Св.ОЦИ О СПАСЕЊУ САМО У ЦРКВИ

„Нико неће достићи спасење ни вечни живот, осим онога ко за главу има Христа: може за главу имати Христа само онај ко се налази у Његовом Телу, које је Црква… Ко није међу члановима Христовим, не може имати хришћанског спасења. Свако ко се одвојио од заједнице са Црквом, иако би његов живот и био достојан похвале, за то једно безакоње, што се одвојио од јединства са Христом, неће имати живота, већ ће гнев Божији пребивати на њему.“

„Ко није члан Христов, не може да се спаси. Може се имати почаст, може се имати тајна, може се певати „алилуја“, може се одговарати „амин“, може се држати Јеванђеље, може се имати вера у име Оца и Сина и Светога Духа и проповедати та вера, али нигде се осим у Православној Васељенској Цркви не може наћи спасење.“

Блажени Августин,

„Ко не држи у свој целости и неповређености учење Христа и Његове Цркве, ко је упао у јерес, отпао је од Христа и Цркве, нема ништа заједничко са њом, лишен је наде на вечно спасење кога су се удостојили сви угодници Христови.“

Свештеномученик Андроник Никољски

Слово у Недељу Православља 

„Нико не улази у Царство Небеско на други начин, него само кроз Крштење. И оглашени верује у Крст Господа Исуса којим се и сам знаменује; али ако не буде крштен у име Оца и Сина и Светога Духа неће добити опроштење грехова и удостојити се дара духовне благодати.“

Свети Амвросије Медиолански, 

„Ко жели да се спаси, мора, пре свега, да чува васељенску веру, коју ако не сачува у целости и непорочности тај, без сумње, гине заувек“.

Свети Атанасије Велики,

Символ вере

„Питање: Да ли човек који не верује у Христа, на пример, Јудејац или Самарјанин, а чини много добрих дела, улази у Царство Небеско?“

„Одговор: Пошто Господ говори Никодиму: ?Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије? (Јн. 3:5), јасно је да (нико од неверујућих у Христа) неће ући у (то) Царство. Међутим (нико) се не лишава своје плате: или ће (неверујући у Христа) добити своје благостање богатством, раскошима и другим обманама (овог) живота) налик на (богаташа) који је од Авраама чуо: ?сјети се да си ти примио добра своја у животу своме? (Лк. 16:25), или ће његова судбина у будућем веку јако да се разликује од судбине онога ко (овде) није чинио добро. Јер као што за праведнике постоји много обитељи (Јн. 14:2) код Бога, тако и за грешнике (постоји) мноштво различитих казни.“

Преподобни Анастасије Синаит,

„На основу чега смо примили веру да се спасавамо крстећи се? – Наравно, на основу тога што смо чули речи Господње: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:16) Пошто је Сама Истина навела и једно и друго, тј. неопходност вере и Крштења, онда је немогуће да се спаси онај ко не жели да се крсти, макар и тврдио да тобоже верује, као и онај ко не верује, макар и био крштен.“

Свети Григорије Палама,

„Тајна Крштења представља врата Божије благодати. Ако се не крстимо, чак нас ни крв Сина Божијег неће спасити.“

Свети Димитрије Ростовски,

О символу вере

„Признати могућност спасења мимо Цркве… значи признати необавезност Цркве.“

Свештеномученик Иларион Тројицки

Хришћанства нема без Цркве

„Без Крштења нико не може да се нада на вечно спасење – макар био и најпобожнији од побожних.“

Преподобни Јован Дамаскин

„Чујте сви ви, који сте туђи просвећењу (крштењу): ужасните се, заридајте! Страшна је то претња, страшна одлука! Немогуће је, говори Христос, ономе који се не роди водом и духом да уђе у Царство Небеско, јер на себи још носи одећу смрти, одећу проклетства, одећу труљења – још није добио знак Господњи, још није свој, већ туђ; нема знак за царство.“

Свети Јован Златоуст,

Беседе на Јеванђеље од Јована, 25.1.

„Шта, рећи ћеш ти, зар нема и хришћана који се лоше владају и незнабожаца, који проводе живот у врлини? Да постоје хришћани који живе лоше, то и ја знам; а да ли постоје незнабошци који живе врлински, то стварно још увек не знам… Али да се не бисмо некоме показали као љубитељи спорења, сложићемо се да међу незнабошцима постоје људи који живе добро… Погледај, међутим, како их Христос лишава сваког оправдања. Он говори да је ?Светлост дошла у свет?. Да ли су Га тражили, говори Он, да ли су се трудили, бринули да Га нађу? Светлост је сама њима дошла; међутим, ни тада нису похитали к њој. Ако и међу хришћанима неки живе порочно, у вези са тим ћемо приметити да Христос не говори о онима који су постали хришћани од рођења и примили веру од предака (иако су се често они порочним животом уклонили од правог учења); чини ми се да се овде не говори о њима, већ о људима који су из јудејства или незнабоштва морали да се обрате правој вери. (Христос) показује да нико, налазећи се у заблуди, неће пожелети да се обрати вери, ако пре тога самоме себи не одреди добар живот, и нико неће остати у неверју ако пре тога не одлучи да заувек остане зао. Немој ми говорити да је неко целомудрен и неверујући; није врлина само у томе. Која је корист, имати те особине, а бити роб сујетне масе и стидећи се својих пријатеља, остати у заблуди? То није врлинско живљење. Роб сујете није бољи од блудника; чак чини и много веће грехе од блудника. Међутим, покажи ми неког међу незнабошцима ко би био слободан од свих страсти и без иједног порока: нећеш моћи да ми покажеш.“

Свети Јован Златоуст,

Беседе на Јеванђеље од Јована, 28.2-3

„Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн.3:5): муслимани неће ући, Јевреји, идолопоклоници, јеретици неће ући, секташи неће ући, блудници, прељубници, лихвари и други нечестивци неће ући и Царства Божијег неће наследити. Само се истинском вером у Христа и у Цркву Његову спасавамо и делима љубави.“

Свети Јован Кронштатски,

„О недовољности спасења и лажљивости протестантизма и реформаторства као засебних вероисповедања и не треба говорити: тамо је све изопачено, читаво здање вере и богослужења.“

Свети Јован Кронштатски,

Живо слово мудрости духовне. 

„Онај који је по својим делима добар, али није запечаћен водом, неће ући у Царство Небеско. Реч је смела, али није моја; тако је одредио Исус.“

Прп. Јосиф Оптински.

Житије Оптинског старца Јосифа. Козељск, 1993, стр. 180

„Страх и ужас Страшног Суда за грешнике ће посебно бити у томе што ће сви они у том тренутку јасно видети и познати да се Исус Христос заиста оваплотио ради спасења свих, пострадао за све, предао свима у Цркви благодатна средства спасења – свете Тајне и свете врлине; да је Он – заиста једини Спаситељ људи, да је Његово Јеванђеље и заиста једини истински смисао и циљ људског живота на земљи, да је Његово Име – заиста једино Име којим се људи могу спасити од ужасне бесмислице греха и смрти и избећи вечно мучење у вечном царству греха и зла – у преисподњи (види 1 Сол. 1:6-10). Тада ће свако ко није за време земаљског живота поверовао у Христа као у Бога и Спаситеља јасно осетити целим својим бићем, да је самим тим већ на земљи себе осудио на вечне муке.“ (Јн. 3:18; 5:24)

Преподобни Јустин Поповић

„Браћо моја, учио сам четрдесет и пет година. Прочитао сам много књига о Јудејцима, идолопоклоницима, муслиманима и јеретицима. Изучио сам дубине мудрости. Све друге вере су лажне. Само је наша вера, свето Православље, истинска и света…

Радујте се и веселите што се ви побожни православни хришћани. Плачите и сажаљевајте нечестиве, неверујуће и јеретике који иду у таму и у руке ђавола.“

Свештеномученик Козма Етолски,

За душу човека који није правилно веровао, који је умро у својим заблудама и није принео искрено покајање пред Господом – каква нада може бити на спасење? И како се и за шта молити за такву душу?“

Свети Кирил Јерусалимски,

„Да ли ће сви грешници бити предани тим страшним мукама или ће се неки ослободити? Сви треба да се муче ако се не очисте од грехова. Међутим, на земљи нема човека који би био слободан од греха, и нема човека који би могао да стекне средство да себе искупи од грехова и одврати од себе гнев Божији. Зато су сви осуђени на пакао.“

Свети Макарије Невски,

Беседе незнабошцима, 1.5.

