БЕСЕДА О ПОСТУ - Григорије Палама

БЕСЕДА У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ

1. Истина и чврсто веровање, усаглашени и једномислени са нашим богоносним Оцима, представљају крајњи циљ божанских догми, истрајног рада на њима и созерцања. За делатну врлину, међутим, то не представља крај и пре би се могло рећи да је то њен почетак, који ће, ако се не здружи са одговарајућим завршетком, бити узрок још веће осуде за онога ко њу на себе привуче, јер је речено: А онај слуга који је знао вољу господара свога и није учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12; 47). На тај начин, за делатну врлину није довољно знање о њој и истина, него је учињено добро оно што представља њен завршетак.

2. Према томе, када видимо људе који су непоколебиви у познатом добру, који га претварају у дело и путем дела постају добри, не допуштајући никакво одступање од правилног веровања које носе у души, нећемо таквима много говорити o праведним поступцима, целомудрености, уздржању и сличним стварима.

Коме није познато да је свака од ових врлина добра, а особито живот у уздржању, који, као што сви знамо из личног искуства, доноси велику корист и души и телу? Међутим, многи ово знају, и то врло добро, али острашћеност и гнев надвладавају њихову добру вољу, као што каже апостол: Видим други закон у удовима мојим који се бори против закона ума мога и поробљава ме законом греха који је у удовима мојим (Рим. 7,23).

Зато вас ми, браћо, стално саветујемо, да бисмо вас усправили и да бисте се без скретања и правилним размишљањем латили творења добрих дела и тако њиховом познању (тј. знању о добрим делима) придодали и добар крај. Доброг су разума, каже Давид, сви који творе заповести Његове (в. Пс. 110,10) и: Правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове да их извршују (Пс. 102; 17-18). Павле, опет, каже: Нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2; 13). Господ пак обојици каже: Кад ово знате, блажени сте ако то творите (Јн. 13; 17).

3. Досегнимо, браћо, посредством дела прекрасна дарове поста и добре дарове уздржања; добрим делима потврдимо своју добру вољу према њима (посту и уздржању). На делу покажимо какве плодове они доносе, јер се дрво по плоду познаје. Међутим, земљорадник треба први да окуси од плодова. Разуми шта говорим (2. Тим. 2; 6), каже апостол. Тако свака од врлина очишћује и украшава или душу, или тело, тачније речено - само неки део душе или тела. Рецимо, молитва и знање украшавају и очишћују ум, кротост обуздава гнев, целомудреност гаси пожуду. Пост и уздржање умирују побуну тела, махнитост гнева и гасе пожуду, стварајући у уму чисто и ведро небо без иједног облачка и очишћујући душу од испарења насталих услед преједања као и помрчину која отуда следи.

Благодарећи посту и уздржању, спољашњи човек копни, а сразмерно томе колико он копни, унутрашњи човек се обнавља, као што каже апостол.

Неко је рекао да препун желудац не рађа истанчани ум; према томе, сразмерно томе уколико човек бива истанчанији услед поста и уздржања, утолико истанчанији бива и његов ум.

4. На тај начин се све што је прекрасно и добро успешно окончава и савршава. Пост и уздржање су двоструке зидине, и онај који живи унутар њих наслађује се великим спокојством, као да се налази унутар Јерусалима, пошто "Јерусалим" у преводу означава "мир".

И ево, у освајачком походу под ове зидине стиже "архи - кувар" вавилонског кнеза! Тамо, где опази да зидине нису изнутра беспрекорно утврђене, наваљује и руши их обманама куварске вештине, као ратним пробојним направама.

5. Они пак који се налазе иза ових зидина, не само да презиру разноврсна јела него, ради уштеде, сами и хлеб месе. Тачније речено, они су, благодарећи једино уздржању, срушили мадијамске шаторе.

Управо је то предизображавала повест о Гедеону: Гле, печен хлеб јечмени, каже, котрљаше се ка табору мадијамском (Суд. 7; 13). Јечмени хлеб представља скромност и уздржање оних који су ратовали заједно са Гедеоном, чак и у погледу неопходног јела. И докотрља се до шатора мадијамскш и испремета их, и попадаше шатори,речено је у наставку.

Мадијамски шатор, оборен јечменим хлебом (у нашем поређењу) представља жарка жеља грла и стомака чије јаросне захтеве одсеца пост и скромна трпеза. Онај вољени човек, Данило, не само да је тестом убио змаја, бога оних којима је бог - стомак, него је, не окушајући жељеног хлеба и не пијући вина током многих недеља, имао нова виђења и био удостојен архангелског надзора.

6. Тако је поступио Данило. Напротив, незасити и незахвални народ је говорио: Ко ће нас нахранити месом, јер нам је сада душа изнемогла (4. Мојс. 11; 6). Међутим, кад су се толико наситили меса да им је и на нос излазило, били су погођени опаком болешћу. И разгневи се, каже, Бог на људе и ситост се њихова обрати у колеру."Гробови незаситости (пожуде, похоте)" о којима се говори на том месту (4. Мојс. 11; 33,35) означавају споменик божанског гнева на те људе.

Гледајући на овај споменик, бежимо од стомакоугађања и пригрлимо уздржање, заволимо ове дане поста, јер они чине да тело буде послушно души и истанчавају ум, због чега се он хитро узноси ка Богу. Јован, Претеча благодати, током читавог живота хранио се само акридама (изданци трава или биљака прим.прир) и дивљим медом. Петар је употребљавао само усољене маслине, вучји боб и очишћено поврће. Шта тек можемо рећи о Павлу, који каже: У глади и жеђи, често у постовима (2. Кор. 11; 27)?

7. Период четрдесетодневног поста не обухвата цели твој живот. Осим тога, из дана у дан залазак сунца ограничава твој пост. О, зар није свима лако, зар свима не погодује ово уздржавање од хране?! Нека оброци буду примерени посту, тако да ни онај ко се умерено уздржава од хране и умерено једе не буде много иза онога који гладује.

Ти се, можда, бринеш за тело и клониш се поста мислећи да те он исцрпљује? Напротив! Управо преједање узрокује костобољу, главобољу и остале болести, док је пост мајка здравља. Услед тога, против свог тела не греши само блудник, него и прождрљивац, јер тело чини слабим и болеснијим.

8. Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.

9. Ако се, дакле, будемо неразумно клонили поста, очекују нас паклене муке, одсецање и горење, јер ће Христос неисцељене одсећи и предати неугасивом огњу на вечну казну. И као што некад нисмо постили у рају па смо били протерани у овај многострадални живот, тако ћемо и сад, ако не будемо постили и ако, сагласно својим снагама, не будемо живели у уздржању, бити бачени у неугасиву и неподношљиву геену (пакао).

10. Обратите се, синови одступници, каже пророчанство (Јер. 3,14)! Ништа потпуније не садејствује милости Божијој према преобраћенима као пост, чему нас учи пример преобраћених Ниневљана.

Ништа пак тако не умртвљује као стомакоугађање, а што показује Онај Који говори о преобраћеном блудном сину: Овај син мој беше мртав и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15; 24). Блудни син је изабрао свињски живот, наслађивао се свињским блатом, изједначивши се са свињама и уподобивши им се, свукавши са себе подобије Божије.

Велики Јов каже да се он уподобио не само животињама него и потпуно неосетљивом мочварном биљу, дивљим травама, папирусу и трсци, међу којима борави сваштождер левијатан. Давид је ову влагу прогнао тако што је живео у уздржању, због чега каже: Сасуши се као опека снага моја... и кости моје као сува грана сасушише се.., колена моја изнемогоше од поста и тело моје се измени јелеја ради (Пс. 21; 16, 101; 4. и 108; 24).Изменивши самога себе, изменио је и "десницу Вишњега" (тј. одлуке Божије за њега) и васцелог себе предао Њему, у свему Га гледајући испред себе и имајући Га пред собом чак и у помислима срца.

11. Ово ћемо, љубљени, и ми подражавати, и не само да ћемо од себе удаљити размажен и разнежен начин живота, него ћемо наш пост, молитву и псалмопојање савршавати тако као да је ту присутан и да нас посматра Сам Бог. При том ћемо знати да нас ни пост, ни псалмопојање, ни молитва не могу спасти сами по себи, него да нас спасавају када их творимо пред очима Божијим. И као што сунце греје оне које обасјава, тако нас и очи Господње освећују када нас посматрају.

12. Све ово пак творимо пред пред лицем Божијим онда, када ум нетремице мотри на Њега и када, гледајући на Њега, постимо, певамо псалме и молимо се. Међутим, ако нам се током молитве и псалмопојања ум понекад узноси ка Богу, а понекад малаксава и бива расејан, то значи да се још нисмо потпуно предали Богу и да циљ онога што чинимо није само и једино закон Божији. Дакле, у оној мери у којој одступамо од дела праведности, у тој мери не можемо да опстанемо пред очима Божијим, као што је речено: Безаконици неће стајати пред очима Твојим (Пс. 5; 5). Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране.

