ПОКАЈАЊЕ

Свештеномученик НИКОЛАЈ србски

Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов.

Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара.

Непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву.

Христос је огледало, у коме се свак види онакав какав је.

Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој.

Покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота.

Покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.

БЛАЖЕНСТВА

 О ПРВОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.

- Прва заповест Господња за достизање блаженства јесте да они који желе блаженство треба да буду сиромашни духом.
- Бити сиромашан духом значи бити духовно убеђен да ми немамо ништа своје, него само оно што нам дарује Бог, и да без Божије помоћи и благодати ништа добро не можемо учинити; треба дакле да сматрамо да смо ми – ништа, и да у свему прибегавамо милосрђу Божијем. Укратко, према тумачењу светог Јована Златоуста, духовно сиромаштво је – смиреномудреност (Тум. Јев. по Матеју, Беседа 15).
- Сиромашни духом, без сумње, могу да буду и богаташи, ако схвате да је видљиво богатство пропадљиво, да брзо пролази и да не може да надомести недостатак духовних блага. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју! (Мт. 16, 26).
-Телесно сиромаштво може да допринесе савршенству духовног сиромаштва, ако га Хришћанин изабере добровољно, Бога ради. Зато је Сам Господ Исус Христос рекао богаташу: Ако хоћеш савршен да будеш, Иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном (Мт. 19, 21).
- Сиромашнима духом Господ обећава Царство Небеско.
- Царство Небеско им у овом животу, посредством вере и наде, припада духовно и само у назнаци, док ће им у будућем животу припасти у потпуности, кроз учешће у вечном блаженству.

О ДРУГОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени који плачу, јер ће се утешити. 

Друга заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да плачу.
- Под плачем у овој заповести треба подразумевати тугу и скрушеност срца и стварне сузе због тога што несавршено и недостојно служимо Господу, или чак својим гресима заслужујемо Његов гнев. Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се на каје (тј. постојано покајање); а жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10).
- Онима који плачу Господ, пре свега, обећава да ће се утешити.
- Под овим се подразумева благодатна утеха која се састоји из опроштаја грехова и умирења савести.
- Ово обећање сједињено је са заповешћу о плачу зато да туга због грехова не би доводила до очајања.


О ТРЕЋОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНТВА

Блажени кротки, јер ће наследити земљу.

Tpeћa заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду кротки.
- Кротост је смирено расположење духа сједињено са опрезом да никога не наљутимо и да се ни због чега не љутимо.
- Посебна својства хришћанске кротости су – не роптати и то не само на Бога, него ни на људе, не преузносити се, и не препуштати се гневу онда када се догоди нешто против наших жеља.
- Господ кроткима обећава да ће наследити земљу.
- У односу на следбенике Христове ово обећање мора да се схвати као предсказање које се испунило буквално, будући да су стално кротки Хришћани, уместо да гневом незнабожаца буду истребљени, наследили васељену којом су претходно владали исти ти незнабошци. Осим тога, значење овог обећања у односу на Хришћане уопште и на свакога од њих појединачно, јесте то да ће они добити наслеђе, по речима Псалмопојца, на земљи живих, тамо где живе и не умиру, тј. добиће вечно блаженство (Пс. 27, 13).

 О ЧЕТВРТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

- Четврта заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду гладни и жедни правде.
- Иако под називом правда треба подразумевати свако добро дело које Хришћанин треба да жели као храну и пиће, ту се првенствено мисли на ону правду за коју је у Даниловом пророштву речено: да се доведе вечна правда, тј. да се човек, који је окривљен пред Богом, оправда посредством благодати и вере у Господа Исуса Христа (Дан. 9, 24). О тој правди Апостол Павле каже: Правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу Којега одреди Бог да буде Крвљу Својом жртва помирења кроз веру, да покаже правду Своју опроштењем пређашњих грехова (Римљ. 3, 22-25).
- Гладни и жедни правде – то су они који воле да чине добро али себе не сматрају за праведнике, нити се ослањају на своја добра дела, него сматрају да су грешни и криви пред Богом – они који жељом и молитвом вере као да су гладни и жедни духовне хране и пића, тј. благодатног оправдања кроз Исуса Христа. гладнима и жеднима правде обећава да ће се наситити.
- Наситити се – то овде значи следеће: као што телесна ситост доноси, као прво, престанак осећаја глади и жећи, а као друго, поткрепљење телесне силе, тако духовна ситост означава, као прво, унутарње успокојење помилованог грешника, а као друго, задобијање силе за чињење добра, а ова се сила даје оправдавајућом благодаћу.
Уосталом, савршена ситост душе, која је створена за наслађивање бескрајним благом, уследиће, по речима Псалмопојца, у Вечном Животу: Наситићу се кад ми се открије слава Твоја (Пс. 17, 15).

О ПЕТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

- Пета заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду милостиви.
- Ову заповест треба испуњавати помоћу дела милосрђа, и то телесних и духовних, јер, како каже Свети Јован Златоуст, “различит је начин чињења милости и широка је заповест ова” (Тум. Јев. по Матеју, Беседа 15).
- Телесна дела милосрђа су ова:
Гладног нахранити;
Жедног напојити;
Оденути нагог или онога ко нема најнужнију одећу;
Посетити онога ко је затворен у тамници;
Посетити болесног, послужити му и помоћи да оздрави или да се хришћански припреми за смрт;
Путника примити у дом и омогућити му одмор;
Сахрањивати оне који су умрли у беди.
- Духовна дела милосрђа јесу:
Саветима одвратити грешника са пута заблуде његове (Јаковљ. 5, 20), тј. са његовог лажног пута;
Неупућенога научити истини и добру;
Ближњем дати добар и благовремен савет у неприлици или у случају опасности коју он не примећује;
Молити се Богу за њега;
Тешити ожалошћеног;
Не узвраћати на зло које су нам други учинили;
Од срца праштати увреде.
- Они који праведно кажњавају кривца не крше заповест милосрђа ако то чине онако како су дужни и са добром намером, тј. да би га исправили или да би невине заштитили од његових злочинстава.
- Господ милостивима обећава да ће бити помиловани.
- Под овим се подразумева помиловање од вечне осуде за грехе на Суду Божијем.

О ШЕСТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

- Шеста заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду чисти срцем.
- Чистота срца овде није баш сасвим исто што и искреност – која подразумева да човек не показује лицемерно добро расположење онда када га заправо нема у срцу, него да добро расположење срца показује кроз добре поступке, што представља тек нижи степен чистоте срца. Чистоту срца човек достиже постојаним подвигом бдења над самим собом, изгонећи из свога срца сваку безакону жељу и помисао, сваку привезаност за земаљске предмете, чувајући непрестано са вером и љубављу у срцу сећање на Бога и Господа Исуса Христа.
- Господ онима који су чисти срцем обећава да ће видети Бога.
-Ово обећање треба схватити тако, да Реч Божија упоређује људско срце са оком и савршеним Хришћанима приписује просветљене очи срца (Еф. 1, 18). Као што је чисто око способно да види светлост, тако је чисто срце способно да сазрцава (духовно посматра) Бога. Пошто је виђење Бога извор вечног блаженства, обећање виђења Бога представља обећање највишег степена вечног блаженства.

О СЕДМОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати. 

- Седма заповест Господња за блаженство је да они који желе да буду блажени треба да буду миротворци.
- Ову заповест треба испунити на следећи начин. Ми са свима треба да поступамо дружељубиво и не треба да дајемо повода за размирице; ако до размирица ипак дође, на сваки начин треба да их прекратимо, па чак и ако то подразумева одрицање од неког нашег права, осим ако је то у супротности са оним на шта смо обавезни или ако би неком нанело штету. И друге који су у завади треба да миримо, колико год је то у нашој моћи, а када не можемо, онда треба да молимо Бога за њихово измирење.
- Миротворцима Господ обећава да ће се синови Божији назвати.
- Ово обећање показује узвишеност подвига миротвораца као и узвишеност награде која је за њих припремљена. Пошто они својим подвигом подражавају Јединородног Сина Божијег Који је дошао на земљу да помири грешног човека са Богом, њима се обећава благодатно име синова Божијих и, без сумње, блаженство достојно тога имена.


О ОСМОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА 

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

- Осма заповест за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду спремни да претрпе гоњење правде ради, не издајући је.
- заповешћу захтевају се следеће особине: правдољубивост, постојаност и чврстина у добродетељи (врлини), храброст и трпљење у случају да неко буде изложен патњама и опасности зато што не жели да изда истину и добродетељи.
- Прогнанима правде ради Господ обећава Царство Небеско у замену за оно чега се они гоњењем лишавају, исто као што га је обећао сиромашнима духом као надокнаду за трпљење оскудице и немаштине.


О ДЕВЕТОЈ ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА

Блажени сте када вас срамоте и прогоне

и, лажући, говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене.
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима.
- Девета заповест Господња за блаженство је да они који желе блаженство треба да буду спремни да ради Имена Христовог и за истинску православну веру са радошћу приме увреду, гоњење, невоље, па чак и смрт.
- Подвиг према овој заповести назива се мученичким подвигом.
- За овај подвиг Господ обећава велику плату на Небесима, тј. нарочит и висок степен блаженства

Генерал МИЛАН НЕДИЋ

МИЛАН Недић рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Са обзиром да је потомак јунака Првог србског устанка учесника битке код Чокешине, браће Глигорија и Димитрија Недића. Да му је мајка унука кнеза Николе Станојевића а праунука кнеза Станоја Михаиловића. Рођена браћа Милутин и Божидар, један генерал југословенске војске, други потпуковник председник Удружења ратних војних инвалида. Не треба чудити што Милан после завршене ниже Војне академије, 1904 завршава и вишу Војну академију, затим Генералштабну припрему и ступа на дужност у војсци.

Чин мајора добија 1910. године. Учествује у Балканским ратовима где бива награђиван бројним одликовањима и медаљама за храброст. 1913. године унапређен је у чин потпуковника. Као најмлађи пуковник за време Првог светског рата служио је у Генералштабу, тај чин добија 1915. године.

Током повлачења преко Албаније његова војска чувала је одступање србске војске. 1916. године именован је за ордонанс-официра краља Петра I. 1918. у пробоју Солунског фронта командује Пешадијском бригадом Тимочке дивизије.

Након рата наставља са службом као командант Пешадијске бригаде, касније бива именован начелником Треће и Четврте армијске области и командантом Дравске дивизијске области. 1923. године добија чин дивизијског ђенерала а 1930. чин армијског ђенерала. Између 1934. и 1935. био је начелник главног Генералштаба југословенске војске а 1939. године је постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије.

Издвојио бих једну црту из живота Милана Недића. Те 1903. године Милан је био командир дворске страже, када је планиран атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, Милану је план предочио тада капетан Драгутин Димитријевић Апис, организатор атентата. Предложио му је да узме учешћа у акцији. Милан Недић му тада одговара:

Господине капетане, ја не убијам своје краљеве. Ово што сте ми рекли, као да ми ништа нисте рекли, јер ја, Милан Недић, не издајем своје другове. Скрећем Вам пажњу да не покушате да уђете у двор када сам ја на служби, јер ћу у том случају вршити своју дужност".

Атентат је извршен онда када Милан није био командир дворске страже.

Ово није био усамљен случај када су Миланова савест, част и образ стављени на испит.

Било је битно напоменути све ово око Милана, јер из свега овога се може закључити о каквој је особи реч. Да би она комунистичка пропаганда Милана као квислинга, иако они који су прихватили и пропагирају ту пропаганду ни сами не знају ко је Видкун Квислинг заиста био, пала у воду.

Такође комунисти и дан данас покушавају да представе Милана Недића као немачког колаборанта, иако је Милан још 1939. написао чланак против Немачке под називом "Нови drag nach osten" и послао га тадашњем уреднику војног часописа "Ратник" ђенералу Шкекићу који није смео да га објави а министар иностраних послова Цинцар-Марковић забрањује објављивање Недићевог текста. Још један доказ да нема говора о Недићу као колаборационисти јесте тај да када је Италија напала Грчку, Милан захтева од кнеза Павла да га пошаље за команданта Треће армије, да он, како је рекао, натера прво Италијане у Јадранско море а онда да се окрене против Немаца и да се под борбом повуче у Грчку. Кнез Павле и југословенска влада се нису сложили са тиме, Недића смењују са положаја министра, а о свему томе пише Немачка штампа и прозива Недића великосрбином и србским шовинистом.