„Без обзира што је Искупљујућу жртву принео Христос Спаситељ за све људе, плодове те жртве могу да користе само они који верују у Христа, припадају телу које је Он саздао – јединој, светој, саборној и апостолској Цркви, који су ушли у општење са Христом кроз Причешће Његовим Телом и Крвљу. Значи, они који не верују у Христа и не припадају светој Православној Цркви, не могу да користе плодове Искупљења, које је извршио Господ Исус Христос. А таквих на целој земљи и у отаџбини нашој још има много… Свима њима је потребна проповед о Христу и о Цркви коју је Он саздао.“

Свети Макарије Невски,

„Бог ће судити живима и мртвима и узвратити свакоме по делима његовим: праведницима – Царство Небеско, лепоту неизрециву, весеље без краја и вечну бесмртност; грешницима – мучење огњено, црва који не спава и муку без краја. Таква ће бити мучења за оне који не верују Богу нашем Исусу Христу: мучиће се у огњу они који се не крсте… ако неко буде у другом закону, на оном свету ће горети у огњу.“

Преподобни Нестор Летописац,

„Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“

Свети Николај Србски,

Прва недеља по Васкрсу

Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе

„Да ли може човек да се спаси без Цркве? Не, не може, јер је Црква ризница Божије благодати, без које нико не може да се спаси, као што не може да живи рука, одсечена од тела.“

Свети Николај Србски,

Катихизис „Вера Светих“

„Велико благо је веровати у Христа, јер је немогуће спасити се без вере у Христа.“

Преподобни Симеон Нови Богослов,

Слова, 37.

„Ко је ван Цркве, неће примити живот вечни.“

Блажени Теодорит Кирски,

Сабрана дела. Кијев, 1855. Т. 1, стр. 273.

„Ко је поверовао, а није се крстио већ остаје оглашен, није спасен.“

Блажени Теофилакт Бугарски

„У будућем веку сила Његовог Другог Доласка ће све подигнути из смрти, иако се неће сви удостојити истинског живота; зато што ће нечестиви и неверујући, и они који овде преко исповести и покајања нису примили опроштење грехова… васкрснути, заиста, али ће осетити живот гори од смрти, предани мучењу и страдању и притешњености и стиду вечном, обитавајући са црвима који не спавају и спаљивани мрачним, неугасивим огњем.“

„Нико не може да се оправда пред Богом и да се спаси без Христа и мимо Христа, већ једино – вером у Христа… Јер нико не може да се избави од ђавола, греха, проклетства закона и од пакла без Христа и то све је садржано у краткој речи Христовој: ?Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.? (Јн. 8:36)“

Свети Тихон Задонски,

О истинском хришћанству. II.1.2.

„Хришћанство је једини пут ка спасењу… једини пут у Вечно Царство који је Бог оставио на земљи… Постоји много народа који не знају истинити пут. Они који се рађају међу њима, треба са усрђем да траже пут и да ли ће га наћи?… Јер какво спасење да очекује онај ко нема истинско учење вере и Цркве или лажно мисли о Богу, свету и човеку, или о садашњем нашем исквареном стању, или о средству нашег обнављања које је једно… А ето, постоје људи који говоре: веруј како хоћеш, само живи врлински и ничега се не бој – као да се тобоже може живети у врлини немајући здрава схватања о предметима који се преносе истинском вером. Не обмањујте се браћо! У истински живот не улази само понашање, већ и здрав начин размишљања.“

Свети Теофан Затворник.

Пет поука на путу ка спасењу.

„Хришћанским црквама, као што ти је познато, себе називају осим наше Православне Цркве, латинска црква и многе протестантске хришћанске заједнице. Али ни латинску цркву, ни тим пре протестантске заједнице не треба признавати за истинске Христове Цркве – зато што су оне несагласне са Апостолским уређењем Цркве Божије.“

Свети Теофан Затворник.

Писма разним лицима о различитим предметима вере и живота.

АКО ЖЕЛИШ ДА ПРОМЕНИШ СВЕТ ПРОМЕНИ ПРВО СЕБЕ

Била једном једна девојка која је себе мрзела зато што је била слепа. Мрзила је свакога осим свог вољеног момка, који је увек био уз њу. Рекла му је: "Кад бих само могла да видим свет, удала бих се за тебе!"
Једнога дана неко донира очи за њу. Када се операција завршила и када су јој одстранили завоје, могла је све да види укључујући и свог момка.
Он је упита: "Сад кад видиш цео свет, хоћеш ли да се удаш за мене?"
Она га је погледала и уочила да је он слеп! Призор његових затворених очних капака ју је шокирао. Није то очекивала. Сама помисао да би морала да их гледа читавог живот ју је натерала да одбије да се уда за њега.
Он оде у сузама и неколико дана касније јој напише писмо: "Добро чувај своје очи, душо моја, јер пре него што су постале твоје – те очи су биле моје!"
Ето како људски мозак најчешће ради: ретко се ко након неког времена сети какав је живот водио пре, ко је био увек ту уз нас у најтежим ситуацијама…
И данас:
– Пре него што кажеш неку ружну реч, сети се оних који не могу да говоре.
– Пре него што почнеш да се жалиш на укус хране, сети се оних који немају шта да једу.
– Пре него што почнеш да се жалиш на свог мужа/жену, сети се оних који моле Бога да им подари вољену особу.
– Пре него што се пожалиш на живот, сети се оних који су рано остали без својих живота, који су умрли прерано.
– Пре него што се пожалиш на своју децу, сети се оних који желе децу, али их не могу имати.
– Пре него што почнеш да се свађаш с оним који није почистио кућу, сети се оних који живе на улици.
– Пре него што почнеш да осуђујеш некога, сети се да нико није безгрешан.
– И на крају, када лоше мисли почну да те бацају у депресију, ти набаци осмех на своје лице и кажи још сам жив, још сам ту, и захвали Богу на свему.

