ЗАШТО РАСПЕТОГА СМАТРАМ БОГОМ

Када је царски намесник Агрикол упитао Светога ЕВСТРАТИЈА:

Како ви сматрате Богом Распетога? – Свети ЕВСТРАТИЈЕ одговори:

 

Почећу речима вашег стихотворца Хезиода: У почетку беше Ереб и Хаос, тојест мрак и водна бездна. А када је Бог средио и украсио свет, створивши га не из већ препостојеће материје већ приводећи га к бићу из небића, онда је Он створио човека по слици и прилици Својој. Но зли анђео, који је имао власт над сабором других анђела, по својој вољи одступи од Сатворившег га, и надувши се гордошћу отпаде од свога чина и би прогнан с неба Богом.Човека пак Бог настани у рају, давши му заповест која га је учила послушности: да изобилно користи сва блага раја, само да се не дотиче једног дрвета и не једе од његовога рода. Такав подвиг Бог одреди човеку, да човек не би нарушио заповест Божју и пошао за ђаволом који у свему плете замке човеку; и да би човек посрамио врага који му завиди на великој части, и могао постати бесмртан пребивајући у нетрулежности. У противном случају човеку се неће допустити да и надаље живи у рају, него ће бити истеран из раја, и умрети пошто поживи неко време на земљи. А зли ђаво, наоружавши се завишћу против човека, све своје лукавство упери на њега и преко змије превари жену првога човека, а помоћу жене наведе и њега самог на нарушење заповести, због чега би изгнан из раја Богом и осуђен на муку, зној и трулежност. И тако, свезлобни ђаво однесе победу, и хваљаше се што човека узе под своју власт због греха његова. И када се касније род људски умножи, мучитељ ђаво се стараше да сваку душу пороби себи. И пошто већина људи паде у безакоње, Бог потопом погуби свет, а сачува праведнога мужа Ноја који се јуначки борио противу злобнога ђавола, и остао непобеђен од њега и спасао се у ковчегу заједно са женом и децом. Успоставивши после потопа земљу у првобитни облик, Бог настани на њој Ноја као новог житеља њеног.Прође много година, људи се опет намножише, и поново узрасте свако безакоње међу њима, и сви они побеђивани гресима подпадаху под смрт, и оковани налажаху се у аду, вучени у погибао лукавим ђаволом. Тада Саздатељ наш Бог, сажаливши се на нас и не хотећи оставити без помоћи дело руку Својих, испрва дарова мудрост јелинима, да би они познали свесилнога Бога и савладали противника свог ђавола. Но они, премда се наизглед унеколико уразумише и приближише путу истинског богопознања, ипак им расуђивања беху у измаштаним речима и они упадаху у заблуде својих предака,побеђени вером у лажне богове, и лутајући далеко од пута истине, отиснуше се у још веће незнабожје. Но и при томе велика сила милосрђа Божјег не допусти људима лежати у паду, и Бог им даде закон, посла пророке и на разноврсне начине показа пут спасења народу Јеврејском. Али и поред тога људи постајаху све гори, и опет понављаху грехе својих праотаца, и сви подлежаху смрти због греха. Напослетку, Господ наш Бог – Реч благоволи примити подједнак с нама подвиг и јавити нам победу над противником – ђаволом, поставши нам сличан у свему: Он понизи себе примивши обличје слуге, роди се од Дјеве остајући неизменљив по Божанству и постаде Јагње да обезоружа вука – ђавола.

Искористимо сада, судијо, једно поређење које доликује моме излагању: ако ти, управник овога града, угледаш медведа или другог страшног звера где иде на твој град, и пошаљеш слугу свога да га убије, и он, извршујући твоје наређење, изађе против звера, али невичан и слаб и неумешан падне мртав у борби са звером и буде поједен, зар би се ти решио наредити другоме слузи, исто тако слабом и неискусном, да ступи у борбу са звером? И зар ти, ако си јак и силан и умешан борити се са звером, не би сам изишао против њега као искусан и храбар борац, и убио га: И то изашао не као господин већ као прост слуга, само који уме да се бори? Примером пак својим ти би, нема сумње, научио и остале слуге своје да на такав исти начин побеђују и убијају силовите зверове када се сретну са њима. Тако и Господ наш, Спаситељ свију, када слуге Његове у борби с ђаволом падоше побеђени и сатрвени, сам, по неисказаном милосрђу Свом, понизи Себе сишавши у Пречисту и Свебеспрекорну Дјеву и узевши обличје слуге и све немоћи тела нашег осим греха; и изишавши на поприште овога живота Он добровољним и премудрим смирењем прикри Себе од свепоквареног ђавола, и победи га када ђаво нападе на Њега као на простога човека, и Својим спасоносним страдањем крсним разори сву силу вражију, учећи нас да се и ми, гледајући на Његов подвиг, на такав исти начин боримо са ђаволом и савлађујемо силу његову.

Он дакле сам узе на Себе грехе, страсти наше, а нама дарова Своје бестрашће, васкрсе држане у аду, и даде нам могућност да постанемо чеда Божија имајући непобедиву руку Његову и надајући се венцима за подвиге. У телу дакле бивамо побеђени, али духом побеђујемо; подложни смо трулежности и смрти, али смо у исто време нетрулежни и бесмртни: стога се клонимо ваше неуздржљивости и скотског живота, а иштемо ангелски живот и вечно постојање. Ми не гледамо доле, као стока, нити смо људи зверских нарави; напротив, ми гледамо на небо, и налазећи се у телу ми подражавамо живот Бестелесних бића. Позната нам је и непрестана борба духа нашег са телом; а разумом мудрим и смерним ми одвраћамо себе од привезаности смртном телу овом, и упорно одбацујући његово сладострашће и похотљива стремљења ми се стално учимо узлазити мишљу к небу и трпљењем и уздржањем умртвљивати удове тела нашег. Ми се хранимо размишљањем о чистом и пречистом Господу нашем, и из нас се лије реч јасна, и дејствује у нама без препреке разумна сила. Та и друга већа блага дарова нам Бог обукавши се сам у човека.

Међутим ви сте, као што је свима познато, поробили себе телу; а поробивши себе телу ви називате боговима оне који, по вашим предањима, починише нечиста и срамна дела, зидате им храмове и обожавате их. Ви се туђите општења с небом, и даноноћно сте узнемирени, не само бојећи се какве било несреће него упорно иштући привремену срећу и на јави маштајући као у ону. Ви не само телом него и душом умирете на вечну погибао; а ми смо од Господа нашег Исуса Христа научени: да ће тело наше, иструлело и претворено у прах по свеопштем закону трулежности и смртности, опет оживети сјединивши се с душом и добити природу нетрулежну. – Све ово ја ти укратко изложих, да би се ти, научивши се истини од мене, одрекао лажних богова својих.

СЕТИ СЕ

Била једном једна девојка која је себе мрзела зато што је била слепа. Мрзела је свакога осим свог вољеног момка, који је увек био уз њу. Рекла му је: "Кад бих само могла да видим свет, удала бих се за тебе!"

Једнога дана неко донира очи за њу. Када се операција завршила и када су јој одстранили завоје, могла је све да види укључујући и свог момка.

Он је упита: "Сад кад видиш цео свет, хоћеш ли да се удаш за мене?"

Она га је погледала и уочила да је он слеп! Призор његових затворених очних капака ју је шокирао. Није то очекивала. Сама помисао да би морала да их гледа читавог живот ју је натерала да одбије да се уда за њега.

Он оде у сузама и неколико дана касније јој напише писмо: "Добро чувај своје очи, душо моја, јер пре него што су постале твоје – те очи су биле моје!"

Ето како људски мозак најчешће ради: ретко се ко након неког времена сети какав је живот водио пре, ко је био увек ту уз нас у најтежим ситуацијама…

И данас:

– Пре него што кажеш неку ружну реч, сети се оних који не могу да говоре.

– Пре него што почнеш да се жалиш на укус хране, сети се оних који немају шта да једу.

– Пре него што почнеш да се жалиш на свог мужа/жену, сети се оних који моле Бога да им подари вољену особу.

– Пре него што се пожалиш на живот, сети се оних који су рано остали без својих живота, који су умрли прерано.

– Пре него што се пожалиш на своју децу, сети се оних који желе децу, али их не могу имати.

– Пре него што почнеш да се свађаш с оним који није почистио кућу, сети се оних који живе на улици.

– Пре него што почнеш да осуђујеш некога, сети се да нико није безгрешан.

– И на крају, када лоше мисли почну да те бацају у депресију, ти набаци осмех на своје лице и кажи још сам жив, још сам ту, и захвали Богу на свему.

КРАТКО ИЗЛАГАЊЕ МИСЛИ КОЈЕ НАВОДЕ НА ПОКАЈАЊЕ - Пајсије Величковски

Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје.

Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дух живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт.
Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волела спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух.
Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено ), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благоугодили Богу.
Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење. 
О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. 

Слушала си, драга душо моја, о таоме како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.



О, свети и богоносни оче Пајсије, моли Бога за нас!
О, препрослављени и преблажени оче Пајсије, прими ову нашу скромну молитву. Сачуван смирењем, учењима Светих отаца успео си се до молитвених висина; помози нама који не знамо како да се боримо нити како да се молимо. Смилуј се на нас, твоје бедне ученике, учећи нас да волимо доброту и избављајући нас будућих мука. Посредуј за нас, свети оче Пајсије, како бисмо узносили хвалу, славу и част Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

БИСЕРИ ИЗ РИЗНИЦЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

БЛАГОВЕСТ је све што је свети Златоуст рекао. Тумачећи четири света Еванђеља, он је у ствари написао пето Еванђеље. Тумачећи светог апостола Павла, он је уствари постао други апостол Павле. Све је у њега богонадахнуто, и стога све богомудро. Његов ум пун је богоумља, његово срце пуно неба, његов дух пун Духа Светога. Када говори, он Богом говори, и Божје говори. С правом он вели за себе; „Није наше оно што говоримо, него нам то благодат Духа удахњује … Ми не говоримо своје него Божје“. А христочежњиви су људи давно и давно изрекли о богоречитом благовеснику ову свеистиниту истину: 

 Свети Златоуст„свезлатна уста Светога Духа“.

Хтело би ми се да нешто-нешто одаберем из светог Златоуста и испишем овде, уз његав животопис. Али, с узбудљивом радошћу признајем: врло је тешко, и скоро немогуће, правити избор из светог Златоуста. Јер у њега све је одбир, све сам небески бисер, којим се и Херувими могу поносити, а камоли ми људи, ми земни мутавци. Када се људском бићу дало да се преобрази у најречитију Божју реч, Божји логос, добио се свети Златоуст. Господ Христос је Бог Логос, Бог Реч, по природи; a човек је позван да постане бог логос, бог реч, по благодати. Ако се у роду људском за икога од људи може рећи да је постао бог реч по благодати, онда се то с највећим правом може рећи за светог Јована Златоуста. Кроз њега је Вечни Бог Логос, Господ Исус Христос, најречитије казао Себе и Своје свете богочовечанске тајне, и непрестано их казује Својим следбеницима.

О ВЕРИ

За светог Златоуста предмети вере су ван домашаја људског разума и људских чула. Веровати значи: примати оно што се ни на који начин не може схватити никаквим размишљањима. – Задовољан бити малим, знак је слабе душе; при малом сматрати себе богатим, својствено је души болесној и бедној; вера је ненасита. – Ако би ти узажелео да сва дела Божја схватиш разумом, онда чиме би Бог био већи од човека? Дела Божја су недостижна разуму. Бог није тако немоћан да ствара и чини само оно што је појмљиво за твој слаби разум. – Питаш, како расте вера? Вера расте када ради ње подносимо невоље.

Где има вере, ту није потребно испитивање. Испитивање разара веру. Ко испитује нешто, тај још није нашао; ко испитује, тај не може веровати. Немојмо се бавити испитивањем, јер ако испитујемо, то већ није вера; вера успокојава ум. Ми се зато и називамо верни, што без икакве сумње верујемо у оно што нам је речено. Када би то што нам је речено долазило од људи, ми бисмо били дужни подвргнути га испитивању; али пошто то долази од Бога, ми смо дужни односити се са страхопоштовањем и веровати.

Права вера захваљује Богу свагда за све. Шта – зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! Та за сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, – несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше… Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба My захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.

О ЉУБАВИ

У љубави ево шта је достојно дивљења: к другим врлинама прикрада се зло: например, некористољубив се често горди својом некористољубивошћу; смиреноумни се често тим самим поноси у својој савести; међутим љубав је слободна од сличне заразе, и нико се никада неће стати надимати пред љубљеним. Замисли љубљеног и љубећег, али љубећег како треба љубити. Он живи као на небу, наслађујући се свагда спокојством и плетући себи хиљаде венаца. Такав човек чува душу своју чистом од мржње и гњева, од зависти и гордости, од сујете и рђаве жеље, од сваке срамне љубави и сваког порока; налазећи се још на земљи он стоји напоредо с арханђелима на небу… Када бисмо испуњавали заповест Господњу о љубави према Богу и ближњему, онда не би било ни роба ни слободњака, ни старешине ни потчињеног, ни богатог ни сиромашног, ни малог ни великог, и сам ђаво не би био познат; и не само један него и други, па макар их било на стотине и хиљаде, они не би могли учинити ништа када би било љубави. Пре ће трава издржати силу огња неголи ђаво пламен љубави. Она је јача од зида, тврђа од дијаманта; по чврстини, она превазилази све. Њу не побеђује ни богатство, ни сиромаштво; или боље: не би било ни сиромаштва ни сувишног богатства, када би било љубави, и постојало би само добро које проистиче из једног и другог. Од богатства имали бисмо задовољство, од сиромаштва безбрижност … Љубав је као вредна пчела: одасвуд сабира добро и слаже га у души љубећег. Љубав измењује саму суштину ствари и доноси са собом сва блага. Она је нежнија од сваке мајке, дарежљивија од сваке царице; што је тешко она чини лаким и удобним, врлину представља привлачном а порок одвратним.

Еванђелски љуби онај који љубљеноме жели оно што је корисно и добро. Љубав чини те љубећи и љубљени сачињавају не два одвојена лица него једнога „човека; a то сем љубави никаква сила учинити не може… Који љуби, тај никада не може мрзети, ма шта се десило; у теже је и највеће благо љубави. Шта, рећи ћеш, зар не треба мрзети ни непријатеље ни незнабошце? Треба мрзети, али не њих већ њихово учење, не човека већ порочни живот и покварену вољу; Човек је дело Божије, а заблуда дело ђавола. Зато немој мешати Божје с ђавољим. Ако ми станемо мрзети безбожнике и незнабошце, онда, продужујући тако, ми ћемо почети мрзети и грешнике; а идући таким путем, ми ћемо се мало – помало одвојити од већине браће, или тачније, од свих, јер нема никога без греха. Ако треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само безбожнике него и грешнике. У таком пак случају ми ћемо бити гори од зверова, гнушајући се свих и надимајући се гордошћу као фарисеј… Еванђеље наређује: мрзети оно што је рђаво у човеку, а не човека. Ђаволов је посао: отргавати нас једног од другог; он се упорно стара да истреби љубав, да би човеку пресекао пут ка поправљењу и задржао га у заблуди, а тебе у непријатељству, и на тај начин затворио му пут ка спасењу. Ако лекар буде мрзео и избегавао болесника, а болесник се клонио лекара, онда може ли болеоник оздравити? Реци ми, што се ти клониш њега и избегаваш га? Зато ли што је безбожник? Но, са тог баш разлога и треба му одлазити и лечити га, да би болесника повратио здрављу. Макар он боловао од неизлечиве болести, теби је наређено да вршиш свој посао. Јуда је исто тако боловао од неизлечиве болести, али Бог није престајао лечити га. Стога и ти не малаксавај.

По неизмерном човекољубљу Свом Господ Христос нас не само избави од грехова, него нас и учини љубљенима, милима Себи. Замислимо: када би неко узевши шугавца покривеног ранама и сатрвеног болешћу, старошћу, сиромаштином и глађу, одједном преобразио њега у леполиког младића, чија би лепота пленила све, образи сијали, очи гледале као два мила сунца; затим га занавек оставио у том цвету младости, па га још обукао у порфиру, круну и у све царске украсе; – ето, тако управо и преобрази Бог нашу душу, учинивши је и лепом и привлачном и милом, те на такву душу силно желе гледати Анђели, Арханћели и све друге Небеске Силе. Тако нас Бог учини милима и многопожељнима Себи.

Ко има љубави за Христа, радује се сваком страдању ради Христа. Зато, ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист. Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом, зна силу окова. Сужанство ради Христа апостол Павле би више волео него живот на небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа… Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу. Ако би ко хтео да ме учини једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био узнесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам. Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта? „Молим вас ја сужањ у Господу“ (Еф. 4, 1).

Страдати за Господа – заиста је то највећи дар, већи од свих других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. To je веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми ради Христа страдамо и налазимо се у оковима. To нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају ради Господара неба.

