.webp)
понедељак, 12. децембар 2022.
субота, 19. новембар 2022.
СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ
Лепотица пред којом је бежао непријатељ
Софија Јовановић је још једна величанствена жена ратник из балканских ратова и Првог светског рата. Своју бесмртност заслужила је великим херојством и великом жртвом коју је поднела за србски народ. Софија Јовановић је добила чак 13 ордена због заслуга у великом рату. Софија је рођена у Београду на Дорћолу. Била је ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао много ћери и гласно жалио што нема ,,сина јунака" који ће осветити Косово. Иако је била девојчица кад јој је отац умро, Софији су се те речи урезале у памћење. Софија је била девојка невероватне лепоте, тек матуранткиња кад је избио Први балкански рат. Речи њеног оца одзвањале су јој у глави и одлучила је да је време да се испуни очев аманет, одсекла је дугу косу и јавила се Народној одбрани као добровољац, четник. Прошла је тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар.
- Хоћу пушку и ратни распоред!- рекла је одлучно.- Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме...Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
- Добро девојко- рече јој мајор- Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима ..
- Хоћу пушку!- поновила је. - За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!
Причало се и писало о њеном јунаштву. О томе су сведочила и прва одликовања на њеним јуначким грудима. Чим је Аустроугарска објавила Рат Србији, ево Софије.
- Хоћу свој ратни распоред!
Ватрено крштење је имала на Црној чуки и Вељој глави, као прва жена борац у србској војсци. У тим тешким борбама у октобру 1912. животе је изгубило више од 1.400 србских бораца.Софија је у том паклу стекла орден на коме пише ,,Осветници Косова", као што је њен отац желео.
СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ је доживела судбину њених сабораца, заборављена од свог народа она данас нема споменик нити улицу у Београду...
субота, 29. октобар 2022.
Св.ОЦИ О БОЛЕСТИ
Болести настају од физичких узрока и ту је корисна лекарска вештина; постоје болести као казне за грехове, где је потребно трпљење и покајање; постоје и болести ради борбе и победе над лукавим, као код Јова, и као пример нетрпељивима, као код Лазара, а свети те болести подносе показујући свима смирење и границе заједничке људске природе. Дакле, не надај се на лекарску вештину без благодати, и не одбацуј је због своје тврдоглавости, него од Бога моли спознају узрока кажњавања, а потом и избављење од слабости, трпећи сечење, спаљивање, горке лекове и сваку лековиту казну.
Ако будеш трпео и благодарио Богу за болест, она ће ти се узети уместо подвига.
Болести се често шаљу због грехова. (свети Варсануфије Велики и Јован).
Један старац често је побољевао. Но, догодило се да током једне године није боловао; почео је да веома тугује због тога и плаче, говорећи: «Оставио ме је Господ мој и није ме посетио» (Древни патерик).
Онај ко се налази у стању болести, налик је на окованога у тешке окове, споља и изнутра. Али то стање шаље се или допушта од Бога, Који бије свакога кога прима. Из тог разлога болест се убраја у оне подвиге којима задобијамо спасење. Потребно је да сваки подвиг буде правилно савршен. Човек се у својој болести правилно подвизава онда када благодари Богу за њу. Болест праћену благодарењем и славословљем Богу, због Његовог очинског кажњавања које усмерава ка вечном блаженству, свети оци стављају одмах уз два највећа монашка подвига – безмолвије и послушање.
Болешљивошћу се надокнађују подвизи. Болест је – готово спасење, онда када се болесник чува рђавих речи, помисли и маштања, када се предаје вољи Божијој и када благодари за болест која га удаљава од света, што он по сопственој вољи не би учинио.
Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије. Ономе кога заволи, Господ шаље невоље; оне умртвљују срце изабраника Божијег за свет и уче га да живи у близини Бога. У свим невољама, па и у болестима, следећи лекови доносе корист и утеху за душу: преданост вољи Божијој, благодарење Богу, прекоревање себе и свест о томе да је казна од Бога заслужена, сећање на свете који су пут земаљског живота савршили кроз непрестана и љута страдања, и на то да су невоље – чаша коју пружа Христос. Ко се не причести из те чаше, тај није достојан да наследи вечно блаженство. (свети Игњатије Брјанчанинов).
Када ти болест, оскудица, исцрпљеност и страх од штетнога за тело помуте мисао дотле да те отргну од радости твоје наде и од старања о угађању Господу, онда знај да у теби живи тело, а не Христос.
Ако не можеш да се подвизаваш стојећи, подвизавај се седећи, или лежећи на постељи твојој.
Ако не можеш да се подвизаваш стојећи, подвизавај се седећи, или лежећи на постељи твојој.
Ако безбожни људи ради земаљске, пролазне славе подносе напоре, невоље и болести, онда верни, који су призвани на општење са Богом и вечни живот, све треба да трпе са надом (свети Исак Сиријац)
Ако те задеси болест, не клони и не падај духом; него заблагодари Богу што промишља како да ти том болешћу пружи добро (авва Исаија).
Ко трпи болести и благодари, тај добија мученички венац (свети Јован Златоуст).
У болестима пре лекара и лекова користи молитву. (свети Нил Синајски).
Ко болест подноси са трпљењем и благодарењем, њему се она рачуна уместо подвига, па и више (свети Серафим Саровски)
О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама.
Болест, иако мучи твоје тело, спасава ти душу.
Каква је корист имати здраво тело, а душу немоћну и раслабљену?
(свети Тихон Задонски).
Када за болести и невоље на благодариш Богу и не радујеш се, онда знај да у теби више живи свет, него Христос. У теби живи оно за шта си превасходно везан. Трпљење мученика, ојачано силом љубави Христове, побеђивало је велик телесни бол и патњу
среда, 16. март 2022.
УМИШЉЕНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ И СВЕПРАШТАЊЕ
Св.Aрхиеп. АВЕРКИЈЕ
Разобличавање није осуђивање. Разобличавање је скидање маске са грешника, не осуђујући га… Руски човек под хитно треба да научи да прави разлику између осуде и борбе са непријатељима Христовим, Русије и Цркве… Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање. Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености…
Једнa од најбитнијих и најважнијих последица великог дела искупљења човечанства, које је учинио тродневно васкрсли из гроба Христос Животодавац, била је управо опроштај или отпуштање грехова.
Ето зашто је, јавивши се својим ученицима, који су били скупа, првог дана после Свог васкрсења, Васкрсли Господ, дајући им мир свој, дунуо и рекао:
’’Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.’’(Јн. 20:22-23)
А даље, из књиге Дела апостолских, видимо да су св. Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах после реченог позивали своје слушаоце на покајање и примање светога крштења ради опроштаја грехова. ’’Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.’’ тако је вапио св. Апостол Петар хиљадама људи који су га слушали на дан Педесетнице (Дап. 2:38).
„Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од гријехова својих,“, позивао је људе окупљене око њега и св. Апостол Јован после чудесног излечења човека хромога од рођења (Дап 3:19). „Сад заповиједа свима људима свуда да се покају; Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди“ (Д.Ап 17: 30-31).
Ово „опраштање’’или „отпуштење грехова“ није нам дато безусловно, већ условно – управо под условом покајања (наравно, искреног). Зато Господ, дајући својим ученицима власт да Духом Светим опраштају грехе, истовремено им је, као што видимо, дао и моћ да не опраштају грехе – очигледно онима који се искрено не кају: „коме оставите, на томе ће и остати“- дакле, неће им се опростити.
Како је то очигледно и логично, и потпуно супротно од јасног и прецизног, чистог еванђелског учења – сада тако модерно заговарање некакве умишљене хришћанске љубави и безусловног свепраштања, превише свеобухватног, које се простире чак и на непријатеље Христове вере, па и на оне који се боре против Свете Цркве и вере у Бога, који су несумњиво слуге долазећег антихриста!
Такви лажни проповедници модерног, умишљеног „хришћанства“, ради утврђивања својих климавих ставова веома воле да злоупотребљавају познату Господњу изреку: „Не судите, да вам се не суди“(Мт. 7:1) – посебно омиљену им фразу, која их, међутим, ни најмање не спречава да најоштрије осуде све оне који се не слажу са њиховим лажним учењем, а која је веома лукаво искривљено јеванђелско учење – фалсификат, којом скрећу са исправног пута и смућују многе.
