НЕ ЕКУМЕНИСТИЧКО СВЕТСКО,,ПРАВОСЛАВЉЕ"

   

                                           Манастир Нови Стјеник

 

Манастир Нови Стјеник није у саставу званичне Београдске Патријаршије ткз. СПЦ из многих разлога од којих је највећи и најозбиљнији свејерес екуменизма која се у СПЦ активно већ деценијама спроводи потпуно јавно и речју и делом. Манастир Нови Стјеник припада Српској Истински Православној Цркви (СИПЦ), и налази се под архијерејским старањем Његовог Преосвештенства Вледике Акакија, епископа Утешитељевског.

 

 Светска историја, уопште је непрестана борба – битка између два непомирљива религиозна – политичка принципа: теократије и сатанократије. Та немилосрдна борба два табора кулминирала је 1917. године, доласком на власт сатанократије која се устоличила на рушевинама руске теократије.
Уклоњен је онај који спречавао експанзију Тајне безакоња – последњи богољубиви помазаник Божији православни цар. Тајна безакоња, о којој је још говорио апостол Павле да је већ у то апостолско време она почела да дејствује, се незаустављиво ширила. Док је пре 1917. г. правила само делимичне провале у живот православних цркава, у наредних 10 година она се увукла у само срце њене спољашне организације, уклањајући последње побожне владике и водећи помесне аутокефалне Цркве ка отпадању од истине. То је довело до појаве покрета отпора званичним, палим Црквама, који је постао познат као „Истински Православна“, односно „Старокалендарска“ или Катакомбна“ Православна Црква, насупрот њиховим псеудо – православним или новокалендарским или „надземним“ официјелним пандамима. Најважније међу њима биле су Истински Православна или катакомбна Црква Русије, Истински Православне или Старокалендарске Цркве Грчке и Румуније и Руска Загранична Црква. Тако је за разлику од спољашњег јединства, богатства и бројности Црква православног хришћанства из 1914. године, данас пред нама слика њихових малих, и споља прогоњених остатака.
Почетком XX века појавила се подела, за коју се сада већ може рећи да је до краја остварена: од Православне Цркве одвојило се такозвано "светско" или "екуменистичко православље" – изгубљена је веза са Црквом Светих Отаца, Светих Сабора и Светог Предања, а псевдо - црквену структуру прожеле су упропашћујуће јереси екуменизма, модернизма и сергијанства. Основу "светског православља" у суштини чини јерархију која је одступила од Христа, и која за собом одвлачи људе који се сматрају православнима, али не знају шта је заправо Православље. За те људе, који су светоотачко учење о Цркви заменили римским папизмом или протестантизмом, значај епископа се своди пре свега на функцију црквеног администратора, или на улогу некаквог ауторитета који је недодирљив за било какав људски суд, и у коме је – само у њему (!) – садржана Црква. По светоотачком пак учењу, израженом код св. Максима Исповедника, Црква се састоји "у правом и спасоносном исповедању вере", и сходно томе, у сваком човеку – носиоцу те вере. Ипак, без епископа нема Цркве и зато док постоји Црква на земљи, постојаће и православни епископи. Како поступати ако је Црква услед неких разлога (смрт или отпадање од Цркве) остала без свога епископа, а православних епископа у близини нема, или општење са њима није установљено? У том случају Црква може привремено, до присаједињења конкретном православном епископу, да помиње "сво епископство православних". Тако су на пример у XIII веку приликом смене Константинопољског патријарха све до избора новога монаси и клир патријаршије помињали "сво епископство православних", а у грчкој Италији од X до XVI века Црква је такође помињала само епископство у целини .
Истинска Православна Црква која се одвојила од одступника, тврдо чува православно учење о Епископу и Цркви које је део Св. Предања. Ми хоћемо да будемо верна чеда наших Св. Отаца, учитеља Православља, и да живимо управо у оној Цркви, у којој живе св. Апостоли, св. Пророци и Мученици и сви Свети, зато нећемо ићи са одступничким " православљем" овога света, које дрско гази црквено учење и исмева се са светима. Нећемо ићи са такозваним "патријарсима", са њиховим јерархијама и "духовним старцима" који их подражавају, са заблуделим пастирима и народом, јер смо научени од светих да постоје два пута – пут живота и пут смрти, пут светлости и пут таме, пут Св. Отаца и пут одступника и јеретика, "прогонитеља добрих, мрзитеља истине и љубитеља лажи". Нека нам Свети Оци буду путовође на царском путу Истинског Православља!

Међу савременим православним хришћанима колико је оних који имају храбрости да побегну од злославних екумениста и да се одвоје од општења са њима? Врло мало. Заиста, стадо Христово је одувек било мало! Мало стадо. Сви који су остали верни сведоци Истине у свету су убоги духом – непросвећена гомила, незналице Закона, са својим страстима и разногласицама, са својом умном ограниченошћу. Верова ли ко у Њега од главара или од фарисеја?, - питају екуменистички књижевници – Него народ овај који не зна Закона, проклет је! (Јн. 7,48-49). Који је богослов, реците ми, постао истински православан? Који је професор факултета постао истински православан? Ко је од данашњих савремених беспрекорних епископа постао истински православан? Не, ни један мудрац, ни један силни овога света није следовао за непросвећеном гомилом истинских православаца, за тим „малим бројем“ галилејана, који ударајући у клепало, као што је то некада чинио Ноје, како би позвао животиње у ковчег – вапију: Београдска патријаршија налази се у пуној сагласности са екуменистичким јеретицима, најмрскијим синкретистима Атинагором и Димитријем и Вартоломејем и лажним патријарсима црвене сергијанске Московске Патријаршије: Алексејем I, Пименом, Алексејем II и Кирилом. Погледајте, како унаоколо људи мирно пребивају на својим местима, „благоразумно“ се причешћују, венчавају и крштавају у великим велелепним храмовима. И погледајте колико их је много – знаменити људи, интелектуалци, свештеници, учени епископи, старешине, књижевници, фарисеји, законици. Па шта рећи, зар се сви они налазе у незнању, и зар само истински православни знају све? Истински православни може бити и да ништа не знају, но знају једно – да се они налазе у сагласности са Новомученицима, Исповедницима, Оцима, Пустињацима, древним Мученицима и Апостолима. Шта се њих тиче што их је мало, јер гле истинити хришћани одувек су били малобројни. Шта се њих тиче што су немоћни, јер гле и Апостоли су били немоћни. Њих не брине то што су неуки, јер гле и сам Христос је такође био неук. Они воде борбу само ради једног – како да сачувају верност Православљу, како да остану у Цркви и како да уђу у Ковчег. А што се тиче екуменистичких и новаторских учитеља, који производе тако дубоки утисак на своје ученике и на сву ту масу парохијана и монаштва који се налазе у званичној „цркви“ која је распрострта по целом свету и призната од света, на то истински православни одговарају заједно са Светим Теодором Студитом: „Онај који се потруди да угоди Богу има предност над хиљадама оних који се хвале својом саможивошћу. Ко пак од оних који здраво мисле не жели пре да буде у броју неколицине који теже да стекну спасење идући тесним путем, него ли у броју многих који широким путем иду ка пропасти? Ти пак, ако ти је по вољи, дај предност великој већини дављеника наспрам Ноја који се спасава, а мени дозволи да са малобројнима уђем у Ковчег“.