Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од фашистичких, односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре, у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, срби, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог отока и насилних откупа крајем четрдесетих година. Биле су то методе достојне Јосипа Стаљина и Адолфа Хитлера!..
Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као “тамницу” југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.
Документа показују да је Броз већ на заседњу Авноја 1943. засновао границе република нове Југославије, само је Србију оставио недефинисану. То је значи, да Србија може да буде само онолика колико преостане кад се сви други намире. Хрватској држави Тито присаједињује српску покрајину Барању, затим Истру, Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима. Уставом из 1974. Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност.
На Косову и Метохији доселио је из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док је забранио повратак преко 200 000 Срба. Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији, формирањем нових нација а све са циљем вештачког умањивања броја Срба. Ово је новим комунистичким властима било неопходно како би доминацију Срба, њену заступљеност код гласања, у државним и другим структурама што више умањили.
На бази те политике већ после завршетка Другог светског рата 1945 проглашавају се две нове нације – Црногорска и Македонска, а 1965. створена је и трећа новокомпонована нација „Муслимани“ бошњаци настали од србских јањичара.
У одушевљењу што су се дочепали главног града Србије, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви”, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног” Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег” Слободана Пенезића Крцуна гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”. У „Популарној енциклопедији БИГЗ-а” из 1976, званичној енциклопедији комунистичке Југославије, на страни 1251. стоји да је Удба основана као Озна 14.5.1944, а да од средине 1952. није више војна формација и да ради у оквиру устава и закона. То је званично признање да је пре тога радила изнад закона и устава и сви они који су руководили имају командну одговорност за сва убиства која су се догодила. Јово Капичић у медијским наступима је сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју функцију обављао без законских ограничења. Потребни су томови да би се навели сви злочини које је Ђилас починио, прво у својој родној Црној Гори, а потом и касније у Југославији.
Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи”. Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Како разумети стрељање јавних и културних радника и уметника у Србији, само зато што су другачије мислили и противили се револуционарним тј. насилним методама освајања власти? Пазите, није реч о ликвидацији припадника четника Косте Пећанца, Љотићевих фашиста, Недићеве жандармерије или војника Југословенске војске у отаџбини (историјско крштених као четници србска војска – да би се изједначили са истребитељима Срба – усташама, који су се преобукли у партизане). У питању су били цивили, капиталисти, угледни сељаци, интелигенција (која по комунистичким критеријумима није била поштена) све до јавних и културних радника и уметника. Једина кривица тих погубљених људи било је другачије мишљење и противљење да се власт осваја револуционарним, насилним методама.
Било је то право „партизанско-усташко безумље и лудило“. КПЈ је већ 1941. године направила спискове за ликвидацију угледних србских домаћина, који могу да сметају успостављању њихове диктатуре, а на крају рата ти спискови су само допуњени новим именима. Једини Титов ратни циљ био је да преузме (преотме) власт над читавом Југославијом, по сваку цену! Брозови партизани су борбе са Немцима и усташама избегавали кад год је то могло. Уместо да нападају Немце, Немци су нападали њих, организујући против и партизана и четника неколико офанзива на инсистирање Берлина.
Након рата, Брозова титографија је од ових немачких потера и бежаније партизана пред Немцима правила партизанске херојске борбе против окупатора. Тито је марта 1943. Немцима отворено понудио сарадњу у борби против западних савезника ако се искрцају на јадранској обали. Ђилас и Велебит у марту 1943. године у Загребу убеђују Кашеа и Хорстенауа: „Ми се не боримо против вас, Немаца. Ми се само бранимо. Немојте нас гонити и нећемо пуцати на вас. Наши непријатељи су четници. Ми се боримо само против њих.“ („Еин Генерал им Зwиелицхт“, Банд 3, Бохлау Верлаг Wиен-Коелн-Граз 1988; М. Ђилас „Партизански рат“, Београд 1979. године). Договор је поштован, без обзира на то што га је Рибентроп осудио и одбио, али је „фер плеј“ одржан….”
Отпор према нацистима је био само изговор, док је прави циљ био доћи на власт и завести систем интегралног комунизма, Тито у југословенској скупштини 26.6.1950. године. За Тита, Ђиласа и његове другове, такозвани “народноослободилачки устанак” био је само реторичка флоскула за прикривање правог циља: комунистичке револуције/диктатуре. Организовану, војно-герилску борбу против наци-фашизма отпочела је, прва у окупираној Европи, Југословенска војска у отаџбини на челу са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем на челу, и то 17. априла 1941. г. (истог датума је сачињен анекс споразума између комуниста и усташа који је закључен још 1935. г. којим је уговорена сарадња у циљу сламања југословенске државе, србства и православља).