Да бисмо правилно разумели ову Господњу изреку, морамо се сетити да је тај исти Господ Исус Христос, рекавши: „Не судите, да вам се не суди“, непосредно после овога, учио и: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.’’ (Мт. 7:6)
Ко су у ствари ти ’’пси’’ и те ’’свиње?
Под овим „псима“и „свињама“ Господ је подразумевао морално изопачене људе, неспособне да прихвате јеванђелску Истину, људе којима је све свето и духовно – туђе и чак одвратно, јер не могу да разумеју његову вредност. То су људи морално пали, нечастиви и зли, који се често само ругају Јеванђелској истини, газе је и могу се јаросно обрушити на њене проповеднике, узрокујући им разне невоље, па чак и смрт.
Зар из овога није јасно, да речима: „Не судите, да вам се не суди“, Господ уопште не забрањује давање моралне оцене људима – тврђење разлике између добрих и злих људи? И не само да не забрањује већ, као што ћемо даље видети, чак и прописује да се то чини. Дакле, Господ директно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио: „Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега.“(Мт. 18:15).
И не само то! При таквом разборитом и хришћанском суду над грешним братом не само да је дозвољено, већ је чак наложено и укључивање друге браће: „Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч.“(Мт. 18:16).
Али ни то није све. Ако брат и даље истрајава у злу које чини, онда је о томе потребно „рећи“ Цркви, односно црквеној власти, која је од самог Господа добила благодаћу испуњено право да „веже и раздрешава“: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:17).Ове последње речи су најстрашније и потпуно неприхватљиве за изопачену псеудохришћанску идеологију савремених проповедника либералног, помодног ново-хришћанства, јер су потпуно супротне са њиховим основним ставовима. Свиђају ли се оне или не свиђају било коме, њих је из Јеванђеља немогуће избацити: уосталом, ово су речи самог Господа нашега Исуса Христа. Како је могуће не слагати се са њима?
Али савремени новохришћани, међу којима су сада и учени богослови и многи високопостављени јерарси, уопште се не слажу са истинским Христовим Јеванђељем, већ произвољно измишљају своје сопствено „јеванђеље“, као што је то у своје време учинио и њихов идејни претходник, мрачног спомена, Лав Толстој.
Авај! За многе савремене „хришћане“ који су врло неутврђени у истинској хришћанској вери, ово је велико искушење, саблазан која их у потпуности одводи са правог пута. „Не судите да вам се не суди!“ Колико се то чини привлачним у новохришћанском, погрешном тумачењу: „Нећу ти сметати да грешиш; и стога ни ти мени не сметај да грешим!“ Ето, у каквом застрашујућем, изопаченом, преступном тумачењу нам се представља овај свети текст у наше време!
А ми смо, у ствари, обавезни да знамо и памтимо да се осуде разликују међусобно: да постоје различите врсте осуде. Једна осуда је грешна, док друга, као што смо већ видели, не само да није грешна, већ је прописана самим Јеванђељем. И то је сасвим разумљиво: јер ако никада никога не осуђујемо, ни под којим условима, ускоро ћемо изгубити сваку способност разликовања добра и зла и сами лако можемо скренути на пут зла.
Највећи од оних рођених од жена, чију је светост и беспрекорну моралну висину засведочио сам Христос Спаситељ, свети Претеча Господњи Јован, видевши како му долазе фарисеји и садукеји, рекао им је: „Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?“ (Мт. 3:7). Шта је то, грешно осуђивање?
Сам Господ наш Исус Христос, који је позвао своје следбенике да следе Његов пример, говорећи: „Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29), ипак је више пута, за грешнике укорењене у злу, који нису желели да послушају Његово Божанско учење, користио исти израз: „Породи аспидини!“ и често се обраћао људима око себе, посебно њижевницима и фарисејима, са врло оштрим и осуђујућим речима: „Род зли и прељуботворни“. (Мт. 12:39), „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? „(Мт. 17:17).
Књижевнике и фарисеје стално је називао: „лицемјерима“, „безумницима и слепима“, „змијама“ (Мт. 15:7; 23:17; 16:6-12; цела 23. глава), цара Ирода је једном приликом назвао „лисицом“(Лк. 13:32) И не само то! Из Јеванђеља знамо да је кротки и смерни Господ, који се касније молио за оне који су га распели: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23:34), не само употребљавао оштре речи осуде, већ је понекад прибегавао врло снажним и одлучним мерама физичког деловања: тако је Он два пута – на самом почетку свог јавног служења – и опет – на самом његовом крају, недуго пре његовог страдања на Крсту, истерао трговце из храма.
Свети јеванђелисти нам живо и сликовито говоре о тим догађајима. Не могавши да поднесе безочну трговину, коју су организовали Јудеји у Јерусалимском храму под покровитељством самих свештеника, па чак и уз учешће првосвештеника, који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос „начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда: а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине.“ (Јн. 2:14-17). И после Његовог свечаног уласка у Јерусалим пре страдања, Он поново ушавши у храм, „изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: написано је: Дом мој – дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.“ (Мт. 21:12-13); Мк. 11:15-17; Лк. 19:45-46).
Шта је то?
А колико је то далеко од оне псеудохришћанске „љубави“ и свеопштег „праштања“ које проповедају модерни либерали – „новохришћани“! И неће ли они, преиспуњени љубављу већом од Господње, такве речи и поступке Безгрешног Господа прогласити грешним и неприхватљивим, противуречним Његовом учењу: неће ли их обележити својим тако омиљеним изразима „мрачњаштво“, „црностотинаштво“, „мрачно средњевековље“, „ретрограданост“, „инквизиција“ и слично?
Али можемо ли ми да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божији, који је дошао на земљу ради спасења нас људи, и да би нас поучио Божанској Истини и животу у складу с њом – противречио Самоме Себи у било чему – поступао супротно Његовом властитом учењу?
По узору на самог Господа, Његови Свети ученици и апостоли нису се плашили да, када је то потребно, „осуде“ људе који су се тврдоглаво противили Јеванђељској истини коју су они проповедали, а понекад и прибегну најодлучнијим мерема како би сузбили и пресекли зло. Морамо добро да знамо и запамтимо да је потпуно туђе истинскоме хришћанству учење Лава Толстоја о „несупротстављању злу„ (успут да кажемо, које је уништило нашу несрећну мајчицу-Русију и гурнуло је у страшне крваве страхоте бољшевизма!): Сваки прави хришћанин је непомирљив са злом, ма где и ма у коме би га срео.
Примеру самог Господа Исуса Христа и Његових светих апостола потом су кроз историју Цркве следовали сви истински хришћани, који су увек осуђивали зло и борили се против њега, чак и ако их је то коштало свих врста тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се свети мученици борили против зла мрачног паганства и идолопоклонства, не само пасивно умирући за Име Христово, већ и врло одлучно осуђујући, понекад врло оштрим речима и изразима, па чак и поступцима, заблуде и безбожност идолопоклоника.
Свети Оци Цркве су се одлучно и бескомпромисноборили против јеретичких учитеља, нипошто их не сматрајући „инакомислећима“ (као што је у наше време постало модерно да их називају!), према којима треба показати „толеранцију“, којима треба „приступити са разумевањем“ већ су их третирали као „љуте вукове који не штеде стада“, како их је назвало Слово Божије, и најоштрије их осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, непрестано упозоравајући правоверне да их се клоне и анатемишући их.
Шта је то? Греховно осуђивање или одсуство љубави? Не! Ово није ништа друго до потпуно легитимна примена у животу. Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи.
„Какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има вјерни с невјерником? „(2. Кор. 6:14-15). А наши свети оци и мајке – хришћански подвижници и подвижнице осуђивали су овај свет, који у злу лежи, самом чињеницом свог одласка из њега.
И сада, у страшно време циничног и отвореног љутог безбожја, које сада проживљавамо, ми као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој Истинитој Цркви, не можемо а да не осудимо свом одлучношћу атеисте и хулитеље, жестоке богоборце, који стреме да по целом свету искорене веру Христову и разруше Свету Цркву – оне који су оскрнавили нашу Отаџбину и који су изругивали руглу наше Светиње. Не можемо а да не осудимо све оне који са њима сарађују, који их подржавају и помажу у јачању њихове власти, помажући им тако у њиховим пакленим намерама.
Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самог Антихриста. Да ли је све ово грешно осуђивање забрањено Јеванђељем, у шта покушавају да нас убеде паметњаковићи – новохришћани, испуњени неком необичном „надљубављу“ и свеобухватним „свеопраштањем“?
Нека не лажу против Господа и Његовог Светог Јеванђеља! Нека у својој фарисејској гордости и самозаваравању себи не приписују љубав већу од оне коју је имала сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!
А како треба правилно разумети Господње речи: „Не судите, да вам се не суди“- то савршено објашњава велики Отац Цркве, св. Јован Златоусти: „Овде Спаситељ не заповеда да се уопште осуђују сви греси и не забрањује се свима без изузетка да то чине, већ само онима који су испуњени безбројним гресима, а осуђују друге за некакве неважне ситнице. Христос овде указује на Јевреје, који су, будући зли тужиоци својих ближњих за неке неважне и безначајне поступке, сами бесрамно чинили велике грехе“.
Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање.
Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености.
Другим речима, забрањена је свака злоба на личној основи, и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, чисто идејна, принципијелна, непристрасна оцена његових поступака и понашања, која не само да није у супротности са Јеванђељем, нити се забрањује, већ напротив – чак је и неопходна, како ми, на крају крајева, не бисмо почели да се односимо истоветно према добру и злу, и како зло због тога не би завладало светом.
Стога велики злочин чине они савремени пастири, које би било боље назвати лажним пастирима, који под наизглед добрим изговором умишљене хришћанске „љубави“ и „свепраштања“, свесно или несвесно, своје стадо уче толстојевском „не супротстављању злу “.
Каква је ово ужасна, прикривена лукавост! Какво је то право фарисејско лицемерје!
„Не осуђивати никога и ни за шта“ – такво настројење у савременом хришћанском друштву само и желе да наметну слуге долазећег Антихриста, због тога да би лако и без препрека могли да делују, припремајући повољне услове за скоро зацарење њиховог владара.
Да ли заиста може у наше време, да сваком искреном и савесном хришћанину, још увек не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само Христовом непријатељу – Антихристу, тако да људи коначно изгубе осећај да разликују добро од зла, помире се са злом, добровољно га прихвате, а потом – и самог Антихриста, не помишљајући на борбу против њега?
Одлучно се борећи против свих па и најмањих манифестација зла и греха у сопственој души, немојмо се бојати разоткривања и разобличавања зла свуда где се оно у савременом животу пројављује – не због гордости и самољубља, већ искључиво из љубави према Истини.
Наш главни задатак у овом лукавом времену лажљиве бестидности је да одржимо потпуну верност и преданост истинској Јеванђелској истини и Владару нашег спасења – Васкрсломе после три дана Христу Животодавцу, Победнику пакла и смрти.
И нека не мисле да ја тврдим да сваки мир треба брижљиво чувати. Јер ја знам да постоји прекрасно неслагање и најразорније једномислије. А ми морамо имати добар мир, са добрим циљем, који нас сједињује са Богом.
Акт Св.-Троицкой Духовной Семинарии 7–20 июня 1965 года в неделю 1-ю по Пятидесятнице – Всех Святых. Из книги: Истинное православие и современный мир
четвртак, 17. фебруар 2022.
ИСТИНСКО КРШТЕЊЕ
Истинито крштење у Светој Саборној и Апостолској Цркви
Преподобни НИКОДИМ Светогорац
46.канон: „Епископ или презвитер, који је прихватио крштење или причест од јеретикâ, заповедамо да се рашчини; јер, какво је слагање Христа са Велијаром? Или, шта заједничко има верник са безбожником?’’
(47. Апост. Јер би се за тако нешто по 47. Канону Св. Апостола дотични свештеник требао свргнути. Навешћу опширан цитат из његовог тумачења на 46, 47. и 50. Апостолски канон у Крмчији. 68 кан. 68. кан. 2. Вас. саб. 7. кан. 6. Вас. саб. 5. кан. Карт. саб. 1. Цар. кан. 2. посл. Кор. 6, 15.)
Слуга Исуса Христа Никодим
Тумачење:
Православни хришћани треба да презиру јеретике, као и јеретичка свештенослужења. Штавише, јеретици, треба да буду прекоревани и саветовани од стране епископâ и презвитерâ, како би се опаметили и одвратили од своје заблуде. Због тога, овај канон одређује следеће:
Наређујемо да се рашчини онај епископ или презвитер, који би прихватио, као исправно и истинско, јеретичко крштење (1), или који би прихватио причест коју они припреме.
(1) Због тога су и свештеномученик Кипријан, који је тада био епископ Картагене, као и цео његов Синод, састављен од осамдесет четири епископа, саставши се у Картагени, издали канон којим одбацују крштење јеретикâ и расколникâ заједно. При томе, они су се придржавали горе наведеног Апостолског канона, који једноставно одбацује јеретичко крштење, али и 68. Апостолског канона, који каже да они које су крстили или рукоположили јеретици не могу бити ни хришћани ни клирици. Они су то доказали и помоћу многих других писаних одредби, а понајвише помоћу ове апостолске: „Један је Бог, једна вера, једно крштење (Еф. 4)’’
„Јер, каже се, ако је једна Саборна Црква, и једно истинско крштење, како може да буде истинско крштење од стране јеретикâ и расколникâ, у време када они нису унутар Саборне Цркве, већ су се од ње отцепили због јереси?’ А ако је истинско крштење од стране јеретикâ и расколникâ, а истинско и оно од стране православне и Саборне Цркве, следи да нема једног крштења, како тврди Павле, већ да их има два, ’што је потпуно бесмислено’. Они додају и то, како мишљење да не прихвате јеретичко крштење није ново, позно и искључиво њихово, већ како је оно древно, и како су га одобравали и њихови претходници.
Канон овог Сабора потврдио је и Свети 6. Васељенски Сабор (2. канон). Од тада је тај канон, који је испрва био само канон Помесног Сабора, постао канон који је потврдио Васељенски Сабор. Усклађено са Светим Кипријаном и његовим Сабором, и Фирмилијан, који је тада био егзарх Сабора у Иконији, а кога Василије Велики, у свом 1. канону, назива блиским у својству епископа кесаријског, поништава и одбацује јеретичко крштење. Наиме, пишући Светом Кипријану, Фирмилијан каже следеће:
Прочитај цело то писмо, које се налази у документима о јерусалимским патријарсима (књ. 1, погл. 16, § 4), будући да је оно нужно за ово питање. Са овим мишљењем се слаже и Василије Велики, чије је каноне такође потврдио 6. Вас. Сабор (2. кан.). Наиме, намеравајући да, у свом 1. канону, каже која су крштења прихватљива, а која нису, он их дели на две групе: ’крштење јеретикâ, то јест оних који су се потпуно одвојили од Цркве; као и оних који се од православних разликују у погледу саме вере, а та разлика се тиче управо вере у Бога, тако да се старима учинило логичним да се такво крштење потпуно поништи.
И сабору који је одржан под Кипријаном, као и оном који је одржан под нашим Фирмилијаном, изгледало је логично да се ово расколничко крштење поништи, пошто су се они расколници, који се називају катари, енкратити, сакофори, хидропарастати и други, у почетку одвојили од Цркве и, тако одвојени, нису имали више благодат Светог Духа у свом делању, јер се његово преношење (прејемство-рукополагање) прекинуло. Стога, поставши попут лаикâ, нити су имали духовну благодат, нити су имали овлашћење да крштавају или да рукополажу, тако да је, следствено томе, заповеђено да се они које су они крстили крсте истинским крштењем саборне Цркве, будући да су крштени од стране лаикâ.’ Али, пошто се неколиким Оцима у Азији учинило логичним да је јеретичко крштење прихватљиво, из неког разлога, они су одредили да се оно прихвати. Треба приметити да он расколничко крштење, које у свом првом канону прихвата, у 48. канону поништава, говорећи да ’ми, једном речи, све катаре, енкратите и сакофоре крштавамо’. ’Иако је код вас забрањено поновно крштење, из неких разлога, као што је то и код Римљана, ипак нека би наша реч имала моћ да поништи такво крштење.’ Стога, ако Василије Велики поништва расколничко крштење, тиме што им је недостајала освећујућа благодат, сувишно је да неко пита да ли ми треба да крштавамо јеретике. У свом 20. канону он одлучно говори да Црква не прихвата јеретике, а да их претходно не крсти. Исто мишљење има и Атанасије Велики, чије је речи, такође, потврдио Шести Сабор. Он, наиме, у трећој беседи против аријанаца каже: ’Аријанци греше и по питању саме пуноће тајне, а ту мислим на крштење. Јер, ако се испуњење преноси преко крштења у име Оца и Сина, аријанци не називају Оца истинским, па самим тим одричу једнакост суштине која из њега проистиче, одричу се и истинског Сина, и другог (Сина) стварају у својој машти, кога граде из онога што не постоји, па то називају Сином. Како онда да крштење које се код њих даје не буде потпуно бескорисно и узалудно? По лажном уверењу, изгледа да је то крштење, али уистину оно нема никакву потпору у вери и побожности. Онај који каже само Господе, не даје и исправно крштење, већ то чини онај ко врши призивање тог имена, али има и правилну веру. Због тога, дакле, и Спаситељ није наложио апостолима само да једноставно крштавају, већ им је прво рекао да подуче следбенике да крштавају и да то раде тако у име Оца и Сина и Светога Духа како би се правилна вера овим учењем преносила и како би се испуњење крштења допуњавало правилном вером. Због тога и многе друге јереси изговарају само имена Свете Тројице, али пошто у том погледу не размишљају правилно, немају ни чисту веру, и крштење које се код њих даје је бескорисно, тиме што је лишено побожности. (тј. освећујуће благодати)
Из тога следи да се онај, кога они покропе, пре укаља безбожношћу него што се очисти од ње.’ (Ово све се управо односи на чланове тзв. „Помесних Цркава” светског „Православља” укључујући и СПЦ.)
(…) И божански Златоусти каже (Беседа о ’У почетку беше реч’”):
’Нека те не преваре, слушаоче, јеретички методи; наиме, они имају крштење, али немају просветљење, они се крштавају по телу, а у души се не просветљују.’
И Лав Свети, у посланици Никити, каже:
’Ниједан јеретик не пружа светост у својим тајнама’.
А Амвросије, у беседи о катихуменима, каже:
’Крштење безбожника не освештава’.
Пошто је све ово речено, неко би се, с правом, запитао зашто Свети 2. Васељенски Сабор, у свом 7. канону, али и 6. Васељенски Сабор, у свом 45. канону, нису одбацили крштење свих јеретика, према овим апостолским канонима, и према Сабору Светог Кипријана и према свим осталим великим и богомудрим Оцима, који су претходно поменути, а чије је списе сам тај 6. Васељенски Сабор, као што смо рекли, у свом 2. канону, потврдио; па ипак, овај Сабор је прихватио крштење једних јеретика, а неких других не. Како би се решење овог питања лакше схватило, потребно је да се зна да се у Цркви Христовој чувају два вида управљања и исправљања. Један вид назива се тачност (акривија), а други устројство (икономија, снисхођење) и послушност, помоћу којих спасењем душа управљају слуге Духа (епископи и свештеници), користећи се час једним, час другим видом.
Дакле, Свети Апостоли, у својим претходно поменутим канонима, као и сви поменути Светитељи, употребљавали су тачност (акривију) и њоме одбацивали у потпуности јеретичко крштење; а два Васељенска Сабора су употребила устројство (икономију), па су и аријанско и македонијанско крштење, као и нека друга, прихватили; док су евномијанско, и још нека друга, одбацили. Свакако, у време Другог Сабора, аријанци и македонијанци су били у пуном замаху, и не само да су били многобројни, него су имали велику снагу и код царева и код конзула и код сената. Стога, с једне стране, како би их привукли Православљу и како би их лакше исправили, а са друге, како се не би десило да их још више подјаре против Цркве и хришћана и како не би настало веће зло, тако су спровели у дело одлуке богоносних Отаца, па су изволели да прихвате њихово крштење (Псалм 41, 5). Да ово не говоримо непоткрепљено и празним речима, сведоци су два велика Оца, а то су Василије и Григорије.
Наиме, Василије Велики, плашећи се царских и конзулских моћи духобораца, и уплашен да они не нападну Цркву у Кесарији, која је тада била једнородни феникс Православља, употребио је устројство (икономију) и, доста дуго, није јавно називао Богом Светог Духа.
А Григорије Велики, желећи да обзнани моћи и дивљаштво аријанаца и македонијанаца, у оној програмској беседи, коју је изговорио пред 950 епископа, на истом 2. Васељенском Сабору, о овоме каже следеће: ’И заиста, попут страшних звери, они су се устремили на Цркву, коју нису поштедели због наше помирљивости, те су дрско стекли предност у времену.’ Он ту појашњава да, мада је и сам цар био православан, и мада је Православље преовладало, па је Сабор тиме постао Васељенски, ипак су они, моћни и дивљи, још били против Православља, и то моћнији од хришћана. А Василије Велики је, видели смо малочас, рекао да је крштење катарâ, илити новатијана (а које је прихватио и 2. и 6. Сабор), прихваћено снисхођењем, по жељи већине. Јер, да није постојао разлог да се примени ово снисхођење, како то да 6. Сабор не би дошао у супротност са самим собом и са 2. Васељенским Сабором, будући да је, с једне стране, прихватио крштење неколиких јеретика, а са друге, потврдио Василијеве каноне? Овај, наиме, у 1. и 47. канону сасвим осуђује крштење јеретика. Зар он, наводно, није признао Василијеве каноне? Или, зашто да не направи изузетак, да каже како потврђује све остале његове каноне, осим једино 1. и 47? Очигледно је, дакле, да је он оставио нама да мислимо да Василије Велики користи тачност, а да су он, као и 2. Васељенски Сабор, користили снисхођење и да се тако не види никаква противуречност нити супротност међу њима. Управо је разлог за снисхођење тај који је први и најглавнији због којег су ти Сабори прихватили крштење једних јеретика, а других не. Поред разлога за снисхођење, постојао је и други разлог због кога су тако поступили. То је зато што су они јеретици, чије је крштење прихваћено, чували непромењеним и изглед и садржину крштења православних, и крштавали су по узору на Саборну Цркву.
А они јеретици, чије крштење није прихваћено, фалсификовали су вршење крштења и искривили или његов изглед, то ће рећи призивања, или употребу садржине, то ће рећи, потапања и израњања. Да је ово био повод, веродостојни сведоци су пре свега саме речи 7. канона 2. Сабора. Наиме, из ког другог разлога крштење евномијана и савелијана не би било прихваћено, а оно аријанаца и македонијана би било прихваћено, у време када су и евномијани и аријанци и македонијани били веома задрти јеретици? (…) Очигледно је да су аријанци и македонијани крштавали без одступања, као и православни, са три потапања и израњања, као и са три призивања Свете Тројице, а да при томе не мењају нити форму призивања, нити садржину воде. (Зато је, ипак, и аријанац Валенс поставио закон да се крштење обавља са једним потапањем, како каже Доситеј, на стр. 86. Дванаестокњижја, али овај закон није прихваћен и није потврђен, већ је изашао из употребе код аријанаца. То је зато што га уопште не помињу канони у којима се наводи аријанско крштење, па то не помињу ни Зонара, ни Валсамон, ни Аристин, ни непознати тумач канона. Ипак су аријанци променили и призивања приликом крштења, према Кедрину, и према самом Доситеју, говорећи: ’У име Оца већега и Сина мањега и Светог Духа слабијега’. Али, они нису учинили ту промену пре 2. Сабора, већ касније, као што каже сам Доситеј). А евномијани, изменивши садржину крштења, крштавали су се само једним потапањем, као што дословно кажу саме речи канона: ’Јер, каже да се евномијани крштавају једним потапањем, итд.’; савелијани су изменили форму крштења, то ће рећи три призивања, и учили су да је Отац и Син и Дух једно лице. Да су ови јеретици, чије је крштење Сабор прихватио, крштавали у складу са црквеним крштењем, сведок је и тумач канонâ Зонара. Развијајући, наиме, 7. канон 2. Сабора, он дословно каже: ’Они се, дакле, не крштавају поново, јер се, у погледу светог крштења, ни у чему не разликују од нас, већ се крштавају као и православни.’ А да се, напротив, они јеретици, чије крштење није прихваћено, нису крштавали у складу са црквеним крштењем, поново је сведок исти Зонара, који каже: ’Свети оци су наредили да се они и сви остали јеретици крсте. Наиме, они или нису имали божанско крштење, или ако су га имали, нису то обављали правилно, у складу са обрасцем православне Цркве.’ Дакле, пошто су ови јеретици чували образац апостолског крштења, канони ова два Сабора су их прихватили као крштене, али не само због тога, већ и због снисхођења (икономије), као што смо претходно рекли. Да ту није примењено снисхођење, свакако би били противни апостолским канонима, који одређују супротно, тј. да не прихватамо јеретичко крштење. Сва ова теорија, коју смо до сада овде излагали, није сувишна, штавише, она је веома потребна, и то у свакој прилици, а понајвише данас, када се покреће велика расправа и полемика око латинског крштења, не само између нас и Латина, него и између нас и латинофила (у нашем случају екумениста – п.п.). Дакле, следећи оно што је до сада речено, пошто то захтева образац апостолског канона, ми кажемо да је латинско крштење лажно крштење и да, као такво, не може бити прихваћено ни са становишта тачности, ни са становишта снисхођења.
