убијена ради заштите отачког календара
МУЧЕНИЧКА КРВ
Новомученица Екатерина рођена је у месту Мандра у атичкој области 1900. године, од сиромашних али благочестивих родитеља Иоана и Марије Пепа. Од четворо деце породице Пепа она је била најмлађа. Сви су је знали као раздрагану и вредну девојку, увек спремну да родитељима помогне око кућних послова.
Када је напунила 22 године, удала се за мештанина Константина Рути, коме је родила двоје деце, Ирину и Ристу. Године 1924. Грчка Црква је као први акт делатног екуменизма прешла на нови календар. Међу грчким народом је дошло до поделе на оне који су прихватили промену црквеног календара и који су пошли за расколничком јерархијом званичне Грчке цркве и на оне који су остали верни отачком предању. Благочестива породица Рути од самог почетка је стала на страну свештене борбе и исповедништва за отачки календар.
Расколничка новокалендарса јерархија на челу са архиепископом - масоном Хризостомом Пападопулосом, од првог дана увођења календара почела је немилосрдно прогонити све који су ту душегубну новотарију одбацили да прихвате. Огроман број верног народа који је остао са малобројним иситински - православним свештенством неповињујући се расколничкој јерархији, целих 11 година био је без истинског епископата. Уз све те отежавајуће околности остали су до краја непоколебљиви у исповедању вере, не плашећи се љутих гоњења и смирено носећи епитимију Божију – остављеност без и једног иситнски правосалвног епископа.
Свим је хришћанима познато да су се реке крви пролиле док се није утврдила истинска вера Христова. Исто тако, не тако давно, пре неколико десетлећа, супротстављајући се новотаријама расколника и штитећи свето Православље, крв је поново почела да лије; како у светој Русији, где је антихристовска, бољшевичка власт сурово побила милионе истински праовославних људи, монаха, свештеника и скоро све истинске архијереје, остављајући на слободи вешто осмишљену замену за истинску Цркву, лажи - црвку, совјетску сергијанску „црвку“ познатију као Московска патријаршија, тако и у Грчкој, али са мање суровости и жртава.
Мало место Мандра у Атичкој области које тада није прихватило екуменистичку реформу црквеног календара изнедрило је, у ово наше време свеотпадништва, светој Цркви Христовој још једног хероја наше иситинске вере, младу новомученицу Екатерину.
Пред свеноћно бденије које се одржало у част месног празника, сеоске славе Светих Архангела, по старом отачком календару 8. новембра 1927. године, благочестиве мештанке су попут жена мироносица украшавале храм како би то вече бденијем прославили своје заштитнике – Свете Архангеле. Међу њима је била и млада мајка двоје деце Екатерина.
Нешто раније делегација Парохијског одбора ИПХ (Истинских православних хришћана) села Мандре отишла је за Атину, као би за своју славу довели, у оно време праву реткост, истинског свештенослужитеља.
Дочек свештеника о. Христофора био је величанствен – уз звоњење звона сви мештани који су се држали православног календара изашли су на улицу да му пожеле добродошлицу. Велика је тада била љубав и поштовање првих исповедника отачког календара према истински-православном свештенству.
Вечерње је почело у миру Божијем и тишини, а тако би прошло и цело бденије да се није појавила наоружана полиција послана од стране расколника. Када се завршило вечерње, које су престајали са децом и почело јутарње, муж блажене Екатерине затражио је да се врате кући. Још увек не знајући ништа, као да је осећао да ће се нешто догодити, а и деца нису могла издржати цело свеноћно бденије. Екатерина је пошла с њим. (1)
Дуго није могла заспати. Одједном, касно у ноћи, дошла јој је сестра и узбуђено објаснила да се појавила полиција са намером да ухапсе свештеника. Одмах, без размишљања оставивши мужа и децу, потрчала је да буде заједно са својом браћом и сестрама у Христу. Трчала је ка мучеништву.
Полициајци су намеравали да без размишљања и што пре испуне наредбу „архиепископа“ атинског Хризостома Пападопулоса – да ухапсе свештеника и растуре верујући народ. Када су верни опазили наоружане полицајце и открили њихову намеру, изнутра су закључали врата храма и наставили бденије пред цевима пушака. Полицајци су бесомучно почели да ударају у врата, зидове и мале прозоре, разбивши притом сва стакла на храму. Овде треба поменути да је Грчка тада била „демократска слободна земља“ у којој је била „загарантована слобода вероисповести“.
