БЕСЕДА ПРОТИВ ОПИЈАЊА

1. Вечерњи призори подстичу ме на беседу. Међутим, неплодност претходног труда задржава моје стремљење и отупљује моју усрдност. Земљоделац коме није никло прво семе већ са мањом марљивошћу по други пут сеје на истој њиви. Када није било користи ни после многих наговора које сам непрестано чинио саветујући вас у време које је претходило и након седам недеља поста у којима сам вам дању и ноћу непрекидно проповедао Јеванђеље благодати Божије, с каквим ћу надама беседити данас? О, колико сте ноћи узалудно провели у бдењу. Колико сте се дана узалудно окупљали. О, кад би било само узалудно. Онај ко је најпре напредовао у добрим делима, да би се потом вратио ранијим навикама, не само да ће изгубити награду за свој труд, него ће бити достојан и најтеже осуде с обзиром да је, окусивши добру Реч Божију и удостојивши се познања тајинстава, све изневерио, будући привучен тренутним уживањем. Речено је: Немоћан је достојан опроштаја, а силни ће бити силније мучени (Муд.6,6). За само једно вече, један ударац непријатеља срушио је и поништио сав труд. Где ћемо, дакле, наћи усрдност за садашњу беседу? Добро знајте да бих и заћутао када ме не би плашио пример пророка Јеремије. Не хотећи, наиме, да проповеда непокорном народу он је на себи искусио оно о чему нам говори, тј. распламсавање „огња у недрима“, који га је одасвуд раслабио и који више није могао да задржава (уп. Јер.20,9). Развратне жене су заборавиле на страх Божији и презреле вечни огањ на дан кад је требало да, сећајући се Васкрсења, седе код куће и размишљају о смислу дана у који ће се отворити небеса, кад ће нам се са небеса јавити Судија, и трубе Божије, и васкрсење мртвих, и Праведни суд и свачија награда по делима његовим. Када је, дакле, требало да размишљају о наведеном и да чисте срца своја од лукавих сећања, да сузама оперу прошле грехе и да се припреме за сусрет са Христом у Велики дан Његовог јављања, оне су са себе збациле јарам служења Христу, скинуле са главе доличне покрове, презреле Бога и анђеле Његове и бестидно се изложиле сваком мушком погледу. Оне су распустиле косу и за собом вукле одећу, док су истовремено похотљивог погледа и уз смех који се разливао играле ногама (уп. Ис.3,16) и махнито се предавале плесу, привлачећи к себи сву похотљивост младих људи с којима су се окупиле изван града, уз гробове мученика, те су освећена места учиниле местом своје сопствене срамоте. Оне су оскрнавиле ваздух раскалашним песмама и оскрнавиле земљу газећи је током плеса нечистим ногама. Оне су постале призор за гомилу младића који су их окружили. Поставши уистину бестидне и избезумљене, оне нису изоставиле ни једну претерану лудост. Како да ћутим о реченоме? Како да га достојно оплачем? Узрок душевне штете било је вино, иначе које представља дар Божији за целомудрене у олакшавању болести. Међутим, сада је за похотљиве оно постало оружје разврата.

2. Пијанство је самопроизвољно [призвани] демон који кроз уживање проваљује у душу. Пијанство је мајка порока и противљење врлини. Оно одважнога чини плашљивим, целомудреног развратним. Оно не зна за правду и одузима разборитост. Вода се противи ватри, а неумереност у вину потире помисли. Стога сам и оклевао да говорим против пијанства. Не, дакле, што је мало зло и што се може занемарити, него што од беседе нема никакве користи. Пијанац је неразборит и помрачен. Према томе, узалудно је изговарати придике ономе ко их не чује. Коме, дакле, да говорим? Онај коме је неопходан савет не слуша шта говорим, а здравомислећи и трезан је чист од страсти и није му неопходна помоћ беседе. Како да се односим према присутнима, с обзиром да је реч бескорисна, а ћутање неприлично? Да занемарим [случај]? Међутим, немар је опасан. Да ли да кажем нешто против пијанаца? Међутим, говорићу мртвим ушима. Код заразних болести телесни лекари предохраном штите здраве, док на оболеле уопште не полажу руке. И код нас ће беседа бити само упола корисна, послуживши као заштита за незаражене, али не и као избављење и исцелење од страсти за оне који су већ обузети њоме.