13. Молим вас да себи не допустимо да ослабимо, и да Га постом, молитвама, сузама и на сваки други начин призивамо све дотле док нам се не приближи и док нас не исцели. Покажимо и делима да смо толико богати да за Женика имамо Христа, Којега са надом ишчекујемо, иако је сада далеко од нас и скрива се у небеском. Доћи ће дани када ће бити отет од њих Женик, и онда ће постити (Мт. 9; 15).

Отуда је очигледно да они које Христос призива морају цео живот проводити у уздржању и у посту, ишчекујући у доброј нади Његов страшни Други долазак. Посебно пак треба да постимо и да се припремамо у ове дане, када очекујемо и годишњи дан Васкрсења Христовог, како бисмо као чисти чисто прославили Његова страдања и посредством њих задобили бесмртни и блажени живот који нам је Сам Господ приуготовио.

14.Нека се и сви ми удостојимо овог блаженог и бесмртног живота, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

О ПОСТУ

У морским дубинама постоје и места која пружају уточиште и храну големим зверима – китовима. Стога морепловци, отиснувши се у такве пределе, о своје лађе каче звонца, како би се китови разбежали када зачују њихов звук. И море нашег живота пружа уточиште и потхрањује многе, кудикамо опасније зверове – имам у виду рђаве страсти и њихове покровитеље, злобне демоне; а кроз то море, као својеврстан брод, плови Света Црква, и од ње се, као звоно, разлеже глас духовних учитеља, чије свештено учење нагоне духовне звери у бекство. Тако је као образ (слика, символ) свега овога, и Аронова одежда била искићена милозвучним звонцима обешеним о њу. Било је веома свечано слушати њихов звук док је овај свештенодејствовао.

Ми пак, на чудесан начин претварајући слово у дух, „звонићемо“ вам, сходно томе, у духовном смислу, особито у ово доба поста, када видљиве и невидљиве звери нарочито устају на нас. Видљиве су: стомакоугађање, пијанство и томе слично, док друге невидљиво вребају у заседи: сујета, гордост, преузношење и лицемерје. А ова „звоњава“, с једне стране, такве зверове нагони на бекство, а с друге чува и штити оне што се држе поста.

Пост и неуздржање су, дакле, толико међу собом супротни, колико је живот далеко од смрти. А заповест о посту једнако је стара, као и живот и природа људска, и дата је од Бога Адаму ради очувања богодарованог му живота и благодати Божије. Неуздржање пак представља одлуку која доводи до смрти тела и душе, а дата је од ђавола на подмукао начин Адаму преко Еве са циљем да обоје отпадну од живота и постану туђи оној благодати која ис ходи од Бога. Бог, наиме, није створио смрт, нити се радује пропасти живих. Дакле, ко је такав човек да жуди за животом и жели да стекне благодат што је у Богу и што је Бог дарује? – Нека се такав клони смртоносног неуздржања и нека прибегне посту и уздржању који човека обожују, како би се у радости вазнео у рај.

Тако је Мојсеј, држећи на гори четрдесетодневни пост, узлетео на висину боговиђења и задобио таблице закона; за то време се јеврејски народ, налазећи се доле, у свом пијанству сурвао у бешчашће и излио кумира – божанство налик на египатског теоца Асписа. И да Мојсеј није стао пред Бога да заступи свој народ, претходно Га умилостививши беспоштедним истребљењем криваца за народно безакоње, Бог Израиљу ово никако не би опростио. Стога се и ми, ако већ уживамо у милости Божијој, немојмо опијати вином нити отежавати од преједања, у чему је разврат и бешчашће. И Илија је био боговидац, али тек пошто се претходно очистио постом. И Данило се удостојио боговиђења и виђења једнога од Архангела који му је подарио прозрење будућности, али је претходно читавих двадесет дана уздржавао од хране. А другог пророка је, насупрот њему, усмртио лав, зато што је окусио од јестива не обазирући се на заповест Божију. Наравно, чули сте и за Исава, сина Исааковог, који је због стомакоугађања изгубио очев благослов, будући лишен и других предности које припадају најстаријем сину. Стога се заплашимо да и ми, пошто смо се предали стомакоугађању, не будемо лишени онога обећаног благослова и наследства Оца Небескога! Није вам непознато ни како су три младића, приљежна у посту, својом обућом и телима које није сажегао огањ надвладали ужарену вавилонску пећ, која је због њиховог погубљења седам пута потпаљивана.

И ми ћемо, будемо ли се држали истинскога поста, надвладати и угасити овдашњи огањ свога тела, као што ћемо неоштећени проћи и кроз ону будућу пећ, када ће, према речима апостола Павла, огањ испитати свачија дела. А шта бисмо ли тек били кадри казати о Господу над Пророцима, Који је, примивши наше тело и нас ради поставши човек, показавши нам начин како да побеђујемо ђавола, успео да га надвлада, премда је овај на Њега наводио мноштво искушења, и Који је за немог и глувог демона Својим ученицима изрекао овакве речи: Овај се род изгони само молитвом и постом.

А сада, браћо, дозволите да вам покажемо у чему се састоји богоугодни и истински пост: морате, наиме, знати да ми не хвалимо телесни пост сам по себи, него као средство које помаже другом, души кориснијем делању; јер, како и свети Павле говори, телесно делање (само по себи) доноси мало користи. Из овог разлога богоносни Оци, који говоре на основу духовног искуства, не одобравају вишедневно неузимање хране, већ сматрају да је боље узимати храну једном дневно, и то не до насићења, називајући такав пост прикладним и разумним. То казује и Свето Писмо, упозоравајући нас да се не прелашћујемо насићењем желуца и наслађивањем грла, него (само) да задовољавамо природну потребу за храном, док њена каквоћа и количина морају бити у сразмери са снагом и укупним стањем тела, како би и оно и његово здравље били сачувани колико је то могуће. Ако пак, због своје слабости, немоћан човек узима од датих му јестива, али не додајући ономе што је неопходно било шта сувишно и непотребно, и ако осећа потребу за пићем, но не жуди за опијањем, и има жељу за умереним узимањем (хране и пића), не тежећи, међутим, неумерености, неуздржљивости и злоупотреби – он се, због неопходности да узима већу количину или бољу каквоћу хране, неће лишити светиње поста.

Ово је, дакле, почетак истинског и богоугодног поста; његов крај и циљ ради којега је он узакоњен и ради којега је тако почаствован код хришћана јесте очишћење душе. Каква је корист човеку ако се уздржава од телесне хране, а у исто време се предаје телесним помислима и страстима? И какав је добитак уздржавати се од вина, а у исто време бити мучен жеђу и опијати се, премда не од вина, већ, како се казује у Светом Писму: „тешко пијанима што се од вина не опише“, од тога што је душа растрзана гневом и завишћу? Каква је корист уздржавати се од раскошних гозби, а немати у исто време душу скрушену, и, телом изнемогавши од поста (Пс. 108; 24), не смирити душу у посту, како је себе смиривао Давид? Какав је добитак ослободити се од магле испарења, усковитлане од преобилних јестива, али бригама и испразним мислима ум учинити неприкладним, тако да и молитве Богу буду бескорисне?

Због тога је ваљан онај пост који се држи у циљу гашења страсти, довођења душе у стање смирења, омрзнућа гордости, уништења гнева, одстрањења злопамћења, очишћења ума и творења молитве.. Ако живиш у благостању, нека ти сувишак хране послужи за помоћ невољнима. Будеш ли се на овај начин придржавао поста, не само да ћеш постати заједничар мука и смрти Господње, већ ћеш са Њим и саваскрснути, сазацаривши се са Христом у бесконачне векове. Уподобивши се кроз овакав пост Његовој смрти, бићеш и заједничар Васкрсења и наследник живота у Њему. Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога што га куша; а ако не носи искушења, чува мир душевни и телесни, изнурујући и покоравајући (духу) тело, по примеру Павловом, који се плашио да оно не постане сувишним (тј. погубним за душу). А ако се овога плашио сам Павле, колико би онда ми требало да страхујемо?! Дакле, онај што пости надвладава тело и чини душу опитном; онај пак што тело своје, које ће ускоро иструнути, гоји, што се не храни толико да би живео него живи да би јео, попут животиња које људи узгајају да би их доцније одвели на заклање, онај што неопходном придодаје сувишак како би плот своју угојио или је навео на скверне страсти, или уопште (тако поступа) ради телесног сластољубља, не чини ништа друго него готови обилнију храну црвима. Стога Пророк Давид лепо казује: Каква је корист у крви мојој, када сиђем у пропаст (Пс. 29; 10).

Следствено томе, постећи и хранећи се са уздржањем, немој сувишак остављати за сутра, већ, као што је Господ, осиромашивши, нас обогатио, тако и ти, добровољно гладујући, нахрани онога што глад трпи из нужде, и нека пост твој буде налик на голубицу што носи маслинову гранчицу и јавља ти радосну вест о ослобођењу од Потопа. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и творити зло, говори велики Исаија, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне (Ис. 58,9-10). Уколико не желиш да пружиш од својега, онда се макар уздржи од туђега и не задржавај код себе оно што ти не припада; чувај се да се не богатиш нечасно отетом имовином сиромаха, да не би какогод по правди зачуо глас истога Пророка који говори: Такав ли је пост који изабрах… да (човек) савија главу своју као сита… то ли ћеш звати пост и дан угодан Господу! (ст. 5), … да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена… и да изломите сваки јарам (ст. 6). Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража (Ис. 58; 5, 6, 8).