Свештеник и верни народ су уз заглушујућу буку споља, урлање, ударање и псовке, ипак наставили бденије смирено тражећи од Господа укрепљење и снагу да издрже све што их је могло чекати.
Литургија се већ ближила отпусту, већина хришћана се причестила животворним Тајнама. Очекујући крај службе, пуни неизвесности, размишљали су како да свештеника пребаце до једне заједнишке куће где би се он безбедно одморио. Како све то извести када је храм био опкољен разјареном полицијом?
Неком је тада синула мисао: па зар нисмо кроз ово бденије и причест примили снагу од Господа? Више се ничега нису плашили. Одлучно отварају врата храма и почињу да излазе стварајући живи зид око свештеника. Дан је тек почињао да свиће. Из сумрака полиција оштро тражи да им предају свештеника.
Због чега? Оправдано постављају питање верујући; да ли је крао или неко друго зло учинио?
Не! Ништа од тога! Одговарају гневно полицајци и даље тражећи свештеника.
Ко ће да вам га да? Овде нема Јуде! Само преко наших телеса можете да узмете нашег свештеника! Чуо се одлучан глас једне жене – двадесетседмогодишње Екатерине Рути, која је код куће оставила свог мужа и децу. Нимало се није уплашила мноштва наоружане полиције, смело бранећи велико благо Цркве у оно време – истинског свештенослужитеља.
Немоћни да пробију људски оклоп око свештеника, полицајци почињу да пуцају у ваздух мислећи да ће их тако заплашити и натерати у бекство.
Нешто су ипак постигли. Доста верујућих из страха од пуцњаве почиње да се расипа, док живи зид око свештеника остаје непомичан.
Ускоро, да ли случајно или из беса неког полицајца, један метак рањава у главу блажену исповедницу Ангелики Кацарели. Блажена Екатерина се ни тада није уплашила, него са још већом одлучношћу наставља да разобличава расколнике све до једног тренутка када је један од полицајаца са високо подигнутим кундаком пушке покушао да свом силином удари свештеника. Видећи опасност у којој се налази свештеник, Екатерина га заклања својим сопственим телом и тада, уместо свештеника, задобија смртоносни ударац у потиљак. Блажена пада на земљу испред цркве заливши је мученичком крвљу. Тада се из њених уста последњи пут чуо шапат:
Панагија му! (Пресвета (богородице) моја!)
Настаје пометња. Полиција је устукнула. Верујући дижу у агонији крвљу обливено тело Екатерине и преносе је у атинску болницу „Евангелизмос“, заједно са лакше рањеном Ангелики Кацарели која долази себи после неколико дана.
Екатерина је целих седам дана лежала непомична, трпећи незамисливе болове и не могући уз то ни реч проговорити. Мимиком тражи оловку и папир и уз велики напор пише своме мужу да пази на њихову децу – једно од четири године, друго тек од неколико месеци.
15. новембра 1927. године по старом календару, првог дана Божићног поста, у 4 сата ујутро, предала је своју мученичку душу у руке свога Спаситеља Христа.
Тадашњи управни одбор Црквене општине ИПХ Атине обавесто је скоро све парохије ГОХ-а (ГОХ је исто што и ИПХ, само на грчком) о блаженој кончини нове мученице Господње и о њеној сахрани.
И заиста тог дана не беше сахрана него свештена литија мученичких моштију. Хиљаде старокалендараца окупљених из разних крајева Грчке са свећама у рукама присуствовали су овом незаборавном торженственом догађају.
Нека и свима нама послужи на углед исповедништво, неустрашивост и жртва ове младе мајке, овенчане мученичким венцем исповедништва, која проли совју крв за Истинско Православље.
Молитвама свете новомученице Екатерине Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.
Помен свете Екатерине убијене ради заштите отачког календара у Грчкој, Света Црква слави 15. Новембра, на први дан Божићног поста (28. Новембра по папском календару).
1)Потребно је нагласити да је блажена Екатерина била трудна те услед тога није имала снаге да престоји цело свеноћно бденије.
