БЛАЖЕНСТВА - Св.Владика Николај

Христова беседа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо целом свету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.

До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је реч о 10 Божјих заповести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завет, већ да их испуним. Новозаветни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у Цркви и кроз Цркву - као заједницу верних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,

Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,

Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,

Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,

Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,

Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Под синтагмом сиромашни духом подразумевамо прву хришћанску врлину: смерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смерни људи су они који, прожети чврстом вером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уздања у Њега као јединог Спаситеља душа и тела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозаветни пример Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.

Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у телу провео дајући нам пример смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велелепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свет и свему свету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповеди Својих Апостола. На њиховом примеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји грех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сеју зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и греха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени на вечну усамљеност и презир и на овом свету и у вечности.

БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овде подразумева искрено покајање за учињене грехове. Више пута смо  наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање речима није довољно. Као и у свему нашем односу према свету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповедање своје вере и фарисејски однос према Божјим заповестима је грех и лицемерство, те такво исповедање вере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повређени због удаљавања од Бога, а сваки грех нас одваја од Бога. Погрешна су она веровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гресима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли грех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелепих примера покајања, од којих је, свакако, најлепши пример Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осети.

Псалмопевац Давид испевао је најлепше песме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завету имамо записан пример грешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најлепши пример и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље речима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, следећи пример свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују речима: "Боже, не узми им ово за грех!" И многи мученици за веру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и саветује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји грех гнева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наследити земљу, а за гневне и злобне је припремљен вечни бездан и тама.

БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свету познат по делима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увек имао Христове речи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)

Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако како и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сетимо се оних Христових речи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и грехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вере. С друге стране, сама вера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

 "Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дело, пре него се материјализује кроз телесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске речи нас на то упућују: Добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дела ће бити таква. Несавесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих грехова и сваког робовања сатани, ми своје тело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага греха стоји христолики човек, ма како он био замазан силним гресима, и не чудимо се овоме, него верујмо да је сваки човек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вернима спасоносним речима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим речима, седмој Христовој моралној заповести која гласи:

БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим речима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вернике да нити једну реч, нити једну реченицу смемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дела. Тако и ове Христове риечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: 

(1) као о престанку рата и, и одсуству физичких немира, али и 

(2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом.  Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

  

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осетио. Можда је најближе осећају које диете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свет са собом не урачунавши им грехе њихове и метнувши у нас речи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)

Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исејавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и после своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исејавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свету.

Ево о каквом се миру говори у Христовим заповестима!

БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.

У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним делима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених неверника и иновераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових следбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове речи. Један од тих мученика за своју веру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савет и наше најјаче оружје у свету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ

Осмо и девето Блаженство чине једну целину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дела његова зла... а доћи ће вриеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за веру православну говорили смо, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога света, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на време не ишчупа из срца, може донети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и саветовање својих ближњих благом речју и личним приером. Па и када страдамо, ми треба да будемо пример својим мучитељима и њиховим наследницима, јер давно је речено да крв мученика за веру постаје семе за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Сведоци смо много примера кроз историју за ово што је речено. Сетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповеда своју веру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угреје онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову веру и видећи венце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповедио веру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако пре није био хришћанин.