СПРЕМНО ЗА ПОДЗЕМЉЕ

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

  

Пар људи данас зна да је Православна Црква ништа мање него Црква, која је сачувала неупрљана, изворна учења Исуса Христа, она учења која су предавана свакој следећем покољењу верујућих. Ова учења су дошла кроз векове, од Светих Апостола, објашњена и пажљиво протумачена од стране њихових законитих наследника (њихових ученика и Светих Отаца), предана и сачувана неискривљеним у нашој Источној Цркви, која се сама способна да докаже своје право да се назове „Православна Црква“. Божански Оснивач Цркве, Господ наш Исус Христос, јасно је рекао, „Саградићу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16 гл.). Цркви је Он послао Духа Светог. Дух је сишао на Апостоле, Дух Истине (Јован 15 гл.), Који јој „показује све ствари“ и Који је руководи (Јован 16 гл.), штитећи је од заблуда. Заиста, објављена је Истина људима, да је Господ дошао у космос, према Својим сопственим речима (Јован 18 гл.). И Свети Апостол Павле потврђује ову чињеницу свом ученику, Епископу Тимотеју, говорећи да је, „Црква Живог Бога стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3 гл.). Из разлога што је Она „стуб и тврђава Истине“, „врата пакла неће је надвладати“. Следи из тога да, је Истинска Хришћанска Црква – опипљиво јединствена још од када је Христос установио Једину Цркву – увек постојала на земљи и да ће увек постојати до краја времена. Она је примила обећање од Христа, „Бићу са вама до краја света“. Да ли може бити и најамње сумње да се Господ овде обраћа Цркви? Свако са часним и разумним расуђивањем, свако добре савести, свако упознат са историјом Хришћанске Цркве, чистим и неисквареним моралом и богословским учењима Хришћанске религије, мора признати је постојала само Једна Истинска Црква, основана Господом нашим, Исусуом Христом, и да је Она очувала Његову Истину светом и непромењеном. Историја открива, штавише, благодат која се може пратити од Светих Апостола, њиховим наследницима и Светим Оцима. Насупрот ономе што су други радили, Православна Црква никада није уводила новине у Своја учења са циљем „да се остане у корак са временом“, да се буде „прогресиван“, „да се не буде остављен са стране пута“, или да се прилагоди текућим потребама и модама које су увек обливене са злом. Црква се никада не прилагођава свету. Заиста не, јер је Господ рекао Својим ученицима на Последњој Вечери, „Ви нисте од овог света“. Морамо се држати ових речи, ако желимо да останемо верни истиснком Хришћанству – истинској Цркви Христовој која је увек била и увек ће бити страна у овом свету. Одвојена од њега, Она је у стању да преда учења Господа Христа непромењена, јер ју је та одвојеност сачувла непромењеном, то јест, слично непромењености Самог Господа. Оно што учени називају „конзерватизмом“ је главна и, можда, најкарактеристичнија ознака Истинске Цркве. Пошто је ИСТИНА једном и за увек предана, наш задатак је да се пре прилагодимо, него да је откривамо. Намо је заповеђено да прилагодимо себе и друге у Истини и тако доведемо свакога до Истинске вере, Православља. Нажалост, појавила су се у самим недрима Цркве, чак међу јерархијом, мишљења изражена од стране добро познатих појединаца која су штетна за Њу. Жеља да се „иде у корак са временом“, чини их уплашеним, да неће бити препознати као „културни“, „либерални“ и „прогресивни“. Ови савремени одступници од Православља су „постиђени“ да исповеде да је управо наша Православна Црква, Истинска Црква, која је основана Господом нашим Исусом Христом, Црква на коју се односи велико обећање „да је врата Ада неће надвладати“, и којој је Он поверио пуноћу Божанске Истине. Њиховом обманама и лажним смирњењм, њиховим богохуљењем на Господа, ови лажни пастири и они са њима, су се отуђили од Истинске Цркве. Они су дали прећутну сагласност идеји да су „врата пакла надвладала“ Цркву. Другим речима, ови одступници говоре да је наша Света Православна Црква, једнако „одговорна“ за „поделу цркава“ и сада треба да „покаје“ своје грехе и уђе у заједницу са осталим „хришћанским црквама“ уз помоћ одређених уступака њима, што би створило нову, неподељену цркву Христову. Ово је идеологија религиозног покрета, који је данас постао толико популаран: „Екуменског Покрета“, међу чијим чланством човек може рачунати Православне, чак и свештенство. Већ дуже време, слушали смо да они припадају овом покрету са циљем „да сведоче људима других вероисповести Истину Светог Православља“, али нам је тешко да поверујемо да је ова изјава, нешто више од „бацања прашине у очи“. Њихове честе теолошке изјаве у међународној штампи, не могу нас довести до другог закључка, осим да су они издајници Свете Истине. Као историјска чињеница, „екуменски покрет“ – у коме је Светски Савет Цркава врховни орган – је једна организација, чисто протестантског порекла. Скоро све Православне Цркве су се придружиле, док је Руска Загранична Црква најуочљивији изузетак. Чак су се и оне цркве, иза „гвоздене завесе“ придружиле. Неко време се Руски Патријархат опирао, ласкајући