Новомученица Екатерина рођена је у месту Мандра у атичкој области 1900. године, од сиромашних али благочестивих родитеља Иоана и Марије Пепа. Од четворо деце породице Пепа она је била најмлађа. Сви су је знали као раздрагану и вредну девојку, увек спремну да родитељима помогне око кућних послова.Када је напунила 22 године, удала се за мештанина Константина Рути, коме је родила двоје деце, Ирину и Ристу. Године 1924. Грчка Црква је као први акт делатног екуменизма прешла на нови календар. Међу грчким народом је дошло до поделе на оне који су прихватили промену црквеног календара и који су пошли за расколничком јерархијом званичне Грчке цркве и на оне који су остали верни отачком предању. Благочестива породица Рути од самог почетка је стала на страну свештене борбе и исповедништва за отачки календар.
Расколничка новокалендарса јерархија на челу са архиепископом - масоном Хризостомом Пападопулосом, од првог дана увођења календара почела је немилосрдно прогонити све који су ту душегубну новотарију одбацили да прихвате. Огроман број верног народа који је остао са малобројним иситински - православним свештенством неповињујући се расколничкој јерархији, целих 11 година био је без истинског епископата. Уз све те отежавајуће околности остали су до краја непоколебљиви у исповедању вере, не плашећи се љутих гоњења и смирено носећи епитимију Божију – остављеност без и једног иситнски правосалвног епископа.
Свим је хришћанима познато да су се реке крви пролиле док се није утврдила истинска вера Христова. Исто тако, не тако давно, пре неколико десетлећа, супротстављајући се новотаријама расколника и штитећи свето Православље, крв је поново почела да лије; како у светој Русији, где је антихристовска, бољшевичка власт сурово побила милионе истински праовославних људи, монаха, свештеника и скоро све истинске архијереје, остављајући на слободи вешто осмишљену замену за истинску Цркву, лажи - црвку, совјетску сергијанску „црвку“ познатију као Московска патријаршија, тако и у Грчкој, али са мање суровости и жртава.
Мало место Мандра у Атичкој области које тада није прихватило екуменистичку реформу црквеног календара изнедрило је, у ово наше време свеотпадништва, светој Цркви Христовој још једног хероја наше иситинске вере, младу новомученицу Екатерину.
Пред свеноћно бденије које се одржало у част месног празника, сеоске славе Светих Архангела, по старом отачком календару 8. новембра 1927. године, благочестиве мештанке су попут жена мироносица украшавале храм како би то вече бденијем прославили своје заштитнике – Свете Архангеле. Међу њима је била и млада мајка двоје деце Екатерина.
Нешто раније делегација Парохијског одбора ИПХ (Истинских православних хришћана) села Мандре отишла је за Атину, као би за своју славу довели, у оно време праву реткост, истинског свештенослужитеља.
Дочек свештеника о. Христофора био је величанствен – уз звоњење звона сви мештани који су се држали православног календара изашли су на улицу да му пожеле добродошлицу. Велика је тада била љубав и поштовање првих исповедника отачког календара према истински-православном свештенству.
Вечерње је почело у миру Божијем и тишини, а тако би прошло и цело бденије да се није појавила наоружана полиција послана од стране расколника. Када се завршило вечерње, које су престајали са децом и почело јутарње, муж блажене Екатерине затражио је да се врате кући. Још увек не знајући ништа, као да је осећао да ће се нешто догодити, а и деца нису могла издржати цело свеноћно бденије. Екатерина је пошла с њим. (1)
Дуго није могла заспати. Одједном, касно у ноћи, дошла јој је сестра и узбуђено објаснила да се појавила полиција са намером да ухапсе свештеника. Одмах, без размишљања оставивши мужа и децу, потрчала је да буде заједно са својом браћом и сестрама у Христу. Трчала је ка мучеништву.
Полициајци су намеравали да без размишљања и што пре испуне наредбу „архиепископа“ атинског Хризостома Пападопулоса – да ухапсе свештеника и растуре верујући народ. Када су верни опазили наоружане полицајце и открили њихову намеру, изнутра су закључали врата храма и наставили бденије пред цевима пушака. Полицајци су бесомучно почели да ударају у врата, зидове и мале прозоре, разбивши притом сва стакла на храму. Овде треба поменути да је Грчка тада била „демократска слободна земља“ у којој је била „загарантована слобода вероисповести“.
