БЕСЕДА НА Св.ПРВОМУЧ.СТЕФАНА - Јустин Ћелијски

Христос се роди! Ваистину се роди!


И настаде Празник велике радости, Празник који никад не престаје. Почео је на Божић, на данашњи дан, и ето то траје непрекидно; траје велика радост, таква радост да, ето, када камењем засипају Светог Првомученика и Апостола Стефана он види небо отворено и Господа Христа у телу, Које је данас примио, где седи с десне стране Бога Оца. Заиста радост! Где је смрт, где су страхоте њене? Нигде, побегле су све смрти, безобзирно побегле.
Ко је сишао међу нас, ко се то родио међу нама? Родио се Бог, родио се Господ Христос, јавио се Богочовек! И зато Свети Анђели и Арханђео међу њима који објављују вест пастирима, веле: Јављамо велику радост“. Какву, Свети Анђели, радост? Родио се Спас Господ Христос. То је та велика радост: родио се Спаситељ? Од чега Спаситељ, од чега Он треба нас људе да спасава? Где смо ми? Ми у помрчини смрти, у горкој и отровној ноћи смрти, ми људи у отрову греха, ми људи робови безбројних ђавола. Све је то страшније и јаче од човека.
Каква радост, каква је радост бити у чељустима смрти, бити у канџама ђавола, бити у страшном и мрачном и ужасном греху? Не, нема радости за човека на земљи док је смрт ту; нема радости док је ђаво поред човека, нема радости. Док је грех у човеку, нема радости. Аман Господе, спасавај! Да, дошао је Господ, ето родио се Спас света, Спас који спасава од греха, од смрти, од ђавола. Ето, то је та велика радост коју Анђели објављују земљи, објављују роду људском, и нема друге радости. Каква радост може бити у свету где смрт царује и све меље и самеље? Каква радост може бити у свету где ђаво влада грехом, царује над душама, где вуче помрачину за помрачином из душе у душу, из срца у срце људско? Нема ту радости, варају себе људи, мисле да мимо Христа има радости у овоме свету. Нема радости већ само ропац, ропац од смрти, ропац… Гуши те грех, гуши те ђаво, гуши те страст, ропац до ропца то је човек до човека у овоме страшноме земаљском свету, заиста страшном без Христа, страшном без Бога. Јер, каква је радост бити живо биће а опкољено смрћу са свих страна? Каква је радост бити човек а бити опкољен ђаволима са свих страна? Каква је радост бити човек а страсти јуришају и разарају и савест и ум и срце и вољу? Не, нема радости без Господа Христа у овоме свету.
Јављам вам велику радост да се роди Спаситељ света Господ Христос! Роди се да Својом бесмртношћу сатре и уништи грех овога света, роди се да Својом бесмртношћу сатре смрт, роди се да Својим Божанством сатре ђавола. И све је то Господ учинио, све је то Господ ради нас људи обавио у овоме свету: спасао је род људски од греха, смрти и ђавола, и дошао свима нама, свакоме од нас, не само Јеврејскоме народу, не само пастирима витлејемским. Анђео је објавио да се Он јавио и родио за сав род људски, за све људе. И закликтали Анђели: „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља“. Господ родио се у овоме свету ради сваког човека: ради мене, ради тебе, ради твоје деце, ради твојих предака, ради сваког човека. Родио се Он да нас спасе од наших најстрашнијих и вечних земаљских мука и да нам дарује велику радост, радост која никада не престаје. Како ће престати радост за Христовог човека који живи Господом Христом, Васкрслим и вечно Живим? Која је то смрт што ће га уплашити? Који је то ђаво што ће га застрашити? Који је то грех који ће му Христа отети? Не, он брани себе вером у Господа Христа, љубављу, молитвом, постом и свима осталим светим еванђелским врлинама.
Господ је дошао за свакога од нас, родио се као човек на данашњи дан и ујединио са Собом човека, људску природу, и тиме показао да је готов да се сједини са сваким од нас, да нам да шта, кога? Бога. Јер ко је то нас одвојио од Бога? Грех, смрт, ђаво, то су силе које одвајају човека од Бога, одвајају га заувек ако се не јави неко ко ће победити грех, победити смрт, победити ђаволе. Ето, јавио се Господ Христос да нас сједини са Богом, да нас одвоји од греха од смрти од ђавола и да нас присаједини Богу, и заувек, и занавек. И Он је то заиста учинио и непрекидно чини. Он је постао човек да би свакога од нас сјединио са Собом, показао нам пут како се човек може сјединити са Њим. И Његова Света Црква у овоме свету није ништа друго него Божанска радионица у којој се човек сједињује са Господом Христом свим бићем својим, свим духом својим, свом душом својом, свом савешћу својом, свом снагом својом.
Јер шта је Свето Крштење? Свето Крштење није ништа друго него сједињење душе и бића човековог са Господом Христом, са Богом. А кад Бог уђе у душу, бежи сваки грех из ње, бежи свака смрт, бежи сваки нечисти дух, сваки ђаво. И ми који се у Христа крстисмо и ми који се у Христа крштавамо, у Христа се облачимо, вели се у Светом Еванђељу, у Њега се облачимо. А кад се обучемо у Њега, лако ће ми бити ђаво, лако смрт, лако грех нисам ли ја јачи од свега тога? Гле, како велика радост за људско биће крштено у име Господа Христа у овоме свету! И све што је у Цркви Христовој, све служи том духовном сједињењу човека са Господом, са Христом, са Богом, а то значи служи му као средство за победу над грехом, за победу над ђаволом.
Шта је Свето Причешће? Вечна радост. Свето Причешће је Господ Христос сав ту. Ти примаш Њега причешћујући се Њиме. Каква велика и бескрајна и вечна радост! Не само то, него и свака врлина еванђелска сједињује те са Господом Христом: вера еванђелска сједињује те са Њим; љубав еванђелска сједињује те са Њим; молитва те сједињује са Њим; пост сједињује са Њим; милосрђе те сједињује са Њим; истина еванђелска те сједињује са Њим; све што је еванђелско, свака реч сједињује те са живим Господом Христом, сједињује занавек. „Речи Моје дух су и живот су“, објављује Господ. Дух су и живот су. Нема смрти за Христова човека.
Ниједна смрт није јача од њега, све су то сенке, све смрти које људи и ђаволи могу да пошаљу хришћанима, све је то сенка до сенке, паучине до паучине. Кида он то, одгони он то погледом на небо и једним: „Господе, помилуј“. Да, велика радост данас је засијала свету, Сунце Правде родило се! Мора да бежи из овог света свака лаж. А кад гране у твоју душу кроз веру у Христа то Сунце Правде, шта остаје од свих страшила? Ништа, све бежи од тебе, сваки ђаво се претвара у кукавицу, бежи безобзирно и ти као велики победник над смрћу, вером у Господа Христа, корачаш смело и радосно кроз овај свет и идеш ономе свету, идеш Царству Божјем, Царству Небеском.
Господ узео тело на Себе и основао у овоме свету Цркву која се назива Телом Његовим. Црква је тело Христово и ми, ми хришћани постaјући чланови Цркве Христове уствари ми се уживљујемо у то вечно живо тело Богочовека Христа, ми постајемо, по речи Светог Апостола, сутелесници Христови. Гле, кроз Крштење Свето ти си постао саставни део духовног тела Христовог и постао си вечно бесмртно биће. Више никаква смрт нема власт над тобом. Ти живиш у Његовом духовноме, Божанскоме, вечном, живом, бесмртном Телу! Ти живиш уствари Његовом животом! Речено је у Светом Еванђељу: Господ је дошао у овај свет да живимо кроз Њега, да живимо Њиме. Зато је Он дошао у овај свет. И ми живимо Њиме живећи у Цркви Његовој.
Шта је живот у Цркви? У Цркви је живот у Богу и по Богу, у Богу и по Богу. Сваки уздах у Цркви, свака суза, сваки поступак, сваки покрет све је то прожето светошћу Христовом, све је то прожето Његовим свеживотворним духом и дахом. Он је постао човек да би човек постао оно што је Он. Тако веле Свети Оци. Свети Еванђелист Јован наредио је хришћанима да ходимо као што је Христос ходио у овоме свету. Ето, ми да чинимо оно што је Он чинио, да радимо оно што је Он радио. „Живите по Еванђељу Христовом“ поручује Апостол. Живите по Богу коме Богу? Ви хришћани живите по Богу и Господу Исусу Христу. Зато је Он дошао у овај свет да од нас људи начини Божанска бића. Гле, до Њега и без Њега шта је човек него ђавоље биће.
А у Цркви Христовој непрекидно се врши обожење, обожење човека - шта је то? Човек се постепено испуњује Божанским силама. Божанским силама, оним силама које су младог Апостола Стефана начиниле Првомучеником Христовим радосним. Вели се за Светога Стефана да беше пун вере и силе, пун Духа Светога. То је сила која побеђује смрт, Божанска сила. Тим Божанским силама испуњујемо се и ми у Цркви Христовој. Те Божанске силе изгоне све што је грешно, све што је смртно, све што је демонско, што је ђаволско. Кроз грех бива ођавољење човека, ођавољење човека, јер грех је ђаволска сила, мрачна и тамна, сила која се боји од Бога, сила која помрачује ум, разара ум, помрачује савест, разара савест. Страшна ђаволска сила. Када човек живи у гресима ођавољује себе. Зато је Господ дошао у овај свет да нам да Божанске силе; Божанске силе које ће нас ођавољене обожити, испунити Божанским силама, да се у нама врши непрекидни подвиг обожења наше душе, наше савести, наше воље, нашег ума, нашег срца, нашег тела; да свет очишћује себе од греха тим Божанским силама, испуњавајући себе Божанском силом вере, Божанском силом љубави еванђелске. Ти, потискујући из себе грех и грешно, ти, потискујући из себе смрт и смртно, потискујући из себе ђавола и ђавоље, испуњујеш себе Господом Христом. „Да се испунимо сви пуноћом Његовом“ поручује Свети Апостол. То је циљ нашег живота, нашег људског живота у овоме свету: да се испунимо Богом, еда би све што је ђавоље побегло од нас и ми постали Божији у свим световима.
Велика радост заиста стоји пред сваким човеком у овоме свету откако се Господ јавио у овај свет. Велика радост, с једне стране, у Њему, јер, шта даје? Даје човеку победу над смрћу, даје Живот Вечни, јер се Сам Господ узнео на небо са телом. Ето, Њега је таквог видео Свети Првомученик Архиђакон Стефан, да би све орадостио, да би све нас испунио великом радошћу, да и ми, када се мучимо у земаљским невољама и искушењима, подигнемо очи и видимо Њега где стоји изван свега и зове нас Себи, крајњој мети нашег живота, крајњем циљу нашег постојања. Да савладамо све и пређемо у Царство Небеско и будемо крај ногу Чудесног Бога и Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. То је радост, наша велика радост и једина радост земље, насупрот великој и страшној жалости која пустоши род људски и срца људска кроз грех, кроз смрт, кроз ђавола.
Божић!… Зато је Божић најстарији извор неисцрпне вечне радости за људско биће, сваког човека. Зато се ми хришћани раздрагано поздрављамо о Божићу, и после Божића до Богојављења, чудесним анђелским поздравом: „Христос се роди“!
Нека би се Благи Господ Христос родио и у нашим душама, кроз нашу смирену веру, кроз нашу смирену еванђељску љубав, кроз наше молитве, кроз наш пост, кроз наше милостиње, кроз еванђелске врлине; нека би се родило све што је Христово, што је вечно. Јер је Господ зато сишао у овај свет и даровао њему Себе Бога. А шта је Он Собом даровао? Он је даровао Собом нама Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, вечни Живот, све што је Божанско и Вечно. Већих дарова није нам нико могао дати. Зато нема веће љубави од љубави Господа Христа према роду људскоме, према човеку. Зато нема веће радости него веровати у Господа, Који се родио на данашњи дан да нас све препороди и са Богом ороди, и преведе све у Вечни Живот. Њему, Њему, само Њему вечна хвала сваког људског бића од Адама до последњег човека. Амин.

Христос се роди! Ваистину се роди!
1965. године у манастиру Ћелије

Бог се на земљи као човек роди. Не као анђео, не као арханђео, него се Бог роди као човек. И тиме уздигао човека изнад свих бића и ствари, и тиме прославио човека као што нико никад прославио га није, нити га може прославити. Бог постаје човек. Ето то је сва тајна Хришћанства и Цркве Христове. Бог се јавља у телу, Он Свесавршени у човеку који је сав пун греха и смрти. Шта је то? Ради чега је то? Зашто Бог постаје човек? Зато што је човек сав постао грех, сав постао смрт и требало је спасити човека од греха и смрти и тиме спасити човека од трулежи, од распадања, од пропасти. Бог се роди као човек и данас на Божић је рођендан Божији, рођендан Бога. И ова Земља, која није знала за бесмртност, која је свим својим бићем кроз човека терала Бога са земље, постаје колевка Бога, Који се рађа од Пресвете Дјеве Богородице Марије.
Данас на Божић свршава се велика и највећа тајна, браћо и сестре, у свима световима. Данас се збива велики догађај у свима историјама рода људског. И у свима историјама свих створених бића Бог никада није постао богоанђео, богоцвет, али ето постаје Богочовек, и тиме показује велику и страшну тајну човечијег бића. Ради чега је човек створен и ради кога? То се види из тога што Бог може постати човек. Значи човек је у почетку створен да смести у себе Бога и да буде испуњен сав Богом. Данас је рођендан Бога, рођендан Богочовека, а уствари данас је рођендан свега светог, свега узвишеног, свега великог у роду људском. Данас је рођендан бесмртности. Данас је рођендан непролазности људске. Данас је рођендан свемудрости људске. Данас је рођендан свих великих и светих људи. Данас је рођендан Цркве Христове, јер Господ је узео на Себе тело, постао човек, и тако основао Цркву Божију у овоме свету, основао је као Тело Своје. Он је сишао у човека да би привукао све људе Себи. Постао човек, јер је био далеко од нас, да не бисмо рекли: па како ми можемо испуњавати Божије заповести кад је Бог горе, изнад свих небеса? Он, Наднебесни Господ постао је човек; улази у наш земаљски живот, улази у наше гробнице, улази у наше мртвачнице, улази у наше прљаве поноре, улази у сав муљ земаљских грехова људских, зала и злочина и свих ужаса, које је човек негомилао у овоме свету и у целоме себи и у души својој.
Гле, данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. Човек се не боји смрти! Гле, и у страшном тренутку смрти, онда када га засипају камењем, када га муче, Првомученик Свети Архиђакон Стефан види небеса отворена и Сина Човечијег, Господа Христа види где седи с’ десне стране Бога, седи у телу људском. Каква визија! Каква радост! Тело људско без Господа Христа било је сво у смрти, у гробу, у распадању, у црвима, то тело људско узнесено изнад свих небеса и ето, то тело које је Господ Христос родивши се на Божић узео на Себе, то прослављено тело стоји изнад свих небеса и седи с’ десне стране Бога Оца!
Небо је отворено земљи. Све небеске радости пружене су роду људском. Првомученик Стефан то види, осећа, види Небо отворено и за њега нема страха од смрти, нема страха од убица, нема страха ни од каквих страхота у овоме свету. Тако је Свети Првомученик Стефан уствари свима нама открио тајну свих Светих Мученика Христових: како су они могли да издрже страшне неподношљиве муке без јаука, без суза… Свако мучење за сваког Мученика имало је своје страхоте, али јунаци Христови нису се бојали смрти и подносили су све те муке, јер су имали над собом Небо отворено, јер је Господ Христос био над свима њима и чекао их у Небеском Царству. Тамо су они хитали кроз сва страдања, кроз све муке, ка Њему, Господу Који је постао човек, да нам да све што је Божанско, да нам да све Божанске силе, такве силе које савлађују све што је смртно у човеку и око човека; да нам да Божанске силе које побеђују смрт, и све демоне који стоје иза смрти.
Данас – данас је рођендан свих светих Исповедника Христових, рођендан свих Светитеља Божијих, рођендан свих хришћана широм света од Витлејема, од онога дана када се Господ појавио у овоме свету, па све до данашњег дана и дана Страшнога суда.
Господ је постао човек – ради чега? Ради тога, да би човеку дао силе да очисти себе од свакога греха, да би човеку дао силе да очисти себе од сваке смрти, да би човеку дао силе да очисти себе од свакога ђавола, од свакога демона. Не реци никада:… Гле, кроз сваки грех твој јуриша на тебе свака смрт, јуриша на тебе сваки ђаво; и ако душу своју, врата душе своје отвориш греху, ти си отворио душу своју нечистим силама, отворио си капију душе своје смрти, свакој смрти. Смрт није тако страшна, али грех је страшан, грех који уноси сваку духовну смрт у сваког човека; јер грех, сваки грех је увек мали ђаво, невидљиви ђаво који убија душу. Неки мали грех расте, ако се ти не бориш против њега, ако ти не устанеш против њега, ако ти не осетиш да тај грех уствари држи у себи читав пакао. Крадеш? Пази, у том греху увек је ђаво. Не покајеш ли грех, тешко теби! Завидиш, пакостиш, злобиш, чиниш неправду, чиниш безакоње, све је то грех до греха и у свакоме од њих по безброј нечистих сила уништава у човеку, уништава све што је божанско, све што је свето, све што је чисто.
А хришћанин човек, чиме се брани? Он се брани Богом, Господом Христом Кога уноси у себе кроз Свету Тајну Крштења, Свету Тајну Причешћа, Свету Тајну Покајања, и тим Божанским силама он изгони из себе све нечисте силе. Зато је хришћанин увек најмилија мета свакога ђавола, али у исто време, хришћанин је увек способан да силом Христовом која је у њему сатре сваког ђавола, сатре сваку демонску силу. Не треба се варати, овај је живот наш на земљи дат нам је да њиме осигурамо себи Живот Вечни, да одавде почне живот наш и настави се у ономе свету. Господ је сишао с Неба, постао човек ради тога. Он је пропутио пут човеку од земље у Небо, пропутио пут којим свако људско биће може ићи и стићи у Небо ако хоће. Све зависи од нас људи, од наших жеља, од наших хтења, од наше слободне воље. Гле, шта је узвишеније, шта је богатије за човека него да се Бог јави у човеку, да се јави као Богочовек у овоме свету? Има ли већег богатства од Господа Христа? Та Он је донео роду људскоме све што Небо има: донео је Небеско Царство, донео је сва блага Небеског Царства и Царство Небеско постало је наше, људско, и ми смо постали наследници Небеског Царства. Јер гле, велику љубав је испољио Господ Христос, све нас чини синовима Божијим, усиновио нас Господу Богу, и тиме ми постајемо синови Божији по благодати постајући и наследници свих богатстава Господа Христа.
Ми људи, живећи на земљи, нећемо ни да помислимо каква богатства нуди нама Господ Христос. Ми се много пута изгубимо по овоме свету у свима ситницама овога света и сматрамо за блага своја ситнице овога света и овога живота. Благи Господ Бог постао је човек, сишао на земљу, основао Цркву Своју и у Цркви Својој оставио сва небеска блага, сва вечна безбројна непролазна блага. Бог је постао човек да би човек могао постати Бог, како уче Свети Оци, да би се човек могао богатити Богом. Наш живот на земљи, ако није богаћење Богом, онда је сигурно богаћење ђаволом кроз све грехе које чинимо. Сетите се дивне и чудесне приче о неразумном богаташу који је, имајући изобиље земаљских блага, рекао души својој: Душо моја, почивај, једи, пиј и весели се; а Бог му је рекао: Безумниче, шта ће бити од твог имања; ову ноћ узећу душу твоју од тебе, и коме ће остати имање, коме? Тако бива свакоме који се не богати Богом“, вели Спаситељ. А нама људима, после доласка Господа Христа у свет када је Господ постао човек, није тешко богатити се Богом, јер Еванђеље Господа Христа јесте богатство које је Он донео овоме свету и показао нам све путеве како да се човек богати Богом и да изгони из себе сваку ђавољу силу.
Знај када извршујеш сваку еванђељску заповест ти богатиш себе Богом, богатиш себе непролазним богатством које ти нико не може узети ни отети: ни смрт, ни ђаво. Ти онда гомилаш себи благо на небу. Чујеш ли заповести Господа Христа, заповести о молитви: „Молите се за пријатеље и непријатеље своје“. Када ту еванђељску заповест вршиш ти уствари богатиш себе Богом. Божанске силе се налазе у теби, јер свака врлина, браћо, своди у душу Божанске силе, свака врлина је од Бога и зато и своди у душу небеску Божанску силу која је јача и од греха, и од смрти и од ђавола. Или, ти испуњујеш ма коју другу заповест: о милосрђу на пример, ти тиме богатиш себе Богом, богатиш се богатством које ће трајати вечито у свима световима где се креће твоје људско биће. Каква блага, каква богатства донео је Господ Христос човеку, бесмртност и Живот Вечни, Небеско Царство и сва блаженства Небеског Царства! Зато је Божић, када се Господ родио као Богочовек у овоме свету, рођендан свих наших радости, свих наших бесмртности, свих наших непропадљивих богатстава, свих великих и светих људи у овоме свету, рођендан сваког човека, сваког истинског човека, сваког правог хришћанина.
Да, Бог постао је човек, показао је како треба човек да усаврши себе у овоме свету, да доврши себе, јер човек је недовршено биће. Бог је створио човека по лику Своме, по слици Својој, да би човек обратио себе и изградио себе у савршено биће, савршеног човека. А тај савршени човек и такав савршени човек налази се само у Господу Христу. Он је Богочовек и у Њему ми имамо пут како да довршимо себе, имамо циљ коме треба да гредимо. „Угледајте се на мене као ја на Господа Христа“ – вели Св. Апостол Павле хришћанима, да их не би уплашио рекавши им: „Угледајте се на Господа Христа“. Он то и тражи од хришћана, он то и пише, али људи су слаби, плаше се. Како ћу ја човек да се угледам на Христа, ја прљав, ја пун грехова, ја сав нечист?! Апостол зато вели: Као што се ја угледах на Господа Христа, ви се угледајте на мене. И ја сам човек, и ја сам под слабостима људским, и кад ја могу да се угледам на Господа Христа, да испуњујем Његово Свето Еванђеље, можеш и ти, брате! И ти имаш пет чула као и ја, имаш тело као и ја, имаш душу од Бога као и ја. Ништа ја Павле немам веће као дар Бога него што ти имаш. И ја сам створен као човек, сви смо ми људи створени на један начин од Бога, сви имамо тело, сви имамо душу. Али, у чему је разлика између Светог Апостола Павла и нас? У вери, у вољи, у жељама, у слободном хтењу! Силна воља, ето шта је потребно човеку! Та силна воља када крене путем Христовим обогаћује се, јача, постаје непобедљива, и онда човек лако и радо испуњује Еванђеље Господа Христа, све Његове заповести, лако савлађује сваку смрт, сваког ђавола који јуриша на њега у овоме свету.
Тако велики светли Празник Божић рођендан је свих наших људских радости, рођендан је свих великих, највећих и најбесмртнијих дела које су људи починили; рођендан је Ускрса, рођендан је Педесетнице, рођендан је и Преображења, јер то су сви велики светли Празници, велики славни догађаји помоћу којих Господ спасава свет од греха, смрти, ђавола. А да није данашњег дана, да није Божића, да се Господ није родио као човек, свега тога не би било. Шта би било од човека? Шта би човек постао да није Бог оваплотио се и сишао на земљу? Човек би несумњиво постао ђаво, несумњиво изгубио све што подсећа на Бога; човек би несумњиво себе толико унаказио гресима, залима, да би изгубио сваку сличност са Богом. Тако би себи створио пакао, вечни пакао! А пакао је увек исти, био људски, био ђавољи. Јер шта је пакао? То је живот без Бога! Кад Анђео живи без Бога, он је ђаво! Кад човек живи без Бога он је ђавочовек. Јер ако нема Бога у души, она је отворена да се у њу усели грех. Пакао је грех, и свака, и свака нечиста сила. Господ је постао човек да би човека подигао из свих њихових слабости и немоћи и уздигао изнад Анђела и Арханђела, уздигао у Небеско Царство.
Зато је Господ постао човек, зато ми славимо Божић као најрадоснији празник, јер гле, кроз данашњи Свети Празник и смрт је постала радост за човека, вели Свети Апостол Стефан Како се Он радује што Га каменују за Господа Христа! Каква је то сила која чини да није више ни смрт највећа страхота?! Само Господ Христос, само Богочовек то чини! Тако у мом и твом животу, ако хоћеш да смрт престане бити за тебе страшило и страхота и за твоје ближње, ти предај себе васцелог Господу Христу. Када предаш Њему себе, предао си себе Богу Свемогућем и Свејаком, Који ће уништити сваку смрт и сваког ђавола који насрне на тебе. Зато је вера, вера у Господа Христа, наша сила којом побеђујемо свет, сила којом побеђујемо смрт, сила којом побеђујемо ђаволе, сила којом побеђујемо пакао. Вера прво вера, изнад свега вера! Све је могуће ономе који верује - који верује у Господа Христа Богочовека. А Он, Он је сав ту међу нама, сав у Цркви Својој, сав у свима световима као свуда присутан, сав свуда готов да помогне свима нама, да нас извуче из понора смрти, из понора греха и узнесе у Рај.
Божић! Божићем је отворен пут у Рај. Божић – Божић нам је дао свима сва рајска блага. И ако желиш души својој рајско расположење још овде на земљи, ти смири себе пред Господом Христом, ти увек молитвено и скромно са постом и бдењем иди за Господом Христом, само за Њим, јер несумњиво за Њим ћеш стићи у Царство Небеско.
Ако ја и ти будемо пригрлили неки грех, неку страст, и останемо са њом у овоме свету, а куда нас води та страст? За ким ми то идемо када се подамо некој страсти и живимо у њој? За ђаволом. Ако је пакост у питању, ђаво пакости, кроз пакост своју води те за собом у пакао. Знај, ниједан грех, ниједан порок не даје души Царство Божије, Царство Небеско, не даје радости небеске. Сваки грех и велики и мали ствара помрчину у души, ствара немир, ствара тугу, ствара невољу, ствара муку. И кад се човек ослободи греха кроз свету исповест, кроз покајање, кад се покаје за грехе своје, за страсти своје, за пороке своје, онда ће осетити како небески мир и покој силазе у душу његову. Тада он осети оно што је Спаситељ објавио свакоме и свима: „Ходите к Мени сви који сте уморени и натоварени, и Ја ћу вас одморити“. Ја ћу вас одморити! Јер сваки грех јесте страшан воденички камен који притискује душу твоју и моју све дотле док се тај грех не исповеди, док се не избаци из душе. И сваки грех је врло тежак, неизмерно тежак, толико тежак да усмрћује, да душу увлачи у смрт и сатире те. А Господ Благи, нежно зове к Себи: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, натоварени гресима, невољама, љутим мукама, разним смртима. Ја ћу вас одморити“. Господ даје тај мир духовни, мир који даје бесмртност и Живот Вечни. Кад га човек стекне стекао је Царство Небеско.
И данашњи Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ -Ава Јустин Ћелијски

Данас је Божић, данас се рађа Бог као човек! Ради чега? Само ради две истине, браћо и сестре: да нам каже шта је Једини Истинити Бог, и да нам каже шта је једини истинити човек. Јер ми људи не само да не знамо шта је Бог, него не знамо ни шта је човек. Гледај себе, завири у своју душу, какво чудо у теби! 
Данас, данас се рађа Једини Бог, рађа се као Човек, рађа се ради тога да би теби човеку учинио приступачним Јединог Истинитог Бога. Он се сједињује с тобом тако присно да ти да свега Себе, да каже свега Себе теби, да ти више не луташ од једно лажног бога до другог, да се не ломиш и ходаш од гроба до гроба, и да не летиш из загрљаја у загрљај ђаволу проклетом, него да поштујеш и славиш Јединог Истинитог Бога. 

Данас, данас се рађа Вечни Бог, али са Њим се рађа Вечна Истина. Рађа се као Човек, човече, ради чега? Да Вечну Истину учини приступачном теби, да ти више не обожаваш лаж, да ти више не живиш лажи у овоме свету, него да знаш шта је Истина, шта је Вечна Истина, и да њоме живиш. Ти си створен ради Њега, човече! Кад Бог постаде Човек, то значи да Он постаде као Вечна Истина човек, да би ти сазнао и примио у себе сву Вечну Истину Божју, Васцелог Бога! Каква почаст, какво богатство! Бог постаје човек, постаје ти, човече, да ти да целог Себе, да ти да на правом месту Вечну Истину. 

