Св.МАРИЈА ЕГИПЋАНКА - ПОКАЈАЊЕ

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

НЕДЕЉА 5. ВЕЛИКОГ ПОСТА:

...И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима сматрајући да су они већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања...

Сетимо се, братије, како нас је не тако давно, када се приближавао Велики пост, Црква приводила подвигу покајања постепено: прво у Недељу митара и фарисеја, учећи нас како треба а како не треба да се моли човек, јер у подвигу покајања највећи значај имају молитва и пост. Следеће недеље - о Блудном сину, Црква нас је подсећала на очинско милосрђе Господа према грешницима који се кају; затим, у недељи о Страшном Суду - Црква је претила непокајаним грешницима, подсећајући да ће наступити Страшни Суд на коме ћемо морати да дамо одговор за сва учињена безакоња; и на крају, на самом уласку у Велики пост, Црква нам је говорила зашто треба да се кајемо и да постимо. Ми смо у лицу наших прародитеља, Адама и Еве, пали у грех непослушности Богу и дужни смо да се обратним подвизима, којим би се уништили ти преступи које су савршили наши прародитељи у Едемском врту у тужне дане њиховог грехопада, трудимо да очистимо себе од греха.

Пошто су се наши преци погордили, Црква нас призива ка покајању и зове нас да се смиримо; пошто су они нарушили пост, окушали од тог плода који им је био забрањен за јело, Црква нас призива ка посту да бисмо тим постом исправили ту греховну повреду која се тада десила и коју смо ми наследили од њих.

И ево, почео је пост, пролазе недеља за недељом, седмица за седмицом и, на крају, ми смо данас последњи пут ове године чули призив ка покајању: "покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче" (Покајања отвори ми двери, Животодавче).

И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима сматрајући да су они већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања .

Првог априла старог стила, Црква по нашем црквеном календару прославља св. Марију Египатску. Ње смо се већ сећали претходне седмице, када је било стајање Андреја Критског или Марије Египатске, када се читао Велики покајни канон, у коме смо се сво време после покајних мољења, ми обраћали овој великој угодници Божијој. Али то као да је мало за Цркву, тако да она данас, пете недеље Великог поста још једном пред нас ставља образ оне која је некада била велика грешница а затим постала праведница над праведницама.

У Покајном канону постоји овакво место: његов аутор се обраћа својој души и говори: сети се како се исцелила Мојсијева рука: када је, по заповести Божијој, Мојсије положио своју руку у наборе одеће и извукао је, она је била покривена страшном болешћу - проказом (губом). Он се уплашио, наравно, али Господ му је рекао: ''Учини то још једном''. Он је то поновио и рука му је постала потпуно здрава. Он се затим обраћа својој души и говори: ''Помени, душо моја, то исцељење Мојсијево од проказе, сети се како Господ Бог може да очисти прокажен живот и не очајавај сама у себи, чак и ако си прокажена''.

И ево, ми видимо како Господ може заиста да убели живот покривен проказом греха.

Преподобна Марија Египатска, као лепа млада девојка, предала се саблазни нечистог распусног живота. Она је пала не једанпут и не двапут, већ се потпуно препустила, клизила је по стрмој падини у сам бездан пада и постала једна од оних несрећница које већ добровољно предлажу свакоме да насити своју блудну страст. И рекло би се да је она, која је не годину или две, већ многе године проводила у развратном начину живота, већ погинула, али ми знамо шта је од ње учинило покајање.

Ми знамо да се, после тога што је она у покајним подвизима провела сама са Господом Богом и својом савешћу многе десетине година у пустињи, не видећи људско лице, са њом срео у пустињи преп. Зосима Палестински, и сам велики и свети подвижник. И он се, како се говори у истом том канону, ужаснуо јер је видео пред собом не човека већ анђела у телу - видео ја како она хода поврх воде Јордана као по тврдој земљи, видео је како је она, подигнувши руке, почела да се моли Богу за свет и у тој молитви се подигла у ваздух, одвојивши се од земље. Тако се силно устремљивао њен просветљени, очишћени дух ка небесима, ка Господу Богу, ка вишњем свету који као да је плот очишћену од свих страсти, повлачио туда за собом .

Ето шта је покајање и како оно може човека потпуно да измени.

И ето, тај пример покајања Црква ставља пред онога ко очајава да не може да се исправи. Праведно се говори о томе да су два примера по том питању нарочито охрабрујућа за грешнике. Један је пример св. Марије Египатске а други - благоразумног разбојника.

Марија је провела десетине година у покајничким трудовима а разбојник се освестио неколико сати пре своје страдалне кончине. Али свеједно, када се он опаметио и устремио се са молбом ка Ономе Ко је био распет поред њега, он је добио од Господа (како је Он и имао обичај да даје) неупоредиво више од онога што је тражио. Он је смирено молио: ''Помяни мя, Господи, егда приидеши во царствии Твоем"(Сети ме се Господе, када дођеш у царству своме), а чуо је одговор: "Аминь, глаголю тебе — днесь со мною будеши в раи". (Заиста ти кажем да ћеш данас бити са мном у рају). Не ''једног дана'' и не ''сутра'', већ ''данас ћеш бити са мном у рају'' - говори му Онај Ко је дошао да спасе не праведнике већ грешнике, Онај Ко ни на Крсту није зборавио Своје главно дело, и Који и ту привија покајану душу у наручје свога милосрђа.

Ови примери, поражавајући и потресни, треба да изагнају из сваке људске душе очајање, ма како да је она грешна, ма како да је разобличена од греха, ма како да је по том питању тешка њена прошлост. Нема места очајању. Господ је примио те грешнике - палу жену и разбојника. Она је грешила многе године а разбојник цео живот али, свеједно, ипак су се они показали као жељени становници Његовог Небеског царства, Његовог блаженог раја. Не падај духом ни ти, грешниче који се кајеш, памти да Господ може и твоју душу и твој живот прокажен гресима да убели више од снега, као што је кроз покајање убелио и ове покајане душе. Амин.

АДСКЕ МУКЕ ПО УЧЕЊУ СВ.ОТАЦА

1.  Шта су то будућа мучења?  

Будућа блага превазилазе сваки ум, не само речи; а противречно њима, иако изражавамо речима, обичнима за нас  јер тамо је, по речима Писма, огањ, мрак, ланци, неумирући црв  које означавају не само то, што изражавају, већ нешто друго, много ужасније. Да би се убедио у то, обрати сада пажњу прво на ово. Ако је тамо огањ, реци ми, на који начин је тамо и мрак? Видиш ли да је он, много ужаснији од овдашњег? Он се не гаси, зато се и зове неугасивим.