Св.Николај Велимировић

НАЧИН ДРУГОГ ДОЛАСКА ХРИСТОВОГ

Пошто смрт и васкрсење Исуса Христа осигуравају коначну победу, писци Новог завета изјављују да ми живимо у последње време (Јеврејима 1,2; 9,26; 1. Коринћанима 10,11; Јаков 5,3; 1. Петрова 1,20). Ове објаве су навеле неке теологе да закључе да други Христов долазак неће бити дослован, и да ће се Христос показати путем присутности свога Духа у Цркви. У складу с овим мишљењем, долазак Христовог царства ће бити представљен победом моралних начела хришћанства.

Христово васкрсење је означило почетак нове ере – ере “последњих дана” (Дела 2,17; Јеврејима 1,2). Крај се приближио, јер је Христос објавио последњи период историје овога света. Време више не означава одлагање, већ очекивање (2. Петрова 3,9); оно јури усусрет славној експлозији парусије (Римљанима 13,11.12). Зато верници могу с поверењем да чекају да буду примљени у обећане небеске станове (2. Коринћанима 5,1-5; Јован 14,1-3).

На тај начин Нови завет може на логичан и разумљив начин да објави да ће Христов други долазак бити:

1. Личан и дослован

Еванђеља тврде да се Разапети сам јавио својим ученицима после свог васкрсења. Исус из Назарета се лично појавио пред њима (Марко 16,9; Лука 24,25-43). Позвао је Тому, који је посумњао, да дотакне Његове ране (Јован 20,26.27). Исус је отишао у славу пошто је 40 дана доказивао својим ученицима да је стварно жив (Дела 1,3).

Ученицима, који су били узнемирени због поновног растанка, анђели су објавили да ће тај исти Исус доћи поново на исти начин на који је и отишао на Небо (Дела 1,11). Син човечји је отишао на облацима; Он ће се и вратити на облацима небеским са силом и славом великом, у складу са својим обећањем (Матеј 26,64; Марко 13,26; Откривење 1,7).

Према апостолу Павлу, “сам Господ ће сићи с неба” (1. Солуњанима 4,16). Господ, “који је живот наш”, појавиће се (Колошанима 3,4) да нам да “венац правде” (2. Тимотију 4,8). Ми чекамо Исуса, Божјега Сина, којега је Отац подигао из мртвих, да дође с Неба (1. Солуњанима 1,10). Онај исти који се једном жртвовао да “понесе грехе многих” донеће спасење онима који чекају Његов долазак (Јеврејима 9,28).

2. Видљив и чујан

Ако ће се Исус лично у телу појавити приликом свог другог доласка, а хоће, онда тај долазак мора да буде видљив. Изрази “апокалyпсис”, “епипханеиа” и “пароусиа” који су употребљени у Новом завету да би се описао Његов долазак, потврђују оно што је сам Исус рекао: да ће га угледати сви народи на Земљи (Матеј 24,30). Јован је још одређенији: “Видеће га свако око!” (Откривење 1,7) Његов долазак ће бити праћен застрашујучим космичким знацима које нико неће моћи да превиди (Лука 21,25-27). Исус је упозорио своје ученике на лажне пророке који ће покушати да их наведу да поверују да ће Његов други долазак бити сакривен, тајанствен, невидљив, док ће он у стварности бити видљив са свих страна и у сваком погледу. Биће сличан блеску муње која обасјава облаке (Матеј 24,26.27).

Исус ће доћи да покаже своју славу (Титу 2,13), да прими обожавање својих следбеника (2. Солуњанима 1,10). Појавиће се окружен распаљеним огњем да побије оне који не познају Бога (2. Солуњанима 1,7.)

Сваки покушај да се Исусов други долазак протумачи као невидљив и тајанствен догађај супроти се сведочењу целог Новог завета. Исусов долазак ће бити јаван, објављен гласним звуцима трубе, као и долазак некадашњих царева (1. Солуњанима 4,16; Матеј 24,31). Нема никакве тајне у томе.

3. Славан и победоносан

Ако би се могло казати да је први Христов долазак био долазак у понизности, онда ће други долазак, супротно првоме, бити долазак у слави. Христос ће доћи на небеским облацима, са силом и славом великом (Матеј 24,30), у пратњи анђела (2. Солуњанима 1,7). Он ће се вратити као Цар над царевима и Господар над господарима (Откривење 19,16), као победник над свим својим непријатељима (1. Коринћанима 15,25).

Свет живи у страху од неизвесности повезане и са садашњошћу и са будућношћу. Теологија не може да умири то неспокојство сужавајући есхатологију на преживљавање после смрти. Прелазећи границе смрти појединца, Библија је ипак одговорила на питање о будућности историје најављујући други Христов долазак у слави и величанству. Будућности хришћанина је осветљена блиставим очекивањем Христовог другог доласка, надом свих хришћана (1. Тимотију 1,1).

4. Катаклизмичан

Крај овога света је најављен већ у Старом завету. Нови завет повезује тај крај са Христовим другим доласком (Матеј 13,40.41). Према пророку Данилу, камен који се одвалио од планине распршиће у прах сва царства овога света (Данило 2,44). Исто онако као што је Потоп уништио претпотопни свет, и Христов други долазак ће учинити да небеса “с хуком прођу” и да Земља буде спаљена огњем (2. Петрова 3,10). Пошто Бог жели да успостави “нова небеса и нову земљу” (Откривење 21,1), крај света који ми сада познајемо имаће не само глобалне, већ и космичке димензије.

5. Изненадан

Трансцендентални карактер Христовог другог доласка поново је наглашен његовом изненадношћу. И људи и жене ће бити изненађени Христовим доласком. Исус се послужио с неколико метафора да би своје ученике упозорио на ту његову карактеристику: о лупежу по ноћи (Матеј 24,42-44; Лука 12,40; 1. Солуњанима 5,2.4; 2. Петрова 3,10), о женику и десет девојака (Матеј 25,1-13), о Потопу и претпотопном свету (Матеј 24,38.39). Апостол Павле је овим упоређењима додао и метафору о боловима породиље (1. Солуњанима 5,3).

Уместо да наговештавају неки потајни или невидљиви Христов долазак, као што неки погрешно тврде, ове метафоре најављују да ће се Христос појавити изненада и неочекивано. Управо зато су ученици били позвани да буду будни и да страже (Матеј 25,13; 24,42). Исус им је рекао: “Зато и ви будите готови, јер у који час не мислите доћи че син човечји!” (Матеј 24,44)

Слике, којима су се послужили Исус и Павле, уопште не спомињу време Христовог доласка: господар куће не зна када ће лупеж доћи, девојке нису знале када ће се женик појавити; породиља не зна када ће болови почети. Нико не зна тај час, ни анђели, чак ни Син (Матеј 24,36), већ само Отац (Марко 13,32). Ни ученици нису добили обавештење о тачном времену (Дела 1,6.7; РХ 16. август 1887; 1Т 72).

Међутим, Исус је објавио знаке који ће најавити Његов други долазак, не зато да омогуће израчунавање времена Његовог доласка, већ да привуку пажњу ученика и да их одрже буднима (1. Солуњанима 5,4-6). Нико не зна хоће ли Господар доћи увече, у пола ноћи, у рану зору, ујутро; међутим, нико не треба да буде неспреман када Он буде изненада стигао (Марко 13,35.36), јер су важни догађаји већ најавили близину Његовог доласка (Марко 13,28.29). Важно је да пажљиво пратимо знаке.

СВЕТИ ОЦИ О ПОКАЈАЊУ

 

Св.ДИМИТРИЈЕ Ростовски - Нека се нико не нада да ће се од својих великих грехова очистити само исповешћу и некаквим незнатним умилењем, без напора и подввига који приличе истинском покајању, ако буде лењ да се потруди, иако има времена да се поправи и искупи за грехе.

Преп.ЈЕФРЕМ Сирин

ПОКАЈАЊЕ је мајка живота. Оно је потребно увек, свима грешницима и праведницима, који ишту спасења. И нема краја усавршавању, пошто је и савршенство најсавршенијих уствари несавршенство. Стога до саме смрти нема граница за покајање, ни у времену ни у делима. Као благодат на благодат, – људима је по крштењу дато покајање. Јер покајање је друго рођење од Бога. Дарове вере примамо покајањем. Покајањем стичемо милост Божју. Покајање је друга благодат, и рађа се у срцу од вере и страха Божјег.

Св.ЈОВАН Златоусти - Покајање се не састоји само у томе да се одступи од пређашњих злих дела, него да се покажу још већа добра дела, јер је речено: дајте плодове достојне поајања. Како да их дамо? Тако што ћемо почети да чинимо дела супротна гресима. Јеси ли отео туђе? Дај и отето и своје. Јеси ли дуго чинио блуд? Уздржавај се и од своје жене у одређене дане, учећи се уздржању. Јеси ли досађивао коме и тукао га? Убудуће благосиљај оне који теби досађују и чини добра онима који те повређују.

Протојереј МИХАИЛ Помазански - 

Света Тајна Покајања је благодатна свештена радња у којој се верујућем, након што принесе покајање за грехе, милошћу Божијом, преко пастира Цркве, сходно Спаситељевом обећању, даје отпуштање грехова.

У Светој Тајни Покајања лече се духовне болести човекове, скида се нечистота душе, те тако хришћанин, добивши разрешење грехова, изнова постаје невин и освећен, какав је изашао из воде крштења.

Покајање није само свест о својој греховности или просто признавање своје недостојности; оно чак није ни само скрушеност и жаљење због допуштених падова и слабости, нити само кајање (мада покајање подразумева све ове моменте), него представља још и израз воље за исправљањем, израз жеље, тврде намере и одлучности да се ступи у борбу са злим склоностима.

Грех на смрт је када неки, грешећи, остају непоправљиви... У таквима нема Господа Исуса ако се не смире и не отрезне од свог пада.

Покајање почиње онда када човек схвати да је грешан, да му греси сметају да живи и да трују његову душу, која се може очистити и исцелити само у Светој Тајни Покајања и Исповести.

Супротстављање гресима привлачи благодат Божију, док греси скраћују наш живот.

Док не постанемо свесни греха, не можемо да добијемо опроштај од Бога.

СВАКЕ НОВЕ ГОДИНЕ

Ево све чиним новим. (отк 21,5)
И видех небо ново и земљу нову. (Отк 21,1)

Сасвим је различита психологија нас православних хришћана и људи овога века, макар они понекада називали себе „хришћанима“ па чак и „правослвнима“. Они упорно верују у некакав „прогрес човечанства“ или „у Царатво Божије на земљи“, успостављање општег благостања и добробити, када ће сама смрт тобоже бити побеђена и људи вечно живети на земљи и несметано уживати у свему. И све ово упркос свакодневној мрачно-злослутној очигледности, која сведочи о нечем сасвим другом и која би, чини се, требало да потпуно разбије свакојаке сличне фантастичне илузије и пусте снове. Али они тврдоглаво верују или хоће да приморавају себе да верују да човечанство очекује некакав „златни век“, и зато тако весело дочекују сваку наступајућу нову годину, спремни да је празнују чак и два пута: и по новом и по старом календару.

Сасвим друкчије се односимо према наступању нове године ми, православни хришћани. Ми беспоговрно верујемо Речи Божијој и светим оцима Цркве, и зато нас наступање нове године не побуђује на весеље, већ напротив – на озбиљну молитвену усредсређеност. Ми знамо да се сваке нове године свако од нас приближава неизбежном земаљском крају свог живота, после кога следи давање одговора пред Богом о свом земаљском животу и такозвани „посебан суд“, а сав овај пропадљиви свет у целини приближава се свом крају – свршетку овога века и наступању вечности, када времена више бити неће (Отк 10,6).
Тада ће се збити последњи, Страшни суд над васцелим човечијим родом, када ће се свако због својих дела или прославити или постидети, и када ће се јавити нова небеса и нова земља на којима ће правда обитавати (2 Пет 3,13).
Има ли ту макар и најмањег повода за оно разуздано весеље са пехарима вина у рукама и за плес, са којима се у наше време обично приређују такозвани „дочеци нове године“, у којима често узимају учешће и људи сами по себи тобоже озбиљни, који на тим „дочецима“ одједном губе сваку озбиљност и као да постају лакомислени ветропири? Да ли је то достојно узвишеног хришћанског звања?
Јер чини се да сваком правом хришћанину треба да буде јасно да је једини допустив и доличан „дочек нове године“ – његов дочек молитвом.
А ово утолико пре што већини људи који још имају здраву и непомрачену савест сваке нове године постаје све јасније да човечанство не иде ка „прогресу“, него обрнуто – ка „регресу“.
Јер „прогрес“, који обећава опште благостање и срећан живот, није у проналажењу свакојаких необичних машина и уређаја, нити у томе што ће ускоро људи вероватно бити у стању да лете на месец и друге планете.
Зар то даје благостање и напредак, мир и духовно задовољство човечијој души?

