Војвода РАДОМИР Путник

(24.01.1847.Крагујевац

17.05.1917.Ница)

Радомир Путник је рођен у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Његов деда Арсеније, попут његовог имењака Арсенија Чарнојевића, дошао је негде са Косова и зауставио се код Беле Цркве у Банату. Када су га питали ко је и откуд је, одговарао је да је путник са Косова, те му то име Путник остаде. Путников отац Димитрије живео је, као велики Србин, да помогне Србији у којој је готово цео народ био неписмен, па је учитељевао у Крагујевцу. Познат је по имену Димитрије Арсенијевић Путник. 

У породици Димитрија и Марије, као четврто од петоро деце, родио се Радомир.Одрастао је у учитељској породици, научивши да чита и пише врло рано. Са непуних шест година уписао је четвороразредну основну школу у Крагујевцу. По завршетку основне школе учио је и завршио полугимназију у Крагујевцу. Ту је имао многе познате србске личности за школске другове, међу којима је био најпознатији србски социјалиста Светозар Марковић. И под утицајем родитеља и под утицајем школских другова Радомир је од ране мдадости прихватио ону латинску изреку, да не треба учити само за школу него и за живот. Родитељи су Радомира послали у Београд да учи вишу гимиазију. Становао је у познатој београдској породици Мушицки, а био је марљив и одличан ученик. По завршетку петог и шестог разреда гимназије, због материјалних прилика у породици, уписао се у Шесту класу Артиљеријске школе. Био је најмлађи питомац у класи са непуних шеснаест година. По завршетку војне академије распоређен је за командира вода Четврте пољске батерије. Ту дужност није ни примио, јер је као одличан цртач задржан да ради у Топографском одељењу Министарства војске.

У два србско-турска рата од 1876. до 1878. године Радомир је био командант Рудничке бригаде прве класе. Са том бригадом учествовао је у бојевима и биткама на Адровцу, Кревету, Шиљеговцу и Ђунису, као и у ослобођењу утврђеног града Ниша. У оквиру Моравског корпуса командовао је претходницом у борбама за ослобођење Врања.
Време од окончања србско-турских ратова 1878. до србско-бугарског рата 1885. године, Радомир Путник је искористио за учешће у реформама у србској војсци и за лично усавршавање. Као одличан официр имао је утицаја на старије другове, па чак и на врховног команданта србске војске.

У србско-бугарском рату 1885. године Радомир Путник је учествовао као начелник штаба Дунавске дивизије. После борби око Пирота и закључења мира посветио се поново јачању борбене моћи србске армије.
Свестан својих квалитета, као официр у пуној снази, горд и самоуверен, није одговарао појединим завидљивцима па је 1896.године у 50. години живота пеизионисан.
Срећом Путник је реактивиран и под вођством врховног команданта Краља Петра првог, доћи ће на највиши положај у србској војсци. Постављен је за начелника штаба Врховне команде. Добро познавајући пуковника Живојина Мишића поставио га је за свог помоћника. Путник и Мишић урадили су све планове за балканске ратове и све планове пред први светски рат. Био је искључиво војник. Није га занимало којој политичкој струји припада неки официр, па је препоручивао да се војска не бави политиком. Био је врло правичан.

За кумановску победу Радомир Путник постаје први србски војвода. У рату против Бугарске показао је да србска војска и Србија немају империјалистичке намере. После пораза Бугара на Брегалници, Радомиру Путнику је замерено што се није користио том победом да десеткује бугарску армију. Неки су му чак пребацивали да он то није ни увидео. Међутим, Путник је, када је србска војска дошла до своје границе, зауставио операције, јер његов задатак није био заузимање туђих територија, већ одбрана сопствених.

Пред почетак првог светског рата Путник се налазио на лечењу у једној бањи у Аустро-Угарској. Доживео је многа понижавања док му је дозвољено да се преко Мађарске врати у домовину. Гледајући га онако болесног аустроугарски војни стручњаци су оценили да тај старац неће бити у стању да парира маневрима њихове савремене армије. То потцењивање противника скупо су платили у Церској и Колубарској контраофанзиви.
Оно чиме се посебно одликовао стари војвода Путник је толерантност у односима са старешинама и спремност да одустане од соптсвеног мишљења ако саговорник има ваљане разлоге. Он је на пример одустао 1913. године од намере да србску војску на Брегалницн повуче на главни положај када му је његов помоћник Мишић образложио да је целисходније да се из покрета крене у напад, јер би одступање негативно утицало на морал србске војске. Он је, такође, одустао од издате наредбе команданту Прве армије генералу Мишићу да се постепено повлачи према Горњем Милановцу. Међутим, када није убеђен да треба да промени своју одлуку био је врло упоран.