По капитулацији југословенске војске, то јест, по окупацији, Немци проналазе Милана и стављају га у кућни притвор под стражом. Чињеница да су Немци страховали од Милановог утицаја у србском народу и до чега тај утицај може да доведе, је тај, што га не пуштају ни да присуствује сахрани свога сина, снајке и унука, страдалих 05. јуна 1941. у познатој смедеревској експлозији.

Затим крећу уцене од страна Немаца, тачније од генерала Хајнриха Данкелмена, немачког војног заповедника у Србији, пошто је Милан одбијао сарадњу са окупатором. Уцена је гласила овако, ако се Недић не прихвати да стане на чело "Владе народног спаса" има се десити следеће:

У Србију се доведе казнене експедиције које би биле састављене од усташа, Бугара и Арбанаса. И не само то, они би и ту, осакаћену, ојађену, у црно завијену Србију, поделили између НДХ, Велике Албаније, Бугарске и Мађарске.

Лично Хитлерова замисао за Србију је била:

Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места.

После оваквих уцена и притисака највиђенијих Срба Милан Недић прихвата бити спасиоц србског народа у окупираној Србији и он то заиста и јесте био. Не смем ни помислити шта би крвници урадили са Србима да је Милан Недић рекао "не". Милан Недић је био свестан коју тежину жртве ставља на своја плећа, сам је рекао:

"Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила издаја Милана Недића".

Тако је и било, Милан Недић је спашавао све што се могло спасити, то најбоље сведоче они које је спасао и њихови потомци. Између осталог, Милан је, са Немцима, возом, ишао кроз малтене целу тадашњу НДХ и заробљеним Србима који су били спремни за одлазак у злогласни НДХ логор Јасеновац, пунио вагоне и довозио за Србију, спашававши их од усташа.

Још која Недићева реч:

Сарађујем са онима који нас уништавају, јел'да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их

неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти - али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?"

Број избеглица, у Недићевој Србији био је: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све њих је требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати. Све је то обезбедила влада Милана Недића. Зато нас не треба ни мало чудити зашто је захвални народ прозвао Милана Недића "Србска мајка".

01. октобра 1944. Милан је обавештен од министра Нојбахера да Немци напуштају Србију због продора Совјета. Милан разрешава владу 03. октобра и одлази у Аустрију. Титовој Озни тек крајем 1945. полази за руком да сазна да се он налази у заробљеничком логору сталг VII у Мозбургу који је био под америчком управом. Озна је неумољива у инсистирању да се Недић њима преда. Американци на крају пристају на то али под условом да се Недић врати у Мозбург након саслушања у Београду.

Милан Недић је од 25. децембра саслушаван свакодневно, кривицу нису могли да му установе. У Миланову корист је била и изјава на суду после рата, др Турнера, цивилног управника Београда који је јасно рекао да је Милан Недић категорички одбијао понуде окупатора све док му нису предочили онај ужасан план за Србију и Србе.

Због свега овога, знајући да Милан има огромне шансе да буде на слободи ако се врати у Мозбург , 04. 02. 1946. године, Милана Недића, са трећег спрата зграде бацају на бетон у двориште истражног затвора Озне у улици Кнегиње Љубице бр. 5. То Озна у јавности представља као да је Милан сам скочио кроз прозор. Ко може поверовати у то да се старац од 69 година отргао чуварима и бацио кроз прозор са жичаним решеткама и гвозденим шипкама?!

Они чију је омладину спашавао образовши у Смедеревској Паланци завод за преваспитавање комунистичке омладине, тзв. "СКОЈ". Буквално их отимао испред стрењачког вода где су требали бити стрељани због комунистичких активности, одлучили су да Милана, без суда, осуде на смрт!

Као што је и сам предвидео, скончао је као мученик.

Милан Недић је знао шта га чека. Рат му је узео не само унука, сина, снаху, брата...

Рат је покушао да му одузме образ и част коју је он дао на жртву отаџбини, србству, Србима. То није успео да му узме! Узео му је само овоземаљски живот, али он је својом свесном жртвом зарадио онај вечни, вечни живот у Царству Небеском!

И да, заиста, милиони Срба су му дубоко захвални, и они, као и ја сам, чувамо чист образ "Србској мајци", армијском ђенералу МИЛАНУ НЕДИЋУ!

Милане Недићу, хвала ти!
Памјат чувамо, дело настављамо!