Представимо, какво би мучење било, горети непрестано, налазити се у мраку, постојано испуштати вапаје, шкргутати зубима и не бити услишен? Како је бити паљен заједно са убицама целог света, ништа не видети и не бити виђен, већ у сред таквог мноштва, сматрати себе усамљеним? Јер мрак и одсуство светлости не дозвољавају нам, да распознајемо чак ни ближње, већ ће сваки бити у оном стању, као да једини страда. 

2.  О бесконачности мучења у геени.   

Свим људима се поставља питање: да ли ће бити краја огњу у геени?

Христос нам је открио да тај огањ нема краја: где црв њихов не умире и огањ се не гаси (Мк. 9:46). Видим, да сте се најежили, али шта да се ради? Бог је заповедио непрестано објављујемо то. Међутим, ако желите, то за вас неће бити непријатно. Хоћеш ли да се не бојиш власти? Чини добро (Рим. 13:3).

Стога, ви нас можете слушати, не само без страха, већ и са задовољством. Христос говори о онима, који Га нису нахранили: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Матеј 25:46). Немој ми говорити, где је ту праведност, ако мучење неће имати краја? Када Бог чини нешто, повинуј се Његовим одлукама и не потчињавај их људском умовању.

При томе, зар није праведно, ако човек, добивши од почетка хиљаде блага, а затим се учинивши достојни казне, не умудривши се ни од претњи, ни од доброчинстава, буде подвргнут казни?

Ако желиш праведност, онда смо по закону правде требали да још у почетку тренутно погинемо; али и тада је Бог чинио не по закону правде, већ је деловањем човекољубља Његовог било то, чему смо подвргнути. Бог ти је обећао блага већа од раја; још их није дао, да се ти не би улењио у време подвига, и да не би ослабио у својим подвизима.

Адам, учинивши један грех, навукао је на себе смрт, а ми сваки дан чинимо на хиљаде грехова. Ако је он, учинивши један грех, навукао на себе толико зла и увео смрт у свет, онда чему се нећемо ми подвргнути, постојано живећи у греху, иако и очекујући Небо уместо раја?

Ако је примивши мање осуђен, и ништа га није могло оправдати, то тим ћемо се више ми, призвани ка највишем и грешећи више од њега, подвргнути неиздрживим мучењима, које ће бити вечне. 

3. Различити степени мучења.

Различита су мучења, како сте слушали у Јеванђељу. Зато је тама најкрајња (Мт. 8:12) у посебном месту; геена огњена (Мт. 5:22)  је друго место; шкргут зуба (Мт. 13:42)  друго; неумирући црв (Мк. 9:48)  једно, преисподња (Фил. 2:10)  друго. На ова мучења ће бити распоређени несрећници, сваки у мери својих прегрешења.

Како су греси различити, тако су и мучења различита!

Другачије се мучи прељубник, другачије блудник, другачије  убица, другачије  лопов и другачије  пијаница. Они који су себе оскврнили јересима ће чути: да се узме безбожник, да не види славе Господње! (Ис. 26:10).

Ко је имао непријатељство са другим, наћи се себи неумољиву осуду и као мрзитељ, биће послан у таму најкрајњу, јер је мрзео Христа, Који је рекао: љубите један другог и праштајте један другоме.

Туга ће тада бити блуднику, туга прељубочинцу, туга пијаници, туга врачари и гатарама. Туга онима, који пију вино са весељем и плесовима, туга онима који су се оскврнили јеретичким хулама, туга онима, који су изгубили време покајања у смеху и забавама. Туга онима који оправдавају нечастивога ради дарова, туга који узимају плату радницима, јер узимајући му то, исто је и пролити му крв.

Ко је на земљи грабљењима увредио Бога и скривао своја дела, тај ће бити бачен у таму најкрајњу, где неће бити ни зрака светлости. Ко је у свом срцу скривао лукавство, а у уму својм  завист, њега чека стршна дубина, пуна огња. Ко се предавао гневу и није пуштао у срце своје љубав, чак мрзео ближњега, тај ће бити предан на жестока мучења демонима. Ко није делио хлеба свог са потребитима, није успокојавао мученога неком потребом, тај ће громко призивати посред мука, али га нико неће услишити и неће га утешити. Ко је при свом богатству живео сластољубиво и раскошно, а није отварао врата своја сиромасима, тај ће у пламену молити за себе капи воде, али му нико неће наквасити усне...

Ко је усне своје оскврнио злословљем и језик свој  богохулством, тај ће потонути у злосмрадни муљ и биће лишен могућности да отвори уста. Ко је грабио и угњетавао друге и неправедним добитком богатио дом свој, њега ће ка себи повући немилостиви демони: шкргут зуба ће бити његово стање. Кога је распаљивала срамна похота сладострашћа, тај ће заједно са сатаном вечно горети у геени. Ко је преступао забране свештеника и газио заповести Самога Бога, тај ће бити подвргнут најтежем и најужаснијем из свих мучења... Тада ће грешни и праведни бити одвојени једни од других, и поћи на пут, са кога нема повратка.

Одвојени ће бити некад владајући: почеће да плачу они, као деца и биће изгнани као несрећници. Одвојени ће бити монаси који су живели у немару, који су љубили свет и који су размишљали по световном. Разлучени ће бити родитељи од деце, другови од другова. Одвојени ће бити супрузи, који нису одржали постељу чистом. Међутим, нећу говорити више, јер ме већ страх обузима...

Побећи ће тада грешници, изгоњени, принуђени и бичевани свирепим ангелима; побећи ће, шкргућући зубима, и све чешће и чешће огледајући се назад, на праведне, од којих су одвојени. Видеће они ту радост и ту светлост и почеће горко да плачу и, на крају, нестаће из вида. И приближиће се они најстрашнијем месту, где ће опет бити одвојени и распоређени на различите муке.

Ако је Бог Праведни Судија, не само добрих, већ и порочних, Који даје свакоме по својим делима, онда један може бити достојан огња неугасивог, или слабијег, или огња који више пали, други  црва неумирућег, али опет или подношљивијег, или оног, који неиздрживо наноси бол, по заслузи свакога, а други  геене, у којој, без сумње, постоје различите врсте мучења, а други  таме најкрајње, где је један доведен до плача, а други, од појачаних мучења и до шкргута зуба.

Сама тама најкрајња, без сумње, показује, да у њој има и нечег унутрашњег. И речено је у причама о дубини преисподње (Приче 9:18), и разумемо, да неки, иако у паклу, нису у дубини преисподње, да трпе лакша мучења.

Не кажњава за све грехе једнако Бог; већ постоје многе и различите казне, према времену, према лицима, према заслугама, разуму и многим другим околностима.

Тежина греха, повећава се од тога, да ли је он учињен свесно, или несвесно; и од места, на шта указује Сам Христос: између храма и жртвеника (Мт. 23:35); и од врсте самих преступа, и од лица.

