ЗЛОЧИН КОМУНИСТА ПРОТИВ СРБСКОГА НАРОДА И ПРАВОСЛАВЉА

Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од фашистичких, односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре, у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, срби, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог отока и насилних откупа крајем четрдесетих година. Биле су то методе достојне Јосипа Стаљина и Адолфа Хитлера!..

Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као “тамницу” југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.

Документа показују да је Броз већ на заседњу Авноја 1943. засновао границе република нове Југославије, само је Србију оставио недефинисану. То је значи, да Србија може да буде само онолика колико преостане кад се сви други намире. Хрватској држави Тито присаједињује српску покрајину Барању, затим Истру, Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима. Уставом из 1974. Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност.

На Косову и Метохији доселио је из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док је забранио повратак преко 200 000 Срба. Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији, формирањем нових нација а све са циљем вештачког умањивања броја Срба. Ово је новим комунистичким властима било неопходно како би доминацију Срба, њену заступљеност код гласања, у државним и другим структурама што више умањили.

На бази те политике већ после завршетка Другог светског рата 1945 проглашавају се две нове нације – Црногорска и Македонска, а 1965. створена је и трећа новокомпонована нација „Муслимани“ бошњаци настали од србских јањичара.

У одушевљењу што су се дочепали главног града Србије, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви”, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног” Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег” Слободана Пенезића Крцуна гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”. У „Популарној енциклопедији БИГЗ-а” из 1976, званичној енциклопедији комунистичке Југославије, на страни 1251. стоји да је Удба основана као Озна 14.5.1944, а да од средине 1952. није више војна формација и да ради у оквиру устава и закона. То је званично признање да је пре тога радила изнад закона и устава и сви они који су руководили имају командну одговорност за сва убиства која су се догодила. Јово Капичић у медијским наступима је сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју функцију обављао без законских ограничења. Потребни су томови да би се навели сви злочини које је Ђилас починио, прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Југославији.

Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи”. Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Како разумети стрељање јавних и културних радника и уметника у Србији, само зато што су другачије мислили и противили се револуционарним тј. насилним методама освајања власти? Пазите, није реч о ликвидацији припадника четника Косте Пећанца, Љотићевих фашиста, Недићеве жандармерије или војника Југословенске војске у отаџбини (историјско крштених као четници србска војска – да би се изједначили са истребитељима Срба – усташама, који су се преобукли у партизане). У питању су били цивили, капиталисти, угледни сељаци, интелигенција (која по комунистичким критеријумима није била поштена) све до јавних и културних радника и уметника. Једина кривица тих погубљених људи било је другачије мишљење и противљење да се власт осваја револуционарним, насилним методама.

Било је то право „партизанско-усташко безумље и лудило“. КПЈ је већ 1941. године направила спискове за ликвидацију угледних србских домаћина, који могу да сметају успостављању њихове диктатуре, а на крају рата ти спискови су само допуњени новим именима. Једини Титов ратни циљ био је да преузме (преотме) власт над читавом Југославијом, по сваку цену! Брозови партизани су борбе са Немцима и усташама избегавали кад год је то могло. Уместо да нападају Немце, Немци су нападали њих, организујући против и партизана и четника неколико офанзива на инсистирање Берлина.

Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и бежаније партизана пред Немцима правила партизанске херојске борбе против окупатора. Тито је марта 1943. Немцима отворено понудио сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Ђилас и Велебит у марту 1943. године у Загребу убеђују Кашеа и Хорстенауа: „Ми се не боримо против вас, Немаца. Ми се само бранимо. Немојте нас гонити и нећемо пуцати на вас. Наши непријатељи су четници. Ми се боримо само против њих.“ („Еин Генерал им Зwиелицхт“, Банд 3, Бохлау Верлаг Wиен-Коелн-Граз 1988; М. Ђилас „Партизански рат“, Београд 1979. године). Договор је поштован, без обзира на то што га је Рибентроп осудио и одбио, али је „фер плеј“ одржан….”

Отпор према нацистима је био само изговор, док је прави циљ био доћи на власт и завести систем интегралног комунизма, Тито у југословенској скупштини 26.6.1950. године. За Тита, Ђиласа и његове другове, такозвани “народноослободилачки устанак” био је само реторичка флоскула за прикривање правог циља: комунистичке револуције/диктатуре. Организовану, војно-герилску борбу против наци-фашизма отпочела је, прва у окупираној Европи, Југословенска војска у отаџбини на челу са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем на челу, и то 17. априла 1941. г. (истог датума је сачињен анекс споразума између комуниста и усташа који је закључен још 1935. г. којим је уговорена сарадња у циљу сламања југословенске државе, србства и православља).

У том тренутку је важио споразум између СССР и Немачке, тако да ниједна комунистичка организација, укључујући и Брозову, није била, нити је могла бити у сукобу са наци-фашистима. Тек “вероломни” напад на СССР 22. јуна 1941. г. отвара могућност ратовања комуниста против Хитлера. Глупо и наивно је данас користити комунистичку иконографију – српове, чекиће и црвене петокраке – као симбол антифашистичке борбе. Стаљин је први, али не и једини, који антифашизам користио као изговор за бруталност према свим политичким противницима. То су исто радили и Јосип Броз као и Георги Димитров. Стотине хиљада Руса, који су завршили по сибирским гулазима, били су етикетирани као „фашисти“, што је значило дозволу за њихово убијање или у најмању руку нељудски однос према њима. Жалосно и велика срамота је да се о страдањима на Голом отоку ћути, поготово када се зна да је ухапшено 55.000 људи-слободара и љубитеља Русије, да је 8.800 њих убијено и то на звјерски начин, бацано у море, сахрањивано као псе по билећком и голооточком камењару, удављено у мору као што је случај са амбасадором Жарком Поповићем из Бјелопавлића.

Познато је да је под мукама у истражним затворима уморено на стотине људи или се убило под несносним терором. Голи оток је својеврсни зверињак у коме су управљачи, разарали људско тело, разграђивали, черечили, дробили, на варварски и вандалски начин, у коријену разарали душу и морал невиних жртава, здравих и нормалних људи. По директиви Броза, голооточанима је био створен пакао у логору, гладовали су под најсуровијим исцрпљујућим мукама, жеђ их је сатирала на ужареном сунцу голог безводног острва. За бржу смрт, помагале су заразне болести. Највећа радост била је смрт и сви су молили: “Убијајте, не мучите ме више”.

Зашто о овом геноциду за убијање, мучење и сатирање људи ћуте историчари, академици, научници и јавни радници? Евидентно је да је антифашизам био један од инструмената у рукама тоталитарних режима источне Европе који је био масовно коришћен у сврху пљачке приватне имовине, уништавање живота и судбина појединаца и њихових породица, спровођења тортуре свих врста и облика… или у најмању руку понижавања непожељних појединаца и група. Сваки национализам је опасан али је србски најопаснији. Овако је гласила максима југословенских комуниста, она на којој је Титова Југославија створена и одржавана у животу. На тој логици озидан је чардак назван братство и јединство, ова формула остала је у животу након растакања Југославије; ево је и данас живи, делује ефикасније него икада, а на њеној примени највише инсистирају они који с поносом истичу да су борци против тоталитарних идеологија, комунизма свакако.

За Европу ниједан национализам на Балкану није опасан, осим србског. Оно што није дозвољено ловачкој организацији Србије, дозвољено је армијама и паравојним формацијама осталих државица. Од Србије је отето Косово, Срби су избрисани у Словенији, готово протерани из Хрватске, а оно мало што их је остало изложено је шиканирању сваке врсте; у Црној Гори ниједан Србин не може да добије иоле значајну функцију у државној администрацији, али за Брисел и Вашингтон то није проблем.