Ко љуби Христовом љубављу, добија од Бога горуће, пламено срце. Та љубав је ненасито благо: јер и вољени и волитељ све више и више жуде да буду вољени. Мера те љубави је – никада не стати: „Нека љубав ваша све више и више изобилује у знању и сваком осећању“ (Флб. 1, 9). Апостол цени не просто сваку љубав, него љубав која произлази из знања, тојест не подједнако љубав према свима, јер таква љубав не би била љубав већ равнодушност. Шта значи: „у знању“? Значи: са расуђивањем, са размишљањем, са разборитошћу. Јер има и таквих који воле неразумно, на дохват, због чега њихово пријатељство и није постојано.

Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак: ништа није тако туђе његовом позиву и војевању као бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: „Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова“. – Свети апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда себе називају хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се трудили да живе животом Распетога. He би ли распет Господ твој? Ако се на исти начин не можеш распети, ти Га подражавај на други начин: распињи себе, не да би уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павла: разапе се мени свет, и ја свету (Гл. 6, 14). Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колика чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва: крштење – крстом, рукоположење – крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања. Христос обично страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном не иде (Мт. 10, 24), тојест који није готов на смрт. А људи ниски, који воле живот и тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство – непријатељ је крста.

Вера нам открива истину, и од искрене вере рађа се љубав. Јер ко истински верује у Бога, никада неће пристати да се удаљи од љубави. Стварно, човек који не зна љубав, не може, заиста не може имати племенита и великодушна осећања. Основ сваког добра није ништа друго до љубав. О њој висе закон и пророци (Мт. 22, 40). Као што огањ, кад захвати шуму, обично очишћава све, тако и жар љубави, ако се разгори у коме, очишћава и истребљује у њему све што је шкодљиво за божанско семе, и чини земљу чистом за примање тог семена. Где је љубав, тамо се истребљује зло, тамо нема ни среброљубља – корена зла, ни користољубља, ни гордости. Јер, може ли се ко гордити пред личношћу коју воли? Ништа не чини толико смиреним као љубав. Бићима која љубимо, ми служимо као робови, и не стидимо се, него им још благодаримо за такво ропство, за њих ми не штедимо своје новце, а понекад и телесне силе. Где је љубав, тамо нема ни зависти ни оговарања; тамо је све тихо, све спокојно, нема ни трага од неслоге и свађе, све је пуно мира. Зашто? Зато што сами греси: грамжљивост, крађа, завист, оговарање, надменост, кривоклетство, лаж, све то ишчезава тамо где је љубав.

О ВРЛИНАМА

Ја тврдим, благовести свети Златоуст, да су сви способни за врлину… Очигледно је да се у нама људима налази могућност врлине. Стога, немојмо говорити: онај је добар по природи, а овај је зао по природи. Јер ако би ко био добар по природи, онда никада не би могао учинити себе злим; а ако би био зао по природи, онда никада не би могао учинити себе добрим. Међутим ми видимо брзе промене код људи: они час падају у једно час у друго стање, и прелазе од једног к другоме. To ce види у Светом Писму: цариници постају апостоли, ученици – издајници, блуднице – целомудренице, разбојници – добри, волсви – поклоници, безбожници – побожни. А многобројне примере тога видимо и сами сваки дан. Када би добро и зло били природни, онда таких промена не би остало. Ко хоће да буде добар, ништа га у томе не може спречити, па макар пре тога он био један од најпорочнијих људи. Врлина је сагласна с природом, а порок је супротан природи, као што је болест супротна здрављу. Например: каква то неопходност приморава лагати и клети се? Никакве неопходности нема, никакве невоље; ми то чинимо по доброј вољи.

Реци ми, зашто кажеш да је врлина тешка? Она је тешка за нашу лењост, а сама по себи она је лака и удобна. Ево шта о томе вели Христос: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). Ако ти не осећаш да је врлина лака, значи немаш јаке ревности. Као што при ревности тешко постаје лаким, тако без ње лако постаје тешким. Ако ти настројиш душу своју како ваља, онда ћеш осетити лакост врлине … Ти си најнесрећнији од свих људи, ако се туђиш врлине. Нама је важно оно што је врлинско, а без тога све је остало потпуно некорисно. Оно што је корисно за нас јесте врлина и философија, тојест свети еванђелски живот.

Љубав је виновница сваке врлине. Зато, засађујмо је најбрижљивије у нашим душама, да би нам она донела блага, и да бисмо непрестано сабирали обилне плодове њене, који свагда цветају и никада не увену. Све врлине сачињавају један чврст ланац, који је чвршћи и лепши од сваког златног ланца. Свака врлина има такву силу да и ствара другу врлину и сама се од ње ствара, подржава другу врлину и сама се од ње подржава. Нико никада не може помоћу зла доћи до добра, ни помоћу блуда до целомудрија, ни помоћу зависти до добронамерности… Наређујући нам да се испунимо сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19), свети апостол нас побуђује на подвиге, помоћу којих се можемо испунити онаким врлинама какима је испуњен Бог.

Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: „захваљујући свагда за све Богу“ (Еф. 5, 20). Шта – зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше .. . Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба My захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.

О БОГАТСТВУ

Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати. Бринимо се једино за одело и обућу, и добићемо и то, и далеко више од тога… He пo количини имовине, него по расположењу душе треба судити о богатству и сиромаштву. Сиромашнији је од свих онај који свагда жели више но што има и никада не може да заустави своју злу жељу. Стога, бегајмо од среброљубља, тог виновника сиромаштине, упропаститеља душе, пријатеља пакла, непријатеља Небеског Царства, извора свих уопште зала; презиримо имање, да бисмо се боље користили имањем и помоћу њега добили и обећана нам блага… Ако хоћеш да будеш богат, презири богатство. И заиста, није богатство у имању богатства, него је богатство – не бринути се о стицању богатства. Ако тако будемо водили себе, онда ћемо и овде на земљи бити богатији од свих богаташа, и тамо на небу наследићемо небеска блага… Богат је не онај коме много треба, него онај коме ништа не треба.

Бог хоће од нас: никада не желети да се има много, но исто тако не туговати када се има мало. У овоме свету сви ми живимо једно одређено време, и сви смо обучени у подједнако тело: стога ни богаташу никакве добити од сувишне имовине, ни сиромаху никакве штете од сиромаштине. Што се онда плашиш сиромаштва? А ти, зашто јуриш за богатством? Бојим се, одговараш ти, да ме нужда не примора да идем на туђа врата и просим. Често чујем да се многи чак и моле Богу, да не допусти да им икада буде потребна људска помоћ. Слушајући то, ја се смејем, јер такав страх доликује само деци. У самој ствари нама је у свему сваки дан потребна међусобна људска помоћ. Зар не видиш да смо сви ми потребни један другоме? Војник занатлији, занатлија трговцу, трговац земљоделцу, роб господару, господар робу, сиромах богаташу, богаташ сиромаху, просјак даваоцу милостиње, давалац милостиње просјаку. Да, прималац милостиње задовољава највећу потребу, већу од свих потреба. Јер када не би било просјака, много би било изгубљено за наше спасење, пошто не бисмо имали нашта трошити своју имовину. На тај начин и просјак који изгледа некориснији од свих, показује се кориснији од свих. Ако је тебе стид што ти је потребан други, онда ти једино остаје да умреш, јер ко се тога стиди, њему је немогуће и живети.

Ако желиш да се обогатиш, постани сиромах. Таква су чудесна дела Божија. Неће Бог да ти постанеш богат услед сопствених напора, него по Његовој милости. Препусти то мени, вели Он, а ти се брини о духовном, да би ти познао и моју моћ; бегај од ропства и јарма богаћења. Ти си сиромашан све дотле док си везан за богаћење. Та бити богат не значи стећи много, него немати потребу за много. Ако и цар има такву потребу, онда се и он ничим не одликује од просјака … Ако хоћеш да стекнеш земаљска блага, ишти небо. Ако желиш да уживаш земаљско, презири га. „Иштите најпре царство Божије, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33). Зашто се дивиш ономе што има малу вредност? Због чега жудиш за оним, о чему не вреди ни говорити? Докле ћеш остајати сиромах? докле просјак? Погледај на небо, помисли о оном богатству које се тамо налази, подсмехни се злату, научи се како га употребити. Ми се користимо њиме само у земаљском животу, који је, упоређен са будућим животом, што и капља упоређена са бескрајном пучином. Оно не сачињава истинску имовину. Зато, чим се обретеш на самрти, други узимају све што имаш, хтео ти то или не, па сами опет предају другима, а ови опет трећима. Сви смо ми дошљаци и најамници. Власништво постоји само по имену, a у самој ствари сви смо ми власници туђега. Нама припада само оно што пошаљемо испред себе у онај свет. Оно пак што се овде налази није наше и за живота нашег на земљи оно одлази од нас. Нама припада само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље. Постарајмо се да њих стекнемо, и да они постану наше унутрашње, духовно имање. Ми немамо могућности да одлазећи из овог света понесемо са собом новце, али можемо понети милостињу. Њу и треба изнад свега да шаљемо испред себе у онај свет, да бисмо припремили себи обиталиште у вечним обитељима. Једино је врлина способна да нас прати у онај свет, једино врлина прелази у будући живот.