Данас се Он рађа као Човек, Он, Вечна Правда да би ти, човече, осетио шта је Вечна Правда, и знао шта је она. Да би она постала твоја. Јер све што Господ има поставши Човек, постаје ради тога да теби да све, теби, човече! И ти, који се гушиш у неправдама људским, у неправдама земље, ето, доживео си то да Бог, Који је Вечна Правда, постаје Човек, и да ти Вечна Правда буде тако блиска. Да ти сам будеш Богу близак, да ти буде блиско срце твоје Њему, (блискији Он) од срца твог. 

Данас се рађа Вечни Живот као Човек. Кад се Бог рађа као Човек, Вечни Живот рађа се с Њим. Зар у Богу може бити смрти? Не! Бог је сав Живот, Бескрајан и Бесконачан. Постаје Човек, еда би ти, човече, који си, ето, пропао у безброј смрти, осетио шта је Живот Вечни. Каква велика тајна, каква велика милост! Људи имају једно парче живота на земљи, опкољено са свих страна смрћу. Са свих страна опкољен си смрћу. Какав је твој живот? Шта је твој живот? Твој живот, то је мала свећица у огромној помрчини смрти, и он труне. Само мали ветар смрти дуне, оде твоја свећица у мрак. Шта је, дакле, ако не љубав то да је Господ, Вечни Живот, постао Човек да теби, човеку, подари Вечни Живот? Какво богатство, какав сјај, каква срећа, какво блаженство! И Он, Вечна Љубав, Вечна Радост постаје Човек. Све то постаје твоје, и ти, бедни човече, од рођења Господа Христа, од Божића већ можеш осетити шта је то истинска радост Вечна Радост, шта је то истинска љубав Вечна Љубав, Љубав која не престаје, Љубав која не зна за лом, за несрећу, за љубомору, Љубав света и божанска. Све то Господ даје нама. 

А друга истина, ради чега је Господ постао човек, јесте да каже шта је то прави и једини истинити човек. Јер, човек није ни грех, човек није ни зло, човек није ни ђаво, човек није ни смрт, човек није ни звезда, ни сунце, ни цвет; човек је сасвим нешто друго. Човек је велика и света тајна Божја, човек је икона Божја у овоме свету, лик Божји у овоме свету. Душа твоја, душа моја, душа човекова, ето, то је лик Божји, икона Божја, то је прави човек. Господ је дошао да нам открије тог човека, боголиког човека, тог вечног човека, и мог и твог; тог вечног човека иза сваке смрти, иза сваког зла, иза сваког греха, иза сваког пакла, иза сваког ђавола. Тако, тек кроз Господа Христа, ми људи знамо шта је прави човек. Ја знам тек кроз Њега себе. И ти пробај: питај се ко си, шта си? Нећеш дознати тајну своју, нећеш сазнати ко си ти, Јоване, и ко си ти Петре, ко си ти, Милоше, ако се не спојиш са Господом Христом кроз веру у Њега, ако Му се не поклониш, ако не клекнеш свим бићем својим пред Њим и предаш се Њему, ако не поверујеш у Њега као Богочовека. Ето, родио се као Богочовек, да теби човеку каже тебе самог: ко си, шта си, и ради чега си у овоме свету? Тако, две велике, најсветије и највеће тајне, Бога и човека, указују на Богочовека Господа Христа. Поставши Богочовек казао је сву тајну о Богу, али казао је сву тајну и о човеку. 

Али, зашто се Господ Благи родио као Човек, а не као нека лепа љубичица, а не као нека лепа ружа, а не као нека дивна ластавица, а не као нека плава звезда, а не као неки дивни анђео, него као човек? Ради чега? Ради тога што је човек Богу сагрешио, а грех смлавио човека, а грех оборио бесмртника Божјег, грех икону Божју унаказио, подерао, поцепао. Човек сав утонуо у болест, несрећу, невоље, недаће. Постао је Господ човек ради тога да из човека истера грех; постао је човек да не би човек и даље био расадник греха у овоме свету. Ни птице, ни биљке, ни животиње, нису знале шта је грех, нити су патиле од греха, док човек није увео грех у овај свет. Због човека и са човеком сва твар уздише и тужи: уздишу јагањци што их људи поклаше; уздишу благи кротки телци, јер их људи измучише; уздишу све животиње које служе човеку; уздише све што живи. Грех, отров греха, ето, разлио се по свима тварима и сва твар уздише и тужи с нама вели Свети Апостол Павле; с нама грешницима, јер смо ми кроз грех увели тугу и несрећу, бол и јад, болести и смрт. Господ безгрешни постао је Човек да ту најстрашнију бољку, свебољку грех, изчупа из човека, да човека ослободи од њега, од те највеће страхоте. 

Зашто је Господ постао Човек, а не птица, а не цвет, а не анђео, а не животиња, ни звер? Господ је постао Човек зато што је несретни човек увео смрт у овај свет. Смрти није било док човек грехом својим није увео смрт у овај свет. А шта је смрт, то ми сви знамо. То најбоље знају родитељи који рађају децу, а деца умиру. То најбоље знају деца, чији родитељи умиру. То зна сваки човек. Авај! мука над мукама, бол над боловима, страхота над страхотама, смрт! А ту смрт увео је човек у овај свет. Зато је Господ и постао Човек да би човека обесмртио. Каква срамота за човека, какав јед, какав ужас што је он увео смрт у овај свет, смрт највећег непријатеља свога. Он Бесмртни, Једини Бесмртни, постаје Човек да да бесмртност роду људском, да би бесмртност разлио по бићу људском. А човек у овоме свету постао централа смрти. Зато је Он постао Човек, да централу смрти разори, да човек више не умире, да човек постане вечно биће, вечни човек; да се икона Божја обнови у човеку, да се човек испуни Божанским силама, најпре Бесмртним Господом Христом, вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Христа, Који се родио као Човек, страдао, погребен био, васкрсао и победио смрт ради тебе, ради мене. Да уништи централу смрти, да разлије велику тајну Божанску силу бесмртности по свој људској природи; да ми, верујући у Господа Христа, васкрсавамо из свих смрти, победимо сваку смрт и осигурамо себи Живот Вечни Њиме Јединим Бесмртним и Вечним Победитељем смрти, Господом Христом. 

Зашто је Господ постао Човек, а не Анђео, не Арханђео, не Херувим? Зато што је човек увео ђавола у овај свет, ђавола! Зато је Господ постао Човек! Јер ко је могао победити ђавола у човеку, ко је могао победити ђавола у овоме свету, ко осим Бога? Нико! А човек несрећни, кроз грех постао дом, обиталиште ђавола. Сетите се приче Спаситељеве у којој се каже како је у једном човеку ђаво био, па изашао из њега. А то значи да се човек покајао и истерао из себе ђавола. Али, ослободивши се тог ђавола, он се опет предао лености и ђаво лутајући по свету, по свима другим тварима, нигде не нађе тако пријатно место као у оном човеку. Јер дана је човеку икона Божја, а ђаво је сав у томе да се руга Богу и свему што је Божје. У човеку икона, а он хоће да се руга Богу у Божјој икони. И рече ђаво: Идем да се вратим у дом свој. Ђаво назива човека домом својим. Да се вратим у дом свој! И заиста, вели Спаситељ, узе седам духова, горих од себе, и врати се човеку и уђе у њега. Ето шта је постао човек кроз грех и са грехом, ето шта значи не љубити Бога, ето шта значи имати љубав према греху. Она уводи у човека смрт кроз ђавола, не једног, но безброј њих. И зато је Господ постао Човек, да из човека истера ђавола. 

Он Бог постао Човек, да човека, људску душу, човекову душу која је бескрајна зато што је Божја, зато што је боголика, испуни Божанским силама. Пише у Светом Еванђељу да у Господу Христу живи сва пуноћа Божанства телесног. Сва пуноћа Божанства живи у телу човечијем, еда би та пуноћа, вели се даље у Светом Еванђељу, постала и моја и твоја, и да бисмо се и ја и ти испунили том пуноћом Божанства. Ето, то је циљ ради кога је Господ дошао у овај свет и постао Човек, то је циљ Божји: да човека испуни Божанским силама, да испуни Богом, и тиме потисне из човека и истера све што је ђаво, све што је грех, све што је смрт. Зато се Господ, браћо, родио у овоме свету као Човек. 

Зато ми тако необично раздрагано прослављамо Божић, нарочито Ону која нам је Њега родила Пресвету Богомајку, Свечисту и Пречисту, једину Њу Која је у том страшном паклу греха, смрти и ђавола остала без греха. Својим светим животом, Својим подвизима и није учинила можда никад грех. А иступила је као представница грешног рода људског, као Она Која је такође потомак Адама и Еве и грешних прародитеља наших, са свим наслеђем греховним, што се Она као Богородица осветила и родивши Господа Христа спасла нас. Она, Пресвета Богомајка! Зато је узвишенија од свих Херувима и Серафима, зато славнија од сваког бића Она Коју славимо као „честњејшују Херувим и славњејшују без сравненија Серафим“. 

Данас, други дан Божића Њен је дан. Она, нарочито кроз Чудесног Господа, и не знајући до краја Кога ће заправо родити, ето, Она је прва испунила себе Богом. Прва је осетила ту истину: шта значи Господ Христос, шта значи то кад Бог постане Човек. У Њој је Бог постао Човек. Она Га је родила као Богочовека, и прва доживела сву пуноћу Божанства, прва доживела сав Рај, сва блаженства, сва богатства које Бог доноси свету, доживела цело Еванђеље Господа Христа, доживела сав Вечни Живот, сву Вечну Истину, сву Вечну Правду. Она је после Господа Христа оличење Вечне Правде, оличење Вечне Љубави, оличење Вечнога Живота. 

Зато, зато је Она увек посредница између нас и Господа Чудесног Сина Њеног, а Бога нашег. Посредница која нам измољује од Њега све што Он као Бог даје човеку, измољује нам Живот Вечни, Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Радост Вечну, све што Чудесни Син Њен, Господ наш, рађајући се на овом свету као Богочовек, приноси свету. Зато Је ми православни тако необично раздрагано славимо, и по црквеним песмама и химнама изгледа као да више Њу славимо него самог Господа. Јер нам је ближа, јер Она зна наше невоље и муке. Она зна шта то значи бити под гресима, смртима и ђаволима и страстима овог света. Зато ми увек са вером приступамо Њој, ми православни. 

Зато ми данас славимо Прву после Господа Христа Богочовека, Њу Која нам је родила Њега, Бога Истинитог, Господа Христа, као Богородицу. Родила је Њега, родила по телу, и Он поставши Човек, поставши тело, основао је Цркву Своју, која је тело Његово. Тако је Пресвета Богомајка уствари родивши Њега, дала нам Цркву Христову, ту највећу чудотворку у свима световима, што нам даје све оно што је Господ Христос донео: даје нам Вечни Живот, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Истину, Вечнога Човека. Не лажнога човека, не лажне богове, него вечнога човека и бесмртнога, и тако осигурава свакоме од нас бесмртност и Живот Вечни! 

Њој, Њеном Чудесном Сину, слава и хвала за све даре, вечне даре које дарује нама бедним људима, дарује ради наше вере, дарује ради наше жеље, дарује ради наше молитве, дарује ради нашег смирења пред Њом и Чудесним Сином Њеним. Нека нас Она увек води и руководи свима путевима живота нашег, и уведе у Небеско Царство, где Она на престолу славе заједно са Сином вечно царује и влада. 

Христос се роди! Ваистину се роди! Ај око своје, завири у њега; загледај у срце своје, да ли га знаш? Како мало знаш, како мало себе познајеш. Човече, ти не знаш ни себе, ни Бога! Шта онда знаш? Шта је осим мрака и таме око тебе? 

А данас, данас се рађа Бог да открије људима Јединог Истинитог Бога у свима световима. А људи? Људи заблудели у тами, у мраку, у помрчини. Људи, а око њих безброј лажних богова! Шта све нису људи прогласили за бога, не знајући Јединог Истинитог Бога? Шта све људи данас не проглашују за бога, не знајући Јединог Истинитог Бога, и не желећи Јединог Истинитог Бога, Господа Христа? Колико лажних богова предлаже себе место Јединог Истинитог Бога? Погледајте, о! па Европа је постала изложба лажних богова, накарадних, наказних, ужасних. 

1966. године у манастиру Ћелије

О АНЂЕЛИМА

АНЂЕО ЧУВАР ЈЕ ОДАН ЖИВОТНИ ПРИЈАТЕЉ

Анђели чувари су с нама и чувају нас - прихватимо тај Божји дар.
Они нас могу заштитити, упутити, бранити од сваког зла у нашим душама и телима и дати нашим душама животне подстицаје. Наш анђео чувар може нам бити врло одан животни пријатељ. О томе сведочи толико много примера из живота светаца и побожних хришћана.

" АНЂЕЛУ СУ СВЕТЛА УПАЉЕНА НА СВЕТЛОСТИ КОЈА НЕМА ПОЧЕТАК "

О њима пише Свети Јован из Дамаска. " СВЕТЛОСТ БЕЗ ПОЧЕТКА " је сам по себи бескрајни Бог. А сваки је Анђео, укључујући и Анђела Чувара, лагано духовно, небеско биће које непрестано гледа Божје лице, уживајући у исконској Божјој присутности. И није само неко побожно размишљање о Анђелима, већ озбиљно учење засновано на угледу Светог Писма. Исус, говорећи о греху, каже:
"Пазите да никога од ових малишана не презрете. "
Анђели су први плодови Божјег стваралачког рада, обдарени победоносном снагом против сваког зла на свету и пуни јединствене љубави према нама људима. Они нас могу заштитити, упутити, бранити од сваког зла у нашим душама и телима и дати нашим душама спасилачке подстицаје. Наш анђео чувар може нам бити врло одан животни пријатељ. О томе сведочи толико много примера из живота светаца и побожних хришћана. И на нама је да ли ћемо прихватити овај дар, који нам пружа небо или не. Да ли верујемо у нашег Анђела Чувара, да ли му верујемо? О њему пише:
"Бог је заповједио својим Анђелима - зато је мој Анђео Чувар - да вас чувају на све своје начине" (Пс 91,11).
Бог нас не приморава да верујемо у Анђела Чувара, да верујемо у његову помоћ. Поштује нашу слободну вољу. Можемо вјеровати, звали то или не. Можемо се спријатељити с њим док се спријатељи са другим пријатељем или га само заобићи, а не знати за њега као да он уопште не постоји. Добар хришћанин прихвата са радошћу и захвалношћу све Божје дарове, укључујући и дар Анђела чувара.

ПОУКЕ О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ -Никодим Светогорац

Неколико богомудрих мисли преподобног Никодима о молитви Исусовој, званој умној молитви, коју је он упражњавао целог свог живота, као и о чувању ума и срца:

„Умна или молитва срца, по светим Оцима, првенствено означава ону молитву при којој човек сабира ум свој у срце своје, и без да говори устима, он само са унутарњом речју, у срцу изговараном, говори ону кратку и једноставну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, задржавајући притом по мало дисање. У преносном и ширем смислу, умном молитвом се назива и свака друга проста молитва која се не изговара устима него умом и реченом унутарњом речју срца.
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви, молећи се Богу свим умом и срцем својим, да би те помиловао и да би ти даровао оно што је корисно за твоје спасење. Јер уколико већи труд захтева ова умна молитва од молитве произношене устима, утолико и допире пре до уха Божјег, који боље чује умни вапај срца него велико довикивање устима. Зато Бог и говораше Мојсију, који га само умно и у срцу мољаше за Јудеје: „што вапијеш к мени?“ (Изл. 14, 15).

Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају.
Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако:
„Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част“. Или овако:
„Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља“.
Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли: „Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе“. Или: „Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози, да не паднем“. Уколико се борба продужи, настави и ти да се овако молиш, јуначки се супротстављајући ономе који те напада. Кад љута борба утихне, окрени се Богу своме, стави пред њега непријатеља твог који те напада, и своју немоћ да му се одупреш, говорећи: „Гле, Господе, дело руку доброте твоје, купљено Крвљу Твојом! Гле, непријатељ Твој који тражи да га уништи и да га прогута! Теби, Господе, прибегавам! Ти си једина нада моја, Ти који си добар и свемоћан. Погледај на немоћ моју и спремност, ако ми Ти не помогнеш, да му се и невољно потчиним. Помогни, дакле, о надо моја и сило душе моје“.
И на то те потсећам: кад се умориш да се умно молиш и са срцем, тада можеш изговарати гласно устима, било молитву: „Господе Исусе Христе, Син Божији, помилуј ме“ (као што кажу свети Оци), било друге молитве које сам желиш. Али и тада се труди да сабираш ум свој, да пази на речи молитве.
Неки кажу да се умном молитвом назива још и то, када човек, сабравши све духовне силе своје душе у срце, и без да ишта збори, било устима било унутрашњом речју, само умом поима и дубоко у себи осећа присуство Бога; и неуклонљиво размишља о томе, како он стоји пред Њим некад са страхом и трепетом, као осуђеник, некад са живом вером у Његову помоћ, некад пак са љубављу и радошћу, спреман да му вечно служи. То је оно о чему говори Давид: „свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8). Ова молитва може да буде и само са једним неодступним погледом ума к Богу, покајним и молебним, који је као неко ћутљиво сећање на онај дар и ону благодат, коју смо тражили раније од Њега, речју и срдачним молењем. Зато, пошто ова молитва може да се без муке врши на сваком месту, сваким поводом и под свим околностима, – држи је у рукама својим као неко силно и лакоупотребљиво оружје, па ћеш добити велику корист и помоћ“.
Из „Невидљиве борбе, “ гл. 46

Какве и које плодове даје умна молитва
1. „Плод који се рађа од овог молитвеног делања је следећи: Кад се ум дугим подвигом навикне да борави у срцу, он се, по Св. Диадоху, удаљује од лепота овога света, и почиње да мрзи и избегава чулна задовољства; јер по речима истога оца „онај који се за свагда усели у своје срце, напушта све спољашње лепоте, и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље“ (гл. 57). Удаљује се исто тако и од заблуда (које настају) из фантазије и маштања, ослобађајући се тако и од напада које врше преко уобразиље прљаве и лукаве помисли. Јер сабирајући кроз молитвени мир своју голу и префињену силу у неизречену дубину срца, ум свлачи са себе сваки задебљали идол и слику уобразиље, због ускоће у срцу и малог простора, слично змији која скида своју кожу кад се провлачи кроз уско место. Поред тога, кад ум навикне да пребива у срцу, не само што воли да затвара двери одаје своје и да молитвено тихује, не само што воли да затвара врата уста својих и да ћути, него затвара стражењем и унутрашњу двер неизречене речи, не допуштајући злим духовима и демонима да преко њега говоре зло које би они хтели, и лукаве помисли, кроз које човек постаје нечист пред Богом, који истражује срце и бубреге. Зато је и рекао Св. Јован Лествичник: „телу затвори двер ћелије, говору врата језика, а духу унутрашњу двер“ (Поука 27).