ГЕНОЦИД ПРЕМА СРБИМА СЕ НАСТАВЉА

О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској. Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима и годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: ”Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”. У уговору потписаног 17. априла 1941, седам дана после оснивања Павелићеве НДХ, којег су у име усташа потписали Миле Будак и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и Владимир Бакарић стоји ово: ”Комунисти неће предузимати никакве акције против НДХ”. Усташка власт у НДХ, због своје антисрпске политике, пружила је Титу далеко највећу подршку. ИНТЕРЕСАНТНО ЈЕ ДА СЕ ТИТО ЦЕЛО ВРЕМЕ РАТА НАЛАЗИО НА ТЕРИТОРИЈИ НДХ! ШТА ВАМ ТО ГОВОРИ? Титови партизани никада нису чак ни покушали да нападну, ослободе, униште логор Јасеновац. Мисли ли неко да је то било случајно? Тито је као главног непријатеља третирао је Равногорски покрет, што га је чинило природним савезником Павелића и Немаца.

Након што се распала Југославија, уследио је осветнички поход уништавања православних Срба. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства, тако што су најпре убијали србске владике и свештенике. Своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога“, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара“, „Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша“ итд. Тада је убијено преко три стотине србских свештеника и срушено 180 србских православних храмова!

Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. године. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености”. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас”.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице монаха у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски монаси, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. На Бадњи дан 1942. године црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис “ово је пасје гробље”. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно била унакажена и без појединих делова тела. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам“.

У неким општинама у БиХ партизани су убили више Срба чак и него усташе. Њихова убиства су била свирепа: Милан Бата Јанковић је у јесен 1941. у Чачку убијао чекићем, левом руком, са црвеном рукавицом, док је Владан Мићић у Ужицу убијао маљем. Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима”, рекао је.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића. Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија у области Прибој – Рудо на свиреп начин су убиле близу 200 србских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште из Прибоја, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су се људи убијали маљем, као говеда.

ПОДУНАВСКИ ФОКСДОЈЧЕРИ су колективно веома страдали; Поименце је откривено 26.000 жена и 6.000 деце (од 51.000 страдалих Немаца) који су ликвидирани после рата, имовина им се колективно конфискује (пар изузетака само). На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда.

КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца 70 година пошто је Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене јер су се осушили борови посађени поврх гробнице да би је сакрили. Гробови оних које је Озна прогласила народним непријатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18. маја 1945. године. Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: “Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени”. Захваљујући овом “правном акту”, Озна је у Србији убила 55.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена.

Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Извештај Државне комисије Републике Србије каже, да су партизани после Другог светског рата ликвидирали 416 ђака и студената, 2892 жена домаћица, јер су им мужеви били четници, 72 новинара, 857 трговаца,кафедјија, 345 учитеља, 77 глумаца и уметника!.. Процене броја жртава у комунистичким “дивљим чишћењима” крећу се и до 100.000 убијених. Историчари претпостављају да су егзекутори у Горњем Милановцу могли да буду исти они из Југословенске бригаде који су убијали у чачанском крају. Реч је о јединици састављеној од бивших усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао потпуковник Марко Месић. Југословенска бригада била је састављена од људи из 369. ојачаног хрватског пука, формираног у НДХ, који је 1941. отишао на Источни фронт. Пук је уништен код Стаљинграда јануара 1943, а од преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица, почетком 1944. формирана је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију

ЈОСИП БРОЗ НАРУЧИО КРВАВИ УСКРС 1944. ГОДИНЕ!… Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. Приликом савезничких бомбардовања Београда није погођен ниједан немачки циљ од стратешког значаја. Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“… Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“.

У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету. Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, уручио је демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита. Кад је Фицрој Маклејн, шеф енглеске мисије у Титовом штабу, скренуо пажњу Черчилу да су сви функционери Титовог покрета „отворени и задрти комунисти“ и да ће они у Југославији успоставити совјетски систем, Черчил није издржао:

– Да ли намеравате да живите у Југославији после рата?

– Не, господине.