3. Чиме се, човече, разликујеш од бесловесних [животиња]? Зар не даром словесности. Добивши га од свог Творца, ти си постао начелник и господар васцеле творевине. Онај, пак, кога је опијање лишило разборитости изједначује се са стоком неразумном и постаје јој сличан (уп. Пс.48,13). У ствари, боље би било да кажем да је онај ко се опија бесловеснији од стоке. Јер, сви четвороношци и звери имају тежњу за спаривањем само у одређеном периоду. Они, међутим, којима је душа везана опијањем, а тело испуњено неприродним жаром, у свако време и у сваком часу теже нечистом и срамном општењу и уживању. И наведено није једина бесловесност која постоји у њима. Наиме, и изопаченост чула показује да су пијанци гори од стоке. Јер, која мавра има слаб вид и нетачан слух као пијаница? Опијени не препознају ни своје најближе и често притичу туђинима као познаницима. Они често прескачу сенку као да је поток или ров. Њихове уши су испуњене звуком и шумом који подсећа на усталасано море. Њима се чини да се земља подиже увис и да се планине окрећу. Они се понекад непрекидно смеју, а понекад су узнемирени и неутешно плачу. Час су дрски и неустрашиви, час бојажљиви и плашљиви. Сан им је тежак, бунован,’ пун гушења и сличан стварној смрти. У будном стању њима је горе неголи у сну, будући да им је живот сновиђење. Они који немају одећу и који сутра неће имати шта да једу, под дејством опијености царују, предводе војску, подижу градове и деле новац. Вино које кључа у њима испуњава њихова срца маштањима и обманама. Други бивају заведени у супротне страсти, тј. падају у очајање, постају потиштени, немирни, плачљиви, уплашени и престрашени. Исто вино услед различите телесне грађе у душама изазива различите страсти. Оне код којих изазива узбурканост крви, која се појављује на површини тела, оно чини светлима, пријатнима и радоснима. Код оних, међутим, код којих својом тежином гуши [телесну] грађу, скупљајући и згрушавајући њихову крв, оно изазива супротно расположење. Да ли, уосталом, треба да говоримо о тегобама многих других страсти, тј. о тешкој нарави, о брзој раздражљивости, о гунђању, о промењивости душе, о вици, о смућењу, о пријемчивости за сваку заблуду, о неуздржљивом гневу?

4. Неуздржаност у уживањима излива се из вина као са извора. У неуздржљивог улази и болест пожуде. Она се пројављује кроз махниту скотску тежњу за женским као другом срамотом пијанца. Бесловесне [животиње] познају природне законе и понашају се у складу са њима, док пијанци у мушком полу траже женски, а у женском мушки. Није лако речима исказати колико невоље происходи из пијанства. Заразна [болест] не делује на људе у једном тренутку, већ се постепено ваздухом у тела уноси њена шкодљивост. Вино, међутим, штету наноси одмах. Погубивши своју душу и прекривши се сваком нечистотом, пијанци нарушавају и саму телесну грађу. Они слабе и копне од претераног уживања које их распаљује на пожуду. Њихово тешко тело постаје подбуло и усахло, с обзиром да је лишено животног напона. Њима су очи модре, лице бледо, дисање тешко, језик мекан и узвик без значења. Ноге су им слабе као код деце, а пражњење сувишног се одиграва само од себе и истиче као из бездушних. Они су у својим насладама достојнији сажаљења неголи они које је бура захватила насред пучине и којима таласи, сустижући један други, не допуштају да се опораве. Њихове душе се, наиме, потапају, будући преплављене вином. Лађе захваћене буром се олакшавају збацивањем терета када вода почне да их залива. И пијанцима је неопходно да одбаце оно што их оптерећује. Тешко и са напором, они се свог терета ослобађају повраћањем и бљувањем. Они су достојнији сажаљења неголи несретни морепловци. Јер, они пребацују кривицу на ветар и море, тј. на спољашње невоље, док пијанци самопроизвољно у себи изазивају буру опијања. Ђавоимани је достојан сажаљења. Међутим, иако подједнако трпи, пијани не заслужује сажаљење с обзиром да се бори са демоном кога је самопроизвољно призвао. Пијанци припремају и опојне лекове, премда не стога да не би претрпели никакво зло од вина, него да би пронашли начин да непрестано буду пијани. Њима је дан кратак, док им ноћи, чак ни зимске, нису довољно дуге за пиће. И нема краја злу. Вино само побуђује жељу да се још више пије. Оно не задовољава потребу него, напротив, изазива потребу за другим пићем, распаљујући опијене и непрестано рађајући још већу жеђ. Када схвате да је њихова жеља за пићем неутољива, они трпе супротно од онога што желе. Јер, њима су услед дуготрајног наслађивања отупела чула. Прекомерни сјај помрачује вид и они који бивају заглушени високим тоновима у потпуности губе слух због прејаког удара. И пијанци услед прекомерног сластољубља неприметно губе осећање уживања. Вино за њих постаје безукусно и водено, иако ничим није разблажено. Младо [вино] им се чини топлим, иако је сасвим прохладно, с обзиром да ни сам снег не може да угаси пламен који је у њима распламсало преобиље вина. Коме је авај? Коме је бучно? Коме се суди? Коме су одвратности и свађе? Ко има узалудне ране? Коме су модре очи? Онима који дуго седе поред вина и који разматрају где бивају пијанке (Прич.23,29-30). „Авај“ оглашавају они који плачу. Пијанци су достојни оплакивања с обзиром да неће наследити Царство Божије (1.Кор.6,10). „Бука“ је смућеност коју вино изазива у помислима. „Одвратност“ бива услед горчине која проистиче од уживања пића. Њима се везују ноге. Њима су везане и руке услед испарења која испушта пиће. Уосталом, и пре наведеног страдања, за време самог пијења њима се догађају напади који су својствени онима који имају поремећен разбор. Када се мождани [омотачи] испуне маглом од испаравања вина, главу погађају неподношљиви болови. Немајући снаге да се усправно држи на леђима, она се нагиње лево и десно, љуљајући се на кичменим пршљеновима. „Свађом“ се, пак, назива разговор који у време пировања воде неумерени и завађени. „Узалудне ране“ се дешавају пијаницама који од опијености не могу да стоје усправно. Они се клате и падају на све могуће начине, услед чега на телу морају имати узалудне ране.

5. Међутим, ко ће наведено рећи винопијама? Њихова глава је тешка од опијености, те дремају, зевају, виде као кроз маглу и осећају мучнину. Због тога не слушају учитеље који им се на многим местима обраћају: Не опијајте се вином, у чему је разврат (Еф.5,18) и: Вино је варљиво, а опијање погрдно (Прич. 20,1). Но, будући да их не слушају, они сакупљају плодове пијанства. Тело им, наиме, отиче, очи су им влажне, а уста сува и горе. Јаруге у које утичу пролећне бујице изгледају пуне. Међутим, када прође поплава, оне остају суве. И уста пијанца су пуна и влажна док се наливају вином. Међутим, тек што оно протекне низ њих, показује се да су сува и лишена влажности. Јер, непрестано употребљавана и неумерено наливана вином она губе своју животну влажност. Која ће људска грађа бити довољно снажна да се супротстави свим лошим последицама пијанства? Постоји ли начин да тело које се непрестано распаљује и увек бива преплављено вином не постане слабо, болешљиво и исцрпљено? Од њега долази дрхтање и раслабљеност. Будући да се од претеране употребе вина прекида дисање, живци губе свој напон и долази до дрхтања у свим деловима тела. Због чега на себе навлачиш Каиново проклетство да се тресеш и осећаш вртоглавицу читавог живота. Јер, тело које нема природну потпору нужно се колеба и спотиче.

6. Докле са вином? Докле са пијанством? Најзад, постоји опасност да од човека постанеш блато. Од свакодневног опијања сав си растворен у вину и трулиш заједно са њим. Од тебе се шири задах укислог вина, као из ислуженог сасуда. Исаија такве оплакује: Тешко онима који ране, те ишту сикер [тј. силовито пиће] и остају до мрака док их вино не распали. Уз гусле и свирале они пију вино и не гледају на дела Господња и не схватају дела руку Његових (Ис.5,1112). Код Јевреја је обичај да сикером називају сваки напитак који може изазвати пијанство. Према томе, људе који са настанком дана гледају где се одржавају пијанке, траже крчме и места где се продаје вино, те примају једни друге да би заједно пили и на бригу о сличним стварима исцрпљују све душевне силе, пророк оплакује стога што себи не остављају нимало времена за схватање чудеса Божијих. Они својим очима не дају предах да погледају на небо, да се науче његовој лепоти, да размотре васцело устројство бића и да на основу њиховог поретка схвате Створитеља. Чим сване дан, они украшавају места својих гозби саговима и цветним засторима, показујући марљивост и старање у припреми пехара. Они размештају расхлађене посуде, чаше и боце као за неку представу или празник, као да мноштво посуда може да сакрије презасићење и као да ће замена и премештање чаша продужити време пијанчења. Наћи ће се и старешина гозбе, предводник винолија и начелник трпезе: они у нереду измишљају ред, у недоличном делу – устројство. Копљоноше спољашњим властима придају известан значај. И пијанство се, слично царици, окружује слугама како би се преобиљем усрдности покрила његова срамота. Додају се и венци, цвеће, мирисна уља, кађење и хиљаде измишљених увесељавања како би се забавили они који пропадају. Пошто гозба одмакне, почиње изазивање у количини пића, тј. надметање и такмичење међу онима који сматрају да је част превазићи друге у пијанству. Њихов законодавац је ђаво, а награда за победу – грех. Онај ко у себе улије највише чистог [вина] од других добија победнички [венац]. Уистину, слава [њихова] је у срамоти њиховој (Фил.3,19). Они се надмећу један са другим, премда у ствари кажњавају сами себе. Која реч би могла да опише срамоту онога што се догађа? Сви су испуњени бесловесношћу, све је испуњено пометњом. Побеђени се напијају, напијају се и победници, а служинчад се смеје. Руке отказују у служењу, уста не прихватају више, утроба се кида, али се зло не зауставља. Лишивши се природне силе, јадно тело је потпуно ослабило с обзиром да није у стању да поднесе насиље неумерености.

7. Тужног ли призора за хришћанске очи. Мужа који се налази у цвету узраста, пуног телесне снаге, изузетног међу војницима преносе кући у лежећем положају. Он није у стању да стоји усправно и да корача на својим ногама. Онај ко треба да је страшан за непријатеље постаје повод за поругу деци на трговима. Он је оборен без оружја и убијен без непријатеља. Наоружан човек, у самом цвету младости, постао је плен вина и спреман је да од непријатеља претрпи шта им се прохте. Пијанство је губитак [владања] помислима, пропадање снаге, превремено старење и брза смрт. Пијани су заправо незнабожачки идоли. Очи имају и не виде, уши имају и не чују (Пс. 113,1213). Њима су се руке укочиле, а ноге обамрле. Ко је злоумислио [описано]? Ко нас је послужио отровом махнитости? О, човече, од гозбе си начинио битку. Младиће изводиш држећи их под руку као да су рањени на бојном пољу и вином умртвљујеш цвет младости. Ти [човека] зовеш код себе на вечеру као пријатеља, а удаљујеш га од себе обамрлог, вином угасивши у њему живот. Пошто се презасите вином, они тек почињу да пију. И пију слично стоци као из самообликоване чесме на којој су се појавиле славине које одговарају броју гостију. Током гозбе њима долази младић снажних плећа и још увек трезан, носећи огроман пехар расхлађеног вина. Одгурнувши њихове пехарнике, он стаје на средину и кроз савијене цевчице свима који су на гозби подједнако дели опијање. Ето нове мере неумерености, како нико никога не би превазишао у неуздржању, с обзиром да се равномерно препуштају опијању. Пошто су међусобно разделили славине, тј. пошто је сваки узео ону која је окренута према њему, они не престају да пију, слично биковима који пију из водопоја, хитајући да у грло убаце колико уопште кроз сребрне славине може да истекне из расхлађеног сасуда. Обори, међутим, поглед према јадној утроби и одмери величину сасуда чију садржину прима: његова запремина је равна котлу. И немој гледати хоћеш ли ускоро испразнити посуду са вином, него погледај на сопствену утробу, која је одавно пуна. Према томе, тешко онима који ране, те ишту сикер и остају до мрака проводећи дан у опијању. Уз гусле и свирале они пију вино и не гледају на дела Господња и не схватају дела руку Његових. Вино их распаљује (уп. Ис.5,11). Врелина коју изазива вино преноси се на тело и чини га лако запаљивим за ужарене стреле непријатеља. Вино потапа помисли и ум и, слично пчелињем роју, побуђује страст и уживање. [Пијани] личи на кочију коју вуку коњи који су збацили кочијаша? Шта више, и лађа без кормилара, коју таласи бацају на све стране, изгледа сигурнија од пијаног.

8. После сличних несрећа, мушкарци и жене који су образовали заједнички скуп и предали душе винољубивом демону, једни друге позлеђују жаокама страсти. И с једне и с друге стране [видимо] смех, развратне песме и блудне покрете руку који подстичу похотљивост. Кажи ми да ли се смејеш и да ли се наслађујеш срамним наслађивањима иако би требало да плачеш и уздишеш због онога што је претходило? Ти певаш развратне песме, одбацивши Псалме и појање [свештених] песама, које си научио. Ти покрећеш ноге, скачеш као сулуд и плешеш непристојно иако би требало да савијаш колена ради поклоњења. Кога ћу оплакивати? Неудате девојке или жене које већ носе јарам супружништва? Једне су се кући вратиле без девствености, а друге су се мужевима вратиле без целомудрености. Уколико су неке и избегле телесни грех, ипак су примиле трулежност у душу. Исто морам рећи и о мушкарцима. [Мушкарац] је рђаво погледао и на њега су рђаво погледали. Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). И случајни сусрети су опасни за оне који знатижељно гледају. Шта тек да се каже за намеран избор састајалишта у којима се могу видети жене ружне због опијености, са развратним изгледом и раскалашним песмама у устима, које кроз слух побуђују махнитост уживања у неуздржанима? Шта ће рећи и чиме ће се оправдати они који кроз сличне призоре сакупљају мноштво зала? Хоће ли рећи да нису гледали да би подстакли похоту? Међутим, према неумољивој пресуди Господњој, они подлежу осуди за прељубу (уп. Мт.5,28). Како ће вас прихватити Педесетница, кад сте се наругали Пасхи? На Педесетницу се догодио откривени и свима видљиви силазак Духа Светога. Међутим, ти си себе унапред учинио обиталиштем противнога духа. Ти си постао идолски храм уместо да усељавањем Духа Светога постанеш храм Божији (уп. Рим.8,11). На себе си навукао клетву пророка, који говори испред лица Божијег: Претворићу празнике ваше у жалост (Ам.8,10). Како ћете управљати слугама када и сами као робови служите лудим и погубним жељама (1.Тим.б,9)? Како ћете саветовати децу када и сами водите безуман и неуредан живот? Шта, дакле? Да вас оставим у [наведеном] стању? Плашим се, међутим, да распуштени не постане још бестиднији и да ожалошћени не буде савладан од превелике жалости (2.Кор.2,7). Јер, речено је: Исцелење ће да обустави велике грехе (Проп.10,4). Пост ће исцелити пијанство, а Псалам срамне песме. Сузе пека буду лек за смех. Уместо тапшања, приклањај колена. Уместо да пљескаш рукама, ударај се у груди. Нека се украшавање одећом замени смирењем. Изнад свега, нека те милостиња искупи од греха. Јер, откуп за човека јесте његово богатство (Прич. 13.8). Прими многе несретнике у молитвену заједницу како би ти била опроштена зла која си смислио и починио. [Речено је]: Поседа народ, те једоше и пише, а потом усташе да играју (Изл.32,6), при чему њихова игра беше идолослужење. Стога се Левити наоружаше против своје браће и освешташе руке за свештенство. И вама, који се бојите Господа и жалите због срамоте неприличних дела, заповедам да састрадавате са њима као са сопственим болесним удовима уколико видите да се кају због неприличности онога што је учињено. Уколико, пак, видите да су надмени и да презиру вашу жалост због њих, изиђите из њихове средине и одвојте се… и не дохватајте се нечистог (2.Кор.6,17), како би се постидели и дошли до познања сопственог зла, а ви добили награду за Финесову ревност (уп. Бр.25), према праведном суду Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

О КОСОВСКОЈ КЊИЗИ И КОСОВСКОЈ НАУЦИ

О задужбинарству нашег народа, његoвом свечарству, преданости вољи Божјој, витештву, милосрђу и нежности.

Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља.

Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима Божјим, које су они свечарски славили као и ми.

Да се поклонимо светим витезовима косовским, који на позив честитога кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико година журише на позив истог честитог кнеза на Косово Поље Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за крст и слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности.

Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојним овог великог времена. Две су врсте горчине и две су врсте слабости, једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља а друго је од нејединства браће изнутра; и ово друго је опасније.

Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква вечни извор и блажења и освежења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи, у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу обраћао? Заиста, нигде боље него над гробом његовим, у светој Раваници његовој, које сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви!

Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклоњење без покајања. Бити поклоник а не бити покајник, то не значи бити поклоник, него турист. А ми смо далеко од тога да овај 550 Видовдан прославимо као туристи.

Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије. Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву за то царство. Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи, и дели венце славе. Видовдан тражи покајнике.

Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици. Да заједно са вама отворимо староставну Књигу Косовску и прочитамо још једном лист по лист Науку Косовску.

 

МАНАСТИР  РАВАНИЦА

Задужбинарство

На првом листу пише: Задужбинарство. — Све за душу, душу низашто. То је хучна баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе. Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тог убеђења, пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не позвери. Поред других задужбина оци наши и преци после првог Видовдана стројили су многе дивотне цркве, у славу Божију, на корист своме народу и за спасење своје душе. Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница најдрагоценија.

Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до данашњег дана. После Светског рата, само за последњих двадесет година, наша земља украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових двадесет година него за сто ранијих година.

Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност неко културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву културу.

Гле, жеђ човечанства у наше време није за културом него за душевношћу. А душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за душу.

Читајући овај први лист Косовске Науке ми се испуњавамо љубављу према нашем славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане многе културе, а није нам познато ни једно гробље где је душевност насилно закопана а да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она мора постати идеал свих народа у свету.

Свечарство

Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске Науке пише: Свечарство. Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре 550 година. А пре двадесет година српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у народу Светосавском. Ни један народ у свету не слави толико свеце Божије колико српски народ. Има ли томе разлога? Има, и то крупног.

Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних, грабежника и убица. Међу свецима Божијим нема таквих. Они су сви богољубиви, човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божији и пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји. Бољи од најбољих; кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот светог Лазара.

У Књизи судбе проречено је, да ће последње царство у свету бити царство светаца Божијих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци Свевишњега преузети царство на век века. Дубоки смисао свечарства код нашег народа јесте вера у ово пророчанство. И најузвишенији идеал нашег народа јесте свети човек, т. ј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете; испуњен љубављу према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног напредног и спасоносног идеала, библијског и пророчког, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан од надувених земаљских величина, морати прихватити и усвојити.

Преданост вољи Божијој

 

На трећем листу Косовске Науке пише: Преданост вољи Божијој.

Спаситељ света научио нас је да у Оче наш говоримо Богу: Да буде воља Твоја! И у Својој молитви под голготом Он је рекао: Оче, нека буде не како ја хоћу него како Ти хоћеш. Честити кнез Лазар колебао се у Крушевцу, коме царству да се приволи, земаљском или небесном; којој вољи да се покори, људској или Божјој. Најзад се приволео царству небесном и покорио се вољи Божјој. То је пресудно утицало на ток светске историје.

До данашњег дана наш народ говори: воља Божја! И кад се неко роди и кад неко умре, народ каже: воља Божја! И кад успева и кад страда и пада, воља Божја! Што је од Бога, слађе је од меда.


Покорност вољи Божјој идеал је нашег народа. Све зло у наше време долази отуда што свак свакоме хоће да наметне своју вољу; што се о вољи Божијој тако слабо води рачуна као да она и не постоји. Међутим, свака људска воља, која је супротна вољи Божијој, јесте зла воља. Од зле воље пати човечанство, и патиће све дотле докле се не буде потпуно покорило Божјој вољи, онако као Лазар и његови витези; онако како Лазарев народ мисли и говори. Покорност вољи Божјој, тај идеал нашег народа, мора кад тад постати универзални идеал човечанства.

 

Витештво

На четвртом листу Косовске Науке исписана је реч: Витештво. Никад наш народ није сматрао витештвом кад јачи човек победи слабијег човека или кад неки обесан и силан народ раскопа огњиште и уништи слободу неког малог народа. Витештво је кад слабији у одбрану неке правде победи јачег. Марко Краљевић исповедао се и горко кајао што је једну жену Арапку убио. То није било витешко дело. А витешко дело Марково било је кад је насилнике победио: Арапина са три главе и Мусу са три срца.

Витештво је увек жртва. Оно није везано за спољашну победу нити пораз. Косовска војска пошла је на жртву. И она се сва жртвовала. Битку је изгубила али победу није изгубила. Тело је изгубила али душу није изгубила. Земаљско је царство пало али је небесно остало. Азијска поплава захватила је само приземље, а високи чардаци остали су недирнути.

Витештво, схваћено као одбрана правде, као жртва за истину Божју и као заштита нејачи, идеал је Косовски, идеал нашег народа до данашњег дана. За таквим идеалом вапије данас цео свет. И кад тад такво витештво мораће постати идеал целог рода човечјег.

Светиња

 

ЋИВОТ СА МОШТИМА  СВ. ЦАРА ЛАЗАРА

На петом листу Косовске Науке пише: Светиња. Будите свети јер сам Ја свети, заповедио је Бог Створитељ. И наш Свети Сава имао је за програм, да српски народ учини светим народом. Он није ограничио светињу само на цркву, нити ју је затворио у зидине богомоља. Он није желео само свету цркву него и свету просвету, свету културу, свету династију, свету власт, свету војску, свету државу, свети народ. То је света војска, сва у ореолу светиње; војска која се борила за светиње народне, за светиње хришћанске, за светиње европске.


Ако неко пита, какав је данас идеал масе нашег тежачког народа, може му се одмах дати поуздан одговор: Светиња. Народ свим срцем жели свету цркву, свету школу, свету културу, свету династију, свету власт, свету државу и – свету војску. Да, и свету војску. То јест, војску која није пљачкашка, ни отмичарска, ни насилничка, него витешка одбрана истине и правде Божје и – кад треба – витешка жртва за истину и правду Божију. Народ после Косова није кукао за изгинулом војском на Косову, него је саставио и изрекао свој суд:

"Све је свето и честито било,
И миломе Богу приступачно"

Докле такав појам свете војске не уђе у срце и разум свих народа, ја не видим како ће се свет одбранити од варваризма, рушења. и пропасти.

Милосрђе и нежност

На шестом листу Косовске Књиге насликан је лик витешке девојке, Косовске девојке. Тај лик показује нам: идеал милосрђа и нежности.

На седмом листу описан је лик витешке мајке, Југовића мајке. Тај лик нам показује јачину и храброст једне хришћанске и српске мајке.

Да ли овде да прекинем или да продужим? Косовска Књига има још много листова. На свима њима исписани су у појединостима узвишени идеали нашег народа и престављени на стварним, историјским личностима.

Не можемо све прочитати у један мах оно што је народ читао пет стотина година. Књига је врло велика, врло дубока, величанствена, као неко пето Јеванђеље. Прекинимо овде, да би наставили други пут.

Но посмотримо још само последњи лист. Док су сви остали листови исписани црвеним словима по белом пољу, онако календарски, светачки, дотле је овај исписан тамним словима по црном пољу. Волели би да га не читамо, али морамо. Хтели би да га истргнемо и бацимо у огањ, али се не да. На овоме листу пише: Издаја.

Три Вука

У историји српској забележена су имена три издајника, сва тројица са именом — Вук. Кад је Свети Сава уређивао трећу власт у српском народу, Вукан се јавља као издајник. Кад се Лазар борио на Косову Вук се јавља као издајник. Кад је Карађорђе водио устаничку борбу, Вујица се јавља као издајник. У одсудним часовима сви ови вукови показали су се као лисице.

Но сви пресудни догађаји у историји света имали су своје издајнике. Прототип свима њима јесте онај Јуда који је Бога издао. Не може ни бити нико издајник свога народа и правих народних вођа ко најпре није постао издајник Бога.

Да ли је велики господин Вук издао на Косову свесно или несвесно, то је безразлично. Без сваке сумње, пре него што је издао свету војску Косовску он је морао издати народне идеале у души својој. Морао је избацити из своје душе народне идеале, и на место тих, светих и небесних идеала, испунити душу своју земљом.

Ја не верујем, да у Југославији данас има свесних издајника. Али се бојим, да их има несвесних

То су они који теже да Косовску идеологију одбаце, Косовску Књигу поцепају, Косовску Науку погазе.

То су они који без страха Божијега стварају раздор у народу, да би се они истакли као судије међу завађеним, ради труле славе и труле добити.

То су они код којих је самољубље јаче од љубави према народу, од љубави према Србима и према Хрватима, од љубави према Краљу и Отаџбини.

То су они који личе на великаше пред Косовском битком, на великаше који су дробили царство на комаде и отимали се о власт и част док је азијски султан стајао на граници са својом фанатичном војском.

То су они за које је часни крст сувише тешко бреме а слобода златна сувише крупна монета.

Ми их не можемо именовати по имену као што је Милош именовао Косовског издајника на царевој вечери. Можда се и они сами не осећају као издајници. Таква им је школа; тако васпитање, супротно косовској Науци.

Али пре него што падне клетва Краљева и клетва народна на њих и на децу њихову ми их позивамо на покајање. У име Светога Саве, и у име Косовских витезова и у име српског народа ми их у овоме драматичном часу светске и наше историје позивамо, да се покају. Да промене своје мисли и своје срце. Да се поврате народним идеалима. Нека почну зидати где руше, и мирити где завађају, и уздизати где обарају.

Нека обрадују и нас и сав народ југословенски својим покајањем и повраћајем на прави пут. Па онда нека заједно с нама пођу, да у духу и мислима честитамо крсну славу честитоме кнезу. Нека заједно с нама, у духу и мислима, вечерас поседају за трпезу кнежеву, само сви ближе Милошу него Вуку.

У дну софре, на последњем месту, седео је први витез Косовски! Каква красота и величина у скромности! Ево најпотребније поуке за наше дане и наше људе. Ево једног нарочитог листа Косовске Науке, који у мало нисмо заборавили, а који је нашем охолом времену неопходан као ваздух.

Ево сјајног примера, на коме се и у нашој историји, у њеном најдраматичнијем чину, обистинила она реч Христова: Многи ће бити први – последњи, а последњи – први.

БЕСЕДА О ПОСТУ

(пред петровски пост )

О неопходности испуњавања црквених закона и устава (типика)

Данас су настала нарочита времена, возљубљена браћо! Нарочита зато што, ако упоредите садашње време са оним што је било раније у Мајчици Русији (на Руси-Матушки), ми видимо скоро потпуну супротност. Ево, сада иде Петровски пост.

Али ето, многи од савремених православних хришћана чак ни то не знају. Раније, у Русији, руски православни људи су добро познавали црквене уставе и правила и свој живот су устројавали, усклађивали са тиме како нас Црква учи да живимо овде на земљи, у овом земном животу. А сада, понављам, други ни не знају црквена правила. Али ово није само непознавање и незнање већ недопустива раслабљеност хришћана и чак – пренебрегавање хришћана старих, добрих установа Цркве.

Некада је Господ наш Исус Христос рекао: пре ће проћи небо и земља – ''небо и земља ће проћи али ниједна јота, ниједна црта из закона неће пропасти'' т.ј. све о чему говори наш православни закон, о чему говори св. Јеванђеље, све ће се то испунити а они који га не испуњавају, биће отворени преступници Божијег закона.

Погледајте како је било у давнини. Ево, Црква, на пример, прославља свете мученике Макавејске: сву браћу и њиховог учитеља Елеазара и њихову мајку. Њих је мучитељ подвргао страшним мукама, мучењима и истезавањима – пагански цар, зато што нису пристали на то да пробају храну која је забрањена Мојсијевим законом. Другим речима, они нису пристали да наруше пост, нису пристали да окусе од те хране коју Црква не дозвољава да се једе. И отишли су у смрт.

Данашњи људи поражавајуће немарно и спокојно говоре о томе а истинити мужеви вере, они који су веровали у Бога и веровали Богу, они су на све указе и правила гледали као на неразрушиву светињу која се мора испуњавати. Једном су неког од подвижника код нас у Мајчици Русији, питали: зашто Господ некада тако јавно престаје да даје невидљиви благослов Божији, Божију милост?

Старац је одговорио: ''Зато што људи престају да слушају Бога а нарочито зато што су православни руски људи престали да држе црквене постове''. Тако је било некада а данас је потпуно другачије. Тада је ипак било много православних људи који су држали постове, а данас их некад уопште и нема. И не само данас, у наше садашње невреме. Некада је познати руски писац, философ, богослов, човек високог духовног живота, талентовани песник и писац, Хомјаков, који је увек најстрожије поштовао све црквене установе и предање, дошао у наш Петроград – престоницу Русије.

Он се осетио као у пустињи: нико није држао црквене постове – нико! Он је радио свој посао али је држао постове, све је поражавао својом чврстином и постојаношћу. А данас је тешко наћи људе који држе постове како треба.

Памтимо, љубљени - црквени устави, Црква нам ништа узалудно, непотребно не предлаже, тога нема! А оно добро у нашем животу нам оставља на избор: човек може да живи тако, а може и овако. Али постоје црквени закони које су сви православни хришћани дужни да поштују и испуњавају. Е па један од таквих закона је закон о посту када нас Црква призива да се уздржавамо у одређено време у току године. Православни хришћанин ће бити само онај ко то поштује.

Овде ћемо навести речи преподобно Серафима Саровског који је био велики испосник. Он је отворено рекао:

''Ко постове не држи – тај није хришћанин!'' Ма како он да зове себе, ма за кога да се сматра, он није хришћанин. То је потпуно природно, тако строго расуђивање великог подвижника јер, у којој ће школи држати ученика који игнорише школска правила? У којој установи ће држати службеника који ни једно правило не испуњава? Тако исто и Црква има своје законе, своја правила.

Понављам, она нам у многоме даје да бирамо: начин живота, занимање – то она благосиља ако хришћанин то ради на хришћански начин. А тамо где она даје своје законе, тамо хришћанин треба, не расуђујући, да се потчињава. Црква нам све то предлаже на нашу корист зато што је послушност Цркви – једна од главних врлина. Амин!

О ЈАВЉАЊУ И ДЕЉЕЊУ БОЖАНСКОГ ДУХА НА ДАН ПЕДЕСЕТНИЦЕ И О ПОКАЈАЊУ

Св.ГРИГОРИЈЕ Палама

..Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима...

1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима.Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење.

2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно.

3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео са десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8).

4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снагу и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22).

5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4).

6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе.

7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 

8. Израз ,,седе; не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може.

9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26).

10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима.

11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас.

12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7).

13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48).

14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18).

15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18).

16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца.

17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

ПРАВОСЛАВАН - Св.Јован Шангајски

Шта схватамо под речју „Православан“?

Убрзо након што је учење Христово почело да се проповеда незнабошцима, следбеници Христа у Антиохији, почели су да се називају Хришћанима (Дела 11:26). Реч „Хришћанин“ означава оне, који носе ово име које је припадало Христу – припадало у смислу оданости Христу и Његовом Учењу.
Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.
Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21).

Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18).
Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих.

Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).
Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија).

Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.
Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.
Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21).
Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18).
Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих.

Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).
Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија).

Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.