Са становишта тачности оно није прихватљиво:
1) зато што су они јеретици. А да су Латини јеретици нема никакве потребе да у овој књизи наводимо икакав доказ. Само то што толику мржњу и толику аверзију, већ толико векова, имамо према њима, јесте очигледан доказ. Дакле, ми их одбацујемо као јеретике, исто као и аријанце или савелијане или духоборце македонијане. Али, ако неко можда воли да научи из књига њихове јереси, све ће их наћи у књигама Пресветог патријарха јерусалимског господина Доситеја, прекоритеља папе, са својим веома мудрим побијањима. Осим тога, довољно информација може да добије из књижице мудрог Мињатија, која се зове Камен спотицања; довољно је оно што о томе говори Свети Марко Ефески у Фиренци (на 25. заседању), отворено рекавши овако: ’Ми се ни због чега другог нисмо отцепили од Латина, него зато што су они не само расколници, него и јеретици’. Стога не треба уопште ни да се уједињујемо с њима. Велики еклисијарх Силвестар (погл. 9, § 5) рекао је: ’Разлика Латина јесте јерес, и тако су је сматрали наши претходници’. Дакле, опште је прихваћено да су Латини прастари јеретици, и то пре свега да су некрштени, према Василију Великом и према Светитељима пре њега, Кипријану и Фирмилијану; зато што, поставши лаици, пошто су се отцепили од Православне Цркве, више немају на себи благодат Светог Духа, којом православни свештеници врше Тајне. То је аргумент који је толико чврст и необорив, колико су чврсти и необориви канони Василија Великог и свештеномученика Кипријана, будући да су свакако примљени и имају потврду од стране светог 6. Васељенског Сабора.
2) Латини су некрштени, јер не чувају три потапања онога који се крсти, као што је православна Црква примила од Светих Апостола. Ранији Латини, први пут изменивши апостолско крштење, користили су кропљење, илити поливање са нешто мало воде на врх главе детета, а то се и до дана данашњег врши на неким местима; а већина њих, четкицом од свињске длаке, три пута бацају неколико капи воде на чело детета. На неким другим местима, као што нас је неко ко се оданде враћао обавестио, они умоче нешто мало памука (свако зна колико воде може да упије памук), и њиме кропе дете и крсте га. Дакле, Латини (и екуменисти) су некрштени зато што не чине три потапања и израњања, према апостолском предању. О томе, колико су неопходна и нужна, приликом вршења крштења ова три потапања, овде не говоримо. Онај ко то жели нека прочита, и то нека прочита обавезно, приручник веома ученог и мудрог Евстратија Аргента. Али и ми, код 50. апостолског канона, рећи ћемо онолико колико је то потребно. Ако би неко од ових Латина, или латинофила, навео три призивања Свете Тројице, не треба да се претвара да је заборавио оно што је чуо малочас од Светог Фирмилијана и од Атанасија Великог; тј. да су закаснела и неделотворна она божанска имена, која изговарају уста јеретика. Да није тако, свакако треба да сматрамо да и врачаре чине чуда тиме што запевају божанска имена. Када, дакле, Латини (и екуменисти), као јеретици, не могу да изврше крштење, јер су изгубили освећујућу благодат, а и поред тога још су и одбацили апостолско крштење са три потапања, нека, дакле, они који прихватају латинско (и екуменистичко) кропљење, размисле шта имају да одговоре ауторитету овога апостолског канона, као и следећег 47. Знам шта наводе неплаћени браниоци латинског (и екуменистичког) лажног крштења. Наиме, они наводе да је наша Црква уобичајила да оне, који се враћају од Латина, прихвата миропомазањем, и стиче се одређени утисак да се наводи нешто слично како бисмо их прихватили. На то, једноставно и праведно, одговарамо следеће: Довољно је ако ви признајете то да их је Црква прихватила миропомазањем. Дакле, они су јеретици. Зашто би их уопште и миропомазивали, ако нису јеретици? Дакле, пошто су они признати јеретици, није вероватно да је православна и апостолска Црква желела намерно да поништи те апостолске каноне и оне синодалне, које смо претходно означили. Али, како се чини и као што треба да сматрамо, Црква је желела да за Латине употреби одређено значајно снисхођење, јер је, у том свом циљу, имала пример у оном великом и Светом 2. Васељенском Сабору. Наиме, 2. Сабор је, као што смо рекли, устројио и прихватио крштење аријанаца и македонијана са циљем и надом да ће се они вратити и призвати памети, као и зато да не постану још више дивље звери против Цркве него што су то били, као и веома бројни и моћни у материјалном погледу. И постигавши тај циљ испунила им се та нада. Таквим снисхођењем постали су питомији према православнима, и толико су се вратили побожности да су, током мало година, или потпуно нестали, или их је веома мало остало. И наши претходници су, дакле, слично устројили и прихватили крштење Латина, и то на други начин, зато што је тада папизам цветао и имао у својим рукама све силе тадашњих краљевина у Европи, док је наша била на издисају. Стога је постојала бојазан, да није било тог снисхођења, да папа подстакне латинска племена против источњака, како би их заробљавали, убијали и чинили им многе друге страхоте. Али сада, када не могу да нам чине таква зла, тиме што нам је божанско провиђење поставило таквог чувара (тј. Турке), који је и њима самима сломио осионост, дакле сада, када бес папизма није у стању да учини ништа против нас, чему више служи ово снисхођење? Снисхођење (икономија), наиме, има мере и границе, и није вечно и безгранично. Стога, и Теофилакт Бугарски каже:
’Онај ко нешто чини по снисхођењу, не чини само добро, већ и корисно за одређену прилику (тумачење на посл. Галатима 5, 11)’.
’Устројмо (икономишимо) добро’, каже Григорије Богослов у похвали упућеној Атанасију, ’тако да не узмемо оно што је туђе, оно што је страно, а да оно што је наше уништимо, што је заиста својствено лошим устројитељима.’ Тако кажем и ја (тј. Никодим Светогорац).
Наравно, лоше снисхођење је то када тиме ни Латине не можемо да придобијемо, а и ми кршимо тачност светих канона и прихватамо лажно крштење јеретикâ.
’Треба снисходити тамо, где се не крши закон’, каже божански Златоусти.
Да је ова формулација настала снисхођењем, види се по томе што су, до тада, источњаци крштавали западњаке који су се одвајали (од паписта), као и што то исто сведочи помесни римски сабор у Латерану, одржан 1215. године од рођења Христовог. Он, наиме, у свом 4. канону, каже да источњаци не би служили тамо где је раније служио западњак, уколико не би прво освештали то место, ради чишћења. И опет каже да су сами источњаци поново крштавали и оне који су прилазили источној Цркви, (наш додатак: на тај начин је крштен и свети Симеон Мироточиви пошто је претходно био окропљен од стране Латина) тј. као оне који нису имали свето и апостолско крштење. (Види Досит. стр. 8, 24, Дванаестокњижја). Дакле, пошто су их до тада, по сведочењу самих Латина, источњаци крштавали, очевидно је да су, по снисхођењу, касније употребљавали миро…
Тако да, пошто је време за снисхођење прошло, тачност и апостолски канони треба да заузму своје место.