Све што имамо, добили смо од Христа: од Њега имамо и само постојање, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух, и земљу. Ако би нас Он лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и путници. Изрази: „моје“ и „твоје“, само су празне речи, пошто уствари није тако. Например: ако ти кућу назовеш својом, то је – празна реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и грађа, и ти сам који си кућу подигао, и све остало. Када и користиш кућу, она чак ни тада није твоја, не само због смрти која ти грози, него и пре смрти због пролазности ствари. Имајући то на уму непрестано, будимо богомудри и када добијамо и када губимо, и немојмо робовати предметима пролазним и који не припадају нама. Лишава ли нас Бог имања, Он узима Своје; лишава ли те части, тела, душе, или сина твога, Он узима не твога сина него Свога слугу, јер га је створио, Он, а не ти; ти си само припомогао његовом појављењу, а све је учинио Бог. Будимо благодарни што смо се удостојили припомоћи My y Његовом делању… Када ми сами – нисмо своји, како онда остало може бити наше? Ми двоструко припадамо Богу: и по саздању, и по вери. Тако Давид вели: Биће је моје од Тебе (Пс. 38, 8); такође и Павле: Кроз Њега живимо, и крећемо се, и јесмо (Д. А. 17, 28); а расуђујући о вери, каже: Нисте своји, купљени сте скупо (1 Кор. 6, 19). Све је Божије. Зато када Он захтева и хоће да узме назад, онда се немојмо противити као неблагодарне слуге, и присвајати себи оно што припада Богу. Душа твоја – није твоја; како онда имање може бити твоје? И како ти траћиш на што не треба оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо бити осуђени зато што рђаво употребљавамо оно што нам је дато? Оно што није наше већ Божије, треба да употребљавамо на сличне нам слуге. Зато је богаташ и био осуђен што није тако радио, као и они који нису нахранили Господа. Немој говорити: ја трошим своје и уживам своје. – Но то није твоје већ туђе. Велим: туђе, јер ти сам тако хоћеш; Бог жели да оно што је теби уручено ради браће, постане твоје; туђе постаје твојим када га ти употребљаваш на друге; а када га неумерено употребљаваш на себе, онда твоје постаје туђим. Ти немаш састрадалности и говориш да с правом употребљаваш своје за своје уживање; a ja баш зато и кажем да је оно туђе. Све твоје јесте заједничко – за тебе и твога ближњег; као што је заједничко – сунце, и ваздух, и земља, и све остало. Да будем јаснији: храна телесна, одређена уопште за све удове тела, ако буде приграбљена једним удом, она онда постаје туђа и за њега. Она не може да се свари и да храни, – отуда постаје туђа и за њега. A поставши заједничком, она постаје сопственост и његова и свих осталих удова. Исто је тако и са имањем: ако се ти један будеш користио њиме, онда ћеш доживети штету и ти, јер нећеш добити награду; ако га пак делиш са другима, тада ће оно више бити твоје, тада ћеш и добити користи од њега. He видиш ли како руке служе, уста жваћу, а желудац прима храну; и желудац не каже: ја примам, и зато треба да је сву задржим код себе. – He говори то ни ти односно имања. Ко прима, тај је дужан и да даје. Као што би желудац било рђаво да задржава храну у себи а да је не расподељује, јер би то нашкодило целом телу, тако је и за богаташе рђаво да своју имовину задржавају код себе, јер то упропашћује и њих саме и друге. Такође, једино око прима светлост, али је не задржава у себи него осветљује цело тело, јер је њему неприродно задржавати светлост у соби док оно остаје оком. Ноздрве осећају мирис, али га не задржавају у себи него га предају мозгу, саопштавају мирис и желудцу и достављају пријатност целоме човеку. Ноге једине ходају, али притом оне не само себе премештају него и цело тело преносе. Тако и ти не задржавај само за себе оно што ти је поверено, јер ћеш на тај начин нашкодити свима, а највише самоме себи. – Но то се може видети не само на удовима тела. Тако например: ковач, ако не хтедне својим занатом користити другима, он ће нанети штету и себи и другим занатима. Тако исто обућар, земљоделац, пекар и сваки други занатлија, ако не усхтедне другима давати производе свога заната, нашкодиће не само другима него преко других и себи.

Чудесан и јединствен пример обогаћења вечним богатством рода људског кроз сиромаштво, представља Господ Христос. Свети апостол благовести: Знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите (2 Кор. 8, 9). Тиме свети апостол вели: представите себи благодат Божију, размислите о њој, удубите се у њену величину и огромност, и тада нећете поштедети ништа од своје имовине. Господ Христос је потрошио славу Своју, да би се ви обогатили не богатством него сиромаштвом Његовим. Ако не верујеш да сиромаштво производи богатство, онда се сети Господа свога, и више сумњати нећеш. У самој ствари, да Он није осиромашио, ти не би постао богаташ. Заиста је достојно дивљења: сиромаштво је обогатило богатство. А богатством свети апостол овде назива познање вере, очишћење грехова, оправдање, освећење и остала безбројна добра која нам је Христос даровао, и обећао даровати нам. И све је то стечено за нас помоћу сиромаштва. Каквог сиромаштва? Оваквог: Он прими тело, постаде човек и претрпе страдања; мада Он и не беше ничим дужан теби, већ ти беше дужан Њему.

Молитвено погружен у Еванђеље светог апостола Павла, свети Златоуст благовести: Докле ћемо бити телесни? докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог „у науци и саветима Господњим“. Ко се израна научи бити богомудар, тај тиме стиче богатство веће од сваког богатства, и највећу славу.

Није толико корисно одгајати сина учећи га занату и спољној науци помоћу којих се стиче новац, колико – научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство. Немој се паштити да сина свог учиниш чувеним по световној учености и да му прибавиш славу, него се старај да га научиш да презире славу овога живота; то ће га учинити славнијим и чувенијим. Ово може постићи и сиромах и богаташ; томе се може научити не од учитеља и од наука, Heгo из Светога Писма. Немој тражити да син твој дуго живи на земљи, него да се на небу удостоји живота безграничног и бесконачног. Дај му оно што је велико, не оно што је мало. Удуби се у речи светог апостола Павла: „гајите их у науци и саветима Господњим“. Старај се да га начиниш не ритором, него га научи да богомудрује. Ако не постане ритор, неће бити никакве штете; а ако му недостаје богомудрости, хиљаде риторстава неће му ништа користити. Потребно је лепо владање а не оштроумност, морал а не говорничка вештина, дела а не речи. To је оно што доноси Царство, то дарује истинска блага. He језик изоштравај, него душу очишћавај.

О ЦРКВИ

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности… Црква је установљена не зато да се они који се сабирају у њој деле међусобом, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је Првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот, ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвојити и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. На тај начин, то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему малом, или осетимо лењост, немојмо превиђати то мало, јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а ми је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли с њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не бисмо упали у велике.

Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, иако се састоји из многих делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из многих чланова, но ти многа су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас, јер није једним Духом крштен један a другим други. И није само Дух који нас је крстио један, него и оно у шта нас је крстио, тојест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да сви ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили смо се ради тога, да сви будемо једно тело.

До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бог постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима – Бога Логоса. Као када би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ; тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињење, тада ће једино и бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под једну главу.

Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, – зар је то мало? Али погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч може то изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, – одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Посадио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске.

За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе – ανω него: изнад – υπερανω.

А изнад вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину је Он уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле, не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је од нас. To уствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове… О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће потчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим. – Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим = υπερ παντα. Шта значи: над свим? Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. „Која је тело Његово“. Да ти, чувши реч „главу“, не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“. Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: „пуноћа“, тојест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били – један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. To значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.

Видиш ли „богатство славе наследства“? Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“? Видиш ли „наду звања“? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2, 16). He природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове… С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, – реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; – међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. To треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се на земљи, били заробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе – οὐ τἀ ἂνω ни оно што је доле – οὐ τἀ χάτω ни човека, ни демоне, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила – природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!

Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово -πάντες Χριστὁς εἴς εγενεσϑε, σῶμα αὒτοὖ ὂντες; – Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије, само небо. – Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.лази близу Непропадљиве Силе, -то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, – н све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! – Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3, 2.1). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима.

Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: „Какво је богатство славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима“ (Код. 1, 26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, – стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. 

Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе – οὐ τἀ ἂνω ни оно што је доле – οὐ τἀ χάτω ни човека, ни демоне, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила – природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!

Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово -πάντες Χριστὁς εἴς εγενεσϑε, σῶμα αὒτοὖ ὂντες; – Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије, само небо. – Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.

О НЕПОКОЛЕБЉИВОСТИ ЦРКВЕ И ВЕРНОСТИ СВЕТОМ ПРЕДАЊУ

Св. ТЕОФАН Полтавски

Поштовани читаоци, представљамо вам изузетно вредан текст на тему исправног односа према Светом Предању, писаном и неписаном, из пера великог светитеља Руске Заграничне Цркве - Теофана (Бистрова) - Полтавског и Перејаславског, Новог Затворника, а на основу учења Васељенске Цркве и Светих Отаца. 

А и Ја теби кажем да си ти Петар,
и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18).

Уовим речима Божанског Оснивача Цркве садржано је кратко али веома дубоко учење о непоколебљивости Цркве Христове до краја века. Ми треба да размотримо у чему се састоји та непоколебљивост Цркве, на чему се она заснива и како можемо да учествујемо у њој, као чланови Цркве.
На питање: како је то Црква Христова непоколебљива и неразрушива када се неке Цркве очигледно колебају и руше? – Православна Источна Католичанска Црква одговара: Црква Христова је непоколебљива у свом васељенском јединству. То не значи да ни један већи или мањи део не би могао да отпадне од овог јединства, него да, без обзира на то што неки делови понекад отпадну, увек остаје Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која чува чисто исповедање и учење живота, неповређено Свето Писмо и свето Предање, и непрекинуто прејемство свештене јерархије и Светих Тајни.
Ова непоколебљивост васељенске Цркве условљена је тиме што је она основана, по благовољењу Оца Небеског, кроз Духа Светог, од стране Самог Исуса Христа, Који представља и истински темељ и главу Цркве. А она је тело Његово, оживљено Духом Светим. Апостол Павле пише: Јер темеља другога нико не може поставити, осим постојећег, који је Исус Христос. Овим речима апостол не само да признаје Исуса Христа за први и непоколебљиви темељ Цркве, него уједно пориче могућност постојања другог сличног темеља. Стога апостол Петар, коме су првобитно биле упућене поменуте Спаситељеве речи о темељу Цркве, не може бити први и основни темељ Цркве. Он може и треба да се сматра само за њен секундарни темељ, који је утврђен на Христу и који је само у Христу непоколебљив. Па и у овом последњем смислу он то није као појединац, иако је први, него заједно са другим апостолима, где је угаони камен Сам Исус Христос. Тако о овоме учи свети апостол Павле, а истинитост оваквог схватања потврђује и Тајновидац Јован Богослов. Овај последњи, описујући величанствену здање небеског града васељенске Цркве које се појавило пред њим у духовном виђењу, сведочи да је зид тога града имао дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест Апостола , а не само светог Петра. Дакле, први и главни темељ Цркве је Сам Христос Спаситељ и тиме је условљена њена непоколебљивост.
Одатле, коначно, бива јасно и то, на који начин постајемо причасници непоколебљивости Цркве ми, њени поједини чланови.

Црква је непоколебљива у Христу зато што Христос није просто човек, него Богочовек. У Њему је људска природа ипостасно сједињена и, да тако кажемо, помазана Божанством – кроз то сједињење она је постала непоколебљива; јер је само по себи непоколебљиво једино Божанство. Зато је и нама, ако хоћемо да постанемо причасници ове Божанске непоколебљивости Оснивача Цркве, неопходно да се благодатно сјединимо са Њим. А ово је могуће једино кроз потпуну послушност у вери и животу нашој Мајци, Цркви, која је, по речима Апостола, Дом Бога Живога и стуб и тврђава истине.

«Апостоли су – каже свети Иринеј Лионски – у Цркву као у ризницу похранили апсолутно све што се односи на истину, тако да свак ко хоће узима из ње пиће живота». И све је у њој истинито: било да је налази у Светом Писму, или да се чува у виду неписаног предања. «Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви – каже свети Василије Велики – неке имамо изложене у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам Апостолског Предања. Али и једно и друго има исту силу за побожност. Ово последње нико неће оспоравати, ако се макар мало разуме у црквене одредбе. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ћемо повредити и оно најважније у Јеванђељу, или боље рећи: од апостолске проповеди остала би само празна реч». На верности апостолском предању, писаном и неписаном, почива и истинитост Васељенских сабора. «Ми неприкосновено чувамо сва Црквена предања – сведоче оци Седмог Васељенског сабора – следећи древни закон Католичанске Цркве. Ми чувамо одредбе Отаца. Оне који нешто додају учењу Католичанске Цркве или одузимају од њега предајемо анатеми. Ко презире било које црквено предање, писано или неписано, нека је проклет».
Једном донете одлуке Цркве, којима су решена догматска питања, било је забрањено поново износити на разматрање и решавање. «Молим вашу светост – писао је Оцима Трећег Васељенског сабора Картагински епископ Капреол – да ви, уз садејство Духа Светога, Који ће, не сумњам, бити у срцима вашим приликом ваших дејстава, силом древног предања победите нова и до сада нечувена учења, не дотичући се оних која је Црква раније већ одбацила, како под изговором поновног истраживања не би било обновљено оно што је претходно одбачено. Јер, ако неко почне да подвргава новом истраживању предмете који су већ решени, за таквога је оправдано да се каже како он не чини ништа друго, него сам сумња у ону веру која је дотле имала силу». «Такво је мишљење свих нас: сви ми говоримо исто!» – одговорили су на изјаву Картагинског епископа Оци Трећег Васељенског сабора.
Тако нас учи Католичанска Црква. Чујемо ли ми њен глас и слушамо ли га? Одговорићу на ово речима светог Григорија Богослова: «Процветала су и дивно су некад текла наша дела. Тада у дому Божијем није било места за ово непотребно слаткоречиво и, како сада видимо, лукаво богословље. Напротив, рећи или чути о Богу нешто ново, што би само задовољило радозналост, значило је исто што и играти се камењем и брзином њиховог жонглирања обмањивати поглед, или засмејавати гледаоце разним покретима који су својствени женама. За побожност су сматрани једноставност и благородство речи. Али након што је у наше Цркве, попут какве тешке и злоћудне болести, продрла философија и склоност ка препиркама, празнословље су почели да сматрају за ученост и, као што се у књизи Дела апостолских каже за атињане, ми се више ничим другим не занимамо, него да штогод ново говоримо и слушамо. Који ће Јеремија данас једини бити у стању да како доликује оплаче нашу срамоту и помраченост?». Дрско се поново разматрају древне одредбе Црквеног учења и не мање дрско објављују се потпуно нове! Код нас је «свако богослов, па макар му и хиљаду (греховних) мрља лежало на души». Заборављају наши нови богослови да се «нико не може упустити у богословље и рећи оно што доликује о Богу, осим Духом Светим».
Ето због чега немамо мира. Све је код нас нарушено, и још више се нарушава. И тугујем због тога, и радујем се: Тугујем зато што немамо мира. Али се и радујем, зато што ће га бити! «Мир је највеће благо. Он је чудесан и на делу и по имену. Он је Божији. Бог је управо Бог мира и Он Сам назива се тако». Ипак, не треба сваки мир ценити. Јер постоји и дивна различитост у мишљењу, и најпогубније истомишљеништво. Треба љубити само добар мир, који има добар циљ и сједињује са Богом. А када се ради о очигледној безбожности, онда пре треба пристати на огањ и мач, без обзира на захтеве времена и власти (усудићу се да кажем не само светских, него и духовних), и уопште на све, само да се никако не прими зли квасац и да не дође до зближавања са зараженим. Најстрашније је – бојати се било чега више него Бога, и да услед таквог страха служитељ истине постане издајник учења вере и истине!
Зашто сам ја уверен да ћемо ми на крају имати и добар мир? «Бог је одлучио, браћо, да се с колена на колено не прекида постављање пророка и пријатеља Његових од стране Духа Светога, ради благоустројства Цркве Његове. Јер ако древна змија не престаје да бљује отров греха у уши људи, на погибију душе, зар неће Онај Који је насамо саздао срца наша подигнути са земље сиромаха , шаљући у помоћ наслеђу Своме мач Духа , који је реч Божија?». Наравно, подигнуће га!
Као чеда послушности, са усрдношћу и љубављу примајмо браћо из уста Мајке наше, Православне Цркве, чисто учење вере и живота, истински благодатно освећење и поуздано руководство за живот вечни. И бежимо од свих лажних учитеља, тих, како их је назвао свети Атанасије Велики, арабијских вукова. Амин.