Слично, ако неко превазилази својим немаром и најгоре људе, што Бог оптужује код Језекиља: па ни по уредбама незнабожаца који су око вас не чините (5:7); када се неко не исправља примерима других; када се неко не користи посебним промишљањем: Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у Дан Страшног Суда него вама (Матеј 11:21-22).

Видиш ли савршену тачност и то, што се за све и исте грехе не добијају исте казне? И ми, ако се не користимо дуготрпљењем Божијим бићемо подвргнути највећој казни. То потврђује Апостол Павле: Својом дрвености и непокајаним срцем сабираш себи гнев (Рим. 2:5). 

О СВАДБЕНОМ ВЕСЕЉУ

Брак је оков, оков дат од Бога. Зашто онда прослављате свадбе будаласто и непристојно? Зар нисте свесни шта радите? Венчаваш се са женом да бисте рађали децу, да бисте водили миран и одмерен живот, а шта значи она пијанка са свим њеним бестидностима и непристојностима? Можеш да приредиш гозбу својим пријатељима да бисте венчање прославили, то не замерам, али зашто свој удео у томе морају да имају и тако ружне ствари? Камиле и муле се понашају пристојније неголи неки људи на свадбама. Да ли је брак лакрдија?


Поздрав мојом руком, Павловом. Опомињите се мојих окова. Благодат са вама! Амин. (Koл. 4, 18)


Овим речима апостол Павле подсећа Колошане да не страхују за њега и тиме завршава посланицу. Он им поручује да иако је он, њихов учитељ, у оковима, његова је душа слободна у благодати. Чак је и његова утамниченост благодат. Чујте шта каже Лука у делима апостолским: А ови онда (апостоли) отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово. Ако муж вољно страда за жену коју воли, са каквом вољом би ми требало да страдамо за Христа? Зато се не жалостите на мужа којег подносите Христа ради. Само се сетите Павлових окова. Они ће вас охрабрити. Јеси ли поносан на своја добра дела? Сети се Павлових окова и видећеш како је неразумно живети у угодностима, док је његов живот стално био изложен опасности. Гајиш ли у срцу самољубље? Сети се Павлове тамнице. Ти си његов ученик и његов војник! Како можеш да живиш у раскоши док ти је друг у оковима? Је ли те икад ико напустио? Опомени се опет Павла у тамници и схватићеш да бити сам не значи бити напуштен. Жудиш ли за скупим оделима и златним накитом? Опомени се Павлових окова и видећеш да су те ствари безвредне, као срамне хаљине блуднице, или као прегршт суве траве. Проводиш ли много времена пред огледалом улепшавајући косу и шминкајући лице, надајући се да ћеш се тако улепшати? Размишљај о Павловој запуштености у тамници и жудећеш за његовом лепотом. Видећеш да је светска лепота у ствари ругоба, и радије ћеш делити ланце са Павлом. Мисли о његовом лицу обливеном сузама. Три године, дан и ноћ, он није престајао да плаче.

Угледајте се на његов плач. Осветлите лице сузама. Плачите због греха; због гнева, неуздржљивости, пијанства. Угледајте се на Павлове сузе и смејаћете се онда сујети овога света. Христос је благословио ове сузе речима: Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. Ништа није милије од ових суза; оне су драже од сваког смеха. Моли се превасходно за ове сузе. Нека ти срце пати за онима што греше. Подижите синове и кћери тако и плачите за њима ако заблуде. Сетите се речи псалмопевца: Чу Господ плач мој, Господ молитву моју прими.

Опомињите се мојих окова каже Павле. Брак је оков, оков дат од Бога. 
Зашто онда прослављате свадбе будаласто и непристојно? Зар нисте свесни шта радите? Венчаваш се са женом да бисте рађали децу, да бисте водили миран и одмерен живот, а шта значи она пијанка са свим њеним бестидностима и непристојностима? Можеш да приредиш гозбу својим пријатељима да бисте венчање прославили, то не замерам, али зашто свој удео у томе морају да имају и тако ружне ствари? Камиле и муле се понашају пристојније неголи неки људи на свадбама. Да ли је брак лакрдија? То је тајна, слика нечег тајновитијег. Ако немаш поштовања према браку, поштуј бар оно што он одсликава: Тајна је ово велика, аја говорим о Христу и Цркви.Како можете тако недостојно да прослављате оно што је слика Христа и Цркве? „Па добро, а ко ће да игра?" питаће те. Зашто би ико требало да игра? Једино пагански обреди укључују и плес. Ми наше обреде прослављамо тихо и скромно, са скрушеношћу и пристојношћу. Како је брак тајна? Двоје постају једно, а то није само испразни символ. Они нису слика нечег земаљског, но самог Господа. Како онда можете да правите прославе тако бучне, што душу узбуњује и обесвећује?

Женик и невеста треба да постану једно тело. Видите ли тајанство љубави?! Ако двоје не постану једно , они даље не могу да узрастају, него опадају. Како је велика снага јединства! Промисао Господња у почетку раздели једно тело на два, но тиме је Господ хтео да покаже да они остају једно и после те поделе, тако што им је ускраћено да рађају једно без другога. Видите ли како је брак велика тајна? Од једнога човека, Адама, створио је Еву, а онда их је поново саставио у једно да би њихова деца била од истог изданка. Исто тако, муж и жена нису више двоје, но једно. Ако је он глава, а она тело, како ту може бити двоје? Она је створена од његовог тела; и они су засебно две половине једнога тела. Господ је жену назвао „помоћницом" да би указао на њихову заједницу. Господ много већу част указује заједници мужа и жене, него заједници деце и родитеља. Отац се радује синовљевом или кћерином венчању, јер само тако тело његовог детета постаје потпуно. Иако много новаца троши на свадбу, он то више воли него да је види неудату, лишену свога тела. Немамо ми власти над нама у овом животу.

Како постају (муж и жена) једно тело? Као да добија нешто најдрагоценије, жена са угодношћу прима мужевљево семе, негује га, чува и собом пречишћава. Оно се спаја са њеним саставом, а потом га она враћа у виду детета! Дете је мост који спаја оца и мајку; и тако троје постају једно тело,
као што мост спаја два града подељена реком. Овде је тај мост направљен од твари својих родитеља! Као што су глава и тело једно јер их врат спаја, а не раздваја; тако је и са дететом. Зато Писмо не каже Биће двоје једно тело... (Постање 2,24) а то дете.

Ако нема деце, да ли онда остају двоје или постају једно? Својим спајањем они постају једно, мешајући се као уље и мирис.

Знам да моје речи многе од вас збуњују, а разлог вашег стида лежи у вашој развратности. „Брак нека буде у свему частан и постеља брачна у свему чиста", а ви брак обесвећујете вашим изопаченим гозбама. Зашто бисте сте стидели нечега што је часно; и црвенели пред нечим што је чисто? Због тога, хоћу да очистим ваше свадбе; да венчању повратим достојанство и тишину коју јеретици сматрају за зло. Господњи дар се тиме вређа. Он нам је дат од постања, а ми га уништавамо блатом и гнојем. То желим да одагнам својим речима. Слушајте ме зато још мало. Упамтите: не можете се везати за нечистоту, а да при том не удахнете и смрад. 
Неки кажу да су моје речи непристојне, јер ја говорим о природи брака, која је сама по себи чиста; а не налазе непристојности у свом понашању на свадбама. Сматрајући моје речи непристојним, ви одбацујете Бога који је брак подарио. Да ли да вам кажем како је брак црквена тајна?

Цркву је створио Христос, и Он је ушао у заједницу са њом духовним сједињавањем. Свети Павле каже: Ревнујем за вас Божијом ревношћу, јер вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу, јер смо удови тела његова, од меса његова, и костију његових. Размислите о овоме и не односите се према тако великој тајни тако срамотно. Брак је сведочанство (слика) присуства Христовог и докле ћете се напијати на свадбама? Реците ми да ли бисте се ругали слици цара да је видите? Ни помена.

Многи не маре за оно што се дешава на свадбеним гозбама, а то је велики грех. Неред и распусност господаре. Павле каже: Ни срамотне, ни луде речи или шале, што год је непристојно да не излази из уста ваших.Реците ми, шта се, упркос томе, дешава на свадбама? Све то и још много горе, јер рђаве речи прелазе у дела, а они који их чине још добијају похвалу. Грех је постао уметност! И то нам се не дешава случајно, просто смо извежбани у злу и ђаво влада над својом војском. Кад дође пијанство, целомудреност одлази. Где су срамотне речи, ту је и ђаво спреман да дода свој улог.
Зар тако прослављате Христову тајну? Позивањем ђавола?

Сада сам сигуран да сам вас увредио. Ви мене исмевате када вас карам, и тврдите да сам превише строг. То је још један доказ ваше нечистоте. Зар се не сећате речи светог Павла: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.

Шта каже псалмопевац: Служите Господу са страхом и радујте се са трепетом. А ви се понашате непристојно и богохулно, потпуно разуздано. Зар не могу да се споје задовољство и уздржљивост? Волите ли музику? Драже би ми било да волите тишину, али ако већ волите песме, одаберите оне које су поучне и пристојне, а не богохулне и сатанске. Уместо играчица, позовите хор анђела на вашу свадбу. „Али како ћемо их видети?", питаћете. Ако одагнате све остало, Христос ће вам доћи на свадбу, а тамо где је Он, ту су и ангели. Ако га замолите, учиниће за вас веће чудо од онога у Кани Галилејској. Претвориће воду ваших необузданих страсти у вино духовног заједничарења. Но, упамтите: ако дође и затекне музичаре како лармају, Он ће их отерати пре него што учини чудо. Има ли ишта одвратније од ових сатанских зборова? Толика је бука да се ништа не чује, а једино што се може чути је нека бесмислена, срамотна и гадна реч.

Нема ничег угоднијег од врлине; ничег слађег од реда, ничег часнијег од благородности. Они који тако прослављају свадбе, наћи ће право задовољство. Но, сада обрати пажњу на оно што је потребно за такав брак. Прво, тражи мужа који ће ти истински бити муж и заштитник. Не заборави да постављаш главу на тело. Када удајеш ћерку, не гледај колико младожења има новаца, нити од којег је рода, нити какав му је друштвени положај. Све то је неважно. Тражи боље код њега побожност, нежност, мудрост и страх Господњи, ако желиш кћер да усрећиш. Удајом за богатог човека ти је вређаш, а не помажеш. Муж ће је сматрати робињом, јер долази из сиромашније породице. Боље је да се уда за онога који је приближно исто богат колико и она, или још сиромашнијег. Тако ћеш кћер мужу дати, а не продати као слушкињу господару. Ако си задовољан младожењиним врлинама и треба да одредиш дан венчања, помоли се прво Христу да ти Он дође на свадбу, а Господ се неће постидети да дође јер је брак слика Његовог присуства у Цркви. А још боље од овога је да се молиш да ти деца нађу супружнике пуне врлине, а ти своју бригу препусти Господу. Ако ли га овако будеш поштовао, Он ће ти вратити част за част.

Када припремаш свадбу, не жури да од својих суседа позајмиш још неко огледало и не губи време бринући се за одело. Свадба није ни незнабожачки обред, ни позоришна представа. Боље уреди кућу и улепшај је колико можеш, па позови рођаке, суседе и пријатеље. Позови све оне за које знаш да су добри и они ће бити задовољни оним што им пружаш. Немој да унајмљујеш свираче. То је и непотребан и неумесан трошак. Боље позови Христа, а знаш ли како, Кад учинисте једноме од ове најмање браће, каже он мени учинисте.

Не мислите да је непријатно позвати сиромахе Христа ради. Младу немојте украшавати златним накитом, но је одените пристојно. Тако ће од почетка свога брачног живота безмерно сијати. И не правите буку и неред. Кад све припремиш позови младожењу да прими девицу. Води рачуна да не дође до некаквог пијанства на гозби; и труди се да изобилујете у духовној радости. Замисли каква сва добра происходе од овакве свадбе! Већина данашњих свадбених гозби (ако то можемо назвати свадбом, а не позоришном представом), завршава се бедно. Тек што се славље заврши, невестина мајка брине да ли је оно што је позајмила поломљено или изгубљено. Свако задовољство замењује очајањем када после свега види лом у кући. Када је Христос на свадби, ту је и радост, и задовољство, и уздржаност, и пристојност, трезвеност и здрав дух. Сатана доноси узнемиреност, бол, расипност, непристојност, завист и пијанство. 

ДУХОВНИ САВЕТИ

О читању духовних књига које одговарају нашем стању

Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да би сте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. А већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима. Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцеливо, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се „вино ново“‘, то јест узвишене врлине и подвизи, „уливају у мехове нове“, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, а у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити„.

И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, најкорисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.

Замке вражје. Пут живота

Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ спасења човечијег труди се да измами мисао нашу из пристаништа истине различитим сенкама истине. Он зна моћ те замке. Та замка изгледа ништавна неискусном погледу, ум се прилепљује за њу радозналошћу, високопарним, светим називом којим је обично прикривена провалија…

Тако лаковерни славуј, изузетно љубопитљива птичица, бива примамљиван храном разбацаном под мрежом и свагда запада у тешку невољу. Погубна мисао је лажна: она уводи душу у помрачење, самообману, чини је сужњем господара овога света. „Истина ће вас ослободити„, рекао је Спаситељ, а очигледно је да нас лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога века и света. Желим да будете слободни, да вид душе Ваше буд чист и непомрачен, да разум Ваш буде прожет светлошћу истине и да излива светлост благодатни на сав живот Ваш, на сва дела Ваша. „Ако око твоје буде здраво, – рекао је Господ, – све ће тело твоје светло бити„. Треба чувати ум, настојати да он непрестано пребива у истини. Желим Вам то најискреније од срца. Желим Вам то од срца које болно страда. Оно болно страда зато што сада ретки, веома ретки остају верни истини, то су они који су погнули ум и срце благом његовом јарму и бремену лаком, који су се потчинили, са свом простотом и покорношћу, Христу и Светој Његовој Цркви. „Спасавајте се„, говори свети апостол Петар, „од овога поквареног рода„. Клоните се пута широког, по коме скоро сви корачају. Изаберите за себе невоље, које Вам шаље Промисао Божји, заволите тескобе, по којима је премудри Промисао, Промисао Божји који Вас спасава, прокрчио стазу за земаљско Ваше странствовање. А невоље и тескобе Ваше и стазу трновиту живота земаљског учините себи пријатним, сладосним. На који начин то учинити? Предајући се вољи Божјој, славословећи Промисао Божји, увиђајући ту вољу и тај Промисао у свему што се догоди са Вама, благодарећи Богу за све што Вам се деси и жалосно, и радосно. Време је да се започне живљење истински хришћанско, скопчано са распињањем свих осећања, жеља и мисли на крсту заповести и учења Христових. Ускоро, док удариш дланом о длан прохујаће земаљски живот, већ је спремна за сваког човека вечна плата његова за кратковремени живот његов, за дела његова, за начин мишљења његов, за осећања његова.

Невоље су од Господа ради нашег исправљања

Човек је као трава, и треба ли много да буде покошен? Један тренутак може сасвим да скрха његово здравље и обори тело или у гроб, или на одар мучне и дуготрајне болести. Јеванђеље нас учи да нас никаква невоља не може снаћи без воље Божје, учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нам долазе на Његов миг. Са болесничког одра приносите благодарење Богу, као што га је приносио са хрпе смећа смрдљивим крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава љутина болести. Благодарењем се болеснику пружа духовна утеха. Упућено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Озарен изненада светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божји, неуморно бдијући над свом над свиме што је створено. Такво сазерцање доводи до духовног усхићења: душа почиње обилно да благодари, да славослови Бога, почиње да велича Његов Свети Промисао, да предаје себе Његовој светој вољи. Одар болести често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада, а одар болести орошава се сузама покајања и сузама радости у Богу. За време болести испрва ваља себе принудити на благодарење Богу, а када душа окуси сладост и спокој који јој је пружен благодарењем, сама хита у њега, као у пристаниште. Хита она тамо, бежећи од тешких валова роптања, малодушности, туге.

„Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије„. Кога Господ заволи, томе шаље невоље, а оне умртвљују срце изабраника Божјег за овај свет, навикавају га да се свија уз Бога. У свим невољама, а између осталих и у болести, следећа средства исцељења доносе душевну корист и олакшање: преданост вољи Божјој, благодарење Богу, прекоревање себе и сматрање себе дастојним наказања (поучне казне) Божјег, сећање да су сви свети испунили пут земаљског живота непрестаним и љутим страдањима, да су жалости чаша Христова. Онај ко се није причестио том чашом није способан да наследи вечно блаженство

Кратак је човечији живот. Једино корисно занимање на земљи јесте познање Христа

У осами наилазе чудне мисли. „Ухо безмолвника чује“, рекао је један свети пустиножитељ. И у мојој ништавној усамљености наилазе ми мисли, које снажно делују на ум својом живом истином.. Недавно сам размишљао о краткоћи земаљског живота човековог. Изненада живот ми се учинио већ тако кратким, да ми се остало време мог земаљског живота учинило као већ прошло. Још ћу живети и шта ћу угледати на земљи? Ништа: исте оне врлине и исте оне страсти које су се до сада јављале преда мном у разноликим костимима и чиновима, појављиваће се и убудуће. Тако исто врлина ће се тихо пробијати између људи, непримећивана, прогањана од њих. Тако исто порок ће се прикривати безбројним маскама, обмањиваће људе и господарити међу њима. Двогодишњи живот и столетни живот подједнако су мали, ништавни пред вечношћу. Обично се људима само будуће време чини као дуготрајно, а прошло им изгледа тако кратко, магновено, као сан минуле ноћи. Усамљеност, заједно са пажњом унутар себе, чини и будуће време краткотрајним. Краткотрајна прошлост, краткотрајна будућност. Па шта је земаљски живот? Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља погледати у страну. Овај пут ваља савршавати умом и срцем, не бројем дана и година. Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека. За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих Отаца, за то су молитве. Сви хришћани су дужни да тако живе, мада тако живе крајње ретки. Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем. Кад видите у себи недостатке, не треба да клонете духом. Напротив, треба да се трудите у смирењу. Прекрасно је рекао преподобни Исаија Отшелник: „Слава Светих слична је блистању звезда, од којих једна светли веома јарко, друга слабије, трећа једва приметно, али све те звезде су на једном небу“.

Колико нараштаја се сменило на лицу земље, а они као да никада нису ни били на њој. Нису ли се недавно чула међу нама гласовита имена? А сада су она заборављена. Није ли недавно наш нараштај ступио на поприште грађанског живота, а сада већ ступа на то поприште ново поколење и потискује нас из широког поља делатности у скромно ћоше, као оне који су остарели и одслужили своје. Нараштаји човечији на земљи као да су лишће на дрвету сада једно, ускоро друго; сатире их и врућина и мраз, и само време, разноси их ветар, бивају згажени од путника.

Гледам из осаме своје на бучни и метежни свет, говорим сам себи и пријатељима својим: једно (једино) занимање може се сматрати занимањем истински корисном за време краткотрајног земаљског живота, све док се наш дрворед подмлађује листањем познање Христа, Који је и давалац вечног блаженог живота и пут ка том животу.

ДИДАХИ - УЧЕЊЕ 12 АПОСТОЛА

(1) Постоје два пута: један живота, а други смрти, и велика је разлика између та два пута.
Пут живота је овај: прво, „љуби Бога који те је створио“; друго, (љуби) „ближњега свога као самога себе“. И све што хоћеш да ти се не чини, и ти не чини другоме.

(2) Наука пак ових речи је ова: „Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за непријатеље своје“, а постите за оне који вас гоне. Јер „каква вам је захвалност ако љубите оне који вас љубе? Не чине ли то и незнабошци? Али ви волите оне који вас мрзе“, и нећете имати непријатеља.

(3) „Удаљавај се од телесних и светских“ жеља. Ако те ко „удари по десном образу, окрени му и други“ и бићеш савршен. „Ако те ко потера једну миљу, иди с њиме две“.

(4) Ако ти ко „узме хаљину, подај му и кошуљу“. Ако ко узме од тебе оно што је твоје, не тражи му (натраг), јер не можеш. 

(5) „Свакоме који од тебе иште подај, и не потражуј (натраг)“. Јер Отац хоће да свима дајеш од својих дарова. Блажен је онај који даје, сходно заповести, јер је он невин. Тешко ономе који узима. Ако пак неко узима зато што има потребу, такав ће бити невин; а ако узима онај ко нема потребе, биће суђен због чега и зашто је узео. Када буде притешњен, биће испитиван за то што је учинио, и „неће изаћи оданде док не врати и последњи динар“.

 (6) Али и о томе (давању) је речено: Нека се озноји милостиња твоја у рукама твојим, док не познаш коме ћеш дати.

II. (1) Друга пак заповест (ове) науке (је):

(2) „Не уби, не чини прељубе“, не развратничи децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди. 

(3) „Не пожели оно што је ближњега“ (твога); „не заклињи се, не сведочи лажно“, не клеветај, не буди злопамтљив.

 (4) Не буди двоједушан, нити двојезичан, јер двојезичност је замка смрти.

 (5) Нека реч твоја не буде лажна, нити празна, него испуњена делом. 

(6) Не буди грамзив, ни отимач, ни лицемер, ни злоћудан (= злобан), нити горд. Не смишљај зли савет на ближњега свога. 

(7) Не мрзи ниједног човека, него неке карај, за неке се моли, а неке воли више од душе своје.

III. (1) Сине мој, бежи од сваког зла и од свега што му је слично. 

(2) Не буди гневљив, јер гњев води убиству; нити буди завидљив, ни свадљив, ни напрасит, јер од свега тога рађају се убиства.

 (3) Сине мој, не буди похотљив, јер пожуда води у блуд; нити бесраман у речима, нити бестидан очима, јер се од свега тога рађају прељубе.

 (4) Сине мој, не буди погађач (= врачар), јер то води идолопоклонству; нити бајалац, ни астролог, ни лажни очишћивач (= заклињач), и немој то ни гледати [ни слушати], јер се од свега тога рађа идолопоклонство. 

(5) Сине мој, не буди лажљив, јер лаж одводи у крађу; нити среброљубив, ни славољубив, јер се из свега тога рађају крађе.

 (6) Сине мој, не буди роптач, јер то води хули; нити самонаметљив, ни злоуман, јер се од свега тога рађају хуле.

(8) Него буди кротак, јер „кротки ће наследити земљу“. 

(8) Буди дуготрпељив и милостив и безазлен и миран и добар, и свагда имај страх од речи које си чуо.

 (9) Не преузноси се, нити дозволи души својој дрскост. Нека се душа твоја не дружи са високима (=на положајима), него се дружи са праведнима и смиренима. 

(10) Све што ти се догађа примај као добро, знајући да без Бога ништа не бива…

IV. (1) Сине мој, сећај се и дању и ноћу онога „који ти говори реч Божију“, и поштуј га као Господа, јер тамо где се проповеда Господство (Божије), тамо је и Господ. 

(2) Сваки дан тражи лице светих, да би налазио спокојство у речима њиховим. 

(3) Не стварај раздора, него завађене мири. Суди праведно, и не гледај ко је ко кад треба (некога) због преступа покарати. 

(4) Не буди двоједушан, да ли ће (нешто) бити или неће.

(5) Не буди (такав) да за примање имаш руке испружене, а за давање стиснуте. 

(6) Ако имаш нешто (да даш) што је рукама твојим (стечено), подај то за откуп грехова својих. 

(7) Немој се устезати да даш, нити када даш да жалиш, јер ћеш познати ко је Добри наградодавац.

 (8) Не избегавај онога ко је у немаштини; све што имаш подели са братом својим, и немој рећи да је (нешто) твоја сопственост. Јер ако сте заједничари у бесмртноме, колико ли већма у смртним (стварима)?

(9) Не дижи руку своју од сина свога или кћери своје, него их од младости учи страху Божијем.

 (10) Не заповедај у љутњи својој слузи своме или слушкињи, који се у истога Бога надају, да не (престану) бојати се заједничког вам Бога, јер Он не долази да позове гледајући на лица, него на оне које је Дух (Свети) припремио. 

(11) Ви пак слуге, подчините се господарима својим као слици Божијој, с поштовањем и са страхом.

(12) Мрзи на свако лицемерје и на све што није угодно Господу.

 (13) Не остављај заповести Господње, него држи оно што си примио, „ни додадјући ни одузимајући“. 

(14) У Цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом.

То је пут живота.

V. (1) А пут смрти је овај:

Пре свега (тај пут) је зао и проклетством испуњен. (Јер на њему су):

убиства, прељубе, похоте, блуд, крађе, идолопоклонства, мађије, врачарије, отимачине, лажна сведочења, лицемерја, двоједушност, подмуклост, гордост, злоба, самовоља, грамзивост, срамотне речи, завист, дрскост, надменост, охолост, [не(бого)бојажљивост].

(Тим путем иду): прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, они који не знају плату праведности, који се не држе добра нити суда праведног, који бдију не на добро него на зло, од којих је далеко кротост и трпељивост, који не милују сиромаха, који не саосећају са паћеником, који не познају свога Створитеља; убице деце (своје), упропаститељи створења Божијег; који окрећу лице своје од потребитога, који вређају већ увређенога; улизице богатима, неправедне судије сиромашнима; препуни свакога греха .

Спасите се, децо, од свију таквих.

VI. (1) Пази да те неко не заведе са овога (правога) пута науке (Господње), јер те (такав) учи мимо Бога.

 (2) Ако можеш носити сав јарам Господњи, онда ћеш бити савршен; а ако не можеш, колико можеш, толико и чини.

Односно пак (употребе) хране, држи оно што можеш, али се особито чувај (да не једеш) од жртве идолске, јер је то служење мртвим боговима.

VII. (1) А односно Крштења, овако крштавајте:

(1) Пошто претходно све ово кажете (=поучите), „крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа“ у текућој води. 

(2) Ако ли немаш текућу воду, крштавај у другој (води). Ако не можеш у хладној, онда у топлој. 

(3) А ако ни једне ни друге немаш, онда излиј воду на главу три пута у име Оца и Сина и Светога Духа. 

(4) А пре Крштења нека претходно посте онај који крштава и крштавани, и ако неки други могу. А наредићеш крштаваноме да пости један или два дана раније.

VIII. (1) А постови ваши нека не буду са лицемерима. Јер они посте понедељак и четвртак у седмици, а ви постите среду и петак.

И не молите се као лицемери, него као што је Господ заповедио у Јеванђељу, овако се молите:

Оче наш који си на небу, да се свети име Твоје;

да дође царство Твоје;

да буде воља Твоја и на земљи као на небу;

хлеб наш насушни дај нам данас,

и опрости нам дуг наш као што и ми опраштамо дужни цима својим,

и не уведи нас у искушење,

но избави нас од злога.

Јер је Твоја сила и слава у векове!“

Три пута дневно тако се молите.

IX. (1) А односно Евхаристије (=Литургије), овако чините благодарење:

Прво за чашу (говорите):

Благодаримо Ти, Оче наш,

за свету лозу Давида слуге Твога,

коју си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

А за хлеб који се ломи (говорите):

Благодаримо Ти, Оче наш,

за живот и познање (,),

које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

Као што је овај хлеб (који ломимо) био расејан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са крајева земље у Царство Твоје.

Јер је Твоја слава и сила кроз Исуса Христа у векове!

А од ваше Евхаристије (=Литургије) нека нико не једе нити пије, осим крштених у име Господње; јер о томе је и рекао Господ: „Не дајите светиње псима“.

X. (1) После пак причешћивања, овако благодарите:

Благодаримо Ти, Оче Свети, за свето Име Твоје

које си настанио у срца наша,

и за познање и веру и бесмртност,

које си нам објавио кроз Исуса Сина Твога.

Теби слава у векове!

Ти си, Владико Сведржитељу,

све створио ради Имена Твога,

и дао си храну и пиће људима на уживање,

да би Теби благодарили;

нама пак даровао си духовну храну и пиће

и живот вечни кроз Сина Твога.

Пре свега благодаримо Ти што си Моћан.

Теби слава у векове!

Опомени се, Господе, Цркве Твоје,

да је избавиш од сваког зла

и да је усавршиш у љубави Твојој;

и сабери је од четири ветра, њу – освећену,

у Царство Твоје, које си јој припремио.

Јер је Твоја сила и слава у векове!

Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет.

Осана Богу Давидову!

Ако је ко свет, нека приступи, а ко није, нека се покаје.

Маран ата\ Амин!

А пророцима дозволите да благодаре, колико хоће.

XI. (1) Ако (вам) пак ко дође и учи вас свему овоме што је напред речено, примите га. 

(2) А ако тај који учи скрене, и почне да учи другу науку да би покварио (ову науку), онда га немојте слушати; а ако (учи) да би умножио правду и познање Господње, примите га као Господа.

А односно апостола и пророка, сходно заповести Јеванђеља овако чините: 

(3) Сваки апостол који долази к вама нека буде примљен као Господ.

(4) Али нека не остаје више него један дан; ако пак буде потребе, онда други дан. А ако остане три дана, онда је лажни пророк. 

(5) А апостол кад одлази (од вас) нека ништа не узима осим хлеба, колико до (идућег) преноћишта; ако пак тражи и новаца, онда је лажни пророк.

(6)И сваког пророка који говори у Духу не искушавајте и не судите, „јер ће се сваки грех опростити“, а овај се грех „неће опростити“.

 (7) Али није сваки који говори у Духу пророк, него ако има и понашање (= врлине) Господње. По начину, дакле, понашања распознаје се лажни пророк од пророка (правог).

(8) И сваки пророк који у Духу одређује трпезу (=поставља је за сиромашне), неће јесте од ње, иначе је лажни пророк. 

(9) А сваки пророк који учи истини, ако не твори то што учи, лажни је пророк. 

(10) Сваки пак пророк опробани, истинити, који изграђује тајну Цркве у свету (= подвизава се за свесветску тајну Цркве), а не учи да се чини све оно што он чини, нека не буде осуђиван од вас, јер он са Богом има суд; јер тако исто су чинили и стари пророци. 

(11) А ако неки каже у Духу: дај ми новаца или нечега другога, таквога немојте слушати. Ако пак каже да се да за друге који оскудевају, нека га нико не осуђује (за то).

XII. (1) Сваки који долази у име Господње, нека буде примљен; после пак испробавши га дознаћете (какав је), јер ћете имати (толико) разборитости да разликујете десно и лево.

 (2) Ако је тај који вам долази пролазник, ви му помозите колико можете, али нека не остаје код вас више од два или три дана, ако је то потребно. 

(3) Ако пак хоће да се настани (код вас), а зна неки занат, нека ради па нек једе. 

(4) А ако не зна заната, ви по вашој разборитости постарајте се како не би с вама живео беспослен хришћанин. 

(5) Ако он неће тако да ради, такав је христотрговац (^;). Чувајте се од таквих.

XIII. (1) Сваки истинити пророк, који хоће да се настани код вас, достојан је хране своје. 

(2) Тако исто и истинити учитељ достојан је и он као радник хране своје.

(3) Сваку првину од плодова пивнице и са гумна, од стоке и оваца, узми и дај првину пророцима, јер су они првосвештеници (=епископи) ваши. 

(4) А ако немате пророка, дајте сиромашнима. 

(5) Ако спремаш хлебове, узми и подај првину (од њих), по заповести. 

(6) Исто тако, кад отвориш суд са вином или уљем, узми првину и дај пророцима. 

(7) И од новаца, и од одеће, и од сваког имања, узевши првину, колико сам сматраш, подај по заповести.

XIV. (1) А у недељу Господњу, сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 

(2) Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша.

(3) Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“.

XV. (1) Изаберите себи епископе и ђаконе достојне Господа, људе кротке и несреброљубиве и истините и проверене, јер вам они служе службу пророка и учитеља. 

(2) Немојте их, дакле, пренебрегавати, јер су они ваши достојанственици (=часни) са пророцима и учитељима.

(3) Исправљајте једни друге, не у гњеву него у миру, као што стоји у Јеванђељу; а са сваким оним који греши против другога нека нико не разговара, нити га слушајте, докле се не покаје. 

(4) А ваше молитве и милостиње и сва дела (ваша) чините тако као што стоји у Јеванђељу Господа нашег.

XVI. (1) Стражите над животом вашим; „светилници ваши нека се не угасе, и бедра ваша нека не ослабе, него будите спремни; јер не знате часа у који ће Господ ваш доћи“. 

(2) А сабирајте се чешће заједно, тражећи оно што одговара (= приличи) душама вашим. Јер вам неће користити све време вере ваше ако се у последње време не покажете савршени.

(3) Јер ће се у последње дане умножити лажни пророци и упропаститељи, и овце ће се претворити у вукове, и љубав ће се преокренути у мржњу. 

(4) Јер када безакоње буде расло, људи ће једни друге омрзнути и прогонити и издавати. И тада ће се јавити обмањивач света (= козмопреварант) као син Божји и чиниће знаке и чудеса, и земља ће се предати у руке његове, и чиниће безакоња (каквих никада од века није било. 

(5) Тада ће род људски доћи у огањ испитивања, и „саблазниће се многи и пропасти, а они који претрпе (издрже) у вери својој, спашће се“ од тог проклетства.