Какво слагање има Христос са ђаволом? Или, какве везе има верник са неверником? Они који прихватају учење јеретикâ, или и сами имају исте мисли као и они, или немају жељу да се ослободе од њихове јереси. Наиме, они који се слажу са њиховим обредима, како могу да их прекоре и наведу их да се одрекну своје зле заблуде и јереси?”
(Колико тачна мисао Светог Никодима, и колико актуелна за наш зилотски спор о том питању са екуменистима)
Али ко је тај ко може, макар доспео до врхунског савршенства у мудрости, да устврди или да поверује у то да је сâмо призивање трију имена Свете Тројице довољно за опроштај грехова и за освештаност крштења, уколико, дакле, онај ко крштава и сам није православан?’
47. КАНОН:
Епископ или презвитер, који поново крсти онога ко има истинско крштење, или уколико не крсти поново онога који је укаљан (оскврњен) од нечастивих безбожника, нека буде рашчињен, јер се наругао Крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних. (46. апост. кан., 68. кан. 2. Вас. сабора, 7. кан. 6. Вас. саб., 84. кан. саб. у Картагени, 1. кан. саб. у Картаг., 35, 57. и 80. кан. Васил. Вел., 1, 20. и 47. Посл. Ефеш. 4, 4.)
Тумачење:
Једно крштење је предато нама православним хришћанима, како од нашег Господа, тако и од божанских Апостола и Светих Отаца, пошто је један Крст и једна смрт Господа, по чијем обрасцу се врши крштење. Због тога овај апостолски канон одређује да епископ или презвитер који би крстио други пут, поново и испочетка, и то онога који као да је потпуно некрштен, а у ствари је истински крштен по заповести Господњој, Апостола и Светих Отаца, тј. онако као што се неизмењено крштавају православни хришћани – да се, дакле, такав рашчини, пошто тим другим, поновним, крштењем, он поново разапиње и лажно призива Сина Божијег, што Павле каже да је немогуће; он и понавља смрт Господа (Јевр. 6, 4), над којим смрт више не влада, према том истом Павлу (Рим. 6, 5). (1)
(1) Дакле, Валсамон, у тумачењу 19. канона 1. Васељенског Сабора, као и други који се можда слажу са Валсамоном, не говоре правилно да треба да се крштавају по други пут они који су, будући раније крштени на православни начин, касније постали јеретици и који се, после тога, поново враћају православној вери. Наводећи као сведочанство овај апостолски канон и 19. кан. 1. Сабора, који каже да павликијани, када буду прибегли Саборној Цркви, треба да буду поново крштени; дакле, они не говоре правилно из три разлога:
1) Зато што, тим поновним крштењем које они захтевају, уводе два крштења у Саборној Цркви, која, у Символу Вере, исповеда једно крштење, узимајући за порекло таквог исповедања Павла, који каже: Један Господ, једна вера, једно крштење. (Ефес. 4, 4). Према томе, они поновним крштењем поново разапињу Сина Божијег, а његов Крст и смрт понављају, што је веома безбожно. ’Наиме, иако ми свесно грешимо, још није одсутно служење за опроштај грехова, то јест крст и образац крста – крштење’, према божанском Златоусту (беседа 20. на посл. Јевр.). ’Јер једним приносом’, каже, ’савршио је ва век оне који бивају освећени’ (Јевр. 10), и немогуће је оне који су једном просветљени ’а потом пали (дакле, у јудаизам или једноставно у јерес, према Златоусту) поново покајањем (крштењем) препородити, будући да они поново разапињу Сина Божијег’ (Јевр. 6);
2) Овај апостолски канон, који они наводе у прилог свом мишљењу, не говори о православнима који су раније крштени, већ о онима који су јеретици од рођења и који су од њих укаљани, а потом пришли Православљу. Стога он не каже да их ми поново крстимо, као оне који су крштени раније, ВЕЋ ДА КРШТАВАМО као оне који никада нису били крштени НА ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН.
А 19. канон . Првог. Сабора, говорећи да се поново крштавају павликијани, павликијанима назива оне који су од рођења у Павловој јереси, а не оне који су касније постали такви (иако реч павликијанство изгледа да има и тако неко значење). Пошто је Шести. Васељенски Сабор, у свом 45. канону, сећајући се тог истог канона Првог. Васељенског. Сабора, променио реч ’павликијанаца’ у реч ’павлијаниста’, дакле, слично са ’донатисти’ и ’монтанисти’, а ова имена одсликавају више јерес од рођења, него ону касније стечену. Како и сам Валсамон, тако и Зонара, у овом смислу тумачи канон. Мада је овај канон употребио реч ’поново крштавам’, која означава крштавање по други пут, ипак ју је употребио не буквално, већ преувеличано: наиме, наводећи наше сопствено крштење, у супротности са крштењем јеретика Павла.
И Василије Велики, у 47. канону, употребио је исту реч ’поновно крштење’, у том смислу да то није било истинско крштење, већ онако како су га употребљавали они јеретици. И Апостол Павле је боговима и господима називао јелинске богове, не зато што су били истински богови, већ зато што су их они тако звали (1. посл. Коринћ., 8);
3) Ако је било дозвољено да се они хришћани, који би постали јеретици или би се одрекли вере, поново крсте, зашто сам први Сабор, у свом 11. и 12. канону, одређује да они, који се одрекну вере у доба прогона, треба толико година да буду покајници другог степена (ακροωµενοι = они који слушају), и исто толико година покајници трећег степена (υποπιπτοντεζ = они који клече), у доба када је било могуће да се крсте други пут, и тако да се очисте од одрицања и да се оно искупи толиким напорима и трудом за њихово душевно побољшање? Из тих разлога, дакле, није дозвољено да се онај, ко је истински крштен, поново крсти, према 47. апостолском канону и према 57. кан. Сабора у Картагени, чак иако је укаљан од стране јеретика, пошто остаје на снази прво крштење, јер су дарови Божији непоновљиви код оних који имају ИСТИНСКО АПОСТОЛСКО КРШЕЊЕ ТРОКРАТНИМ ПОГРУЖЕЊЕМ.
Стога и 35. канон Сабора у Картагени не допушта да се поново крштавају клирици који су рашчињени због преступа, и да тако поново буду унапређени на степен свештенства. Особа се чисти од прљавштине јереси проклињањем исте јереси, веродостојним покајањем, читањем покајних молитава патријарха Методија, које Црква чита онима који су се одрекли, и напослетку печаћењем Светим миром. А после обавезне епитимије треба прочитати канон одређен од стране духовног оца, и причестити се Телом и Крвљу Господњом:
’Крв Исуса Христа, Сина Његова, очишћава нас од сваког греха’ (1. посл. Јованова 1).
Деца Агарјана, која се крштавају нашим крштењем не са побожним циљем, већ да њихова тела не би постала болесна или гњила, синодално је одлучено, за патријарховања господина Луке, да се други пут крштавају, како би можда пришли нашој вери, пошто приликом нашег крштења није била сагласна вера њихових безбожних родитеља. Слично томе, треба да се крштавају и они који су били крштени од стране некога ко се лажно представља као свештеник. Осим тога, они који су били крштени од стране лаика у доба опасности, уколико не умру, већ поживе после тога, према 47. апостолском канону, дозвољено је једино епископима и презвитерима да крштавају, а не лаицима, према 1. кан. Василија Вел., који каже: Крштавамо оне које су крстили лаици. Крштење које је извршено у време опасности и у складу са околностима, није закон у Цркви, према 17. кан. 1. и 2. Сабора. Исто кажу и Валсамон и Властар. Треба да додамо и ту напомену у овом тексту да, према 80. кан. Картагенског Сабора и 84. кан. 6. Сабора, треба да се крштавају она деца која нити сама знају да ли су крштена због малолетства, нити се налазе други сведоци који ће потврдити да су крштена. Види и напомену 24. кан. Јована Посника, о детету које је у опасности крштено од стране несвештеног лица, тј. да уколико оно поживи, крштава га свештеник. И Дионисије Александријски је некога Јеврејина, кога је крстио лаик у доба болести која је претила смрћу, крстио поново, пошто је овај још поживео, како се приповеда у 11. тому стр. 188 Византије (наш додатак: то је онај познати случај када је дотични Јеврејин био крштен у пустињи песком, јер није било воде. И без обзира што се при таквом крштењу десило и чудо исцељења Јеврејина, Свети Дионисије је решио да га крсти у води троструким погружењем). Овде додајемо и то да, уколико лаик у доба опасности може да их крсти, сходно томе може и да их миропомаже, и да их причести (види напомену уз 58. кан. 6. саб.). Нечије мишљење је да деца, коју су крстили лаици у доба опасности, треба да се помињу међу православнима уколико умру, јер имају наду да ће добити божанску милост. Она која нису крштена у нужди од стране лаика, и човека који се претварао да је свештеник а није, уколико умру не помињу се, јер нису крштена.
Свети Никодим: ТРЕБА ПРИМЕТИТИ ДА НЕ КАЖЕМО КАКО ЛАТИНЕ ПОНОВО КРШТАВАМО, ВЕЋ КАКО ИХ КРШТАВАМО, ПОШТО ЊИХОВО КРШТЕЊЕ ИМА ЛАЖНО ИМЕ, И УОПШТЕ НИЈЕ КРШТЕЊЕ, ВЕЋ САМО ГОЛО КРОПЉЕЊЕ.(ми додајемо И ЕКУМЕНИСТЕ СПЦ и осталих помесних Цркава)
Слично томе, онај епископ или презвитер, који не би крстио крштењем саборне Цркве онога који је укаљан, илити онога који је крштен од стране безбожника, тј. јеретика, нека се рашчини, пошто исмева Крст и смрт Господњу, зло и погрешно сматрајући да је укаљано и упрљано крштење јеретика одраз Крста и смрти Господње, што ово НИЈЕ, и стога га прихвата и сматра равним са крштењем православних. Нека се рашчини такав епископ или презвитер, будући да не разликује истинске свештенике православних од лажних свештеника јеретика, већ подједнако прихвата и једне и друге као истинске. Наиме, нити зло крштење јеретика не чини истинским хришћанима оне који су њиме крштени, нити њихово рукополагање чини истинским свештеницима оне који су њиме рукоположени, а према 68. апостолском канону треба напоменути да, као што смо рекли, свето крштење се врши као одраз Крста и смрти Господње. Јер ми који смо се – каже Павле – крстили у Христу, крстили смо се Његовом смрћу. (Рим. 6, 9; Мат. 20, 22–23; Лука, 12, 50.) Каже још: Погребосмо се с Њим кроз крштење у смрт, и: постали смо сродни по образу Његове смрти. Али и Крст је Господ назвао крштењем, према Златоустом: ’Крштењем којим се ја крштавам ви ћете се крштавати’, ’И имам да крштавам крштењем и бићу доследан док се оно не изврши.’”
крштење Господа Исуса Христа. фреска 12. век
50. КАНОН:
„Ако неки епископ или свештеник не изврши ТРИ ПОТАПАЊА приликом једног крштења, већ једно потапање, оно које се даје за смрт Господњу, нека се рашчини. (Мат. 28, 19)
’Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.’
Тумачење (св. Никодим):
Три ствари су, наиме, у сваком случају, НЕОПХОДНЕ у Тајни светог Крштења: освештана вода; ТРОСТРУКО ПОТАПАЊЕ И ИЗРАЊАЊЕ ИЗ ВОДЕ, и призивање Трију Пресветих Божанских Лица. У горе наведеном, 49. канону, Свети Апостоли су заповедили и подучили, у вези са тим трима призивањима, која имена да изговарамо и којим редом. А у овом, 50. канону, тако о ТРИМА ПОТАПАЊИМА и ИЗРАЊАЊИМА заповедају; ово је, као што смо рекли, НЕОПХОДНО (1) и упутно за ИСТИНСКО И ПРАВОСЛАВНО КРШТЕЊЕ.
(1) Беспоговорна догма наше православне вере јесте да је смрт Исуса Христа била беспоговорно средство за спасење целог људског рода, као и за помирење са Богом. Јер, без ње није било могуће да се човек икада помири с Богом, већ је морао да остане до вечности његов непомирљиви непријатељ. Павле је сведочио то, говорећи:
Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се пре, већ помирени, спасити животом Његовим. (Рим. 5, 10).
Стога, и да би вазда сећање на то неизрециво доброчинство Божије према човеку било делотворно, као и да би спасење људи, које из те смрти следи, било увек делотворно убудуће, заповедио је, с једне стране, Сам онај ко је ту смрт поднео у телу, тј. Вожд нашег спасења – Господ, а са друге, Његови божански ученици и сви богоносни Оци, да се у свакој Тајни, сваком свештенодејству и освештавању у нашој Цркви, обавезно и неопходно одражава образац и лик те смрти.
На изузетан начин, образац смрти Господње испољава се у Тајни крштења преко три потапања која се врше том приликом. Рекох на изузетан начин, пошто се у свим осталим Тајнама, у којима човек не учествује, одражава образац смрти Господње. Приликом светог Крштења, човек сам по себи одражава смрт Господњу; то јест, онај који се крштава симболично умире и сахрањује се са Христом у води крштења. Сведок томе јесте апостол Павле, који каже: „Сви који се крстисмо у Христа, у смрт Његову крстисмо се. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт.’’ (Рим. 6, 3–4). Дакле, како бисмо се уподобили смрти Христовој, као и Његовом тродневном погребењу, НУЖНА СУ ТРИ ПОТАПАЊА; друкчије је то немогуће постићи. Па почуј колико је у сагласју, са Светим Писмом и са апостолским канонима, отачко Предање, а у вези са нужношћу потапања. Ево како ово образлаже, својим уобичајено велелепним изразом, апостолски савременик и мистичар свети Дионисије (Ареопагит):
’Символично учење упућује, онога који се на свештени начин крштава, како да се, трима потапањима у воду, уподоби богоначалној, тродневној и троноћној, смрти Исуса животодавца.’
И још:
’На погодан начин се потпуно прекривање водом претаче у слику смрти и невидљивог погребења.’
А на другом месту опет:
’Трипут га (тј. катихумена) свештеник крштава, вршећи три урањања и израњања, призивајући троструку личност божанског блаженства.’
Кирил Јерусалимски, у својим списима о веронауци, на символичан начин тумачи тродневно погребење Христово:
’Јер, као што је Спаситељ наш провео три дана и три ноћи у утроби земљиној, тако се и ми, при првом израњању, уподобљавамо дану на земљи, а приликом потапања – ноћи. И опет, као што је Исус, преузевши васељенске грехе, умро како би те, усмртивши грех, на правди васкрсао, тако и ти, заронивши у воду, и на неки начин будући погребен, као и он у гробу, устајеш и идеш препорођен. И опет, биваш доведен до свете крстионице божанског Крштења, као што је Христос однет до оближњег гроба. И још, као што је Христос, окупавши се у реци Јордану и преневши тим водама део светости Богојављења, изашао оданде, а суштаствени силазак Светог Духа се извршио над њим, поверивши тако слично сличноме, тако се и нама, који изађемо из крстионице са светом водом, даје помазање слично ономе којим је био помазан Христос.’
Многонапаћени Атанасије, тумачећи онај апостолски канон, каже да смо ми преко сличности постали сродници са смрћу његовом. ’Постали смо сродници’, односно учесници, јер, као што је тело Господње, погребено у земљу, посејало спасење свету, тако је и наше тело, погребено у крштењу, посејало правду нама самима. А овако се објашњава сличност: Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући приликом крштења, васкрсавамо. Наиме, троструко потапање и израњање детета у крстионици означава тродневну смрт и васкрсење Христово.
Па и Василије Велики каже да се у три потапања, и исто толико призивања, врши Тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем. На другом месту каже да ми знамо за једно, спасоносно крштење, будући да се десила једна смрт за човечанство и једно васкрсење из мртвих, а чији је образац крштење. И још:
’Како, дакле, успевамо да се приближимо силаску у Ад? Тако што се уподобљавамо погребењу Христовом. Наиме, као да се тела, оних који се крштавају, сахрањују у води.’
Мало даље, он каже да вода пружа слику смрти, а да Дух удахњује животворну силу.
Григорије Ниски, у својој књизи са веронауком, каже:
’Потапање у воду, као и то што се човек нађе у њој три пута, садржи у себи друкчију тајну…’
И још:
’Бог наш и Спаситељ, испуњавајући устројство на нашу добробит, ушао је у четврти елемент – земљу, а ми, примајући крштење по узору на Господа, као нашег учитеља и предводника, не сахрањујемо се у земљи, већ улазимо у, земљи сродан, елемент – воду, њоме се прекривамо управо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута сами изображавамо тродневну благодат васкрсења.’
Свети Јован Златоусти у 24. беседи на Јеванђеље по Јовану каже:
’Који је значај крштења? У њему се врше божански симболи: погребење, смрт, васкрсење и живот; и све се то заједно догађа одједном. Јер, као што се, када главе потапамо у воду, стари човек сахрањује као у неком гробу, и цео одједном потопивши се остаје скривен, тако исто потом, будући да се тада препорађамо, поново израња као нов човек.’
И још (Бес. 40. на 1. посл. Коринћ.):
’То што се приликом крштења потапамо, и то поновљено, јесте симбол силаска у ад и изласка одатле. Стога Павле крштење назива и погребењем, говорећи: ’Јер са њиме смо погребени крштењем’. И још: ’Оно што је материца плоду, то је вернику вода; јер, у води се обликује и образује.’
Свети Јован Дамаскин:
’Трима потапањима крштење означава три дана погребења Господњег.’
Али, зашто као сведочанство за неопходност потапања при крштењу наводим старе и нове Оце? Ко жели, нека прочита код мудрог човека и латинског богослова Кордерија, па ће видети, у његовој књизи о крштењу, како он оповргава изопачено мишљење Томе Аквинског (наш додатак: треба да напоменем и то да је данашњи „поглавар СПЦ” „Павле пре 15-так година благословио штампање књиге „духовних поука” дотичног јеретика Томе Аквинског), који сматра да је небитна ствар то да се крштење врши или не врши са три потапања; видеће и како се изјашњава за то да се неизмењенима одржавају та три потапања и израњања, у складу са начином крштења у нашој Источној Цркви. Па и само име ’крстионица’ (купалиште), у којима су се људи крштавали и потапали, може само по себи да прикаже нужност ових потапања, без многих других доказа. Наиме, у Апостолским Установама (Књ. 7, погл. 45) пише да се катихумен спушта под воду. И још: Заиста се крштење врши по обрасцу смрти Господње; вода је уместо погребења; уље, уместо Духа Светога. Печаћење, уместо Крста. Помазање, као потврда исповедања… Потапање, као заједничко умирање. Израњање, као заједничко васкрсење. (Књ. 3, погл. 17). Стога је био, и до данас остао, обичај да се, у ноћи Велике суботе, катихумени крштавају, као што то показују саме Апостолске Установе у књ. 5, погл. 19, као и 45. кан. Сабора у Лаодикеји. А разлог за то је, према Валсамону и Зонари, што је ноћ те Велике суботе управо она када је извршено погребење и васкрсење Господње, по чијем се обрасцу врше потапања и израњања при крштењу. Другим речима, катихумен не само да се заједно сахрањује и васкрсава са Христом, у потапањима и израњањима приликом крштења, него се то врши и у исто време.
А у речнику Франциска Пивата записано је да је и Свети Отон крштавао са три потапања (наш додатак: није нам познато име Светог Отона којега Свети Никодим овде наводи, али се вероватно ради о неком западном Светитељу који је живео у време до отпада Латина 1054. године. Можда се ради и о неком познијем Светитељу који је живео на западу у време после раскола, пошто је познато да је и цела јужна Италија била у јединству са православном Црквом у току неколико векова после отпада латина у јерес). Каже се и то да је овај, из страха да ће Латини, поништивши Апостолске каноне у вези са крштењем, овима нанети неку штету, наредио да се начине крстионице од мермера и да се уграде унутар цркава, изнад пода у висини колена, како би у њима са лакоћом могла да се потапају деца. Стога се и у цркви Светог Марка у Венецији до дана данашњег налази таква крстионица, на срамоту паписта.
Па и папа Пелагије, у складу с тим, изјављује да су три потапања приликом крштења нужно потребна. Из свега овога, дакле, што је досада речено, какав закључак следи? То да су три потапања и израњања на крштењу неопходна како би се изобразила тродневна и троноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, а тиме се од Бога човеку дарује спасење, опроштај и спокој.
Али латинско (СПЦ екуменистичко) шкропљење, које је лишено потапања и израњања, следствено томе, лишено је и обрасца тродневне и троноћне смрти, погребења и васкрсења Господњег. Из тога је очигледно и јасно да је оно ЛИШЕНО И СВАКЕ БЛАГОДАТИ И СВЕТОСТИ, КАО И ОТПУШТАЊА ГРЕХОВА (дакле крштење не важи и безблагодатно је уколико није извршено по светом Апостолском Предању).
Иако се Латини (ми додајемо и екуменисти) опиру да њихово кропљење пружа светост и благодат путем призивања Свете Тројице, ипак нека знају да се крштење не врши само путем самих призивања Тројице, већ и да му је неопходан и образац смрти, погребења и васкрсења Господњег. Наиме, ни сама вера у Тројицу не спасава катихумена, већ је, уз њу, неопходна и вера у смрт Месијину, па се тако он, помоћу обе те вере, смешта унутар спасења и блаженства.
’У три потапања (добро је, наиме, поновити речи Василија Великог) и исто толико призивања, врши се тајна крштења, и то како би се одсликао и образац смрти, као и то како би душе нас, који се крштавамо, биле просветљене богоспознајним предањем.’
Међутим, имај на уму да, исто онако како говоримо да је латинско крштење јеретичко и неприхватљиво, из раније поменутих разлога, и ми православни треба добро да пазимо да се наше сопствено крштење НЕ СМЕ ВРШИТИ у некаквим посудама и коритима, у којима се потапа само мали део ногу деце која се крштавају. Нећу рећи то да се често преврћу и таква корита и да се света вода пролива. Јер, ако прекоревамо Латине да су поништили апостолско крштење, ми треба, насупрот томе, да наше одржавамо чистим и беспрекорним. За то, као и за све друго, брига и дужност леже на пастирима душа. Ми ипак вршимо нашу дужност и позивамо информишући, а они нека се постарају да своје дужности изврше и оправдају поверење. Томе додајемо још и оно што каже велики Григорије Солунски:
„Ако нам је Господ унапред показао силазак у ад и повратак оданде, то је учинио како би верници вршили крштење у њему, које се потом врши на спасење.’’ (Бес. 2. о крштењу). Православно крштење није само образац погребења тела Господњег, као што је рекао Апостол и остали Оци, већ и силаска у ад душе Његове, као што су претходно рекли Василије и Златоусти; наиме, према истом овом Григорију, преко обрасца погребења Христовог обожује се тело онога који се крштава, а преко обрасца силаска у ад, обожује се његова душа.
Дакле, као код семена и биљака, уколико се не посаде дубоко у земљу, већ остану горе на површини, не могу да проклијају, него или се суше, или бивају згажене, или их разграбе птице, исто то се дешава и несрећним Латинима (и екуменистима), пошто не постају сродници Божији, према Апостолу, то јест не срастају са Христом, попут биљака, на крштењу. Ово ’сродници’, према Василију, значи следеће: Погребени заједно са Христом, ми не примамо трошност смрти, већ погребење, и као да се уподобљавамо некаквом сејању. И опет, посејани заједно под видом смрти, свакако и заједно поново ничемо. Јер, таква је последица која проистиче из тог сејања. (Бес. 1. о крштењу, стр. 636 у 2. тому). И заиста, и Господ је упоредио себе са семеном жита, а своје погребење са сејањем жита, рекавши: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре (односно буде посејано и сахрањено), онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јов. 12, 24). Ја кажем (св.Никодим), пошто Латини (ми додајемо и екуменисти) не сеју Христовим двогубим зрном у води крштења, ни њихово тело се не обожује, а ни њихова душа, и једностано речено, не могу да изникну ка спасењу, већ се суше и пропадају (њихово крштење не важи-безблагодатно је). Наиме, Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају:
’Крштавајте у смрти мојој’ – не! Већ им је рекао: Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа. Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању призивајте по једно име Свете Тројице. Јер, са једним потапањем и израњањем, нити се смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је и такво крштење, будући лишено како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко.
А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се одсликава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево. Сходно томе, наше крштење тиме у себи садржи две основне догме наше православне вере – мислим на богословље животворне Тројице и на оваплоћено устројство Бога Логоса.”
древна крстионица у Картагини
Пријавите се на:
Постови (Atom)