АРХИЕП. АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ - ПРОРОК СТРАДАЛНОГ ПРАВОСЛАВЉА

Отац СЕРАФИМ Роуз

ЖИТИЈЕ И ДЕЛО

Никада нисам био овако ожалошћен као сада, када чујем за ову пометњу у Црквеним законима. Молим се само да ми Бог пода да не начиним ни један корак у гневу, него да сачувам љубав која не чини што не пристоји и не надима се (1 Кор. 13, 4, 5.). Погледајте само како се људи без љубави, уздижу преко сваке људске границе. Понашају се како не пристоји, са дрскошћу, без преседана у прошлости .             Свети Василије Велики    

Вероватно ни један православни писац који је био савременик оца Серафима није на њега утицао више од архиепископа Аверкија из Џорданвила. Отац Серафим се добро сећао архиепископа Аверкија из времена када је дошао у Сан Франциско на сахрану владике Јована и када је посетио радњу коју је водило братство. Иако га након тога никада није видео лично, отац Серафим му се увек веома дивио. Све до своје смрти, 1976. године, писао је отац Серафим: „Архиепископ Аверкије је био непресушни извор моралне и богословске подршке за наше братство.“ Чињеница је да је отац Серафим преузео модел архиепископа Аверкија као православног писца, што се види у темама списа оца Серафима, у његовом приступу и правцу чак и у стилу на неким местима.

Када се осврнемо на протекле године и видимо колико је отац Серафим себе чврсто постављао у исту раван са животним делом архиепископа Аверкија увиђамо и мудрост у савету архиепископа Јована из давне 1965. године, када је оца Серафима упутио на архиепископа Аверкија као верног водича у представљању истинског Православља кроз штампану реч. Десет година касније отац Михајло Помазански је потврдио ову процену архиепископа Јована. У једном писму отац Серафим наводи: „Питали смо оца Михајла Помазанског: „Kо је аутентични православни богословски водич за данашње време?“, а његов одговор је био: „Aрхиепископ Аверкије.““ (Писма Алексеју Јангу 4. новембар 1975. године)

Архиепископ Аверкије је био веома налик оцу Серафиму и као личност и као писац. Његово држање је сведочило о урођеној племенитости карактера и о смиреном духовном достојанству. Никада није био у журби или расејан. Никада га нисте могли затећи у неком немарном положају или расположењу. Није бринуо о томе шта људи мисле о њему и никада се није трудио да остави утисак нити да некога повреди како би показао личну снагу, мада је био сасвим свестан принципа земаљског живота и имао реалистичан став према ономе што се око њега догађало. Очигледно је био равнодушан према земним стварима. У њему се није могло видети ништа световно. Они који су архиепископа Аверкија знали када је био игуман и ректор манастира семинара Свете Тројице, сећају се његове упадљиве физичке појаве.

Био је висок са густом белом брадом, дугом косом и изузетно бујним обрвама. Његове крупне очи су изгледале као да гледају право у човекову душу и савест, и неки су говорили да их веома подсећају на очи оца Серафима. Слабо је чуо, што је недостатак који га је чувао од прљања световним разговорима. Кад год су у близини биле неке ситне препирке или бесмислене приче, намерно је искључивао слушни апарат. У храму би стајао затворeних очију у молитви. Како се сећа отац Герман, архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Није само говорио: „Учини ово, немој да радиш оно...“, већ је пружао целу слику, читаву Православну филoзофију живота, по којој су људи могли да разумеју због чега нешто треба, а нешто друго не треба да чине. Иако су архиепископ Аверкије и отац Серафим били тихе и скромене особе, писање обојице је садржавало храбро разобличавање и осуду отпадништва нешег времена.

О свом учитељу, отац Серафим је писао:
 „Виђење савременог света архиепископа Аверкија је трезвено, прецизно и у потпуности надахнуто Светим Писмом и Светим Оцима Цркве. Учио је да живимо у време апостасије-отпадништва од истинског хришћанства, када је тајна огреховљености ушла у завршну фазу припреме за човека греха - антихриста.“

Архиепископ Аверкије је, као и отац Серафим, сачинио обимно студију филозофских корена апостасије. Како је забележио отац Серафим, архиепископ Аверкије је пратио развој ове апостасије нарочито од времена схизме римске Цркве 1054. године кроз доба Хуманизма, Ренесансе и реформације Француске револуције, деветнаестовековног Материјализма и Комунизма до врхунца у Руској револуцији из 1917-е године која је уклонила последњу велику препреку за деловање тајне огреховљености и доласка антихриста. Као што видимо архиепископ Аверкије је био непосредно на линији деветнаестовековног руског пророка,светог Теофана Затворника и видео је око себе како се непогрешиво испуњавају његова пророчанства, заједно са пророчанствима његовог савременика,светог Игњатија Бријанчанинова.

Свети Теофан је прорекао пад Православног Цара и ужасне последице тога, за које је рекао да морају доћи као казна за безверје, слободоумље, неморал и светогрђе међу његовим земљацима. Када царска власт падне, говорио је свети Теофан, и народ свуда установи самопуправу републике и демократије тада ће бити места за деловање антихриста. Сатани неће бити тешко да припреми гласове за одрицање од Христа, као што је показало искуство током Француске револуције. Неће бити никога да ауторитативно прогласи забрану када се свуда установе такви режими погодни за скривање антихристових намера, тада ће се јавити антихрист.

Архиепископ Аверкије је видео да се управо ово догађа у савременом свету. Основни задатак поданика долазећег антихриста, писао је, јесте да униште стари свет са његовим идејама и предрасудама, како би на његовом месту изградили нови свет погодан да прими свог долазећег новог власника који ће заузети Христово место и дати људима на земљи оно што им Христис није дао. По речима светог Игњатија Бријанчанинова, антихрист ће бити логичан, праведан и природни исход општег моралног и духовног усмерења човечанства. Архиепископ Аверкије је, као и његов љубљени свети Јован Кронштатски, сматрао да је за православног пастира најтеже да издржи сведочење очигледног тријумфа зла у свету.

Видео је како хришћани свих различитих деноминација иду у корак са временом, несвесно сарађујући са слугама долазећег антихриста проповедањем хуманистичких, хилијастичких идеја о светском прогресу и земаљској срећи, идеја које су наизглед мотивисане хришћанском љубављу, а заправо су дубоко стране истинском Хришћанству. Природни пут сваког правог хришћанина је да носи свој крст, потврдио је архиепископ Аверкије, без чега нема хришћанства.

Архиепископ Аверкије је посебно крварио у срцу када би видео Православне вође како настоје да иду у корак са овим отпадничким трендовима ради екуменистичког напретка, доприносећи на тај начин новом хришћанству антихриста, хришћанству без Крста. Отац Герман се, из својих дана у Џорданвилу, сећао како је једном, док је радио у канцеларији семинара чуо архиепископа Аверкија како дуго корача ходником. „Његово Преосвештенство носи неки терет“, приметио је отац Владимир који је тада такође радио у канцеларији. Отац Герман, тада брат Гљеб, је изашао да провери и, прилазећи архиепископу, видео је да је дубоко замишљен. „О, брате Гљебе“, рекао је архиепископ забринуто, подигнувши поглед. „Размишљам, реч „Православан“ данас више нема смисла. Неправославље се сада скрива испод спољашње маске Православља. За оно што ми називамо Православљем треба сковати нови израз управо онако како је некада требало сковати израз Православан, а то није тако лако.“ Отац Герман се сећа и како је архиепископ Аверкије скрушено плакао док је држао проповед очајнички настојећи да Православнима, који су изгубили со, пренесе укус хришћанства које није од овога света. Сузе су се сливале низ часне образе архипастира док је без напора на лепом класичном руском језику износио дубока учења. Током раних 70-их година, када је архиепископ Аверкије већ био слаб и ближио се смрти, његови пастирски подстреци су били снажнији него икада.

Оци Серафим и Герман су се радовали када су, читајући његове чланке у „Православној Русији“ видели како овај часни јерарх говори отворено не само о очигледнм претњама за Православље од екуменизма, реновационизма и хилијазма, већ и о неким притвореним црквеним проблемима, које је само мањина, чини се, била спремна да призна, а још мање да о њима говори. Архиепископ је говорио о духовном мртвилу које се прикраде онда када почнемо да гледамо на Цркву пре свега као на земаљску организацију, као и о партијској политици која улази у црквени живот под плаштом праведне исправности.

„Истинском Православљу“, писао је, „стран је сваки мртви формализам, у њему нема слепог држања слова закона, јер је оно дух и живот“ (Јован 6, 63.) Када са спољашње и чисто формалне тачке гледишта све изгледа сасвим исправно и строго по закону не значи да је тако и у стварности.

Архиепископ Аверкија је на крају његовог живота вероватно највише болело да види како у Руској Заграничној Цркви, којој је припадао, стасава једна нова генерација православних вођа, која није састављена од смерних људи, који само желе да приме и пренесу Свето Предање, већ од опортуниста чије је ревновање мотивисано политиком силе. Он сам је 1975. године, само годину дана пре своје смрти, постао жртва ове ревности, али не по разуму (Рим. 10, 2.)