Свештеник и верни народ су уз заглушујућу буку споља, урлање, ударање и псовке, ипак наставили бденије смирено тражећи од Господа укрепљење и снагу да издрже све што их је могло чекати.
Литургија се већ ближила отпусту, већина хришћана се причестила животворним Тајнама. Очекујући крај службе, пуни неизвесности, размишљали су како да свештеника пребаце до једне заједнишке куће где би се он безбедно одморио. Како све то извести када је храм био опкољен разјареном полицијом?
Неком је тада синула мисао: па зар нисмо кроз ово бденије и причест примили снагу од Господа? Више се ничега нису плашили. Одлучно отварају врата храма и почињу да излазе стварајући живи зид око свештеника. Дан је тек почињао да свиће. Из сумрака полиција оштро тражи да им предају свештеника.
Због чега? Оправдано постављају питање верујући; да ли је крао или неко друго зло учинио?
Не! Ништа од тога! Одговарају гневно полицајци и даље тражећи свештеника.
Ко ће да вам га да? Овде нема Јуде! Само преко наших телеса можете да узмете нашег свештеника! Чуо се одлучан глас једне жене – двадесетседмогодишње Екатерине Рути, која је код куће оставила свог мужа и децу. Нимало се није уплашила мноштва наоружане полиције, смело бранећи велико благо Цркве у оно време – истинског свештенослужитеља.
Немоћни да пробију људски оклоп око свештеника, полицајци почињу да пуцају у ваздух мислећи да ће их тако заплашити и натерати у бекство.
Нешто су ипак постигли. Доста верујућих из страха од пуцњаве почиње да се расипа, док живи зид око свештеника остаје непомичан.
Ускоро, да ли случајно или из беса неког полицајца, један метак рањава у главу блажену исповедницу Ангелики Кацарели. Блажена Екатерина се ни тада није уплашила, него са још већом одлучношћу наставља да разобличава расколнике све до једног тренутка када је један од полицајаца са високо подигнутим кундаком пушке покушао да свом силином удари свештеника. Видећи опасност у којој се налази свештеник, Екатерина га заклања својим сопственим телом и тада, уместо свештеника, задобија смртоносни ударац у потиљак. Блажена пада на земљу испред цркве заливши је мученичком крвљу. Тада се из њених уста последњи пут чуо шапат:
Панагија му! (Пресвета (богородице) моја!)
Настаје пометња. Полиција је устукнула. Верујући дижу у агонији крвљу обливено тело Екатерине и преносе је у атинску болницу „Евангелизмос“, заједно са лакше рањеном Ангелики Кацарели која долази себи после неколико дана.
Екатерина је целих седам дана лежала непомична, трпећи незамисливе болове и не могући уз то ни реч проговорити. Мимиком тражи оловку и папир и уз велики напор пише своме мужу да пази на њихову децу – једно од четири године, друго тек од неколико месеци.
15. новембра 1927. године по старом календару, првог дана Божићног поста, у 4 сата ујутро, предала је своју мученичку душу у руке свога Спаситеља Христа.
Тадашњи управни одбор Црквене општине ИПХ Атине обавесто је скоро све парохије ГОХ-а (ГОХ је исто што и ИПХ, само на грчком) о блаженој кончини нове мученице Господње и о њеној сахрани.
И заиста тог дана не беше сахрана него свештена литија мученичких моштију. Хиљаде старокалендараца окупљених из разних крајева Грчке са свећама у рукама присуствовали су овом незаборавном торженственом догађају.
Нека и свима нама послужи на углед исповедништво, неустрашивост и жртва ове младе мајке, овенчане мученичким венцем исповедништва, која проли совју крв за Истинско Православље.
Молитвама свете новомученице Екатерине Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.
Помен свете Екатерине убијене ради заштите отачког календара у Грчкој, Света Црква слави 15. Новембра, на први дан Божићног поста (28. Новембра по папском календару).
1)Потребно је нагласити да је блажена Екатерина била трудна те услед тога није имала снаге да престоји цело свеноћно бденије.
Нема коментара:
Постави коментар