себи са чистотом Православља и прилично природно гледајући овај покрет као непријатељски Православљу. Он је давно постао члан. Руски Синод скоро да сам стоји у свом супротстављању „екуменском покрету“. Како можемо објаснити њену изолацију од остатка „васељенског Православља“? Марамо схватити ситуацију у речима „да се ово мора догодити“ (Лука 21: 9), то јест, „велико одступништво“ јасно предсказано Господом (2Сол 3:12). „Одступништво је допуштено од Господа“ рекао је Свети Игњатије Брјанчанинов, скоро пре једног века. (Други духовни Отац, Теофан Затворник, објавио је са тугом да је грозно одступништво почело у Русији.) Свети Игњатије пише: „Немоћни смо пред одступништвом. Немоћне руке неће имати моћи против њега и биће само покушаја да се заустави. Дух времена ће открити одступништво. Проучавај га, ако желиш да га избегнеш, ако желиш да побегнеш ово време и искушења његових духова. Може се претпоставити, такође, да ће се институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненадно. Заиста нико није у стању да га заустави или спречи. Садашања средства да се одржи институција Цркве, позајмљује се од света, предмета непријатељских Цркви, и последице ће бити да ће то само убрзати њен пад. Ипак, Господ ће заштити изабране и њихов ограничени број ће се попунити.“ Непријатељ човечанства чини сваки напор и корости све сврхе да их збуни. Помоћ му долази кроз потпну сарадњу свих тајних и невидљивих инославних, посебно оних свештеника и епископа, који издају свој високи позив и заклетву, Истинску веру и Истинску Цркву. Одрицање и чување од одступништва које је направило огорман напредак, захтева да стојимо даље од духа времена (који носи семе сопствено уништења). Ако очекујемо да издржимо у свету, неопходно је прво да схватимо и да чувамо разборито у уму да све што у овом садашњем времену, носи најсветије и најдраже име Православља, није у стварности Православље. То је често „варљиво и искварено Православље“, кога се морамо бојати и кога морамо избећи по сваку цену. Насупрот овој лажној вери, истинско Православље је дано и мора бити примљено без новитета и ништа не сме бити прихвачено као учење или пракса Цркве, што је насупрот Светом Писму у догмама Васељенске Цркве. Истинско Православље размишља само како да служи Богу и да спасава душе и није окупирано световним и пролазним благостањем људи. Православље је духовно а не физичко, или психолошко, или земаљско. СА циљем да сачувамо себе до „духа времена“ и да очувамо нашу верност Истиснком Православљу, морамо прво и свим нашим снагама живети беспрекорон: потпуно и строго посвећење Христу, без одступања од заповести Божијих или закона Његове Свете Цркве. У исто време, не смемо имати заједничке молитве или духовне везе, са савременим одступништвом или са било чим што „каља“ нашу Свету веру, чак и они дисиденти који себе називају „Православним“. Они ће ићи својим путем, а ми ћемо ићи својим. Морамо бити часни и истрајни, следећи прави пут, никада не одступајући, са циљем да угодимо људима, или из страха да би могли да изгубимо неке личне користи. Сигуран пут у пропаст је равнодушност и мањак принципа, који се еуфемистички назива „шири поглед“. Насупрот овом „ширем погледу“, ми постављамо „круте идеје“, које се у модернизму, популарно називају „ограниченим“ и „фанатичним“. Што је сигурно, ако неко усвоји „савремени менталитет“, мора сматрати и Свете Мученике – чија крв је „темељ Цркве“ – и Свете Оце – који су се целог живота борили са јеретицима – ништа мање него „ограниченим“ и „фанатичним“. У истини, постоји мало разлике између „пространог пута“ на који је Господ упозорио и савременог „широког погледа“. Он је осудио „пространи пут“ као пут ка „геени“. Наравно, идеја „геене“ не изазива страх код ових „либерала“ и авангардних теолога. Они могу самозадовољно „богословствовати“ о њој, али у пренагљеним и разузданим распаравама о „новим путевима Православног богословља“ и у задобијању нових ученика, пружају доказ да они више не верују у постојање Пакла. Ова нова врста „Православних“, нису ништа више него савремени „схоластици“. Другим речима, пут ових „прогресиаца“ није наш пут. Њихов је пут је обманљив, а нажалост то није видљиво свакоме. „Пространи“ или „широки поглед“, отуђује нас од Господа и Његове Истинске Цркве. То је пут од Православља. Овај поглед је злокобан, пакосно изумљен од Ђавола са циљем да нас лиши спасења. Ми, међутим, не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који Истински Хришћани бирају да служе Богу, већ 2000 година. Бирамо пут верности Истинској Вери а не „модерном путу“. Бирамо верност Истинској Цркви са свим Њеним канонима и догмама које су примљене и потврђене од стране Помесних и Васељенских Сабора. Бирамо Свете обичаје и Предања, духовне ризнице вере предане у потпуности нама од Светих Апостола, Светих Отаца Цркве и Хришћанског наслеђа наших часних предака. Само ово је вера Истинског Православља, посебна од лажног „православља“, изумљеног од стране Непријатеља. Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру.