„ИМАШ ИМЕ ДА СИ ЖИВ, А МРТАВ СИ.“(Откр. 3:1)

Многи се и очигледно старају да буду побожни, али пошто не пазе на реч Божије, као истинском и савршеном правилу, не полажући у томе побожност, у чему се она и састоји, већ у оном, што је угодно њиховом слепом разуму и телу и тако упадају у заблуде.
Многи од њих оно што је човек написао, неприкосновено чувају, али оно што је Бог заповедио или запретио, то пренебрегавају. Реч и заповест људску чувају, а реч и заповест Божију остављају. Свуда има много таквих заблуда.
Многи сматрају побожним да се уздржавају од меса у среду, петак и друге дане, а други и потпуно ништа не једу у те дане, али од злобе, зависти, клевете, злословља и другог зла, не желе ни један час да се уздрже.
Из познања духовности природе Божије следује, да је човек дужан да Га поштује не стварима, не златом или сребром или другим вредностима, не избором хране и одеће или само видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој и другим делима, која је Он заповедио.
Такве жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).
Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу.
Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују.
Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.      

Свети Димитрије Ростовски

Шта је то „благочешће“? „Благочешће“ означава благо, то јест, добро поштовање Бога. Јер реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће. На делу се благочешће показује у добром, истинитом, нелицемерном поштовању Бога.
Јер много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојим далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца.
Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима?
Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1).  

Ко су они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу.
Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.
Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје.
Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге.
По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота.
Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.

Св.ТЕОФАН Затворник
                                       

О ЈЕРЕСИ

Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству.Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења.

Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (уп. Дјела апостолска 28, 22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење.

Хришћанство је Божије учење, Откровење Божије; оно, као Познање које је човеку подарио Бог, мора бити прихваћено и чувано са највећим поштовањем и покорношћу који приличе тој Највишој Светињи. Хришћанство се може прихватити и очувати једино смиреном вером, пошто оно надалеко превасходи људски разум. То је она Духовна, Тајанствена Књига (Откр. 22, 18, 19), Књига Знања Божијег, коју је написао и издао сам Бог и којој се ништа не да додати, нити одузети. Отуда је јасно колико је јерес тежак грех: јерес је огорчење и побуна твари против Творца, побуна и огорчење ништавног, ограниченог бића - човека према свесавршеном Богу. То је грех ума, грех духа, хула на Бога, непријатељство против Бога. Јерес је плод гордости - тога узрока пада палих ангела. И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу. Јерес није способна за смирење (св. Јован Лествичник). 

Она чини човека потпуно отуђеним од Бога. Она представља смртни грех. Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа. Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика...
...Човечанство је падало у јерес масовно, то показује историја многих народа, док се обраћење од јереси у Православље може запазити у малом броју појединачних случајева, и то ретко. О, како је страшан отров јерес! Отров од кога се тешко може исцелити - то је јерес!

Јерес је грех ума.  Суштина тога греха јесте богохуљење.

Како се ради о греху ума, јерес не само што омрачава ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу.

Кроз овај грех човек се највише уподобљава палим дусима, чији је главни грех противљење Богу и хула на Бога.

Гордост је суштинска одлика палих духова; суштинска одлика јеретика такође јесте гордост, која се најочигледније пројављује кроз презрив однос и осуђивање свију који не припадају одређеној секти, непријатељство и снажну мржњу према њима. Али најзначајније пројављење гордости у јеретика и расколника састоји се у томе што они, одбацивши Богопознање и Богослужење, откривене и саопштене људима од Самога Бога, настоје да их замене самовољним, богохулним и богопротивним богопознањем и богослужењима. Онога ко је побеђен грехом јереси и раскола, ђаво не куша другим страстима и очигледним гресима. И зашто би, уосталом, ђаво кушао и борио се са оним ко је смртним грехом јереси већ убијен вечном смрћу и ко је већ доспео у стање демонско?

Баш напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима добродјетељи, да би га на тај начин држао у самозадовољству и заблуди и да би том маском светости којом се покрива јеретик привукао правоверне или макар задобио од њих признање, оправдање и извесно одобравање јереси, сумњу у праву веру и равнодушност према њој.

Онај ко поседује благо бива нападна од разбојника, а ономе ко ничега нема неће досађивати разбојници. Ко поседује благо праве вере жестоко је нападан од непријатеља! Непријатељ свим силама напада правоверне, покушавајући да их пред светом представи као поражене са истим циљем са којим настоји да јеретика покаже као човека врлинског живота и достојног сваког поштовања. Са каквим, дакле, лукавством које људски ум не може често прозрети делује зли дух у корист јереси и на штету истинитог хришћанства! Нажалост, ова његова подвала даје веома поразне резултате: њоме бивају уловљене и на пут погибљеи поведене хиљаде и хиљаде душа!

Многи јеретици и расколници живели су у строгом подвижништву, а када су прихватили Православље, почели су испољавати различите слабости. До каквог нас закључка ово може довести? У првобитном њиховом стању непријатељ није војевао против њих, држећи их за своје, док је у другом устао на њих, објавивши им страшну војну јер су јавно признали и исповедили да су непријатељи његови. Свето Писмо злог духа назива не само непријатељем него и осветником. Лукави не само што се бори против човека него, будући пун најљуће зависти против човека, не може да равнодушно посматра како се човек испуњава врлином и како угађа Богу, па се свети због његових богоугодних дела, наводећи на њега безбројна искушења и споља - од злих људи - и, изнутра, распирујући у човеку пламене најразличитијих страсти.

Страшан утицај има раскол и јерес на тело човеково! Окамењеност духа преноси се и на тело. Нису сви способни да ту појаву запазе за живота јеретиковог, али после смрти тело богоотступника у трену бива скамењено и од њега се одмах почиње осећати страшно злосмрадије. Тако бива нарочито са телима оних јеретика који су водили строги аскетски живот и који су били знаменити учитељи својих секти, заслуживши свеопште уважавање онога света што у тами ходи; од њихових тела после смрти осећа се страшан, језив задах, и из тих исушених лешева почињу тећи реке смрдљивог гноја, тако да је тешко припремати их за сахрану и присуствовати укопу њиховом. На гробовима њиховим појављују се демони, приказујући се људима у разним обличјима да би их устрашили или преластили.

Јеретику је недоступно покајање и познање Истина. Лакше је прељубочинцу и криминалцу покајати се и Бога познати него јеретику и расколнику, нарочито уколико је реч о ученом човеку или подвижнику. То доказују грешници и учени секташи, савременици Христови, који се спомињу у Еванђељу: грешници прихватају Господа и Претечу Његовог, док књижевници, фарисеји и садукеји одбацују и Исуса и Јована.

Далеко је покајање од онога ко је собом потпуно задовољан, док око себе уочава све саме недостатке и саблазни. Ономе ко држи да је разумнији од свију, глад и жеђ за бесконачном Божанственом Истином која храни и засићује, изазивајући тиме само још већу глад и жеђ за благодатном истином, сувише су далеки и неприступачни. Тешко је одбацити своје богохулство ономе ко то богохулство сматра за "свету Истину"; и тешко му је да позна "свету Истину" пошто му је само чуло вида, душевно око, ум заслепљен лажима. Обраћење јеретика и расколника, њихово приступање правој вери велика је милост Божија која се по особитом Промислу Божијем пројављује само на изабранима, познатим Јединоме Богу. Људска, пак, средства за обраћење расколника и јеретика су немоћна. Тако, иако су на првом Никејском Сабору против Арија и његових истомишљеника стајали велики учитељи Цркве, светила Васељене Атанасије Велики, Николај Чудтоворац, Јаков Низибијски (по Инокентију: Низибије Чудотворац), Спиридон Тримифунтски, и иако су они деловали не само снагом своје речи, него и снагом знамења, нису успели да смекшају отврдла срца острашћеног скупа јеретика и јересијарха Арија, који је до краја живота остао упоран и веран својој заблуди, као што сведочи Историја Цркве.

Сучељавање, расправљање представља најслабије оружје против јеретика, оружје које доноси више штете него користи, што је последица самог карактера јереси. Горда јерес не трпи оптужбе, изобличавања, не подноси да буде побеђена. Оптужбе је чине још суровијом, победе исправног учења је доводе до беса. То су показала бројна искуства.

Јерес се да победити само кротким саветовањем; још боље - ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, усрдном молитвом, испуњеном саучешћем према ближњем и милосрђем. Човек није у стању да победи јерес, пошто је она изум демонски. Победити је може само Бог, кога човек, смирен пред Богом и испуњен љубављу према ближњем, призива на борбу са њом и победу над њом.

Онај ко жели да се успешно супротставља јереси мора бити потпуно слободан од таштине и непријатељства према ближњима, како не би иронијом, заједљивом или оштром речју изазвао јеретика, узбуркавши страсти у његовој гордој души. Красте и гнојне ране ближњега помазуј, као лековитим уљем, само речима љубави и смирења, како би погледао милостиви Господ на љубав твоју и смирење које имаш, да се дотакну срца ближњега твога, и да се ти удостојиш великог Божијег дара - спасења ближњега твога. Гордост, дрскост, инат, занос јеретика само су наизглед енергија; у бити својој то је немоћ која вапије за благоразумним саучешћем. Та се немоћ само умножава и постаје свирепа уколико се против ње поступа са непромишљеном ревношћу, израженом у нападном изобличавању.

ИСПОВЕСТ

Ево већ се завршава, љубљени, прва седмица. Завршава се и пост оних који се припремају да се причесте Св. Христовим Тајнама на Божанственој Литургији – или сутра или прекосутра, у недељу. А сада, они који завршавају пост, треба да исповеде своје грехе да би се над њима савршило Тајинство покајања, које обично код нас претходи Тајинству св. Причешћа. Треба приметити да у старо, добро време код нас, у Мајчици Русији, нису тако постили пред причешће, као сада.

Прво, нормалним, уобичајеним поретком, уопште се није сматрало то да човек пости једанпут годишње, како то раде у наше дане. Сматрало се уобичајеним то да се пости сваки пост: Велики пост, Петровски, Успенски и Божићни, при чему су у дугим постовима многи постили за причешће двапут а неки и више; многи, усрдни, постили су још, мимо постова, пред дванаест великих празника, пред престоне празнике својих храмова, својих парохија, пред свој имендан (Дан анђела код Руса – прим. прев), рођендан и.т.д.

А да се причешћују једном годишње дозвољавало се (у виду изузетка) само онима који због услова свог живота или због неких нарочито важних разлога нису то могли да раде чешће од једном годишње. Али тако је било раније, у нашој руској старини. Већ последњих десетлећа, на жалост, тај благочестиви поредак је почео да се мења: то што је било изузетак, постало је некаква норма – већина је сматрала потпуно довољним да се спрема за Причешће само једном годишње, у време Великог поста.

Наравно, у нашим поремећеним условима живота, у неком смислу, и то је добро јер се многи данас не припремају за Причешће по неколико година, наводећи као своје оправдање разне изговоре: некада их неки нарочите ствари ометају, па им неке сметње у животу не дају... Против свих тих изговора св. Теофан Затворник је у своје време рекао: ''када би ти зажелео како треба, све твоје сметње би отишле у страну'' или, како је он говорио – ''лупнуо би ногом и рекао ''нека буде тако'' и сва искушења, све препреке које ти сметају би нестале са твога пута''.

Али, ево, човек је одпостио, спрема се да приступи исповести, спрема се да стане пред Крст и Јеванђеље. Није без разлога да онај који се исповеда има пред собом на налоњу животворни Крст и св. Јеванђеље. Јеванђеље – књига закона Божијег, закона Господњег. Она грешнику који се каје, напомиње да он постојано нарушава тај закон и да је због тога и дошао на исповест, да би се покајао због нарушавања тог Божијег закона, против кога се сви преступи јарко и одређено наводе у тој истој књизи.

А животворни Крст напомиње нам о тој крвавој цени по којој је Господ спасао наше човечанство. Да није било крсне жртве Христове, никакво наше покајање не би скинуло са нас кривицу за грех: крив си – одговарај, грешио си – прими казну за грех. Али Господ је нас грешне по милосрђу Своме тако заволео, да је самог Себе принео на жртву за наше грехе. Он је узео на себе људске грехе, приковао их на Крст, како се каже у црквеним молитвама, и том жртвом омогућио спасење целом човечанству. И не ради наших покајних молитава, већ ради крсног подвига Сина Свог Јединородног, Бог Отац прима наше покајање и ми се очишћујемо од наших грехова – после чега се већ припремамо да примимо Св. Дарове.

На исповести се, пре свега, као огња чувај да било шта сакријеш. Боље је уопште не ићи на исповест, него утајити нешто, јер не само да нећеш добити опроштај ни једног греха, већ напротив, додаћеш још један, најтежи и најстрашнији грех. Онај ко скрива грехе на исповести, не само да обмањује свог оца, већ и лаже Духа Светог - хули на благодат Господњу, коју добија онај ко се искрено исповедио. Страшан је удео таквог човека. Најблаженији митрополит Антоније у својим делима одређено је указивао на то да они који на исповести прећуткују своје грехе, свој живот обично завршавају Јудином смрћу – самоубиством.

Ако онај који се исповеда нешто скрива или се труди да на исповести обмане свог духовног оца – он онда неће добити опроштај грехова. Твој духовни отац, влашћу даном му од Бога, даје опроштај грехова. Светитељ Теофан Затворник говори: ''смирени пастир Цркве даје теби отпуштање грехова не својом влашћу већ то ради истом оном влашћу која је у Самом Господу Исусу Христу.''

Чијом влашћу делује пастир Цркве, говори и Сам Господ, Који му је дао ту власт. Господ је рекао апостолима, а кроз њих и пастирима Цркве: ''Што год свежете на земљи, то ће бити свезано на небу и што разрешите на земљи, то ће бити разрешено на небесима''. Ето какву изузетну, страшну власт има и какву одговорност носи смирени пастир Цркве; такву власт нема ниједан земаљски владар, ниједан земаљски властелин.

То је власт Самог нашег Спаситеља и Началника нашег спасења коју имају пастири Цркве. Али у том случају, ако ти намислиш да слажеш на исповести или да нешто утајиш – онда речи пастира могу да се разиђу са речима Самог Спаситеља јер пастир не зна да си ти слагао и рекао ти је: ''опраштам и разрешавам'', али Господ ти није опростио и није те разрешио јер Он зна да си ти слагао на исповести!

А ако ти на исповести ништа ниси сакрио и отворено си признао све, онда памти да није само у томе ствар. Јеси ли принео Крсту и Јеванђељу покајничку скрушеност за своје грехе? То нама често недостаје а то је тако неопходно! Ја, грешни служитељ Цркве, више пута сам, примајући исповест оних који се кају, видео како су они оплакивали своје грехе – пред аналојем је под буквално био заливен њиховим сузама. Ето, како људи умеју да се кају!

А ето, често на исповест долази човек са успаваном савешћу, чија се душа није пробудила; каже по навици неколико речи и оде неисцељен... Владика Антоније је тим поводом говорио: ''ако човек долази на исповест са таквом успаваном душом, без осећаја покајања и туге због својих грехова, то стање његове душе може се показати теже и опасније него код највећег грешника који је тешко сагрешио али се мучи и сакрушава због својих грехова''.

Зато приступај исповести са скрушеношћу, са свешћу о својој кривици, са скрушеношћу због тога што си много нагрешио; памти како те је Господ Својим промислом, Својом благошћу, Својом владајућом Десницом заустављао, одводио од греха а ти си Његову Десницу склањао, ниси слушао Његов закон, ниси обраћао пажњу на Његова упозорења и упорно си грешио и грешио...

А ако у теби нема таквог покајног сазнања и туге – онда принеси Господу макар печално сазнање о тој својој непокајаности. Кај се Богу због тога. Знао си да грешиш а да се кајеш не умеш – ето, бар то скрушено исповеди и Господ ни то смирено покајање неће одбацити и даће ти благодат Своју.

Свети Оци нам говоре да они који се истинито кају, приносећи покајање, исповедају све и при том дају Господу обећање да ће исправити свој живот. Ето ми смо грешници, имамо неизбројну количину грехова, али за то се и даје човеку време припреме за Причешће, за то Црква и призива њега ка усиљеној молитви и посту, да би он, усредсредивши се, појмио своју душу и, угледавши га, схватио свој главни грех, своју главну слабост - јер њу свако има.

За време те припреме потребно је себи дати одговор на то шта највише обремењује и поробљава твоју душу, да би, ако те буде питао духовни отац – у чему највише грешиш, могао одмах да му даш одговор.

Притом, никада не треба сумњати да, ма какви били наши греси, ма како тешко да смо сагрешили – ако се искрено и скрушено кајемо – онда Господ, Који је рекао ''оног који ми дође нећу изагнати ван'', ни нас неће изагнати и даће нам милост и опроштај. Амин.

[1] (руски израз ''говение'' који митр. Филарет користи овде означава не само пост већ припрему за Св.Причешће која се састоји од: поста, уздржања, појачане молитве, посећивања црквених служби и читања одређених молитава пред Св.Причешће. Обично је трајало недељу дана пред Причешће, прим.прев.)

ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ

У тим последњим тренуцима, свако треба да се удуби у самог себе и да провери да ли са дужним благочашћем приступа тој свештеној Тајни над Тајнама. Не заборављајте – недостојни се причешћују само ''себи на суд и осуду''. А онај који приступа са вером и смирењем – он добија од те Светиње такво освећење и укрепљење духовно какво нигде и никад у другим условима не може да добије људска душа.

Памтите – нико од причасника Чаше не одлази онакав какав јој је приступио. Споља он као да остаје какав је и био али у самој ствари није тако: онај који прилази без вере, без смирења и покајања – он одлази гори него што је био јер Божија благодат спаљује недостојне, а онај који прилази са вером и смирењем, тај се удостојава велике и неизречене милости Господа који је рекао: "Ядый Мою Плоть и пияй Мою Кровь во Мне пребывает, и Аз в нем". (Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв, у Мени пребива, и Ја у њему), говори Сам Господ Исус Христос.

Тако да запамтите то и, понављам, тих последњих светих тренутака се усредсредите у себи и молите се Господу Богу да вас Он удостоји причешћа Светим Христовим Тајнама на на суд или осуду, већ на опроштај грехова и живот вечни.

Када будете приступали Светој Чаши, приступајте спокојно, без гужве, не гурајући један другог, сложивши руке крстообразно на грудима; јасно реците своје име и ни у ком случају код Саме Чаше не осењујте себе Крсним знамењем, зато што је било страшних случајева када човек, желећи да се прекрсти код саме Чаше, закачи Чашу руком, и највећа и страшна Светиња се проливала на под. Да се нешто слично не би десило, немојте се крстити код саме Чаше и не прилазите Чаши близу, већ када одете од Чаше корак-два, онда се благочестиво закрстите крсним знамењем и идите да попијете запивку2 после Светог Причешћа.

Ако се међу онима који се спремају да приме Свете Тајне налазе жене са накарминисаним уснама, нека скину то и доведу се у дужни ред, иначе им неће бити дозвољено да приступе Светим Тајнама и неће добити Св. Причешће.

Господ да дарује свима Своју велику и богату милост! Амин.

2 Запивка - обичај да се пије слатко вино помешано са топлом водом после Св. Причешћа, сачувао се код Руса. Првобитно уведен да би причасник сигурно прогутао Св. Причешће и да би све честице тога биле прогутане.

О ЕКУМЕНИЗМУ

На питање верника да ли би православци требало да учествују у екуменском покрету, отац Серафим Роуз одговара:

 

,,Екуменизам је велика трагедија, јер полази од претпоставке да нико нема праву (целовиту) веру. Прихватљиво би било када би православци ишли на те скупове да посведоче другима праву веру. Међутим, они то не раде. Чак и кад то неки учине, они су мањина коју нико заиста не слуша. Чињеница је да ту православни не заступају самостално своја становишта.
Трагедија је око православног учешћа што нико од других не чује, не разуме; очигледно је да су православни увучени у овај велики покрет јер је утицајан и њиме не преносе истину људима који су искрени у жељи да је чују.
Тако православни, не сви, али многи да, учествују у молитвама са римокатолицима и лутеранцима, а за ове опет знамо да учествују са методистима и унитарцима, па будистима, а наићи ћемо и на Сатану даље на том путу. Увиђамо једну идеју да је све релативно, да не постоји ни једна права истина (исповедање).
Заправо, издајемо истину ако учествујемо у овоме. Ми не смемо да учествујемо. Ми морамо да се оградимо од тога и да укажемо шта је лоше у тој идеји да су сви једно у вери, јер нису једно!
Њихова претпоставка екуменизма је да нема битне разлике између нас и римокатолика, а ми знамо да постоје кључне разлике и да су оне чак питање живота или смрти. Постоје људи коју су патили, који су убијани од римокатолика ако не би променили веру.
Ми имамо истинску веру која је потребна свету. Пре бисмо требали да их примимо у Православље, него да учествујемо на заједничким скуповима који тврде да нема битних разлика. У том смислу, учествовање у овоме је велика трагедија. Чињеница да се учествује - веома узнемирује људе који имају православне савести.
Људи који немају много православне савести ће се једноставно продати овоме покрету, те биће једно са папом, једно са протестантима, једно са будистима - а то све утире пут за долазак антихриста. „Уједините све људе у једном“; што не значи да ће сви да верују у једно, сви ће да верују у шта год хоће, да буду снисходљиви према свему и чекају антихриста.
Зато, дефинитивно мислим да је екуменски покрет још један знак доласка задњих времена и припрема за тог великог светског владара, који не долази да сачува правослану веру, већ да каже: „Сви уживајте. Опустите се уз мене и уживајте“.

О АУТОРУ

Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио Православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, нарочито у Русији. Он је својим проповедима и богословским радовима, у току свог краткотрајног живота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве.

ЗАШТО ЈЕ СПЦ ОДПАЛА ОД БЛАГОДАТИ ДУХА СВЕТОГА

УВОД

Добро је уздати се у Господа, него ли надати се на човјека (Пс. 117,8). Свакако, да треба да се уздамо у Господа Исуса Христа. Свети Јован Златоусти каже: „Када видиш да наступа несрећа, не падај духом; нада се састоји у непоколебљивом истрајавању у опасностима. Бог може и у безизлазним ситуацијама пружити излаз. Ако се неко надао на бога и ипак се посрамио то значи да се није надао како треба, раслабио се, није имао стрпљења да дочека крај, био је малодушан.

( Из Тумачења 117. псалма, Псалми Давидови – по тумачењу светих отаца, Светигора/Октоих 2005. Стр 440.) 

Што ако се уздамо у човјека? Отпадници, сатанисти, тајна друштва – вијећа безбожника или сабрања лукавих издижу човјека изнад Бога кличући : Не Бог већ човјек! А цар Давид каже : Дани су човјечији као трава и као цвијет пољски тако цвијета ( Пс. 102, 15.) и не уздајте се у кнезове и синове човјечије, у њима нема спасења. Изиђе из њега дух, и врати се у земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове (Пс. 145, 3-4.) и ето бесмисла погибије и пропасти. Такве су и зле помисли у нама. Зашто је то тако? Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла“ (Мт. 21, 42). Знамо да је камен Христос а „зидари“ су јеврејски учитељи који су га одбацили као непотребног, говорећи: Ти си Самарјанин и демон је у теби (Јн. 8,44) како тумачи свети Теофилакт Охридски. Исто то су сви безумници који хуле и руже на Христа и његову Цркву. Што се десило са тим синедрионима нечастивих? Јеванђелиста каже: „А ујутро враћајући се у град огладње; и угледавши смокву једну крај пута дође њој и не нађе ништа осим лишћа, и рече јој ; Да никада не буде од тебе рода до вијека и одмах усахну смоква (Мт. 21, 18-20.)“.

Свети Теофилакт Охридски каже: „ Господ је често чинио чуда и она су била на добро и корист људи јер ниједно чудо није учинио да би некога казнио. Ипак, како не би помислили да Он није у стању да казни, овде показује и ту способност, али не примењујући је, будући човекољубив, на људима већ на дрвету, као што је раније учинио са крдом свиња. Учинио је да дрво усахне како би уразумио људе. Ученици су с правом били зачуђени, пошто смоква у себи има доста течности. „Смоква“ означава и јеврејску синагогу која има само „лишће“, дакле видљиво слово Закона али не и плод Светога Духа. Међутим и сваки човек који се преда сластима земаљскога живота сличан је овој смокви, јер такав нема духовног плода да би дао Христу када огладни, већ само лишће које вене и опада као пролазна маштања овога света. На таквог се односи проклетство, јер Христос каже: „Идите од мене проклети у огањ“(Мт. 25,41).Такав ће усахнути као смоква, пржен у пакленом огњу, и његов језик ће се осушити као језик онога богаташа. ( У причи о убогом Лазару). 

Ако хоћемо да видимо лаж europejskih Srba: левичара, космополита, екумениста, лажних националиста, чак „светосаваца“ и „грађана света“… ,погледајмо духовност те групације. Укратко, лажно православље саставни је део свејереси екуменизма. Europejski Srbi (Servus Novus Ordo Saeclorum) веле да су: „небески народ“, “Божији народ“,па чак и „свети народ“. Слично се називају као и Јевреји. Лажно названа Српска Православна Црква има своје храмове. Какву духовност имају Servus Novus Ordo Saeclorum?

ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА-ОСАМ БЕСЕДА, ИХТУС ,стр.19-20).

Свети Јован Златоусти указује на јудејску пошаст која је идентична са овим европејцима који су рак рана на србском духовном и националном ткиву. Свети Јован Златоусти каже: „…У нашим храмовима слушамо многобројне проповеди о вечним казнама,о огњеним рекама ада о неподношљивој врућини,о ланцима који се не могу раскинути,или пак о спољној тами али Јевреји (читај:europejski Srbi-п.н.) нити знају нити сањају о тим стварима. Они живе за своје стомаке, они силно желе ствари овога света, њихово стање није ништа боље од стања свиња или коза због њихове раскалашности и неумерене похлепе. Они не знају ништа друго већ да напуне своје стомаке и да буду пијани, да се туку до модрица, да се повреде или буду рањени док се боре за свог омиљеног кочијаша. Кажите ми сада јесу ли њихови олтари одвратни и ужасни? Ко би то рекао? Из којих разлога би ми требали да мислимо да су они страшни осим ако би нам неко рекао да треба да се плашимо тих бешчасних робова, који немају право да говоре и који су истерани из Божијег дома, ко би себи дао част да нам каже тако нешто? То се свакако не догађа. Крчме нису боље од царских палата. Заиста синагога ( читај: храмови СПЦ и њене Митрополије Црногорско-Приморске-п.н.) заслужује мање поштовања од било које крчме. Она није само станиште пљачкаша и варалица,већ и обитавалиште демона. Ово важи не само за синагоге већ и за душе Јевреја ( europejskih Srba-п.н.)…“

Какав је пост код екумениста ? Свети Јован Златоусти каже: 

“ Чујте како их Пророк назива да посте: “огласите пост“(1.Цар.21:9). Он није рекао: “Направите свечаност од поста“, него „Саберите народ, освештајте сабор, скупите старце,саберите децу“ (Јоил 2:16.). Али Јевреји се скупљају у нежне хорове (хомосексуалци-п.н.) и у велике одвратне групе проститутки. Они довлаче у синагоге ( храмове СПЦ ) цело позориште, глумце и све. Јер нема разлике између позоришта и синагоге…Рекао сам да синагога није ништа боља од позоришта и позивам се на Пророка као сведока. Сигурно је да Јевреји не заслужују да им се више верује него њиховим Пророцима „у тебе бјеше чело жене курве, и не хтје се стидјети“Јер.3:3). Тамо где су проститутке, тамо је и јавна кућа. Али синагога није само јавна кућа и позориште, она је такође и пећина хајдучка и станиште дивљих звери. Јеремија је рекао: “Је ли овај дом који се зове мојим именом у вашим очима пећина хајдучка?“(Јер.7.11) и „обратићу Јерусалим, у гомилу, у стан змајевски, и на другом месту:“ Оставих дом свој,напустих нашљедство своје“ (Јер. 12:7). Али ако Бог остави народ, каква онда нада за спасење остаје? Када Бог напусти неко место,то место постане станиште демона…

Јасно је из овога да је СПЦ отпала од Бога. Неко ће рећи: доказ? Безброј је доказа. У јеврејску синагогу иде патријарх СПЦ Иринеј. 64.правило Светих Апостола каже: “Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли нека буде свргнут и одлучен“.

 

Информативна служба СПЦ (интернет) 13.децембра 2004. доноси саопштење: “На љубазни позив Јеврејске општине у Новом Саду,на челу са госпођом др. Аном Френкел, председницом општине Његово Преосвештенство Епископ Бачки г.Иринеј, са пратњом присуствовао је у новосадској синагоги свечаности поводом прославе јеврејског празника светлости-Ханука, у недељу 12.децембра 2004.године. Том приликом Епископ Бачки Г.др.Иринеј честитао је свим припадницима Јеврејске заједнице њихов велики празник Ханука, што је у ствари спомен на обновљење јерусалимскога храма у време браће Макавеја (напомињемо да наша Црква свете Макавеје слави 1/14.августа). После програма у синагоги свечаност је настављена у просторијама Јеврејске општине где су домаћини и њихови гости присуствовали свечаном коктелу“.

70.правило Светих апостола : “Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи“.

Значи ова правила су установили Свети Апостоли. Којим духом? Наравно, Светим Духом. Да ли је међу њима био Господ Исус Христос? Свакако да је био. Оба Иринеја „патријарх српски“ и „епископ бачки“, дакле, устају против Христа, Светих Апостола и Свете Цркве Христове. Пошто су они припадници „светог“ и „небеског“ народа и еуропејци што су они заиста? Јевреји су говорили: „…Тада му рекоше: Ми нисмо рођени од блуда; једнога оца имамо – Бога. А Исус им рече: кад би Бог био отац ваш љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него ме он посла. Зашто не разумијете говор мој? Јер не можете да слушате ријеч моју. Вама је отац ђаво, и жеље свога оца хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не вјерујете, јер ја истину говорим ( Јн. 8, 41- 45).

На римокатоличкој миси, маја 2003.год. у Београду учествовали су епископи СПЦ, предвођени тадашњим патријархом г. Павлом. Како ће погледати у очи светом Сави? Свети Сава каза: „Срби мој народ Христови су, а не папини“ (Бесједа на Жичком сабору 1221.).

45.правило Светих Апостола: „Епископ,или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио,нека се и одлучи; ако им пак допусти као клирицима,да што раде, нека се свргне“.

2007.год.у Равени , на Свете Враче, СПЦ је у лицу Иринеја Буловића и Игњатија Мидића потписала документ о јединству са Римокатоличком црквом.

Amfilohije Radović је ђак римокатолика. Значи, да је са свим унијама „world orthodoxy“ са папистима попримио тај дух. Почетком 2011. За његово здање на Румији изнад Бара изриче проклетство: “Ко храм рушио, Бог га срушио!“. Значи, он зна шта ће Бог да ради?! Задржимо се на исказу г. Радовића : „Ко храм рушио, Бог га срушио“. Видимо овдје да је узео ову реченицу из Светог Писма. Тачније из посланице Св.Апостола Павла: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1. Кор. 3,16). Почујмо глас Св. Игњатија Брјанчанинова: „Фарисеј – увек пун бриге о томе да изгледа изгледа праведан пред људима, а у души чедо сатане – хвата из божијег закона неке црте, украшава се њима, али све зато да неискусно око не би у њима препознало Божијег непријатеља, да би му, као пријатељу Божијем поверовало и тако постало његова жртва.“( Аскетски огледи Том 2. – стр. 123.). А такво проклињање је темељ сваког сатанизма прије свега дим адског Ватикана. Види се да је усвојио дух I Vatikanskog koncila. То је права слика култа личности и владавине антихриста. Ево неких одлука и како се понаша g.Radović.

„(Римски) папа (читај Амфилохије) је божанствени човјек и људски Бог“. То казује изјава europejskih Srba – фарисеја и у којима станује лаж: “Гонећи њега, гоне Господа“. Свети Игњатије Брјанчанинов каже: када се фарисејство повећа, када сазри и овлада душом, тада су његови плодови ужасни. Нема безакоња пред којим би оно задрхтало, на које се не би одлучило. Фарисеји су се усудили да хуле на Светог Духа“. (исто, стр 120.) Чим признаје и уважава демонизоване папе на дукљанској TV VIJESTI и демонску латинску синагогу говорећи „сестринска римокатоличка црква“ јасно је да хули на Духа Светог. По А. Радовићу испада да су у праву латини, њихове инквизиције и лажни свеци. По латиномислећем господину излази да православни нису имали довољно љубави за јединством са римокатолицима и да нам је то опомена и казна. Амфилохије Радовић у име свога бога виче: „Ко храм рушио,Бог га срушио“ или на Божић 1992/93. : „Проклет био сваки онај ко раздвоји Црну Гору од Србије!“, потом узима новац за Храмове и сједи заједно са тим проклетницима који су следбеници „безбожног брозизма и комунизма“. Значи јудео – масонска „ситуациона етика“ а по њој морална правила нису обавезујућа. И наравно ту ће наћи разне изговоре и разлоге. „Фарисеј уопште не жели да буде побожан и врлински; све што жели је да људи мисле да он заиста јесте такав, и зато се облачи у лицемерје! Све је у њему измишљотина, све је творевина маште!“ ( Св. Игњатије Брјанчанинов, исто, стр 123.). Колико смо пута чули „владика Амфилохије је велики молитвеник, и како се он Богу моли ! “. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени – каже сам Господ Исус Христос у Јеванђељу. (Мт. 23, 14). Даље читамо : „Његово срце, као мрачни пакао, препуно је свих страсти, свих порока, непрестаног мучења…(исто).

О овом ћуте europejski Srbi у свим српским странкама и институцијама. Зашто? Вјероватно због сљепила и незнања. То г. А. Радовићу одговара. Очигледна је још једна ствар, да је Црногорско – приморски Кајафа безбожан, привидно религиозан у борби за поседовањем моћи. Лукав, интелигентан и површно религиозан може да прибегне у организовању ратова, револуција и убистава. Такав човек живи у свету тајни интрига и лажне религије. Екуменизам и римокатолицизам су баш то.

„Стога,нико не може да суди њему или о њему. Папа (Амфилохије) има божанску власт, и његова власт је неограничена. Њему је на земљи могуће исто оно, што је на небесима могуће Богу. Оно што је учинио Папа (Амфилохије) исто као да је учинио Бог. Његове заповијести треба испуњавати као и заповијести Божије“. Зато ћуте Амфилохијеви идолопоклоници кад на дукљанско-масонској Atlas TV. најављује аутокефалну цркву или сугерише у јавности да се не наглашава да је црква српска. Тиме доказује да ни он ни све српске институције у INDEPENDENT MONTENEGRO нису ни национално српске. Сумпорни задах латинства и Талмуда и сваког демонизма.

Познато је,да Амфилохије Радовић не воли да му се ико супротставља„ Папиној(Амфилохијевој) вољи предато је све, и нико и ништа не може да му се супротстави. Ако би папа (Амфилохије) повео за собом у ад милионе људи, нико од њих не би имао права да га упита зашто то чиниш?“ .Ко му се супротстави доживљава прогон. Као једна група коју је протјерао из манастира Рибњак код Бара 22.prosinca 2002. “Случајно“ је то дан „оснивања Прве пролетерске бригаде у Рудом“ – комунистички „ДАН АРМИЈЕ“ и рођендан крвника Стаљина.

„Папа (Амфилохије) је непогрешив као Бог, и може да чини све што чини Бог. Својим понашањем и животом то жели да докаже..

„Оптуживати папу (Амфилохија) значи грешити против Духа Светога, што се неће опростити ни у овом ни у будућем веку“. Тако његови идолопоклоници свакога ко се противи Амфилохију називају: „јеретици“, „секташи“, “безбожници“, „безумници“ јер нпр.:

„Ко се не повинује папи (Амфилохију) ,тај се не повинује Богу. Све што чини папа (Амфилохије) Богу је угодно“. Свако ко разговара са Амфилохијевим идолопоклоницима може уочити како припадници Митрополије Црногорско-приморске дјелују имају тапију на Бога!!! Одакле то?

„Бог је папиној (Амфилохијевој) власти препустио све законе, а сам папа (Амфилохије) је изнад свих закона“. Грозно је све ово али ово је стравична реалност СПЦ и њене Митрополије Црногорско- Приморске чији припадници „припадају васељенској цркви“( В.Џомић), и духовна катаклизма europejskih Srba. Уколико се са овим не позабавимо, браћо Срби, следи нам асимилација и нестанак, који у INDEPENDENT MONTENEGRO предводи Амфилохије Радовић са клиром МЦП.

Непотребно је наводити саслуживања са Римокатолицима. Познато је да је клир СПЦ саслуживао у Бару са надбискупом Хомајером 2008 год. И да су им се десиле стравичне опомене. Клир СПЦ је тада на Педесетници проклињао „зилоте“. Свети Марко Ефески каже: “Сведочанство западних учитеља не признајем, нити прихватам. Претпостављам да су они покварени, јер у стварима православне вере не може бити компромиса“. Свети Игњатије Богоносац каже: “Ако твој епископ учи било што безаконо, чак и ако би он водио целомудрени живот, чинио знамења и пророковао, нека он за тебе буде као вук у овчијој кожи,јер он ради на пропасти душа“.

Амфилохије Радовић је рукоположен од новокалендарске цркве Грчке за јеромонаха. Да ли је новокалендарска црква Грчке уопште црква?

марта 1924. Архиепископ Атински Хризостом Пападопулос уводи званичним синодалним декретом папски календар .Тада велики број вјерника монаштва предвођени само неколицином свештеника и јеромонаха не прихвата новотарију. Римокатолички svećenik Tondini и изрече 1905.год: “суштина календарског питања састоји се ни у чему другом, већ у прихватању или неприхватању папе као врховног поглавара Христове цркве. И пошто Православне цркве не признају то поглаварство, они не желе да приме ни предложену реформу календара“ (из зборника Православно учење о цркви и предању-приредио схимонах о.Серафим,Света Гора Атонска 2008.стр.248). 

Новокалендарци потпадају под анатеме Шестог и Седмог Васељенског сабора као и под анатему Свеправославног Сабора из 1583 год.

 Наводимо текст:

ПРВИ СИГИЛИОН(1583.)

Јеремија,милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски-Новога Рима и Васељенски Патријарх.

Пошто је црква старог Рима, која као да се радује, због сујете својих астронома,несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи којих су се придржавали хришћани и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали – тога ради појавила се саблазан.Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени,питајући о пракси празновања,пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода. У Духу Светом, разјашњавајући оно што су о овоме одлучили Свети Оци, одређује:

Решење овог Светог Сабора са епитимијом:

Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенских Сабора,који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај – пошто се, као и безбожни астрономи, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили,у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових,нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше смерности буде са свима вама. Амин.

Објављено 1583.године од оваплоћења Логоса,
Новембра 20.индикта 12.
Константинопољски Јеремија,Александријски Силвестар,
Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора)

ДРУГИ СИГИЛИОН (1756.)

Кирил,милошћу Божијом,Архиепископ Константинопољски
-Новог Рима и Васељенски Патријарх.

Услед нових саблазни,које су произвели паписти
по питању измене наше свете Пасхе и Месецослова.

Одлучење од Цркве

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла,који говори: ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили,макар био и анђео с неба,да буде анатема;ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и жељезо нека се распу и распадну- они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Кајин, стењући и дрхтећи;и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог,и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног.Амин. (Документи узети из књиге Архиепископа Аверкија Џорданвилског:Света Ревност,ПМШ при храму св.Александра Невског,Београд 1998,стр.42 и 43).

Свети Теофан Полтавски Нови Затворник, духовник царске породице Романов каже још 1926 год.:

„Питање: Како православни, сходно канонима, треба да се односе према расколницима новокалендарцима?

Одговор: Не треба да имају никакво молитвено општење са њима,чак и пре њихове црквене осуде.

Докази: „Не треба се молити са јеретиком или расколником“. Тумачење овог правила у грчкој Крмчији,стр,252: „Ово правило одређује да се не молимо ни са јеретицима, који греше у вери, ни са расколницима који су православни у вери, али су се одвојили од Саборне Цркве због неких предања“.

Питање: Каква казна следи,према црквеним правилима,онима који се моле са расколницима новокалендарцима?

Одговор: Једнака осуда са њима.

Докази: „Ако се неко са одлученим од црквеног општења помоли,макар то било и код куће, такав нека буде одлучен“ (Апостолско правило 10.).

„За молитву са одлученим подвргавају се или одлучењу, или свргнућу, или анатеми,како сами учесници молитве тако и они са којима се моле“ (Тумачење 9.правила Картагинског сабора у грчкој Крмчији на стр.252.). 

Светогорски јеромонах Матеј Карпатакис, познати духовник и подвижник, који је добио чин архимандрита од Светог Нектарија Егинског, устаје у одбрану Цркве. Трећег дана по увођењу новог календара пише духовним чедима у Атини: „Пазите добро, не само да чувате стари календар него да ни помишљу не примите новшество!“.

1925. на Крстовдан ревнитељи и чувари отачког календара, сурово прогоњени, добијају од Господа укрепљење. Чудесни благослов са Висине-јављање Часног Крста на небу током свеноћног бденија у предграђу Атине. Чудо се десило пред 2000 верних. Часни Крст се јавио и 352. године над Јерусалимом у вријеме спора са аријанском јереси. Новокалендарци су као и аријанци без икаквог оправдања. Значи да је новаторство чак и горе од аријевске јереси. 

Поводом јављања Часног Крста новокалендарци су издали саопштење: „Оно што се појавило пред старокалендарцима, ако се заиста појавило,било је Божанско сведочење да су они у великој прелести.Знак им је говорио: „О,неразумни, зар не знате да је Воздвижење Часног Крста прошло? Толике стотине хиљада људи прихватају чињеницу да је данас 26.септембар, а ви још увијек мислите да је 13.септембар и навечерје Воздвижења Часног Крста! Зашто,неверни,славите Воздвижење Часног Крста 27, кад је то учињено 14.септембра? “ Ето,дакле,шта је то могло да значи, ако је уопште било икаквог јављања“.

Очигледно је да екуменисти – све званичне православне цркве, припаднике Истините Православне Цркве сматрају да су: „у великој прелести“ ,“демонска шизматичка секта“, „невјерници“, „група ревнитеља не по разуму“, “протестанти“, “разбијачи националног јединства“. Значи, исти дух из новокалендарског саопштења – претече екуменизма и уније са папистима.

1948. године у Грчкој бјесни грађански рат. Формира се држава Израел. У Амстердаму се оснива Свјетски Савез Цркава. Авионом Стејт Дипартмента САД на трон у Истанбулу (Константинопољу) долази масон Атинагора. 1954.године у Свјетски Савез Цркава улазе све помјесне званичне Православне Цркве, постају свејеретичке и још више су отпале и удаљиле се од Бога.

Новокалендарске цркве више нису православне. Радње њиховог клира немају никаквог значаја ни дејства. Amfilohije Radović се са клиром и сљедбеницима лажно представља.

1946. год.Патријарх СПЦ Гаврило Дожић признаје комунистичку власт. Тиме је СПЦ потчинио директно сатани, починио је гријех гори од сваке јереси. Комунистички богоборци постављају од тада патријархе: Викентија, Германа и Павла.

                                      Патријарх Герман, предсједавајући Свјетског савеза цркава у Упсали 1966.      

Комунистичка марионета, Герман 1965 год. Предсједава Свјетским савезом Цркава и СПЦ је, тада, перјаница у свејереси екуменизма. У Упсали 1968. показује кад се моли да се одрекао од Христа: Боже, Оче твоја љубав се пружа на све људе да тражимо истину коју до сад не знасмо!!! Свето Православље је пунота ИСТИНЕ. Герман се одрекао Истине и тражи лаж.

СПЦ је искривила Свету Тајну Крштења.Преузела је јеретичку-римокатоличку праксу кропљење и обливање. Ако је СПЦ истинита зашто врши јеретичку радњу? Још један доказ како је СПЦ отпала од Истине.

46.правило Светих Апостола: „ Заповедамо да се свргне епископ,или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни са невјерником?“.

Свети Нектарије Егински каже: „ Са својим заблудама и неправилним учењима папска „црква“ се лишила благодати Светог Духа, присуства Христовог, и срозала се на тијело без духа и душе“.

Свети Пајсије Величковски: „ Латињани нису хришћани (…) Латинство је пало у бездан јереси и заблуда (…) Јерес пребива у њима без икакве наде на устајање“.

Преподобни Никодим Светогорац: „ На латинском тлу не може да никне спасење, него се тамо све суши и умире “.

Многи клирици СПЦ су припадници тајних богоборних друштава, “освећују“ им просторије и сарадници су служби државних безбедности, тајни припадници римокатоличког клира итд.

 

Наводимо риечи катакомбних Новомученика и Исповједника Руских за сергијанску Московску Патријаршију,(исто важи за СПЦ и све „church world orthodoxy”):

                                                                                                                                                             „

У интервјуу агенцији ТАС у фебруару 1930. Сергије је изјавио како „у Совјетском Савезу није било нити сада има било каквих религиозних прогона“, да се “ цркве не затварају по налогу власти, него по жељи становништва,а у многим случајевима чак и на молбу верних“ ,да су „свештеници сами криви што не користе могућности које су им дате кроз слободу проповеди“ и да „Црква сама не жели да има било какве образоване богословске институције“ .Коментаришући ову изјаву митрополита Сергија, архиепископ Андреј (кнез Ухтомски) је писао: „То је дакле мишљење лажне главе лажне патријаршијске цркве,митрополита Сергија…Али ко ће да призна ту главу након свега овога? Коме ће та лажна глава остати глава,упркос његовом издајству Христа? Сви следбеници митрополита Сергија отпали су од Цркве Христове.Света Саборна и Апостолска Црква је негде другде,а не уз митрополита Сергија,нити уз његов Синод“ ( Младен Станковић ; Цароставник, Предањске студије 2010. Београд, стр.140-141.).

Оптински старац Нектарије: „У црвену цркву не ићи“. Пред крај живота је строго заповиједио да на његовој сахрани не буде ни један сергијански свештеник чак ни лаик.

Митрополит Кирил Казански писао је да су тајинства сергијанаца: “само по форми дејствена, али у суштини су узурпација тајнодејства, те су због тога богохулна, безблагодатна, нецрквена“.

Свети новомученик епископ Воткински Виктор је сматрао сергијанску цркву „ безблагодатном тјелесном организацијом, лишеном духа живота “.

Свети новомученик епископ Гдовски Димитрије (Љубимов) је отпадничке храмове назвао : “ храмовима сатане “ (…) “ новообновљенченским храмовима “ .

Свети новомученик Синесије је овако поучавао: „ У отворене храмове не смијете ићи. Они су замка. Тамо нема православља! Цркве Христове тамо нема!“. Очигледна поука за наше вријеме од тих тзв. “догађања народа “ и појаве „ васкрситеља православља “ и „ душа од маслачка и живих светаца “ у СПЦ „ свјетском православљу.

Сергије Страгородски се жалио да катакомбне вође: епископ Димитрије Љубимов, Алексеј Буј, Виктор Островидов, Јеротеј Атоник „признају нашу цркву-којој сам ја (Сергије) поглавар „ царством антихриста “, наше храмове – „ пећинама сатане “ а нас – његовим служитељима. Свето причешће- „ храном ђаволском “. То је очигледно СПЦ на челу са садашњим вођом Иринејем и њена Митрополија Црногорско-приморска са Амфилохијем Радовићем на челу.

У име Катакомбне Руске Цркве Христове Свети новомученик епископ Максим Серпуховски је објавио: „Тајна пустињска Катакомбна Црква анатемисала је „сергијанце“ и све који су са њима у општењу“ 

II

У обраћању Јудејцима Господ Исус Христос каза: “Вама је отац ђаво и жеље оца својега хоћете да чините, он бјеше човјекоубица од почетка и не стоји у истини, јер нема истине у њему;кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи „(Јн.8,44). Ријечи које су и данас актуелне.

Заиста, за сво ово вријеме хришћанске борбе ђаво не мирује и увиђамо да та борба иде ка свом крају. У ХХ вијеку уобличило се изопачено разумевање односа цркве и света. Како је Црква доживљена? Као она која служи свету а не као његова со-савест.

Увођење новог календара 1924. , сергијанство из 1927. , довели су цркву до најгоре отпадије-свејереси екуменизма и лажног православља.

Рушење храма Христа Спаситеља од стране комнуста у Москви

 

Сергијанство, названо по водећем експоненту Сергију Страгородском, је учење по коме Црква мора да сарађује са свим облицима политичке власти, па чак и са антихришћанским комунизмом а екуменизам учи да црква треба да се нагоди са свим облицима религије чак и са сатанизмом и паганством. Типично за масонски став: E PLURIBUS UNUM (јединство у различитости). Заједничко за екуменизам и масонство је лажно јединство. Интересантно је да сергијанство и екуменизам хоће да догматизују отпадију. Сергијанство тврди да својим дјеловањем спашава цркву од уништења (од комунизма нпр.) ,док екуменизам тврди да обнавља цркву.

Зауставимо се мало овдје. Прво, пошто су екуменистичке и сергијанске цркве отпале од Бога значи да све што се у њиховом животу,па и било каква утешна духовна или национална појава, је на крају обмана,лаж и фалсификат. Имамо ли данас нпр.у свејеретичкој СПЦ и уопште у „world orthodoxy“ „васкрситеље православља“,“обновитеље вере “који вичу против „безбожног брозизма и комунизма“ а пактирају са свим непријатељима Христа Бога и Православне вере и са њима су у јединству. Рекли би да „ шире љубав “!!!

Ко су екуменисти? 

Нису јеретици, већ свејеретици. Слични су аријанцима. Ко је упознат са историјом Васељенских Сабора зна да су аријанци били вјешти у дискусијама,многоглагољиви,као и учени припадници СПЦ. Припадници аријеве јереси питања вјере су подвргавали суду разума и још су се гнушали „једноставности вјере“,У „world orthodoxy” Александар Шмеман нпр. је критиковао „старомодну побожност“, потом је тврдио да је побожност у Православљу превише егоцентричка и индивидуалистичка, тачније, усмјерена на спашавање сопствене душе?!, сумњао је у реформе цара Константина. По Александру Шмеману епоха цара Константина и после њега је као епоха дубоког „ одрођавања литургијске побожности“.

На тај начин аутор у Цркви те епохе не види нове облике изражавања побожности, облике који проистичу из ширине и слободе хришћанског духа, у сагласности с речима апостола: „Где је дух Господњи тамо је и слобода“; већ наиме, одрођавање доживљаја богослужења и одвраћање од ранохришћанског духа и форме: гледиште које су одавно створиле Лутерове реформације… Узгред речено тешко је помирити се и с другим делом наведеног израза с термином „литургијска побожност“…Побожност се изражава у молитви, у богослужењу, и облици њеног изражавања су разнолики у зависности од прилика: да ли се ради о храму, о кући, о затвору или о катакомбним условима. Али не видим да је нама, Православнима, потребан специјалан термин: „литургијска побожност“ или „храмовска побожност“, као да сам ја у храму побожан на један начин, код куће на други, и као да постоје две врсте религиозности: „религиозност вере“ и „религиозност култа“. Ни светоотачки ни богословски језик није имао потребе за тим појмом. …(Прототјереј Михаил Помазански Критика литургијског богословља Александра Шмемана текст узет са www. svetisavasrpski. blogspot. com.- односи се на књигу код нас издату : Литургија и живот А. Шмеман – Светигора ). Чему онда 7 васељенских сабора? Да ли су они који су установили каноне и правила и победили јереси и јересоначалнике свети људи? Зашто А. Шмеман и Амфилохије Радовић траже „ да се Црква врати у доба пре 7 васељенских сабора“? Јер су богоборци и устајући на васељенске саборе устају на Цркву и Христа. Није ли цар Константин термином „ једносуштни“ дао одговарајући допринос побједи православља над аријанством на Првом Васељенском Сабору. Зар нису ово питања вјере подвргнута суду разума и сличност са аријанством? Екуменисти су, рецимо, приступали у тумачењу богослужења са научним позитивизмом а чега у православљу нема.

 

Што је јерес?  

Свети Игњатије Брјанчанинов каже: “Суштина тог гријеха је богохуљење. Будући да је јерес посебно грех ума,он не помрачује не само ум, већ и преноси посебно ожесточење срца убијајући га вечном смрћу. Кроз тај грех човек се највише уподобљује палим духовима,чији је главни гријех – противљење Богу и хула на Бога“ (Свети Игњатије Брјанчанинов: Православно учење о јереси и расколу; Зборник Православно учење о Цркви и Предању,Света Гора Атонска 2008.стр.121)

Даље,констатујући да је код палих духова и јеретика посебно својство гордост, каже: „Међутим суштинска пројава гордости код јеретика и расколника се састоји у томе што се она,одбацивши богопознање и богослужење које су нам предате самим Богом труде да их замене богопознањем и богослужењем самовољним, богохулним и богопротивним“ (исто стр 121.).

Данас смо свједоци да има много „учитеља“ и „светаца“ код екумениста. Свети Игњатије Брјанчанинов нам казује: “Па чак и напротив ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима,како би га кроз то подржавао у саможивости и заблуди,а православне како би обмањивао маском светости коју на себи носи јеретик,како би или привукао ка јереси,или у крајњој мјери како би их привео некој врсти одобравања ње а такође и сумњи у правоверје (=Православље) и охлађење према њему“ (Исто, 121).

Како су припадници „world orthodoxy” већ одавно у јединству са јеретицима римокатолицима, значи, једног су духа са њима.Што је римокатолицизам (папизам)? Пазимо на речи Светог Игњатија Брјанчанинова: “Папизам даје папи својства Христова и на тај начин одбацује Христа“ (исто, 126).

Зауставимо се мало овдје. Шта видимо? Папа има својства Христова и одбацује Господа Исуса Христа. То се очигледно поклапа са учењем оца сатанизма Алистера Кроулија:

„Сваки мушкарац и свака жена је звијезда“.

Зато потпуно истинито Свети Игњатије Брјанчанинов каже о латинским јеретицима: „Због те ужасне заблуде благодат Божија је одступила од паписта, они су предани самима себи и сатани, који је изумитељ и отац свих јереси, међу којима је и папизам“ (Православно учење о јереси и расколу, Зборник : Православно учење о цркви и предању, Света Гора Атонска 2008., стр. 128). Докле то води? Светитељ каже: „Никаква јерес не изражава тако отворено и дрско своју претерану гордост и жестоко презирање и мржњу према људима“ (исто, 126).

Свети Игњатије Брјанчанинов

Зашто је то тако? Јерес је страшан гријех који у себи садржи хулу на Светог Духа. Човјека јерес одваја од Бога и предаје га у власт сатане. Нека се наши екуменисти добро замисле над овим ријечима Светог Игњатија Брјанчанинова:

„У том стању човјек није способан ни за какво духовно стање.Напротив, у њему се обилно излива премудрост земаљска, душевна, демонска, испуњена зависти, ревности не по разуму и гордој премудрости (Јк.3, 2-15).

„У тој „премудрости“ не постоји кротост, љубав и смирење које изграђује; она је многоговорљива и хвалисава, изобилна људским и демонским знањем, преиспуњена самообмане којом обмањује и оне које обраћају пажњу на њу. Она не може бити другачијом, јер се помисли јеретика који је стран (туђ) благодати Божијој налазе под непрестаним насиљем и руководством палих духова. То је несхватљиво и невероватно за многе. Међутим нека такви послушају реч духоносног мужа, који је рекао: „Добро не може бити украдено или дјелатно осим у Исусу Христу и Духу Светом (Преподобни Марко Подвижник). Да би помисао, реч и дело било достојно Господа треба да буду помазани благодаћу Светог Духа. Помисли, ријечи и дјела које немају то помазање, припадају старом човјеку и Богу су мрски, па макар би се оне по својој спољашњости и пред судом свијета показале мудрима и добрима“ (исто, стр. 129). Потпуно истинит опис стања данашњих свејеритичких „учитеља“ и „светаца“ у „world orthodoxy”.

Погледајмо неке од „бисера“ тих “богослова“. Представник „ослобођеног богословља“ Георгије Флоровски закључује да црква „не престаје изван својих канонских граница“. Што то значи? Да се и сви „хришћани“ налазе у њој. Флоровски овдје тачно тврди у духу екуменизма да црква настаје од грана раскола, јереси и иновјерја у једно тијело – суштина екуменизма. Запрепашћујућа је тзв. Крштењска теологија Јоаниса Зизјуласа по којој су сви они који који су крштени у Име Оца и Сина и Светог Духа чланови цркве без обзира на разлике у исповједању?! Или што рећи о сергијанско-екуменистичком митрополиту Антонију Блуму који у својим расправи „О молитви“ ставља у исти ред Светог Серафима Саровског и јеретика Franciska Asiškog?! Тиме је хтео да изврши синтезу искуства источних исихаста и западних визионара-pijetista. Пред студентима сергијанске Московске духовне академије Антоније Блум је признао да верује у спасење људи изван хришћанске вере по њиховим личним и моралним вредностима?! Ето доказа да припадници „world orthodoxy“ имају потпуно супротна учења и исповједања од Истинитог Православља.

Из изнесеног је јасно да екуменисти одишу мржњом према члановима Истините Православне Цркве и да ће предузимати у будућности прогоне, клевете, суђења чак и убиства. Која је најпокваренија тврдња упућена ЦИПХ од припадника „world orthodoxy“?Наиме, кажу да су припадници Цркве Истинитих Православних Хришћана „ревнитељи не по разуму“. Припадници ЦИПХ ствари вјере не подређују палом разуму као свејертици екуменисти који су чак припадници масонских ложа. Значи одишу духом учења масонерије.

Ралф Еперсон (Ralph Epperson) у књизи: “ Масонерија-завјера против хришћанства “ Плави круг/Невен; Београд) има поглавље „Вјера и разум“. У кога и шта у суштини вјерују припадници „world orthodoxy” као сљедбеници универзализма наводимо ријечи папе масонства Алберта Пајка (Alber Pike):

„Масонерија не пропагира никакво убеђење осим свог најпростијег и сублимисаног;ону универзалну религију коју проповедају Природа и Разум“.,

и потом:

„Бог…може постојати само у милости Врховног и неизбежног Разума. Тај Разум је ,онда, Апсолутна Истина,јер у Њега морамо вјеровати“.

Значи,по Пајку видимо обожавање „Разума“ – употреба ума и логике. Тим разумом је и ђаво сугерисао прародитељима да почине гријех. Због тога каже:

„Вјера и Разум су супротстављени и једно другом су непријатељи“!!!

Даље, Пајк пише:

„Људски разум (који је луцифер ослободио-Р.Е.) ускаче на трон Бога и маше својом бакљом над рушевинама Свемира“ (цитати из Еперсонове књиге, стр.: 146, 147, 148).

Дошли смо до Кроулијевог, папиног и екуменистичког: „не Бог већ човјек“. Зато присталицама лажног православља смета Истинско Православље .Разум који они нуде је ђаво. Као свиње у блату тамо се ваљају.

У Еперсоновој књизи видимо још један цитат:

„Као масони ми поричемо право било којој цркви, вјерској заједници или савјету да људима прописује у шта ће да вјерују“?! (стр. 154).

Очигледно да ће Пајк, Амфилохије Радовић, Вартоломеј или папа порицати вјеру у Христа Бога ЦИПХ јер не иде ка сатани и антихристу.

Ми припадници ЦИПХ питаћемо СПЦ и њену Митрополију Црногорско – приморску истовјетно како је Катакомбна Црква у Совјетском савезу питала Московску Патријаршију: „Ако је неслагање са вама по односу питања са државом ( и са њима – п.н.) – политика, шта је онда ваше слагање са совјетском (читај србијанском и дукљанском ) религијском политиком, чији је циљ искорењивање сваке вере у Бога – свома познат? Нисте ли ви и сами политичари, и то неупоредиво гори? И у тренутку кад су непријатељи опет опколили Христа да би га поново мучили на Крсту, како звучи ваше: “ Здраво, рави (учитељу) “?

Да бисмо извршили издају Христа, не морамо се прогласити за његове непријатеље, не морамо Га чак ни оклеветати довољан је пољубац“ ( Серафим Роуз, Иван Андрејев СВЕТИТЕЉИ РУСКИХ КАТАКОМБИ, Романов, Бања Лука 2012, стр. 649 – 650).

Овдје смо доказали и разлику поимања Цркве и Свете Православне Вере између Цркве Истинитих Православних Хришћана и „ Светског Православља “ која подразумева не само другу јерархију већ и поимање предања и очување истинског духа Православља. То је дух слободе у Христу. СПЦ и њена Митрополија су погрешиле. То је издаја Христа. Клир СПЦ се руководи земаљском логиком а не мишљу о Христу. Црква Христова, тј. црква србских светих ће препознати себе саму, и своју пуноћу оваплотиће то у посљедњој црквеној догми, која доказује да је СПЦ лаж; нити је српска, нити је православна. Она је ван цркве Христове и у раљама сатане.