(6) И тада ће се појавити знаци Истине: најпре знак отварања (=знак појаве Господње) на небу, затим знак гласа трубе, и трећи (знак): васкрсење мртвих. 

(7) Но не свих (заједно), него као што је речено:
„Доћи ће Господ и сви свети с Њиме“.

Тада ће свет угледати Господа где долази на облацима небеским“.

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2015.

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2015.: СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2015. Архијерејски Савет СИПЦ под председавањем г. Акакија, Епископа Ут... kolaci

ИСПОСНИШТВО

Св.ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

...На првом месту, њихов начин живота је био потпуно другачији. То су били или отшелници или, у сваком случају, пустиножитељи (пустињаци). О њима постоје чудесни примери у Житијима Светих. Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много...

Велики пост се приближио и у његово предвечерје хришћанину не би сметало да размисли о томе како треба да проведе време Великог поста и, пре свега, како треба да држи сам пост поштујући црквене уставе (типике). Треба имати у виду да је црквени устав о посту, са једне стране, тамо где се о њему чита из црквених књига, предназначен за манастире. Али, са друге стране, ми знамо да су велики подвижници и испосници постили много строжије него што је то указано у црквеном уставу.

Ево јуче, у последњи суботњи дан пре Великог поста, Црква је прослављала оне испоснике, оне подвижнике, аскете који су своје животе проводили у најстрожијим подвизима уздржања. Међу њима су били преп. Антоније Велики, преп. Макарије Велики, преп. Теодосије Велики, Пимен Велики, Јевтимије Велики и други. Сви су они били подвижници који су, понављам, постили много строжије него што заповеда црквени устав. Наравно, указујући нам на њих, Црква не тражи од нас да их у потпуности подражавамо и поредимо се са њима.

На првом месту, њихов начин живота је био потпуно другачији. То су били или отшелници или, у сваком случају, пустиножитељи (пустињаци). О њима постоје чудесни примери у Житијима Светих. Чини ми се, ако се може тако рећи, да је међу њима рекорд поставио преподобни Пајсије Велики, који два пута по четрдесет дана узастопно, т.ј. 80 дана, осим причешћа Светим Тајнама, није узимао никакву храну. И опет је био пун снаге, не само духовне већ и физичке, носио је своје подвиге, носио цео устав и поредак монашког живота, а постио. Многи од светих су постили по 40 дана, подражавајући Самог Господа Исуса Христа, а оних који су постили по недељу дана, узимајући храну само на крају недеље, таквих је било много.

И у Русији, код нас је таквих било много. Али, понављам, Црква од нас уопште не тражи да се ми са њима поредимо у тим подвизима. Она само указује на то да је то црквени устав. Ако су ти људи могли да носе такве подвиге поста, онда, како је указано у нашим богослужбеним књигама и поретку, тај устав мање или више одговара снази сваког човека. Али, наравно, када је човек слаб и нема снаге, онда се од њега не тражи да испуњава строго црквени устав, јер је његов смисао у томе да човек обузда своју многострасну, хировиту и похотљиву плот, да је смири, чврсто узме у своје руке и потчини своме духу.

Ако треба тако смиравати своју многогрешну и телесну природу постом, онда ако је чоек болестан, од њега се не тражи таква мера као од здравог, зато што пост треба да учини оно што је у том случају учинила сама ослабела природа човека, што је учинила болест. Од немоћног, од слабог, који се већ бори са болешћу или му прети болест од слабости, од њега се не тражи строги пост.

Али једно запамтите, љубљени, ако човек не може строго да пости, а наступио је пост, нека онда држи пост у оној мери колико може, да не ослабљује организам који је и без тога слаб, али зато у то време поста, он неизоставно треба себи да ускрати нешто што воли: или некакво јело или нешто друго. 
На овај или онај начин, нека наложи на себе подвиг уздржања и недостатак поста у јелу, нека надомести уздржањем у нечему другом што воли и на шта је навикао и можда има пристрашће ка томе, и ево у Великом посту он то може оставити.

Ја сам познавао многе људе који су имали лошу навику – да пуше дуван. И многи од њих су је остављали када је почињао Велики пост. Они су мужаствено (храбро) подносили осећај лишавања и недостатка који се јавља у то време човеку. Навика је слабила и, на крају крајева, природно, више није било тешко уздражавати се од ње. А после тога, када сам их питао: ''Ето, када сте се већ привикли на такво уздржање, пошто вам већ није тешко да се уздржавате од дувана, зашто сте га поново узели, пошто је наступио Васкрс, пошто се завршио пост?'' А они одговарају: ''Ни сами не знамо. Нас сада посебно ни не вуче ка томе, већ по слабости воље...''

Али, треба памтити да је човек слаб вољом онда када је навикао да се ослања само на себе. А онда када се ослања на помоћ Божију и, спознајући своју немоћ, моли од Господа помоћ, резултат ће бити сасвим други.

Ја сам познавао једну жену, већ у годинама, скоро старицу, која је 40 година пушила дуван, како се каже – димила је као локомотива. Једном је она чула како је свети Серафим Саровски помагао таквим људима, којима је владала та страст, та навика.

И десило се очигледно чудо: та жена, која није могла да проведе ни пола сата без цигарета, после тога како сам ја отишао од ње - она ми је сама то рекла - пришла је икони св. Серафима и са дубоком вером га замолила: ''Баћушка, оче Серафиме, ти знаш да бих ја хтела да оставим своју лошу навику. Помози ми да не пушим.'' И, како ми је сама она говорила: после тога она ни једном није осетила потребу да пуши. И ето, када се човек са простом вером обраћа Господу и Његовим светим угодницима, онда Божија помоћ неизоставно, иде у сусрет –то треба запамтити!

А време поста је време у коме човек треба да размисли о свом животу и о души својој и да се постара да је некако очисти од свакојаког греховног ђубрета и освежи је. Јер Велики пост треба проводити не само тако: отпостио, како говоре – и опет се вратио на старо, већ треба размислити о свом животу, оценити га како треба, пред лицем светог и строгог Јеванђелског закона, и постарати се да се некако поправимо, и свој живот и своју душу, у ове свете дане Великог поста. И молити од Господа помоћ и ако Господ помогне и човек некако успе да мало овлада собом, да то не ишчезне без трага, као што се нама догађа после Великог поста. Да би све то остало сачувано у његовој души, као духовни добитак.

Ево, улазимо у пост и свако од нас треба да моли Господа да нам Господ помогне да користимо то време поста. Свети Оци су волели да говоре да није случајно да на нашој северној полулопти, пост увек пада у пролећно време: пролеће је време сетве, сеје се добро семе да би затим његове плодове користили целу годину. Тако и то духовно пролеће треба човека да подстакне да посеје добро семе на њиви свога срца, да би то семе, с Божијом помоћи, родило добар и трајан плод. Амин.