Све србске победе од 1912. до 1916. године могу се убројати у посебне заслуге војводи Радомиру Путнику. Он је стајао на челу стручног штаба; он је војне операције, планове и друго износио и бранио пред србском Владом; он је за стручно вођење послова у србској армији био непосредно одговоран врховном команданту, он је био тај који је својом личношћу, својим чином и својим положајем био морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки свој став и сваку наредбу Врховне команде.

Војводу Радомира Путника волела је целокупна србска војска. Остарелог и изнемоглог у специјално израђеној носиљци србски војници су га пренели преко Албаније, а 1916. године послат је на опоравак у Француску. На његово место за начелника Врховне команде постављен је генерал Петар Бојовић.
Путника су Французи неговали и лечили у Ници, али и поред све неге и пажње војвода није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17. маја 1917. године у 70. години. Привремено је његов ковчег с његовим посмртним остацима стављен у подрум Руске цркве у Ници, у једну од ниша. Када се завршио рат, на великог војсковођу Срби су заборавили. Остао је несахрањен више од девет година. 

„Политика“ је маја 1925. објавила следеће:

,,Јуче сам, враћајући се у отаџбину, стигао у Ницу. Како остајемо овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још трагова из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је био привремено смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника, до преноса у отаџбину.
Запрепастио сам се кад сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде с поштовањем гледао. Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико много дугује.
Данас је равно, осам година од Путникове смрти а он још увек једнако лежи несахрањен у туђини. Шта ли би данас у овој осмогодишњици рекла она два француска ђенерала који су пре неколико година у нашем Посланству у Паризу рекли – Или га пренесите у своју земљу и сахраните или дајте да га ми Французи сахранимо!”

Овај текст потписан је иницијалима П. М.

Редакцијски коментар ,,Политике” уз цитирани чланак гласио је:

“На жалост и срамоту нашу, тело војводе Путника се још и данас налази несахрањено у Руској цркви у Ници. Надлежнима је дужност да се у знак признања великих заслуга што их је за војску и земљу имао војвода Путник, његово мртво тело пренесе о државном трошку у Отаџбину и сахрани на достојан начин како то доликује великим људима, који су цео свој живот посветили служби својој отаџбини и народу…”
Трговачки гласник је свој коментар закључио речима: “Срамота је ово и жалост наша“.

Резервни официри и ђаци захтевали су да се тело војводе Путника пренесе у домовину и сахрани о њиховом трошку. Од покретања иницијативе до њене реализације протекло је више од годину дана, тако да је тело војводе Путника било несахрањено дуже од девет година. Тек 6. новембра 1926. године ковчег са посмртним остацима војводе Путника и још неколико истакнутих Срба стигао је на Железничку станицу Београд. Тада је почело тећи све по протоколу. Уз највише почасти и уз огромно присуство војске, грађана, ученика, студената, дипломата, разних друштава, уз плотуне пушчане и артиљеријске, сахрањен је војвода Путник на Новом гробљу у Београду у скромној капелици. Његов ковчег са лафета су скинули делегати 19. пешадијског пука “Војвода Путник”, заједно са резервним старешинама добровољцима, четницима. Говорили су министар војске и многи други.

 

Генерал Трифуновић је поред осталог рекао: “Био си војводо велики и као човек и као војник, и као војсковођа. Био си војводо пример војничке спреме, радиности, истрајности, енергије и одлучности… Историја ће, велики војводо, најбоље рећи заслуге које си стекао за војску, и заслуге за ослобођење и уједињење. Она ће ти дати једно од најистакнутијих места и поставиће те у ред највећих војсковођа”.

Начелник врховне команде, ђенерал војвода и маршал Радомир Путник поред многобројних одличја, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима другог, трећег и четвртог реда и Карађорђевом звездом првог и другог реда.
Србија га памти као једног од највећих хероја, а занимљиво да једна планина у Канади носи његово име.

На табли која се налази на уласку пише:

„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства”.