Када су га напали из странке „супер исправних“, пре свега су га критиковали због личног пријатељства са грчким владиком, Петром у Њу Јорку, кога су сматрали супарником Грка старокалендараца у Америци. Када су сазнали да је архиепископ Аверкије саслуживао са владиком Петром упутили су му једно од својих озлоглашених, отворених писама, а затим и прекинули заједницу са њим истовремено настојећи да умање његов богословски ауторитет, ширећи глас да је схоластик под западним утицајем и тако даље.

Архиепископ Аверкије је лично обавестио платинске оце о томе шта се догађало. Очигледно је био веома узнемирен дрским тоном, тако га је назвао, који се користи у Цркви. Као што је отац Серафим касније забележио: „Узнемирен нам је написао једно болно писмо, које указује колики је јаз између великих црквених стараца и млађе генерације, која није примила њихово руковођење и сада мисли да зна боље од њих. На годишњицу благосиљања братства од стране архиепископа Јована, 10. септембра 1975. године, епископ Нектарије је дошао у манастир да служи Свету Литургију, а након ње је са оцима поделио своју тугу због последњих догађаја. Епископ Нектарије се такође дивио архиепископу Аверкију до те мере да га је сматрао живим светитељем. Кампања против њега, казао је епископ Нектарије оцима, показује колико је данас уска и болна стаза истинског Православља. На Суду који ће доћи, рекао је отац Серафим, после посете владике Нектарија, бићемо сами, али имамо светле примере ових последњих великих монаха, архиепископа Аверкија и Андреја (архиепископ Новодивијевски Андреј, раније отац Адријан) и епископа Нектарија. Нека нас Бог сачува у своме истинском стаду.“

Док је још трајала кампања против архиепископа Аверкија, оци Серафим и Герман су одлучили да један број „Православне речи“ посвете њему, уз његову фотографију на насловној страни, кратак чланак оца Серафима у коме га назива „живом везом са Светим Оцима“ и један чланак самог архиепископа Аверкија под насловом „Света ревност“. „Већ годину дана планирамо да имамо владику Аверкија на насловној страни“, напоменуо је отац Серафим у то време, „али тек сада је стигао коначни подстицај. Нека мисле шта желе, ово је прави православни архипастир и богослов без икакве притворности и политике, који изравно лично страда од политике у Цркви. Сматрамо да ова насловна страна пружа утеху, то је наш дуг овом праведном човеку.“

Сасвим прикладно, надахњујући чланак архиепископа Аверкија о Светој ревности се завшавао прављењем јасне разлике између истинске православне ревности и лажне ревности која скрива личне интересе и пенушање обичних људских страсти. „Само света ревност за Бога, за Христа“, писао је архиепископ, „без икакве примесе лукавости или двосмислене препредене политике може да нас руководи у свим нашим делима и владању“. Два месеца након што је завршио издање „Православне речи“ са архиепископом Аверкијем, отац Серафим је у једном писму записао: „Чини се да нас је наша насловна страна са владиком Аверкијем поставила у извесну категорију, што је вероватно на наше добро. Осећамо на себи неку неодређену тежину, као да издржавамо удар неке битке чија линија фронта није јасна. Наша изолованост у сваком смислу нам вероватно омогућава да боље носимо овај терет тако да смо Богу захвални. Око групе „супер исправних“ постоји некакав облак који чак и трезвене људе спречава да јасно мисле и да се некако носе са ситуацијом и примили смо неколико наговештаја да старија генерација од нас очекује да, када дође време, кажемо праву реч. Нека нам Бог пода снагу“.

Архиепископ Аверкије је заправо, од братства светог Германа очекивао да каже праву реч. Као што је отац Серафим записао: „Кратко пре свога упокојења је рекао оцима „Ваш пут је исправан. Нека је благословено све што чините.“ Писао је такође оцима и благодарио им за њихову моралну подршку у, како је рекао, веома тешким временима за њега.

Оца Серафима је сведочење о Црквеном раздору над једним таквим праведним човеком какав је архиепископ Аверкије невело на дубоко духовно испитивање. Један одељак његовог летописа написан о Божићу 1975. године показује како отац Серафим настоји да разматра Црквену ситуацију уопште, трудећи се да пронађе смисао у свему и избегавајући да побегне у лака, површна решења. „Током целе године смо“, писао је, „слушали о несагласју у Цркви. У једном манастиру – Џорданвил, монаси говоре 'Ми смо овце без пастира али шта би учинили када би игуман одједном постао строг и захтеван како би произвео духовно јединство'.“ У другом манастиру - Бостон се чини да постоји духовно јединство, али је мој утисак да оно није дубоко и да је сувише посредовано мишљењима о светости игумана, о исправности манастирског богословља и погрешности свих осталих, о надмоћности Грка над Русима итд., а свуда редом у парохијама, породицама, малим групама избијају непријатељства без видљивог разлога и најбољи и најпонизнији људи бивају прогоњени. Где треба тражити узрок ове опште појаве данас. Да ли из Цркве нестају истинске вође? Или присталице ускраћују поверење онима који могу да постану вође. Догађају се, наравно, обе ствари. Љубав многих је захладнела, способност руковођења и поверења пропадају у свету који се заснива на револуционарној дрскости и самољубљу. Где је одговор? Задобити положај вође и присилити на послушност? Немогуће у садашњем свету. Понудити слепу послушност неком вођи, по могућности неком харизматику; изузетно опасан избор. Многи на овај начин следе оца Пантелејмона у Бостону и исход тога изгледа поразан и ствара несагласје и трвења. Опитовати љубав, поверење и живот у складу са Светим оцима у малом кругу у коме живимо, чини се да нема другог начина да разрешимо данашњу духовну кризу која се изражава у одсуству духовног и умног јединства. Онај ко је пронашао духовност Светих Отаца биће у јединству са осталима који су је такође пронашли. Ово је много боље него следити нешто што је тај и тај рекао, верујући да је он некако непогрешив.

Како је, међутим, тешко пронаћи духовност Светих Отаца, колико је много неслоге са онима који су једнако искрени. Или је то због тога што не тражимо довољно дуго и довољно дубоко. Нека нам Бог пода одговор на ово питање које нас тако мучи, уколико наши напори могу да помогну другима да пронађу једнодушје и једноумље у истинском Православљу, да мисле, али да пре свега остану верни истинској мисли Отаца, онда наше постојање у пустињи има смисла. Ипак, чини се да наш пут до овог јединства води кроз раздор, на пример, кроз јавно неслагање око питања у вези са блаженим Августином као православним светим оцем и светитељем. Да ли ће овај привремени раздор заиста да створи једно дубље сагласје? Нека нам Бог ово подари. Чини се да је то једина алтернатива слепом следовању линији непатристичке стране.“

Неколико месеци након што је написан наведени пасус, отац Серафим је написао писмо у којем размишља о истим питањима. „Уздишем и размишљам да ли је заиста вредно објашњавати право разумевање православља, када је тако много оних који знају боље и када су они други слаби као шпагети. Или, као што је млади Тома Андерсон једном приликом сјајно приметио: 'Уколико сви остали мисле другачије, онда ми можда стварно грешимо'. Али, онда помислим на владику Аверкија, оца Михаила Помазанског и читаву ту старију генерацију која је сада скоро нестала и дође ми да заплачем над младим свезналицама које су промашиле суштину. Но, познање долази само кроз стварно страдање, а колико је оних који су на то спремни?“

Израз Светог Григорија Богослова „страдално Православље“ је често био на уснама архиепископа Аверкија. Он се односи на две ствари – на крст који Православни хришћани морају да носе док следе Христа ка Рају и на прогон који сама вечна Истина трпи у овом палом свету. Како је архиепископ Аверкије приметио:„Онај који следи своју савест и учење Господње може на крају то скупо да плати“. И то се односи на све аспекте модерног живота, а понекад и на област религијског и црквеног живота. Архиепископ Аверкије је дубоко окусио страдално православље. Када је отац Герман посетио Џорданвил 1973. године, и питао оболелог архиепископа како је, добио је следећи одговор: „Како могу да се осећам када опада слава Православља, зло тријумфује, хришћани постају тако пуни мржње и пакости, а православни хришћани нису ништа бољи. Можда су и гори, јер им је више дато. А ко ће у овим ужасним временима устати у одбрану јадног страдалног Православља?“