У том тренутку је важио споразум између СССР и Немачке, тако да ниједна комунистичка организација, укључујући и Брозову, није била, нити је могла бити у сукобу са наци-фашистима. Тек “вероломни” напад на СССР 22. јуна 1941. г. отвара могућност ратовања комуниста против Хитлера. Глупо и наивно је данас користити комунистичку иконографију – српове, чекиће и црвене петокраке – као симбол антифашистичке борбе. Стаљин је први, али не и једини, који антифашизам користио као изговор за бруталност према свим политичким противницима. То су исто радили и Јосип Броз као и Георги Димитров. Стотине хиљада Руса, који су завршили по сибирским гулазима, били су етикетирани као „фашисти“, што је значило дозволу за њихово убијање или у најмању руку нељудски однос према њима. Жалосно и велика срамота је да се о страдањима на Голом отоку ћути, поготово када се зна да је ухапшено 55.000 људи-слободара и љубитеља Русије, да је 8.800 њих убијено и то на звјерски начин, бацано у море, сахрањивано као псе по билећком и голооточком камењару, удављено у мору као што је случај са амбасадором Жарком Поповићем из Бјелопавлића.
Познато је да је под мукама у истражним затворима уморено на стотине људи или се убило под несносним терором. Голи оток је својеврсни зверињак у коме су управљачи, разарали људско тело, разграђивали, черечили, дробили, на варварски и вандалски начин, у коријену разарали душу и морал невиних жртава, здравих и нормалних људи. По директиви Броза, голооточанима је био створен пакао у логору, гладовали су под најсуровијим исцрпљујућим мукама, жеђ их је сатирала на ужареном сунцу голог безводног острва. За бржу смрт, помагале су заразне болести. Највећа радост била је смрт и сви су молили: “Убијајте, не мучите ме више”.
Зашто о овом геноциду за убијање, мучење и сатирање људи ћуте историчари, академици, научници и јавни радници? Евидентно је да је антифашизам био један од инструмената у рукама тоталитарних режима источне Европе који је био масовно коришћен у сврху пљачке приватне имовине, уништавање живота и судбина појединаца и њихових породица, спровођења тортуре свих врста и облика… или у најмању руку понижавања непожељних појединаца и група. Сваки национализам је опасан али је србски најопаснији. Овако је гласила максима југословенских комуниста, она на којој је Титова Југославија створена и одржавана у животу. На тој логици озидан је чардак назван братство и јединство, ова формула остала је у животу након растакања Југославије; ево је и данас живи, делује ефикасније него икада, а на њеној примени највише инсистирају они који с поносом истичу да су борци против тоталитарних идеологија, комунизма свакако.
За Европу ниједан национализам на Балкану није опасан, осим србског. Оно што није дозвољено ловачкој организацији Србије, дозвољено је армијама и паравојним формацијама осталих државица. Од Србије је отето Косово, Срби су избрисани у Словенији, готово протерани из Хрватске, а оно мало што их је остало изложено је шиканирању сваке врсте; у Црној Гори ниједан Србин не може да добије иоле значајну функцију у државној администрацији, али за Брисел и Вашингтон то није проблем.
ГЕНОЦИД ПРЕМА СРБИМА СЕ НАСТАВЉА
О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској. Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима и годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: ”Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”. У уговору потписаног 17. априла 1941, седам дана после оснивања Павелићеве НДХ, којег су у име усташа потписали Миле Будак и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и Владимир Бакарић стоји ово: ”Комунисти неће предузимати никакве акције против НДХ”. Усташка власт у НДХ, због своје антисрпске политике, пружила је Титу далеко највећу подршку. ИНТЕРЕСАНТНО ЈЕ ДА СЕ ТИТО ЦЕЛО ВРЕМЕ РАТА НАЛАЗИО НА ТЕРИТОРИЈИ НДХ! ШТА ВАМ ТО ГОВОРИ? Титови партизани никада нису чак ни покушали да нападну, ослободе, униште логор Јасеновац. Мисли ли неко да је то било случајно? Тито је као главног непријатеља третирао је Равногорски покрет, што га је чинило природним савезником Павелића и Немаца.
Након што се распала Југославија, уследио је осветнички поход уништавања православних Срба. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства, тако што су најпре убијали србске владике и свештенике. Своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога“, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара“, „Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша“ итд. Тада је убијено преко три стотине србских свештеника и срушено 180 србских православних храмова!
Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. године. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености”. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас”.