– Ни ја. А пошто је такав случај – додао је британски премијер – уколико се мање Ви и ја бринемо какву ће владу они успоставити, утолико боље!… Не заборавимо да Тито није допуштао да се руши/бомбардује Загреб… ТИТО је био симбол свих комунистичких злочина, од којих је највише страдао србски народ. Да не заборавимо сремски фронт гце је тито и комунисти жртвовао 200,000 србаске младежи

Жалосно је што и после толико година, Тита чак и не означавају као диктатора и масовног убицу, већ ослободиоца

ОСЛОБОДИО СРБИЈУ ОД СРБА, А И СПЦ ОД СРБСКИХ ВЛАДИКА И СВЕШТЕНИКА

https://www.youtube.com/watch?v=Gfe5jVtSCWw

МИЛЕВА и МИЛОШ МАРИЋ

РУСИ ГА СЛАВЕ, А МИ ГА ЗАБОРАВИЛИ: СРБИ СУ ПОНОСНИ НА МИЛЕВУ МАРИЋА, А НИКО НЕ ЗНА КО ЈОЈ ЈЕ БРАТ

Милева Марић, генијална србска научница и прва супруга Алберта Ајнштајн, бар по имену, позната је локалној јавности. С друге стране, њен брат у овој области је заборављена личност, иако је реч о експерту светске славе чије име још увек и колико добро памте у Русији.
Име Милеве Марић добро је познато већини србске јавности. Неки ће и даље знати да вам кажу да је познати научник рођен 1875. године у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарији од троје деце. Међутим, већина њих неће знати за судбину њеног десет година млађег брата Милоша.
То није чудо. Мало је трагова о Милошу Марићу у нашој земљи. Спомиње се у једној реченици ′′ Новосадска енциклопедија ", посвећен је мањем поглављу у књизи ′′ Милева и Алберт Ајнштајн ", а недавно се у друштву сестре и оца нашао и на Информативна табла о кући у Новом Саду у којој је пронађен и србски научник Милева Марић Ајнштајн провела је део живота. И то је све!
Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било једнако, ако не и више, геније као најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је задужио генерације руских научника, као па као и иза пројекта клонова - овај је управо Србин!
Марићи су, по рођењу две девојчице, умрли двоје мушке деце, па је Милош, по рођењу 1885. по старом србском обичају, добио име по оцу. Завршио је Србску православну гимназију у Новом Саду, а пошто је охрабрио из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, а савршенство наставио у Паризу и Швајцарској.
Милош је током боравка у Берну живео са сестром и њеним супругом Албертом и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али након дипломирања студија напустио је њихов дом и вратио се у Клу где је започео медицинску праксу.
Милош је дочекао избијање Првог светског рата и општу аустријску мобилизацију. Први пут је стигао на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо пребачен на северни фронт, против Русије. Овде је био заробљен али, након што су Руси чули за његово србско порекло, као и чињеница да је био лекар, послат је у Војну болницу Лефортпов у Москви.
Млади србски лекар се спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Овај познаник му је заправо пружио одређене руке када су научни експерименти у питању и даље савршенство. До краја рата остао је као лекар у болници, али се и бавио студирањем на катедри за хистологију Московског универзитета. Затим се преселио у Одељење за историју медицинског института Дњепропетровск.
Ни до данас није објашњено зашто је др. Милош Марић се након завршетка рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржао преписку са сестрама, али та писма нису сачувана. Поуздано је да се из рата јавио родитељима 1916 године, затим 1924. и никад после тога. Како годинама није стигао глас о њему, породица га је прогласила несталим и вероватно покојним.
А то, није могло даље од истине! У далекој Русији, др. Милош Марић из корена променио познату медицину и ушао у историју!
Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију
Са 45 година Милош Марић је 1930. године изабран за шефа Одељења за историју на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедру је предводио познати научник Б. А. Павлов.
Руска генетика ће вам данас рећи да је име Милоша Марића нека научна светиња у њиховој земљи! Он је био само један од првих људи који су успешно направили идентичну копију ћелије и још тада, пре скоро осам деценија, поставили темеље медицинског поља званог клонирање данас.
- У поређењу са својим научним интересовањима за област митозе и амитозе (индиректни и директни деоници ћелија), др. Марић је извршио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо она дела која су објављена тек после рата и служио као основа за три докторске вежбе - написао руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.
Марићевим пуним научним процватом поново је прекинуо рат. Након што је Хитлер 1941 године напао Совјетски Савез, србски научник је позван у армију и распоређен на Московски фронт.
И тако је судбина хтела брата Милеве Марић Ајнштајн, др. Милош Марић се никада није вратио у Србију. Изузетно поремећено здравље умрло је 1944 године, не чекајући крај рата.
Почива у Саратову где постоји спомен соба посвећена нашем генијалном сународнику кога је отаџбина заборавила
Име Милеве Марић добро је познато већини србске јавности. Неки ће и даље знати да вам кажу да је познати научник рођен 1875. године у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарији од троје деце. Међутим, већина њих неће знати за судбину њеног десет година млађег брата Милоша.
То није чудо. Мало је трагова о Милошу Марићу у нашој земљи. Спомиње се у једној реченици ′′ Новосадска енциклопедија ", посвећен је мањем поглављу у књизи ′′ Милева и Алберт Ајнштајн ", а недавно се у друштву сестре и оца нашао и на Информативна табла о кући у Новом Саду у којој је пронађен и србски научник Милева Марић Ајнштајн провела је део живота. И то је све!
Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било једнако, ако не и више, геније као најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је задужио генерације руских научника, као па као и иза пројекта клонова - овај је управо Србин!
Породица пуна генијалаца
Породица пуна генијалаца


Марићи су, по рођењу две девојчице, умрли двоје мушке деце, па је Милош, по рођењу 1885. по старом србском обичају, добио име по оцу. Завршио је Србску православну гимназију у Новом Саду, а пошто је охрабрио из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, а савршенство наставио у Паризу и Швајцарској.
Милош је током боравка у Берну живео са сестром и њеним супругом Албертом и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али након дипломирања студија напустио је њихов дом и вратио се у Клу где је започео медицинску праксу.
Милош је дочекао избијање Првог светског рата и општу аустријску мобилизацију. Први пут је стигао на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо пребачен на северни фронт, против Русије. Овде је био заробљен али, након што су Руси чули за његово србско порекло, као и чињеница да је био лекар, послат је у Војну болницу Лефортпов у Москви.
Млади србски лекар се спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Овај познаник му је заправо пружио одређене руке када су научни експерименти у питању и даље савршенство. До краја рата остао је као лекар у болници, али се и бавио студирањем на катедри за хистологију Московског универзитета. Затим се преселио у Одељење за историју медицинског института Дњепропетровск.
Ни до данас није објашњено зашто је др. Милош Марић се након завршетка рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржао преписку са сестрама, али та писма нису сачувана. Поуздано је да се из рата јавио родитељима 1916 године, затим 1924. и никад после тога. Како годинама није стигао глас о њему, породица га је прогласила несталим и вероватно покојним.
А то, није могло даље од истине! У далекој Русији, др. Милош Марић из корена променио познату медицину и ушао у историју!
Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију
Са 45 година Милош Марић је 1930. године изабран за шефа Одељења за историју на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедру је предводио познати научник Б. А. Павлов.
Руска генетика ће вам данас рећи да је име Милоша Марића нека научна светиња у њиховој земљи! Он је био само један од првих људи који су успешно направили идентичну копију ћелије и још тада, пре скоро осам деценија, поставили темеље медицинског поља званог клонирање данас.
- У поређењу са својим научним интересовањима за област митозе и амитозе (индиректни и директни деоници ћелија), др. Марић је извршио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо она дела која су објављена тек после рата и служио као основа за три докторске вежбе - написао руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.
Марићевим пуним научним процватом поново је прекинуо рат. Након што је Хитлер 1941 године напао Совјетски Савез, србски научник је позван у армију и распоређен на Московски фронт.
И тако је судбина хтела брата Милеве Марић Ајнштајн, др. Милош Марић се никада није вратио у Србију. Изузетно поремећено здравље умрло је 1944 године, не чекајући крај рата.
Почива у Саратову где постоји спомен соба посвећена нашем генијалном сународнику кога је отаџбина заборавила

ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ

Из кућног притвора у Београду, у 84. години, војвода Петар Бојовић је 10. децембра 1942. године, у писму армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, између осталог упутио и следеће речи:

Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине Србскога рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НАПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

ТРАГИЧНА СУДБИНА ПЕТРА БОЈОВИЋА:
ПРОШАО ШЕСТ РАТОВА, А ЗАВРШИО КАО ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ
Био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење
Петар Бојовић још једна је легенда из србске јуначке историје. Kаријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. века прошао у пешадију.
Био је најбољи у 12. класи Артиљеријске школе Војне академије. Kада је његова војна каријера кренула узлазним путем, највећи део времена током ратова провео је у штабу Врховне команде.
Бојовић се током Првог балканског рата највише истакао током Kумановске и Битољске битке после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.
У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници.

ВРЕМЕ СМРТИ И ВЕЛИКЕ СЛАВЕ

Почетак Првог светског рата Петар Бојовић је дочекао као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смењен са места команданта.
Реактивиран је 1915. године као командант трупа Нових области и тих дана, док се србска војска повлачила према Kосову, управо те јединице су пружиле велики отпор непријатељу пре него што су се и саме повукле.
Петар Бојовић био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење. У безизлазној ситуацији, сматрао је, боље је повући се негде и добити на времену док се војска не опорави и реорганизује.
У тим најтежим тренуцима, уместо оболелог војводе Путника, Бојовић крајем децембра 1915. године долази на место начелника штаба Врховне команде. Ову дужност вршио је до фебруара 1916. планирајући све – од контаката са савезницима, преко транспорта бродовима, до избора локације на Kрфу и бригу о рањенима.
И по повлачењу пред Бојовићем су били тешки задаци. Један од њих био је и командовање трупама на солунском фронту и то у сарадњи са савезницима.
У операцијама на Kајмакчалану, у јесен 1916. године, Бојовић је руководио офанзивом србске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Kајмакчалан и Битољ.
По пробоју Солунског фронта за ратне успехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као последњи генерал унапређен у овај чин, након Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића.
Средином септембра 1918. године, Бојовићева Прва армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља, напредовајући дубоко у окупирану територију долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од немачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата.
Управо армија којом је командовао Бојовић била је та која је ослободила највећи део Србије, сам Београд, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар део Хрватске.

МИРНОДОПСКИ „РАТ“ ПЕРТА БОЈОВИЋА

Петар Бојовић један је од најодликованијих србских војсковођа у историји. Нека од највећих почасти су Орден Југословенске круне првог реда, Орден Kарађорђеве звезде првог реда и француски Орден Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје.
Па ипак, после Другог светског рата ни чин ни одликовања остарелом војводи нису много помогли. Петар Бојовић је окупацију провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Пред крај рата ухапсили су га Немци, а након ослобођења и нове власти.
Реч је о причи која никада није званично потврђена. Незванично, остарели и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године.
Ухапшен је заједно са сином а иако о овоме нека докумената, претпоставља се да је у затвору мучен, а свакако понижаван. Након неког времена је пуштен, а врло брзо после тога 19. јануара 1945. године и преминуо у својој кући у Београду. Од чега, и данас је непознаница, мада се у медијима може пронаћи податак да је стари војвода издахнуо од „последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране Озне у затвору“. Било му је 86 година.
Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.
Сахрани је присуствовала само најужа породица.

ДАНАС ЈЕ ГРЧКИ "ВИДОВДАН"

На данашњи дан пао је Цариград, бранио га последњи ромејски цар, који је био Србин, по мајци... Налик спартанском краљу Леониди или срБском кнезу Лазару, последњи ромејски цар се свесно жртвовао. Сведочанства преживелих у бици су идентична: Константин Драгаш је 29. маја 1453. на месту где су јаничари провалили капију скинуо пурпурни огртач и остале царске ознаке и као обичан војник пао у одбрани Цариграда.

Скидање владарских обележја унело је велику забуну међу Турке који су узалудно тражили тело последњег римског цара, да би тријумфовали над њим. Тако је створена легенда о „бесмртном цару“ који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зиднама и повратити славу Константинопоља.

Срби су с поносом истицали да је Константин Први родом из Ниша. Међутим, ни Србија а ни остатак хришћанског света нису се сетили последњег римског цара Константина Драгаша Палеолога, иако се 2013. навршило 560 година од његове херојске смрти у одбрани Цариграда.

Константин, по мајци Србин, био је формално заиста последњи римски владар „наследник Августа и Константина“. Његова титула гласила је цар Ромеја, што је хеленизован назив за Римљане.

Константин је био син последње римске царице Августе Хелене Драгаш Палеолог, супруге цара Манојла Другог Палеолога. Пре удаје, она је била српска принцеза Јелена, кћи моћног велможе Константина Драгаша Дејановића, унука Теодоре - сестре цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша.

..За време Херувимске песме у цркви Свете Софије Турци су ушли у град и провалили у закључани храм. Свештеници који су тог тренутка вршили Велики Вход никад га нису завршили! Наиме, један од великих стубова храма се отворио и они су са светим Даровима ушли "тамо". Древна света пророчанства кажу да ће се једног дана наставити херувимска песма и да ће они наставити где су стали и завршити Велики Вход."

ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋ:

https://dinastijanemanjic.weebly.com/

ВАСКРШЊА ПОРУКА

Блаженопочивши Митрополит Антоније (Храповицки) Првојерарх РЗЦ (1863-1936)

Христос Воскресе!
Браћа, Руси и сви Православни Хришћани су љубљени у Христу!
Дошао је грациозан дан Васкрсења Христовог, када је наша вера јака, умножава се нада, а света љубав сеје. На данашњи дан и зли постају добри, завидни радосни, обесхрабрујуће обучени. А онима који су некада били критички инспиративни и братољубиви, испуњава се даном понизне радости и жеље да пригрли цео свет и пољуби чак и оне који су јуче сматрани непријатељима.
Тако и ми подижемо у цркви Моћи ћемо да нас пробуди славље, и пригрлићемо се. Брате, и онима који нас мрзе опростиће сва васкрсења и такосе: Христос васкрсе из мртвих, смрт се исправља смрћу, а садашњост у гробницама ".
Имајте на уму браћо љубљена, да је таква благодатна радост на Свети Васкрс, такав духовни дар од Бога дат само православним хришћанима. Остале вере, чак и оне, чији следбеници себе називају хришћанима, као што су римокатолици, гркокатолици, протестанти, иако читају и празник Васкрсења Христовог, не доживљавају ништа слично, већ чине као и све друге празнике.
Само један Рус и други Православни Хришћани испуњавају се благодаћу, љубављу и свим праштањем на овај свети и велики дан. И у овоме се види праведност наше вере, истина наше Цркве.
Када 50 или 100 година пре Св. Владимир у Кијеву је дошао из Цариграда православни провајдер и доказао људима светост Јеванђеља, наши пагански преци су му рекли: ′′ Срдачно осећамо да говорите истину, али, ако је ова књига од Бога, ставите је у огањ; ако не гори, онда ћемо се већ употпунити у твом пророчанству и прихватити крштење ". Молећи се, пророк спусти св. Јеванђеље је у огњу и остало је нетакнуто, ни траке уграђене у Њега нису се замотале.
Па сад, ако нас питају: шта можете доказати супериорност и искреност православне вере, онда одговорите онима који питају: дођите у нашу цркву у ноћ Светог Васкрса, када је победа Христова над лажима јеврејским, над смрћу од које смо осуђени за милост оца Адама и за ваше грехе, дођите да слушате Васкршњег понија, дођите да видите лица молитвенога и видећете на њима одраз милости Христове, вас видећу какав се јасан дар милости шаље у срца оних који верују, како су њихове душе очишћене од грехова и како се на њима изводи њихове речи из учења Св. Јован Златоусти, који се ујутру чита: ′′ Сви уживајте у празнику лопова, сви опажајте богатство доброте! Али нико не плаче (његова) беда, јер нам је заједничко царство, али нико није плакао (његов) преступ, опростио што смо из мртвачког сандука Русије; али нека се нико не плаши смрти, слободе јер нас спасава смрт ".
Где је та радост коју уживамо у ноћи Светог Васкрса? Овај брат хришћанин је дар Божије милости која лије у наша срца право од Бога. Наш Господ на данашњи дан, када је отворио Свој рај за васкрсење, даје синовима Цркве делом укус исте радости коју спашене душе уживају у рају. Ево овог очигледног чудесног дара Божијег, ова небеска радост дата Цркви а не дата јеретицима и вид shchepencív је јасан доказ праведности наше Православне Цркве, како га је учио Св. Очеви којима Црква није мајка, Бог није отац.
Да ли знате да су многи иноватори Лутерани, Латиноси и Англиканци, који улазе у наш храм у ноћи Св. Васкрс, кажу: ′′ Ми видимо да је Божија милост у православном народу: само чада истинске Цркве, која узноси милост од Господа ". А не пости се често наше Васкршње јутрење и литургију, Иноватори прихватају православну цркву, као што је била под Св. Апостоли, када су неверници, ступивши на сабрање оних који су се молили и пророковали хришћанима, продрли су у вери и рекли: ′′ Бог је заиста с тобом ′′ (Кор. 14, 14-25).
У ове свете дане пријатељи смо Христови и не награђујемо Га као католике, унијате и протестанти, већ пуном милошћу хвалимо Његово васкрсење као синове, испуњени у љубави једни у друге, као браћа, љубећи се три пута у уста свим познаници, говорећи: ′′ Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!" Свештеник Хришћана дочекује и када га васкрсава Св. Крстовдан на дане Св. Васкрс.
Да, на данашњи дан Бог је са нама и ми смо са Богом, не као осуђени робови, већ као браћа Христова. Зато још на Први дан, а онда на Шесту Васељенску катедралу забрањују Свети дан. Васкрс до навечерја Св. Педесетнице, јер је на данашњи дан Христос позвао оне који не верују слуге своје, него браћу њихову говорећи Марији Магдалени: Идите браћи мојој и пацовима њиховим: Узнећу се к Оцу своме и к Оцу своме, и Богу моме и ка Богу моме твој Бог ". И јасно рече два дана рано, остављајући за своје спасоносне страсти: ′′ Више вас не зовем робовима ", рече: ′′ А ја вас зовем пријатељима, јер вам све рекох што чух од Оца мојега ′′ (Јован. 15, 15).
Али сада је време за сва освећења и морају сви који су пали у превару, да избегну ово и врате се истинитој Православној Цркви.
... Само Православна Црква, која је на дан Св. Св. на дан неба. Васкршњи глагол Св. Јован Златоуста нас позива на духовни оброк: ′′ Испуњен је оброк, уживајте сви, теле је пијано, и нико неће наћи алхаја ". Следи: ′′ Христос васкрсе и демони васкрсе, Христос васкрсе и анђели радујемо се, Христос Васкрсе, и живот је жив, Христос се разреши а мртви ни мртви у сандуку ". Идемо к Њему из ковчега наших грехова и маловорије. Њему! Ономе који нас је љубио и опрао од грехова наших и дао нам крв своју и који нам је предао цареве и свештенике Богу и Оцу Његовом, славу и силу на крају. Амин ′′ (Апок. I, 5-6).

Еп. Никон. Животно писање
Блажхеинејшаго Антонија, Митрополит
Кијев и Галицијски. 1959.