2. Још је плод ове молитве у томе што ум, налазећи се у срцу и гледајући духовно и унутарњим оком, и видећи ружни и прљави лик који се уобличио у њему, и одвратну маску коју је навукао на себе преко нечистих и недозвољених ствари и претстава које је видео, преко прљавштина које је чуо – задобија тиме смирење и плач и сузе. А како да се и не смири бедник, видећи да му је све у срцу мрачно и погружено у некакву дубоку и тешку таму, чији узрок су греси, које је учинио речју, делом и помишљу. Ево шта о томе каже преподобни Марко: „Како ће онај којим су завладале (нечисте) помисли бити у стању да види њима прикривен грех, који им је извор, који и јесте мрак и магла душе, зачет од лукавих мисли и дела?“ (Глава 224, О онима који мисле да се делима оправдају). Како да не плаче и да се не жалости јадник, видећи да је његов разумни део препун са толико гордих, толико неразумних, толико безбожних и демонских помисли? Како да не плаче несрећник видећи своје осећање заробљено толиким прљавим помислима и толиким нечистим жељама? И своју вољу са толико злих помисли и толико неуравнотежених нагона и стремљења, уперених против ближњег? Једном речју, како да се не скруши и не пролије крваве сузе? Или како да не завапи к Исусу жалостиво, да му се смилује и да га излечи? Како да то не уради кад види срце своје оковано толиким безбројним страстима, отврдло каменом неосетљивошћу, и изранављено толиким ранама? И кад сазна да му је сав унутрашњи човек, не храм Божји и благодатни, но разбојничка пећина и радионица греха и демона? Тако ће му се, због тога смирења и плача и суза, Бог смиловати, одморити га од страсти, и ослободити од напада помисли и демона.

3. Плодотворна је она и по томе што овај повратак ума у срце, и неодступно бављење његово у срцу и умно созерцавање и стражење и чврста сабраност, и у тој сабраности молење, – постаје, по светом Калисту, као чисто огледало, у коме ум види рђаве наклоности срца, лукаве покрете својих помисли, нападе и прикрадања и заседе нечистих духова. Просто речено, ум ту види јасно све своје погрешке, све до најмање, и тако призива Исуса у помоћ, и тражи опроштај, каје се, тугује, пада пред Њега, додаје плач плачу и смирење смирењу, и чини све што му је могуће да се исправи и да више не греши. Зато нам о таквој молитви рече и Јован Лествичник: „молитва ће ти открити твоје духовно стање, због чега је богослови сматрају огледалом монаха.“ (Поука 28).

4. Плод ове молитве је и чистота природе, и ради чистоте природе давана надприродна енергија божанске благодати Св. Духа. Јер као што св. Оци пронађоше природна средства, начине и методе: пост, бдење, лежање на земљи, коленопреклањање, поклоне, уздржање, и друге трудове и злопаћење тела, да би очистили људску природу од страсти које се противприродно уселише у њу, – тако су исти ти св. Оци измислили и овај природни метод повратка и сабирања ума у срце, да би што лакше и што брже очистили и ум и срце, и то не само њих који су главни човекови органи, најпрефињенији и најпријемчивији за зло, а уз то и покретачи на грех, него и све друге делове и удове тела, дебље и теже променљиве (по зналцима природе и закона кретања, код сваког природног тела прво се покрећу и мењају тањи његови и префињенији делови а потом преко њих и дебљи). Циљ им је био да тако преко чишћења њих очисте сву човекову природу од страсти, и да је преко чистоте припреме да прими натприродну благодат и енергију Божју. А овај метод чисти природу брже зато што има за дело истовремено и материју и предмет којим се бави, тј. прву и општу и све заповести садржећу заповест: заповест о љубави човека према Богу свом душом, свим срцем, свом снагом и свим умом својим, због које заповести му се и даје (али и због других) натприродна благодат Божја.

5. Њен плод је и ово: кад се ум навикне да улази у срце, да разговара са унутрашњом речју и да налази своју вољу, да види самог себе и све своје силе, онда не остаје без радости и весеља, но, као што се радује и весели човек који после дуге отсутности уђе у свој дом, јер се удостоји да види своју жену и децу, тако бива, по речима божанског Никифора, и са умом, кад уђе у срце своје. Исто то каже и Јосиф Вриеније, у његовом делу „О уму“, позивајући се на Никифора који пре њега беше.
Остављајући за моменат сва остала добра и натприродне дарове којих се човек удостојава од овог духовног повратка ума и срдачне молитве, додајем укратко још и ово: преко ове умне и срдачне молитве можеш да сачуваш ум и срце своје, ако не потпуно чистим и безстрасним, – то је у свету врло тешко постићи (да не кажем и у пустињи и усамљености „због немарности и лукавства нашег“, како рече божански Јован Лествичник), али бар да их обестрастиш и очистиш колико је год то могуће. Јер такву заповест даде Бог човеку, да чува срце своје од страсти и злих помисли, рекавши: „пази се да не буде реч тајна у срцу твом безакоње“ (5 Мој. 15, 9). О тој изреци Св. Василије написа својим царским пером целу беседу (беседа о „Пази се“), а Св. Соломон поручује: „сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Приче Сол. 4, 23).
(Из књиге „Саветни приручник“, гл. 10, О чувању ума и срца)

О созерцавању имена Исусовог
Има ли ишта блаженије? или пријатније? или сладосније од непрестаног размишљања о славном, слатком и многожељеном имену Исуса Христа, кроз кога ма шта човек затражио од Оца или самога Христа – одмах то добија? … Која мисао или сећање могу бити радоснији и божанственији од помисли и сећања на спаситељно и богоприлично и страшно име Исуса Христа Сина Божјег, име које је изнад сваког имена, пред којим се приклања, и пред којим ће приклонити своје колено све што је на небу и на земљи и у преисподњи …
Ово ти написах, брате, побуђен преизобиљем љубави коју имам за твоје спасење. Научих то, као ђаче, пребогато из свештених књига богомудрих Отаца и чух преко живе речи неких духовних стараца, који га делимично испробаше и на опиту. Што се пак мене тиче, ништа од свега тога не успех окусити и опитно научити, због моје велике немарности и страсности“.
(Из исте књиге)

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА Патријарха ВАРНАВЕ

Шаље свој очински благослов и поздрав свему свештенству и народу, старешинама и деци.
Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља и Св. Саве!

25. А Исус рече: ,Ја сам васкрсење и живот.
Ко верује у Мене, ако и умре - оживеће"! –
(Јован, 11 гл.).
15. „Чувајте се лажних пророка,
који долазе к вама у оделу овчијем
а унутра су вуци грабљиви".
(Матија, 7 гл.).

Дужност је наша, као Патријарха СрБске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.
За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.
Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих... оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .
Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове. Где је душа отрована, где су душевна и телесна зла и болови, ту не може да буде ни духовне радости. Таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост. Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави уз поздрав:   ХРИСТОС  ВОСКРЕСЕ!

Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала срБски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашњице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежу припадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтели напустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама, неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и срБског народа, нити примити нов јарам.
Светосавска срБска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска срБска Црква и чемерну је судбину делила са срБским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну срБску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.
Светосавска срБска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.
СрБска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.
Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).
Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).
Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.
Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни и од оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.
Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога, племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и за жртвовање својих живота.
Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.
Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује (Дела Апостолска 2, 2).

Драга децо у Господу,
Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек далимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утеха и радост.
Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.

Христос васкрсе!   Ваистину васкрсе!

На Васкрс 1937 г. Београд.
Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,
+ Патријарх Варнава

ИКОНОПОШТОВАЊЕ

Покајничко обраћање и православно вероисповедање на седмом Васељенском сабору оних епископа који беху пали у јерес иконоборства:

Онима који не поштују свете иконе – анатема! онима који свете иконе називају идолима – анатема! онима који одбацују предања светих Отаца, као што их одбацише Арије, Несторије, Евтихије, Диоскор, и неће да приме она која им се из Светог Писма не покажу – анатема! онима који говоре да свете иконе нису предане од светих Отаца – анатема! онима који говоре да васељенска Црква прима идоле – анатема!

Св.АНДРЕЈ Критски - Ако је нека ствар рђава и штетна по душу, онда је и њена слика рђава и штетна по душу, и треба је забранити; а ако је ствар добра и корисна по душу, онда је и слика дотичне ствари добра и корисна по душу. Незнабожачки богови су зло и штетни по душу, зато је и забрањено поштовати их. Исто тако и слике њихове, изображења њихова су ствар зла и штетна по душу, зато Закон Божји и забрањује поштовати их.

Свет је Господ Бог наш Исус Христос, свете су и слуге Његове, и веома корисни по душе наше, као што и Давид рече:* Мени веома драгоцени бише пријатељи твоји, Боже (Пс. 138, 17). Зато су и изображења, иконе Господа и драгоцених пријатеља Његових – којима Он вели: Ви сте пријатељи моји (Јн. 15, 14) – свете и веома корисне по душе наше, и ми смо дужни поштовати их, знајући да поштовање, указивано иконама, прелази на онога који је изображен на њима.

Св.ГЕРМАН патријарх цариградски - Откако се Господ и Спаситељ наш оваплоти од пречисте крви Пресвете Богородице и изврши сав домострој спасења нашег, уништено би свако служење идолима, и сви ликови идолски бише предани огњу и тами. Већ је прошло више од седам стотина година откако су се апостоли подвизавали и објавили свету спасоносно учење Христово. У току тих седам стотина година било је врло много праведних и светих Отаца, и ни један од њих не похули свете иконе, нити ико икада чу такво зло умовање какво ви сада уносите у Цркву, одбацујући поштовање светих икона, које од древних времена постоји у Цркви. Од самог почетка Црква је примила изображавање светих икона и њихово поштовање, почевши од оног нерукотвореног образа, који сам Спаситељ на убрусу посла Авгару, кнезу едеском. Затим она крвоточива жена, која се додиром хаљине Христове исцели, после Вазнесења Христовог начини од камена подобије Исуса Христа. Потом свети еванђелист Лука намала икону Пречисте Дјеве Богородице; и од тада отпоче побожно малање светих икона и украшавање иконама храмова Господњих и домова хришћанских. Ето, и шест Васељенских Сабора који су до сад били, не покудише овај обичај, него, напротив, наредише клањати се иконама светих, а не одбацивати их. Знај дакле, царе, да сам ја готов ради светих икона не само претрпети свако зло него и умрети: јер икона Христова носи име оног самог Христа, који се оваплоти од Пренепорочне Дјеве Марије и поживе на земљи са људима. И сваки правоверни хришћанин треба да буде готов умрети како за име Христово тако и за икону Његову, јер ко бешчести икону, бешчести самог оног који је изображен на икони.

Преподобномуч. ТЕОДОСИЈА цариградска - Од самог почетка Црква је примила изображавање светих икона и њихово поштовање, почевши од оног нерукотвореног образа, који сам Спаситељ на убрусу посла Авгару, кнезу едеском. Затим она крвоточива жена, која се додиром хаљине Христове исцели, после Вазнесења Христовог начини од камена подобије Исуса Христа. Потом свети еванђелист Лука намала икону Пречисте Дјеве Богородице; и од тада отпоче побожно малање светих икона и украшавање иконама храмова Господњих и домова хришћанских. Ето, и шест Васељенских Сабора који су до сад били, не покудише овај обичај, него, напротив, наредише клањати се иконама светих, а не одбацивати их. Знај дакле, царе, да сам ја готов ради светих икона не само претрпети свако зло него и умрети: јер икона Христова носи име оног самог Христа, који се оваплоти од Пренепорочне Дјеве Марије и поживе на земљи са људима. И сваки правоверни хришћанин треба да буде готов умрети како за име Христово тако и за икону Његову, јер ко бешчести икону, бешчести самог оног који је изображен на икони.

Св. ВАСИЛИЈЕ Велики - Част која се указује пред иконом за време молитве,не односи се на саму икону као на ствар, већ та част и молитва од образа усходи ка првообразу тј. усходи од иконе ка ономе ко је или шта је изображено на светој икони.

Св. ГРИГОРИЈЕ Омиритски - Бог устројава наше спасење преко видљивих икона, јер оне, иако су бездахне, ипак су одређене за Наше спасење. Гледајући на иконе, ми се умом узносимо ка Прволику и запаљујемо у себи жељу за Богом и богоугодну ревност; а сликамо ми не идоле него Господа нашег Исуса Христа, и то по Његовој човечанској природи, а не по Божанској која је неописива и неуобличљива. И као што Ноје због спасења свог у ковчегу принесе благодарност Богу начинивши жртвеник, тако и ми благодаримо Христа Бога изображавајући лик Његов, икону Његову, јер се ми Његовим телесним домостројем спасења избависмо мисленога потопа; и Његову човечанску природу ми сматрамо као други ковчег, којим Он понесе грехе наше, и обоживши нас Својим Божанством узнесе нас на небо. Њега, који беше видљив за телесне очи, ми сликамо бојама, изображавајући пречисто обличје Његове човечанске природе, и под видом телесног обличја Његовог ми се уједно поклањамо и Божанству Његовом, и почитујемо у Њему доличним поклоњењем подједнако Оца и Светога Духа.
Ми израђујемо иконе оних који знађаху Бога, и вероваху у Њега, и угодише Му светошћу и правдом, и беху људи чесни, свети и мили Богу, и благодаћу Божјом сатворише премнога чудеса: они васкрсаваху мртве, исцељиваху болесне, слепе, хроме, глуве, раслабљене, губаве, изгоњаху демоне, кончина им биваше чесна и спомен славан и вечан; јер: Чесна је пред Господом смрт светаца његових; спомен праведника је с похвалама, и праведник ће се спомињати вечито (Псал. 113, 12; 115, 6; 111, 6).

Део одбране иконопоштовања Св.СИМЕОНА Новог Богослова

Свети  ЈОВАН Дамаскин  препоручујући свима вернима да молитвено поштују свете иконе, вели: У псалмима и појању и песмама духовним одајемо поштовање светима, јер тиме на првом месту ми одајемо поштовање самоме Богу; правимо иконе светаца, да бисмо, побожно гледећи у њих, подражавали њихове врлине, те тако и сами постали живе иконе њихових врлина. Ако дакле ја, овако говорећи, изопачавам благовест спасења, изопачавам истину и веру; ако сам ја, поступајући овако, урадио нешто што нико од верних није досад урадио у Цркви, – нека ми се то докаже. Ако пак то, напротив, чине сви верни широм целе Цркве, а ја једини због тога треба данас да одговарам као преступник и да ми се суди као кривцу, реците ми, где је онда правда?

Нама је наложено од све тих Отаца, који од почетка примише путем прејемништва обичаје и прописе Цркве, да изображавамо **иконе **светих Отаца, да их молитвено поштујемо и целивамо, пошто ово поштовање светих ликова прелази на Прволик, на Христа, којега и лик ми носима – и који није презрео узети на Себе наш лик.

Побожно поштујући њу, ја целивам и обожавам Христа у светитељу и светитеља у Христу Богу, пошто је он у Христу Духом Светим, и Христос у Богу Оцу, и Отац у Христу Богу, по свештеној речи: „У онај ћете дан ви дознати да сам ја у Оцу, и ви у мени, и ја у вама“ (Јн. 14, 20).

БОГОНАДАХНУТЕ ПОУКЕ Св. Атанасија Великог

Овде ћемо дати само прегршт духовног бисерја из пребогате божанском мудрошћу ризнице Св. Атанасија Превеликог, из његових богонадахнутих дела.

Ово је првобитно предање и учење и вера Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве коју је Господ дао, Апостоли проповедали, и Оци очували, јер је на тој вери Црква утемељена, и онај који од ње отпадне нити јесте нити се зове хришћанин. Дакле: Тројица Света и Савршена, у Оцу и Сину и Светоме Духу богословствована, која у Себи ничега туђег ни споља помешаног нема…, него је Себи равна и нераздељива природом, и једна је њена енергија (дејство). Јер Отац кроз Логоса у Духу Светом све твори, и тако се очувава јединство Свете Тројице, и тако се Један Бог у Цркви проповеда: „Који је над свима, и кроза све, и у свему“ – (Еф. 4, 6). 
И то: , Над свима’ као Отац, као почетак и извор; , кроза све’ кроз Логоса; , у свему’ пак у Духу Светом. А Тројица је не само по имену и замисли речи, него истином и бићем Тројица   (Посл. Серапиону I, 28).

Свето Предање, као што су нам га Оци предали, јесте истинито учење. А доказ истинитости истинитих учитеља јесте то што једно и исто исповедају међу собом и што не поричу ништа ни у односу према себи самима ни у односу према својим Оцима. Они пак који се не понашају тако уствари су искварени и не могу се називати истинским учитељима. Тако Грци (незнабошци), који не уче једно и исто, него се међусобно не слажу, немају истинито учење, док Светитељи, као прави проповедници Истине, слажу се међу собом и не противрече сами себи. Јер, ако су и живели у разним временима, они сви теже једном истом, пошто су пророци Једнога истога Бога и пошто сагласно проповедају једну исту реч Еванђеља.     (О Никејском Сабору, 4).

Што је предано вери, то се постиже не људском мудрошћу него слухом вере. Учење о Божанству не даје се у логичким доказима, него помоћу вере и смерног побожног размишљања.      (Посл. Серапиону I, 17. 20).

По доброти и сили својој Бог борави у свему, а по природи Својој – изван свега.   (О Никејском Сабору, 11).

Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се разлила по њој, и чува чистом своју боголикост, тада она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој лик Очев – Логоса, и у Логосу – Оца. 
(Против Јелина, 34).

Отац Господа нашег Исуса Христа као најбољи Управитељ Својом сопственом Премудрошћу и Својим сопственим Логосом (Сином), Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља и све уређује и чини како сам најбоље зна… Отац је вечним Сином Својим сву твар створио и уредио, и озарава је Својим Промислом. Логос пак Божји, као добри Логос (Син) доброга Оца, удесио је поредак у васељени спајајући супротности са супротностима и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он покреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлосно и обасјава васељену. Од Њега месец и звезде имају своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу. Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљем… Њиме је и човек створен мудрим и разумним, по слици Божјој… Природа створених бића и твари, пошто је створена из ничега (из небића), узета сама по себи јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Зато да се не би сва твар као трошна и распадљива поново вратила у небиће, добри Бог, Који је сву твар створио Својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и колебa, од чега би јој претила опасност да поново утоне у небиће, него као Добар управља васељеном и подржава је у бићу Својим Логосом, Који је и сам Бог, да би твар, обасјавана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стајати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. пропасти и небићу) када је Бог Логос не би чувао… Као што музичар, наштимовавши харфу и вешто спајајући дубоке тонове са високим и средњим, производи једну мелодију, тако и Логос, Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, својим мигом и вољом прекрасно и складно производи свет и један поредак у свету, и на тај начин Њиме се ствара нека чудесна и (ваистину божанска хармонија (Против Јелина, 40-43, 81).

Наш је дом црква, и у њој треба да нам је и мишљење једно и исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: „Уселићу се у њих и живећу у њима“ (2 Кор. 6, 16), и: „Овде ћу се настанити јер сам је заволео“ (Пс. 131, 14). А то , овде’ где је, ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност? (Томос Антиохијцима, 1).

Праву и истиниту веру подарио је Цркви сам Христос; њу су проповедали Апостоли, и њу су нам предали Свети Оци. 
(Писмо Афричким епископима, 1).

Довољна је и потпуна је она вера која је исповеђена на Никејском Сабору (тј. Првом Васељенском), да би се уништила свака нечестива јерес и да би се утврдило и подржало црквено учење.   (Писмо Афричким епископима).

Свети Никејски Сабор (Први Васељенски) заиста је јавно и писмено изобличење против сваке јереси. Оци тог Сабора су исповедили веру у Оца и Сина, а додали су и веру у Духа Светога, осудивши оне који хуле на Духа Светога називајући Га створењем. Они су исповедили пуну и савршену веру у Свету Тројицу и тиме су обзнанили карактер вере у Христа и учење Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Јер постало је јасно свима, и нико од хришћана више у то не сумња, да наша вера није вера у твар, него у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, и у једнога Духа Светога, Једнога Бога познаванога у Светој и Савршеној Тројици, у Коју смо и крштени и у Којој се сједињујемо са Божанством, верујући да ћемо наследити царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, кроз Којега слава и моћ Оцу са Светим Духом у векове. Амин     (Писмо Афричким епископима, 11).

Који хуле Духа Светога и говоре да је Он створење, нека се постиде због следећег. Ако Тројица јесте Тројица, и ако је вера наша вера у Тројицу, нека кажу: да ли је Тројица увек Тројица, или је било када Тројице није било? Ако је пак Тројица вечна, онда Дух Свети није твар пошто вечито сапостоји са Логосом и у Њему јесте. Јер твари, било је времена када нису постојале. Ако је пак Дух твар, а твари су постале из ничега, онда је очигледно да је било када Тројице није било него је била Двојица. А шта је безбожније рећи него то?… Као што Син, будући увек Сином, није твар, тако и Тројица, будући увек Тројицом, ништа нема у Себи тварно, те стога и Дух није твар. Као што је увек била Тројица, тако је Она и сада; и као што је она cада, тако је увек била и јесте Тројица, и у Тројици: Отац и Син и Свети Дух     (Посл. Серапиону III, 7).

Мада није могуће схватити шта је Бог, ипак је могуће рећи шта Он није (Писмо монасима, 2).

Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће. (Против Јелина, 28).

Благодат и дар што се у Тројици даје, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер као што дарована благодат јесте од Оца кроз Сина, тако и ми не можемо бити заједничари дара благодати у Духу Светоме. Јер поставши заједничари Његови, ми имамо љубав Оца, благодат Сина, и заједницу самога Духа.    (Посл. Серапиону I, 30).
У Цркви треба увек одбацивати и спречавати оно што јој је страно и што изазива саблазан, а више од свега држати се мира и слоге, само под условом да вера буде здрава (тј. правилна, православна). Тада ће нас и Господ помиловати и оно што је раздељено сјединити. А када буде једно стадо, опет ћемо сви имати једнога Вођу – Господа нашег Исуса Христа (Томос Антиохијцима, 8).

За изучавање Светога Писма и за истинско знање потребан је добар живот, чиста душа и врлина по Христу, да би тако ум, идући кроз ту врлину, могао достићи и схватити оно чега је жељан, и научити о Богу Логосу онолико колико је доступно људској природи. Јер без чистог ума и без подражавања живота Светих, нико не може схватити речи Светих.
 (О очовечењу Логоса, 57).

Тело је као харфа на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти… Живот пак душе је Логос Божји, и она се умртвљује чим се одвоји од заједнице с Њим.   (Против Јелина, 32-33).

Велики злочин чини епископ кад напушта Цркву и не води бригу о Божјем стаду. Јер отсуство пастира даје повод вуковима за напад на стадо. То су тражили Аријанци, а и сви други јеретици, да у отсуству нас пастира нађу згоду за обмањивање народа својом нечестивом науком. Ако дакле будемо бежали, какав ћемо онда одговор дати оним правим епископима, или још боље – Ономе који нам је поверио стадо, Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем и истинском Цару свих, Који ће судити свој земљи? 
(Апологија цару Констанцију, 26).

Чаша Свете Тајне, тојест Свето Причешће Тела и Крви Христове, налази се само код законитих предстојатеља Цркве. Ту Свету Тајну имају само представници Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Њу су црквене старешине примиле по црквеним канонима (правилима) и она једино припада предстојатељима (епископима и свештеницима) Католичанске (= Православне, Саборне) Цркве, и једино се они законито из ње причешћују пред народом. Јер Крвљу Христовом једино се они могу причешћивати, и нико други, тј. ниједан јеретик. Сваки који врши Причешће противно црквеној установи и правилу, наноси увреду Крви Христовој… Јер како може бити позната Чаша Христова онима који Христа не знају? И како се могу правити да поштују Чашу Христову они који Бога те Чаше срамоте (својом јересју)?      (Апологија против Аријанаца, 11, 17).

Царе, престани прогонити Цркву, и сети се да си смртан човек; убој се судњег дана и сачувај себе чистим за тај дан. Не мешај се у црквене ствари, и немој да ти нама (епископима) заповедаш о томе, него се ти пре од нас учи њима. Теби је Бог уручио царство, а нама епископима је поверио ствари Цркве. И као што се онај који твоју власт руши противи заповести Божјој, тако се бој да и ти, присвајајући себи оно што се тиче Цркве, не подлегнеш великој осуди. Јер је написано: „Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“    (Историја Аријанаца, 41-45).

Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану („икономији“) о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: „Дрзак на речима, сам ће себе уплашити“ (Приче 13, 3)… Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: „Блажени прогнани правде ради“ (Мт. 5, 10)… Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану („кат’икономиан“) Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада „боримо за истину до смрти“ (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани – бежали су, и не будући пронађени – очекивали су; када су пак били откривани – онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога.      (Апологија о свом бекству, 17-22).

Син Божји, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, ради нас поставши човек и уништивши смрт и ослободивши род наш од робовања трулежи, подарио нам је уза све остало и слику анђелске светости да је имамо на земљи, тојест девичанство (παρθευία). Саборна (Православна) Црква назива оне који имају ту врлину невестама Христовим. Гледајући њих као храмове Логоса Божијег, Јелини (незнабошци) се диве; јер заиста нико није могао да оствари то честито и небеско звање него једино ми хришћани. То пак и јесте нарочито велики доказ да ми поседујемо истинско и право богопоштовање.    (Апологија цару Констанцију, 33).

Међу првим анђелским девственицима и монасима био је преподобни Антоније Велики. Раздавши све родитељско имање, Антоније је сву своју љубав и све своје стварање устремио на усрдни подвиг. Радио је сопственим рукама, јер је чуо реч Св. Писма: Ко не ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Оно што је зарађивао трошио је један део за хлеб, а остало је раздавао невољнима. Он се стално молио, знајући из Св. Писма да се треба молити непрекидно (Мт. 6, 6). Уопште, он је тако пазио на оно што се читало из Св. Писма, да ништа од прочитанога не упусти да падне доле, него да све држи у себи, тако да му је надаље памћење служило уместо књига.    (Живот Антонијев, 3).

У почетку свог подвижничког живота Антоније је одлазио код познатих подвижника и, искрено им се подчињавајући, од свакога је учио његове посебне врлине и подвиге. Од једнога се учио радости, од другога усрдној молитви, од трећега негневљивости, од четвртога човекољубивости, од петога бдењу и неспавању, од шестога мудрости учења и речи, од седмога cтрпљивости и издржљивости, од осмога посту и лежању на земљи, од деветога кротости, од десетога дуготрпељивости. Од свих пак заједно он се учио побожној вери у Христа и њиховој међусобној и узајамној љубави. Тако испуњен свим тим, он се враћао у место свога подвизавања и онда се старао да сваку од тих врлина које је видео код подвижника стекне и оствари у себи. (Живот Антонијев, 4).

Нама је печат и тврђава вера у Господа нашег Исуса Христа. (Живот Антонијев, 9).
Најпре ово знајмо: демони (ђаволи) се не називају демонима зато што су такви створени, јер Бог ништа зло није створио, него су и они створени добрима; међутим, они су сами отпали од небеског умовања, и од тада се ваљају у земљаном блату. Они су и Јелине (незнабошце) преварили, и нама хришћанима завиде, и свашта чине да би нас спречили да се не успењемо на небо, и на тај начин стигнемо тамо одакле су они спали. Зато нам је у борби са њима потребно много молитве и подвига, да бисмо, добивши од Духа Светог дар разликовања духова, могли упознати њихове замке и избавити се од њих… Не треба се бојати демона и њихових искушења и злих помисли, које они убацују, јер се молитвама и постовима и вером у Господа они лако обарају и побеђују.
 (Живот Антонијев, 22-23).

Господ Христос као Бог побеђивао је демоне, а ми, научивши се од Светитеља, треба да чинимо исто што су и они чинили и да подражавамо њихову храброст, веру и начин живљења.    (Живот Антонијев, 27).

Највеће оружје против ђавола је прави живот и вера у Бога (исто, 30).
Шта је боље и правилније говорити него да Логос и Син Божји, поставши човек, није се изменио већ је остао исти и ради спасења и доброчинства људима узео на Себе тело људско, да би, узевши удела у људском бићу, учинио људе заједничарима божанске и умне природе.
(Живот Антонијев, 74).

Син Божји је постао човек, да би људе учинио синовима Божјим. Он је постао Бог да би се ми обожили и постали богови по благодати.
 (Против Аријанаца, I, 40).

Чувајмо себе увек чистим од јеретика и расколника, и чувајмо предање Светих Отаца, а пре свега – правилну и побожну веру у Господа нашега Исуса Христа (Живот Антонијев, 89).

Највећма се старајмо да се слажемо и сједињујемо међусобно, а пре свега да се присаједињујемо Господу нашем и затим Његовим Светитељима. (Исто, 91).

Молитвама Светог оца нашег Атанасија, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.