све сврхе да их збуни. Помоћ му долази кроз потпну сарадњу свих тајних и невидљивих инославних, посебно оних свештеника и епископа, који издају свој високи позив и заклетву, Истинску веру и Истинску Цркву. Одрицање и чување од одступништва које је направило огорман напредак, захтева да стојимо даље од духа времена (који носи семе сопствено уништења). Ако очекујемо да издржимо у свету, неопходно је прво да схватимо и да чувамо разборито у уму да све што у овом садашњем времену, носи најсветије и најдраже име Православља, није у стварности Православље. То је често „варљиво и искварено Православље“, кога се морамо бојати и кога морамо избећи по сваку цену. Насупрот овој лажној вери, истинско Православље је дано и мора бити примљено без новитета и ништа не сме бити прихвачено као учење или пракса Цркве, што је насупрот Светом Писму у догмама Васељенске Цркве. Истинско Православље размишља само како да служи Богу и да спасава душе и није окупирано световним и пролазним благостањем људи. Православље је духовно а не физичко, или психолошко, или земаљско. СА циљем да сачувамо себе до „духа времена“ и да очувамо нашу верност Истиснком Православљу, морамо прво и свим нашим снагама живети беспрекорон: потпуно и строго посвећење Христу, без одступања од заповести Божијих или закона Његове Свете Цркве. У исто време, не смемо имати заједничке молитве или духовне везе, са савременим одступништвом или са било чим што „каља“ нашу Свету веру, чак и они дисиденти који себе називају „Православним“. Они ће ићи својим путем, а ми ћемо ићи својим. Морамо бити часни и истрајни, следећи прави пут, никада не одступајући, са циљем да угодимо људима, или из страха да би могли да изгубимо неке личне користи. Сигуран пут у пропаст је равнодушност и мањак принципа, који се еуфемистички назива „шири поглед“. Насупрот овом „ширем погледу“, ми постављамо „круте идеје“, које се у модернизму, популарно називају „ограниченим“ и „фанатичним“. Што је сигурно, ако неко усвоји „савремени менталитет“, мора сматрати и Свете Мученике – чија крв је „темељ Цркве“ – и Свете Оце – који су се целог живота борили са јеретицима – ништа мање него „ограниченим“ и „фанатичним“. У истини, постоји мало разлике између „пространог пута“ на који је Господ упозорио и савременог „широког погледа“. Он је осудио „пространи пут“ као пут ка „геени“. Наравно, идеја „геене“ не изазива страх код ових „либерала“ и авангардних теолога. Они могу самозадовољно „богословствовати“ о њој, али у пренагљеним и разузданим распаравама о „новим путевима Православног богословља“ и у задобијању нових ученика, пружају доказ да они више не верују у постојање Пакла. Ова нова врста „Православних“, нису ништа више него савремени „схоластици“. Другим речима, пут ових „прогресиаца“ није наш пут. Њихов је пут је обманљив, а нажалост то није видљиво свакоме. „Пространи“ или „широки поглед“, отуђује нас од Господа и Његове Истинске Цркве. То је пут од Православља. Овај поглед је злокобан, пакосно изумљен од Ђавола са циљем да нас лиши спасења. Ми, међутим, не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који Истински Хришћани бирају да служе Богу, већ 2000 година. Бирамо пут верности Истинској Вери а не „модерном путу“. Бирамо верност Истинској Цркви са свим Њеним канонима и догмама које су примљене и потврђене од стране Помесних и Васељенских Сабора. Бирамо Свете обичаје и Предања, духовне ризнице вере предане у потпуности нама од Светих Апостола, Светих Отаца Цркве и Хришћанског наслеђа наших часних предака. Само ово је вера Истинског Православља, посебна од лажног „православља“, изумљеног од стране Непријатеља. Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру.