МИЛЕВА и МИЛОШ МАРИЋ

РУСИ ГА СЛАВЕ, А МИ ГА ЗАБОРАВИЛИ: СРБИ СУ ПОНОСНИ НА МИЛЕВУ МАРИЋА, А НИКО НЕ ЗНА КО ЈОЈ ЈЕ БРАТ

Милева Марић, генијална србска научница и прва супруга Алберта Ајнштајн, бар по имену, позната је локалној јавности. С друге стране, њен брат у овој области је заборављена личност, иако је реч о експерту светске славе чије име још увек и колико добро памте у Русији.
Име Милеве Марић добро је познато већини србске јавности. Неки ће и даље знати да вам кажу да је познати научник рођен 1875. године у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарији од троје деце. Међутим, већина њих неће знати за судбину њеног десет година млађег брата Милоша.
То није чудо. Мало је трагова о Милошу Марићу у нашој земљи. Спомиње се у једној реченици ′′ Новосадска енциклопедија ", посвећен је мањем поглављу у књизи ′′ Милева и Алберт Ајнштајн ", а недавно се у друштву сестре и оца нашао и на Информативна табла о кући у Новом Саду у којој је пронађен и србски научник Милева Марић Ајнштајн провела је део живота. И то је све!
Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било једнако, ако не и више, геније као најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је задужио генерације руских научника, као па као и иза пројекта клонова - овај је управо Србин!
Марићи су, по рођењу две девојчице, умрли двоје мушке деце, па је Милош, по рођењу 1885. по старом србском обичају, добио име по оцу. Завршио је Србску православну гимназију у Новом Саду, а пошто је охрабрио из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, а савршенство наставио у Паризу и Швајцарској.
Милош је током боравка у Берну живео са сестром и њеним супругом Албертом и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али након дипломирања студија напустио је њихов дом и вратио се у Клу где је започео медицинску праксу.
Милош је дочекао избијање Првог светског рата и општу аустријску мобилизацију. Први пут је стигао на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо пребачен на северни фронт, против Русије. Овде је био заробљен али, након што су Руси чули за његово србско порекло, као и чињеница да је био лекар, послат је у Војну болницу Лефортпов у Москви.
Млади србски лекар се спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Овај познаник му је заправо пружио одређене руке када су научни експерименти у питању и даље савршенство. До краја рата остао је као лекар у болници, али се и бавио студирањем на катедри за хистологију Московског универзитета. Затим се преселио у Одељење за историју медицинског института Дњепропетровск.
Ни до данас није објашњено зашто је др. Милош Марић се након завршетка рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржао преписку са сестрама, али та писма нису сачувана. Поуздано је да се из рата јавио родитељима 1916 године, затим 1924. и никад после тога. Како годинама није стигао глас о њему, породица га је прогласила несталим и вероватно покојним.
А то, није могло даље од истине! У далекој Русији, др. Милош Марић из корена променио познату медицину и ушао у историју!
Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију
Са 45 година Милош Марић је 1930. године изабран за шефа Одељења за историју на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедру је предводио познати научник Б. А. Павлов.
Руска генетика ће вам данас рећи да је име Милоша Марића нека научна светиња у њиховој земљи! Он је био само један од првих људи који су успешно направили идентичну копију ћелије и још тада, пре скоро осам деценија, поставили темеље медицинског поља званог клонирање данас.
- У поређењу са својим научним интересовањима за област митозе и амитозе (индиректни и директни деоници ћелија), др. Марић је извршио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо она дела која су објављена тек после рата и служио као основа за три докторске вежбе - написао руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.
Марићевим пуним научним процватом поново је прекинуо рат. Након што је Хитлер 1941 године напао Совјетски Савез, србски научник је позван у армију и распоређен на Московски фронт.
И тако је судбина хтела брата Милеве Марић Ајнштајн, др. Милош Марић се никада није вратио у Србију. Изузетно поремећено здравље умрло је 1944 године, не чекајући крај рата.
Почива у Саратову где постоји спомен соба посвећена нашем генијалном сународнику кога је отаџбина заборавила
Име Милеве Марић добро је познато већини србске јавности. Неки ће и даље знати да вам кажу да је познати научник рођен 1875. године у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарији од троје деце. Међутим, већина њих неће знати за судбину њеног десет година млађег брата Милоша.
То није чудо. Мало је трагова о Милошу Марићу у нашој земљи. Спомиње се у једној реченици ′′ Новосадска енциклопедија ", посвећен је мањем поглављу у књизи ′′ Милева и Алберт Ајнштајн ", а недавно се у друштву сестре и оца нашао и на Информативна табла о кући у Новом Саду у којој је пронађен и србски научник Милева Марић Ајнштајн провела је део живота. И то је све!
Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било једнако, ако не и више, геније као најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је задужио генерације руских научника, као па као и иза пројекта клонова - овај је управо Србин!
Породица пуна генијалаца
Породица пуна генијалаца
Милош је током боравка у Берну живео са сестром и њеним супругом Албертом и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али након дипломирања студија напустио је њихов дом и вратио се у Клу где је започео медицинску праксу.
Милош је дочекао избијање Првог светског рата и општу аустријску мобилизацију. Први пут је стигао на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо пребачен на северни фронт, против Русије. Овде је био заробљен али, након што су Руси чули за његово србско порекло, као и чињеница да је био лекар, послат је у Војну болницу Лефортпов у Москви.
Млади србски лекар се спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Овај познаник му је заправо пружио одређене руке када су научни експерименти у питању и даље савршенство. До краја рата остао је као лекар у болници, али се и бавио студирањем на катедри за хистологију Московског универзитета. Затим се преселио у Одељење за историју медицинског института Дњепропетровск.
Ни до данас није објашњено зашто је др. Милош Марић се након завршетка рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржао преписку са сестрама, али та писма нису сачувана. Поуздано је да се из рата јавио родитељима 1916 године, затим 1924. и никад после тога. Како годинама није стигао глас о њему, породица га је прогласила несталим и вероватно покојним.
А то, није могло даље од истине! У далекој Русији, др. Милош Марић из корена променио познату медицину и ушао у историју!
Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију
Са 45 година Милош Марић је 1930. године изабран за шефа Одељења за историју на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедру је предводио познати научник Б. А. Павлов.
Руска генетика ће вам данас рећи да је име Милоша Марића нека научна светиња у њиховој земљи! Он је био само један од првих људи који су успешно направили идентичну копију ћелије и још тада, пре скоро осам деценија, поставили темеље медицинског поља званог клонирање данас.
- У поређењу са својим научним интересовањима за област митозе и амитозе (индиректни и директни деоници ћелија), др. Марић је извршио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо она дела која су објављена тек после рата и служио као основа за три докторске вежбе - написао руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.
Марићевим пуним научним процватом поново је прекинуо рат. Након што је Хитлер 1941 године напао Совјетски Савез, србски научник је позван у армију и распоређен на Московски фронт.
И тако је судбина хтела брата Милеве Марић Ајнштајн, др. Милош Марић се никада није вратио у Србију. Изузетно поремећено здравље умрло је 1944 године, не чекајући крај рата.
Почива у Саратову где постоји спомен соба посвећена нашем генијалном сународнику кога је отаџбина заборавила

Марићи су, по рођењу две девојчице, умрли двоје мушке деце, па је Милош, по рођењу 1885. по старом србском обичају, добио име по оцу. Завршио је Србску православну гимназију у Новом Саду, а пошто је охрабрио из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, а савршенство наставио у Паризу и Швајцарској.

ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ

Из кућног притвора у Београду, у 84. години, војвода Петар Бојовић је 10. децембра 1942. године, у писму армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, између осталог упутио и следеће речи:

Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине Србскога рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НАПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

ТРАГИЧНА СУДБИНА ПЕТРА БОЈОВИЋА:
ПРОШАО ШЕСТ РАТОВА, А ЗАВРШИО КАО ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ
Био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење
Петар Бојовић још једна је легенда из србске јуначке историје. Kаријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. века прошао у пешадију.
Био је најбољи у 12. класи Артиљеријске школе Војне академије. Kада је његова војна каријера кренула узлазним путем, највећи део времена током ратова провео је у штабу Врховне команде.
Бојовић се током Првог балканског рата највише истакао током Kумановске и Битољске битке после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.
У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници.

ВРЕМЕ СМРТИ И ВЕЛИКЕ СЛАВЕ

Почетак Првог светског рата Петар Бојовић је дочекао као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смењен са места команданта.
Реактивиран је 1915. године као командант трупа Нових области и тих дана, док се србска војска повлачила према Kосову, управо те јединице су пружиле велики отпор непријатељу пре него што су се и саме повукле.
Петар Бојовић био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је повлачење војске преко Албаније једино решење. У безизлазној ситуацији, сматрао је, боље је повући се негде и добити на времену док се војска не опорави и реорганизује.
У тим најтежим тренуцима, уместо оболелог војводе Путника, Бојовић крајем децембра 1915. године долази на место начелника штаба Врховне команде. Ову дужност вршио је до фебруара 1916. планирајући све – од контаката са савезницима, преко транспорта бродовима, до избора локације на Kрфу и бригу о рањенима.
И по повлачењу пред Бојовићем су били тешки задаци. Један од њих био је и командовање трупама на солунском фронту и то у сарадњи са савезницима.
У операцијама на Kајмакчалану, у јесен 1916. године, Бојовић је руководио офанзивом србске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Kајмакчалан и Битољ.
По пробоју Солунског фронта за ратне успехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као последњи генерал унапређен у овај чин, након Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића.
Средином септембра 1918. године, Бојовићева Прва армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља, напредовајући дубоко у окупирану територију долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од немачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата.
Управо армија којом је командовао Бојовић била је та која је ослободила највећи део Србије, сам Београд, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар део Хрватске.

МИРНОДОПСКИ „РАТ“ ПЕРТА БОЈОВИЋА

Петар Бојовић један је од најодликованијих србских војсковођа у историји. Нека од највећих почасти су Орден Југословенске круне првог реда, Орден Kарађорђеве звезде првог реда и француски Орден Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје.
Па ипак, после Другог светског рата ни чин ни одликовања остарелом војводи нису много помогли. Петар Бојовић је окупацију провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Пред крај рата ухапсили су га Немци, а након ослобођења и нове власти.
Реч је о причи која никада није званично потврђена. Незванично, остарели и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године.
Ухапшен је заједно са сином а иако о овоме нека докумената, претпоставља се да је у затвору мучен, а свакако понижаван. Након неког времена је пуштен, а врло брзо после тога 19. јануара 1945. године и преминуо у својој кући у Београду. Од чега, и данас је непознаница, мада се у медијима може пронаћи податак да је стари војвода издахнуо од „последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране Озне у затвору“. Било му је 86 година.
Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.
Сахрани је присуствовала само најужа породица.

ДАНАС ЈЕ ГРЧКИ "ВИДОВДАН"

На данашњи дан пао је Цариград, бранио га последњи ромејски цар, који је био Србин, по мајци... Налик спартанском краљу Леониди или срБском кнезу Лазару, последњи ромејски цар се свесно жртвовао. Сведочанства преживелих у бици су идентична: Константин Драгаш је 29. маја 1453. на месту где су јаничари провалили капију скинуо пурпурни огртач и остале царске ознаке и као обичан војник пао у одбрани Цариграда.

Скидање владарских обележја унело је велику забуну међу Турке који су узалудно тражили тело последњег римског цара, да би тријумфовали над њим. Тако је створена легенда о „бесмртном цару“ који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зиднама и повратити славу Константинопоља.

Срби су с поносом истицали да је Константин Први родом из Ниша. Међутим, ни Србија а ни остатак хришћанског света нису се сетили последњег римског цара Константина Драгаша Палеолога, иако се 2013. навршило 560 година од његове херојске смрти у одбрани Цариграда.

Константин, по мајци Србин, био је формално заиста последњи римски владар „наследник Августа и Константина“. Његова титула гласила је цар Ромеја, што је хеленизован назив за Римљане.

Константин је био син последње римске царице Августе Хелене Драгаш Палеолог, супруге цара Манојла Другог Палеолога. Пре удаје, она је била српска принцеза Јелена, кћи моћног велможе Константина Драгаша Дејановића, унука Теодоре - сестре цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша.

..За време Херувимске песме у цркви Свете Софије Турци су ушли у град и провалили у закључани храм. Свештеници који су тог тренутка вршили Велики Вход никад га нису завршили! Наиме, један од великих стубова храма се отворио и они су са светим Даровима ушли "тамо". Древна света пророчанства кажу да ће се једног дана наставити херувимска песма и да ће они наставити где су стали и завршити Велики Вход."

ВАСКРШЊА ПОРУКА

Блаженопочивши Митрополит Антоније (Храповицки) Првојерарх РЗЦ (1863-1936)

Христос Воскресе!
Браћа, Руси и сви Православни Хришћани су љубљени у Христу!
Дошао је грациозан дан Васкрсења Христовог, када је наша вера јака, умножава се нада, а света љубав сеје. На данашњи дан и зли постају добри, завидни радосни, обесхрабрујуће обучени. А онима који су некада били критички инспиративни и братољубиви, испуњава се даном понизне радости и жеље да пригрли цео свет и пољуби чак и оне који су јуче сматрани непријатељима.
Тако и ми подижемо у цркви Моћи ћемо да нас пробуди славље, и пригрлићемо се. Брате, и онима који нас мрзе опростиће сва васкрсења и такосе: Христос васкрсе из мртвих, смрт се исправља смрћу, а садашњост у гробницама ".
Имајте на уму браћо љубљена, да је таква благодатна радост на Свети Васкрс, такав духовни дар од Бога дат само православним хришћанима. Остале вере, чак и оне, чији следбеници себе називају хришћанима, као што су римокатолици, гркокатолици, протестанти, иако читају и празник Васкрсења Христовог, не доживљавају ништа слично, већ чине као и све друге празнике.
Само један Рус и други Православни Хришћани испуњавају се благодаћу, љубављу и свим праштањем на овај свети и велики дан. И у овоме се види праведност наше вере, истина наше Цркве.
Када 50 или 100 година пре Св. Владимир у Кијеву је дошао из Цариграда православни провајдер и доказао људима светост Јеванђеља, наши пагански преци су му рекли: ′′ Срдачно осећамо да говорите истину, али, ако је ова књига од Бога, ставите је у огањ; ако не гори, онда ћемо се већ употпунити у твом пророчанству и прихватити крштење ". Молећи се, пророк спусти св. Јеванђеље је у огњу и остало је нетакнуто, ни траке уграђене у Њега нису се замотале.
Па сад, ако нас питају: шта можете доказати супериорност и искреност православне вере, онда одговорите онима који питају: дођите у нашу цркву у ноћ Светог Васкрса, када је победа Христова над лажима јеврејским, над смрћу од које смо осуђени за милост оца Адама и за ваше грехе, дођите да слушате Васкршњег понија, дођите да видите лица молитвенога и видећете на њима одраз милости Христове, вас видећу какав се јасан дар милости шаље у срца оних који верују, како су њихове душе очишћене од грехова и како се на њима изводи њихове речи из учења Св. Јован Златоусти, који се ујутру чита: ′′ Сви уживајте у празнику лопова, сви опажајте богатство доброте! Али нико не плаче (његова) беда, јер нам је заједничко царство, али нико није плакао (његов) преступ, опростио што смо из мртвачког сандука Русије; али нека се нико не плаши смрти, слободе јер нас спасава смрт ".
Где је та радост коју уживамо у ноћи Светог Васкрса? Овај брат хришћанин је дар Божије милости која лије у наша срца право од Бога. Наш Господ на данашњи дан, када је отворио Свој рај за васкрсење, даје синовима Цркве делом укус исте радости коју спашене душе уживају у рају. Ево овог очигледног чудесног дара Божијег, ова небеска радост дата Цркви а не дата јеретицима и вид shchepencív је јасан доказ праведности наше Православне Цркве, како га је учио Св. Очеви којима Црква није мајка, Бог није отац.
Да ли знате да су многи иноватори Лутерани, Латиноси и Англиканци, који улазе у наш храм у ноћи Св. Васкрс, кажу: ′′ Ми видимо да је Божија милост у православном народу: само чада истинске Цркве, која узноси милост од Господа ". А не пости се често наше Васкршње јутрење и литургију, Иноватори прихватају православну цркву, као што је била под Св. Апостоли, када су неверници, ступивши на сабрање оних који су се молили и пророковали хришћанима, продрли су у вери и рекли: ′′ Бог је заиста с тобом ′′ (Кор. 14, 14-25).
У ове свете дане пријатељи смо Христови и не награђујемо Га као католике, унијате и протестанти, већ пуном милошћу хвалимо Његово васкрсење као синове, испуњени у љубави једни у друге, као браћа, љубећи се три пута у уста свим познаници, говорећи: ′′ Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!" Свештеник Хришћана дочекује и када га васкрсава Св. Крстовдан на дане Св. Васкрс.
Да, на данашњи дан Бог је са нама и ми смо са Богом, не као осуђени робови, већ као браћа Христова. Зато још на Први дан, а онда на Шесту Васељенску катедралу забрањују Свети дан. Васкрс до навечерја Св. Педесетнице, јер је на данашњи дан Христос позвао оне који не верују слуге своје, него браћу њихову говорећи Марији Магдалени: Идите браћи мојој и пацовима њиховим: Узнећу се к Оцу своме и к Оцу своме, и Богу моме и ка Богу моме твој Бог ". И јасно рече два дана рано, остављајући за своје спасоносне страсти: ′′ Више вас не зовем робовима ", рече: ′′ А ја вас зовем пријатељима, јер вам све рекох што чух од Оца мојега ′′ (Јован. 15, 15).
Али сада је време за сва освећења и морају сви који су пали у превару, да избегну ово и врате се истинитој Православној Цркви.
... Само Православна Црква, која је на дан Св. Св. на дан неба. Васкршњи глагол Св. Јован Златоуста нас позива на духовни оброк: ′′ Испуњен је оброк, уживајте сви, теле је пијано, и нико неће наћи алхаја ". Следи: ′′ Христос васкрсе и демони васкрсе, Христос васкрсе и анђели радујемо се, Христос Васкрсе, и живот је жив, Христос се разреши а мртви ни мртви у сандуку ". Идемо к Њему из ковчега наших грехова и маловорије. Њему! Ономе који нас је љубио и опрао од грехова наших и дао нам крв своју и који нам је предао цареве и свештенике Богу и Оцу Његовом, славу и силу на крају. Амин ′′ (Апок. I, 5-6).

Еп. Никон. Животно писање
Блажхеинејшаго Антонија, Митрополит
Кијев и Галицијски. 1959. 

12. Анатемизма св.Кирила Александријског против Несторија

 

1. Ако неко не исповеда даје Емануил заиста Бог, и да је Света Дјева Богородица јер је (она) родила телесно тело Логоса рођеног од Бога, нека буде проклет.

2. Ако неко не исповеда да је Логос Бога Оца био ипостасно (лично) сједињен телу, и да је један исти Христос са сопственим телом, сам Он и Бог и Човек заједно, нека буде проклет.

3. Ако неко, у једноме Христу, дели ипостаси после сједињења, здружујући их простим здружењем по части, или достојанству или моћи, а већма не признајући заједничко природно сједињење, нека буде проклет.

4. Ако неко прави разлику између две личности или ипостаси у речима садржаним у јеванђелским и апостолским списима или изговореним од Светих о Христу, или Њиме о Себи самом, и Њему приписује једне својствене да се придодају као човеку Логоса Божјег, и друге само Логосу Бога Оца богоподобне, нека буде проклет.

5. Ако се неко усуди да каже да је Христос богоносни човек, а не да је,штавише, заиста Бог, као један Син,и природа,и да је Логос постао тело, и да је заједничарио са нама, и да је примио наше тело и крв, нека буде проклет.

6. Ако се неко усуди да каже даје Логос (Слово) Бога Оца или Господа Христа, чак шта више не исповеда да је Он сам, и Бог и човек заједно, и да је, према Светом писму, Логос постао тело (Јн 1:14), нека буде проклет.

7. Ако неко говори да је Исус као човек деловао (дејствовао) кроз Бога Логоса, и да му је приписана слава Јединородног, која постоји као нешто друго у Њему, нека буде проклет.

8. Ко се усуди да каже да усвојеноме човеку треба се клањати заједно са Богом Логосом, и заједно Га славити, и заједно називати Богом, као други у другом пошто стално додавање „заједно" (са,) утицаће (појачаће, допринеће) да се тако схвати и више се не указује једно поштовање Емануилу, и не припада му једно прослављање као Логосу који је постао тело, нека буде проклет.

9. Ако неко говори да је један Господ Исус Христос био прослављен од Духа, као да се користио Његовом силом, и да је од Њега узео моћ (дејство) да побеђује нечастиве духове, и да над људима свршава Божанска знамења (богознамења), нека буде проклет.

10. Божанско Писмо говори да је Христос постао Архијереј (Свештеноначалник) и Апостол нашег исповедања, и да је Он принео себе за нас као пријатни мирис Богу и Оцу. Ако неко говори да је наш Свештеноначалник и Апостол, не сам Бог Логос, када је телом постао подобан нама људима, већ да је неко други, од Њега различит човек од жене. Или ако неко каже да Он приноси Себе самог као принос самом Себи, а не за нас саме јер Он, не знајући за грех, није имао потребу за приносом, нека буде проклет.

11. Ко не исповеда да је тело Господње животворно и да је оно сопствено тело Логоса Бога Оца, већ да припада неком другом, и да је сједињено са Њим по части, или да је оно примило само Божанско обитавање, а не, како смо ми казали, животворно (тело), тако да је оно постало Логосу својствено, и може све да оживљава (свему да даје живот), нека буде проклет.

12. Ко не признаје да је Бог Логос пострадао телом, и распет телом, и смрт окусио телом, и да је био (постао) прворођени из мртвих, тако да је Он живот и животворац као Бог, нека буде проклет.

О ДУХУ СВЕТОМ - Св.СИЛУАН Атонског

Господ безмерно воли човека и та се љубав спознаје само  Духом Светим;
Дух Свети је дух уздржања, целемудрености,кротости,смирења;
Дух Свети је дух мира,састрадавања и љубави према непријатељима.

Љубав према непријатељима је апсолутно неопходан услов за познање Божијих тајни.
Љубав према непријатељима је апсолутно неопходан услов за познање Божијих тајни. Онај,који не воли своје непријатеље, не може познати Бога и сладост Духа Светога.

Дух Свети је љубав.Та љубав испуњава душе светих горе на небу и тај исти Дух Свети је и на земљи у душама које љубе Бога.
Сва небеса виде земљу у Духу Светом и слушају молитве наше и приносе их Богу.
Духу Светом треба направити место у души да би живео у њој и да би Га душа сасвим јасно осећала.
Бог открива Себе не богатству,већ смиреној души.
Љубав Господња је огњена и не даје нам да се сећамо земље. Али,та љубав се губи због гордости, славољубља,због мржње према братији,због осуђивања и зависти. Она нас оставља због блудних мисли,због везаности за земаљске ствари. 
Духом Светим се познаје и воли Бог, а без Духа Светог човек је само грешна земља.
Ко је познао Божију љубав,воли читав свет и никада не ропће на своју судбину,јер привремене невоље које подносимо ради Бога припремају нам вечну радост са њим.
Несмирена душа која се није предала Божијој вољи не може ништа да позна.Она само прелази са једне мисли на другу и никада се не моли чистим умом,те не прославља величанство Божије.
Душа која се смирено предала Божијој вољи, невидљиво види Бога свакога тренутка. Она то не уме да објасни,нити да изрази,али опитом осећа милост Божију и зна када је Господ са њом.
Будимо уверени да страдамо само дотле док се не смиримо. А чим се смиримо,мукама и невољама је крај,јер Дух Божији због смирења души сведочи спасење.

О СМИРЕЊУ

Премда су нам греси опроштени,ипак треба да их се сећамо и да жалимо због њих. Само тако ћемо сачувати скрушеност.
Држи ум свој у аду и не очајавај. Ето тиме се побеђује ђаво.
Душа која није окусила сладост Духа Светог сујетно се радује земаљској слави 
 
 
 
 
  

  

  

 

Преп.АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ

КРАТКИ САВЕТИ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

1. Кад се молиш чувај се лености, јер молитва лењивца празне су речи.

2. Пажљиво читај Свето Писмо и оно ћете отргнути од нечисте помисли.

3. Ако се будеш стално и усрдно занимао читањем Светог Писма и испуњавао заповести, Божија милост биће с тобом.

4. Размишљај о делима Божијим и не буди лењ на молитви.

5. Спавај мало и умерено и Анђели ће те обилазити.

6. Не занемаруј Богослужење, да ти у томе не буде ни камен спотицања ни замка.

7. У цркви ни најмање не говори.

8. Не скривај од свог духовног оца грех који си учинио.

9. Не отварај своје помисли свакоме, осим онима који могу лечити твоју душу.

10. Према свима буди пријатељски расположен, али не слушај свачији савет.

11. Ако си ти прво престао бити сарадник греху, онда тек говори у име Господа, и поучавај оне због којих се хули на име Господње. Пошто су они мртви и одречени од живота Господа, потруди се да они напусте своја мртва дела, да оживе и да се припреме за пример и углед.

12. Ко не прима твоје поруке, више му их не говори.

13. Не предлажи другоме никакво правило, пре него што га сам будеш испунио на делу.

14. Највећа од свих бесмислица јесте следеће: заповедати другоме: заповедати другоме да ради оно што ти сам не испуњаваш, јер никакве користи нећемо добити ми од туђег дела.

15. Не говори преко срца , него благогласно (искрено), и речи твоје нека служе за поуку. Сети се да од речи долази и слава и срамота.

16. Говори без раздраживања, и говор твој да буде прожет разумом и мудрошћу као и твоје молчаније. Угледај се на премудре наше Свете Оце, чије су речи увек биле разборите и мудре, као год и њихово ћутање.

17. Језик твој нека увек следује разум, зато што су речи противне разуму сличне бодљикавом трњу и врховима игала.

18. Чувај се лажи, иначе ће она удаљити од тебе страх Божији.

19. Нека твоја уста говоре увек само истину.

20. Предмет твога говора да увек буде благодарење Свевишњем Богу; тиме ћеш постати достојан да добијеш од њега још веће благо.

21. Не распитуј се о рђавим делима, него што даље од њих држи своју душу.

22. Не почињи празне разговоре, а онима који на то не пазе не поклањај пажње, да се шта рђаво не би прилепило за твоју душу.

23. Никада се не куни, било у сигурним, било у сумњивим питањима.

24. Ако си се предао Богу, Чувај све његове заповести, а што ти се нареди извршуј марљиво, ништа не изостављајући. Јер ако мислиш да штогод изоставиш, онда ти се неће опростити твоји пређашњи греси; а ако се тврдо решиш да испуниш све, онда буди уверен да су ти ранији греси опроштени.

25. Твоје мисли треба непрестано да су заузете Божијим заповестима, и свим силама труди се да их испуниш, не пропуштајући ни једне, јер иначе од твоје душе може се направити сместиште свих нечистота.

26. Кад прилазиш неком послу, а не видиш при томе вољу Божију, одустани од тога по сваку цену.

27. Не ради по примеру онога који је слабији од тебе, него онога који је савршенији од тебе.

28. Нека ти служе за пример и углед они који од свег срца љубе Господа и увек су готови на добра дела. Не стиди се тражити од њих упутства за живот, зато што су они савршени у добродетељи.

29. Увек се сећај одласка из тела и држи стално на памети вечиту осуду. Ако тако будеш поступао, нећеш никад погрешити.

30. Сам у себи мисли и говори: нећу провести на овом свету више од данашњег дана, и никад нећеш сагрешити пред Богом.

31. Свакога дана говори у себи: ово је последњи дан који ћу још проживети на овом свету, и сачуваћеш себе од грехова.

32. Пре свега молитву непрестано изговарај, и увек заблагодари Богу за све што ти се догоди.

33. Изоставимо све што пружа спокојство нашем телу. Ценимо сасвим ниско свој живот, да би живели с Богом, који ће нас на дан Страшног суда питати, да ли смо гладовали ради Њега, били жедни, трпели наготу, осећали скрушеност, уздисали из дубине свога срца, испитивали сами себе да ли смо достојни Бога. Дакле, прилегнимо скрушености, укоравајмо себе за грехе, да би имали уза се Бога. Презримо тело да би се спасла душа.

34. Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив.

35. Стално буди на опрези, да не би запао у леност и нерад.

36. Презри све што је светско и одбаци га од себе; иначе ће те светски таласи удаљити од Бога.

37. Мрзи све оно што може да шкоди твојој души.

38. Што год радиш, ради са стрпљењем, и Бог ће ти помоћи у свим делима твојим, и у свему што би ти се догодило.

39. Буди благодушан у свему, ма шта да радиш по вољи Божијој.

40. Заволи смирење, и оно ће покрити све твоје грехе.

41. Буди смирен у свима данима свога живота, и прихватај се свега што је добро.

42. Онога који је слабији од тебе у врлинама рачунај равним себи; а онога који ти је раван у врлинама, сматрај као много зрелијег од тебе у савршенству.

43. Не завиди ономе ко избија на површину, јер боље је да све људе рачунаш већим од себе, да би с тобом био сам Бог.

44. Ако те почну хвалити за твоја дела, нити се томе радуј, нити се тиме наслађуј, скривај своја дела уколико ти је могуће; Не дозволи себи да коме говориш о својим делима, и увек се старај да нађеш начина да те људи не хвале.

45. Чувај се да се не прочујеш по неком од својих дела.

46. Ако те неко на правди укори за неки грех, смири се тада, и добићеш венац.

47. Научи свој језик да чешће говори "опрости ми", и добићеш смирење.

48. Нека ти то постане навика да сваком приликом, у свако доба и свакоме брату говориш "опрости ми". Понављајући то стално, брзо ћеш достићи до смирења.

49. Знај да смирење није ништа него сматрати све људе бољима од себе. Увек имај на уму да си ти крив за многе грехе. Главу своју приклони к земљи, и спремај језик да одговориш ономе ко те увреди: "опрости ми!" Једини предмет твога размишљања нека буде смрт.

50. Сластољубив човек није способан ни за какво дело.

51. Не буди сластољубив, јер Бог не слуша сластољубиве.

52. Мрзи на тело и његове утехе, зато што су оне пуне зла.

53. Ако те напада гнев, што пре отерај га подаље од себе, и бићеш радостан у свима данима свога живота.

54. Никада се ни на кога не срди, и свима праштај.

55. Ако те неко укори неправедно, не љути се.

56. Не буди славољубив, и не хвали се у своме срцу говорећи: "ја сам то и то урадио, ја имам тај и тај успех". Такве помисли заударају таштином, и ко је се њима испунио, постао је боравиште нечистих духова.

57. Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људску.

58. Божије заповести не погази из обзира према човечанској љубав

59. Не буди лицемеран, ни притворен, а још мање лажљив.

60. Нека пред људима и не изгледаш толико праведан, али сам у себи буди мудар, кротак, благородан, стрпљив, ревностан, и човекољубив.

61. Сваку ноћ заливај сузама своју постељу, и смируј се пред Христом Господом, да Он заглади твоје грехе и да те обнови, да ти да помоћ за извршење добрих дела, и да ти дарује у наслеђе своје вечно Царство. Амин.

СЛОВО О МОЛИТВИ - Јован Кронштатски

Веруј и надај се, јер као што је теби лако да дишеш и живиш ваздухом, да једеш или пијеш, још је лакше вери твојој да од Господа добије све духовне дарове. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.

Молитва је – вода жива, којом душа гаси жеђ.

Молитва – то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је – постојано стање благодарности.

Молитва је – дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: „Молите се Богу Духом Светим“ (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су – дах Духа Светога, као да су духовни ваздух И, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа.

„Молитва је узношење ума и срца ка Богу“ (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова – благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је – непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је – веза са Ангелима и светима. Молитва је – поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: „К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити“(Јн.14, 23).

Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. „Близу ти је Он – у устима твојим и у срцу твом'“(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима.

Бог је истина; зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост; и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра, и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан : и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом.

Прелепе наше молитве! Ми смо се навикли на њих, али уображавамо да их слушамо први пут и постављамо се према њима као странци.

Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. „Пред Богом изливам душу своју“ (Молитва Ане, мајке Самуилове).

Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, очистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом.

Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, „Оче наш“. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо : ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања!

Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство.

Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш И срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз уверење да су у њима скривене драгоцености Духа Светога : истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство.

Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела.

Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.

Наше срце свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Ако се свакодневно не молимо са духовном топлином, онда ћемо лако духовно умрети

Каже се : ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. „Царство се небеско на силу узима“ (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити.

Нека они који се моле верују да ће им све што је корисно Владика дати тамо и тада, где и када то нису очекивали.

При молитви увек чврсто веруј и запамти да свака твоја мисао и реч могу постати дела, „јер у Бога је све могуће што рече“ (Лк. 1,37). Чувај реч, драгоцену реч: „За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор у дан страшнога суда“ (Мт.12,36).

Неко се једном у време молитве – док је празно набрајао речи, поспан и болестан и душом и телом, разбудио поставивши у себи питање : „С ким ти разговараш, душо моја? „. Представивши затим живо Господа пред собом, почео се молити са великим умилењем и сузама; његова отупела пажња се изоштрила, а ум и срце просветлили и он је потпуно живнуо. Ето шта значи замислити Господа пред собом и бити у Његовом присуству. „Ако се ти, душо моја, “ говорио је он даље, „не усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са људима који су виши од тебе из страха да се не увреде, како се онда усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са Господом? “

Треба снажно ослушкивати своје срце, како не би лагало, како би свака реч долазила из његове дубине, као што је и речено: „из дубине вичем к Теби, Господе“ (Пс. 130,1), тј. треба се у највећој мери постарати за истинитост молитве, за искреност која чини да усвојимо све речи молитве коју су саставили други, да би се свака реч те молитве сматрала истинитом.

Избегавај неповерљивост, сумњичавост и ђаволско сањарење у молитви, као и у свакој другој области живота. Нека твоје душевно око буде искрено, како би твоја молитва, твоја дела и читав твој живот били свети.

Док се молиш Господу, Божијој Мајци или светима, увек имај на уму да Господ даје по заслугама срца: „Да ти да Господ по срцу твојему“(Пс. 20,4); какво је срце такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено и од свег срца, нелицемерно, онда ће ти се, према вери твојој, по мери ревности твога срца, дати дар од Господа. И супротно – што је хладније твоје срце, што је маловерније и лицемерније, то је бескориснија молитва, а осим тога, она још више гневи Господа, Који је Дух и за Себе тражи оне који Му се клањају духом и истином.

Док се молиш, у највећој мери се старај да срцем осетиш истину или снагу молитвених речи; храни се њима као нетрулежном храном, напајај њима своје срце, греј се њима као благодатном ватром.

Сваку реч молитве „Помилуј ме, Господе“, Владика слуша и испуњава је (искуство), само ако је изговарамо од срца; тако је и са речима других молитава, па чак и наше сопствене искрене молитве. Молите се једино у безазлености срца и без икакве сумње.

Немој пропустити прилику да се помолиш за било ког човека, на његову сопствену молбу или молбу његових рођака или пријатеља. Господ благонаклоно гледа на молитву коју узносимо с љубављу и на нашу одважност пред Њим. Осим тога, молитва за друге од велике је користи и ономе ко се за њих моли : она очишћује срце, учвршћује веру и наду у Бога и распламсава љубав према Богу и ближњем.

Када се будеш молио за душу преминулог, приморај себе да се за њу молиш из дубине душе, сећајући се да је то твоја суштинска обавеза, а не само обавеза свештеника. Замисли колико је преминулом потребан спокој и колико су му потребне молитве живих, будући да је и он део јединственог тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за преминулог.

Сваког дана се, ујутро и увече, моли Господу за упокојење преминулих праотаца, отаца и браће своје, како би се увек сећао смрти и како у теби не би угасла нада у будући живот после смрти, да би се твој дух смиривао свакодневном мишљу о твом брзопролазном животу.

Када први пут, или тек понекад, читамо неке молитве, читамо их, као нешто ново, радо и осећајно; али, како их све чешће понављамо, све мање осећамо радост; оне престају да нас интересују и тешко савлађујемо себе да их читамо са ранијм осећаЊем. Ево шта треба чинити против тога: морамо замислити да по први пут читамо оне прекрасне молитве на које смо се навикли и које су нас тако снажно занимале у прво време; срцем проникнути у сваку реч и дубоко је поштовати. Та појава у нашој души последица је првородног греха – последица је наше првобитне непостојаности у истини. И све до сада, ми нисмо у стању да се непоколебљиво учврстимо у истини : тек што застанемо, а већ се убрзо потом колебамо у њој. Тако се често дешава са молитвом, тако се дешава и са вером, и са пријатељством према људима, и са љубављу према Богу и ближњем, и са врлином уопште: свугде се показујемо непостојаним у истини.

Молиш за друге живот, веру и разум духовни – да ли се искрено, а не лицемерно, да ли се само речима молиш? Желиш ли им такво узрастање из дубине душе? Да ли и сам узрасташ? Не живиш ли и сам у страстима? Знај, да Владика све гледа Својим, најсветлијим очима; Њему се треба молити умешно, у безазлености срца и духом ватреним.

То што се при молитви срцем не осећа истинитост речи, потиче од безверја срца и недостатка осећања сопствене огреховљености, а то, са своје стране, потиче од прикривеног осећаја гордости. По мери својих осећања на молитви човек ће знати: да ли је горд или смирен; што је осећајнија, ватренија молитва, тим је он смиренији; што је безосећајнија, то је и он гордији.

Као што се у животу често дешава да човек једно има у срцу, а друго на уснама па истовремено показује два лица – тако се и на молитви, пред лицем Самога Бога, који види тајне срца, човек често показује као дволичан : једно говори, а друго има у мислима и срцу. Још се чешће дешава да, иако разуме молитву и мисли на њу, срцем не осећа оно што говори и, будући мртав, само баца речи у ваздух, заваравајући се да таквом молитвом може угодити Богу. Чудна, огреховљена дволичност! То је горки плод и сведочанство нашег грехопада. Нашем срцу постало је уобичајено да лаже на молитви, као и у опхођењу са људима. „Сваки је човек лажа“ (Пс. 116, 11). То је стуб лажи. Хришћанн треба да употреби сва средства како би сваку лаж са кореном исчупао из срца и засадио у њему чисту истину. Требало би почети са молитвом као са делом за које нам је превсходно нужна истина срца, по речима Господњим: „духом и истином треба се клањати“. Научимо ли да током молитве говоримо истину у срцу, ни у животу нећемо дозволити себи да лажемо; истинита и искрена молитва ће, очистивши наше срце од лажи, успети да га од ње сачува и у делима житејским. Како научити да се током молитве говори истина у срцу? Свака реч молитве мора се довести до срца, мора се положити на срце, мора се срцем осетити њена истинитост. Морамо бити свесни колико нам је неопходно оно што од Бога тражимо у молитви, као и неопходности да му се усрдно благодари за Његова велика и безбројна доброчинства према нама, неопходности најусрднијег славословља за Његова велика и премудра дела у Његовим створењима.

Велик је наш немар и велика је лењост наша за молитву: увек смо склони да се молимо – што често и чинимо – са тешком муком и да што пре завршимо, па журимо и летимо по површини, а да и не погледамо у дубину срца. Зато је наша молитва као ветар: зашуми, прохуји – и то је све.

Не претварај се пред Господом „Који испитује срца и утробе“, да Он не би презрео твоју молитву као ништавну и лажну.

Дешава се, за време молитве, да се наше срце пред људима богоборачки застиди молитвених речи или Самога Господа Бога, па тромо и неискрено изговара речи молитве. Треба уништити тај богоборачки, човекоугодни, ђаволски стид и страх и изговарати молитву из душе и громогласно, у безазлености срца, замишљајући пред собом јединог Бога а све остало сматрати непостојећим. „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са ангелима светима“ (Мк. 8,38).

Молећи се са људима, ми као да понекад морамо својом молитвом пробити најтврђи зид – душу човечију, скамењену житејским страстима – морамо проћи помрачину египатску, помрачину страсти и пристрасности. Ето због чега је понекад тешко молити се. Што су безазленији људи са којима се молиш, утолико ти је лакше.

Свети Божији људи имали су „бистре очи срца“ (Еф. 1,18) и тим су очима јасно созерцавали потребе наше грехом искварене природе, јасно су видели за шта треба да се молимо, шта да тражимо, за шта да благодаримо, како да славимо Господа и оставили су нам најблиставије примере молитава свих врста. О, како су добре те молитве! Ми то понекад не осећамо и не знамо њихову вредност, док врло добро знамо вредност хране, пића или модерне одеће, добро опремљеног стана, вредност позоришта, вредност музике, вредност мирјанске књижевности, а посебно вредност романа, тог красноречивог, бесплодног празнословља, док – авај! Скупоцени бисер молитве газимо својим ногама; и онда, када све мирјанско налази своје уточиште у нашим срцима – молитва не налази у њима ни најманји кутак, за њу тамо нема места.

Хиљадама пута сам осетио у срцу да после причешћивања Светим Тајнама или после усрдне молитве, уобичајене или молитве поводом неког греха, страсти, патње или тескобе, Господ, молитвама Владичице – или сама Владичица по милости Господњој – као да мом духу дарују другачију природу – чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, облагодаћену – уместо, нечисте, утучене, троме, малодушне, мрачне, отупеле, зле. Много пута су се у мени десиле велике, чудне промене, на моје сопствено изненађење, а често и на изненађење других. Слава милосрђу Твоме, Господе, које си показао на мени грешнику!

Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и просветљења наше душе. Добро је стајати на сунцу – јер је и топло и светло, па се тако и на молитви пред Богом – нашим духовним Сунцем – и грејемо и просветљујемо.

Свакодневна топла молитва доводи нас до најискреније и најчвршће уверености у бесмртност наше душе и блаженства тог невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпе из Бога Духа; сву снагу он позајмљује од Њега, исто као што је, по Његовој благодати, позајмљује и од мајке Божије, од Ангела и светих.

„И обазревши се Исус погледа на Петра… а изашавши (Петар) плака горко“ (Лк. 22, 62). И сада, када се Исус обазре на нас, ми горко плачемо због својих грехова. Да, наше сузе на молитви значе да се Господ обазрео на нас свеоживљавајућим Својим погледом којим испитује срца и утробе. Нигде не видиш излаз из својих грехова и они те муче: понекад је због њих срце веома тужно; али Исус се обазре и потекну потоци суза, а са сузама нестају и сва зла испреплетана у души.

Волим да се молим у храму Божијем, посебно у светом олтару, код престола или код жртвеника Божијег, јер се у храму благодаћу Божијом чудесно мењам; у молитви покајања и умилења са моје душе спада трње, спадају окови страсти и осећам олакшање; сва драж, сва заводљивост страсти исчезава, и ја као да умирем за свет, и свет, са својим драгоценостима, за мене; оживљавам у Богу и за Бога, сав бивам прожет Њиме и постајем једнодушан са Њим; постајем као дете које се утеши на мајчином крилу; моје срце је тада пуно наднебесног, слатког мира и душа се озарује светлошћу небеском; све видиш светло, на све гледаш исправно, према свему осећаш пријатељство и љубав. О, како је блажена душа са Богом! Црква је уистину рај земаљски.

Када молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје и када те Господ очигледно не слуша, па остајеш у тами и хладноћи, не буди малодушан, не падај у чамотињу, не негодуј и немој роптати што Господ на тебе не обраћа пажњу: Господ испитује твоје трпљење, твоју веру и наду, твоју оданост Њему, Сведржитељу. Запамти, Њему је лако да те озари у једном тренутку.

Док год стојим на усрдној молитви, дотле сам спокојан, топло ми је, лако и светло на души; то је отуда што смо тада са Богом и у Богу; чим се удаљим од молитве, долазе искушења и разне пометње. О, преблажено време молитве!

У чему се састоји велика љубав Бога и светих Његових према нама недостојнима? Између осталог и у томе што нам Бог и свети, по молитви нашој, благодатно дарују духовна добра за која их молимо, а често и вештаствена, ако су нам неопходна. Зато се увек моли у уверењу да ћеш и добити оно за шта се моли

Молитва је – вода жива, којом душа гаси жеђ.

Молитва – то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је – постојано стање благодарности.

Молитва је – дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: „Молите се Богу Духом Светим“ (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су – дах Духа Светога, као да су духовни ваздух И, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа.

„Молитва је узношење ума и срца ка Богу“ (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова – благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је – непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је – веза са Ангелима и светима. Молитва је – поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: „К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити“(Јн.14, 23).

Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. „Близу ти је Он – у устима твојим и у срцу твом'“(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима.

Бог је истина; зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост; и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра, и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан : и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом.

Прелепе наше молитве! Ми смо се навикли на њих, али уображавамо да их слушамо први пут и постављамо се према њима као странци.

Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. „Пред Богом изливам душу своју“ (Молитва Ане, мајке Самуилове).

Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, очистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом.

Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, „Оче наш“. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо : ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања!

Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство.

Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш И срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз уверење да су у њима скривене драгоцености Духа Светога : истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство.

Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела.

Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.

Наше срце свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Ако се свакодневно не молимо са духовном топлином, онда ћемо лако духовно умрети

Каже се : ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. „Царство се небеско на силу узима“ (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити.

Нека они који се моле верују да ће им све што је корисно Владика дати тамо и тада, где и када то нису очекивали.

При молитви увек чврсто веруј и запамти да свака твоја мисао и реч могу постати дела, „јер у Бога је све могуће што рече“ (Лк. 1,37). Чувај реч, драгоцену реч: „За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор у дан страшнога суда“ (Мт.12,36).

Неко се једном у време молитве – док је празно набрајао речи, поспан и болестан и душом и телом, разбудио поставивши у себи питање : „С ким ти разговараш, душо моја? „. Представивши затим живо Господа пред собом, почео се молити са великим умилењем и сузама; његова отупела пажња се изоштрила, а ум и срце просветлили и он је потпуно живнуо. Ето шта значи замислити Господа пред собом и бити у Његовом присуству. „Ако се ти, душо моја, “ говорио је он даље, „не усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са људима који су виши од тебе из страха да се не увреде, како се онда усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са Господом? “

Треба снажно ослушкивати своје срце, како не би лагало, како би свака реч долазила из његове дубине, као што је и речено: „из дубине вичем к Теби, Господе“ (Пс. 130,1), тј. треба се у највећој мери постарати за истинитост молитве, за искреност која чини да усвојимо све речи молитве коју су саставили други, да би се свака реч те молитве сматрала истинитом.

Избегавај неповерљивост, сумњичавост и ђаволско сањарење у молитви, као и у свакој другој области живота. Нека твоје душевно око буде искрено, како би твоја молитва, твоја дела и читав твој живот били свети.

Док се молиш Господу, Божијој Мајци или светима, увек имај на уму да Господ даје по заслугама срца: „Да ти да Господ по срцу твојему“(Пс. 20,4); какво је срце такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено и од свег срца, нелицемерно, онда ће ти се, према вери твојој, по мери ревности твога срца, дати дар од Господа. И супротно – што је хладније твоје срце, што је маловерније и лицемерније, то је бескориснија молитва, а осим тога, она још више гневи Господа, Који је Дух и за Себе тражи оне који Му се клањају духом и истином.

Док се молиш, у највећој мери се старај да срцем осетиш истину или снагу молитвених речи; храни се њима као нетрулежном храном, напајај њима своје срце, греј се њима као благодатном ватром.

Сваку реч молитве „Помилуј ме, Господе“, Владика слуша и испуњава је (искуство), само ако је изговарамо од срца; тако је и са речима других молитава, па чак и наше сопствене искрене молитве. Молите се једино у безазлености срца и без икакве сумње.

Немој пропустити прилику да се помолиш за било ког човека, на његову сопствену молбу или молбу његових рођака или пријатеља. Господ благонаклоно гледа на молитву коју узносимо с љубављу и на нашу одважност пред Њим. Осим тога, молитва за друге од велике је користи и ономе ко се за њих моли : она очишћује срце, учвршћује веру и наду у Бога и распламсава љубав према Богу и ближњем.

Када се будеш молио за душу преминулог, приморај себе да се за њу молиш из дубине душе, сећајући се да је то твоја суштинска обавеза, а не само обавеза свештеника. Замисли колико је преминулом потребан спокој и колико су му потребне молитве живих, будући да је и он део јединственог тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за преминулог.

Сваког дана се, ујутро и увече, моли Господу за упокојење преминулих праотаца, отаца и браће своје, како би се увек сећао смрти и како у теби не би угасла нада у будући живот после смрти, да би се твој дух смиривао свакодневном мишљу о твом брзопролазном животу.

Када први пут, или тек понекад, читамо неке молитве, читамо их, као нешто ново, радо и осећајно; али, како их све чешће понављамо, све мање осећамо радост; оне престају да нас интересују и тешко савлађујемо себе да их читамо са ранијм осећаЊем. Ево шта треба чинити против тога: морамо замислити да по први пут читамо оне прекрасне молитве на које смо се навикли и које су нас тако снажно занимале у прво време; срцем проникнути у сваку реч и дубоко је поштовати. Та појава у нашој души последица је првородног греха – последица је наше првобитне непостојаности у истини. И све до сада, ми нисмо у стању да се непоколебљиво учврстимо у истини : тек што застанемо, а већ се убрзо потом колебамо у њој. Тако се често дешава са молитвом, тако се дешава и са вером, и са пријатељством према људима, и са љубављу према Богу и ближњем, и са врлином уопште: свугде се показујемо непостојаним у истини.

Молиш за друге живот, веру и разум духовни – да ли се искрено, а не лицемерно, да ли се само речима молиш? Желиш ли им такво узрастање из дубине душе? Да ли и сам узрасташ? Не живиш ли и сам у страстима? Знај, да Владика све гледа Својим, најсветлијим очима; Њему се треба молити умешно, у безазлености срца и духом ватреним.

То што се при молитви срцем не осећа истинитост речи, потиче од безверја срца и недостатка осећања сопствене огреховљености, а то, са своје стране, потиче од прикривеног осећаја гордости. По мери својих осећања на молитви човек ће знати: да ли је горд или смирен; што је осећајнија, ватренија молитва, тим је он смиренији; што је безосећајнија, то је и он гордији.

Као што се у животу често дешава да човек једно има у срцу, а друго на уснама па истовремено показује два лица – тако се и на молитви, пред лицем Самога Бога, који види тајне срца, човек често показује као дволичан : једно говори, а друго има у мислима и срцу. Још се чешће дешава да, иако разуме молитву и мисли на њу, срцем не осећа оно што говори и, будући мртав, само баца речи у ваздух, заваравајући се да таквом молитвом може угодити Богу. Чудна, огреховљена дволичност! То је горки плод и сведочанство нашег грехопада. Нашем срцу постало је уобичајено да лаже на молитви, као и у опхођењу са људима. „Сваки је човек лажа“ (Пс. 116, 11). То је стуб лажи. Хришћанн треба да употреби сва средства како би сваку лаж са кореном исчупао из срца и засадио у њему чисту истину. Требало би почети са молитвом као са делом за које нам је превсходно нужна истина срца, по речима Господњим: „духом и истином треба се клањати“. Научимо ли да током молитве говоримо истину у срцу, ни у животу нећемо дозволити себи да лажемо; истинита и искрена молитва ће, очистивши наше срце од лажи, успети да га од ње сачува и у делима житејским. Како научити да се током молитве говори истина у срцу? Свака реч молитве мора се довести до срца, мора се положити на срце, мора се срцем осетити њена истинитост. Морамо бити свесни колико нам је неопходно оно што од Бога тражимо у молитви, као и неопходности да му се усрдно благодари за Његова велика и безбројна доброчинства према нама, неопходности најусрднијег славословља за Његова велика и премудра дела у Његовим створењима.

Велик је наш немар и велика је лењост наша за молитву: увек смо склони да се молимо – што често и чинимо – са тешком муком и да што пре завршимо, па журимо и летимо по површини, а да и не погледамо у дубину срца. Зато је наша молитва као ветар: зашуми, прохуји – и то је све.

Не претварај се пред Господом „Који испитује срца и утробе“, да Он не би презрео твоју молитву као ништавну и лажну.

Дешава се, за време молитве, да се наше срце пред људима богоборачки застиди молитвених речи или Самога Господа Бога, па тромо и неискрено изговара речи молитве. Треба уништити тај богоборачки, човекоугодни, ђаволски стид и страх и изговарати молитву из душе и громогласно, у безазлености срца, замишљајући пред собом јединог Бога а све остало сматрати непостојећим. „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са ангелима светима“ (Мк. 8,38).

Молећи се са људима, ми као да понекад морамо својом молитвом пробити најтврђи зид – душу човечију, скамењену житејским страстима – морамо проћи помрачину египатску, помрачину страсти и пристрасности. Ето због чега је понекад тешко молити се. Што су безазленији људи са којима се молиш, утолико ти је лакше.

Свети Божији људи имали су „бистре очи срца“ (Еф. 1,18) и тим су очима јасно созерцавали потребе наше грехом искварене природе, јасно су видели за шта треба да се молимо, шта да тражимо, за шта да благодаримо, како да славимо Господа и оставили су нам најблиставије примере молитава свих врста. О, како су добре те молитве! Ми то понекад не осећамо и не знамо њихову вредност, док врло добро знамо вредност хране, пића или модерне одеће, добро опремљеног стана, вредност позоришта, вредност музике, вредност мирјанске књижевности, а посебно вредност романа, тог красноречивог, бесплодног празнословља, док – авај! Скупоцени бисер молитве газимо својим ногама; и онда, када све мирјанско налази своје уточиште у нашим срцима – молитва не налази у њима ни најманји кутак, за њу тамо нема места.

Хиљадама пута сам осетио у срцу да после причешћивања Светим Тајнама или после усрдне молитве, уобичајене или молитве поводом неког греха, страсти, патње или тескобе, Господ, молитвама Владичице – или сама Владичица по милости Господњој – као да мом духу дарују другачију природу – чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, облагодаћену – уместо, нечисте, утучене, троме, малодушне, мрачне, отупеле, зле. Много пута су се у мени десиле велике, чудне промене, на моје сопствено изненађење, а често и на изненађење других. Слава милосрђу Твоме, Господе, које си показао на мени грешнику!

Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и просветљења наше душе. Добро је стајати на сунцу – јер је и топло и светло, па се тако и на молитви пред Богом – нашим духовним Сунцем – и грејемо и просветљујемо.

Свакодневна топла молитва доводи нас до најискреније и најчвршће уверености у бесмртност наше душе и блаженства тог невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпе из Бога Духа; сву снагу он позајмљује од Њега, исто као што је, по Његовој благодати, позајмљује и од мајке Божије, од Ангела и светих.

„И обазревши се Исус погледа на Петра… , а изашавши (Петар) плака горко“ (Лк. 22, 62). И сада, када се Исус обазре на нас, ми горко плачемо због својих грехова. Да, наше сузе на молитви значе да се Господ обазрео на нас свеоживљавајућим Својим погледом којим испитује срца и утробе. Нигде не видиш излаз из својих грехова и они те муче: понекад је због њих срце веома тужно; али Исус се обазре и потекну потоци суза, а са сузама нестају и сва зла испреплетана у души.

Волим да се молим у храму Божијем, посебно у светом олтару, код престола или код жртвеника Божијег, јер се у храму благодаћу Божијом чудесно мењам; у молитви покајања и умилења са моје душе спада трње, спадају окови страсти и осећам олакшање; сва драж, сва заводљивост страсти исчезава, и ја као да умирем за свет, и свет, са својим драгоценостима, за мене; оживљавам у Богу и за Бога, сав бивам прожет Њиме и постајем једнодушан са Њим; постајем као дете које се утеши на мајчином крилу; моје срце је тада пуно наднебесног, слатког мира и душа се озарује светлошћу небеском; све видиш светло, на све гледаш исправно, према свему осећаш пријатељство и љубав. О, како је блажена душа са Богом! Црква је уистину рај земаљски.

Када молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје и када те Господ очигледно не слуша, па остајеш у тами и хладноћи, не буди малодушан, не падај у чамотињу, не негодуј и немој роптати што Господ на тебе не обраћа пажњу: Господ испитује твоје трпљење, твоју веру и наду, твоју оданост Њему, Сведржитељу. Запамти, Њему је лако да те озари у једном тренутку.

Док год стојим на усрдној молитви, дотле сам спокојан, топло ми је, лако и светло на души; то је отуда што смо тада са Богом и у Богу; чим се удаљим од молитве, долазе искушења и разне пометње. О, преблажено време молитве!

У чему се састоји велика љубав Бога и светих Његових према нама недостојнима? Између осталог и у томе што нам Бог и свети, по молитви нашој, благодатно дарују духовна добра за која их молимо, а често и вештаствена, ако су нам неопходна. Зато се увек моли у уверењу да ћеш и добити оно за шта се моли.