ВОЉА БОЖИЈА

Циљ живота састоји се у изучавању воље Божије, у њеном прихватању и у покорности овој вољи

 

Суштина живота састоји се у томе да исцелимо своју искварену вољу, да је сјединимо с вољом Божијом и да се освештамо тим сједињењем. Наша воља, у стању пада, противна је вољи Божијој: услед свог слепила и будући у стању непријатељства према Богу, она се непрестано труди да се супротстави вољи Божијој. Када сви њени напори остану узалудни, она човека доводи до раздражљивости, негодовања, пометње, огорчености, чамотиње, роптања, хуле и очајања. У одрицању од своје воље ради наслеђивања воље Божије, садржи се одрицање од самога себе, које је заповедио Спаситељ и које представља неопходан услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без удовољавања овом услову немогуће спасење, а утолико пре је немогуће хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој, рекао је пророк (Пс 29,6)…

Да би се извршавала воља Божија, потребно је да се она познаје. Одбацивање сопствене повређене воље и њено исцелење вољом Божијом могуће је искључиво уз то познање. Воља Божија је божанствена тајна. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега, каже Апостол (1 Кор 2,11). Према томе, људско задобијање познања воље Божије може се извршити само посредством божанственог откровења. Научи ме творити вољу Твоју, молио се надахнути Давид (Пс 142,10). Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога (Пс 118,18). Не скриј од мене заповести Твоје (Пс 118,19). Воља Божија откривена је људима у закону Божијем, а њега нам је превасходно и са особитом тачношћу и исцрпношћу објавио оваплоћени Син Божији. Будући да превазилази поимање, она се прихвата вером. Сишао сам с небеса не да творим вољу Своју, него вољу Оца, који Ме посла…, да све што Ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан. А ово је воља Оца који Ме посла, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има живот вјечни; и Ја ћу гa васкрснути у последњи дан, рекао је Спаситељ (Јн 6,38-40). Ја не говорих Сам од Себе, него Отац Мој који Ме посла, Он Ми даде заповијест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповијест Његова живот вјечни… (Јн 12,49-50). Изучавање воље Божије је труд преиспуњен радошћу, преиспуњен духовном утехом и, истовремено, труд који је повезан с великим патњама, недаћама, искушењима, са самоодрицањем, умртвљавањем пале природе, са спасоносним ‘губитком’ душе. Он је повезан са распећем старог човека (в.Гал 5,24,и Кол 3,9-10). Он захтева да се одбаци, погази и поништи телесно мудровање: Преображавајте се обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија, каже Апостол (Рим 12,2). Син Божији је с толиком одређеношћу открио људима вољу Божију и то откривање воље Божије спојио са таквим суштинским последицама, да Га Свето Писмо именује као Онога, Који исповеда Бога (в. Јн 1,18), као Онога, који ју је открио у оној пуноти коју човечанство може да прими, и то не да је прими само по себи него преизобилним дејствовањем божанствене благодати. Такво значење имају и речи Господње: Објавих име Твоје људима… (Јн 17,6), Ја им објавих име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима (Јн 17,26). Објављивање имена Онога, Који је изнад сваког имена значи савршено познање Онога, Који је изнад сваког познања. Највише познање, до којег долази услед човековог освештавања божанственом вољом, уводи у божанствену љубав, у сједињење човека са Богом.