Ево шта упадљиво одликује савремени живот људи: ни у ком случају „прогрес“, него ужасан духовно-морални регрес, са све већим нарушавањем свих моралних начела, којих нису биле лишене, поред хришћанства, ни друге религије. Па чак и необично оживљавње црквеног међуконфесионалног живота, који се још никада у историји човечанства није јављао у тако широким размерама, не само да не сведочи о некаквом „прогресу“ и не улива никакву наду у „свеопшти мир“, о коме сада тако много пишу и дижу галаму, и у бољу, светлу будућност, него напротив – сведочи о потпуном опадању истинског духовног живота, о томе да су савремни људи постали равнодушни према свему и да више немају никаквих правих идеала. Све се ту своди само на неискрене, сладуњаве, лицемерне и високопарне речи, које у себи немају никаквог стварног, суштинског садржаја.

Сада више нема праве вере, већ само њеног привида, који човека ни на шта не обавезује нити му налаже икакву одговорност.
Но кад би све те „екуменистичке конференције“, „скупови“, „саветовања“ и „симпозијуми“ били само празно провођење времена, својеврсна разонода за оне који се окупљају на њима уз узајамна лака подстицања сујете и самољубља, то још не би било тако страшно. Иза свега тога крије се, међутим, нешто далеко горе.
Циљ целог тог савременог, сада тако помодног покрета, којег је „неко“ покренуо и плански га спроводи, јесте да у душе људи улије потпуни религиозни индеферентизам и равнодушност према истини, коју је наш Господ и Спаситељ, по Његовим сопственим речима, дошао на свет да сведочи (Јн 18,37), истини коју су тако саможртвено, ничега се небојећи, свети апостоли проповедали по свему свету, за коју су умирали свети мученици и за коју су се тако одлучно и бескомпромисно борили са јеретицима и лажним учитељима свети оци Цркве.

И ево, управо сада, у двадесетом веку хришћанске ере, свима су се одједном први пут „отвориле очи и показало се управо то: да „нема никакве истине“ и „ нема се за шта борити, страдати и умирати“, него сви треба једноставно „да забораве све своје пређашње разлике у мишљењима“ и ... да се уједине.
Заиста необичан „прогрес“, до кога током толиких столећа нису долазили наши преци, међу којима је било толико истински побожних хришћана, какве данас ми више не видимо.
И ево, у току је то „уједињење“, на радост многих наивних људи који не схвтају да се под тим у суштини скрива рушење хришћанства и уништење сваке вере и сваке религије уопште.
Безобзириније и богохулније од свега је то што се ово „уједињење“ врши у име разних наизглед згодних парола – јеванђелских речи које се тумаче криво и лукаво, секташки: употребљавају се библијске изреке које имају сасвим другачији смисао и значење.

Ево примера. Овај „покрет“ који усиљено спроводи потпуну модернизацију хришћанства сада то чини под паролом изреке Господа Сведржитеља: Ево све чиним новим (Отк 21,25).
Али из контекста је сасвим јасно да се овде ради о Божијем новотворењу (новом стварању) света после свршетка овог привременог пропадљивог света, који ће, како то јасно предсказује Реч Божија, бити сав уништен огњем (2 Пет 3, 10-12) и на чијем месту ће се појавити нова небеса и нова земља, а никако не о неком недопустивом „обновитељству“ које сада толико пропагирају савремене вође „екуменизма“, међу којима има чак и православних архијереја веома високог чина.
Међутим, они не маре ни за шта.
Они само упорно извршавају задатак рушења хришћанства који им је „неко“ поставио, а за то су сва средства добра, а нарочито стара, опробана – лаж и изопачавање чак и свештених текстова, захваљујући томе што су данас масе тако неуке и немају појма о правилном разумевању текстова Светог Писма.

Прави, плански организован поход на хришћанство уз очување само његовог спољашњег изгледа – ето чиме се пре свега одликује савремени, много хваљени „ прогрес“ човечанства.
А шта да кажемо о савременој моралности, чији темељи као да су уздрмани до крајњих граница? Јер све оно што се донедавно сматрало недоличним и недопустивим пред нашим очима буквално одјеном је постало свима сасвим прихватљиво, па чак и сагласно духу времена - модерно, не допуштајући никакве протесте и приговоре. Поштедимо слух наших слушалаца и пређимо ћутке преко онога о чему је непристојно говорити и писати, а што се сада, ипак, отворено и несметано свуда догађа.
Најциничнија бестидност постала је некаква „врлина“ нашег „прогресивног“ двадесетог века.
А противити се томе значи стећи глас некаквог „мрачњака“ и „заосталог човека“. И сваке нове године овај пад моралности, ова ужасна бестидност, непрекидно се шири и све више стиче своје „право грађанства“, а оних који се противе и протестују има све мање и мање.
Зар се и у томе може видети „прогрес“ који води човечанство општем благостању и напретку?
Зар нам светска историја несведочи супротно – да је пад моралности свагда повлачио за собом изапаченост и пропаст, а не благостање. Довољно је сетити се старог Рима у претхришћанској епохи. А оно што се сада збива малтене је много горе од оног што је тада било. Јер то су били идолопоклоници који нису познавали истинитог Бога, а сада све то чине „хришћани“. А коме је много дано од њега ће се више и тражити.

Уопште, сви појмови о добру и злу у наше доба некако су се чудно помешали. Сада многи, без икакве гриже савести „црно“ називају „белим“, а „бело“ – „црним“. Зло је необично вешто, као никада раније, научило да се прикрива под маском добра. Ево, на пример: хришћанска вера свагда нас је учила и учи да само Христа ради и у име Христа чињено добро јесте право, истинско добро, јер има и добра само привидног, чињеног ради неке користи или добити. Када наглашено говоре о некоме да „чини много добра“ то још никако не значи да је он стварно добар човек, јер, како нас учи наша вера и како само животно искуство показује, чинити добро могуће је и са злим циљем, и то, наравно, више неће бити истинско добро, него само спољашњи привид добра. А таквог „добра“ треба се клонити, спасавајући своју душу.
И колико много се данас чини таквог „добра“, иза кога се крије неки користољубиви рачун. Али људи то не примећују или не желе да примећују, штавише, бивају веома лакоми на такво: „добро“: „само да ми дају новац, а зашто, са каквим циљем дају – није ли свеједно: новац нема мирис (није важно како си новац стекао)“. Додуше, и некада се све то збивало, али никада у овако великим размерама и овако често као сада, када се буквално све купује за новац.

Некада је било широко распрострањено телесно ропство, а данас га је заменило далеко горе ропство – духовно. Људи сами себе добровољно продају у ово ропство, обезличавајући се и одричући се свега светог... за новац или, уопште, за ма каква земаљска добра.
Било је времена када су људи били спремни да за Христово име иду на најстрашније муке, па чак и у смрт. А сада, када их нико више за Христа не прогони, не муче и не убија, они често и сами продају (издају) Христа, полакомивши се на каква земаљска добра. И ево, то варљиво добро, чијих чинитеља данас није мало, често се сада чини управо са тим циљем – одвратити људе од Христа и довести их до духовног ропства.
Сваке нове године и у том погледу видимо све брже растући „прогрес“, при чему је нарочито страшно то што Христа продају (издају) не само обични „хришћани“ него и хришћански свештенослужитељи, све до носилаца високог јерархијског чина. Али најстрашније од свега је то што сваке нове године, како сведочи штампа и сам живот који нас окружује, морално чуло људи све више отупљује и они почињу да се мире са свим крајње бесмисленим или одвратним појавама савремног модернизованог живота, од којих су још донедавно људи здравог моралног чула са негодовањем и гнушањем окретали главу и одлучно их осуђивали. То је такође „прогрес“!Тако, пред нашим очима је у току постепена, а у последње време веома напрегнута, морална припрема људи за прихватање Антихриста, за његово лако и безболно зацарење. То је оно на шта треба да нас подсећа свака наступајућа нова година.
Али она нас подсећа и на још нешто, за нас најважније, од чега зависи наш живот у вечности.
Сваке нове године приближава се плаћање рачуна за сва зла дела оних од нас који воле само да површно и лакомислено проводе време, „живећи распуштено“, тежећи да весело и безбрижно траће драгоцено време које нам је дато ради припреме за вечност, и уљуљкују се уверењем да је „крај“ још далеко и наивном надом у некакав варљиви „прогрес“ који нас тобоже очекује на земљи.
Свиђало се то коме или не, Реч Божија нас сасвим јасно и недвосмислено упозорава и опомиње на то: Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља, а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим (Отк 22, 11-12).

Срећна вам нова година, браћо... желим вам „нову срећну“ како се говорило у стара времена, која је – памтим то! – доступна само онима који познају и дубоко осећају сујету и узалудност свега земаљског и искрено окрећу свој мислени поглед ка небу, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил 3,20), који ће нам открити ново небо и нову земљу, када ће и бити све ново (Отк 21,5). Амин.