У својој последњој књизи, архиепископ Аверкије је поменуо како је његова пастирска брига због духовног опустошења допринела његовој дугој и коначној болести. „Као производ свих емоционалних мука које сам трпео због онога што се данас догађа, салетело ме је, барем моји лекари тако кажу, неколико озбиљних болести које су ме умало узеле из овог привременог земаљског живота, јер нисам могао да се помирим са свиме што се дешава око мене и да томе прилазим незаинтересовано.“ Касније је закључио: „Као и свима, судиће ми непристрасни Бог, а могу да кажем само једно: све сам чинио поштено, према својој савести, не осврћући се на нечији углед.“

Коначно ослобођен свог пастирског терета архиепископ Аверкије се упокојио 31. марта/13. априла 1976. године. Током последњег дана своје болести је дремао и чули су га како говори: „Лазар је болестан“. Ово је, очигледно, била нека врста мистичног поистовећења са Христовим пријатељем у Јеванђељу, пошто се архиепископ Аверкије упокојио на дан када се Црква сећа смрти Лазареве. Сахрањен је три дана касније, уочи Лазареве суботе, дана Лазаревог Васкрснућа из гроба. Дан након архиепископовог упокојења отац Серафим је у свом летопису записао: „Братија је сазнала за смрт нашег духовног и богословског вође архиепископа Аверкија и за које смо сада остали права сирочад. Сада наступа период интерегну када није извесно да ли ће ико наставити Џорданвилску идеологију. Наше братство се сада налази у једном много одговорнијем положају. За нас постаје још важније да пренесемо истинско учење и дух Светоотачког Православља.“

Два дана касније, отац Серафим је поново писао о смрти архиепископа Аверкија: „Ово је велики, велики губитак за нас. Хвалимо Бога што смо успели да га представимо као живу везу док је још био жив уместо, као што се најчешће догађа, да чекамо да умре пре него што почнемо да га ценимо.“ Отац Герман је са архиепископом Антонијем, владиком Нектаријем и владиком Алимпијем Кливлендским одлетео у Њу Јорк на сахрану архиепископа Аверкија у манастиру Свете Тројице. Тамо је видео да архиепископ Аверкије ни у смрти није остављен на миру. Током сахране, коју је служио пријатељ архиепископа Аверкија, епископ Петар, свештеници из групе „супер исправних“ су круто стајали у олтару са прекрштеним рукама на грудима, одбијајући да учествују у служби. Обичан народ, који је волео архиепископа Аверкија је био шокиран и повређен, када је видео овакву дрскост. Ови свештеници су искористили Литургијску службу, да се не помиње сахрана једног праведника, за политичку демонстрацију. Како је отац Серафим напоменуо у једном писму: „Отац Пантелејмон Џорданвилски је, када је ово видео, рекао оцу Герману који је био присутан и опраштао се од свога Аве: 'Погледај какве монахе имамо данас. Дошли су овде да демонстрирају. Мора да је дошао крај света'.“ (Архимандрит Пантелејмон, година 1984., је био суоснивач Манастира Свете Тројице у Џорданвилу, не треба га мешати са архимандритом Пантелејмоном кога смо раније помињали из манастира Светог Преображења у Бостону). Њихово дело је својим речима укорио сам архиепископ Аверкије који је нагласио да нам је Црква дата ради спасења наших душа и ни ради чега другог. Не можемо од ње да правимо оруђе или позорницу за наше страсти и за рашчишћавање наших личних рачуна. Када се отац Герман вратио са пута донео је снимак погреба архиепископа Аверкија. Пославши снимак, Алексеју Јангу и његовој заједници у Етни, отац Серафим је писао: „Ово је наш Васкршњи поклон твојој заједници. Тако ћете имати додир са стварним духовним догађајем у нашој Цркви. Ја једва да могу ово да слушам. Једино желим да плачем. Он је био праведник, а сада смо изненада у шоку увидевши да га је само мањина ценила.“

Са земаљске тачке гледишта смрт архиепископа Аверкија изгледа као пораз. Рат сатане против свих облика праведности се наставља и врхуни у царству зла, али у Царству Небеском архиепископ Аверкије је већ победник. Живео је богоугодним животом припремајући се да буде међу светима. Његове речи које је написао само годину дана пре своје смрти друге су надахнуле да га следе: „Нека верност и побожност буду једине бакље које носимо у дубини свога срца и душе, као што је на много тајанственији начин чинио старац Симеон. Тада ћемо напуштајући овај живот бити у стању да из срца објавимо: Сад отпушташ у миру слугу Својега, Господе, по ријечи Својој јер видјеше очи моје Спасење Твоје“ (Лука 2, 29, 30.)

У срцу архиепископа Аверкија, када се упокојио, није постојало очајање или вера у одсуство Истине и Љубави. Живео је у присуству Истине и Љубави и знао је да ће Онај једнога дана победити антихриста након што он буде владао мало времена (Откр. 12, 12.) „Слуге антихристове“, писао је „ће настојати да преваре, ако буде могуће, и изабране“ (Матеј 24, 24.) Помисао на ово, међутим, не треба да нас мучи или да нас сломи, напротив како Господ сам каже: „Усправите се и подигните главе своје јер се приближава Избављење ваше“ (Лука 21, 28.)

Отац Серафим је био веома свестан чињенице да је братство са упокојењем архиепископа Аверкија задобило још једног Небеског заступника. Само два дана након што се праведни архиепископ преселио на други свет, отац Серафим је у једном писму записао: „Уздамо се у молитве владике Јована а сада и владике Аверкија на Небу.“ Отац Серафим је од тада држао фотографију архиепископа Аверкија у углу са иконама у својој келији. У новембру 1976. године, отац Серафим је добио потврду од Бога да је архиепископ Аверкије заиста на Небу са Христом и Светима Његовим. Како се отац Герман присећа: „Отац Серафим је дошао у Цркву на Јутрење и рекао ми како је диван сан уснио претходне ноћи. Видео је љубљеног архиепископа Аверкија како стоји на лепој травнатој тераси која води ка горе. Била је огромна гомила људи, као на неком окупљању. Отац Серафим је био међу њима. Архиепископ Аверкије је изгледао блиставо, био је одевен у блештаво бело као и сви остали, укључујући и ђакона који је стајао поред и оца Серафима који је био мало ниже али тачно наспрам архиепископа Аверкија. Одигравало се неко радосно прослављање. Ђакон је требало да помогне архиепископу у служењу, али није знао шта треба да поје. Отац Серафим је, међутим, знао речи и погледао је архиепископа Аверкија желећи да му саопшти да је имао праве речи. Тада му је архиепископ дао знак да треба да поје наглас. „Устаће Бог“, појао је гласно отац Серафим стих из Псалма по посебном напеву који се користи током службе за Пасху, Васкрсења Господњег, „и расуће се непријатељи Његови. Алилуја!“ (Пс. 67., 1.) Када је ово отпојао, све је поновио огроман хор са свих страна. Грмело је и ваљало се као талас надалеко и нашироко. У том часу се архиепископ Аверкије насмешио, дубоко задовољан. Почео је да се лагано уздиже машући кадионицом. А док је величанствени хор од хиљаду гласова и даље појао, отац Серафим је некако знао да је ово нова служба и да се овако велико прослављање, слично Пасхи, никада није раније служило.“ Када је отац Серафим испричао свој сан, отац Герман му је рекао да је управо тога дана празник светог Аверкија Равноапостолног први имендан архиепископа Аверкија на Небесима. Тога дана се славе и Седам младића уснулих у Ефесу чији животи изображавају опште Васкрсење, заједно са Казанском иконом Мајке Божје којом је Русија много пута била спашена од страног упада. Тако је сматрао и отац Герман, ова нова никада раније служена Служба из сна оца Серафима била је  прослављање Васкрсења Русије.

Отац Серафим није хтео да дозволи да порука архиепископа Аверкија буде угушена и заборављена. Ускоро након архиепископове смрти написао је чланак на руском језику за лист „Православна Русија“ под насловом „ Златоусти последњих времена - значај архиепископа Аверкија“*. Овде је овако одао почаст свом великом учитељу:

„Архиепископ Аверкије је био један од последњих великана Православља у двадесетом веку, не само у Руској Заграничној Цркви и не само међу Русима у расејању, већ у свом Васељенском православљу двадесетог века. Толико смо навикли на његове пламтеће и одважне речи усмерене против отпадништва нашег времена,да нисмо ни приметили да је он практично једини јерарх било које Православне Цркве, који је на било ком језику писао са таквом храброшћу и честитошћу у одбрану истине светог Православља. Заиста у наша жалосна времена имамо недостатак таквих правдољубивих људи. Али, чак иако међу нама не видимо такве заступнике Истине, његова учења остају са нама и могу нам бити светионици у све мрачнијим данима који су пред нама и које је пророковао када ће Црква морати да утекне у пустињу, као што каже књига Откривења. Свети оци сматрају да је жена обучена у сунце које је утекло у пустињу (Откр. 12.) симбол Цркве последњих времена.“