Неке од јеванђелских заповести поучавају нас да дејствујемо богоугодно, а неке да се богоугодно понашамо приликом туђег дејствовања на нас. Учење овог другог теже је од првог; међутим, и ово прво прихвата се на задовољавајући начин када душа изучи и усвоји друго. Потребно је уверити себе да Бог управља судбином света и судбином сваког човека. Животна искуства неће оклевати да потврде и утврде ово јеванђелско учење. Последица прихватања тог учења са вером јесте смирена покорност Богу, повлачење пометње, душевни мир, сила одважности. Онај, ко на тај начин прихвати јеванђелско учење, узеће штит вјере, о који ће моћи погасити све огњене стријеле нечастивог (Еф 6,16). За разлику од догматске, Свети Оци такву веру називају делатном. Она се у човеку појављује услед извршавања јеванђелских заповести, нараста по мери њиховог извршавања а вене и нестаје по мери њиховог запостављања. Након осењивања благодаћу, она се у своје време преображава у живу веру и испуњава хришћанина духовном силом којом светитељи Божији побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске (Јев11,33-34). Неопходно је страхопоштовање пред, за нас непојмљивим, промишљањима и допуштењима Божијим, како појединачним тако и заједничким, како у грађанским, тако и у моралним и духовним. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега јер се Он стара за вас, саветује Св. Апостол Петар (l Пт 5,6-7). Понижавати се треба на основу оног превасходног обрасца какав нам је Свето Писмо показало у молитви тројице светих младића, који су због верности свом Богу у Вавилону били изложени тешком искушењу а сва допуштења Божија прихватили као последице праведног суда Божијег (в.Дан 3). Потребно је да дођу саблазни, рекао је Господ (Мт 18,7). Предсказујући страшне несреће које ће се догодити онима који верују у Њега и читавом човечанству, Он је рекао: Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде(Мт 24,6). Ако је тако, ми онда немамо ни права ни могућности да кажемо или помислимо нешто противно одлуци коју је изговорио свеблаги, премудри и свемогући Бог. Предаваће вас и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И cвu ће вас омрзнути због имена Mojeгa (Лк 21,16-17). Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси… У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет (Јн 16,2,33). Приказавши и предсказавши положај истинских хришћана у време њиховог земаљског живота, положај који им је назначио Бог, Господ је додао: Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк 21,18). Tо значи: Бог ће будно промишљати о вама, Он ће будно бдети над вама и држати вас у Својој свемоћној десници. И зато, ма каква жалост да вам се деси, неће се десити другачије него по Његовом допуштењу, по Његовој свесветој вољи, а ради вашег спасења. Поучавање ученика у погледу искушења земаљског живота која им се морају десити Господ је завршио одлучном и одређеном заповешћу: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21,19). Пред владарима света признајте и исповедите Бога: са страхопоштовањем и самоодрицањем покорите се и предајте вољи Његовој: из те свести, из те покорности, у вашим душама ће изнићи свето трпљење. Оно ће се души открити оним миром, који ће оно донети у душу. У устима ће замрети свака реч противна промишљањима Божијим, занемеће свака мисао пред величином воље Његове, као што је о себи и својим сатрудницима рекао Свети Јеванђелиста Лука: Умирисмо се рекавши: Воља Господња нека буде (Дап 21,14). Требало би рећи да свака помисао, која се јави као противуречење и противљење промишљањима Божијим, потиче од сатане и представља његов пород. Таква помисао се, као богопротивна, мора одбацити приликом самог њеног јављања. Пример за то дао нам је Сам Господ. Када је казивао ученицима о страдањима која Му предстоје и о насилној смрти, Апостол Петар, подстакнут самилошћу и по особинама старог човека, поче гa одвраћати, говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити Теби. Господ је Петру одговорио разобличујући почетак мисли коју је изразио: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт 16,22-23). Зашто се наш дух буни против промишљања и допуштења Господњих? Зато што Бога не поштујемо као Бога; што се Богу нисмо потчинили као Богу; зато што пред Богом нисмо себи дали место које заслужујемо; због наше гордости, због нашег слепила; зато што нисмо уништили и одбацили своју палу, повређену и изопачену вољу. Тада се нећу постидети, када пазим на cвe заповести Tвoje. Исповедићу Ти се, Господе, у правости срца, када научим судове правде Teoje (Пс 118,67). Ти си Бог Спас мој, и Тебе потрпех васцели дан (Пс 24,5), подносећи храбро и током читавог мог овоземаљског живота све недаће које је Теби угодно да их допустиш ради мог спасења. Дар духовног расуђивања, који Бог шаље искључиво монасима што корачају путем смирења и смиреноумља, Св. Јован Лествичник одређује на следећи начин: „Сматра се да је расуђивање тачно схватање божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана.