КРАТКО ИЗЛАГАЊЕ МИСЛИ КОЈЕ НАВОДЕ НА ПОКАЈАЊЕ - Пајсије Величковски

Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје.

Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дух живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт.
Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волела спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух.
Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено ), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благоугодили Богу.
Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење. 
О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. 

Слушала си, драга душо моја, о таоме како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.



О, свети и богоносни оче Пајсије, моли Бога за нас!
О, препрослављени и преблажени оче Пајсије, прими ову нашу скромну молитву. Сачуван смирењем, учењима Светих отаца успео си се до молитвених висина; помози нама који не знамо како да се боримо нити како да се молимо. Смилуј се на нас, твоје бедне ученике, учећи нас да волимо доброту и избављајући нас будућих мука. Посредуј за нас, свети оче Пајсије, како бисмо узносили хвалу, славу и част Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.