У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице монаха у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски монаси, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. На Бадњи дан 1942. године црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис “ово је пасје гробље”. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно била унакажена и без појединих делова тела. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам“.
У неким општинама у БиХ партизани су убили више Срба чак и него усташе. Њихова убиства су била свирепа: Милан Бата Јанковић је у јесен 1941. у Чачку убијао чекићем, левом руком, са црвеном рукавицом, док је Владан Мићић у Ужицу убијао маљем. Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима”, рекао је.
Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића. Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија у области Прибој – Рудо на свиреп начин су убиле близу 200 србских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште из Прибоја, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су се људи убијали маљем, као говеда.
ПОДУНАВСКИ ФОКСДОЈЧЕРИ су колективно веома страдали; Поименце је откривено 26.000 жена и 6.000 деце (од 51.000 страдалих Немаца) који су ликвидирани после рата, имовина им се колективно конфискује (пар изузетака само). На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда.
КОМУНИСТИЧКИ злочини дословно су избили из земље на Брду мира изнад Горњег Милановца 70 година пошто је Озна ту убила без суђења неколико стотина људи. Кости жртава су откривене јер су се осушили борови посађени поврх гробнице да би је сакрили. Гробови оних које је Озна прогласила народним непријатељима и убила систематски су уништавани по наредби Александра Ранковића од 18. маја 1945. године. Жртве су побијене на основу Уредбе о војним судовима, коју је издао Титов Врховни штаб у мају 1944, а њоме је прописано да за пресуду, укључујући и смртну, нису обавезни докази: “Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени”. Захваљујући овом “правном акту”, Озна је у Србији убила 55.000 људи, чија су имена и презимена до данас откривена.
Тај број није коначан јер су наређења и архиве Озне уништаване. Извештај Државне комисије Републике Србије каже, да су партизани после Другог светског рата ликвидирали 416 ђака и студената, 2892 жена домаћица, јер су им мужеви били четници, 72 новинара, 857 трговаца,кафедјија, 345 учитеља, 77 глумаца и уметника!.. Процене броја жртава у комунистичким “дивљим чишћењима” крећу се и до 100.000 убијених. Историчари претпостављају да су егзекутори у Горњем Милановцу могли да буду исти они из Југословенске бригаде који су убијали у чачанском крају. Реч је о јединици састављеној од бивших усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао потпуковник Марко Месић. Југословенска бригада била је састављена од људи из 369. ојачаног хрватског пука, формираног у НДХ, који је 1941. отишао на Источни фронт. Пук је уништен код Стаљинграда јануара 1943, а од преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица, почетком 1944. формирана је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију
ЈОСИП БРОЗ НАРУЧИО КРВАВИ УСКРС 1944. ГОДИНЕ!… Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. Приликом савезничких бомбардовања Београда није погођен ниједан немачки циљ од стратешког значаја. Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“… Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“.
У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету. Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, уручио је демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита. Кад је Фицрој Маклејн, шеф енглеске мисије у Титовом штабу, скренуо пажњу Черчилу да су сви функционери Титовог покрета „отворени и задрти комунисти“ и да ће они у Југославији успоставити совјетски систем, Черчил није издржао:
– Да ли намеравате да живите у Југославији после рата?
– Не, господине.
– Ни ја. А пошто је такав случај – додао је британски премијер – уколико се мање Ви и ја бринемо какву ће владу они успоставити, утолико боље!… Не заборавимо да Тито није допуштао да се руши/бомбардује Загреб… ТИТО је био симбол свих комунистичких злочина, од којих је највише страдао србски народ. Да не заборавимо сремски фронт гце је тито и комунисти жртвовао 200,000 србаске младежи
Жалосно је што и после толико година, Тита чак и не означавају као диктатора и масовног убицу, већ ослободиоца
ОСЛОБОДИО СРБИЈУ ОД СРБА, А И СПЦ ОД СРБСКИХ ВЛАДИКА И СВЕШТЕНИКА
Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од фашистичких, односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре, у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, срби, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог отока и насилних откупа крајем четрдесетих година. Биле су то методе достојне Јосипа Стаљина и Адолфа Хитлера!..Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као “тамницу” југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.Документа показују да је Броз већ на заседњу Авноја 1943. засновао границе република нове Југославије, само је Србију оставио недефинисану. То је значи, да Србија може да буде само онолика колико преостане кад се сви други намире. Хрватској држави Тито присаједињује српску покрајину Барању, затим Истру, Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима. Уставом из 1974. Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност.
Нема коментара:
Постави коментар