Не пружаш ли убогоме од својега, и то – од сувишка, макар се немој богатити на његов рачун, премда Владар над свима, Христос, одгонећи у огањ оне што су Му с леве стране и проклињући их, изриче осуду не зато што су такви били крадљивци, већ зато што нису уделили убогима. Крадљивци и лопови неће васкрснути да положе рачуне о делима својим и да изађу на суд, већ их одмах чека казна и осуда, пошто се и овде, очигледно, они својом душом нису приближавали Богу. Једу народ Мој као што једу хлеб, а Господа не призивају, казује се у Псалмима (Пс. 13; 5). Богаташ којем је добро родила њива и онај што се облачи у пурпур и свилу праведно ће бити осуђени – не као крадљивци нечије имовине, већ као немилостиви, пошто од онога што су стекли нису делили убогима.

Она блага, којима је извор заједничка ризница Божијих добара, припадају свима. Није ли зато крадљивац и онај ко себи присваја заједничку имовину, премда није наочиглед свију пљачкао туђе? Зато ће један, као зли слуга (који је злоупотребио заједничку имовину), бити страшно расечен (Мт. 24, 51), док ће други (тј. пљачкаш туђе имовине) упасти у још теже и ужасније стање, и ни први ни други никада неће моћи да избегну овакав удео, изузев уколико не буду (сада, у овоме веку) показали милосрђе према сиромасима: први – тако што ће на најбољи начин почети да управља имовином повереном му од Бога, а други – што ће на најбољи начин раздати оно што је неправедно стекао.

Велики Павле у Посланици Солуњанима, прецима свију нас,казује о братољубљу овако: А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом (1. Сол. 4; 9).

Пошто је Господ некима казивао: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова (Јн. 8; 39), и ми смо дужни да се устрашимо ових речи, које нисмо у то доба зачули, већ их – не дао Бог! – можемо зачути у онај страшни дан када се, управо према нашим поступцима, буде одређивало наше сродство: када сви што заволеше сиромаштво у Христу или макар узљубише сиромахе, када сви што презреше славу људску и пригрлише уздржање, када сви који не само што слушаху Еванђелску благу вест већ је и испуњаваху на делу, када сви такви, дакле, сагласно молитви заједничког по благодати Оца, природно постану једно; јер Он казује: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17,22); када, дакле, правосудни мач Духа наочиглед свију растави човека од оца његовог, и кћер од матере њезине, и разлучи оне који нису били сродници међу собом по начину како су проживели свој земни век; јер ако и овде тако бива, како ли је тек тамо, где Онај Који све зна обзнањује свакоме који му не одговара врлинама својим: Не познајем вас. Очигледно је, наиме, да такви не носе у себи лик Оца Небескога: нису били милостиви, какав је Отац свију; заједничка добра нису чинили доступним и за убоге, како је Он свакога чинио причасником добара које је даривао свету; нису били добронамерни према ближњима; нису доброчинствима приближили себи оне што су им били далеко. Пошто немају овакво сродство са Њим, Свеблаги Господ такве не познаје и не уводи их у Свој дом. Ако пак Он тако поступа, онда ће и они што су овде живели по Његовом примеру, а којима је тамо уготовљено сазацарење са Њим, вероватно исто то рећи ближњима, сродницима својим по крви, који им, међутим, нису били блиски и сродни по врлини.

Рекне ли когод: „Ја сам твоје дете“, или: „Био сам ти отац“, или „Брат ти бејах“ – авај, ваистину ће зачути речи: Човјек неће никако брата ослободити (49,7); неки ће ушима својим чути: „Нико није отац, осим Јединога Бога“, други пак: „Да си био моје чедо, на мене би се угледао; а сада си син онога оца чију си вољу творио; иди к њему, да би са њим пребивао вавек, јер ја те не познајем: све оно што је Божије јесте и моје, но ти ниси Божији; па и самом појму „мога“ и „твога“ овде нема места, и ради оваквога будућег живота ми омрзнусмо имовину (на земљи), поставши зато наследници овога Царства.“ Тамо где је на лицу утиснут печат те хладне речи („моје“), нема савеза љубави и Христос је прогнан, уче Свети Оци; онима којима је овладала оваква страст (стицања имовине) постају својствени самољубље, среброљубље, мржња према брату и сваки облик зла, који их и сада (у овом, привременом животу) срамоти.

Стога вас молим , браћо, да се устрашимо свега овога, јер је то заиста ужасно! Управљајмо својом имовином онако како је угодно Богу; опростимо, да би и нама било опроштено; учинимо милосрђе, да би и нама на многе начине била учињена милост; јер Онај што нас ради осиромаши, примајући милостињу као да је Њему Самоме пружена, умножава награду са Своје преизобилне штедрости. Нека зато човек буде сиромашан угледајући се на Њега да би живео заједно са Њим, а нека заједничарима свога иметка начини сиромахе, на Њега се угледајући, ради чега ће се и сам спасти. Саградимо милосрдно срце; пружимо доказ да имамо љубав према брату и да смо привољени Оцу Владару свију. Повољнији час за овакво прегнуће од ових дана поста нико неће наћи. Онај ко посту дометне и милостињу спраће са себе сваки грех, те ће се са смелошћу поклонити Спасоносним Мукама, сазрадовати у Васкрсењу Христовом и задобити вечно Искупљење.

Нека се сви ми удостојимо да га примимо у Самоме Христу Богу нашему, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

МАГИЈСКО ПОРЕКЛО НАКИТА, ШМИНКАЊА И ТЕТОВАЖЕ

Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много што шта друго разара, а душевна лепота је изван свега тога.

Св. Јован Златоусти

Има злата и много бисера,али су мудре усне најдрагоценији накит.(Приче 20, 14).

Стари Завет о накиту
Већ у првој књизи Мојсијевој наилазимо на негативан однос слугу Божијих према накиту. Када је Господ рекао праоцу Јакову да иде у Ветиљ и начини жртвеник Богу који му се јавио када је бежао од Исава, прво што је Јаков учинио јесте заповедање својој породици, и свима који беху са њим, да одбаце туђе богове што су у њих:
„И Јаков рече породици својој, и свијема који бијаху с њим: баците туђе богове што су у вас, и очистите се и преобуците се; Па да се дигнемо и идемо горе у Ветиљ, да начиним ондје жртвеник Богу, који ме је чуо у дан невоље моје и био са мном на путу којим сам ишао. И дадоше Јакову све богове туђе који бијаху у њиховијем рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под храстом код Сихема (1.Мојс. 35,2-4).
Дакле, из овог поступка праоца Јакова и његове породице, јасно је да су они ношење накита сматрали за идолопоклонство. Пошто је ношење накита скрнавило слуге Божије, било је потребно да се најпре они који су га носили очисте, да би могли тако очишћени прићи пред жртвеник и принети Господу чист принос.

На исти став према накиту наилазимо и код пророка Осије. Говорећи о жени, која симболично представља Божији народ Израиљ, Свети пророк Осија каже:

„И походићу на њој дане Валимске, у које им је кадила и китила се обоцима и гривнама, и ишла за својим милосницима, и мене заборавила, говори Господ (Ос. 2,13).
Дакле, из овог поступка праоца Јакова и његове породице, јасно је да су они ношење накита сматрали за идолопоклонство. Пошто је ношење накита скрнавило слуге Божије, било је потребно да се најпре они који су га носили очисте, да би могли тако очишћени прићи пред жртвеник и принети Господу чист принос.
На исти став према накиту наилазимо и код пророка Осије. Говорећи о жени, која симболично представља Божији народ Израиљ, Свети пророк Осија каже:
„И походићу на њој дане Валимске, у које им је кадила и китила се обоцима и гривнама, и ишла за својим милосницима, и мене заборавила, говори Господ (Ос. 2,13).
Нови Завет о накиту
И у Новом Завету наилазимо на изричито негативан однос према украшавању хришћана разним накитима, хаљинама или фризурама. Тако Свети апостол Павле у Првој посланици Тимотеју каже:
„Тако и жене у пристојном оделу, са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом или бисером, или хаљинама скупоценим, него добрим делима као што се пристоји женама које се обећавају побожности.(1.Тим. 2, 9-10).
У том смислу говори и Свети апостол Петар:
„Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено. Јер тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима“ (1.Петр.3,3-5).
Свети Оци о украшавању тела
И Свети Оци су говорили против спољашњег украшавања тела, и саветовали да хришћани треба да се украшавају врлинама.
Говорећи о томе како побожна и разумна жена може благотворно да утиче на мужа, и на његово душевно расположење, Свети Јован Златоусти каже:
„Исто ће се десити ако уместо злата, бисера или скупоцених хаљина будеш тражила скромност, честитост, љубазност и ако поступајући тако исто то захтеваш и од њега. Ако је нешто потребно учинити да би се угодило мужу онда је то улепшавање душе а не украшавање и уништавање тела. Неће те учинити љубазном и пријатном за њега злато којим се украшаваш, већ честитост и нежност према њему и спремност да умреш за свога супруга. Ово, пре свега, осваја мужеве [...]
Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много што шта друго разара, а душевна лепота је изван свега тога [...]
Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене. Уосталом, ако хоћеш, и други ће те волети због честитости. Заправо, ни један скроман, и човек који је на свом месту, неће хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладострасни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив говорити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благоразумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога велика награда.“
Окултна симболика накита
Прича о магијској симболици накита не може се свести само на неколико магијских симбола, какав је, рецимо, пентаграм, јер сав накит има порекло у магији.
За овакво тврђење налазимо доказе и код неких познатих магова, какав је рецимо маг Скот Канингем (Scott Cunningham). Скот Канингем, говорећи о магијском пореклу накита, каже:
„У најстарија време, накит се носио да одагна негативну енергију, која се тада замишљала у виду злих духова. Накит се такође често стављао са осталим стварима у гробове да штити мртве...Све до 19. века у већем делу Западног света је историјат накита био и историјат магије“
Вештица Лори Кебот, такође говори о магијском пореклу накита:
„Многе вештице носе кристале као накит, заједно са другим драгим камењем које има магичну моћ. Накит је начин да носите магију на своме телу, а да нико то не зна осим вас и других који су мудри на путевима Заната. Магови углавном носе накит јер он усмерава енергију у различите делове тела.“
У Масонској књизи о Краљевском луку (Freemasons’ Book of the Royal Arch) налазимо:
„Прстен, наруквица, огрлица око чланка и око врата, који се сада сви носе као украс, испочетка су сматрани средством за заштиту од зла.“
Још једна чувена вештица, Сибил Лик, такође хвали „заштитне особине накита“. Она каже:
„Амајлије и талисмани су се носили вековима не као вид декорације, већ као кључна тачка која се може наелектрисати погодним вибрацијама. Ни данас нисмо ослобођени од коришћења таквих ствари, јер је све већи бизнис у продаји амајлија, иако оне сада могу бити само део лабаве наруквице. Рекло би се да амајлије и талисмани добијају нову шансу у животима људи без обзира да ли су купци, и они који их носе, свесни њиховог значења или не.“
Према књизи Магијске вештине, сматрало се да зли духови могу да уђу у тело кроз било који његов отвор и да преузму контролу над њим. „Прве минђуше су се носиле да препрече пут овим духовима, а исто је било и са првим ружем за усне.“
„Минђуше су прстенови који се носе у ушима. Бушење уха за минђушу је древни обичај. Већина делова тела се током векова бушила из разних магијских и верских разлога. Уши су биле међу првима, заједно са носем које се још увек буши у Индији из заштитних, као и козметичких разлога...“
Занимљиво је погледати какав однос имају данашњи „светски владари“ према бушењу ушију и ношењу минђуша. Бивши маг Дејвид Мајер (David Meyer) каже:
„Мислим да је у овом моменту занимљиво приметити да је Хилари Клинтон рекла да није дозволила ћерки Челзи да пробуши уши док није напунила 13 година. За то, наравно, постоји веома добар разлог. Позната је чињеница међу окултистима да када девојчица напуни 13 година, одводе је на место које се зове 'спољна палата' уговора, и знак да је ово дете постало новопреобраћена вештица јесте бушење ушију.“
Минђуше су у стара времена биле такође и симбол ропства.
У данашње време многи људи упражњавају паганске обичаје, а да тога нису ни свесни. Тако је, рецимо, све веће интересовање за бушење тела (pirsing). Млади ово обично чине из чистог хира, или по угледу на своју омиљену рок звезду. Без обзира из ког разлога деца то раде, они се ипак тиме отварају за демонски утицај и ђавољу науку.
Тетоважа – скрнављење тела и припрема за жиг звери
Данас је веома распрострањено и тетовирање тела. Господ у Старом Завету преко Мојсија заповеда Израиљском народу:
„За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих бељега. Ја сам Господ“ (3. Мојс. 19,28).
Већ поменута вештица Лори Кебот о пореклу тетоваже каже:
„Порекло тетовирања је из древних магијских обичаја сликања шара и талисмана на кожу било у привремене обредне сврхе или трајно...“
Тетовирање тела скрнави човека, сазданог по лику Божијем. Јер, по речима Преподобног Јустина Ћелијског, "сваки је човек боголико, христолико биће, сваки човек, без обзира био хришћанин или нехришћанин."
Тетовирањем и бушењем тела, људи се постепено припремају и за будуће жигосање антихристовим жигом.
Готово сваки хришћанин зна да ће антихрист своје печате стављати људима на десну руку или на чело:
„И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом“ (Откр. 13,16).
Један часопис о магијском пореклу шминке пише:
„И за коришћење шминке се каже да потиче из магије, где се веровало да шарање лица тера зло. Употреба шминке је била распрострањена међу индијанским врачевима и европским маговима. Нарочито је маскара била амајлија, будући да је прављена од атимона, старог магијског метала.“
Већ помонута вештица, Лори Кебот, о коришћењу шминке у магијске сврхе, каже:
"И мушкарци и жене користе неку врсту шминке као облик магије у вештичарењу... Амерички староседеоци, Полинежани, стари Египћани, Кинези и Јапанци, и афричка племена такође су користили и користе шминку и боју за тело у магијске сврхе. Коришћење боје утиче на наше понашање, емоције и расположење."
"У вези са овим бих волео да испричам један догађај. Пре око 25 година је један повратник из Кине говорио у цркви и испричао следеће. Он је био седам година у Кини и када се вратио у нашу земљу након тог одсуства, одмах је приметио некакву разлику код Американки. Многе од жена су током тих седам протеклих година прихватиле популарни хир мазања лица (шминке). У Кини су проститутке биле једине жене које су мазале лице, носиле минђуше и имале дугачке лакиране нокте. То је био начин да их препознају њихови мушки партнери у греху. Шокантна ствар за овог религиозног човека је била та што су Американке преузеле обичај незнабожачких курви.“
Старозаветна осуда женског кинђурења
Што се тиче још једног паганског обичаја, који води порекло из магије, а који се данас масовно упражњава – шминкања, о њему се у Старом Завету говори на неколико места.
Свети пророци Јеремија и Језекиљ говоре о безбожним женама које су покушавале да намаме мушкарце у неморал и грех.
Пророк Јеремија каже:
„А ти, опустошена, шта ћеш чинити? Ако се и облачиш у скерлет, ако се и китиш накитом златнијем, и мажеш лице своје, залуду се красиш, презиру те милосници, траже душу твоју“ (Јер. 4,30).
А Свети пророк Језекиљ говори:
„И још слаше по људе да би дошли издалека, и они, чим посланик би послан к њима, гле, одмах долазише, и њих ради си се купала, мазала очи своје и китила се накитом. И сједала си на красан одар, пред којим бјеше сто постављен, и на њ си метала кад мој и уље моје. И бијаше ондје вика веселога мноштва, и осим људи из гомиле довођаху Савеје из пустиње, који им метаху наруквице на руке и красне вијенце на главе. И рекох за остарјелу у курварству: још ће се курвати. И долажаху к њој као што иду к жени курви; тако долажаху к Оли и Оливи, женама неваљалијем (Језек. 23, 40-44).
Друга књига о царевима говори да је Језавеља, прогонитељка Светог пророка Илије, мазала своје лице:
„Иза тога Јул дође у Језраел. А Језавеља кад чу, намаза лице своје и накити главу своју, па гледаше с прозора“ (2. Цар. 9, 30).
Језавеља је била паганка која се бавила и магијом:
„И кад Јорам угледа Јуја, рече му: је ли мир, Јују? А он одговори: какав мир? док је толикога курвања Језавеље матере твоје и чарања њезинијех“ (2. Цар. 9,22).
Због гнусних дела која је чинила, Језавеља је била злом смрћу погубљена. Свети пророк Илија је пророковао о смрти Језавељиној да ће јој пси изести тело, што се дословно и испунило: „...У пољу Језраелском изјешће пси тијело Језавељино. Нека буде тијело Језавељино као гној на њиви у пољу Језраелском да се не може казати: ово је Језавеља" (2. Цар. 9, 36-37).
Скромност и смерност у понашању и изгледу јесу дужности хришћана и хришћанки
Украшавање хришћана треба да буде изнутра, врлинама и благодаћу Духа Светога, а не споља, разноразним "модним" дрангулијама и козметичким средствима.
Ево шта Свети Јован Златоусти каже у једној својој беседи новокрштенима о шминкању и кинђурењу:
„Како је сада моја реч упућена углавном женама, хоћу још нешто да их посаветујем да би се, поред осталог, одрекле штетне навике да украшавају лице, као да су недовољно (леполикости, нап. прир.) примиле при рођењу, те зато хоће да додају себи, наносећи самим тим увреду Творцу. Јер, зашто ти то чиниш, жено? Зар помоћу мазања и украшавања можеш нешто да додаш природној лепоти или да измениш природну ружноћу? Ономе што је природно тиме не додајеш ништа и лепоту душе губиш, јер су такви узалудни послови (шминкање, нап. прир.) одраз унутрашње празнине. Осим тога, тиме више себи сабираш будући огањ (пакла, нап. прир.), ти, која вараш погледе младића и узбуђујеш очи раскалашних чинећи их у потпуности прељубницима и навлачећи њихов пад на своју главу".
А поготову женска особа не треба да долази нашминкана у храм Божији, јер Господу таква "лепота" није потребна. Свети Златоуст додаје: "Он тражи унутрашњу лепоту, чињење добрих дела, састрадање, скромност, покајање, озбиљну веру. Ти, пак, све то занемаривши, стараш се да и у цркви многе лакомислене збуниш. А колико је то достојно удара грома?"
Према Светом Јовану, дакле, шминка је штетна јер:
1. Жена њоме показује да је незадовољна изгледом датим јој од Господа и настоји да буде већи "уметник" од највећег Уметника, Творца неба и земље, тобож "исправљајући" недостатке свог лика;
2. Нашминкана жена код мушкарца изазива непристојне помисли, а нарочито ако таква долази у храм. По речи Господњој, то је саблазнивање ближњих, а "тешко ономе ко саблазни једног од ових малих што верују у Мене"...
Свети апостол Павле је потпуно јасан у свом упозорењу, па опет Православци мисле да могу да прате моду овога доба, а да не нашкоде ни себи ни другима:
„Тако и жене у пристојном оделу, са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом или бисером, или хаљинама скупоценим, него добрим делима као што се пристоји женама које се обећавају побожности" (1.Тим. 2, 9-10).
Пре него што се неко одлучи на гротескну "панк" моду, украшавање накитима, или неку необичну фризуру, треба прво да се сети ових речи Светог апостола Павла и размисли да ли слуша Цркву или не.
Хришћански писац из III века, Тертулијан, каже:
"Спасење, не само жена већ и мушкараца, састоји се првенствено у скромности. Уласком Светога Духа у нас постајемо "храмови Божији", а скромност је црквењак и свештеник тога храма, који не дозвољава да унутра уђе ништа нечисто ни простачко, из страха да се Бог који унутра обитава не увреди и потпуно напусти опогањено пребивалиште".
Митрополит Филарет Вознесенски, се жалио:
"Осмотрите какав се ужас и пропаст могу видети данас. Тај отров, тај смрад се свуда шири и улази у људску душу. И још горе, изгледа да чак и побожни, верни људи не виде ништа лоше ни непристојно у ономе што је по високом, хришћанском мерилу ружно, прљаво, срамотно и грешно. Довољно је видети како се многе православне Рускиње чак и у храму Божијем облаче."
На крају желимо рећи да циљ овог написа није да било кога осудимо, већ да се што више људи, нарочито младих, упозна са окултним пореклом и симболиком ових богомрских дела и окану се истих.
„Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости; И немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте“ (Еф. 5,8 и 5,11).

 шминкање води порекло из магије

НЕОБИЧНО УПАДЉИВ СИМПТОМ ПРИБЛИЖАВАЊА КРАЈУ

А сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. (2 Тим. 3,12-13)


Свети апостол Павле даје у својој другој посланици Тимотеју изванредно живу слику наступања „последњих времена“: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2 Тим 3,1-5).

Какво запањујуће јасно и фотографски тачно изображење свега што се сада збива у свету!

Али за наше време особито је карактеристично оно што свети апостол Павле даље пише: Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се (2 Тим 3, 12-13).
У савременом свету је управо такво стање, и у личном, и у друштвеном, и у државном животу, па чак и у – страшно је рећи, али је тако! - црквеном животу свих вероисповести, свих такозваних „деноминација“.

Људи који искрено хоће да живе побожно у Христу Исусу неугодни су савремном свету, који се дубоко заглибио у блато сатанског зла, иако тога нису сви сасвим свесни. Такви људи нису пожељни јер се не саображавју духу времена и сметају злим да чине своја дела.

И ево, њих на све начине потискују, гурају у страну, угњетавају, и најзад, отворено их прогањају, нарочито ако они не седе ћутке, него покушавају да свима отварају очи за оно што се догађа у свету и разобличавају растуће зло.

Може се рећи да је то већ постало правило и као неки закон савременог живота. Тек што се појави на видику човек који жели да живи по истини и правди Божијој, да угађа само Богу, а не људима, и да Њему јединоме служи својим животм, одмах однекуд „неко“ даје знак који се одмах шири: да таквог човека смишљено прогоне, оцрњују и на све начине срамоте, да га клевећу, да у свему ометају његово напредовање, да не допуштају његов утицај на друге, да га свуда отпуштају и одстрањују све до покушаја да га сасвим „збиршу са лица земље“, јер њему никако нема места у злу овога света које слави своју привремену победу међу људима – до доласка праведног Судије, Даваоца плате.

Богоборно зло које је тријумфовало у нашој несрећној Русији уништило је много таквих православних људи, архипастира и обичних верника. Исто се наставља сада и свуда у иностранству, и у православним и у неправославним земљама, и иза „гвоздене завесе“ и у земљама такозваног „слободног света“, слободног само по спољашњем привиду, али у разним варијантама и формамаса једним заједничким циљем: збрисати са лица земље све оне који им стоје на путу. А свако ко искрено жели да живи побожно у Христу већ самим тим стоји им на путу и мора бити у сваком случају уништен и морално и физички уколико је то могуће остварити без знатне штете по њих саме.

Није без разлога Господ предсказао својим ученицима, а преко њих, наравно, и свим својим верним следбеницима: У свету ћете имати жалости (Јн 15,33), утешивши их на истом месту: Али не бојте се, ја сам победио свет.

Зашто је тако?

Зато што је милосрдан и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив(Пс 102,8). Управо зато Господ и не жури са кажњавањем злодела људи палих и порочних, очекујући њихово покајање и обраћење, као што је речено у старој руској пословици: „Бог истину види, али не јавља је брзо“, а за оне који теже да угоде Богу и да спасу своју душу трпљење искушења од злих људи може бити духовно корисно, очишћујући их као злато у пећи. И Господ допушта неко време злим људима да славе победу, а онима који хоће да живе побожно да трпе страдања. Али како зли људи и опсенари не би напредовали од зла на горе, варајући и варајући се, њихов час наплате ће доћи, јер њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дрема (2 Пет 2,3). И тим страшнија ће за њих бити погибао што упорније буду окоревали у злу, на све начине оправдавајући себе за сва своја зла дела и поступке и остајући туђи истинском нелицемерном покајању.

А какву заиста страшну слику у овом погледу представља савремени свет!

Зли људи и опсенари све више ће напредовати у злу, настојећи да потпуно приграбе у своје руке сву власт над саврменим светом. Скоро свуда у њиховим је рукама државна и политичка власт, они контролишу религиозни и црквени живот, не допуштајући да он у било чему противречи њиховим интересима; од њих зависи здравље, живот и смрт људи, они чврсто држе у својим рукама васпитање нових младих нараштаја, стврајући за себе потребан тип „новог човека“, обезбоженог и рашчовеченог; у њиховим рукама је капитал, помоћу кога одлучују о материјалном благостању приморавајући све да буду у најтешњој зависности од њих; продиру већ и у душу и савест људи, контролишу њихове мисли и осећања.

Ови зли људи и опсенари, који сада готово свуда господаре и свима натурају своју вољу, у већини случајева су прави преступници, за које би некада било само једно место: у затвору или на робијашким редовима. Вешто, на разне начине, сплеткама и преварама они захватају власт у свим областима човековог живота и користе је у своју сопствену корист или интересе.

Међу њима су највише распрострањена два психолошка типа. Један тип су људи безобзирни, несавесни, пробојни грубијани, вулгарни циници и неваспитани подлаци, који узимају све како се обично каже, „грабећи“. Други тип су препредени, лукави „језуити“, лицемери претворице, који умеју да оставе утисак својом спољашњом лепом васпитаношћу и уљудношћу, лажни великобрижници за опште добро, каријеристе који енергично оствраују своје личне користољубиве циљеве, али умеју да их вешто скривају од погледа других и да се представљају као „хумансти“ спремни да сваког обаспу доброчинствима и дају му оно што хоће, спретни демагози који умеју да у случју потребе узму на себе чак и изглед побожности одричући се, наравно, силе њезине (2 Тим 3, 1-5), јер им је истинска побожност туђа и неинтересантна, а изглед њен за њих је само средство за постизање својих уско егоистичних циљева. У наше време многи наивни људи хвале сва њихова дела и поступке као тобоже мудру „прилагодљивост“ и „еластичност“.

Ово су, наравно у општим цртама, два типа људи који у наше доба имају „животни успех“ и долазе до високих звања и дужности и угледног положаја у савраменом друштву. Кратко речено: то су или безобзирни „подлаци“ или лукаве варалице – „језуити“. И за једне и за друге у суштини нема ничег светог: све у овом свету треба да служи њима, њиховим чисто личним интересима.

Такви људи, сродни по карактеру и стремљењима, радо подржавају једни друге, јер, по изреци, „свој свога одмах препознаје“, ако је то у складу са њиховим личним рачунима и интересима, по принципу „узајамног јамства“, али се беспоштедно, са свом неумољивом суровошћу окомљују на оне који „нису њиховог духа“ настојећи да их буквално „збришу са лица земље“ да им ови не би били препрека и, макар неми, прекор савсети, будући да је још нису сасвим  изгубили.

Преступност и тешку одговорност пред Богом ових злих људи и опсенара умногоме, повећава и то што они не само да и сами чине зло, него и друге подстичу на то, користећи за то своју власт над њима. Они не само да се сами варају, обмањујући себе, него и друге варају и саблажњавју, заборављајући или нежелећи да знају да се на њих односе Христове речи: Који саблазни једног од ових малих који верују у мене боље би му било да се обеси камен о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт 18,6) и тешко човеку оном кроз кога долази саблазан.

Ови људи се навикавају да непрестано лажу и томе уче друге, ширећи свуда лаж. Сејање лажи постепено постаје њихова потреба, њихов елемент ван кога не могу да живе, јер би тада требало да се и сами коренито промене, одступајући од онога што је постало њихова друга природа.

Баш на њих се и односе речи великог пророка Божијег Исаије: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко“. (Ис 5,29)

И под њиховим утицајем многи стварно почињу да верују у лажи, што такође сведочи о приближавању краја, јер баш о том времену Свети апостол Павле пише Солуњанима: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи (Сол 2,11).
Ко може рећи да то време већ није наступило, јер се сада тако широко распрострањује лаж сваке врсте и скоро сви су спремни да јој верују, особито ако је то корисно за устројство њиховог земаљског благостања?

Све ово је још крајем прошлог столећа запазио наш истакнути државник К.П. Победоносцев, толико омрзнут због своје праведности, од стране безбожних комуниста и социјалиста, који желе да на лажи граде „ново“ људско друштво. Он је у својој истински значајној књизи „Московски зборник“ писао:

„Чини ми се да још никада отац лажи није изумео такав сплет свакојаких лажи као у наше смутно доба, када се одасвуда чује толико лажљивих речи о истини. Како се усложњавају облици друштвеног живота, тако настају нови лажни односи и читаве установе потпуно прожете лажју. На сваком кораку срећеш велелепна здања на чијем фронтону је написано: „Овде је истина“. Улазиш, и не видиш ништа осим лажи. Излазиш, и када покушаш да проповедаш о лажи којом ти је душа огорчена, људи негодују и препоручују ти да верујеш и проповедаш да је то истина ван сваке сумње.“

Добро речено! Ако је тако било већ крајем прошлог столећа, колико је пута лаж од тада порасла и учврстила се, да би тријумфовала у наше дане, након што су њене слуге срушиле нашу православну Русију.

И заиста, шта видимо у времену које преживљавамо?
Буквално све је отровано лажју. Лаж је у узајамним односима људи међу собом, лаж је у јавном животу, у политици, у државном и међународном животу. Али разуме се, нарочито је неподношљива и сасвим недопустива лаж у Цркви, тамо где људи природно ишту и желе да виде само истину. Тамо где се разглашава ма каква лаж – више нема Цркве.

Ето шта смо дочекали! Али тешко онима који то не виде и неће да знају, радо се мире са сваком лажју и „срамно су равнодушни и према добру и према злу“, јер нас очекује још већа поплава зла и његово концентрисање у једном човеку – противнику Хрисотвом, како о томе јасно уче Реч Божија и свети оци Цркве, и тада ће бити крај.

Зар да останемо равнодушни и према томе какав ће за нас бити крај?
Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова – још увек пева света Црква на свим богослужењима током четрдесет дана.
Христос васкрсе из мртвих – то значи, како учи Реч Божија, да ћемо с Њим васкрснути и ми.

Али шта ће даље бити са нама?

О томе је Господ говорио раније – да ће по васкрсењу за нас бити само два пута: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (осуде) (Јн. 5, 28-29). 

Који од та два пута ће бити наш?
Шта нас очекује – вечни блежени живот или осуда на вечне муке?
Да ли размишљамо о томе?
Знајмо да то од нас самих зависи.

Архиепископ Аверкије Таушев

КОСОВСКО ПРОРОЧАНСТВО

Господ прихвата све који падају, и исправља погнуте

(Псалам 145,14)

Васкрсења не бива без смрти,

Већ вас виђу под сјајним покровом,

Јест, народност ђе је васкрснула, -

Бјежи грдна клетво с рода,

Завјет Срби испунише.

(Горски вијенац)

…За кога су наше победе изненађења? За онога само ко није упознат са прошлошћу и душом народа српског и са великим пророчанством, које је неколико столећа час тињало час буктало у тој души.

Какво пророчанство! Пророчанство о крајњем тријумфу народне правде, пророчанство о Васкрсу, и слободи, и величини. Косово је дало зачетак томе пророчанству, зачетак и оправдање. Онај ко буде писао историју садашњих великих победа наших неће ништа разумљиво ни разумно написати, ако се не обазре на Косово и не удуби у пророчанство народно коме је Косово дало задатак.

Косовски пораз значио је за народ српски свршетак једног бурног дана и почетак једне мрачне и жалосне ноћи. Но, народ не би могао преживети једну тако дуготрајну ноћ, да није имао ма и један зрак светлости. Један зрак светлости он је имао, то је била вера у Бога и себе и нада у будућност, то је било пророчанство о дану усред тамне ноћи.

- Свануће један дан, велики као Видовдан, но светлији од Видовдана.

… Ко је најпре исказао то пророчанство? Узалуд ћете испреметати сву историју, нећете сазнати. То и није пророчанство једнога човека но целога народа… Однекуда иза овога света…дошао је као поветарац шапат души народној: „Истрај, нећеш пропасти!“

Ко је дао народу поробљеном ово пророчанство у ноћи? Онај исти који је дао и петлу способност да сваке ноћи у одређено време навести дан. Онај исти који је младој ласти дао способност да ненаучена спрема гнездо за још неизлегнуте птиће.

Ко је дао робовима пророчанство, од кога су робови живели?

Онај Који живот даје.

На Косову је војска српска била саломљена. Цар посечен, војводе изгинуле. Неколико слугу вратило се са празним коњима својих господара. Те слуге су шапатом разносиле причу о двема стварима, које су видели, о погибији и о нечувеном јунаштву српском. Земља се завила црнином, земља се српска залила сузама.

- Зашто плачеш, мајко? Питао је син.

- Плачи и ти, сине, одговарала је мајка сину, љубећи га, плачи и радуј се; отац ти је погинуо, но погинуо као јунак.

Погинуо је као јунак – у тим речима лежало је пророчанство. Ниједан народ не завршава своју историју јунацима. И најснажнији народ може падати и губити, као устајати и добијати. Падање и устајање, губљење и добијање – то је историја једнога народа на овом земаљском игралишту. Но, снажан народ показује се јунак при падању као и при устајању. Снажан народ може да покаже веће јунаштво при своме паду но слаб народ при своме устајању; снажан пада сам и устаје сам, слаб пада, наслањајући се на другог и устаје наслањајући се на другог.

Народ који при своме паду покаже Обилиће и Југовиће, уписује се у живе, иако изгледа мртав. Пад тога народа не значи смрт. Суво дрво се ломи, сирово само савија.

… Но, косовско јунаштво је још уоквирено у нимбус небесне правде. Цар Лазар је пао с коња, и у великом окршају глава му је одсечена. Ноћу, када је тишина већ завладала испод погледа звезда, царева глава је засветлела и обасјала цело поље и својим сјајем везала кобно поље са Божијим престолом на небесима. То је светлела Лазарева правда.+ + +

- Зашто је погинуо цар, мајко? питао је син.

- Не питај много, сине. Зато што се приволео Царству небесноме, Царству истинске правде. Зато је погинуо праведни цар.

Приволео се Царству небесноме – томе је лежало друго пророчанство. Ко год се икада приволео Царству небесном, тај је и у пропасти својој носио победу. Ко год је умирао за небесну правду, правда је његова живела… и њега васкрсавала. Јаче је небо од земље. Земаљска правда односи кратке и брзе победе; дуготрајна и крајња победа припада правди небеској. Правда је небеска спора али достижна. Правда небеска захтевала је највећу жртву од цара Лазара и његовог народа, и та жртва је принета. За ту жртву правда небесна предвиђала је у далекој будућности правду намученом народу.

Ми смо, браћа, сведоци те награде Лазаревој правди, награде која је тек сад дошла. Дошао је, гле, дан велики као Видовдан но светлији од оног Видовдана. Дуго и упорно прорицан је овај дан. Све се је било изгубило, изузев вере у ово пророчанство. Сва блага народна била су прешла у руке освајача, народу је остало само једно благо, којим је живео, и то једно благо није било ни сребро ни злато, ни наџаци ни буздовани, но пророчанство о једном великом дану, великом као Видовдан, но светлијем од онога…

Ништа осим тога пророчанства и службе тиранима није имао отац да остави сину, нити поколење поколењу, нити столеће столећу. Увек једно исто: једна тамна ноћ са једним зраком светлости, који је на једној страни осветљавао Лазара и Милоша, а који је на другој страни ишао у недоглед.

+ + +

У тамној ноћи, син је питао оца: – Зашто робујемо тако дуго, оче? – Због греха, сине – шаптао је отац. – Оће ли наше ропство бити вечито, оче? – Неће, сине. – Шта ти је доказ за то, оче? – Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво. И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под теретом ропства.Робље презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира:

- Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан?

- Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од (оног) Видовдана.

- Где то пише, оче?

- На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош. Лазар се приволео небесној правди која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно.

И робље је одлазило на службу и у патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима.

Столеће које је долазило, питало је столеће које је одлазило:

- Шта ми остављаш у наслеђе?

- Ропство и наду, био је одговор.

- Какво ропство? питало је ново столеће.

- Ропство теже од пакла, био је одговор.

- Какву наду?

- Наду у остварење пророчанства народног о једном дану великом као Видовдан, но светлијем од (оног) Видовдана.

Мајка је успављивала сина у колевци песмом о пророчанству, коме су доказ Лазар и Милош.

Народни певач је напрезао своју лиричну душу да потврди старо пророчанство из књига староставних, од којих је једна била Косово поље, исписана јуначком крвљу, а пунктирана главама војводским.

Многобројни манастири Немањића, зидани по најнеприступачнијим местима, служили су не само за збегове, но и као пророчанство будућности.

Народна поезија из доба ропства и није ништа друго до опевано народно пророчанство…Песма је доказ наде и вере, песма у злу јесте пророчанство…Наш народ је певао у најтежем ропству, зато што је био далеко од помисли да је то ропство крај његове историје, и што је живео с вером да је његово ропство само један мост између два велика дана. Један је дан био Видовдан. На други се морало с надом чекати…

Сви наши бољи песници проницали су својим генијем у ово народно пророчанство и запајали се и сами њиме. Сви наши рђави песници су се туђили Косова, плашили су се гигантских творевина народног духа, затварали су своју душу народним пророчанством и завлачили се са својим пегазом под труло и јесење лишће…

Јесу ли, дакле, наше садашње победе чудо? Не, оне су само испуњење једног давнашњег пророчанства, с којим су сва поколења од Косова живела и умирала. Запојена тим пророчанством наша је војска ишла као вихор од победе к победи…

Наша победа основана је на правди и јунаштву. Оно је што је било сан читавих пет столећа, ми данас гледамо као јаву. Једна од највећих немогућности из списка немогућности из нашег националног програма, који је обухваћен древним народним пророчанством, несумњиво ће ускоро постати опипљива реалност. Још један ћилим мора се осути, као што се један већ осуо, да би Срби могли своје национално ткање изаткати. Једна је царевина срушена, још једна ће морати да се сруши, да би се пророчанство косовско остварило.

Неће се срушити ниједна од оних царевима у којима се влада на принципима слободе и правде, ја вас уверавам.

Само се стара и трула ткања осипају.

Тиранија сама себи мора на крају пресећи крвне артерије, пошто се дуго ранила туђом крвљу.

Себичност мора сама себе појести, пошто поједе све око себе.

Неправда сама себи мора ископати најдубљи гроб, пошто створи око себе гробље.

Кепеци који се играју диктатуре над већим и бољим од себе морају, на крају крајева, скупо платити своју глупу шалу…

Систем терора и шпијунаже то је једно чудовиште које никад није имало дужи век од једног човека. Умире један човек, а народ живи.

Влада застрашивањем је очајно и последње царство у рукама немоћних управитеља једне земље…Застрашивањем владају они који су сами застрашени, као плашљиве и неразумне овце. Било је и у нашој српској историји времена – многи од нас то и памте – када су људи неразумни и плашљиви као овце покушавали да овладају овим народом застрашивањем. Завршетак тих застрашивача, као што знате, био је исто онако страшан као што је њихов живот био смешан…

Страни свет нас никада није довољно познавао и дуго нас још неће познати. Но, важније је од тога да ми сами себе истински познамо.

Познајмо, дакле своју физичку и моралну моћ боље него што смо је јуче познавали. Ми смо сами себе јуче потцењивали. Данас то не морамо чинити; данас можемо без прецењивања себе довикнути свима тиранима нашега племена, који као застрашене овце костреше се и табају ногама на нашем прагу:

- Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у себичности и похлепи на туђу имовину; у томе сте ви велика сила.

- Но, има једна област у којој сте ви мања сила од нас: то је област херојства.

Херојства у борби за слободу.

Херојства у самопожртвовању.

Херојства у признању и поштовању човечанских права свакога човека.

Што год се усудите ви, тирани, у тој области, само мишљу и речју, ми ћемо вас делом надмашити. Косовско пророчанство које нам је Бог дао и које Бог кроз нас испуњава, даје нам ону снагу коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер, отпочетка, ваша пак – шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх. Бог нама помаже да творимо дела која надмашују наш број и нашу моћ и која вас доводе до дивљења и до страха. Ви мислите да је нас мање. Варате се: с нама су и сви херојски духови наших предака од Косова до Куманова који су многобројнији од ваше војске. И још једном: с нама је Бог, с вама је страх. Амин.

БРАЧНИ ОДНОСИ У ПОСН И ПРАЗНИЧНЕ ДАН

Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. (1.Кор. 7,5)

Oвде доносимо избор из Отачких текстова, утврђујући вековно учење Цркве, да се пост који је Црква прописала односи и на телесне односе супружника. Наравно да се снисхођење и по том питању оставља на разматрање духовнику у сваком појединачном случају, као што је то иначе случај по питању поста.

Преподобни Никодим Светогорац... уз 69. правило Светих Апостола (ово правило гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости Свету Четрдесетницу пре Васкрса, или у среду, или у петак, осим због телесне немоћи: нека буде извргнут из чина. Ако ли то пак чини мирјанин: нека буде одлучен.“).

Преподобни Никодим пише:“Ако је пост средом и петком једнак посту Четрдесетнице, јасно је да, као што се у току Четрдесетнице не склапају бракови по 52. правилу Лаодикијског Сабора, не треба да се склапају ни средом ни петком. У том случају јасно је и то да супружници не треба да ступају у телесну везу због светости и поштовања поста, исто као што не треба да ступају у везу ни у току Четрдесетнице. Јер, неумесно је с једне стране поштовати ове дане у погледу хране, а с друге – нарушавати их телесним сједињењем и насладом. Дакле, у току ових дана треба постити, уздржавати се, подједнако и од хране која је забрањена у току поста, и од телесне жеље..

Погледај такође 1. напомену уз 13. правило Шестог васељенског сабора и напомену уз 3. Дионисијево правило. Погледај и 50. Валсамонов одговор Марку, у којем он каже да супружницима који се нису уздржавали у току велике четрдесетнице не само да треба забранити да се причешћују, већ им треба одредити епитимије ради поправљања. 

Такође, обрати пажњу на следеће речи Јована Златоустога („Беседа о девствености“) који као сведочанство наводи поменуто место из пророка Јоиља:“ Ако младенци, код којих је љубавна страст на врхунцу, у којима цвета младост и необуздана жеља, не треба да ступају у везу за време поста и молитве, тим пре не треба да се сједињују други брачни парови, који се не подвргавају таквом насиљу тела“.

У закључку ћемо навести учење другог великог учитеља Цркве, светог Василија Великог, о уздржању од брачних односа за време поста, а које је сагласно са светим Јованом Златоустим: “Пост указује меру и у брачним стварима, спречавајући неумереност чак и у ономе што је законом дозвољено: по сагласности одређује време за то, како би пребивали у молитви (1.Кор. 7,5).“ “Постећи телом, постимо духом“


Св. Амвросије Отпински: ‘‘Болест жене ваше, може бити, произашла је по вашој кривици: или нисте поштовали празнике у супружанским односима, или нисте сачували супружанску верност, за шта сте и кажњени болестима жене’‘.


Схи-игуман Аврам (Рајдман): На потребу за уздржавањем од брачних односа у данима Великог поста указује 40. члан „Номоканона“ уз Велики требник:“ Мирјани треба да се уздржавају од жена у току целог Великог поста. Ако пак неко падне са својом женом за време светог поста не треба да се причести чак ни за Васкрс, пошто је обешчастио цео пост. Јер мирјани треба да се уздржавају од својих законитих жена, као што је речено, у току целог поста.“ О истоме говори и 59. глава књиге „Крмчија“ у другом одговору Јована, епископа Критског, „О томе да се треба уздржавати од својих жена у Недељу и у току Четрдесетнице“:“ 

Они који чак ни увече уочи Господњег дана не желе да се уздржавају од својих жена, како би, као што је апостол рекао, проводили време у молитви, треба да се поправљају одмереним забранама; исто се тако и у току Свете Четрдесетнице треба чувати и бити чист од супруге више него у току других дана.“


Преподобни Јефрем Сирин: “Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено”, ради испуњења религиозних обавеза, у време постова и молитви. Дакле, у дане празничне уздржавајте се да вас не искуша сатана''.

Преподобни Серафим Саровски. Ево какве је он савете давао младићу који је ступао у брак: ‘‘...и још чувајте чистоту, чувајте се средом и петком, и празничним и недељним данима. За нечување чистоте, за нечување средом и петком, супружницима се деца рађају мртва, а за нечување празником и недељним данима жене умиру на порођају’‘.
Дивеевская летопись, ст. 343.


Блаженопочивши владика Стефан Жички: Супружници треба да се строго придржавају обичаја и заповести Цркве у међусобним односима, чувајући себе у чистоти о празницима, недељама, посним данима (средом и петком) имајући у виду речи преподобног Серафима и старца Амвросија да ће уколико буду кршили те заповести Цркве, постати подложни болестима, нарочито жене и деца.



Сад ћемо погледати канонска питања његове светости патријарха Александријског Марка и одговоре, које је на њих дао познати византијски тумач црквених правила, његова светост патријарх Антиохијски Теодор Валсамон.
Питање: Ако се за време Четрдесетдневног поста супружници не уздржавају, да ли ће бити удостојени Божанских Тајни на празник спасења света, Велику Пасху, или не?“

Одговор: Ако смо научени да се уздржавамо чак и и од тога да једемо рибу и ако не разрешавамо олако пост у току целе Свете Четрдесетнице, као ни средом ни петком, тим пре супружници бивају принуђени да се уздржавају од телесног спајања. Зато они супружници који су учинили овакву противзакониту ствар и променили на сатанску необузданост спасоносно покајање које проистиче од поста и избегавања телесних пожуда (као да им цела година није била довољна за задовољење њихових телесних пожуда), не само да не треба да буду удостојени Светог Божанског Причешћа на празник Велике Пасхе, него треба да се поправљају епитимијама.“


Манастир Хиландар: Супружници су дужни и пре разрешења њихове неплодности, да строго пазе и чувају правила црквена, која су за супружнике установљена, а на име: супружанске постеље треба да буду једна од друге одељење у ноћи уочи празничних и недељних дана, уочи среде и петка, за време сва четири поста, које је Црква установила, а нарочито за време Велике Четрдесетнице, тј. Великог Поста. Остало пак време могу у чедности и у страху Божијем употребити на супружански живот. Јер је Господ дао човеку жену као помоћ за заједнички живот и благословио их и рекао им: „Растите и множите се“ али не ради пожудног сладострашћа, које не зна ни времена, ни мере у својој неуздржљивости.


Из напред изложеног и предања наше свете Православне Цркве се види да супружници када се не одељују из брачне постеље у посне и празничне дане, крше правило поста које је установила Црква, јер пост се не односи само на храну. Дакле, када кажемо пост не мисли се само на узимање посне хране, већ на пост свих чула, уклањање од рђавих мисли, речи и дела, и како каже Свети Јован Златоусти:
„Нека посте не само уста твоја, но очи и уши, ноге и руке и сви удови нашег тела“.

СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА

Св.Филарет Исповедник

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада.

Православна црква нас пoзива да прославимо светог Григорија Паламу, архиепископа Солунског, који се још назива Teсалонијским (Солунски) – по имену града у коме је своје архипастирско служење савршавао тај велики јерарх.

Светли траг је оставио он после себе у историји Цркве, у области богословских трудова, којима је тако богата црквена ризница. Нарочито је обесмртио он своје име том богословском борбом коју је водио против оних који су, у својој заблуделости, грешили у једном чисто богословском питању, и ту своју заблуду су упорно ширили, услед чега је изникао спор о такозваној Таворској светлости.

Ви, наравно, знате историју празника Преображења Господњег, знате како је Господ, преобразивши се у слави, сијао светлошћу јачом од сунчеве. И ето, тада је настао спор – какве природе је била та светлост. Да ли је то била беспочетна, нестворена светлост, нествореног и беспочетног Бога или је то била, макар и јака, али обична земна светлост, такозвана ''створена светлост''. Другим речима, спор је био на тему – да ли је та Таворска светлост била створена или нестворена.

Рекло би се, могло се одмах рећи да, ако се тамо преобразио Сам Господ Исус Христос – Друго Лице Свете Тројице, бесконачни Бог, онда је и слава његова била – божанствена слава, и светлост је била – светлост вечног, беспочетног божанства, јер када ми и у Символу вере говоримо да верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, као ''светлост од светлости'' – верујемо у Онога Ко је био Светлост од Светлости – од Оца Свога, пре него што је свет био створен.

У овом свету све је створено свемогућством и десницом Господњом. Не само оно што видимо и о чему размишљамо већ и саме мере, саме појмове и условљености простора и времена, створио је Творац, Који је Сам изнад тога и није потчињен ни времену ни порстору. А како све што је створено у овом свету има почетак, има почетак и та материјална створена светлост.

Ми знамо из Библије, да је Бог, у Коме, по слову апостола, ''нема никакве таме'' (Јован. 1:5), рекао у почетку стварања ''Нека буде светлост'' и постала је светлост – појавила се та створена светлост. Али Бог је светлост нестворена и вечна. И иако су заблудели упорно остајали на своме, у том богословском спору је светитељ Григорије Палама однео коначну победу, и лажно учење било је побеђено и ишчезло је.Могу да кажу – вероватно су и тада говорили, а сада још више – при удаљености нашег живота од духовних интересовања и вредности – могу да кажу да је то био само апстрактан, богословски спор, схоластичан и беживотан. Али они који тако говоре указују на то колико су далеки од духовног света.

Наравно, наш живот је такав, да богословске истине, основне догматске истине наше вере, иако их ми, можда и исповедамо и признајемо, оне се ипак некако не одражавају на наше животе. Најблаженији митрополит Антоније у своје време је постојано, мудро и убедљиво објашњавао, да су сви догмати наше вере самим тиме и прекрасни, пошто - откривајући нам божанствене истине, они нас истовремено морално и духовно укрепљују, јер они треба да буду основна начела на којима треба да буде устројен и наш практични живот.

Али, авај, то је далеко од нас. И када се води реч о томе, како је некада говорио св. Григорије, да је светлост на Тавору била нестворена и беспочетна, а не она светлост, која је створена у времену, неки говоре – то је схоластика, то је нешто одвојено од живота, апстрактно.

Да, заиста, понекад тако настројени људи, који тако живе, бивају много више заинтересовани када нестане ова створена светлост, као што је то било, на пример, пре пет година у нашем граду. Када се искључила сва струја и зауставили се сви мотори, људи су осетили шта је то светлост! То је њих погодило јер је то био удар по практичном животу, по његовом устројству. А када о питањима духовних људи говоре ''то је беживотно'', то сведочи о томе да они не умеју да живе у свету духовних вредности.

Господ Исус је о Себи рекао: ''Ја сам светлост свету'', и додао да онај ко иде за Њим, неће бити у тами, него ће имати светлост живота. И Црква, верна свом Господу, свакодневно исповеда у молитви Првог часа, да је Христос истинита светлост која просвећује сваког човека који долази у свет. И та светлост увек сија. Она сија и сада. И иако ми видимо каква је тама обузела данас нашу земљу, обузела људски род, тама и у области догмата и у области морала, али то не значи да је Христова светлост престала да сија – не. Апостол и Јеванђелист Јован Богослов у оном Јеванђељу, које се чита у Светлу Пасхалну ноћ, говори да светлост светли у тами и тама не може да је обузме.

Али, на жалост, са човеком често бива оно, о чему нас предупређује Свето Писмо – да он сам затвара своје очи и уши, да не би видео нити чуо. Тако и сада, када духовне вредности, духовна светлост предстоји пред њим, он не само да је равнодушан према њој већ, често и сам својевољно одлази од ње да не би видео нити чуо оно што треба да чује. Он се од тога уклања зато што живи сасвим другим интересовањима. О таквим људима говори јеванђелска прича: Цар зове на царски пир, а позвани се изговарају. Сваки има свој разлог и сви су отказали. ''Иако је то и царска гозба али нама није по укусу'', како говори св. Теофан Затворник о тој причи. Људима није занимљиво и страно им је оно што се нуди у свету духовних вредности. Зато што је човек потпуно прионуо за земљу, само земним и земљом он живи, и онда су њему очи затворене и уши запушене, да не би ни видео, нити чуо.

Али светлост Христова сија и увек ће сијати, и они којима су очи и уши отворене, гледају и слушају, просвећују се и освећују том светлошћу. Та светлост ће увек бити видљива свакој хришћанској души, која се није затворила за њу.

Брате хришћанине, не смућуј се тамом која се посвуда разлива. Наравно, не треба не тужити због тога што човечанство сада блуди у таквим мрачним тминама, али ако човек тражи светлост и стреми ка њему, онда се та светлост неће сакрити од њега.

Господ Исус Христос, по речима Његовог првоврховног апостола, је "всегда, днесь той же и во веки" (Увек исти, сада и довјека) (Јевр. 13:8). Ако је Он за време Свог живота на земљи, био светлост која просвећује сваког човека, онда и сада Он просвећује свакога ко не затвара своје очи и уши, већ иде у сусрет тој светлости. И ако прими ту светлост Христову, онда ће се на њему испунити јеванђелске речи: "Дондеже свет имеете, веруйте во свет, да сынове света будете" (Док светлост имате, верујте у светлост, да синови светлости будете). Амин.